Архива

Posts Tagged ‘smederevo’

ZADUŽENI LIVAC I ŽELEZARA SMEDEREVO: PLAN BEZ REALNOSTI OPET ĆE BITI OSTVAREN PREKO LEĐA NARODA SRBIJE!??

21. јула 2016. Коментари су искључени

 

Šta je sve prethodilo prodaji Železare Smederevo kineskoj kompaniji i zbog čega će Aleksandar Vučić, kao glavna štetočina pokušati da izbegne odgovornost za multimilionske štete koje su nanete državi? Zašto Srbija neće videti na optuženičkoj klupi ni Petera Kamaraša, čoveka koga je Vučić doveo kao "spasitelja" u Železaru, a koji je ojadio i ovaj privredni gigant i državu, napravivši dug od 120 miliona evra?

Tragajući za odgovorima na ova pitanja, ekonomista Miodrag K. Skulić, došao je do zaključka da su dugovi toliki da će ih i naredne generacije vraćati, te da glavni krivci za to očekuju da im sudi "sud istorije" a ne redovni sud…

 

                      Miodrag K. Skulić

ZADUZENI LIVAC

 

Železari u Smederevu, država Srbija je do prodaje Kinezima mesečno davala od 8,5 do deset miliona evra dotacija. Danas Železara bankama duguje 260 miliona evra. Dug dobavljačima je 120 miliona evra. Dug za sirovine je 145 miliona evra.

Sve je to ostalo državi (građanima) na teretu. Kad Železara punim kapacitetom radi, jedna peć u ukupnom društvenom proizvodu zemlje doprinosi između 0,7 i jedan odsto. Izvozi od 75 do 85 odsto proizvodnje.

Kad je radila punim kapacitetom od 2006. do 2008. u ukupnom izvozu učestvovala je sa 10 do 12 odsto. Izvoz čelika iz jedne visoke peći vredan je oko 500 miliona dolara godišnje. Zatvaranje Železare jednokratno je moglo da košta između 90 i 157 miliona dolara, plus brojne garancije koje je dala država. Dodatni mesečni trošak zatvaranja iznosio bi oko 3,5 miliona dolara. Budžet Srbije ostao bi bez 6,5 do sedam miliona dolara mesečno, za poreze i doprinose a oko 5.000 radnika bez posla.

Prethodno, Srbija od američke kompanije „Esmark" nije dobila čak ni garanciju da će sačuvati vrednost zatečenog obrtnog kapitala u "Čekićani" (važnom delu Železare)! Tamo su postojale sirovine u vrednosti od 180 miliona dolara, što je pravo bogatstvo.

Vučić je tada izjavljivao: "…Tražili smo garancije da neće napustiti fabriku kad ih potroše. Tražili smo da u prvih devet meseci imamo supotpis u poslovanju kako bi smo kontrolisali potrošnju sirovina, ali nismo dobili. Nismo bili spremni da prihvatimo korporativne garancije bez solidarne odgovornosti…". –

Zavaravajući javnost oko tadašnje sudbine Železare, suludi Vođa je tvrdio da su se pregovori sa "investitorom" sastojali "od hiljadu detalja", da je američki"Esmark") prepolovio prvobitne planove za investicije sa 400 na samo 200 miliona dolara, da se srpska strana tražila da se vrednost sirovina ne sme spustiti na manje od 70 miliona dolara, a da su oni nudili 55, da su svi bili protiv, a da se on jedini premišljao i da ih je "u pola jedan ujutru molio da nam izađu u susret".

Boris Milošević iz konsultanske kuće KPMG tvrdio je da nije bilo ekonomskog opravdanja da se ugovor s „Esmarkom" sklopi, jer nije bilo minimalne pravne zaštite srpskih interesa. Železara je pravila gubitak, a on je prošle 2015. godine iznosio 120 miliona dolara, što je „Esmark" dobro znao.

Vučić se, kad je stvar sa Amerikancima propala, "posipao pepelom", pa se preko svih svojih medija trudio da promoviše i priču kako bi "neozbiljno" bilo da država trči pred rudu i najavi "Esmark" kao da je sve bilo dogovoreno. Nema drugog nego da se proizvodnja svede na nivo profitabilne, galamio je Vučić. To je značilo rad hladne valjaonice i gašenje visoke peći. Svuda u svetu se ovakva industrija subvencioniše, a bilo je jasno da u budžetu za takvo nešto nema para.

Tada Vučić na scenu uvodi međunarodnog mešetara Petera Kamaraša, predstavlja ga kao "svoga prijatelja", koji, navodno, u posao unosi 20 miliona dolara, kroz sirovine koje će se odložno plaćati, najavljuje ulaz njegove firme, HPK Inženjeringa u upravljanje Železarom Smederevo.

U javnosti se tada potenciraju krupni planovi novog menadžmenta: pozitivan poslovni rezultat već nakon šest meseci, pokretanje druge visoke peći već od januara 2016 godine, minimum 1,5 milion tona gotovih proizvoda, već od januara 2015. godine garantovan minimum obrtnog fonda od 80 miliona dolara. Smederevci su se pitali: imaju li Džon Gudiš (potpredsednik US Steel.a,  koji je i uništio Železaru) i Peter Kamaraš ikakvu odgovornost za slučaj da ne ispune obećanja?

Kakve će posledice snositi i šta će ih sprečiti da se jednostavno pokupe i odu iz Smedereva, javnost nije znala. Znalo se, međutim, da će njihove usluge koštati oko četiri miliona dolara godišnje!

Javnost danas zna da je Kamaraš rude i koks uvozio preko svoje firme, preko koje je prodavao i limove kao gotov proizvod Železare, preko njegove privatne firme „Picaro". Po kojim cenama? Šta je radio Nadzorni odbor?

Kontrolu, tačnije nadzor, vršio je član Nadzornog odbora i izvršni direktor zadužen za finansije Bojan Bojković, za koga štampani mediji pišu da je osuđen na 3,5 godine zatvora zbog izazivanja saobraćajne nesreće u Banja Luci, sa smrtnim posledicama.

Postavlja se pitanje ko je tog čoveka našao i ko ga je Vučiću predložio? Zar on nije znao preko koga se uvozi ruda i koks i preko koga se izvoze gotovi proizvodi i po kojim cenama. Ako to nije znao, onda on ništa ne zna ili je plaćen da ćuti.

Ko će odgovoriti na zahtev Demokratske stranke da Aleksandar Vučić građanima Srbije odgovori na pitanje u vezi sa radom profesionalnog menadžmenta Železare Smederevo  koja je umesto obećanog saniranja problema i pokrivanja gubitaka napravila nove gubitke, jer se tvrdi da su Peter Kamaraš (za koga kažu da je „još jedan od brojnih prijatelja premijera") i njegov tim, Železari Smederevo napravio nove gubitke od 144,75 miliona evra, dakle, 39 odsto više nego što je prethodni menadžment napravio u godini pre toga!

Novi vlasnik, kineska kompanije, trebalo bi da bude pouzdan, ali šta je Vučić sa Kinezima potpisao? Zna se samo da je ceo svet u 2014. godini proizveo je 1,6 milijardi tona čelika, a sama Kina više od 820 miliona tona! To je deset puta veći obim proizvodnje od američke.

Taj podatak uliva poverenmja, ali…Skorije prošlost Železare u Smederevu ne obećava ništa dobro. Ogromna kineska kompanija koja je ušla u ovaj posao, može po ugovoru jednog dana i da odustane od njega. Ako ne ostavi dugove kao njeni prethodnici, bio bi to spas i za Smederevo i za Srbiju. Smederevci bi se vratili vinogradarstvu, a državni budžet konačno bio oslobođen ovog karcinoma.

 

     A 1. Prošlost i budućnost čelika

Osamdesetih godina XX veka, u svetu su postojala tri krupna centra za proizvodnju crnih metala – SSSR, SAD i Zapadna Evropa, da bi poslednjih decenija uz njih stale i metalurgije Kine, danas najveći proizvođač čelika u svetu, Indije, Japana, Koreje, Latinske Amerike, pa čak i u Africi.

U 2007. godini ukupona svetska proizvodnja čelika iznosila je 1,m35 milijardi tona, u čemu je udeo Kauine iznosio 36,6 odsto. Prema podacima Svetske asocijacije čelika (WSA) u 2014. godini u 65 zemalja sveta, koje proizvode oko 99 odsto svetske proizvodnje čelika, izliveno je ukupno oko 1,63 milijarde tona čelika, dok godinu dana ranije taj obim je bio 1,61 milijardu tona.

SFRJ je imala 12 železara, od kojih deset većih. Osamdesetih godina prošlog veka većina je radila sa gubicima. Svetska asocijacija za čelik objavila je da među državama nastalim na teritoriji bivše Jugoslavije u 2014. godini najviše čeilka proizvodi BiH (793.000 tona), u Železari Zenica, zatim Slovenija sa proizvodnjom u toj godini od 615 hiljada tona (Slovenija je imala tri železare Štore, Jasenice i Ravne, od kojih ove dve poslednje sada posluju u okviru Slovenačke industrije čelika) Srbija je proizvela u toj godini 583 hiljade tona čelika, a Makedonija 188 hiljada tona, dok je u Hgrvatskoj proizvedeno samo 159 hiljada tona, a u Crnoj Gori je proizvodnja čelika ugašena.

 

     A 2. Pukla tikva u Železari Smederevo

Država Srbija i njena dva (tajna) ugovora sa Kamarašovim HPK Inženjeringom izbacili na površinu u ovom poslu sve Vučićeve strogo čuvane tajne u vezi sa ovim poslom. O "metamorfozi" ovog slučaja rečito govore i njegove izjave kao i pojedini novinski naslovi iz prošle godine, koji govore šta je sve poludeli premijer mislio i govorio o Železari u Smederevu.

18.02.2015: Neprihvatljiva ponuda „Esmarka" za Železaru, 03.04.2015: Bićemo najveća Železara na Balkanu (intervju Petera Karamaša, direktora HPK Inženjeringa), 14. 06. 2015: Železara ucenjuje domaće dobavljače da snize cene?, 21.02.2015: Gašenje Železare skuplje od donacija, 11.06.2015: Zašto je ugovor o Železari tajna, 23.06.2016: Vučić o Peteru Kamarašu: "Doveo sam ‘Đokovića’ za čelik u Železaru ("…u najvećoj krizi sačuvali smo radna mesta, na vreme isplaćivali plate, održali proizvodnju, pokrenuli drugu visoku peć, našli partnera u procesu privatizacije i sada nas sve vode ka profitu. To je ravno čudu…")…

26.06.2016: Kinezi preuzeli Železaru bez Petera Kamaraša ("…do raskida saradnje s HPK Inženjeringom dovelo je nepoštovanje obaveza iz dva ugovora o kojima javnost u Srbiji nije ništa znala). 27.06.2016: Okončana misija čeličnog mesije, 05.07.2016: Kamaraš: Smenili su me sindikalci.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRUGA PLJAČKA ŽELEZARE SMEDEREVO PREKO VLADE SRBIJE DO AMERIČKIH AMBASADORA!!!

13. априла 2015. Коментари су искључени

 

Iznenadno pomirenje Aleksandra Vučića i Aleksandra Vlahovića, koga premijer sada javno naziva "prijatelj Aca", znak je da je srpski premijer ozvaničio svoju saradnju sa najvećim pljačkašima ove zemlje i naroda, i da ne teži daljem približavanju Evropskoj Uniji. Plan po kome se danas postupa u vezi Železare Smederevo na jednoj "neformalnoj" večeri 2002. je u prisustvu tadašnjeg američkog ambasadora u Beogradu Vilijama Montgomerija, Vlahoviću izdiktirao Džon Gudiš, tadašnji mozak US Steel-a za operacije u Srbiji, a današnji suvlasnik preduzeća koje preuzima menadžment Železare. Posle te večere srpski budžet je bio olakšan za više od 600 miliona evra. Koliko je iznosila zarada učesnika ove zavere? A pitanje je za koliko stotina miliona evra će budžet biti lakši posle najnovijeg komplota u režiji Vlahovića i Gudiša.

 

                 Milan Malenović

PRODAJA ZELEZARE-2

 

Evropska unija je, svojevremeno, postavila uslov Srbiji da preispita 24 sporne privatizacije velikih kompanija, čiju prodaju je osporio Savet za borbu protiv korupcije Vlade Srbije, na čijem je čelu bila, sada pokojna Verica Barać. Još dok je bio u statusu kandidata za budućeg prvog potpredsednika Vlade Srbije, čiji mandatar je bio Ivica Dačić, Aleksandar Vučić se u junu 2012. svečano obavezivao da će istrajati u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije.

Prošle, 2014. godine, Aleksandar Vučić je odbio da ide na Kopaonik biznis forum, ili kako ga zovu Srpski Davos, jer je domaćin i prvi govornik bio Aleksandar Vlahović. Ceo prošlogodišnji skup je više nego skromno propraćen u medijima, upravo zbog odsustva političke elite.

Godinu dana kasnije političari su se utrkivali da bi rame uz rame sa Aleksandrom Vučićem prodefilovali po Kopaoniku i srdačno se pozdravili sa Aleksandrom Vlahovićem.

Pažljivi posmatrači dešavanja na dvoru Vučića odmah su razumeli ove signale.

Vlahović je početkom 2014. još uvek glasio za nepoželjnu osobu, jer se tada vodila istraga o 24 sporne privatizacije i to na zahtev Evropske Unije, a njegovo saučesništvo u bar jednoj od njih (ako ne i u skoro svima) bilo je nesporno.

Godinu dana kasnije, istraga je obustavljena bez ikakvih konkretnih razloga, istražitelji su poslati na nove zadatke, dok je prikupljeni materijal predat Aleksandru Vučiću kako bi mogao da ucenjuje kriminalce koji su se obogatili kupujući u bescenje srpske firme. Među njima je bio i Vlahović koji je, za razliku od nekih drugih, bez pogovora i bez otezanja platio traženu putarinu i tako preko noći postao jedan od najomiljenijih premijerovih savetnika.

Na ovogodišnjem Biznis forumu na Kopaoniku Vučić je pred novinarima Vlahovića čak nazvao "prijatelj Aca". Novac je najjači ljubavni eliksir.

"Nije sve u novcu, nešto je i u idejama", rekao je Vlahović Vučiću kupujući svoju slobodu. Dobar deo svog kriminalnog staža ovaj bivši ministar privatizacije je potrošio proučavajući metodologiju pljačke smederevske Železare, a upravo su saveti iz te oblasti u tom trenutku bili potrebni Vučiću.

U periodu od leta 2012. godine, kada je obrađen najveći deo materijala vezanih za poklanjanje SARTID-a američkom US Steel-u, do leta 2014, kada je došlo do otopljavanja odnosa između Vlahovića i Vučića, postojali su intenzivni kontakti između njih dvojice. U tom vremenu je izrađen i plan nove pljačke budžeta pomoću ovog posrnulog privrednog giganta, a Vlahović je posedovao više nego dragocena iskustva u tom pogledu.

Direktor srpske policije, nesmenjivi Milorad Veljović, koji za mesec dana slavi desetogodišnjicu u rukovođenju srpskom piolicijom, a nije još ni na polovini svog drugog mandata, izjavio je da policija nema dokaze za sud, u većini spornih privatizacija, čije preispitivanje i dalje zahteva Evropska unija! On je, zna se, izgovarao Vučićeve reči.

 

      A ovako je počelo…

 

“…Aleksandar Vulin tvrdi da će se iza rešetaka naći i bivši ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović, i to zbog ‘neustavnog Zakona o privatizaciji’ “ preneli su njegovu izjavu od 7. avgusta 2012. godine svi srpski mediji.

“…Policija je završila istražne radnje u slučaju privatizacije smederevske železare ‘Sartid’ i nezakonito prisvojenih šest miliona dolara prilikom njene prodaje američkom ‘Ju-Es stilu’, tako da će, kako ‘Alo!’ ekskluzivno saznaje, za nedelju dana početi prva privođenja umešanih u malverzacije. Među onima koji bi do kraja meseca trebalo da završe iza rešetaka su bivši ministar privatizacije Aleksandar Vlahović, šef radne grupe za prodaju Sartida NemanjaKolesar i biznismen Danko Đunić, koji je radio procenu vrednosti Sartida". – objavio je dnevni list Alo, 2013. godine. Ali..

Govoreći o slučaju Sartid, Vučić je istakao da su krivične prijave podnete za četiri lica, a među njima nije nekadašnji ministar Aleksandar Vlahović, jer ne postoje nikakvi dokazi! (28. decembar 2013. TV Pančevo)

Aleksandar Vlahović je bio ministar za privatizaciju u Đinđićevoj vladi. Zajedno sa Dankom Đunićem, u vreme tranzicije, rasprodao je fabrike, javna preduzeća, cementare, pivare, i zgazio srpsku privredu. Silno se obogatio, kupujući za male pare uspešna preduzeća i robne kuće, koje je kasnije preprodavao.

Vlahović je Rom iz beogradske opštine Sopot. Njegova supruga je učiteljica, danas je direktor te škole. Pogazila je pre deset godina dete na putu, ali nije oglašena krivom. Šta znaju deca o saobraćaju, pogotovu ako vozi Vlahovićeva žena…

Bivši američki ambasador, autor Statuta Srpske napredne stranke

Američki novinar iz Pitsburga (sedište US Steel) dolazi do knjigovodstvenog izveštaja US Steel-a. U njemu nalazi senzacionalan podatak da je plaćen porez na proviziju od 12 miliona dolara za transakciju kupovine Sartida! Uzgred, prema američkom zakonu, sva preduzeća su dužna da posebno naznače sredstva koja su utrošena za proviziju u cilju suzbijanja korupcije.

Dalje istraživanje kretalo se u pravcu vrednosti transakcije. Kada je saznao da je njena ukupna vrednost bila 23 miliona dolara, novinar je objavio šokantan tekst u lokalnim novinama da je provizija bila umesto uobičajenih dva do tri odsto – čak 50 odsto! Pogađate, proviziju su primili Miroljub Labus, tadašnji potpredsednik srpske vlade, ministar Aleksandar Vlahović i Danko Đunić.

U aprilu 2004. u izjavi listu Pittsburgh Post-Gazete, Ivan Vujačić, naš ambasador u Vašingtonu, izjavio je da je SARTID kupljen za 33 miliona dolara, od kojih 23 miliona u gotovini, šest miliona za transakcije-provizije i četiri miliona za zbrinjavanje nezaposlenih."

Koliko je stvarno SARTID plaćen, kolike su bile provizije igračima Prve i Druge lige, šta je sve bila imovina stečajnog dužnika, koji su sve poverioci oštećeni i kakvi su bili dugoročni politički efekti operacije SARTID, znaju samo oni kojima je to u opisu posla.

Naravno, šest miliona dolara provizije u ovako velikom poslu samo je sitniš za moćnike iz Prve lige. Postoje dokazi da je u godišnjem poslovnom izveštaju U.S. Steel kupovinu srpskog SARTID-a uknjižio kao trošak od preko 550 miliona dolara, što odgovara realnoj ceni Železare u trenutku kupovine.

Američka akvizicija SARTID-a je izgleda omogućila da ogromna razlika u ceni od 527 miliona dolara, posle niza finansijskih transakcija preko zavisnih preduzeća na ostrvima poreskih rajeva, završi u džepovima nekolicine američkih i srpskih političara i biznismena. Jedino ovo objašnjava zašto su, već sledeće godine po prodaji SARTID-a, otišli u penziju ambasador SAD-a u Beogradu Wilijem Bil Montgomeri i Thomas J. Usher, predsednik U.S. Steel Corp.

Tadašnji američki ambasador u Beogradu Montgomeri bio je jedan od najvećih mešetara u istoriji američke diplomatije, koji je, sa svojom suprugom Lin, inače britanskom državljanskom, sakupljao novac za svoje potrebe. On je, štiteći se kapom Stejt Departmenta, opasno pretio vlastima u Hrvatskoj, u Crnoj Gori i regionu, i naplaćivao “zaštitu“. Hrvatska vlada mu je, kao “mali znak pažnje“ poklonila vilu u Cavtatu, koju je on kasnije prodao za veliku svotu novca, ne plaćajući porez.

I nakon penzionisanja, on je ostao da živi u Beogradu. Kada je osnovana Srpska napredna stranka, Montgomeri je postao njen plaćeni savetnik, koji je stranci, na engleskom jeziku, napisao Statut. U Ambasadi SAD-a u Beogradu podržavao ga je doskora njen ekonomski savetnik Metju Palmer, koji je navodio Vučića, i njim upravljao kao sa malim majmunom.

Montgomeri je danas ovejani kriminalac, ali je veliki, kao Avala, u očima Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.

Prilikom kupovine neke firme najvažnije je odstraniti konkurenciju. U.S. Steel je u borbi za SARTID imao opasnog konkurenta u kompaniji LNM Holdings, koja je u periodu od marta 2002. do marta 2003. godine uputila niz pisama najodgovornijima u srpskoj vladi – premijeru Đinđiću i ministrima Vlahoviću i Pitiću, o svojoj nameri da kupi smederevsku železaru, investira novac u razvoj i tržište i značajno poveća njen izvoz.

Ali, LNM Holdings je ponudio i dve bitne stvari o kojima U.S. Steel nije hteo ni da razgovarapreuzimanje stečajnih dugova SARTID-a i realizovanje socijalnog programa za zaposlene. Srpski i američki gangsteri su zato odmah pokrenuli operaciju SARTID.

Malverzacije otpočinju 8. marta 2002. godine, Pismom o namerama o strateškom partnerstvu srpskog metalurškog koncerna i američkog giganta, koje potpisuju direktor SARTID-a Novaković, predsednik U.S. Steel Košice Džon Gudiš i ministar Aleksandar Vlahović, a svečanosti prisustvuju premijer Đinđić i ambasador Montgomeri.

U.S. Steel Košice ovim ugovorom stiče ekskluzivno pravo da pet godina upravlja proizvodnjom SARTID-a, ubira dobit i pri tome ne snosi nikakvu odgovornost za eventualno loše poslovanje. Takođe, slovačka kompanija je dobila i pravo da u slučaju prodaje SARTID-a nekom drugom još sedam godina upravlja Železarom, odnosno eventualni kupac bi morao da čeka 12 godina pre nego što uđe u SARTID.

 

      Jasna strategija: kupiti Železaru što jeftinije

 

Sledeći potez povlači Trgovinski sud donoseći 30. jula 2002. rešenje o stečaju SARTID-a, pri čemu DS mafija, preko glasnogovornika Vlahovića, poručuje da je "blokada od strane ZOP iz 1998. bila brža" od namere Vlade da SARTID restrukturira kroz privatizaciju.

Blebetanje o munjevitoj brzini blokade žiro računa iz 1998, koja u korenu saseca nameru da se SARTID privatizuje na uobičajen način, putem tendera, pokazuje drskost zvaničnika tadašnje Vlade, svesnih da pred onima koji rade za interese Imperije ne postoje prepreke.

Stečajni upravnik SARTID-a postaje B. Ignjatović, koji u trenutku postavljanja na dužnost nema niti jedan dan radnog staža i kome je glavna poslovna referenca kumstvo sa Nemanjom Kolesarom, šefom kabineta premijera Đinđića.

Ignjatović kasnije postaje mudrac koji će predložiti Stečajnom veću da se SARTID proda neposrednom pogodbom sa U.S. Steel-om. Ali, iza ove mahinacije, kao i bezbroj drugih u vezi sa SARTID-om, stajao je Kolesar, što potvrđuje ministar G. Pitić juna 2004. izjavom za "Danas" da je "cela priča oko SARTID-a vođena iz kabineta premijera".

Uvođenjem SARTID-a u stečaj, konkurencija je eliminisana i prelazi se na drugu fazu operacije – smanjenje kupovne cene. U ovoj fazi neophodno je medijski pokazati da SARTID katastrofalno posluje, odnosno da su im dugovi očajno veliki, proizvodnja nikakva i višak radnika ogroman, kako bi srpska javnost zaključila da je najracionalnije smederevski proizvodni krš prodati ma kom kupcu, pa makar i za dolar.

U tom cilju se dug SARTID-a naduvava od strane Amerikanaca, koji barataju cifrom od 1,7 milijardi dolara. Oni u dug računaju sve – glavnicu od 800 miliona dolara, 400 miliona kamata, 400 miliona duga prema ugašenim srpskim razvojnim bankama, 120 miliona duga inodobavljačima i slično.

Već tada se znalo da će biti otpisana sva domaća dugovanja, kao i sve strane kamate, kao da će verovatno biti otpisan i deo inostrane glavnice, što se i dogodilo. Propagandna bajka o 1,7 milijardi dolara teškom dugu bila je neophodna za U.S. Steel da bi se snizila prodajna cena SARTID-a.

Naime, u civilizovanom svetu je princip da kupovinom zaduženog preduzeća novi vlasnik preuzima dugove i za njih umanjuje konačnu cenu. Tako je U.S. Steel čeličanu u slovačkim Košicama platio 60 miliona dolara, ali uz obavezu da plati i njihov ukupni dug od 325 miliona dolara.

Takođe, Džon Gudiš je naširoko objašnjavao da u SARTID-u "gotovo uopšte nema proizvodnje". A činjenice su da je SARTID 1998. godine proizvodio 100.000 tona čelika mesečno, pa je, čak i posle bombardovanja, sve do kraja 2000. godine, proizvodnja dostizala 50.000 tona. Istina, kada je DOS preuzeo železaru proizvodnja se naglo smanjila, da bi u julu 2001. za 61 odsto bila manja nego u julu 2000. godine, što sigurno nije bilo slučajno.

U mnogobrojnim izjavama Gudiš se žalio i da je za isti proizvodni kapacitet u Americi dovoljno 2.000 radnika, dok u SARTID-u ima 10.000 zaposlenih, ne pominjući pri tome da radnik u Americi košta U.S. Steel 16.98 dolara na sat, dok je satnica radnika SARTID-a samo 0.30 dolara. To znači da za sat rada 10.000 zaposlenih u SARTID-u dobijaju 3.000 dolara – novac dovoljan za isplatu satnice samo 177 radnika u Pitsburgu.

Prodaja Sartida izazvala je žestok protest ostalih zainteresovanih za kupovinu smederevske Železare. Protest tadašnjeg nemačkog saveznog ministra za privredu Volfanga Klementa, poslat premijeru Đinđiću, hladnokrvno odbija šef njegovog kabineta Kolesar, što je poseban primer nepoštovanja međunarodnih protokola.

Volfgang Klement u pismu tadašnjem premijeru Zoranu Đinđiću navodi „da iz perspektive njegove vlade može zbog postupanja u slučaju Sartid doći do negativnih posledica po privredne odnose (tadašnje) SRJ i Nemačke".

I NewYorkTimes je o tome pisao 26. juna 2003, navodeći da je grupa stranih kreditora SARTID-a, na čelu sa nemačkim West LB i HVB Group, francuskim BNP Paribas, belgijskim KBC i britanskim Standard Bank, osporila prodaju SARTID-a i zatražila od srpske vlade "novi javni tender", u cilju zaštite njihovog zahteva za plaćanjem 100 miliona dolara (kredit iz 1997. sa kamatama).

U konkurenciji dva svetska proizvođača čelika, svakako bi cena Sartida bila veća.Čak pet pisama o namerama poslala je firma LNM na adresu Vlade Srbije, tražeći da im se pruži fer šansa za kupovinu Sartida, ali od toga nije bilo ništa.

Tadašnji ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović dao je izjavu tim povodom operativcima UBPOK-a. On je objasnio kako ni u jednom trenutku LNM nije bio na bilo koji način sprečavan da aktivno učestvuje u stečajnom postupku nad Sartidom!

Amerikanci su došli u SARTID da ga kupe što je moguće jeftinije, da prave u njemu što je moguće veću zaradu, i da taj profit, po mogućstvu u celosti, iznesu iz Srbije. To su surova pravila modernog kapitalizma i biznisa i ona se moraju poštovati – uvek i na svakom mestu.

Sve ostalo su isključivo medijske izmišljotine, manipulacije, bajke i šarene laže. Zato tako imbecilno je zvučila izjava ranije pominjanog Džona Gudiša, izvršnog potpredsednika U.S. Steel-a, data časopisu "Danas" juna 2004. godine: "Mi smo odličan primer šta privatni investitori mogu da učine za ekonomiju jedne zemlje… Mi pomažemo Vladi Srbije, jer zapošljavamo ljude, tako da Vlada može da se koncentriše na neke druge probleme, a ne da brine o tome kako da obezbedi plate zaposlenima. To je sada briga privatnog investitora."

Gudiš u stvari hoće da nam kaže da U.S. Steel nije došao u Smederevo da pokupi profit, već iz čisto humanitarnih razloga – da jadnoj radničkoj klasi Srbije omogući posao i mesečnu platu. To je isto tako komično kao kada bi neki srpski seljak rekao da dolazi svako jutro na pijacu da bi svoj kajmak poklanjao prvim kupcima koji nalete na njegovu tezgu.

 

      Istraga

 

Procenjuje se da je Srbija ukupno investirala u SARTID oko tri milijarde dolara, da bi ga prodala za 23 miliona dolara. I pored toga ministar za privredu Vlahović se usuđuje da u aprilu 2003. maksimalno drsko i bezobrazno izjavi: "Taj kompletan paket je vrlo isplativ. Naročito kada se poredi sa ugovorima koji su zaključivani sa drugim čeličanama, …na primer ‘Košice’ u Slovačkoj".

To je, naravno, laž dostojna barona Minhauzena. Košice su plaćene 60 miliona dolara, ali je tom prilikom prihvaćeno da se plati i njihov ukupan dug od 325 miliona dolara. Smederevska železara je plaćena samo 23 miliona dolara, bez obaveze plaćanja njenih dugova.

Takođe, U.S. Steel je imao obavezu da tokom 10 godina u Košice uloži 700 miliona dolara i da za to vreme ne otpušta radnike, dok se u Smederevu obavezao na ulaganje od 150 miliona dolara, ali je zabrana otpuštanja radnika u trajanju od samo tri godine.

Po sklanjanju Demokratske stranke sa vlasti, islednici Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala – UBPOK, verovatno po nalogu iz kabineta premijera Koštunice, maja 2004. ulaze u smederevski U.S. Steel i otpočinju sa saslušavanjem aktera operacije SARTID – Vlahovića, Kolesara, Ignjatovića i drugih.

Istragu oko prodaje Sartida američkoj firmi Ju-Es Stilu, zvanično je iniciralo tužilaštvo. Policija je saslušala gotovo sve umešane u privatizaciju, prisluškivala umešane u prodaju, nakon čega je sastavljen izveštaj na 60 stranica.

Utvrđeno je kako su Sartid A.D. i firme u njegovom vlasništvu prodate za mnogo manju cenu od realne.Međutim, Amerikanci reaguju munjevito, započinjući sinhronizovanu akciju u takozvanim reformskim medijima, koji uz zastrašujuću halabuku počinju da napadaju pokušaj Koštunice da rasvetli kriminalne radnje učinjene u SARTID-u. I zvanični Vašington snažno staje na stranu U.S. Steel-a, prisiljavajući Koštunicu i UBPOK da odustanu.

Novoizabrani američki ambasador Majkl Polt, odmah po dolasku u Srbiju posećuje Smederevo i U.S. Steel, stavljajući time do znanja da i posle Montgomerija važi Montgomeri. Ali, to nije čudno. Istorijsko je pravilo da Imperija ima pravo na greške, gangsterizme i zločine, a ljudima koji su to činili za državni ili neki lični interes, ne sme da fali ni dlaka sa glave. Sve dotle dok Imperija vlada.

Zamenik Okružnog javnog tužioca u Beogradu Radivoje Gvozdenović, koji je primio izveštaj o prodaju Sartida, koji su na 60 stranica sačinili inspektori UBPOK-a morao je da ga “fijokira“.

Tako je i zahtev Evropske komisije da se preispitaju sporne 24 privatizacije, a sve ih je sproveo Aleksandar Vlahović, odbačen od strane Aleksandra Vučića! Taj zahtev iz EU je i dalje na snazi, ali ne obavezuje premijera. On se nada zaštiti.

I mafija, koju još predvodi Wilijem Bil Montgomeri, nakon što je u smederevskoj Železari istopila sve otpisane tenkove Vojske Srbije i Crne Gore, haubice, topove, pontonske mostove i oružje, koje je besplatno dobila, i pretvorila u najkvalitetniji čelik, zadužila je Železaru, kod svojih kćerki firmi za još 750 miliona dolara, koje je platila Srbija iz svog budžeta, opet se vraća na mesto zločina. Da nastavi s pljačkom. Ovog puta sa istim likovima, na drugi način. Koliko će i ovim špekulativnim platiti američkoj diplomatskoj mafiji srpski građani, preko budžeta, teško je i izračunati.

Srpski premijer Aleksandar Vučić podastire se pred američkim mafijašima, a naročito pred diplomatama, koji, najčešće, gledaju svoj lični, a ne i američki interes.

A 25. jula ove godine, ministar privrede Dušan Vujović i premijer Vučić pojavili su se u udarnim vestima, nasmejani, zajedno sa Aleksandrom Vlahovićem, novim savetnikom Vlade Srbije! Čovek koji je prodao nezakonito sve srpske cementare, pivare, strateška preduzeća i sebi u džep stavio najmanje 550 miliona evra, umesto u zatvoru, ponovo je u prilici da pljačka. Njegov kompanjon, i idejni otac, Danko Đunić, svestan je koliko su on i Aleksandar ojadili Srbiju. On danas živi u vili u Grčkoj. Nije se usudio da dođe ni na sahranu majke.

I sadašnji ambasador SAD-a u Beogradu Majkl Kirbi otvoreno je pretio Vučiću da mora predati Železaru sadašnjim “upravljačima". Urednici Redakcije dobili su u Stejt Departmentu odgovor da u misiji njihovih ambasadora nije sadržano pravo da učestvuju u privatnim poslovima privatnih kompanija, i da učestvuju u korupciji, i da takvo ponašanje izlazi iz mandata koji imaju od svoje države. Predložili su nam da sva saznanja uputimo Stejt departmentu, koji će biti ustupljeni Obaveštajnom odeljenju.

Američki ambasadori u Beogradu, počev od Wilijema Montgomerija do Majkla Polta, sve do sadašnjeg, Majkla Kirbija, opasni su kriminalci i zločinci, koji surovo pljačkaju Srbiju, ali srozavaju do dna i ugled svoje zemlje.

Aleksandar Vlahović i Aleksandar Vučić moraju biti u rukama srpskih građana i njene pravde. Na ovaj, ili onaj način.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREDUZEĆA U RESTRUKTUIRANJU KAO UNOSAN PLEN STEČAJNIH UPRAVNIKA, KORUMPIRANIH SUDIJA I POLITIČARA

2. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

U prvoj polovini 2015. godine u stečaj će otići nekoliko desetina preduzeća koja su na teritoriji Beograda, i danas su u restruktuiranju. Stečajevi se u Beogradu dodeljuju skoro isključivo samo odabranim stečajnim upravnicima koji plen dele sa sudijama i drugima zainteresovanim strankama. Juriš na njih izvršiće ešaloni stečajnih sudija i upravnika bliskih vlastima, jer se očekuju višemilionske provizije od povoljne prodaje tih preduzeća domaćim i belosvetskim tajkunima. Svi oni su već uigrani u uspešnoj otimačini iz stečajne mase. Očekuje se poslednji talas velike pljačke preduzeća.

 

           Igor Milanović

STECAJNI PLEN1

 

Posao sa preduzećima u stečaju je vrlo unosan, ali samo za odabrani krug ljudi. Najviše koristi od toga imaju stečajni upravnici, ali samo pojedini koji sebe u žargonu nazivaju „elitom". Većina ostalih jedva sastavlja kraj sa krajem.

Za dobijanje licence kandidat za stečajnog upravnika mora da plati oko 100.000 dinara za različite takse. Posle toga, kada postane stečajni upravnik on za obnovu licence svake treće godine Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU) plaća 50.000 dinara, i to nezavisno od toga da li je u međuvremenu imao neki stečajni postupak ili nije.

Izbor upravnika za vođenje nekog stečajnog postupka po zakonu je prepušten specijalno za to izrađenom kompjuterskom programu koji bi trebalo nasumice da bira između kandidata. Tako je u teoriji, ali je u praksi sasvim drugačije: sudije privrednog suda same određuju kome će da dodele vođenje preduzeća u stečaju. Slučajeve tako skoro isključivo dobijaju stečajni upravnici spremni na podelu plena.

Predsednik Privrednog suda u Beogradu, Jovan Kordić, nedavno je jednom stečajnom upravniku, pobunjenom što mesecima ne dobija nijedno preduzeće da vodi, rekao kako od 1. januara 2015. godine, stečajne upravnike određuje pomenuti računarski program!?

Čak i da je to tačno, a najverovatnije nije, ovo znači da se godinama unazad kršio zakon, jer su upravnici birani na drugi način. Kordić u ovome ne vidi ništa sporno, jer i on sam ima koristi od pojedinih stečajnih upravnika.

Na području Privrednog suda u Beogradu radi 85 stečajnih upravnika kojima su u poslednje dve i po godine ukupno dodeljena 103 slučajeva. U tom periodu je Miloš Maljević, diplomirani ekonomista, dobio na vođenje šest preduzeća, dok je njegov kolega Novak Stajić dobio četiri.

Ovo, možda, ne bi ni bilo toliko čudno, da istovremeno mnogi stečajni upravnici nisu dobili da vode ni jedno jedino preduzeće u proteklih 30 meseci. Osim toga, Maljević je licencu stečajnog upravnika stekao 22. novembra 2013. godine, a Stajić 5. decembra 2012. godine. Kako su njih dvojica za tako kratko vreme uspeli da dobiju ovoliko slučajeva da vode, a neke starije i iskusnije kolege nisu dobili ni jedan jedini?

Rekorder po broju preduzeća koje vodi u Beogradu je Miladin Stamenković, diplomirani menadžer. Iako je licencu stekao tek 8. februara 2011. godine on je do sada dobio ukupno 13 preduzeća da vodi i to preduzeća koja imaju značajnu imovinu, tako da ne mora da brine oko naplate sopstvenih honorara.

Diplomirani ekonomista Igor Drakul je duže u poslu od Stamenkovića (licenciran je 21. septembra 2005.) i takođe vodi 13 preduzeća u stečaju, ali su „njegove" firme dosta siromašnije. Isti broj preduzeća u stečaju vodi i Rade Radulović (licenciran 30. juna 2009. godine).

Nešto manje preduzeća, ukupno 12, vodi Vasilj Vasiljević (licencu ima od 10. marta 2008. godine), ali su ona zato nešto bogatija. U „njegovom" jatu nalazio se i jedan „Navip".

Miloš Borovčanin, diplomirani ekonomista, je mlad i relativno neiskusan stečajni upravnik. Licencu je stekao 27. januara 2014. godine, a već 26. marta iste godine dobija da vodi „Partizan" a.d. u stečaju.

Milošu je u njegovom brzom usponu sigurno pomogao otac, Mirko Borovčanin (licenciran od 21. septembra 2005. godine), ali je, moguće, i on sam doprineo da odmah dospe u „elitu" u koju ulaze samo oni koji dele plen.

Većinski vlasnik akcija „Partizana" a.d. je Đorđo Antelj, koji ima preko 72 odsto akcija. „Akcionarski fond" a.d. je na drugom mestu sa 3,66 odsto akcija. Antelj je u januaru 2007. bioprivremeno lišen slobode kao jedan od članova „stečajne mafije".

On je bio osumnjičen da je oštetio stečajne poverioce Građevinskog preduzeća "Rad" i pribavio protivpravnu imovinsku korist veću od sedam miliona evra. Prema podacima koje je tada policija saopštila, odgovorne osobe GP "Rad" u stečaju neposrednom pogodbom obavile su nezakonitu licitacionu kupoprodaju nepokretnosti ovog preduzeća u stečaju na lokaciji Batajnički put 14, firmama "Gemaks" u vlasništvu Antelja i "Koka-Koli".

Veoma je verovatno da je Antelj uticao da se za stečajnog upravnika postavi upravo neko od poverenja koji će umeti da štiti njegove finansijske interese. Budući da Borovčanin senior već ima devet stečajnih postupaka u kojima vodi preduzeća, procenjeno je da je u slučaju „Partizana" bolje posao poveriti Borovčaninu junioru koji će sve obaviti isto tako dobro, a manje je upadljiv.

Da je Miloš Borovčanin već uveliko prihvaćen kao deo „elite" vidi se i iz toga da je mesec dana posle „Partizana" dobio da vodi i stečaj „Termoelektra" d.o.o. iz Beograda.

Diplomirani ekonomista Dragan Perković (licenciran od 32. septembra 2005. godine) trenutno vodi deset preduzeća u stečaju, a jedno od njih je i „Tri Grozda". Za Perkovića se zna da je omiljeni stečajni upravnik stečajnog sudije Mileve Misailović.

Jedan od povlašćenih je i Mihajlo Koruga, diplomirani pravnik, koji licencu ima od 21. septembra 2005. godine. Pored „Beka" a.d. on vodi još osam preduzeća koja su u stečaju. Preuzimajući „Beko" Koruga je ušao u sukob sa tadašnjom direktorkom ALSU-a Ivanom Matić, jer je ona bila na strani ranijeg stečajnog upravnika Željka Pešuta koji je upravo zbog loše sprovedenog stečajnog postupka u slučaju „Beka" izgubio licencu.

Devet preduzeća vodi i Andreja Božić, istovremeno i stalni sudski veštak za mašinsku struku.

I Gordana Despotović-Roža vodi devet stečajeva. Ona je nekada bila načelnica Severnobačkog okruga i članica Glavnog odbora SPS-a. Njeno ime se nalazi na spisku osoba kojima je devedesetih godina bio zabranjen ulaz u zemlje Evropske Unije i Sjedinjene Američke Države.

Na istom spisku bilo je i ime tadašnjeg direktora „Zastave" iz Kragujevca Milana Beka. Moguće zbog bliskosti još iz devedesetih, kada su oboje podržavali Miloševića i borili se protivEU, Gordana Despotović – Roža je svojevremeno bila postavljena za privremenog stečajnog upravnika u predstečajnom postupku nad „Lukom Beograd" koju je prethodno u toku privatizacije kupio Beko.

I dosadašnja direktorka Agencije za licenciranje stečajnih upravnika Ivana Matić je bila povezana sa režimom Slobodana Miloševića, tako da je još iz tog perioda bila prijateljica Gordane Despotović. Ona je, naime, supruga Gorana Matića, ministra informisanja u vladi SRJ devedesetih godina.

Ove godine više desetina preduzeća u restruktuiranju sa teritorije koju pokriva Privredni sud u Beogradu odlazi u stečaj. Među njima ima i onih koja još uvek imaju vrednu nepokretnu imovinu koja u stečajnom postupku može da se proda uz dobru proviziju za stečajnog upravnika i sudiju. Najverovatnije će članovi „elite" stečajnih upravnika preuzeti i te slučajeve. Ako do tada još uvek budu bili na slobodi.

 

      A 1. Sa kumom, u naplatu reketa

 

Mimo zakona i konkursa koji je u toku, za vršioca dužnosti direktora Agencije za licenciranje stečajnih upravnika postavljena je nedavno Danijela Vazura, dotadašnja direktorka Centra za stečaj u Agenciji za privatizaciju.

Njen rođeni brat je Miloš Vazura, kum generalnog sekretara Vlade Novaka Nedića, koji je danas direktor FK Partizan, iako ima samo 28 godina. Miloš je prethodno bio pomoćnik ministra pravde Nikole Selakovića.

Sa te pozicije je zajedno sa kumom Nedićem reketirao privatne izvršitelje kojima su dodeljivani predmeti izvršenja gde je izvršni poverilac Elektro-privreda Srbije (EPS). U slučaju da izvršitelj odbije da deli novac sa Nedićem i Vazurom gubio bi pravo da zastupa EPS. Svojim saradnicima je Vazura sređivao ispit za izvršitelja i obezbeđivao imenovanje.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SMEDEREVO: VELIKA PREVARA ZVANA “COMICO OIL”

18. јануара 2013. 2 коментара

Navodna rafinerija nafte u Smederevu je samo šifrovan naziv za operaciju velikog pranja para dobijenih kao mito da bi se negde uposlila zastarela i prljava američka tehnologija koja će zatrovati celu severno-istočnu Srbiju.

Istovremeno je to i dimna zavesa iza koje treba da se sakrije legalizacija korišćenja genetski modifikovanog semena biljaka iz kojih bi se dobijao biodizel.

Piše: Milan Malenović

Smederevo

 

Ni za jedno, ni za drugo, nikada nisu urađene stručne analize štetnosti po život i zdravlje stanovništva ali je analiza profita do detalja smišljena, samo još treba obaviti akciju instaliranja rafinerije tamo gde joj nije mesto…

Aleksandar Vučić je dobio zadatak od Miodraga Rakića da rafineriju progura po svaku cenu, i da tako opravda dva miliona dolara mita koje je on dobio od vlasnika Komiko oil-a.

 

U engleskom jeziku postoji izraz „naftni baroni" i odnosi se na magnate koji su svoje milione stekli trgovinom naftom.

U Srbiji sve mora da bude drugačije nego u normalnom svetu, tako da čelni ljudi Komiko oila, preduzeća koje bi da gradi rafineriju u Smederevu, najviše podsećaju na barona Minhauzena, legendarnog lažova.

Prvih dana 2009. godine, gradske vlasti Smedereva su, "po ovlašćenju Vlade Srbije", potpisale "memorandum o razumevanju" sa holandskom firmom Komiko oversiz (Comico Overseas) o izgradnji rafinerije u tom gradu.

Domaća poslovnica te holandske firme, Komiko oil (Comico oil), najavila je da će u izgradnju rafinerije u naredne tri godine uložiti 250 miliona dolara, a samo u prvih 36 meseci, dok bude trajala izgradnja, budžet Smedereva bi od svega toga prihodovao čak 4,5 miliona dolara.

Da nešto sa ovim poslom od samog početka nije u redu pokazuje i zvanična internet prezentacija Komiko oversiza na kojoj se vidi da je sve unapred razrađeno i da se odlično znalo kako će srpske vlasti da reaguju.

Što bi se reklo: dobro režirana farsa.

Tako, na primer, Komiko kao datum početka projekta i potpisivanje memoranduma navodi 30. decembar 2008. godine iako, kao što se vidi, u to vreme smederevske vlasti još nisu imale ovlašćenje za tako nešto.

Nadalje, u objavljenom planu realizacije projekta, precizno su navedeni datumi početaka svake pojedinačne faze radova i to daleko pre nego što je bilo šta potpisano sa gradom Smederevom ili bilo kim drugim u zemlji Srbiji, bar ne zvanično.

Nezvanično je već sve bilo utanačeno.

Da bi se shvatilo sa kakvim prevarantima Srbija ima posla, potrebno je prvo dobro upoznati glavne aktere ove cirkusijade koju će Srbiju skupo da košta.

KO PREDSTAVLJA PREVARANTSKI “KOMIKO OIL”:

Najeksponiraniji  u medijima je Radomir Raša Radivojević, jedan od ukupno dva zaposlena u Komiko oilu, navodnom gigantu.

Rođen je 1975,  pušač je (omiljena marka cigareta mu je plavi Pall Mall ), ljubitelj životinja (ima mačku), danas na radnom mestu pomoćnika, po potrebi i zamenika generalnog direktora Komiko Oila.

Diplomirao je prava na beogradskom Pravnom fakultetu i to posle upornog studiranja koje se odužilo skoro deceniju.

Godine 2004. godine napušta Srbiju i po sopstvenim tvrdnjama datim još 2006 ovdašnjim medijima, počinje da radi za SYP, kompaniju iz Ciriha, i to kao generalni menadžer zahvaljujući svom životnom delu srpskom poslovnom imeniku?!

Na stranu to što srpski poslovni imenik nije nikakvo Radivojevićevo otkriće, jer se isti već uveliko štampao i prodavao u Beogradu još devedesetih godina prošlog veka, a u vreme kada je on dospeo u Cirih postojalo je i elektronsko izdanje.

Ostaje pitanje na koje nikada nije dat odgovor: kako je Raša Radivojević kao srpski državljanin dobio švajcarsku boravišnu vizu i radnu dozvolu? 

I, da li ih je uopšte i dobio ili je radio na crno?

Uzgred, o navodnoj svetski poznatoj i priznatoj kompaniji SYP nema nigde nikakvih tragova.

Pošto je ovako uspešno apsolvirao prve korake hohštapleraja, Radivojević je počeo da se pojavljuje i po srpskim medijima ubeđujući naivni narod kako dovodi svetske investitore koji će ovde da ulože milione evra.

Najdalje je dogurao sa projektom montažno-demontažne rafinerije koju bi da gradi u Smederevu.

Ljudi su mu čak i poverovali, što je najveći uspeh za jednog prevaranta.

Drugi zaposleni u Komiko Oilu je Vencislav Tiankov Ivanov, bugarski državljanin, osnivač i direktor Komiko Oila, direktor Komiko Oversiza u Holandiji, ali i direktor i vlasnik Titan Prometa d.o.o. iz Zagreba (sve tri firme imaju ukupno osam zaposlenih).

Ivanov je potpuni anonimus što se tiče velikih građevinskih projekata, nije poznat ni u svetu naftaša, ali nas upućuje na jednu bugarsku firmu sa kojom je usko povezan, a koja je ključna za razumevanje prevare koja se sprema u Smederevu.

Sva tri preduzeća, kojima direktoruje Ivanov, nabrojana su kao klijenti bugarske konsultantske kuće Galus (Gallus), registrovane na adresi Knjaza Borisa Prvog 130, peti sprat u Sofiji.

Galus ima i jedno predstavništvo u inostranstvu, u teksaškom gradu Hjustonu, mada po podacima to više liči na običan poštanski pretinac na kome se prikuplja pošta i prosleđuje primaocu koji je u inostranstvu.

Galus u svojim referencama navodi kako je angažovan ne samo za rafineriju nafte u Smederevu, već i za izgradnju termoelektrane u istom gradu.

Nadalje, u pregledu poslovanja ovog bugarskog konsultanta nailazimo i na rad na projektovanju rafinerije nafte u Silistri, malom bugarskom gradu na donjem toku Dunava.

Kada uporedimo planove za rafineriju u bugarskoj Silistri i srpskom Smederevu, vidimo da su identični, iako ona u bugarskoj ima upola manje kapacitete od ove planirane u Srbiji.

Kako je to moguće?

Kod barona Minhauzena od Smedereva, sve je moguće, ali je ključno to da oni u ovom trenutku ni ne raspolažu adekvatnim projektom na osnovu koga bi dobili građevinsku dozvolu.

U poslovnom putujućem cirkusu zvanom Komiko, nailazimo na još jednog pažnje vrednog učesnika, upravo onog koji nam ukazuje na stvarne domete i konačne ciljeve cele operacije.

Radi se o američkoj kompaniji Farmers Ethanol, specijalizovanoj za proizvodnju biodizela.

GORIVO OD GMO ŽITARICA

U Sjedinjenim Američkim Državama se biodizel  dobija skoro isključivo iz genetski modifikovanih (GMO) žitarica, čije uvođenje se upravo ovih dana nameće Srbiji kao osnovni uslov za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju.

GMO proizvodi godišnje donose milijarde dolara prihoda vlasnicima licenci, a to je samo nekoliko kompanija upravo iz SAD.

Vendel Driv (Wendel Dreve), generalni direktor Farmers’ Ethanola, i Erl Sokup (Earle Soukup), savetnik u pomenutom preduzeću, boravili su marta 2010. u Beogradu gde su na konferenciji za štampu branili ideju Komiko Oila da gradi rafineriju u Smederevu.

Daleko važnije od ove manifestacije, bio je susret njih dvojice sa tadašnjim predsednikom Srbije Borisom Tadićem.

Na tom sastanku je sa Tadićevim šefom kabineta Mikijem Rakićem dogovoreno da Srbija izda sve potrebne dozvole Komiko Oilu za izgradnju rafinerije u Smederevu, za šta su pomenutom Rakiću odmah transferisana sredstva u visini od milion dolara.

U senci priče o rafineriji, međutim, Driv i Sokup planiraju da Srbiji nametnu preuzimanje genetski modifikovanog semena biljaka od kojih bi se zatim proizvodio biodizel.

Da priča nije nimalo naivna potvrđuje i činjenica da su ljudi iz Farmers’ Ethanola posle pomenutih početnih milion dolara nastavili sa plaćanjima, u međuvremenu za račun novog vladara Srbije, Aleksandra Vučića, ali i dalje koristeći ranije uspostavljene veze sa Rakićem.

Koliko su čista poslovanja Komiko Oila i Farmers’ Ethanola, čiji predstavnici nisu mogli da navedu ni adresu svog beogradskog predstavništva, budući da je ono potpuno izmišljeno, vidi se i iz sudbine Maje Fragner.

Ova mlada devojka je na konferenciji za novinare od 15. marta 2010. predstavljena kao predstavnik za štampu Komiko Oila.

U svojoj kasnijoj radnoj biografiji gospođica Fragner, međutim, nigde ne spominje ni Komiko Oil, ni Farmers’ Ethanol niti pomenutu konferenciju, jer se stidi što je uopšte bila deo te prevare.

Komiko Oversiz, vlasnik ovdašnjeg Komiko Oila, u svojim referencama navodi kako su njegovi vlasnici B.V Murray & Co, Global  energy gropup – PLCi Basic equipment. B.V. Murray nema nikakve veze sa naftom, to je investiciona grupa sa sedištem u Njujorku i filijalama u Austriji i Velikoj Britaniji.

Najveće investicije je Murray izveo u Mađarskoj, Češkoj, Italiji, Rusiji, Tatarstanu, Turkmenistanu i Južnoj Koreji.

Global energy group je naftna kompanija sa sedištem u Hjustonu, gde bi predstavništvo trebao da ima i bugarski Gallus.

Bavi se proizvodnjom i distribucijom nafte i derivata, a navodno poseduje rafinerije u Nigeriji (Afrika) i u Aziji, a posluje i sa Venecuelom.

Upravo je i za afričke pojmove zastarela rafinerija u Nigeriji planirana za prenos u Smederevo.

KOMIKO “GIGANT” BEZ IMOVINE I KAPITALA

Zanimljivo je jedino da ovako moćne svetske kompanije nisu uspele da napabirče šest miliona evra potrebnih za plaćanje zakupnine za zemljište u Smederevu, već je Komiko Oil posegao za kreditom od poslovnih banaka, pri čemu je ceo posao i propao.

Jer, svi ti vajni, navodni stručnjaci, koje su okupili Komiko iz Holandije i Komiko iz Srbije nisu primetili da u ugovoru o zakupu nedostaje ključna parcela, upravo ona koja bi rafineriju trebala da spoji sa Dunavom, već je to za oko zapalo bankarima koji su zatim i odbili da daju kredit uz obrazloženje da ne vide kako će rafinerija uopšte da posluje.

Komiko Oil, „gigant" koji vodi plagijator telefonskog imenika, svoje sedište u Smederevu ima u prostorijama nekadašnje pomorsko – rečne agencije Jugoagent, gde bi udobno mogla da se smesti prosečna bakalnica, što je još jedan dokaz da ovo preduzeće ne raspolaže ni minimumom potrebnog kapitala za početak bilo kakvog posla

Od celog projekta rafinerije Smederevo Srbija je do sada videla samo medijski šou, koji je neretko bio potpuno besmislen.

Tako na početku, 26. juna 2009. tadašnji gradonačelnik Smedereva Predrag Umićević javno upozorava kako energetsku dozvolu treba što pre izdati jer „investitori planiraju da u slučaju neuspeha rafineriju grade u Vukovaru".

Kako je Umićević mogao u junu 2009. da zna ko su investitori, kada je javni konkurs za dodelu zemljšta za izgradnju raspisan tek septembra 2009, a u svom rešenju broj 02-398/2009-11 od 18. septembra 2009.

Umićević od komisije traži izbor najboljeg ponuđača?

Konačno, kada su nastali problemi sa zakupom zemljišta u Smederevu, zašto komičari iz Komika nisu otišli u Vukovar?

Verovatno zato što je hrvatska vlast slabije potkupljiva od ove domaće, srpske.

Neozbiljnost sa kojom je državni i gradski vrh pristupio celom projektu vidi se i iz jednog novinskog izveštaja od 24. jula 2011. po kome je gradsko veće Smedereva svom Odeljenju za urbanizam i Odeljenju za lokalni ekonomski razvoj izdalo nalog da izrade studiju o mogućim „benefitima" za grad od planirane izgradnje rafinerije, a izgradnja rafinerije je prihvaćena mnogo pre toga, dakle na neviđeno?!

Kada nema šta drugo da se objavljuje kako bi se javnost pripremala za odobravanje ovog suludog projekta, dobro je i pucati samom sebi u noge – rezonovali su iz Komiko Oila i grada Smedereva.

Kako bi se domaćoj javnosti prikazalo da se zaista radi o ozbiljnom poslu sa ozbiljnim investitorima, pribegava se i otvorenom laganju.

Tako, na primer, Radomir Radivojević 26. jula 2012, pošto je grad Smederevo sudu već podneo tužbu za raskid ugovora pošto zakupac nije u predviđenom roku izvršio svoje obaveze, domaćim medijima prenosi kako su čelni ljudi Komiko Oila dva dana u Beogradu pregovarali sa članovima nadzornog odbora Komiko Oversiza i da je konačno doneta jednoglasna odluka da se ne odustane od planirane investicije u Smederevu.

Koji su to „čelni ljudi" Komiko Oila, kada to preduzeće ima samo dva zaposlena?

Još je interesantniji odgovor na pitanje kakav je to „nadzorni odbor"  Komiko Oversiza, kada ta firma ima jednog jedinog zaposlenog i poslednji promet na računu još iz 2010. godine?!

Sve ovo je još jedna nevešto smišljena “PREVARA”, kako bi pojedinci iz vlasti, nagurali još više para u svoj džep, kao što čini Miki Rakić i njegovi prijatelji…!

©Geto Srbija

Materijal:List protiv mafije

Creative Commons лиценца

PREDIZBORNI JURIŠ INVESTITORA NA SMEDEREVO !

24. марта 2012. Коментари су искључени

 

Piše: Branislav Jelić  

 

Mora biti da je poslovodstvo kompanije US Steel Smederevo neoprostivo naivno, tržišno nedoraslo ili makar savetovano od ambasadorke i sunarodnice Meri Vorlik, kada je onako bezglavo, navrat-nanos, koliko ih noge nose, napustilo srpsko privredno poprište.

Naime, samo par sedmica kasnije, državni medijski štabovi otpočeli su licitiranje znanim i neznanim gigantima proizvodnje čelika, preduzimljivim momcima koji grizu nokte iščekujući pozitivni ishod, uključivanje u srpski privredni sistem i Tadićeve vizije razvoja.

 

Predsednik pronicljivog čeličnog pogleda: Boris Tadić Smederevac

Predsednik pronicljivog čeličnog pogleda: Boris Tadić Smederevac.

 

Rukovodeći se oprobanom metodologijom da samo beskonačno ponavljanje “vizije razvoja” i “velikog interesovanja investitora” može dovesti do stvarnog ulaganja i napretka, podmirene i snishodljive medijske ispostave stranaka, predvođene agencijama Beta i Tanjug, u sadejstvu sa specijalnim medijskim jedinicama B92, Večernje novosti i pratećim vodom Danas, krenule su u novi ciklus zamajavanja građanstva.

 

Posle otkrića neprebrojnih prirodnih nalazišta zlata, srebra, uljnih škriljaca, vetra, litijuma, LCD televizora i izgubljenih stvari (jedino Dražu nisu našli), bilo je logično da, u narednoj fazi sveopšte srpske predizborne renesanse, akcenat bude bačen na proizvodnju, kakvu nego industrijsku, onu koja jedino i priliči liderima iz regiona Vračara, Starog grada i drugih basena iz naših atara.

Čast da prvi objavi još jednu predizbornu radost imao je Tanjug koji je vantelesno saopštio da je “United Group SA”, holding iz Luksemburga sastavljen od Rusa i Čeha, “zainteresovan za investiranje u Železaru Smederevo”, verujući neupitno potpredsedniku Vlade Jovanu Krkobabiću, jednom od najvećih stručnjaka za sve i svašta.

Ne želeći da zaostanu u predizbornim zaslugama i i izostanu iz postizbornog čerupanja Srbije, brže-bolje su se reaktivirale Večernje novosti, B92 i Danas, donoseći senzacionalno “pozitivnu energiju” u vidu prekrasne i proverene vesti “Ukrajinski milijarder hoće Železaru!”

 

Trku za preuzimanje smederevske Železare vode tri svetska proizvođača čelika. Čini se da će Vlada sudbinu čeličane poveriti ukrajinskoj kompaniji ‘Donjeck stil’”, pišu Novosti, savršeno svesne velike slabosti režima, njegove bezgranične ljubavi prema svakojakim tiranima ovog sveta, pa tako i Lukašenku, krasnom čoveku koji će pre ili kasnije završiti u Tašmajdanskom parku.

Za razliku od Novosti, stožerni B92 se ne zadržava na korporativnim elementima, već akcenat baca na ljudski lik čelične industrije i predstavlja vlasnika “Donjeck stila”, vrednog i poštenog ukrajinskog magnata Viktora Nusenkisa, divnog čoveka koji je, izgleda, u nekim rodbinskim vezama sa Dabić Rašom.

 

Nusenkis, kao Dabić Raša…

On je šesti najbogatiji čovek ove zemlje, a osim čelikom, bavi se i eksploatacijom ruda i poljoprivredom”, piše B92 o svestranom ukrajinskom Miškoviću, naglašavajući da je ovaj tajkun, skromno počinjući biznis u zemlji gde prebijaju žene, dogurao čak do Forbsove liste bogataša, jedinog spiska koji uvažavaju ovdašnji bednici pod kodnim imenom “glasači”.

I ne samo to! B92 ističe ono najvažnije za uspeh najavljene investicije: “Njegovo ime često se vezuje i za Rusku pravoslavnu crkvu, jer važi za jednog od najuticajnijih ktitora!Na samom kraju teksta, međutim, B92 silovito i neoprezno skače u sopstvena usta, demantujući sopstvene i Tanjugove besmislice: “Ipak, trenutno su male šanse da ova ukrajinska kompanija kupi nekadašnji „Ju-Es stil Srbija”.

 

Ošamućen i mamuran od investicionog cunamija koji će preplaviti celu Srbiju, oglasio se i nekakav Fiskalni savet, “koga niko ne jebe ni dva posto”, i stidljivo saopštio da su “izborna obećanja loša po budžet”.

 

Apelujemo na sve političke stranke da tokom izborne kampanje ne daju nerealna obećanja koja mogu dodatno da ugroze javne finansije. Reč je o predlozima koji podrazumevaju smanjenje nekih poreza ili povećanje rashoda. Situacija je već dovoljno ozbiljna.

Državna dugovanja će do kraja godine premašiti 50 odsto bruto domaćeg proizvoda. Probijanje granice javnog duga od 45 odsto BDP-a nije kratkoročnog karaktera, pa takvo stanje zahteva od buduće Vlade i saziva skupštine, hitne mere i to već uz rebalans budžeta za ovu godinu, koje će predviđati oštro rezanje rashoda, ali i delimično povećanje prihoda, upozoravaju iz Fiskalnog saveta.

Prioritet buduće vlade, bez obzira na to koje će je stranke činiti, mora da bude osetno i naglo smanjenje minusa u budžetu, kako bi se usporio, a potom i zaustavio rast javnog duga.

To je i zakonska obaveza kreatora ekonomske politike, ali i uslov za produženje aranžmana sa MMF-om, nastavak evrointegracija i što je najvažnije – to je suštinski uslov za sprečavanje dužničke krize zemlje”,

cvili Fiskalni savet, sa malim šansama da to bilo ko čuje u predizborno raspamećenoj Srbiji Borisa Tadića.

 

#Geto Srbija

Materijal:eNovine 

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: