Архива

Posts Tagged ‘planovi’

DOKUSURIVANJE SRBIJE I SRPSTVA U PLANOVIMA VOĐE OTADŽBINE I NJEGOVIH ZAPADNIH PRIJATELJA!!???

6. августа 2018. Коментари су искључени

 

Često se pitamo za koji to tim igra Predsednik Srbije, ako uzmemo u obzir njegovo guranje u prvi plan potpisivanje tzv. „pravnoobavezujućeg sporazuma“ sa vlastima nacionalne manjine kosovskih Albanaca, a čije potpisivanje nema nikakve veze sa Rezolucijom 1244 po kojoj je i uspostavljena međunarodna uprava UNMIK i jedinicom KFOR da se u sklopu svoje misije staraju i o bezbednosti svih ljudi KiM kao dela teritorije Srbije!??

I Predsednik zna da ni UNMIK ni KFOR nemaju misiju da uspostavljaju nezavisnost „Kosova bez zvezdice“, već da upravljaju tom teritorijom „..pod kojom ljudi Kosova mogu da uživaju značajnu autonomiju u okviru SRJ i koja će da obezbedi prelaznu administraciju dok uspostavlja i nadgleda razvoj privremenih institucija samouprave…“

A Savet bezbednosti je taj koji odlučuje o uspostavljanju privremene adminstracije, i čitav proces u pravcu „uspostavljanja privremenog političkog sporazuma“ mora da u „potpunosti uzima u obzir… i načela suvereniteta i integriteta SRJ“!!!

 

 

RESIO PREDSEDNIK DA IDE,,

 

Od nekog ko se hvalio svojim „visokim prosekom na pravnom“ a sada na funkciji Predsednika Republike Srbije, očekivali smo da mu je jasna činjenica da je Srbija pravni sledbenik nekadašnje SRJ, pa je za svaku osudu njegova izjava odstupnice i u medijima kako „..u Rezoluciji 1244  ne piše Srbija već SRJ“!!! Otud i ono naše pitanje s` početka teksta…

Dalje, Predsednik naše Otadžbine u njegovoj državnoj politici odstupanja i neotpora, mnogo se krije iza pominjanja Međunarodnog suda pravde u vezi njihove odluke u obliku savetodavnog mišljenja nalazeći opravdanje povlačenju svojih političkih poteza u neprekidnom i prikrivenom državnom odstupanju od suvereniteta i integriteta Republike Srbije a u korist nacionalne manjine kosovskih Albanaca i uspunjavanje ciljeva zapadnih država!!!

Taj Sud je utvrdio da autori deklaracije nisu privremene institucije samouprave na Kosovu, nego neformalna grupa lidera kojima nije zabranjeno da proglašavaju kakvu god hoće deklaraciju. Saopšteno je i da tom prilikom nije prekršena Rezolucija 1244, jer ona ne prejudicira konačan status Kosova.

Pa je i za onog diplomaca koji je pravni završio prosekom 6,44 jasno: deklaracija nije protiv zakona (Rezolucije 1244) zato što nije donešena u okviru koja ona (Rezolucija) dozvoljava, ali nije pravno valjana jer nije doneta od nadležnog organa, niti su privremene institucije pod međunarodnom UN upravom mogle imati taj mandat (da donose deklaraciju o nezavisnosti) jer je važila Rezolucija 1244 kao akt međunarodnog prava.

Dakle, pošto ta deklaracija nije donešena ni po jednom elementu koje dozvoljava Rezolucija 1244 i nikakvih dodira sa njime nema pa ne može biti nekim aktom ni zabranjena, jer s obzirom da je donešena van njenih okvira, onda je za međunarodno pravo i ništavna, pa je sud doneo svoju odluku u obliku "savetodavnog mišljenja" a to znači bez ikakve obaveze i presude!!!

A to znači da nije problem da neko proglasi nezavisnost, već je problem da se takvo stanje prizna!!!!

A ovde je to pokazano da su sve države koje su jednostrano priznale teritoriju „Kosova sa/bez zvezdicom“ to uradile suprotno važećoj Rezoluciji 1244, a to znači da su tu svoju odluku prekršile i one države koje su donele tu Rezoluciju a članice su SB UN, i uradile su suprotno njenom značenju!!!! Rezolucija treba da važi i za njih a ne samo za nas (slabije države)!!!

Ako je Rezolucijom 1244 garantovan suverenitet Srbije nad teritorijom AP KiM koja je data na upravljanje UNMIK, onda je zadatak svih Vlasti u Srbiji da su dužni da insistiraju na poštovanju odredbi iz te Rezolucije, pa i onih koje se odnose da: „ …dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog osoblja biće dozvoljeno da se vrate da bi obavljali sledeće funkcije“ :

Ili još lakši način: obzirom da je Srbija potpisala više sporazuma, na svoju štetu, sa vojskom SAD i NATO alijansom i da je Predsednik dočekivao Gensek-a NATO pakta sa hlebom i solju, onda je mogao i da stisne petlju i traži da se naših 999 vojnika, policajaca i drugog osoblja razmesti na ključnim graničnim prelazima i na mesta srpskih istorijskih lokaliteta, a sve u cilju poštovanja pomenute Rezolucije!!!!

Bruka od ćutnje vlasti Srbije!!!

I kiparski Predsednik (prilikom posete Srbiji u maju mesecu) je bio jasan po pitanju poštovanja Rezolucije 1244 , kao i poruka kineskog ambasadora „…da Kina nije žurila u vezi Hong Konga…..“, treba da bude dovoljno jasna državnom vrhu Srbije!!! A kad se uzmu o obzir i nekakvo preuređenje EU po želji Makrona, ili Orbanova ideja o „projektu E6“ kao protivteži najmoćnijim zemljama EU, onda bi svako srljanje državnog vrha Srbije ka nekakvom „konačnom rešenju Kosova“ (zato što to Zapad očekuje od njih), bio nepovratan gubitnički potez države!!!

A kada u javnosti čujemo ili pročitamo izjavu u stilu:“…Srbija će nastaviti da ispunjava svoje obaveze bez obzira što ih „Kosovo sa/bez zvezdicom“, kao i do sada, ne poštuje; jer „mi smo opredeljeni za mir i evroatlantski put Otadžbine“, onda se

sa zaprepašćenjem uzviknemokakve smo mi sve izdajnike imali i još se pojavljuju na političkoj areni!!!!!?

Predsednik Otadžbine želi da nas ubedi da će, potpisivanjem pravnoobavezujućeg sporazuma koji je nametnut Srbiji tokom njenog koračanja putem bez alternative u procesu pristupanja EU (i nema nikakve veze sa Rezolucijom 1244), On lično obezbediti „..trajni mir radi naše dece i budućnosti Srbije…“ sa nacionalnom manjinom kosovskih Albanaca, namerno zaboravljajući da nikakve garancije nema za tako nešto pa ni od briselske mašinerije (koja misli samo o zadovoljavanju svojih potreba, planova i ciljeva) i koja nije uspela već 5 godina, da sprovedei ispuni ni garancije sa onog izdajničkog briselskog sporazuma (koji je i sama nametnula) da će isti biti sporoveden u potpunosti i da će Albanci isti ispoštovati!!!

Vlast Albanaca ne sprovodi ni druge obaveze poput trgovinskog CEFTA sporazuma a koji je podpisao UNMIK u ime „Kosova“ i koji je po Rezoluciji 1244 garant sprovođenja te obaveze, pa pitamo Predsednika u šta će on on to da se uzda, čak i posle eventualnog potpisivanja pravno obavezujućeg sporazma – da će ga Albanci poštovati bez selektivnog pristupa??????

Ako se setimo i na tužnu činjenicu da ni posle 19 godina niko od počinilaca zločina učinjenih nad 14 žetelaca Srba koji su mučki ubijeni na livadi u selu Staro Gracko kod Lipljana, nije pronađen niti procesuiran od strane pravosuđa kosovskih Albanaca, kako Predsednik Srbije može biti uveren da će istražni i pravosudni organi Albanaca (za koje se i on potrudio da ih učvrsti integrišući naše sudije u kosovske zakone) biti nepristrasni i kod svakog budućeg bilo kakvog incidenta u kojima su bili ili budu učesnici Srbi (kao napr i česta privođenja i zatvaranja Srba pod različitim optužbama)!!!??

A posebna je priča o pljačkanju, oštećenju i krčmenju imovine koja je i u vlasništvu Srbije i srpskih preduzeća a sada se rasprodaje od strane kosovske agencije za privatizaciju, pa ako se naše državne institucije ne zalažu svim sredstvima da sačuvaju vlasništvo nad državnom imovinom, kako to misle da će običan građanin sačuvati svoju imovinu u pravosudnom sistemu vlasti kosovskih Albanaca, a istina je da po stavljanju potpisa na onaj akt što zahteva briselska mašinerija, tek onda neku pravnu borbu za imovinu ne može ni da očekuje kad ni država Srbija ne brani državnu imovinu pred Vrhovnim sudovima vlasti kosovskih Albanaca!!!?

A Predsednik Srbije samo neka žuri da potpisuje "sveobuhvatnu normalizaciju odnosa" sa nacionalnom manjinom kosovskih Albanaca, očekujući da će takvim izdajničkim potpisom zauvek prekinuti sva neprijateljstva Albanaca prema srpskom življu!!!!

Pa dalje, da je Predsednik Srbije ponovo bacio pogled na Ustav Srbije (nad kojim se zakleo) utvrdio bi da on nema nikakvo pravo da se bilo čega na nivou države samoodrekne, zalagao bi se na jačanju države i na vojnom planu, a ne da po medijima kukumavči i unosi defitizam kod srpskog naroda, zato što ćemo prateći takav njegov stav odstupanja i neotpora, u krajnjoj liniji doći do zaključka da se Srbija svojevremeno vratila sa Krfa, ali teško da će se čitava vratiti iz Brisela!!!!

I Predsednik zna da se „rak“ u načelu rešava operacijom, kao što zna da ni za kakvu „oeraciju košava“ nije momenat!! Ali bi trebao da zna da bi jedino mirno rešenje bilo redefinisanje misije UN sa snagama u međunarodnom sastavu koje nisu bile agresor; a sve ostalo bi vodilo u rat!!

A njegovo razmišljanje o nekavom „priznanju“ ili formiranju druge albanske države na Balkanu, bilo to i u nejasnoj formi (da bi sačuvao obraz i nama zamazao oči), samo bi otvorilo put kosovskim Albancima za nove opasne zahteve na štetu naše Otadžbine, (i padanjem drugih domina po unutrašnjosti …) a njegovo dalje vođenje takve politike samo će dokusuriti i ovo malo Srbije i srpstva!!!!

 

©Geto Srbija

SUICIDNA MAŠTA I PANIČNA PREDSTAVA ZA JAVNOST BIVŠEG RADIKALSKOG JUNAKA!?

28. новембра 2016. Коментари су искључени

 

Aleksandar Vučić je najveći ratni i posleratni profiter. Sve što ima (kuće, stanove, pare, automobile, vlast, moć…), sve je stekao na tuđoj nesreći. Dok je marketinškim trikovima, punim velikosrpske demagogije, jurišao oko Knina i Sarajeva, osvajao je poslaničke mandate i uticaj na medije i političke procese.

Dok je trajao pokolj na Košarama, useljavao se u luksuzni stan od 120 oslobođenih srpskih kvadrata u elitnom novobeogradskom naselju. Nema srpskog ognjišta koje Vučić nije branio. I u crno zavio. Sto puta je verbalno ginuo. S bezbedne udaljenosti. Jedine napade doživeo je u skupštinskim replikama, ali to ga nije sprečavalo da cvili kao Damjanov Zelenko, naričući nad svojom mučnom sudbinom.

 

                Predrag Popović

STVARNO I MOGUCE3

 

Mračno partnerstvo još traje. Smrt ga zaobilazi u širokom luku, ali Vučić ne dozvoljava da činjenice sputavaju njegovu patologiju. Kad god ugleda dobru priliku da izazove sažaljenje javnosti, on zakuka da neko hoće da ga smakne. Do sada je preživeo 8.876,94 nepostojeća atentata. Ubijali su ga svi, od Amerikanaca, Britanaca, Nemaca i ostalih stranih zlotvora, do domaćih tajkuna, plaćenika, izdajnika i medija, a naročito ogorčeni mrzitelji s Fejsbuka i Tvitera.

Sve prethodne bolesne laži, kojima dvadeset godina nekažnjeno uznemirava javnost, potpuno su beznačajne u odnosu na predstavu koju upravo igra. Preko svojih medija izazvao je paniku kojoj nema kraja.

Po morbidnom diletantskom scenariju, prvo je neko (slučajni prolaznik, odnosno građevinski radnik, odnosno član premijerovog obezbeđenja…) u Jajincima, nedaleko od kuće Vučićevih roditelja pronašao gomilu oružja. Prema izveštajima, koji su se pozivali na pouzdane izvore iz policije, zolja i bombe pronađeni su u gepeku automobila i, istovremeno, u sanduku zakopanom u šumi.

Analiza „parcijalnog" DNK utvrdila je da tri otiska pripadaju potencijalnim atentatorima iz Bosne. Nije poznato da li je veštačenje izvršio lično ministar Nebojša dr Stefanović , ali rezultati ukazuju na njega. Možda je liznuo zolju i zaključio – da, da, dirali su je Bosančerosi.

Novine Vučićevog kuma i sluge Gorana Veselinovića objavile su tezu da je to oružje iz Arkanovog arsenala. Ako jeste, o njemu bi trebalo sve da zna Arkanov saborac Dragan Marković Palma, Vučićev koalicioni partner.

Kao pojedini doktorati i ovaj scenario je plagiјat. Sredinom juna na naslovnim stranama naprednjačkih novina pojavila se vest: „Napad na ministra: Hteo da ubije Stefanovića zoljom". Izvesni Miloš M. navodno je pokušao da, negde oko ponoći, preskoči kapiju doktorove kuće i da ga eliminiše zoljom.

Na sreću, obezbeđenje je brzo reagovalo i uhvatilo atentatora. Kasnije je utvrđeno da MM nije imao nikakvo oružje. Neki mediji objavili su da je kukavac zapravo samo masturbirao pored kapije, ali istraga nije utvrdila da li je zaista hteo da ubije dr Stefanovića ili da ga kresne.

Za ovu temu nije bitan seks, nego zolja. Autor morbidnog igrokaza insistirao je na tom oruđu kako bi se napravila paralela između Vučića i Đinđića. „Crvene beretke" i zemunski mafijaši prvi atentat na Đinđića pripemali su na Novom Beogradu, kod Arene. Planirali su da žrtvu eliminišu zoljom, baš kao i sad.

Iz bezbednosnih razloga, Vučić je prvo „sklonjen na bezbednu lokaciju". Kad je izašao iz šteka, pravo pred televizijske kamere, Vučić je novinarima precizno objasnio kako izgleda ručni raketni bacač, kakav joj je nišan, kako se s njim rukuje i koliko je to opasno oružje.

Baš se potrudio, zablistao je u omiljenoj ulozi velikomučenika, ali džabe. Od navijačkih leleka glasniji je bio smeh normalnog dela Srbije, koji je odbijao da učestvuje u patetičnoj patologiji mentalno poremećenog vođe.

Ono đubre Đinđića istrebićemo kao gubu iz torinevikao je uplakani generalni sekretar Srpske radikalne stranke na oproštajnom mitingu 23. februara 2003, pred Šešeljev odlazak u Hag, dva dana posle napada na Đinđića.

Đinđić je zaista „istrebljen". Uveren da će mu kolektivna hipnoza i karakteristična srpska sklonost ka oboljenju od Alchajmerovog sindroma pomoći da se identifikuje sa Đinđićem, vođen lešinarskim instinktom preko naprednjačkih robota i istomišljenika iz drugih stranaka (Šutanovac, Čomić…) nastavio je da glumi žrtvu.

Posle onog u Jajinacima nađen je i drugi auto, u garaži na Novom Beogradu, takođe pun oružja zaostalog iz slobističko-šešeljevskih ratnih pohoda. Vučićev bilten „Informer" objavio je da su u gepeku pronađeni i lični dokumenti atentatora. Logična je pretpostavka da većina članstva naprednjačkog kartela zaista veruje da opake ubice uvek pored oružja ostavljaju svoje legitimacije. Za normalan svet, to je, naravno, sprdnja.

Da bi pojačao tenzije, kao prava kraljica drame, Vučić je sledećeg jutra otkazao sve sastanke, isključio telefone i povukao se u tihovanje, kao u vreme puča u radikalima. Umesto njega, medije su ludostima zatrpavali njegovi saradnici. Doktor Stefanović je američkom ambasadoru Kajlu Skotu poručio da se prvo bavi „mučenjem crnaca", pa tek onda neka daje izjave o srpskim političarima. U naletu strasti, Aleksandar Vulin je još direktnije optužio Amerikance da žele da ubiju Vučića, a samim tim i celu Srbiju.

Gde je cirkus, tu je i bata Andrej. Zli nepostojeći atentatori možda su i na njemu nacrtali metu. A, ko samo pomene mlađeg Vučića, taj udara na celu vladarsku porodicu i širi atmosferu linča. Hajku na nevernike i mrzitelje ulepšali su skečevi Dragana J. Vučićevića, Dejana Vučića Stankovića, pa čak i Palmine televizijske zvezde sa šešeljevskim DNK Oliverom Miletović.

Svima koji nisu poverovali u njegove laži, Vučić je zapretio, naravno, preko „Informera", opisujući jednu od mogućih akcija koje će protiv njega, navodno, preduzeti zlikovci iz CIA. „Ubijati najglasnije protivnike Vlade i za ta ubistva optužiti vlast", navodi se u pretnji koja je prepisana iz Vučićevih nastupa iz vremena kad je bio ministar protiv informisanja. Tada je za ubistvo Slavka Ćuruvije optuživao strane sile, koje su na taj način htele da kompromituju režim Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. Danas, očigledno, opet primenjuje tu smrtonosnu matricu.

Na kraju, Vučić je uspeo. Kao nikad pre, celu Srbiju je uvukao u svoj psihotični matriks. Okupirao je scenu, privukao sva svetla na sebe, ostavljajući u tami događaje od suštinske važnosti. Zaokupljeni zoljom i batom Andrejem, građani su zaboravili na gubitak više milijardi evra vredan rudnik Trepča , na kolaps bivšeg giganta RTB Bor, državni udar u Savamali, pa i na lik i delo ubijenog naprednjačkog kerbera Saleta Mutavog.

U poslednjem činu predstave s pucanjem i pevanjem odigraće se ono najvažnije – Vučić će smeniti vodeće ljude iz Bezbednosno-informativne agencije i na njihovo mesto postaviti bespogovorno lojalne kadrove.

Iako je Aleksandar Đorđević tri godine uspešno dokazivao spremnost da štiti interese familije Vučić, u nemilost vođe pao je zbog preterane poslovne saradnje i intimiziranja sa kumom Nikolom Petrovićem i Zlatiborom Lončarom. Vučić ne toleriše stvaranje paralelnih sistema moći, zna koliko su opasni, pošto je i sam to svojevremeno uradio u Srpskoj radikalnoj stranci.

Sve za smenu u vrhu BIA bilo je spremno još u septembru, ali tada je uhapšen izvesni Čedo Čolović, osumnjičen da je hrvatski špijun, pa je svileni gajtan privremeno vraćen u fioku.

Pored svega navedenog, Đorđeviću na teret gospodar stavlja i to što nije otkrio kakva opasnost preti Aleksandru Stankoviću. Nema veze što za bezbednost premijera ne brine BIA, nego Vojska Srbije, odnosno „Kobre", Vučićeva lična pretorijanska garda, on je odlučio da na Đorđevićevo mesto instalira nekog od krajnjeg poverenja. Bratislava Gašića, recimo.

Lako je sa Đorđevićem, on je već spakovao pinkle, sedi i čeka da mu jave da ide kući, i to bez službenog helikoptera, kojim je voleo da fascinira komšije iz svog sela pored Čačka. Mnogo čvršći orah je, pokazalo se, šef beogradske policije Veselin Milić.

I Milić je godinama dokazivao odanost familiji. Kad je prestolonaslednik Danilo s drugarima krenuo da bije pedere na Paradi ponosa, stric Andrej i Predrag Mali, gradonačelnikov brat, u društvu dvojice „Kobri" požurili su da ga zaustave, da ne nastane skandal. Niški žandari ih nisu prepoznali, a nisu se ni uplašili urlika „znaš li ti, bre, ko sam ja", već su se uhvatili za pendreke. Veselin Milić je prvi potrčao u pomoć gospodarevom bati. Lep gest, ali džabe, vođa ima kratko pamćenje.

Kompletni idioti su u izbornoj noći, sve u saučešću s beogradskom policijom, srušili nekoliko zgrada u Savamali i nezakonito hapsili čuvare i slučajne prolaznike, svedoke državnog udara. Vučić je javno optužio upravu grada, ali ne i policiju. Međutim, istovremeno je pokrenuo medijsku pripremu za Milićevu smenu. Iz arhiva su izvučene priče o tome kako šef beogradske policije štiti određene zelenaše i sumnjive građevinske investitore. Po Vučićevim merilima, to je bila blaga najava kompromitacije koja će uslediti ako žrtva tiho i brzo ne podvije rep.

Kap je prelila čašu kad su do Vučića došle glasine da je Veselin Milić stranim službama predao dokaze o svemu što se dešavalo u Savamali.

– Američki ambasador Kajl Skot letos je Vučiću predao obimnu dokumentaciju o Savamali . Ko god da je napravio tu istragu, svaka mu čast, uradio je to perfektno. U dokumentima se ne nalaze samo transkripti razgovora između policijskih službenika, nego i podaci o konkretnim izvršiocima. Utvrđeno je ko je rukovodio akcijom, ko je bio na terenu, pa čak i imena šofera koji su bagerima rušili zgrade. Kad je to video, Vučić je odmah posumnjao u Milića, uveren da je samo on mogao da dođe do tih podataka – kaže za Magazin Tabloid izvor iz vrha Srpske napredne stranke.

Vođa je ekspresno odlučio da najuri izdajnika iz vrha policije. Krajem avgusta ove godine doneo je rešenje o premeštaju Milića na službu u Kragujevac. Na dvoru u vili Bokeljki svi su bili šokirani kad su čuli da je drčni policajac rešenje pročitao i pocepao.

Odbijanje poslušnosti uverilo je Vučića da je Milić špijun koji je Amerikancima predao dokaze o aferi iz koje ne može da se izvuče. Vođa je privremeno popustio, zanemario je rešenje o smeni šefa beogradske policije, ali posle ove serije skečeva o nepostojećim atentatima valja očekivati da i Milić definitivno odleti s funkcije na koju ga je Vučić postavio 2013. godine.

Uz dva osnovna cilja – smene Đorđevića i MilićaVučić je naumio da izmišljeni atentat iskoristi i za pripremu javnosti za preseljenje u jednu od državnih rezidencija na Dedinju, u Užičkoj ulici. Zbog ugrožene bezbednosti, resorne službe će od premijera zahtevati da se skući u vili čije renoviranje se privodi kraju.

Potrebom za prizivanjem sažaljenja javnosti Vučić je izazvao uznemirenje i sve građane pretvorio u taoce svoje patologije. Nije prvi put, istorija te bolesti bogata je sličnim primerima.

Nepostojeće atentate izmišljao je kako bi stvorio utisak da je toliko opasan, nepodmitljiv i nepokolebljiv protivnik svih zlikovaca da oni, sram ih bilo, ne mogu s njim drugačije izaći na kraj, moraju da ga likvidiraju, ali i da bi se predstavio kao najveći, najhrabriji i najdosledniji zaštitnik svih ojađenih i obespravljenih.

Da laž izgleda uverljivije, a opasnost većom, nikada ga nije napadao neko anoniman i beznačajan, nikada neko s realnim motivima, koga je prevario za pare ili mu je natovario neku drugu nesreću na leđa. Ne, Vučića su uvek ubijali samo najveći zločinci, njegovi lični i neprijatelji vaskolikog srpstva.

O glavi su mu radili Slobodan Milošević, Vesli Klark, Karla del Ponte, Zoran Đinđić, Boris Tadić, Ivica Dačić, Miroslav Mišković, Darko Šarić, Luka Bojović, Naser Keljmendi, Si-En-En, UČK, četnici iz Republike Srpske, aranđelovačke vehabije, mafijaši iz Kotora i izuzetno opaki blejači s Fejsbuka, uvek spremni da u njegovom smeru ispale teroristički rafal komentara punih uvredljive i eksplozivne istine…

Vučića je suicidna mašta prvi put napala čim je dobio poslanički mandat i vrtoglavicu izazvanu opojnom blizinom medija.

U leto 1994. seo je u crveni stranački „jugo", na mesto suvozača, pored svog šofera Gorana Veselinovića. Zločinci su ih čekali u zasedi na prvom semaforu. Kad su stali na „crveno", izvršen je brutalni napad sleđa. U „jugo" se zakucao neki neidentifikovani auto.

Vučić je viknuo „joj". Češkanje auta je bilo toliko da nijedan vozač nije ni izašao da vidi štetu. Atentator je Vučićevom šoferu pokazao srednji prst, ovaj mu je odgovorio istom merom. Međutim, 200 metara dalje, na pola puta do stranke, mladi generalni sekretar SRS-a shvatio je da je upravo za dlaku izmakao ubicama.

– Vučiću, nikome to ne pričaj. Smiri se i zaboravi – rekao mu je Šešelj.

– Dobro, ali kažem ti da ovo nije bilo slučajno. Na poslednjoj sednici, u Skupštini mi je Bidža rekao da pazim kako vozim. Siguran sam da su socijalisti organizovali ovo – Vučić je bio tužan što mu šef ne veruje.

Samo ti ne brini, kad te ubiju, radikali će da te osvete rugao mu se Šešelj, znao je s kim ima posla.

I Slobodan Milošević je znao kakav je Vučić. Zato je, pred i posle pada Krajine, nekoliko puta pokušao da ga ubije. Na radikalskim mitinzima, dok je optuživao „Slobu ustašu" za izdaju srpskih nacionalnih interesa, Vučić je tvrdio da se ne plaši iako zna da se „diktator neće smiriti dok ne pobije sve koji mu se protive i koji će ga uvek podsećati da je Knin bio i da će opet biti srpski". Radikalski junak bio je spreman sto puta da položi život za srpstvo, ali niko nije hteo da ga uzme.

Tek su „američki nacisti", kako ih je u vreme NATO bombardovanja nazivao tadašnji šef državne ratne propagande, a njihov aktuelni prijatelj broj 1, uradili nešto konkretno.

Sredinom aprila 1999. raketama NATO-a ubijeno je 16 radnika RTS-a  . Džejmi Šej, portparol NATO-a i Vučićev moralni dvojnik, ubistvo civila definisao je kao kolateralnu štetu nastalu prilikom legitimnog napada na vojni cilj.

Unesrećene porodice pozivale su na odgovornost direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića, koji je kasnije i osuđen na 10 godina robije jer ništa nije preduzeo iako je znao da je zgrada u Aberdarevoj proglašena za legitimni cilj. „Pravu istinu" o razlozima za taj mučki zločin znao je samo Vučić, znao je da su general Vesli Klark, komandant NATO-a, i Leri King, legendarni voditelj Si-En-Ena, osmislili ceo plan samo da bi njega eliminisali.

U vreme napada na zgradu RTS-a, trebalo je da ja budem tamo zbog poziva Lerija Kinga, šoumena američke televizije Si-En-Ena. Iako sam unapred odbijao svaku pomisao da gostujem u šou programu jedne agresorske zemlje, iz kabineta Lerija Kinga su tri puta zvali i insistirali da u 2,30 budem u studiju RTS-a i uključim se u živi program.

Čak je na teletekstu Si-En-Ena to najavljeno. Trebalo je da tačno u dva sata uspostavimo direktnu satelitsku vezu iz tog dela zgrade koji je, šest minuta kasnije, pogođen. Izgleda da su hteli da imaju živu sliku hica u ministra i osoblje naše televizije – sprdao se Vučić žrtvama, pretvarajući njihovu tragediju u svoje laži. („Velika Srbija", maj 1999.)

King i Klark, na sreću Srba i Srbije, nisu uspeli, Vučić je preživeo napad „tomahavcima", baš kao što je kasnije izbegao i suptilnije udare njihovog „okupartoskog namesnika" Zorana Đinđića.

U vreme vladavine Borisa Tadića, na Vučića su izvršena tri nepostojeća atentata. Prvi je izveden odvrtanjem šrafova na točkovima njegove „škode oktavije", koju je dobio na poklon od Miodraga Kostića. Posle gostovanja na nekoj novosadskoj televiziji, krenuo je kući.

Vozio je Nebojša Stefanović. Iskusnim šoferskim instinktom osetio je da gubi kontrolu. Zaustavio je „škodu" i odmah otkrio da je neki zlikovac skinuo dva-tri i olabavio ostale šrafove na prednjem levom točku. Da to nisu primetili, sleteli bi u neki jarak i eto tuge, vinski podrum u Jajincima ostao bi bez gazde, a Srbi bez mesije.

Svoju porodicu je uzbunio mesec-dva kasnije kad je proleteo kroz rampu na pruzi. Stradala je šoferšajbna, čije krhotine su mu isekle čelo i nos. Iako je bio uplašen, nije mnogo jaukao u medijima, jer su tada s njim u autu bili ćerka Milica i jedna od tadašnjih ljubavnica.

Propušteno kukanje nadoknadio je u vreme burnog razlaza s radikalima, kad je preživeo seriju izmišljenih napada.

U vreme lokalnih izbora u opštini Ruma, u Hrtkovcima, radikali su zakazali miting u Domu kulture. Za isti dan, isti prostor za okupljanje izabrali su i naprednjaci. Zamenjujući teze, Vučić je pustio mašti na volju. Prema njegovom scenariju, trebalo je da dođe do sukoba dojučerašnjih partijskih drugova, a onda, kad se masa uskomeša, da mu izvesni Niko Gajić ispali „metak u čelo i izazove krvoproliće".

Uzalud je policija demantovala postojanje bilo kakvog Nike Gajića, Vučićev plan je uspeo. Izazvao je sažaljenje javnosti i pritom satanizovao bivšeg šefa, kuma i prijatelja Šešelja, nalogodavca tog atentata.

Kao taj u Hrtkovcima, Šešelj nije organizovao ni nekoliko sledećih likvidacija Vučića i Nikolića, od kojih je najopasnija bila ona koju je trebalo da izvede Luka Bojović.

Kad je uhapšen zemunski mafijaš Miloš Simović, Vučić se s njegovim advokatima dogovorio da plasiraju priču kako je on dao iskaz tužiocu za organizovani kriminal, u kome je otkrio da ima saznanja o tome da je Šešelj naredio Bojoviću da ubije Vučića. Da dosoli, Vučić je optužio Jadranku Šešelj da je posredovala u pripremi ubistva.

Opet su svi – policija, BIA, Tužilaštvo – demantovali postojanje „sumnje da je Šešelj ugrozio bezbednost Vučića", ali nema veze, objavljivanje jedne istinite informacije nije moglo da naruši sistem njegovih laži. Glumeći ljutnju, etiketirao je Ivicu Dačića kao Šešeljevog saučesnika u neostvarenom zločinu.

Klan Darka Šarića uništen je u vreme režima Tadić-Dačić. Šef mafije je pobegao, organizacija mu je uništena, a imovina oduzeta. Ipak, u Vučićevoj interpretaciji stvarnosti, Šarić je odlučio da se sveti isključivo njemu. Ni manje, ni više, narko-bos je u februaru 2013. naredio da se izazove kvar na avionu koji koriste članovi vlade.

Dva meseca ranije, Vučićevo ubistvo najavio je i Miroslav Mišković. U poverenju, dok su ga privodili pripadnici MUP-a Srbije, najveći srpski tajkun i sponzor Vučićeve i Nikolićeve naprednjačke transformacije, rekao je policajcima kako „Vučić neće dočekati gostovanje u večerašnjoj emisiji ‘Svedok’ na RTS-u". Dobro je što se Mišković, naivan kakav je, tako izlanuo. Da nije sam sebe prijavio, opet se ne bi ništa desilo, ali Vučić ne bi dobio povod da poveća dozu dahtanja u emisiji.

Gde su Mišković i Bojović, tu je i ljuti Naser Keljmendi, opaki šef najvećeg albanskog narko-kartela. Pošto nema prečeg posla od obračuna sa srpskim Eliotom Nesom, odnosno Alekom Vučićem, Keljmendi je organizovao grupu atentatora koju je, kako su objasnili naprednjaci iz vrha BIA, maskirao u „kamp verskih fanatika – vehabija". Da ne privuku pažnju meštana u selu pored Aranđelovca, Keljmendijevi plaćenici su obrijali glavu i brkove, pustili brade, vežbali pucanje u obližnjoj šumi i, u dokolici, klanjali se Allahu. Sve u skladu s tradicijom pravih Šumadinaca.

Pre nekoliko meseci već je osujećen jedan napad na potpredsednika vlade. Prema operativnim podacima s terena, na kolonu automobila u njegovoj pratnji, koja je trebalo da prođe kroz Šumadiju, pripreman je klasičan prepad. Trasa puta je tada u poslednji čas promenjena, pripremana akcija je osujećena – naveo je „obavešteni izvor" Đilasovih „Naših novina".

Vučićevu likvidaciju Keljmendi je naručio kako bi osujetio pregovore vlade Srbije sa SAD oko izručenja Darka Šarića.

Da su Vučić i Đilas smislili pametniji lažni povod možda MUP Srbije ne bi prekratio lakrdiju saopštenjem da „nema informacije da su vehabije, uhapšene u selu kod Aranđelovca, spremale atentat na prvog potredsednika vlade". Protiv dvojice uhapšenih vehabija podnete su krivične prijave zbog nelegalnog posedovanja oružja, pa su pušteni da se brane sa slobode.

Tokom poslednje predizborne kampanje, 2. aprila 2016, bačena je eksplozivna naprava na halu u Zubinom potoku. Eto naslova u režimskim novinama "Bombom na Vučića" , iako se on u trenutku eksplozije nalazio 500 km daleko, u Beogradu.

Posle svega što je uradio Srbima i Srbiji, bezbednost Aleksandra Vučića ne sme da bude ugrožena. On zaslužuje maksimalnu zaštitu, kao što građani zaslužuju da iz njegovih usta, u fer i poštenom sudskom postupku, saznaju detalje o tome kako je, s kim i u čijem interesu je ovaj ludak uništavao državu.

Ali, može da se i ostvari ono što Vučić godionama priziva. Jer, kažu, šala, šala, pa vešala!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAJBOLJI KANDIDAT SNS: VELIKI PLANOVI ZA DOBROBIT SRBIJE, SVE DO NJENOG PORAZA…!??

19. октобра 2016. Коментари су искључени

 

Izbornom krađom Aleksandar Vučić je namakao većinu u Skupštini, dva i po meseca je sklapao „borbenu" vladu i, na kraju, kad je našao izlaz iz tog lavirinta, nema pojma gde se nalazi.

Sa svih strana je pritisnut problemima koje ne ume da reši, prijatelji iz Vašingtona i Brisela su ga se odrekli, u Moskvi ga nisu prihvatili, komšije iz Sarajeva javno tvrde da je suicidni lažov, iz Zagreba mu poručuju da je šaka jada, a u Prištini ga podržava samo familija Musliu…

  

                     Predrag Popović

IZBOR KANDIDATA I UKLANJANJE NEPOZELJNIH NA FINI NACIN

 

U Srbiji, svom ličnom feudu, stoji još gore. Uzalud mu istraživanja Ipsosa i Cesida, medijska podrška „Informera", „Kurira", Pinka i ostalih naprednjačkih mehanizama za kolektivnu hipnozu, uzalud i policijsko i pravosudno nasilje nad opozicionarima i ostalim normalnim građanima, Vučić zna da su maske pale, da su svi shvatili da je car go.

Zato nije smeo da izađe na binu i pozdravi osvajače olimpijskih medalja, znao je da bi bio dočekan s tradicionalnim srpskim pozdravom „Vučiću, pederu". Zato i ne ide na utakmice Crvene zvezde, nema snage da sluša kako „Delije" skandiraju princu prestolonasledniku Danilu: „Ja sam mali psihopata, Vučić mi je tata".

Zato ne sme da se suoči s ojađenim narodom, sa nezaposlenima kao i s radnicima koji su izloženi torturi njegovih tzv. investitora, sa nesrećnicima koji balansiraju na ivici egzistencije, koji ne mogu da zarade dovoljno da plate račune , a svakodnevno strepe od izvršitelja, komunalaca i režimskih kriminalaca sa i bez fantomki. Uz sve to, Vučića pritiskaju i svi poverioci, finansijski i politički, koje je izigrao.

U haosu koji je sam kreirao, diktator nema snage, znanja i strpljenja za traženje konkretnih rešenja. Opstanak na vlasti, bar još neko vreme, može da obezbedi samo ako nagomilane probleme zatrpava novim. Doduše, u toj disciplini nema mu ravnog, cela njegova privatna biografija i politička karijera krcate su takvim primerima.

Kao što je i sam naglasio u ekspozeu, najlepšoj savremenoj srpskoj bajci, Vučić najveću obavezu ima prema stranim centrima moći. Majstori iz Lenglija, koji su ga instalirali na vlast, svakodnevno skraćuju povodac i stežu ogrlicu oko vrata. Ljubimac je dobro dresiran, ali gazde ništa ne prepuštaju slučaju, zato ga stalno ohrabruju da zagrize najveću kosku, kosovsku.

Zahtev je jednostavan – Srbija mora da se zvanično odrekne Kosova i Metohije. Realizacija tog plana, davno utvrđenog u Vašingtonu, malo je komplikovanija. Za početak, neophodna je promena Ustava. Kad se iz preambule izbaci obaveza očuvanja teritorijalne celovitosti Republike, odnosno južne pokrajine, kao i odredbe koje definišu pravni, vojni, policijski i politički suverenitet Srbije nad Kosovom, ispuniće se svi uslovi za konačno rešenje, potvrđivanje nove albanske države.

Pre dve godine, posle prve izborne pobede, Vučić je najavio promenu Ustava. No, lakše je obećati, nego izvršiti.Što se njega lično tiče, Kosovo nema cenu, zato bi ga dao džabe. Kroz celu istoriju, zna Vučić, Srbi su sto puta gubili Kosovo, uvek posle ratnih poraza, nikad dobrovoljno. Tako je bilo i 1999, kad su, ironijom sudbine, najostrašćeniji zagovornici ratne opcije bili upravo vodeći nosioci aktuelne vlasti Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i Ivica Dačić.

Zaklinjali su se da će oružjem braniti Kosovo do poslednjeg Srbina, a sada, isključivo iz lukrativnih interesa, od Srba brane albansku lažnu državu.

Upravo Vučić, koji je sve što ima stekao ratnim huškanjem i izazvanjem pogroma nad Srbima gde god ih je bilo, postaće prvi srpski vladar koji će se, u ime Srbije, dobrovoljno odreći Kosova i Metohije.

Vučić je, kao militantni radikal, sve kritičare etiketirao kao domaće izdajnike i strane plaćenike, preteći im kletvom cara Lazara.

Okolnosti su se promenile, ali ne i Vučić. Sve koji se suprotstavljaju njegovom režimu opet naziva izdajnicima i plaćenicima, optužujući ih da sprečavaju napredak Srbije na spasonosnom putu ka Evropskoj uniji. Da bi ispunio obavezu prema vašingtonskim i briselskim sponzorima, angažovaće sve resurse, od medija do paravojnih jedinica. Dobar deo opozicije, koja se predstavlja kao proevropska, neće morati mnogo ni da pritiska, ona ionako neselektivno prihvata sve zahteve koji stižu spolja, tugujući što se ne nalazi na Vučićevom mestu, pa da ona sprovodi plan za reorganizaciju postkosovske Srbije.

I deo samozvane intelektualne elite, prividno kritički usmerene prema vođi, podržaće ideju o odricanju od Kosova i Metohije.

Neće mu biti problem ni da ućutka samozvane „patriotske stranke" čiji lideri su vrlo kooperativni, tačnije rečeno – konvertibilni. Za izdaju „kolevke", vrle patriote možda će malo podići cenu, ali ni to nije problem, Vučić ništa ne plaća iz svog, nego iz našeg džepa. Kad Šešelju, ili bilo kojem drugom tvrdom nacionalisti, kaže najskuplju srpsku reč – evroekspresno će svi zaboraviti na cara Dušana, Obilića, Dečane, masakrirane momke s Košara

Problem predstavljaju samo građani, običan i normalan svet, koji, makar na nivou emocija, ne može da pristane na trajni gubitak „srca Srbije". Na Vučićevu žalost, za definitivno osamostaljenje albanske republike ne pitaju se samo on i pripadnici njegovog kartela. Hteo – ne hteo, moraće da promenu Ustava testira na referendumu. Naravno, referendumsko pitanje formulisaće tako da prikrije suštinu, predstaviće ga kao potpuno benigno, kao da se i ne tiče Kosova, a onda će tu laž raširiti preko svojih medija.

Bez obzira na sve, opet ne može da računa na uspeh. Koliko god da laže i vara, podmićuje i preti, koliko god da ukrade prilikom prebrojavanja listića, teško će uveriti Srbe da između Vučića i Kosova izaberu njega.

Kad bi mogao, diktator bi se pre treći put oženio nego što bi izašao na referendumski ispit. Koliko god bio poremećen, on zna da će se na tom glasanju odlučiti njegova politička sudbina. Ako ne prođe američki predlog da se Vučićeva Srbija zauvek odrekne prava na svoje Kosovo, proći će vreme naprednjačke diktature.

Kad bi se danas sprovela anketa među građanima Srbije s pitanjem ko su Svetozar Marjanović i Obrad Stevanović najčešći odgovori bi bili – zvezde Granda ili kajakaši koji su osvojili bronzu u Brazilu. Sigurno 99,9 odsto Srba ni pod najtežim mukama ne bi moglo da se seti da su u pitanju generali koji su potpisali Kumanovski sporazum, kojim je Srbija pristala na kapitulaciju i povlačenje s Kosova. Slobodan Milošević je vukao sve konce, a na kraju je namestio dvojicu anonimusa da uđu u istoriju na način kojim se ne mogu ponositi.

Miloševićev mentalni naslednik Vučić već je dokazao sklonost ka korišćenju istih fazona. Korupcionaški projekat „Beograd na vodi" , on se u nju ugradio i politički i finansijski, ali kad to Potemkinovo selo potone u propast, ostaće činjenica da se na ugovoru s Arapima nalazi potpis Zorane Mihajlović . Vučić, koga nigde zvanično nema, kasnije će se zgražavati nad lenjim i nesposobnim saradnicima, kompletnim kretenima koji su upropastili odličan projekat i onu prelepu maketu…

Istu vrstu prevare Aleksandar Vučić namerava da priredi i oko referenduma o predaji Kosova. Prljav posao prepustiće nekom drugom, a sebi će, pred strancima, pripisati zasluge za ostvareni rezultat.

Prvi uslov za realizaciju te spletke zahteva njegovo napuštanje premijerske i prelazak na predsedničku funkciju. U skladu s ustavnim ovlašćenjima, spoljnu politiku vodi vlada, dok predsednik ne može da utiče na nju. Ne, ako se zove Tomislav Nikolić. Da, ako je na tom mestu Aleksandar Vučić.

Kao što je Milošević imao Zelenovića, Božovića, Šainovića i Marjanovića, a Tadić kukavnog Cvetkovića, Vučić namerava da u premijersku fotelju instalira neku sličnu figuru , slepo poslušnu i odanu, spremnu da izvrši svako naređenje . Neće mu biti teško da pronađe personu s takvim karakteristikama, drugačijih i nema u njegovom okruženju.

Na Vučiću je ostalo samo da definiše strategiju kojom će odrediti tajming i redosled poteza. U dilemi je da li prvo da raspiše referendum ili predsedničke izbore. Referendumsku kampanju, s bilo koje funkcije, ionako će morati da lično vodi, gazde mu ne bi dozvolile da sedi po strani.

Nema mnogo vremena za premišljanje. Tomislavu Nikoliću mandat ističe u junu 2017, tako da će Vučić morati hitno da prelomi na koju će stranu. Prvu i najznačajniju pripremu već je obavio. Nepotrebnim i, kako naivni tvrde, besmislenim vanrednim parlamentarnim izborima Vučić  je odradio glavni posao, očistio je Srpsku naprednu stranku od Nikolićevih kadrova. Tim potezom pokazao je šta misli o mogućnosti da SNS kandiduje Nikolića za drugi predsednički mandat.

Sledeći potez, na nekoj konferenciji za medije, povući će Nebojša dr Stefanović ili Aleksandar Vulin, koji će glasnim vapajem zatražiti od šefa Vučića da, ma koliko mu to ne bilo drago, prihvati kandidaturu i postane predsednik Srbije.

Sličan igrokaz već smo gledali u pripremi vanrednih izbora, kad diktator nije uspeo da se odupre nepostojećem pritisku svojih slugu, pa je, zarad bržih reformi, potrošio ogroman novac iz budžeta, a da bi sve ostalo isto.

U pripremi te akcije, početkom avgusta, Vučić je pustio probne balone. Može da bude zadovoljan onim što je video, ostalo mu je samo da s reči pređe na dela.

Nikolić nema snage da mu se suprotstavi. Bez stranke, mentalno pomiren sa sudbinom penzionera, prihvatio je činjenicu da mu je istekao rok trajanja. Što se njega tiče, neće imati ništa protiv ako sledeće jeseni bude čučao pored bajčetinskog kazana, pekao „tomovaču" i po Glediću brao lekovite trave. Posle svega što je preturio preko glave tokom 26 godina politikanstva, ma koliko bio alav, Nikolić bi, verovatno, sa uživanjem prihvatio odlazak u penziju.

No, ima sreće, ima Dragicu. Potcenjena i izložena ruglu, srpska first lady nema nameru da odustane od političkog biznisa. Motivi postoje. Dva se zovu Radomir i Branislav, a Dragica će izvršiti pritisak na Tomislava i naterati ga da još jednom krene ispočetka.Nimalo naivna, na mnoga važna mesta u BIA, Vojsci i diplomatiji postavila je svoje ljude, rođake i prijatelje od poverenja.

Pored njih, značajna je i podrška koju Toma može da dobije od mnogih tajkuna, kojima se Vučić opasno zamerio. Ni stranci, jednako oni sa zapada kao i sa istoka, nemaju problem sa Nikolićem. Naprotiv, u nameri da oslabe Vučićev uticaj, spremni su da ga ohrabre logistički i finansijski.

I Vučić je svestan da mu Nikolić može uneti šum u sistem, zato ga uporno kompromituje kroz svoje medije i preko svojih abonenata. No, s tim je krenuo prerano. Ne samo Nikolić, nego je i javnost odavno oguglala na priče o kupljenoj diplomi, nelegalno izgrađenim vikendicama na Savi, ljubavnicama, vanbračnoj deci, Dragičinoj spornoj fondaciji i sličnim glasinama koje širi Vučićeva omiljena pudlica iz Batajnice. Diktator će morati da smisli ozbiljnije metode borbe protiv svog drugog političkog oca. Posao će mu biti dodatno otežan ako Nikolić uspe da u savez uključi Velimira Ilića, Dragana Markovića Palmu, Bogoljuba Karića, Nenada Popovića, pa čak i Ivicu Dačića.

Upravo iz tih razloga, Dačiću je opet zapala uloga najtraženije udavače. Za razliku od prethodnih predstava tog žanra, on u ovoj ne uživa. Da bi predupredio haos do koga bi došlo ako bi se lider SPS-a priklonio Nikoliću, Vučić insistira da se Dačić ne kandiduje za predsednika Srbije, već da podrži kandidata vladajuće koalicije, dakle njega, Firera, jednog i jedinstvenog.

Dačić je, kao i uvek, pokušao da vrda, da se poziva na stranačke organe i slične besmislice. Uzalud je Vučiću objašnjavao kako bi takav potez izazvao puč u SPS-u. Briga Vučića za SPS, važno mu je samo da se Dačić ne prikloni Nikoliću. Prvi čin tog preganjanja je odigran, a poslednji čeka zvanično raspisivanje predsedničkih izbora.

Na tu formalnost ne čeka Saša Mirković, donedavno tvrdi vučićevac, a danas ogorčeni opozicionar. Na prvu medijsku spekulaciju o mogućnosti čak i prevremenih predsedničkih izbora, Mirković je najavio svoju kandidaturu.

– Prema građanima, prijateljima, mojoj porodici i, na kraju, prema sebi imam obavezu da se suprotstavim despotiji Aleksandra Vučića. Za četiri godine vladavine, on je uništio sve što vredi u državi. Srbija ne sme sebi da dozvoli luksuz da se ta agonija nastavi. Alternativa Vučiću nije Tomislav Nikolić.

Nikolić je ucenjen, zato se ponaša kao poslušnik, izvršava svako naređenje. Njih dvojica su od Srbije napravili koloniju, jednako su odgovorni za svako zlo koje nas je snašlo. Ne vrede mnogo alibiji poput tvrdnji – Toma nije mogao da utiče na Vučića. Kako nije?

Mogao je da podnese ostavku, a to može i danas, pa da građanima kaže ko ga je, zašto i kako prisiljavao da ćutke posmatra kako se uništava država u kojoj je on predsednik. Pošto i dalje sedi i ćuti, ne verujem u njihove spinove da su u svađi.

Ličnim primerom sam pokazao kako mora da se reaguje u kriznim situacijama. Onog trenutka kad sam definitivno odlučio da ne učestvujem u njihovim marifetlucima, podneo sam ostavku i otišao iz SNS. Znao sam da ću se naći na udaru, da će se svetiti meni i mojoj porodici, ali siguran sam da je Srbija važnija od nas samih. Sve što me snašlo odraz je njihovog kukavičluka i sprege mafije i vlasti na čijem se čelu nalazi Aleksandar Vučić, kaže Mirković za „Tabloid".

Uspeh na predsedničkim izborima on namerava da postigne ne samo zahvaljujući hrabrosti da se suprotstavi diktatoru, nego i pomoću programa u 20 tačaka, s kojim će izaći pred građane.

Znam šta treba da se uradi, to sam već dokazao. U Zaječaru sam obećao dve stvari: besplatne vrtiće i infrastrukturu. To sam i uradio. Lično je Vučić naredio da se ukinu besplatni vrtići, a sabotirao je izgradnju puteva i mostova. Naprosto, on ne želi da bilo ko uradi nešto dobro za građane.

To su iskusili i drugi funkcioneri SNS-a, zato u toj stranci ima mnogo struja, koje on svađa i vrti u krug. Vučić sa svojim batinašima ne preti samo političkim protivnicima, nego i stranačkim kolegama koje pokušavaju da urade nešto korisno. Vučić se brine isključivo za svoj i interes svojih ljudi iz najbližeg okruženja. Takva politika razvalila je Srbiju i trebaće dugo vremena da se oporavi. Da bih pokušao da zaustavim propadanje države i naroda, odlučio sam da se kandidujem za predsednika, kaže Mirković.

Kako trenutno stoje stvari, Vučić ne može da utiče na Mirkovića, ali može na etabliranu opoziciju. I, to uspešno radi.

Zaštitnik građana Saša Janković, pretendent na status predsedničkog kandidata jedinstvene opozicije, ima solidnu podršku javnosti, ali ne i stranaka. Bez političkog iskustva i znanja, Jankovića su zavela svetla velikoga grada, pa je pomislio da je značajniji od partija čija podrška mu je neophodna. Izborna avantura još nije ni počela, a on se sapleo.

U pregovorima sa Draganom Šutanovcem, samouverenim budućim predsednikom Demokratske stranke, Janković je prvo priznao nameru da posle izbora formira svoju stranku, a onda je zatražio podršku DS-a. Težak kiks. Zašto bi DS podržala kandidata koji će eventualni uspeh da iskoristi za pravljenje stranke koja će joj, ako zaživi, postati direktna konkurencija?

Šutanovac mu je odgovorio isticanjem Vladimira Pavićevića kao mogućeg predsedničkog kandidata. Pavićević je napustio Živkovićevu Novu stranku, nije se učlanio u DS, ali otvoreno podržava Šutanovčevu kandidaturu na unutarstranačkim izborima. Prihvatljiv za veći deo tzv. beogradske intelektualne elite, Pavićević se nada da će uspeti da obezbedi podršku većine opozicionara, što bi moglo da mu donese zapažen rezultat na izborima.

Vučić će ga smazati kao Panta pitu. No, to je druga tema. Za ovu, važnije je naglasiti problem koji i Mirković pominje – postojanje mnogo nezadovoljnih funkcionera Srpske napredne stranke, kao i koalicionih partnera. U mešetarenju prilikom konstituisanja novog kabineta, Vučić je izigrao koga god je mogao. Bez funkcija su ostali Zoran Babić, Nikola Selaković, pa Velimir Ilić, Palma, Nenad Popović, a i Bogoljub Karić ima sve manje strpljenja. Prilikom raspodele direktorskih funkcija u najvećim državnim preduzećima Vučić će zadovoljiti neke od njih, ali ne može sve.

Da bi kupio vreme i opet sludeo lakoverne partnere, Vučić protura glasine o skoroj rekonstrukciji Vlade. Iako je na skupštinskoj sednici na kojoj mu je potvrđen drugi premijerski mandat javno tvrdio da neće biti rebalansa budžeta, njegovi saradnici najavljuju da se već za mesec-dva može da očekuje rasprava o rebalansu, a usput i „dopuna kabineta", kako od milja nazivaju rekonstrukciju Vlade. Prema tim spekulacijama, ministarskim funkcijama trebalo bi da se „dopune" Ilić i Popović. Sudeći po njihovom ćutanju, trpilo im je još jako, a kad će da popusti ne znaju ni oni.

Kad god došlo do rebalansa budžeta i rekonstrukcije Vlade, to će biti uvod u predsedničke izbore, a samim tim i početak priprema za referendum o promeni Ustava i odricanju od Kosova i Metohije. U sledećih nekoliko meseci Aleksandar Vučić će morati da se kocka na sve ili ništa. Ako on pobedi, Srbija će izgubiti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA NA VATRENOJ LINIJI: BORBENA GOTOVOST VOJSKE SVEDENA NA MISAONI POJAM

 

Radio Slobodna Evropa, objavio je 11. juna ove godine dramatičan apel srpskog premijera Aleksandra Vučića, koji je tom prilikom rekao, da je pred Srbijom u narednih mesec dana veoma težak period, da će to biti dani puni velikih i značajnih političkih izazova i teških odluka o raznim pitanjima, zbog čega je pozvao građane na puno jedinstvo i očuvanje stabilnosti u zemlji. Vučić je naveo da se stvari u regiji komplikuju i da Srbija mora odbraniti punu političku stabilnost i dodao: "…Srbiji nije potreban ni ukrajinski, niti makedonski scenario, nego mir i stabilnost da bi se osigurao ekonomski napredak"…

 

 

                major Goran Mitrović

BORBENA GOTOVOST1

 

U očekivanju mogućeg oružanog konflikta NATO alijanse sa Rusijom, Srbija će, kao što je i najavljeno, biti na “vatrenoj liniji“. Kako da se Srbija brani, kada je na čelu Vlade bolesni peder, Aleksandar Vučić, a ministri odbrane i unutrašnjih dela Bratislav Gašić i Nebojša Stefanović? Hoće li nas oni predati, ili prodati neprijatelju?

Rat je oružani sukob naroda, kojem prethode, kao prvo, propagandne pripreme, postavljenje ciljeva koji opravdavaju rat, mobilisanje javnog mnjenja, zatim pripreme za vojnu mobilizaciju…

Kvinslinška Vlada Srbije potpisala je 20. marta, ove godine, takozvani Individualni partnerski akcioni plan (IPAP) sa NATO alijansom.

Plan IPAP podrazumeva i potpisivanje takozvanog SOFA sporazuma, koji Srbija već ima sa SAD , i sa članicama NATO, kojim se reguliše prelazak granice i nivo imuniteta za pripadnike NATO-a, dok prolaze kroz Srbiju ili borave u njoj, kao i pristup vojnim objektima.

Srbija se obavezala i da Regionalni centar za obuku „Jug" kod Bujanovca bude otvoren za sve zemlje članice Partnerstva za mir i NATO, da postepeno usklađuje svoje propise u oblasti odbrane sa Evropskom unijom (u čije članstvo kako tvrdi kancelarka Merkle nećemo moći pristupiti u narednih 15 do 20 godina) i da redovno uništava viškove svog naoružanja (u Železari Smederevo, u vreme kada njom rukovode Amerikanci!).

Dakle, sve zemlje članice NATO alijanse, pa i one i susedne, mogu, bez najave, ući svojim trupama u Srbiju, stacionirati se u vojnim kasarnama, i nekažnjeno uterivati svoj poredak u državi Srbiji!

Da li Srbija ima sposobnost za samodbranu, u slučaju ulaska stranih trupa na njenu teritoriju?

Odgovor je obeshrabrujući. Na čelu Vlade Srbije je bolesni peder Aleksandar Vučić, konvertit i kvinslig koji, da bi sačuvao svoju opljačkanu milijardu evra, spreman je da pristane na sve, što je do sada i činio.

Može li Srbija, sa ministrom odbrane Bratislavom Gašićem i ministrom unutrašnjih dela Nebojšon Stefanovićem da pruži otpor agresoru?

U Vladi Srbije osam ministara su homoseksualci! Ako nas oni budu predstavljali, nema nam spasa.

Prvo, srpska vojska je ciljano devastirana. Penzionisani su svi ratni oficiri i podoficiri, u generalske činove su unapređeni ološi koji samo gledaju da dobiju stanove i činove.

Srpska vojska je desetkovana, slabo je naoružana. Srpsko vazuduhoplovstvo je na nivou eskadrile braće Rajt. Nebo nas Srbijom je nebranjeno, i u vazduh je lako dići hidro i termo elektrane, mostove…

Ministar Gašić je dokrajčio srpsku vojsku. Na šta ona liči, videlo se i za vreme prošlogodišnjih majskih poplava, kada nijedan ponton nisu mogli da stave građanima na raspolaganje, jer su prodati, ili pretopljeni u Smederevu.

Ministar Gašić nije učinio ništa da Srbija dobije, na dugoročni i povoljni kredit od Rusije borbene avione – lovce presretače. Vojska u Srbiji je profesionalizovana, vojnicima i oficirima kasne plate, a nemaju ni redovne obroke! Na ključnim položajima u Vojsci Srbije su državljani Crne Gore! Milogorci rukovode i srpskom policijom!

Naredbu za dejstvo srpske vojske Vlada Srbije, na čelu sa Vučićem, ne bi izdala ni za živu glavu. “U ime regionalnog mira i stabilnosti, mi nećemo pružati otpor snagama koje su ušle u Srbiji“, uveravala bi nas Vučićeva propagandna mašinerija! S druge strane, malo bi građana želelo da gine za Vučićevu zločinačku vladu i njegovu partijsku pljačkašku družinu.

Da se Srbija planski priprema za “vatrenu liniju“, svedoči i poziv ministra unutrašnjih dela Nebojše Stefanovića upućen građanima da vrate policiji nelegalno vatreno oružje, koje je u njihovom posedu. Da se, kojim slučajem, okupator ne nađe na nišanu nepokorenih građana. Gospodin Stefanović je krpa koju koriste američki obaveštajci u Beogradu.

 

       Ali, i građani znaju da dolaze zla vremena…

 

Samo 12 dana uoči zatvaranja akcije predaje ilegalnog oružja u Srbiji, ministar policije Nebojša Stefanović, izjavio je da su građani do tog trenutka predali ukupno 3.587 komada oružja, među kojima je i 114 automatskih pušaka, 14 automatskih pištolja, četiri ručna raketna bacača "zolja", 518 bombi i eksplozivnih sredstava, kao i 78.534 komada municije različitog kalibra. Pretpostavlja se da u posedu građana ima još oko milion komada vatrenog oružja, plus ono za koje građani imaju dozvole policije.

Pozivamo građane da sakriju oružje, da ga podmažu, da, ako dođu takve prilike, mogu da svoja ognjišta brane. Golim rukama se ne ide na automatske puške, tenkove, haubice…

U srpskoj policiji ima nekoliko formacija, koje su poluvojne. Žandarmerija broji više od pet hiljada žandarma. Nažalost, njen komadant je Goran Dragović, državljanin Milogore. Direktor srpske policije je Milorad Veljović, koji je javno raskrinkan da radi za albansku mafiju, da im izdaje lažne pasoše i osigurava sa Kosmeta njihove transporte narkotika.

Građani Srbije mogu računati na novi pogrom. To šta će nam se desiti ne zavisi od nas, već od onih koji Srbiju koriste kao toalet papir u međunarodnom sukobu i pozicioniranju. Pitanje je samo da li će nas Vučićeva kamarila predati, ili prodati okupatoru, grdeći nas na sva usta, kao što to i danas Vučić čini, optužujući nas kao neradnike, nacionaliste….

Kada je general Danilo Kalafatović potpisao 17. aprila 1941. godine u Sarajevu kapitulaciju tadašnje države, građani su uzeli oružje u ruke, i nisu se pokorili.

Srbija danas, nažalost, kao ni u Miloševićevo vreme, nema nijednog saveznika. Pederska kurva Vučić se uporno savija oko onih koji su nas bombardovali, i koji nas i dalje smatraju životinjama. Njemu je važno samo da se sa njima slika. To mu je terapija.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREDIZBORNO STRATEŠKI PLANOVI DEMOKRATSKE STRANKE !

9. марта 2012. Коментари су искључени

 

Istureno medijsko odeljenje Demokratske stranke pod kodnim imenom B92, neumorno nastavlja predizbornu kampanju čak i kada posustanu takvi partijski giganti poput Tanjuga, Večernjih novosti i ostalih medijskih firmi u vlasništvu stranačkih funkcionera.

 

 

Svesni da je diversifikacija potencijala ključ izbornog uspeha, u izbornom štabu B92 su ispravno razumeli da rudarsko-geološka otkrića, makar izražena u hiljadama tona zlata i makar uljni škriljci tekli u potocima, ne mogu doveka umiriti odvratno nezajažljive birače, te su prionuli na drugu predizbornu fazu – najavu mastodontskih investicija.

 

Srbija bi za tri godine mogla da postane proizvođač električnih automobila, a takvu proizvodnju ovde vrlo ambiciozno namerava da pokrene korporacija Faraon”, ushićeno će B92, iako pretraživač Google nailazi na nepremostive prepreke u prepoznavanju firme pod takvim imenom (Pharaoh), podrazumevajući da se tako nešto može dogoditi samo ako se Tadiću omogući da nastavi sa imbecilnim vicevima kojima će se pajtići smejati po službenoj dužnosti i u novom mandatu.

 

Predstavnici Faraona predstavili su”, javlja B92 ne zamarajući puk navođenjem detalja o tome kome su, kada i kao prezentirali, “plan proizvodnje elektromobila, koji ne bi bio hibrid, već 100 odsto električni automobil, a fabriku bi otvorili u Srbiji 2015. godine.

” Podrazumeva se da se investitor ne bi zadovoljio samo ovim elektro-projektom, o čemu B92 piše u kondicionalu: “Osim fabrike za sklapanje vozila, u Srbiji bi…”, ukoliko izaberete Tadićevu kompaniju, “…bila otvorena i prateća fabrika za preradu sirovina i kompozita za proizvodnju automobila.

Dva u jedan! I ne samo to! Muškarci znaju zašto! Zato što će ovaj projekat obezbeditiviše od hiljadu i po novih ‘eko’ radnih mesta”, želeći valjda da kažu kako će radnici morati redovno da se tuširaju, uz najavu da bi ovaj “projekat” mogao, doslovce, “da ‘povuče’ i oko novih 8.000 ‘eko’ radnih mesta”, znate već pod kojim uslovima.

 

Realizaciju ovog tehnološkog iskoraka koji je možda mali za Srbiju, ali od krucijalnog značaja za ostatak planete, obaviće izvesni Vuk Stefanović, direktor nečega što se naziva Faraon (Pharaoh) i sin Zorana Stefanovića, biznismena sa beogradskog asfalta.

Dvojac za koji forumski zlobnici tvrde da raspolažu brojnim firmama, doduše virtuelnim, ali bez kapitala.

 

Odbijajući da poverujemo u bilo kakve nečasne ili krivične radnje, su na sajtu Agencije za privredne registre smo pronašli komapaniju AMCO koja nedvosmisleno pokazuje da je reč o značajnim investitorima koji su uložili veliki kapital, Stefanović seniror 400, Stefanović junior 100 evra, u firmu koja je u 2009. zapošljavala jednog čoveka, a u 2010. nijednog, kako piše u finansijskom izveštaju prezentovanom na sajtu APR.

 

Ako izuzmemo ove detalje o kompaniji AMCO, kao i neke zavrzlame oko firme “Stefan GP (ne postoji u privrednom registru) čije poslovanje opisuju kao “the business looks like a fraud”,

ne postoji ni jedan razlog da posumnjamo u to da će Srbija, za koji mesec, postati vodeća sila u proizvodnji električnih automobila koji će sa tržišta istisnuti kragujevački Fijat.

To je ono što se naziva strateškim planiranjem.

 

#Geto Srbija

Materijal:eNovine

 

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: