VAZAL NATO PAKTA: IZOBLIČAVANJE, ODUMIRANJE I DEFORMACIJE VOJSKE SRBIJE!!!

 

Početkom novembra meseca Vojsku Rusije i NATO alijansu delilo je svega nekoliko stotina kilometara, pisao je početkom novembra londonski "Independent", opisujući suludu odluku državnog vrha Srbije da istovremeno pošalje svoju vojsku i na vežbe sa ruskom armijom i sa NATO paktom.

Naime, ruske desantne jedinice sa beloruskim jedinicama, učestvovale su na vojnoj vežbi "Slovensko bratstvo 2016" . Istovremeno, u Crnoj Gori su trajali terenski manevri vojske SAD i desetak NATO zemalja.

Ali, Vojska Srbije, vođena šizoidnim idejama suludog vlastodršca, učestvovala je u vežbama na obe strane! Vučićevo ludilo dovelo je do toga, da je danas u realnosti sasvim moguće da srpski vojnici ratuju na dve suprotne strane, jedni protiv drugih! A, kakva je stvarno odbrambena moć Srbije i na kako niske grane je nekada časni vojni poziv u Srbiji spao, govori surova realnost na terenu…

Ipak, i takvu Vojsku Srbije, Zapad hoće da vidi kao svoju malu, marionetsku služinčad, dok Rusija pokušava da od nje stvori respektabilni vojni faktor u regionu i šire.

 

                   major Goran Mitrović

 

Predstavljajući godišnji plan upotrebe snaga Srbije u multinacionalnim operacijama u Skupštini Srbije (2. novembra ove godine), ministar odbrane Zoran Đorđević se, kao i svaki Vučiću odan čovek, poslužio "pohvalom ludosti", rekavši da su planovi "u skladu sa raspoloživim kapacitetima i materijalno-finansijskim sredstvima", te da je planirano da se u 2016. godini nastavi angažovanje pripadnika VS u sedam mirovnih operacija širom sveta.

Đorđević je ovo rekao na dan kad je vojna vežba Srbije sa Rusijom i Belorusijom počinjala, kako bi se uputila poruka Zapadu: vežbamo sa Rusima, ali vama služimo, sa vama u vojne misije idemo!

A, kako i ne bi, kad je sve jasno zapisano u sporazumu koji je jo 2014. godine potpisala Vlada Srbije sa NATO paktom o logističkoj podršci. Tačnije rečeno, bio je to "Sporazum o unapređenju saradnje i statusu snaga u okviru Programa Partnerstvo za mir" ili, Sporazum SOFA , potpisan, dakle, u januaru 2014. godine, a ratifikovan u julu 2015. godine.

Bilo je to na vrhuncu prve vlade Aleksandra Vučića. Srbija je na taj način stavljena u vazalni položaj prema NATO paktu, tako da je danas nemoguće govoriti o vojnoj neutralnosti države, jer sve što je tada potpisano, lišava suvereniteta i ne dozvoljava državi da dalje sama definiše doktrine i pravce spoljnopolitičkog razvoja (naravno, može na papiru i rečima ali ne i u praksi – alijansa neće dozvoliti). Tako je Vučićeva vlada omogućila NATO paktu, ono što nije nijedna pre nje: da ova zločinačka alijansa može da koristi bilo koji objekat i infrastrukturu zemlje po sopstvenom nahođenju, i da se slobodno kreće uz puni imunitet svog personala!

Umesto kancelarije za vezu, NATO danas može slobodno po Srbiji da formira svoje ratne štabove (što i čini!). Nastavlja se i prelazak na standarde severoatlanske alijanse, usklađivanje vojnih doktrina, pristupa, koordinacija borbenih dejstava, saradnja jedinica...) i učešće Srbije u multinacionalnim operacijama.

Pravila iz sporazuma nalažu da Vojska Srbije mora svaku informaciju da razmenjuje sa NATO paktom. Uzgred, to je toliko visok stepen "saradnje", da samo članstvo u alijansi i nije neophodno–već sada, formalni ulazak Srbije u NATO pakt ima više psihološki nego praktični značaj!

Pre dve godine, kad je organizovana zajednička vojna vežba Vojske Srbije sa ruskim jedinicama za borbu protiv terorizma pod nazivom "Srem 2014" (održana 14. novembra 2014), podanici NATO pakta iz regiona su odmah dignuti u stanje najveće pripravnosti.

Zbog vežbe pripadnika ruskih oružanih snaga u Sremu, generali NATO pakta su hitno zahtevali da se, kao odgovor na to, odmah održi i jedna "regionalna vežba", u saradnji sa njenim članicama, pa je tako 28. novembra 2014. godine, u vojnoj bazi "Jug", kraj Bujanovca, održana vojna vežba Vojske Srbije sa pripadnici vojske SAD, i vojnih jedinica četiri države regiona (Bugarske, Makedonije, Rumunije i Hrvatske), pod nazivom "Platinasti vuk 15" .

Bio je to prelomni trenutak u "privođenju Srbije atlanskom savezu". Još u toku priprema te vežbe, bivši ministar odbrane Gašić i ministar spoljnih poslova Dačić, našli su se u sedištu NATO pakta i potpisali sporazum SOFA.

Sve nakon toga je bilo lažno koketiranje sa ruskim vojskom i državama koje su u vojnom savezu sa Rusijom. Glavnina odbrambene strategije preorjentisana je ka Zapadu. U skladu sa tim, Ministarstvo odbrane je planiralo da i u ovoj godini nastavi angažovanje u sedam misija: u Kongu, Liberiji, Obali Slonovače, Kipru, Libanu, na Bliskom istoku i Centralnoafričkoj Republici i u četiri multinacionalne operacije Evropske unije.

Šta će srpski vojnik u ovim nesrećnim zemljama, kad nesreće u svojoj kući ima na pretek? I kome uopšte služi Vojska Srbije danas, za koga ratuje, protiv koga, u ime čijih interesa?

Skoro u isto vreme kad je i potpisan veleizdajnički sporazum (SOFA), tačnije, 10. oktobra 2014. godine, Skupština Srbije je izglasala dopune Krivičnog zakona, koje uvode stroge zatvorske kazne za učešće na stranim ratištima. Naime, državljani Srbije koji učestvuju u ratovima i oružanim sukobima u drugim državama ili organizuju i vrbuju građane Srbije za učešće na stranim ratištima, suočeni su sa kaznom zatvora od šest meseci do 10 godina.

Ubrzo se ispostavilo da se ovaj zakon primenjuje selektivno. Naime, kad je otvoreno ratište u Ukrajini (Donbas), Srbi koji su se tamo uputili stavljeni su na poternice. Takav princip nije primenjen kad je došlo do odlaska mladih Bošnjaka iz Srbije u redove takozvane Islamske države. A, ovde treba podsetiti da su pojedine bošnjačke stranke u Skupštini Srbije bile jedine uzdržane kod usvajanja već pomenutog zakona o gonjenju onih koji učestvuju na stranim ratištima.

 

       Kako preživljava Vojska Srbije?

 

Najveći deo novca iz budžeta Republike Srbije namenjenog za vojsku, i dalje ide za plate i naknade zaposlenima u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije. Reč je o sumi od oko 280 miliona evra, što je 60 odsto vojnog budžeta (dakle, plate, socijalni doprinosi, naknade, troškovi…).

Vojska je pretrpela više nakaradnih reorganizacija, koje su se u suštini pretvorile u smanjenje brojnog stanja zaposlenih. Takva „nova" reorganizacija Vojske Srbije, koja se najavljuje u okviru reforme državne uprave konačno bi dotukla Vojsku, kao nacionalnu instituciju.

Sve se radi pod okriljem Međunarodnog monetarnog fonda (MMF)  i predstavlja u suštini zločin jer narod ostavlja nezaštićenim a državu nebranjenom. U tom procesu slamanja borbene gotovosti i borbenih mogućnosti Vojske Srbije, sa kriminalnim političkim vođama na čelu, učestvovali su i karijeristi generali, kojima je ostanak neki mesec ili godinu u službi bitniji od istine i profesionalnog zalaganja da se prestane sa daljim razbijanjem Vojske Srbije.

Parade i po koja vežba i proslave u narodu stvaraju lažnu sliku da je Vojska Srbije jaka i da ima adekvatnu brigu države. Na žalost istina je sasvim drukčija, Vojska Srbije ubrzano odumire, nema adekvatnu brigu i pomoć države, a mogućnost novih ratova za očuvanje preostale državne teritorije Srbije, uopšte nije isključena.

Pod povoljnim uslovima Rusija duže vreme Srbiji nudi opremanje Vojske Srbije složenim borbenim sistemima, ali je očigledno da Vučićeva vlast ne sme ni da pomisli na to. Pred javnošću se Vođa pravda nedostatkom finansijskih sredstava. Od koga ne sme vlast pre a i sada da oprema svoju Vojsku? Naravno, od SAD, MMF-a, NATO, EU, dakle od svih onih centara moći koje su ga dovele na vlast kako bi obavio priznavanje lažne države na Kosovu.

Dok traje proces stalne deformacije Vojske Srbije, na sceni su i nedosledne i nekompetentne organizacione promene, koje sprovode političke garniture koje se menjaju u Ministarstvu odbrane, uz poltronsko ponašanje dela generalskog kora koji je opterećen ličnom karijerom, nesposobnošću i željom da što duže ostane u profesionalnoj službi.

Sve to izobličava ukupnu strukturu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, jer su mnoge odluke o organizacijskim promenama donošene snagom formalnih političkih i vojnih autoriteta, bez zadovoljavajućeg uticaja vojne struke. Ovome treba dodati i činjenicu da je standard pripadnika Vojske Srbije na vrlo niskom nivou, da su vojnici demoralisani i nemotivisani za izvršavanje svakodnevnih zadataka zbog mizernih primanja, lošeg materijalnog položaja i teških uslova u kojima vrše službu vojsku svakodnevno napušta veliki broj vojnika i starešina.

Standard pripadnika Vojske Srbije značajno je počeo da se urušava od 2012. godine, a posebno tokom 2014. 2015. i 2016. godine, na šta su posebno uticale odluke i mere koje se odnose na smanjenje plata, naknada i dnevnica koje po osnovu službe u vojsci treba da ostvaruju profesionalni pripadnici Vojske Srbije.

Pripadnici Vojske Srbije od početka 2014. godine do danas primaju umanjene plate po osnovu Zakona o umanjenju neto prihoda lica zaposlenih u javnom sektoru, a od prvog novembra 2014. godine po Zakonu o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava kojim je za 10% umanjena plata svim zaposlenima u državnim organima.

Najugroženije kategorije zaposlenih u Vojsci Srbije su profesionalni vojnici, civilna lica na službi u Vojsci Srbije i podoficiri. Danas više do 81% pripadnika Vojske Srbije ima zaradu manju od prosečne u R. Srbiji: 100% profesionalnih vojnika čija prosečna neto mesečna zarada iznosi oko 31.000 dinara (250 evra), 70% civilnih lica (vojni službenici i nameštenici) ima prosečnu mesečnu neto zaradu oko 22.000 dinara (180 evra) 82% podoficira ima prosečnu mesečnu neto zaradu oko 41.000 dinara (335 evra).

Mere kojima su profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije značajno umanjene zarade, dodatno su urušile već prilično urušen standard pripadnika Vojske Srbije što je izazvalo još veće nezadovoljstvo i odliv kadra…Više od 50 odsto pripadnika Vojske Srbije nezadovoljnih platom, što je dvostruko više u odnosu na anketirane prethodnih godina, takođe veliki problem pravi drastična razlika u platama podocifira i oficira (oficiri imaju dvostruko veće plate od podoficira, čak i onih koji imaju preko 20 godina efektivne službe u vojsci).

Prisutna je i psihička opterećenost zbog mera “štednje“, gde je značajan broj pripadnika VS, njih više od 30% u ozbiljnoj meri opterećen teškom materijalnom situacijom što značajno utiče na kvalitet njihovog rada i zalaganja na radnom mestu, a naročito na njihovo psihofizičko stanje i motivisanost za izvršavanje svakodnevnih zadataka (prevelika zaduženost kod banaka, nezaposlenost u porodici, nerešeno stambeno pitanje…).

Na lični zahtev tokom 2015. godine, Vojsku Srbije napustili su najviše profesionalni vojnici. Od ukupnog broja vojnika koji su napustili VS tokom 2015. godine njih 72% otišli su na svoj zahtev. U prva dva meseca 2016. godine, Vojsku Srbije napustilo je preko 150 vojnika. Pored vojnika VS sve više napuštaju oficiri i podoficiri sa najvišim kvalifikacijama kao i civilna lica.

Zbog nedovoljne popunjenosti jedinica Vojske Srbije potrebnim i stručnim kadrom prisutna je dodatna opterećenost pripadnika koji pored svojih dužnosti obavljaju i dužnosti radnih mesta koja nisu popunjena, odziv na konkurse za popunu radnih mesta veoma je loš, naročito u Vojvodini i Beogradu, a od nedovoljnog broja kandidata svega 30% zadovoljava uslove konkursa. Zbog loše popune jedinica iznurenost zaposlenih u Vojsci Srbije prekovremenim radom i radom na terenu je sve prisutnija.

Pad morala kod pripadnika Vojske Srbije izazvale su novonametnute obaveze nastale pravilnicima, uredbama i rešenjem ministra odbrane donetim tokom prethodne godine iza leđa predstavnika zaposlenih i na nezakonit način.

Rešenje ministra odbrane o utvrđivanju iznosa dnevnice za službeno putovanje, naknade za službu na posebnim vojnim objektima, dnevnih naknada za izvršavanje posebnih zadataka i aktivnosti i vrednosti boda za obračunavanje naknade troškova zbog odvojenog života od porodice, naknade dela troškova za zakup stana i naknade troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja broj 7415-19 od 12.11.2015. godine.

Ovim rešenjem su službene dnevnice sa 2.167 dinara umanjene na 150 dinara, dnevna naknada za rad na terenu i dnevna naknada troškova za službu na posebnim vojnim objektima sa 1.083 dinara smanjena je na 800 dinara, a dnevna naknada za angažovanje u Kopnenoj Zoni Bezbednosti u kojoj pripadnici Vojske Srbije svakodnevno izvršavaju zadatke i gde im je često i život ugrožen, dok su za to vreme po 45 dana i više odvojeni od porodica, smanjena je sa 2.200 dinara na 1.500.

Vladi Srbije kao drugostepenom organu izjavljena je i žalba od strane ugroženih u vojsci, ali, na ovo rešenje ministra odbrane, ni do danas nije odgovoreno. Ono nije postalo konačno i izvršno, ono se bez ikakvog ograničenja i danas primenjuje u Vojsci Srbije na štetu njenih pripadnika.

Protekle godine, mimo očiju javnosti, jedan od najviših funkcionera NATO pakta, Frenk Boland, pomoćnik generalnog sekretara Alijanse na poziciji šefa Direktorata za planiranje snaga NATO, koji je u skladu sa takozvanim programom PARP (Proces pregleda i planova) vršio je „procenu", tačnije rečeno, kontrolu i inspekciju stanja u sistemu odbrane Srbije sa težištem na Vojsci Srbije, radi uspostavljanja „nove komandne odgovornosti" i regulisanja odnosa na relaciji nadređeni-podređeni.

U svom kratkom ali preciznom izveštaju svojim pretpostavljenima, napisao je da je Srbija „pacifikovana" te da je prekompozicija nekada velike armije u malu logističku vojsku, pri kraju.

 

       Nebranjena zemlja

 

Vojska Srbije, čiji su glavni kadrovi školovani po NATO centrima i koja nema obavezni vojni rok, je oružana sila koja broji manje od 29 hiljada ljudi u miru, od čega je svega nešto oko 14 hiljada skoncentrisano u vidu Kopnena vojska, a u vidu Ratno vazduhoplovstvo simboličnih 5 hiljada ljudi.

Od važnijih borbenih sastava Vojska Srbije raspolaže gardom, zatim, četiri kopnene (mešovite) brigade, jednom mešovitom artiljerijskom, jednom specijalnom brigadom i rečnom ratnom flotilom, a RV i PVO čine dve vazduhoplovne, jedna PVO i jedna brigada. To su najvažniji, borbeni sastavi. One druge ne vredi ni nabrajati. Malo, da manje ne može biti.

Od granice sa BiH pa sve do Valjeva nemamo nijednu operativnu jedinicu vojske. Uostalom, zašto oružane snage Srbije danas broje samo 28.150 pripadnika od čega je u kopnenoj vojsci 13.250 ljudi, što je, zapravo, samo jedna divizija po zapadnim merilima, u Ratnom vazduhoplovstvu i PVO-u imamo 5.100 pripadnika, 3.000 ljudi je u Komandi za obuku, 1.600 u Gardi i 5.200 u Ministarstvu odbrane. Rezervna armija Srbije broji samo 50.150 ljudi, dok rezervna armija Bugarske, na primer, broji 303.000 pripadnika.

Uzgred, i ovakva Vojska Srbije, redovno izvodi obuku i vežbe na NATO poligonima sa članicama Alijanse i pridruženim marionetskim državama kroz program „Partnerstvo za mir", što su aktivnosti koje su direktno usmerene protivu Rusije.

Treba se samo podsetiti poslednje velike vežbe u bazi „Hoenfels", u Nemačkoj, gde Vojska Srbije, tačnije pripadnici pešadijskog bataljona 2. brigade KoV, učestvuje sa vojskom Albanije, Bugarske, Gruzije, Litvanije, Nemačke, Norveške, Rumunije, Sjedinjenih Američkih Država…I to nije problem. Problem je za ceo Zapad, kad samo jedna ruska brigada dođe u Srbiju i učestvuje na vežbama, sa, zvanično, vojno neutralnom Srbijom!

 

       Posledice pogrešno vođene politike

 

Prerano i neorganizovano pristupilo se uvođenju civilnog služenja vojnog roka, čime je država zadala snažan udarac ionako nezavidnom položaju i ugledu Vojske Srbije. Ali, režim Aleksandra Vučića ne misli tako. Nedavno je Jovan Krivokapić, portparol Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, (inače, za vladajući režim vrlo "milozvučan", sudeći po onome što priča), izjavio da "…Koncept profesionalne vojske za sada zadovoljava sve potrebe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, ali ukoliko Narodna skupština donese odluku o ponovnom vraćanju obaveze služenja vojnog roka mi ćemo biti spremni da takvu odluku sprovedemo u delo!".

Ali nakon svega što je urađeno od vojske, male su šanse da se to uopšte desi. Podsetimo se da su u međuvremenu, sve zemlje u okruženju postale vojno superiornije od Vojske Srbije, uključujući tu čak i Albaniju (koja, istina, ima punu američku logistiku). Hvalisanja pojedinih ministara odbrane poslednjih godina da smo najjača vojna sila u regionu, više su nego smešna.

Jer, da zlo bude veće, ako pogledamo samo takozvani Zaštitni korpus  fantomske države Kosovo, treba se dobro zamisliti: on nije daleko od toga da se veoma brzo nađe ispred Vojske Srbije. Naravno, zahvaljujući veleizdajničkoj politici koju vodi srpska vlast na čelu sa Vučićem (ne treba zaboraviti ni one koji su pre njega istu ili sličnu politiku vodili prema vojsci i odbrani).

Već godinama, na čelu Ministarstva odbrane postavljaju se ljudi bez ikakvih kvalifikacija da vode taj resor. Zahvaljujući tome, vojska koja se 1999. gotovo tri meseca uspešno suprotstavljala zločinačkoj NATO agresiji, svedena je na organizaciju civilnog tipa, a ponajmanje na oružanu silu sposobnu da uspešno učestvuje u odbrani zemlje.

Za vreme ministrovanja tih ljudi uništeni su brojni arsenali naoružanja, bez zanavljanja odgovarajućim savremenim borbenim sistemima. Istovremeno, u najboljim godinama penzionisani su profesionalni i iskusni kadrovi, najvećim delom učesnici borbi vođenih protiv OVK i NATO agresije.

Ta vojska je, stoga, u svakom pogledu bila inferiornija u odnosu na nekadašnju Vojsku Savezne Republike Jugoslavije, koja je bila u stanju da, koliko toliko, parira odgovarajućim snagama zemalja u okruženju. Uvođenjem profesionalizacije i ukidanjem regrutnog sistema i redovnog služenja vojnog roka, Vojska Srbije je probodena „glogovim kolcem".

 

       Uništavanje ratne tehnike

 

U vreme dok su na čelu Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, bili Boris Tadić , Prvoslav Davinić, Dragan Šutanovac, a kasnije i Bratislav Gašić, rashodovana su, uništena i u staro gvožđe otišla brojna-još uvek ispravna i upotrebljiva borbena sredstva i vojna oprema.

Desetkovane su oklopno-mehanizovane jedinice, artiljerijske, inžinjerijske, protivvazdušne i druge jedinice. Vojska se, pored ostalog, lišila velikog broja tenkova T-55 koji su, kao staro gvožđe, završili na otpadima  , baš kao i veliki broj artiljerijskih oruđa klasičnog tipa, mada bi, da to nije učinjeno, i danas mogla biti u borbenoj upotrebi.

Da za takvo štetočinstvo nije bilo nijednog jedinog razloga, potvrđuje činjenica da se navedeni tipovi tenkova i danas nalaze u naoružanju mnogih zemalja, čak i u Vojsci Ruske Federacije, koja inače poseduje u najsavremenije tenkove današnjice.

Neprekidno ponavljanje da u dogledno vreme ne postoji nikakva opasnost od izbijanja oružanih sukoba, navodi na pomisao da ljudi koji to izjavljuju, nisu dobro proučili Zakon o strategiji odbrane i Doktrinu odbrane Republike Srbije. U tim dokumentima se, pored ostalog, navodi da su Srbija, zemlje u njenom okruženju i druge evropske zemlje, suočene sa ozbiljnim problemima povodom davanja legitimiteta državnim tvorevinama na teritorijama suverenih država. A sve to, kako se ističe u tim dokumentima, koji su i danas na snazi, pospešuje jačanje secesionizma i konflikata na etničkoj osnovi, što drugim rečima predstavlja ozbiljnu pretnju od izbijanja oružanih sukoba.

Danas, od bugarsko-srpske granice kod Dimitrovgrada, do Niša, nema nijednog jedinog vojnika! Pod pretpostavkom, što se u dokumentima o odbrani zemlje mora imati u vidu, da Bugarska krene u ratni pohod protiv Srbije, što u nekom globalnom sukobu nije nemoguće, njene bi jedinice mogle, bez ispaljenog metka, taj deo puta – dužine oko 100 kilometara, da prevale sa puškom „o desno rame".

Slična mogućnost pruža se Mađarima od Subotice do Novog Sada, Rumunima od Vršca i Bele Crkve do Pančeva, Hrvatima od Batrovca do Beograda, oružanim sastavima fantomske države Kosovo dolinom Ibra do Kraljeva…

Koga, zapravo brani Vojska Srbije, ako ne vladajući režim i njegove interese? Vučića i njegovu kliku brinu samo "unutrašnji neprijatelji". A, što državom Srbijom danas, kao nikad pre, haraju strane službe, strane vojne misije i pripadajući obaveštajni aparati, to za njega nije bitno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POGAČA ZA PREMIJEROVE „PRIJATELJE” KOJI NIKADA NISU IMALI DOBRE NAMERE ZA SRBE I SRBIJU

 

Ako „ujedinjeni možemo sve”, kao što je uzvikivao SNS, i ako „nam dostojanstvo niko ne može oduzeti”, govorio je DS, onda se pitamo kako to da se posle bombardovanja Srbije, razaranja infrastrukture države, ubijanja i sakaćenja ljudi, rasipanja i gađanja bombama sa osiromašenim uranijumom,… može reći da nam je NATO prijatelj dobrih namera!!???

Da je stvarno NATO želeo solidarnost Srbiji, ne bi je bombardovao čitavih 78 dana!!

Svakog dana postajemo svedoci da vlasti u Srbiji i uz pomoć uređivačke politike medija, preduzimaju sve radnje da promovišu vrednosti NATO alijanse putem javne propagande u cilju integracije naroda Srbije sa njihovim neprijateljem, pa će  za koju godinu postati pravilo da više niko ne sme ni da se seti, a kamoli da pomene da je agresorski NATO pakt bombardovao Srbiju!!?

U Srbiji i kod našeg naroda je brzo zaboravljeno da su Amerika i zemlje EU u sklopu zločinačke agresije NATO-a, 1999.god. kršili međunarodno pravo, i da se njihove političke vođe nisu ponašali kao nevine sobarice, već su aktivno učestvovali, navijali i posmatrali kako njihovi avioni bacaju bombe na Srbiju, a čiji je rezultat bio rušenje jedne suverene države i ubijanje njenih stanovnika, razaranje privrede i infrastrukture, mostova, puteva, fabrika…kao i rasipanje uranijumskih bombi čije će posledice osećati desetinama godina naše stanovništvo i buduće potomstvo Srbije.

A zatim sledi žalosna potvrda da smo mi Srbi malo zapamtili od istorije našeg naroda…

Nikako ne smemo da izgubimo iz vida činjenice koje se odnose na izdajničke oktobarske promene, zatim slavlja zbog postavljanja navodno “prvog demokratski izabranog Predsednika Vlade Srbije”, i opet po Solaninom nalogu formiranje Državne zajednice SCG kako bi se Crna Gora lakše odvojila od Srbije 2006.godine.

Potom je usledilo hapšenje i izručivanje Haškom sudu bivšeg Predsednika SRJ Miloševića, kao i čitavog političkog i vojnog vrha Vojske SRJ i Policije!!!

Pa su vlasti u Srbiji započele duvanje u jedra NATO alijansi još od aprila 2002.god. kada je tada Savezna vlada usvojila preporuku Vrhovnog saveta odbrane o pokretanju procesa pristupanja programu Partnerstvo za mir, u sklopu kog su, te sprovođene aktivnosti različito nazivane kako bi se narod namerno zbunjivao, država omekšavala i dozvolila da se razni elementi NATO struktura uvuku u sve pore odbrane Srbije!!!

Istovremeno su prvo Svilanović, a zatim Vuk Drašković u ulozi Ministra inostranih poslova, zagovarali politički proces povlačenja tužbi protiv NATO zemalja, što je i učinjeno decembra 2004. posle odluke Međunarodnog suda u Hagu koji je sam sebe oglasio nenadležnim za tužbu SRJ protiv NATO država.

To je samo potvrda te „međunarodne zajednice“ koja se više puta pokazala kao sve drugo samo ne iskreni prijatelj Srbije, posebno kada su u pitanju srpske žrtve…

Posle toga slede sve bliskiji odnosi Vlasti Srbije sa strukturama NATO na različite načine, pri čemu su dirigovano u penziju slati oficiri puni znanja i ratnog iskustva Vojske Jugoslavije u svojim najboljim godinama, jer taman posla da tako sposobni oficiri ostanu na mestima i smetaju NATO rovarenju po Ministarstvu odbrane i kasnije komandama i jedinicama Vojske Srbije!!!

Da bi se lakše progutalo i bez puno buke prihvatilo penzionisanje starešina Vojske, izmišljen i odvojen je početkom 2006.god. fond namenjen podršci programu, projektu prekvalifikacije viška vojnog kadra. Projekat prekvalifikacije viška kadra (PRISMA) “uspešno” je uklanjao sposobne starešine Vojske Srbje iz službe u periodu od 2006.-2008. učeći ih da gaje puževe, ribe, lekovito bilje, prave kartonske kutije i lepljive trake….itd…

Nezaobilazni Vuk Drašković, u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju:

Takođe nam je poznat i Tadićev „doprinos“, pri čemu je 07.09.2006.
potpisao sa Vladom SAD Sporazum o zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji, SOFA, u kome je SAD svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a sve poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

A ta 2006. godina je bila vrlo uspešna za NATO alijansu, jer je Srbija pod „vođstvom“ Borisa Tadića kao Predsednika, na samitu NATO-a u Rigi doneta odluka da Srbija bude primljena u članstvo Partnerstva za mir, bez uslovljavanja, a već 14. decembra iste godine, Tadić je u sedištu NATO u Briselu, potpisao Okvirni dokument koji sadrži osnovna načela programa  Partnerstvo za mir, i u novogodišnjoj poruci rekao da mu je najveći uspeh u toj godini  taj što je Srbija primljena u Partnerstvo za mir!!!

A u cilju još tesnijeg uvlačenja Srbije u klešta NATO pakta, sledi potpisivanje različito nazivanih projekata i sporazuma, među kojima ističemo najskorije;

Marta meseca 2015. godine Dačić i Gašić su potpisali IPAP sporazum sa NATO koji je zadnja stepenica pred formalno učlanjenje u taj pakt.

Jula meseca 2015.g. Srbija je ratifikovala i SOFA sporazum sa NATO snagama u Srbiji kojima se daje imunitet po bilo kom osnovu svim pripadnicima NATO snaga koji se nađu na našoj teritoriji.

A 07. i 14.09.2015. potpisan je Sporazum Srbije i NATO u vezi logističke podrške, koji je u Skupštini Srbije potvrđen 12.02.2016. god. (sa 157 poslanika ZA, 6 uzdržanih, i čitav 1 PROTIV) u kome se još više potvrđuje imunitet i daju široka ovlašćenja NATO osoblju u Srbiji; pa onda zvanično učlanjenje u NATO nije ni potrebno!!

Predsednik Vlade u Srbiji, strogo radi po dobijenim instrukcijama iz Amerike i EU, pa je odlučio da povodom godišnjice obeležavanja početka nelegitimnog bombardovanja Srbije od strane Amerike, NATO i EU, svoje javno istupanje izmesti iz Beograda u Varvarin (u kome je 30. maja 1999. bombardovan most na Velikoj Moravi pri čemu je poginulo 10 i renjeno 17 ljudi, iako je u toku predhodna dva meseca bilo svakodnevnog bombardovanja i žrtava i u drugim gradovima) , jer se odatle slabije čuju njegove reči u svetskoj javnosti, (a pojedini video snimci govora su postali nedostupni na medijima)!!!

Jer taman posla da posle potpisivanja IPAP sporazuma sa NATO paktom, državni vrh Srbije sme da organizuje neku anti NATO manifestaciju baš u glavnom gradu svoje države, (mogao je npr. ispred zgrade RTS u kojoj je od NATO bombi poginulo 16 ljudi i isto toliko ranjeno ili u Aleksincu npr. kada su petog aprila NATO bombe srušile pola grada), jer bi time povredio osećanja ambasadora zapadnih zemalja čije su države aktivno učestvovale u krvavoj „humanitarnoj agresiji“ na Srbiju, pa je zato smišljeno izabran baš Varvarin….

Neizbežna nam je pomisao da je Varvarin izabran baš zato da takvom centralnom jednosatnom obeležavanju početka nelegitimne ageresije od strane NATO aljanse na SRJ i čija poruka nije imala dalek odjek, sva dalja – njih 78 obeležavanja godišnjice učinjenih zločina od strane NATO snaga u mnogim mestima i gradovima Srbije, budu devalvirana i mlako ili nikako medijski propraćeni i bez odjeka osude Amerike i NATO snaga zbog učinjenih zločina!!!

A IPAP sporazum predviđa da država Srbija i njene institucije, svog nekadašnjeg dželata NATO, treba da voli i hvali svuda i na svakom mestu, vršeći javnu propagandu njegovih „vrednosti“, pa nije nemoguće da se kroz nekoliko godina zabrani pominjanje činjenice da je uopšte NATO pakt bombardovao Srbiju, već samo neodređena formulacija glagola bombardovati u obliku – bombardovanje Srbije, bez izričitog i osuđujućeg pominjanja ko je to učinio i koliko je žrtava ostavio iza sebe….

(…Jer i kod rečenice izrečene u Varvarinu „..Ubijali ste nam decu, ali Srbiju ubiti nećete“… neodređeno i opet je nejasno ko je to ubijao našu decu!!???).

Pa lako možemo doći do zaključka da su i sve one predizborne aktivnosti i gužva oko njih, maestralno smišljeno izabrane da se sprovode baš ovih meseci kada odavanje pomena našim sunarodnicima  tragično nastadalih u NATO bombardovanju Srbije, neosetno pada u drugi plan, što ide na ruku Vlastima u Srbiji jer bez ikakvog napora sprovode odredbe iz IPAP sporazuma u domenu propagande o NATO vrednostima!!

Simptomatično zaboravni Srbi brzo gube iz vida da je NATO oruđe Amerike u kome ona igra odlučujuću ulogu!!! Onda dolazimo do zaključka da razne aktivnosti u sklopu stalno hvaljenog Partnerstva za mir, kao i razni potpisani sporazumi sa NATO, svrstavaju Vojsku Srbije i narod kao deo tog oruđa!!!

A da bi zločinci iz NATO alijanse opravdali svoje zločine nad srpskim narodom (i ostalim narodima koji Srbiju patriotski smatraju svojom državom), neophodno je da deformišu naš ljudski lik i unište svako saosećanje, (uz nečinjenje i prećutnu saglasnost domaće vlasti) u čemu im svi mediji u Srbiji propagandno izlaze u susret, kroz namerno uređivački izostavljajnje informacija o pomenima žrtvama NATO bombardovanja za svaki od onih 78 dana agresije pre sedamnaest godina, a sve u cilju integracije naroda Srbije sa njegovim neprijateljem!!!

I bez obzira na više puta ponavljanu formulaciju o neutralnosti Srbije, javlja se ogromna opasnost da budemo zarobljenici sistema koji nas na kraju može uvući u nekakav rat protiv naše volje……

 

 

 

©Geto Srbija

ČETIRI STUBA I BUDUĆNOST SRBIJE: SVE ZA REJTING KROZ GLUMU PATRIOTIZMA U POKUŠAJU SPASAVANJA OD IZDAJE NA PREDIZBORNOJ KONFERENCIJI ZA ŠTAMPU

 

Na slici je jedino nejasno, da li ove ovce idu prvo na šišanje pa na klanje, ili su već ošišane…?!????

Imajući u vidu da smo mi Srbi na žalost malo zapamtili iz istorije (a novije nikako!) našeg naroda, pa i danas bismo vrlo brzo naseli čak i na ovakav mogući novopatriotski, lažno samokritički i demagoški predizborni nastup i „hrabro” iskazane reči govorničkom veštinom od strane bivšeg Radikala, sada na funkciji Predsednika Vlade u Srbiji!!

„Gospodo čelnici EU, prijatelji Srbije, moram da vas podsetim da su svaka strana država, njeni političari, diplomate, (što se posebno odnosi na one diplomate koji borave u Srbiji, među kojima ima i nedobronamernih), pojedinci, strane grupe i organizacije koje borave u našoj državi, dužni da poštuju zakone, pravila, običaje, tradiciju i dostojanstvo države domaćina, i skrećemo pažnju da smo mi njima dali pravo na slobodno izražavanje sopstvenog mišljenja u našoj zemlji, ali i da zadržavamo pravo da odgovorimo na njega!!

 

 

 

Takođe se nadam da angloameričke političke vrhuške nisu zaboravili da su samo nedavno, članice EU sa Amerikom i još 18 drugih NATO zlotvora u Srbiji sejali smrt svojim krstarećim raketama, kasetnim, uranijumskim i drugim avionskim tepih bombama, … stvarajući žrtve i među civilnim stanovništvom, u nelegalnoj agresiji nazvanoj „Saveznička sila” ili kako su je krstili Amerikanci –„Plemeniti nakovanj”, (što je po vašim merilima shvatanja pravde i humanosti to tada “bilo poželjno i dozvoljeno”), i čiji se „učinak”, na kraju, ogledao u stradanju velikog broja nedužnih civila i dece, i rušenju infrastrukture države Srbije, koja je obasuta i uranijumskom municijom od čijih će posledica ispaštati generacije našeg naroda.

Kao što smo svesni da su se Amerikanci uvek do sad` trudili da se pokažu kao "nevinašca", takođe smo svesni da je za EU, (želeći da sebe pospe pepelom zbog ranije učinjenih zločina prema Srbiji) koja se svojim aktivnostima pretvara u novu Kominternu, i čijim delovanjem je svaka država koja ulazi u njen sastav, morala da uđe sa promenjenom socijalnom, društvenom, privrednom i političkom strukturom, i svojim prečesto ciničkim zahtevima želela da Srbiju i njen narod ponize u različitim vidovima njene unutrašnje i spoljne politike!!

Pa je tako pod političkim prtiscima EU-je, Jugoslavija a kasnije Srbija, izručila i poslala u Hag predsednika sopstvene države kao i čitav politički i vojni vrh Srbije, a čiji je zadatak bio da brane sopstvenu državu od NATO agresije, a sada, novi zahtevi evropske familije da Srbija „upodobi spoljnu politiku sa EU“ (čitaj odrekne se sopstvene spoljne politike) i obustavi (jak???) izvoz jabuka, krušaka i mleka u Rusiju, pretstavljaju grotesku i deluju smešno i ponižavajuće do bola,  jer je potpuna iluzija da ako bi Srbija uvela sankcije Rusiji, to „bacilo Rusiju na kolena“…!!!!

Vama je u suštini trebalo javno i pismeno poniženje Srbije kojim biste mahali da su Srbija i srpski narod, vekovni prijatelj ruskog naroda, uveli sankcije Rusiji, (kao Crna Gora), prava istina je da bismo time, u stvari uveli sankcije Srbiji i namerno naneli očiglednu štetu sopstvenom narodu i državi!!!

A naša glupost je bila ta što smo više mislili na interese EU a ne na interese sopstvene države i naroda, pa smo postupali toliko ponizno posle briselskog dopisa – upozorenja „ed memoar“ , zbog čega smo mojom voljom počeli sve manje da izvozimo u Rusiju, i ostvarili izvozni manjak od preko 330 miliona evra, a da niko od građana nije digao ni čačkalicu protiv nas zbog takvog postupka!!!

Mi, država Srbija, pristali smo da ne koristimo prednosti koju imamo, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU!!! Kakvi smo mi mazohisti i ludaci od naroda…..!??! Možda nas “izvadi” povećan izvoz džemova i pekmeza…….

 А u svojim dodvoravanjima na svaki mig Amerike i EU, Državna rukovodstva Srbije su trećim zemljama sa kojima smo imali prijateljske odnose, imali slabe ili uopšte nismo imali nikakve ekonomske odnose, uvodili sankcije Belorusiji, Siriji, Iranu, Obali Slonovače, …, a da za uzvrat Srbija nije imala nikakve benefite zbog takvog glupavog postupka!!!

 

      Demonstracija slie

 

Briselska birokratska mašinerija, (u kojoj bar polovina njih ne zna da pronađe Srbiju ni na geografskoj karti), živi u uverenju da život običnog čoveka počinje prihvatanjem njihovih nametnutih zakona, i smatra kao jedino ispravnim, samo ono što oni propišu, deklarišu, zauzmu stav,  napišu preporuke, donesu mere, strategije, smernice, regulative, uputstva, naloge,… vršeći pritisak na korenite promene viševekovnih običaja života jednog naroda.

Jasno nam je da EU i svi njeni zakoni, platforme, strategije, mišljenja, smernice, uputstva, mere, zaključci, nalozi, direktive, regulative, preporuke, itd, su odredbe Helsinškog završnog akta OEBS-a pretvorili u farsu, a onim državama koje su već članice ili na putu da to postanu, oduzeli im slobodu i pravo da budu samostalne po svim odredbama ovog sporazuma.

Nama je poznato da u svetskim razmerama odavno ne vladaju principi međunarodnog prava, već pravo jačeg!!!

A funkcionisanje svetske diplomatije nikada nisu krasile osobine kao što su iskrenost, doslednost i čast, jer da te osobine stvarno postoje, političari ne bi uspeli da ostvare svoje lične skrivene želje i enormno se obogate, niti ciljeve moćnih država koje su uvek licemerno nastojale da za njih ne važe ista pravila kao za one manje i slabije!!

U svetu je odavno sve politika na najnižem nivou, a ne politika ideja ili nečega za koju su glasali stotine miliona Evropljana, pa je svako otvaranje tzv. „poglavlja“, u stvari vid političkog pritiska kojim se Srbiji oduzima sloboda, integritet i ovo malo prividne samostalnosti!!

A pojam SLOBODA, u koju se kune briselski birokratski aparat kao najveće evropsko dostignuće, u evropskoj propagandi, ideologiji i prinudi, se obesmišljava…, a to se videlo i u zabrani zemljama članicama EU (Grčkoj, Mađarskoj, Bugarskoj) da zaključuju bilateralne ugovore sa trećim državama, pa čak iako su takvi ugovori od koristi za narod te države; povoljniji nego što to je to predviđeno evropskom zakonodavstvom!!!

 

      Vazalstvo i opšta amnezija!!!

 

U tim raznim načinima ograničavanja slobode Srbiji i davanja privilegija stranim licima, moram da podsetim na aktrivnosti i „doprinos“ Vuka Draškovića, sada mog koalicionog partnera, koji je u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, još 2004.god. se zalagao za ukidanje tužbe protiv NATO, i zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju, ubeđujući narod kako će te trupe brzo i lako zaštiti naše građane na KiM!!

Takođe nam je poznat i Tadićev „doprinos“, kada je 07.09.2006. potpisao sa Vladom SAD Sporazum o zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji, SOFA u kome je SAD, svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

Takođe, za sve godine unazad od dana ratifikovanja tog Sporazuma, niko nije imao hrabrosti ni volje da podnese makar inicijativu za ocenu ustavnosti takvog akta!!!

Da ne pominjem da je sa SAD potpisan i Sporazum o snabdevanju i uzajamnim uslugama (USA-SRB-01) izmedju MO RS u ime Vlade RS i MO SAD sa svim mogućim pogodnostima, obavezama i troškovima Srbije za njihove potrebe; pri čemu moram da primetim da nisam siguran da je neko od “Vlasti u Srbiji” preduzimao određene korake da bi npr. sa Rusijom potpisao sličan, koji bi ruskoj strani omogućio makar deseti deo pogodnosti u sadržini i slobodi kao što pružaju onakvi sporazumi sa Amerikancima i NATO!!????

Ta 2006.god. je godina nastavka Tadićevih brljotina , pa je 14.12.2006. potpisao Okvirni dokument PZM (Pristupanja partnerstvu za mir), i u novogodišnjoj čestitki izjavio da taj događaj smatra svojim najvećim uspehom.

A već 18. decembra 2006. otvorena je NATO vojna kancelarija za vezu (eng.NATO MLO), i to u zgradi našeg Ministarstva odbrane.

Ako imamo u vidu da je 27.09.2010.g. u Briselu uspostavljeno Vojno predstavništvo RS pri NATO , i ako pored svih ostalih potpisanih planova i sporazuma, dodamo i nedavno, u martu 2015.god. potpisani Individualni partnerski akcioni plan (IPAP) i obaveze Srbije koji proističu iz njega,) onda nema ni potrebe da Srbija i formalno postane članica NATO!!

A nedavno, baš 07. jula 2015.god, Skupština Srbije je ratifikovala sporazum država članica Severnoatlantskog ugovora i ostalih država učesnica u "Partnerstvu za mir" o statusu njihovih snaga, sa dodatnim protokolima.

Zatim podsećam na olako zaboravljeno samovoljno Tadićevo odbacivanje skupštinske rezolucije o KiM 2010 god. i privatni aranžman sa baronesom koji je rezultirao podnošenju tzv. „zajedničke rezolucije“ kojom je tek vezao ruke Srbiji, a da poslanici tadašnjeg saziva Narodne skupštine Srbije, nisu prstom mrdnuli da se pobune zbog samovoljnog postupka predsednika države i suspendovanja njihove Rezolucije koja je izražavala njihovu volju i odluku kao predstavnika građana, kao i da podnesu krivičnu prijavu protiv Predsednika Srbije Tadića, zbog prekoračenja ovlašćenja i mešanja u vođenje spoljne politike – jer to je posao Vlade!!!!

Na kraju je porvđeno da je Tadićeva vlast, preko „hleba u UN“, potražila „pogaču u Briselu“ , a narod se nije ni pitao ili je bio nezainterosovan…

 

      JA, Premijer!!!

 

Naravno, tu ne smem da zaboravim i moj ”doprinos”!!

MENE, čoveka bez koga nije moglo da se potpiše onakav sramni briselski sporazum (aprila meseca pretprošle godine), gde je u njemu odlučeno da dođe do “samoisključenja” Srbije u rešavanju  pitanja Kosova i Metohije, (pri čemu je zanemarena Rezolucija 1244) ;

MENE i bez koga nije moglo da se izvrši darivanje teritorije, infrastrukture i dela sopstvenog srpskog naroda na KIM, kosovskoj vlasti (kao novim gospodarima života i smrti Srba na KiM) i zapadnim “prijateljima Srbije”!!!

A možda se tu radi o žrtvovanju dela svog naroda i dela teritorije svoje države, a poveden lažnim obećanjima „zapadnih prijatelja“, verujući da oni neće dirati ostale delove teritorije Srbije???!!!

Čak sam i ja bio začuđen da moji i simpatizeri ove vlasti nisu zapalili Beograd i Srbiju zbog izdajničkog postupka naše vladajuće koalicije, a koji sam potrdio potpisivanjem briselskog sporazuma!!

Pa ako je to tako lako prošlo tada, gde je i Ustavni sud postupio po Tominom zahtevu da tada (do dobijanja datuma za pregovore sa EU) ne raspravlja o ustavnosti takvog pisanog akta, onda mi je još lakše pošlo za rukom da bez problema smanjim plate i penzije od decembra prošle godine!!!!

Naravno da ne smem zaboraviti i svoj “maestralni” potpis, krajem avgusta 2015., kada sam sa Federikom Mogerini, u Briselu potpisao još jedan Sporazum o formiranju Zajednice srpskih opština , za čije formiranje nas već skoro tri godine Šiptari vuku za nos opstruišući njegovo sprovođenje uz podršku zapadnih država, izvodeći razne režirane performanse po šiptarskoj Skupštini!!!

I verovatno da se ne neće ni formirati, jer da je EU i Americi stalo do toga, to bi već bilo zavšeno, ali Šiptarima je svaka radnja aminovana od strane Zapada!!!!

 

      Priznajem okupaciju i zadovoljan sam! Ali i narod mora da se pita!!!

 

To je tužna sadašnjost za čije ostvarenje je zaslužna bilo koja "vlast u Srbiji" u poslednjih petnaest godina, jer smo sve svoje zakletve obesmislili, obeščastili, razdržavili, doveli na bedan nivo…!!!

MI, građani Srbije, koji volimo svoju zemlju i koji cenimo vrednosti sopstvene države, a koji smo pod pritiscima Zapadnih zemalja primoravali svoj narod da postupa po njihovim ciničnim zahtevima i nalozima, i da prihvata razne oblike istresanja njihovih nameštenika, koji su očigledno bili usmereni protiv tradicije i interesa naše države i naroda, a svojom krivicom pristajemo da nas tretiraju kao da smo sa grane sišli, takođe IZRAŽAVAMO OPTEREĆUJUĆI STAV prema SAD zbog njenog predvodničkog uticaja prilikom zločinačkom bombardovanja naše države, kao i stav prema zemljama Evrope koje su uzele učešće u tom ratnom zločinu, i ne pristajemo na oduzimanje i narušavanje naše kulture, tradicije istorije, običaja, religije, odgovornosti, osećanja slobode, o čemu treba i narod da se pita…

JA, Predsednik “Vlade u Srbiji”, u ime države Srbije, koja je u prošlosti sa svojim narodom dala doprinos u antifašistikoj borbi tokom Drugog svetskog rata, pre godinu i po sam uputio poziv čelnicima onih zemalja koje su bile saveznici Srbije i koji takođe baštine antifašističke tekovine, da prisustvuju kao gosti vojnoj paradi povodom 70 godina od oslobođenja Beograda, za koju bi se u krajnjem slučaju, na žalost moglo reći da je izgleda predstavljala OPROŠTAJ OD SLOBODE, ukoliko narod i dalje bude prihvatao olako pritiske….!!!

Odsustvo i nedolazak i pojedinih zapadnih diplomata i ambasadora, da prisustvom učestvuju u obeležavanju srpskih pobeda, shvatio sam kao nedobronameran čin i nepoštovanje istorije, tradicije, kulture i doprinosa srpskog naroda i ostalih nacija koji su položili svoje živote u borbi protiv fašizma, i zaključio da bi se rado odazvali pozivu ukoliko bi Srbija obeležavala poraze ili bila na nekoj muci, pri čemu su, pre svega američki ambasador, našli vremena da prisustvuju čak i pri (ne)kulturnim događanjima u organizaciji nekih udruženja i grupa, ali ne i na manifestaciji u organizaciji države Srbije!!!

A svoje nepoštovanje prema srpskim žrtvama i narodu Republike Srbije, ambasadori zapadnih zemalja NATO-a, sramnim činom ponovili su 24.03.2015. uveče, kada nisu želeli da prisustvuju obeležavanju godišnjice bombardovanja Srbije, pokušavajući da sakriju svoje saučesništvo!!!

Pa sam ja ove godine, obeležavajući godišnjicu bombardovanja Srbije, u ime korektinih odnosa sa Zapadnim državama i u skladu sa odredbama IPAP sporazuma, skup  izmestio u   Varvarin!

Ali sam imao toliko crn obraz, pa sam dozvolio i lako progurao potpisivanje IPAP plana sa NATO, kao i potpisivanje i usvajanje u Skupštini Srbije, Sporazuma o statusu snaga NATO u Srbiji , jer rekoh, ako je to isto mogao da uradi Tadić 2006. (dajući veća prava američkim vojnicima u Srbiji nego što imaju građani građani sopstvene države), to i ja mogu da uradim, dajući ista takva veća prava svim NATO vojnicima!!

Ali smo mi pružili ruku saradnje NATO snagama, potpisujući nekoliko sporazuma u ime bolje budućnosti Republike Srbije kao neutralnoj državi!!!

Takođe nam je poznato da EU i njena mašinerija preduzimaju razne vrste aktivnosti da Srbiju “dignu na noge“ – do onog trenutka kada bude bila spremna da redovno vraća dugove, (jer im ovakva kao invalid nije potrebna)!

A u pozadini toga vrebaju "finansijski stručnjaci" iz EBRD -a , MMF-a i ostalih svetskih finansijskih institucija koji se ponašaju k`o lešinar kada čeka svoj umoran plen, da planiraju, raspolažu i raspoređuju novac koji će biti sakupljen od naroda Srbije, i da se jeftino dočepaju preostale imovine Srbije, a posebno one na teritoriji Kosova i Metohije!!!

Isto tako, znamo da se u međuvremenu, na raznim treninzima po inostranstvu, a posebno među “domaćim izdajnicima” kojih ima previše, već vrši izbor i porojektuje se “novi čovek” koji će naredne četiri godine Srbiju voditi ne u nepovrat i iscrpljivanje na svim nivoima, već u budućnost bez alternative u cilju dostizanja evropskih vrednosti, i priključivanja Srbije evropskoj zajednici naroda!!! 

A tada Srbijom i srpskim narodom, slobodno može da upravljaju i Vuk Drašković i Čeda Jovanović, jer ja sam dovoljno povukao izdajničkih poteza , sve u ime Srbije i njene budućnosti, zato što sam sprovodio i Čedinu i politiku LDP-a!!!!

Pa valjda sam i ja nekakav Premijer “Vlade u Srbiji”, za koga bi trebalo da bude bitnije mišljenje i stav sopstvenog naroda, od mišljenja, procena, spekulacuja, pogleda, zaključaka, preporuka, i na žalost ucena onih evrospkih foteljaških birokrata koji odrađuju posao za multinacionalne kompanije i njihove Vlade, uništavajući našu domaću privredu i ponižavajući srpski i ostale nacije koji Srbiju smatraju svojom državom, još ovih nekoliko godina dok potpuno ne predamo svoju nezavisnost drugima u ruke, pa nam tada ni Vlada, ni Narodna Skupština neće više biti potrebni, a Srbijom će se upravljati iz Brisela….!!!

Nama je jasno da igramo u kolu koje se svira u Briselu, i da svako naše zaklinjanje u evropski put, kao i na sva usta silni hvalospevi o radu i vrednosti briselske mašinerije, samo njima podižu rep i duvaju u njihova jedra, pa još po hitnom postupku donosimo stotine nekakvih zakona čiji sadržaj nije razumela ni većina Narodnih poslanika, i koji često ne mogu ni biti upotrebljeni a namećemo ih našem narodu i iscrpljujemo ga, i time direktno razgrađujemo sopstvenu državu, a još imajući u vidu jasan stav EU da do 2020. neće biti prijem novih članica u njihov tabor, onda bi valjalo da poslušamo i glas naroda i da malo ohladimo…!!!!!!!!!

Ali nikako ne smemo da izgubimo iz vida da ne postiji alternativa ovom putu Srbije u budućnost…..

A i mediji u Srbiji su maestralno odigrali ulogu da se srpskom narodu i ostalim građanima planski poremeti sistem vrednosti, zatrpavanjem nevažnim i manje važnim informacijama tabloidne sadržine, čije teme su nedeljama razvlačili i usmeravali svest naroda, da od drveta ne vidi šumu…!!!

U takvim napisima, nedeljama smo mogli da čitamo nametnute teme počev od od parade osoba homoseksualnih sklonosti gde je uzgred govoreći učešće uzeo i američki ambasador; zatim su se ređali napisi o prekoračenju ovlašćenja žandarmerije zbog nanošenja povreda Andreju; pa napisi o albanskom dronu ali bez ukazivanja na mlake reakcije svih struktura države; pa napisi o ubistvima od strane običnih ljudi i tragičnim sudbinama žrtava; a kada još dodamo i programsku šemu TV stanica u kojoj dominiraju emisije zabavnog, igračkog i pevačkog sadržaja, kao i prikazivanje gomile nevažnih serija i rijaliti emisija sa sadržajima ispod svakog nivoa, i kojima su obični ljudi podredili svoje vreme i aktivnosti, zaključujemo da su mediji odradili posao za Zapad i dodatno anestezirali narod Srbije!!!

Ali su zato vešto izbegavane informacije i teme u kojima bi se govorilo o životu Srba na Kosovu i Metohiji i njihovim problemima različitog oblika, zaštiti njihove imovine kao i imovine Srbije!!

Zatim se nedovoljno raspravlja o podacima o visini dugova države, o stanju privrede, stanju zapošljenosti; pa o neredovnoj isplati ličnih primanja malom broju zapošljenih u malobrojnim firmama koje imaju tu sreću da još rade; stanju zdravlja stanovništva i problema sa lečenjem; urušavanju školskog sistema kroz nedisciplinu učenika i nezainteresovanost roditelja, kao i otvaranje mnoštva privatnih škola sa svojim programima u vaspitavanju naše dece; smanjenje plata i penzija i njihova posledica na kvalitet života zbog visokih cena, a da ne pričamo da je svako novo otvaranje tzv. Poglavlja EU, pretstavljano kao vrhunsko dostignuće srpske politike, lažući narod da su EU integracije instrument u sprovođenju reformi, a svesno zaboravljajući na nepobitnu činjenicu da to ima za cilj da dokusurimo sopstvenu državu , i da se Evropa, SAD i NATO potpuno operu od zločina učinjenih bombardovanjem i Srbiju pretvore u region bez nacionalnog identiteta …itd, itd …

 

Zato je potrebno da se hitno osvestimo da bismo povratili nedostajalu ljubav prema Srbiji!

Potreba je da se izvučemo iz krize srpske postojanosti, ako narod to želi!!

Da se povratimo iz krize srpske časti i savesti, kao i krize srpskog nacionalnog karaktera, ako narod to želi…!

Da izađemo iz krize srpske porodice, krize srpske kulture, religioznosti i krize osećanja za pravdu, ako narod to želi…!!

Svima je potrebna jaka Srbija ali ne i prodata, jer ako sam do sada dao sve, preambulu ne bih smeo da dam!!!

Ali NAROD mora da se pita…!!!

Zato ću smatrati da su rezultati ovih izbora već postali obavezni referendum i blanko dozvola o pojedinim važnim zakonima, a posebno o onim u kojima se odlučuje sudbina države, (a ne bi trebalo imati straha od odluka  skupštinske većine, pa čak ni kada se zakoni donose po hitnom postupku i preko noći, iako ni većina ne bi razumela ni da su usvajani redovnim putem), i posledice istih po Srbiju u budućnosti!!!

Naravno, moje i njihova imena će biti zapisana u istoriji Srbije!! A narod zna da na mene ne mogu lako da vrše pritiske ni sa koje strane…

A odluku o mojoj ostavci, doneo sam onda kada sam zaključio da je mom ostanku na čelu države potrebna puna podrška naroda i poverenje u moje evopske vizije koje su proširivane i pokušajem angažovanja gospodina Tonija Blera, čija će akvitnost biti usmerena na dovršetku privatizacije i gašenje ono malo preostalih preduzeća u Srbiji!!! 

A ako narod odluči da ne treba dalje da idemo u tabor EU, onda moram da im skrenem pažnju da smo jedino Toma, Tadić, Čeda, Čanak, Dačić i ja, sposobni da ih odvedemo u EU na putu bez povratka, ili u suprotnom otići ćemo sami….”

Ovakvom glumačkom rolom, Predsednik „Vlade u Srbiji“ bi možda pokušavao da dubokom demagogijom opravdava stanje izdaje i poniženja (a kome je i sam doprinosio) države na čijem je čelu, i pokušavao da nevešto otvori oči i uši i onom nedovoljno aktivnom delu srpskog naroda i ostalim građanima koji još Srbiju smatraju svojom državom, a u suštini prebacujući krivicu na narod, i naglasi da je navodno važno da narod mora da se pita za sve (jer on se već odavno ne pita za vođenje Srbije)…!!!!!!

Pa ako narod njemu da podršku, on će nastaviti da savesno i   odgovorno izvršava sve preuzete obaveze i zadatke dobijene od strane EU!

Ne bi nas začudilo da bi možda ovom mešavinom reči izdaje i patriotizma podigao sebi politički rejting za 10%!!?????????

A ako narod  ne bude želeo da uvidi suštinu izgovorenih reči i bude opčinjen njegovim oratorskim sposobnostima u borbi za vlast, onda je saučesnik u izdaji i urušavanju ostataka Srbije, znajući da se sprema i promena Ustava države po željama angloamerikanaca…!

         

©Geto Srbija

IZDAJNIČKE DRŽAVNE BRLJOTINE: TROJANSKI KONJI UZ PETOKOLONAŠE AKTIVNI NA RAZDRŽAVLJENJU SRBIJE

 

Izgleda da je na žalost, tačna i ona nepisana sklonost srpskog naroda ka brzom zaboravu i još sporijem pamćenju!!! Jer da nije tako, čak ni posle petnaest godina od ustoličenja novih vlasti u Srbiji, po scenariju i pomognuta milionima dolara od strane zapadnih planera, ne bi mogla da se objasni ovolika pasivnost naroda Srbije zbog izdajničkih poteza političara koji vode ka razdržavljenju Srbije!!!

Na Kosovu i Metohiji, (po Rezoluciji 1244 u sastavu Srbije a što zaboravlja “vlast u Srbiji”), šiptarska opozicija se mesecima uz čistu režiju i dobru glumačku podelu bori za dostojanstvo "svoje države" koju su dobili uz pomoć NATO, Amerike i EU, a protiv briselskog sporazuma i formiranja ZSO, i odlično znaju za činjenicu da je "njihova država" jaka onoliko koliko je njihov protivnik (Srbija) slab!!!

Poražavajuća je činjenica da bi kod nas, verovatno više naroda izašlo na ulice samo onda ukoliko bi se nešto delilo besplatno čak i po nevremenu, a ne i kada bi „Vlast u Srbiji“ donela bilo kakvu veleizdajničku odluku poput onog nametnutog i potpisima potvrđenog „briselskog sporazuma“ što se ogledalo u činjenici da ni u Beogradu, glavnom gradu i sedištu političke vlasti Srbije, tada nije bio razbijen ni jedan izlog, niti zapaljen neki kontejner u znak protesta i neslaganja sa takvom vrstom izdaje!!!

 

  

 

Poznavajući sklonost pojedinaca i grupa ljudi da se jeftino prodaju, (kao npr. i za nedelju dana plaćenog boravka u hotelima „Esplanada“, a da ne pominjemo razne privilegije tokom plaćenih boravaka, seminara i školovanja po inostranstvu za pojedince i njegovu rodbinu, i visoke uplate novca na njihove inostrane račune), da bi u datom trenutku odradili određenu naručenu prljavštinu protiv svoje države, ne osećajući da time jeftino gube i svoju slobodu kao čoveka, onda neka nas uopšte ne čudi ona najsvežija i još brže zaboravljena izjava Predsednika SANU Vladimira S.Kostića kojom ispunjava dobijeni zadatak da nas , sa tog visokog mesta ubedi da lako prihvatimo gubitak teritorije Srbije AP KiM na kojoj još živi naš narod, što predstavlja potpuni zaokret od analize izrečene, u već više puta seciranom (na sve moguće načine) Memorandumu SANU !!!!!!!!

Svaka od Vlada Republike Srbije posle petog oktobra 2000.g.  povlačila je poteze koji su se poklapali sa interesima zapadnih država, počev od pljačkaških privatizacija prvo strateški važnih cementara značajnu za građevinsku privredu države, gomile velikih preduzeća, do prodaje svega što je značajno za funkcionisanje države Srbije.

Kako je počelo, nemoj da se začudimo ako neko bude raspisao i tender za prodaju zgrade Skupštine Srbije, ili je još brže proda neposrednom pogodbom….

Dalje, defilovali su razni predsednici, premijeri, ministri, koalicije, politike, ali su spoljna politika zemlje i diplomatija ostajale u zavetrini, daleko od očiju javnosti , a njihovi čelnici brljali svako na svoj način i izvlačili korist za sebe!!

Iako smo više puta pominjali sve načine urušavanja Srbije, opet moramo da ukažemo na onaj deo političkog života Srbije, u kome je potpisivanjem raznih dokumenata i sporazuma, počela ubrzana aktivnost „vlasti u Srbiji“ u pravcu krunjenja suvereniteta i gubljenja integriteta Srbije.

U cilju lakšeg podsećanja (pa i onog dela našeg naroda koji nema naviku da čita sve ono što je duže od 100 rečenica) na deo izdajničkih poteza odigranih od strane političara koji su vodili i vode Srbiju, ubrzano ćemo nabrojati samo neke od njih….

Petnaest godina se redovno pominje izbor Đinđića kao navodno prvog demokratski izabranog predsednka Vlade Srbije (kao da su Srbi dotle živeli na grani)!!!

Uz njega se nikako ne sme zaboraviti i Dinkićeva pljačkaška inicijativa preko odluke o ukidanju SDK (Služba društvenog knjigovodstva), pri čemu se država odrekla ogromnog dela prihoda od finansijskih transakcija i prepustila stranim bankama da izvlače profit u milijardama evra nastalih pljačkaškom privatizacijom državne imovine, i u tu svrhu su po direktivi uništene četiri domaće banke.

ZOP (Zavod za obračun i plaćanje) kao naslednik SDK, ugašen je na kraju 2002.g, zato što je dopuštao, namerno pravio propuste i nije beležio tokove novca tokom privatizacije, a to nije niko kontrolisao niti sankcionisao. A glavni nosioci takvih promena (Dinkić  i kompanija iz G17 plus) su pravdali ukidanje SDK kao vrlo bitnim, navodno zbog raskida sa „socijalištičkim recidivima planske ekonomije“!!

A onda je došlo do čerupanja državne imovine koja se nalazila na najatraktivnijim lokacijama u Beogradu i drugim velikim gradovima, a deo tog prostora su zaposele strane banke kojima je država ustupila monopol na finansijskom tržištu Srbije.

Tako je omogućeno da ogroman novac od korupcije i izbegavanja poreza može slobodno da bude iznešen iz Srbije, i procenjuje se da je preko 51 milijardu dolara iznešeno iz Srbije kroz sumnjive finansijske transakcije!!!

U međuvremenu je 2002.god. (po nalogu Havijera Solane , koji je pre toga 1999.god u ulozi Generalnog sekretara NATO pakta naredio bombardovanje SRJ ) ponovo se našao kao glavni akter ostvarivanja evropskih ciljeva, i sa mesta zaduženog za spoljnu politiku i bezbednost EU, po njegovom nalogu je formirana Državna zajednica SCG  , kako bi se Crna Gora lakše odvojila od Srbije 2006.godine.

Takođe je usvojen i Zakon o saradnji SCG sa međunarodnim krivičnim tribunalom  u Hagu, i lagano kreće izručivanje optuženih, počev od bivšeg Predsednika SRJ Miloševićem , pa sve do čitavog političkog i vojnog vrha Vojske SRJ i Policije!!!

Nakon ubistva (uz pomoć stranih službi) Đinđića, marta 2003.g., vanrednog stanja i hapšenja nekoliko hiljada ljudi osumnjičenih za ubistvo u policijskoj akciji “Sablja”) , Vlada na čelu sa Zoranom Živkovićem je pritisnuta raznim aferama u DS , na vanrednim izborima smenjena Koštuničinom vladom , u čijem radu se mogu izdvojiti značajni događaji koji su uticali na razgradnju Srbije!!!

Pa je Vuk Drašković, tada u ulozi Ministra inostranih poslova Srbije, potpisao je Sporazum o tranzitu NATO trupa 18.jula 2005.g. , za čiju su ratifikaciju glasali i Crnogorci iako su znali da će se samo nekoliko meseci naredne godine otcepiti iz Državne zajednice SCG i proglasiti samostalnost 2006.god.

A stranka SPO na čelu sa Vukom Draškovićem, (ranije nama poznat kao jedan od glavnih zgovornika srpskog nacionalizma), je ekspresno odbacio sve svoje ranije principe, pa je stranka naglo počela da menja svoj program, tako da se sadašnji program ove stranke može svesti na tri reči – Srbiju Predati Okupatorima!!!

U tom pravcu su se preduzimale državne radnje u cilju urušavanja Vojske , tada SCG, na čijem čelu Ministarstva odbrane se nalazio Tadić, pa je uz slanje u penziju najsposobnijih oficira u punoj snazi, između ostalog, u dogovoru sa tadašnjim američkim ambasadorom Montgomerijem, 23.01.2004. u Nikincima organizovao uništavanje protivavionskih raketa „strela 2M“  praveći spektakl kao da je uništavao balističke rakete.

A pravi razlog uništavanja tih raketa iz sistema PVO, bio je zato što su Sjedinjene Američke Države u toku priprema napada na Irak, poučene iskustvom rata u Vijetnamu, a u strahu da Srbi raspoložive „Strele 2M“ ne isporuče Sadamu Huseinu, ubedili vojni vrh Srbije da se liši posedovanja oružja za borbu protiv niskoletećih avona i helikoptera.

Dalje se sistematski nastavilo sa razgrađivanjem Vojske , i njena borbena brojnost svela na maksimalno brojno stanje Komunalne policije u Srbiji, a osposobljenost postala diskutabilna!!!

A zatim, u novoj ulozi predsednika Srbije, Tadić Boris, bio je toliko servilan da udovolji željama anglo-amerikanaca pa je požurio da već 07.09.2006. potpiše sa Vladom SAD Sporazum o zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji SOFA , u kome je Američkoj vojsci obezbedio IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO u Srbiji, i protiv stanovika Srbije!!!

A već 08.11.2006. tadašnji Ministar odbrane Srbije, potpisao je Sporazum o snabdevanju i uzajamnim uslugama između MO RS i MO SAD  bez ikakve potrebe namećući materijalne i finansijke obaveze Srbiji u uslučajevima kada god to bude bilo od koristi za američku vojsku na teritoriji Srbije!!!

Zatim, dana 22.11.2006.god. na samitu NATO-a u Rigi doneta odluka da Srbija bude primljena u članstvo Partnerstva za mir, bez uslovljavanja, a već 14. decembra iste godine, je tadašnji predsednik Republike Srbije Tadić, u sedištu NATO u Briselu, potpisao Okvirni dokument, koji sadrži osnovna načela programa Partnerstvo za mir, i u novogodišnjoj poruci rekao da mu je najveći uspeh u toj godini, taj što je Srbija primljena u Partnerstvo za mir!!!

I već 18. decembra 2006. otvorena je NATO vojna kancelarija za vezu (eng.NATO MLO), i to u zgradi Ministarstva odbrane Srbije, u Birčaninovoj ulici!!

U cilju pristupanja Srbije Partnerstvu za mir, Vlada Srbije (opet sa Koštunicom) je usvojila 27.07. 2007.god. Prezentacioni dokument a već u jesen, 05.09.2007.god. Vuk Jeremić, tada u ulozi Ministra inostranih poslova, predstavio je Savetu organizacije NATO-a u Briselu Prezentacioni dokument o osnovnim ciljevima Srbije u programu Partnerstvo za mir .

I te 2007. god. je potpisan Sporazum o readmisiji između Srbije i EU, čime smo se opet obavezali na nove troškove iz budžeta i dodatno iscrpljivanje države!!!

Posle dvoipogodišnjih pregovora, 29. aprila 2008. godine, tada aktuelni komesar za proširenje EU Oli Ren i ondašnji potpredsednik Vlade Srbije, Božidar Đelić, potpisali su  u Luksemburgu takozvani Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji između EU i Srbije, čime je samo ubrzano urušavanje već posrnule privrede, i otvorilo vrata stranoj robi, dok se domaća proizvodnja zakonski uništavala!!!

Jula meseca 2008.g. na scenu je stupila Vlada Mirka Cvetkovića i DS većinom u Skupštini Srbije, koja je nastavila svoje aktivnosti u pravcu ograničavanja funkcija državnosti Srbije!

A amateri koji su tada vodili „Vladu u Srbiji“, u cilju još većeg ponižavanja prema EU, odlučili su da jednostrano počnu da primenjuju  odredbe SSP koji obuhvata trgovinu i pitanja vezana za trgovinu, a koji je Srbija dobrovoljno primenjivala počevši od januara 2009. i koji je zvanično stupio na snagu u februaru 2010. godine.

Dakle, skoro pune četiri godine je Srbija na svoju štetu primenjivala SSP sahranjujući domaću privredu, usluge, trgovinu, poljoprivredu,… dok ga zvanično Evropski savet nije usvojio krajem jula meseca 2013.god. a zvanično je EU stupio na snagu 01.09.2013.god. , a za to vreme svake godine gubitak naše privrede se kretao preko 300 miliona dolara!!

I to sve za račun briselske mašinerije!!!

Šutanovac je u ulozi Ministra odbrane, prvog oktobra 2008.god. potpisao Sporazum o bezbednosti informacija, a Narodna skupština Republike Srbije ga je ratifikovala 5. jula 2011. godine.

Predsednik Tadić je prihvatio da misija EULEX  bude stacionirana na teritoriji KiM, koja će svojom aktivnošću zaokruživati šiptarsku državnost a postepeno slamati srpski otpor, dok su se službenici te misije nesmetano bogatili .

Početkom septembra 2008. u Skupštini Srbije je počelo raslojavanje u rukovodstvu SRS, da bi se krajem oktobra tako lako formirala i u Parlamentu Srbije a preko odluke Administrativnog odbora, odmah nastavila sa radom novoosnovana SNS, što je za do tada većinsku opoziocionu stranku SRS, bio kraj!!!

A da bi još više sebe obavezala i svoju državnost počela i napismeno da gubi , Srbija je decembra 2009. god. i zvanično napismeno podnela zahtev za prijem u članstvo EU.

U decembru 2009.god. otvorena je Misija Srbije pri NATO u Briselu sa šefom Misije ambasadorom Branislavom Milinkovićem, (koji je kasnije izvršio samoubistvo ), i na njegovo mesto postavljen Miomir Udovički .

Tadić ni 2010. godine nije mirovao, pa je samovoljno odbacio Skupštinsku rezoluciju o KiM donetu jula meseca 2010. god, i zamenio je u privatnom dogovoru sa Ketrin Ešton, i uputio UN, čime je još jače vezao ruke Srbiji da štiti svoju već oronulu državnost , posle čega su potpisani i primenjivani Sporazumi postignuti u dijalogu sa Prištinom uz posredovanje EU (2011). a Borko Stefanović ispred DS se svojski potrudio da sprovede u delo taj tzv.Tehnički sporazum.

A od februara 2011. godine, Vlada Srbije je usvojila Zaključak o pokretanju procedure za izradu Individualnog akcionog plana partnerstva – IPAP (eng. Individual Partnership Action Plan), i skladu sa tim, 14. jula 2011.g. je usvojila Prezentacioni dokument za IPAP, koji je 25. novembra 2011. godine predstavljen u Sedištu NATO u Briselu.

A onda slede izbori u kojima je DS otišla u opoziciju i formirana je Vlada koju je većinu činila stranka SNS, a na čelu Vlade  je postavljen Ivica Dačić!!!

Novi Predsednik Srbije Tomislav Nikolić, pokušao je da da nekakvu inicijativu u cilju pokušaja zaštite teritorije Kosova i Metohije predlažući svoju platformu o kojoj se zvanično nije raspravljalo već je secirana po medijima, pa su uobičajeno izdajnički pametujući, Narodni poslanici Skupštine Srbije počeli da se preganjaju  , da bi trinaestog januara 2013. usvojili Rezoluciju o principima za razgovore sa šiptarskim vlastima na KiM.

Kroz sadržaj takve Rezolucije, izdvajala se suština u kojoj se moglo ogledati da je važnije bilo da će Srbija ispunjavati briselske naloge u cilju veće brzine ka „evropskim integracijama“, u čemu je bila spremna na razne ustupke, dok je zaštita nacionalnih interesa kao i zaštita teritorije KiM u sastavu Srbije, gurnuta po strani!

Umesto da je, (pored jurnjave u udovoljavanju želja brisleksih birokrata), „Vlada u Srbiji“ preduzimala i mere da makar malo ispravi onu Tadićevu brljotinu sa Eštonovom, i insistira da sve tri strane dosledno postupaju po tački F) u kojoj piše: “Pozdravlja spremnost Evropske unije da olakša proces dijaloga između strana. Proces dijaloga bi sam po sebi bio faktor mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu. Ovaj dijalog bi imao za cilj da unapredi saradnju, ostvari napredak na putu ka Evropskoj uniji i poboljša živote ljudi.’’

Dakle nigde ne piše da EU ima pravo da nameće rešenja, a niko od građana Srbije nije tražio da se „Vlada u Srbiji“ baš toliko žrtvuje i da „međunarodni projekat Kosovo“ , koji predstavlja proces koji podrazumeva vreme i trabao je da traje dugo godina, toliko nepromišljeno zbrza, a da se nije potrudila (Vlada ova, kao i sve prethodne) da ispuni makar četvrtinu dela važeće Rezolucije 1244, a koja idu u korist državnosti Srbije!!!

Pa je ta takva, dugo željena nova vlast (posle odlaska DS), sa Dačićem na čelu, i uz nesebičnu pomoć tada prvog Potpredsednka Vlade Aleksandra Vučića, čija je reč bila odlučujuća da u Briselu sa Ketrin Ešton potpišu izdajnički tzv. Briselski Sporazum , a izdajnički Ustavni sud, namerno je odugovlačio ocenu ustavnosti takvog akta, da bi tek u decembru 2014. doneo ocenu da neće odlučivati o ustavnosti briselskog sporazuma zato što je to politički akt, i time zabio još jedan kolac u mrtvački sanduk državnosti Srbije u vezi zaštite teritorije KiM!!

Sećamo se i postupak tadašnjeg Ministra bez portfelja zaduženog za KiM, Vulina,  kada je demonstrativno podneo ostavku revoltiran onakvom sadržinom izdajničkog briselskog sporazuma, da bi posle dve-tri nedelje povukao tu svoju ostavku, navodno da bi svojim radom „pomogao Srbima na KiM u ostvarivanju njihovih težnji da ostanu u okviru Srbije“!!

A prava istina je da je na taj način, proces koji je trabao da traje godinama, pomogao Zapadu da ga ostvari za manje od godinu dana!!!

Takvim izdajničkim sporazumom, „Vlast u Srbiji“ je svoj srpski narod na KiM gurnula Tačiju u “zagrljaj” kao nove poreske obveznike, i primoravala ih da učestvuju na novembarskim kosovskim izborima, pri čemu je 07.11.2013. Predsednik Vlade Dačić, tada izgovorio:”…Zato svako bira svoju sudbinu i ne može da očekuje da, ako ne radi onako kako kaže Beograd a što je odlučila Narodna skipština Srbije, onda ne može očekivati od te iste Srbije, Beograda, da se sutra milioni ljudi žrtvuju zbog toga što vi imate jedan nepromišljeni stav”!

A u prilog podrške tim šiptarskim izborima, je bio i tada Vučićev zahtev EULEX-u da dozvole 45 minuta srpskoj žandarmeriji da sredi stanje posle rušenja nekoliko glasačkih kutija u Mitrovici!!

Sećamo se kako je odmah posle tih izbora, Vulin blagoglagoljivo uzvikivao po medijima:”…su Srbi sa KiM poslušali svoju državu i svoju Vladu da se INTEGRIŠU, kao i policajci koji odlučili da se INTEGRIŠU…”, ne spominjući gde to oni treba da se integrišu, i u kojoj to državi!!???

A nije isključeno da su policajci i radnici MUP na KiM, Uredbom srpske Vlade o penzionisanju  čitajući između redova zaključili, da se možda radi o prikrivenoj uceni u stilu: “Ako nećete da pređete u kosovsku policiju, za vas neće biti mesta ni u policiji u Srbiji, a mi ćemo Vas da penzionišemo, ali onda nemojte da očekujete pomoć Srbije ukoliko budete primorani da se selite u Srbiju. A za one koji se priključe kosovskoj policiji, dobro je da budu uz svoj narod i brane ga kada Šiptari ponovo nagrnu sa ciljem da ih proteraju sa KiM”.

Iiii, čovek ih penzionisa……

Da bi se dobio vetar u neslavna jedra SNS koja je činila većinu, sprovedeni su novi izbori kako bi se zamenila mesta Predsednika Vlade, pa je tako 27.04.2014. Vučić zaseo na čelnu funkciju , posle čega je usledilo sprovođenje briselskih diktiranih zadataka.

Januara 2015.god, usvojen je Sporazum IPAP između NATO i Srbije , koji je potpisan marta meseca.

A već jula meseca, Skupština Srbije je ratifikovala  Sporazum SOFA sa NATO paktom, čime je aminovala sve buduće postupke NATO vojnika na teritoriji Srbije!!!

Zanimljiva je činjenica da su srpske vlasti, posebno u vreme većinske DS, i sa Šutanovcem na funkciji MO, potpisivale razne vojne sporazume u oblasti dbrane sa raznim državama, počev od Nigerije, Iraka, Kuvajta, Kipra, Hrvatske, Mađarske, Ukrajine, a sa Francuskom sporazum i o statusu njihovih vojnih snaga u Srbiji, a pre potpisivanja SOFA sa NATO.

I na kraju nikako ne smemo da izgubimo iz vida neslavnu ulogu Skupštine Srbije kroz donošenje raznih deklaracija i rezolucija u vezi Kosova i Metohije , čije su sadržine postupno ograničavale i isključivale Republiku Srbiju sa dela sopstvene teritorije koja je i Rezolucijom 1244 UN  sastavni deo Srbije, i smanjivala svoje nadležnosti ograničavajuči manevarski prostor u pravcu zaštite države!!!!

Ali zato narodni poslanici nisu zaboravili da decemra 2013.god. izglasaju Rezoluciju o ulozi i načelima u pregovorima o pristupanju EU, kojom su naglasili da je „..EU naša budućnost“ , i treba je puštati da nas vuče za nos pa i onda kada nije u pravu, pa su „vlasti u Srbiji“ angažovali sve poluge u cilju da narodu ne treba dopustiti da misli svojom glavom!!!

A 10.12.2015.god. komesar „nove kominterne“ Johanes Han je sav zadovoljan zaključio da se Srbija drži ritma u ispunjavanju zadataka dobijenih od strane EU, i da da su već 14. decembra  svečano otvorena dva poglavlja u procesu pristupanja EU, čitaj uslove do ponižavanja za Srbiju koje su propisivali razni čak i trećerazredni briselski činovnici, a čija je suština sadržana u svesnom prenošenju integriteta i suvereniteta države, čime se državnost Srbije uzima od srpskog naroda i ostalih građana Srbije, i predaje u nadležnost evropske birokratske mašinerije !!!!

Jedino su zaboravili na bitnu činjenicu, da su ovakvim izdajničkim postupcima državne „vlasti u Srbiji“, pred očima šire javnosti, svoje pretke izdali i njihovo junaštvo skrajnuli i doveli do ivice đubrišta istorije, a istovremeno sebe postavili na stub srama u očima naroda koji još uvek ume da razmišlja svojom glavom, gubeći iz vida da svojom nedelima otvaraju put da ih potomci zamrze !!!

Ovaj ubrzani (i sa preskocima mnoštva događaja) pregled nekoliko događaja važnih za politički život Srbije, ima za cilj da ponovo podseti srpski narod i ostale građane Srbije, na radnje i neka dokumenta koja vode ka potpunom razdržavljenju Srbije!!!

A većina naroda različitog životnog doba, i pored stvarnih činjenica: da su penzije i plate smanjene, da su preduzeća rasprodata, radnici ostali bez posla a red pred Zavodom za zapošljavanje sve duži, da je privreda uništena, oranice zaparložene a stočarski fond države sveden na obor seljaka, vojska i odbrana više nego desetkovana, socijalni problemi u porastu, prosveta u celini ruinirana (osim svetlih primera pojedinaca sa bezbroj nagrada sa međunarodnih takmičenja), zdravstvo u posrtaju, kultura pretvorena u misaoni pojam…itd.itd,… zavaljeni u kauče s pažnjom će nastaviti da prate nevažne turske serije i rijaliti TV emisije, uobičajeno puniti kafiće i splavove udovoljavajući trenutnim željama, a bez namere da svoje intelektualne sposobnosti makar na kratko usmere na saznavanje teške životne stvarnosti oko njih, kao i shvatanja da, EU ima zadatak da promeni i našu tradiciju, identitet, istoriju, memoriju, kontinuitet, kulturu, običaje, veru……

A kada se jednog jutra budu probudili, neće ni opaziti da je država u kojoj su do sada živeli, neosetno postala „distrikt Srbija“ u nekoj evropskoj regiji…!!

A to je zbog činjenice da se u Srbiji već godinama uveliko sprovode mere, strategije, platforme, regulative, preporuke, direktive, rezolucije, mišljenja, smernice, uputstva, naloge, … (propisanih za svaku oblast državnog i  privatnog života), donetih od strane novog kominternovskog, pa čak i od po trećerazrednoj važnosti birokratskog aparata EU, zato što su Ustav i Zakoni Srbije odavno postali nebitni za “vlasti u Srbiji”, za razliku od šiptarskog Ustava na KiM, i svake reči izrečene od strane neke važne upišulje koja u ulozi portparola upućuje zamerke Srbiji na svaki državni samostalan istup koji nije po taktu birokratske briselske mašinerije!!! 

Po ko zna koji put se potvrđuje da će zaborav i izdaja uništiti Srbe i Srbiju, na žalost…!!!

                                           

©Geto Srbija

LOMLJENJE KIČME NARODU I DRŽAVI UZ LAKU KUPOVINU MORALA I DOSTOJANSTVA U SRBIJI!!!

 

Bivši ambasador SAD u Beogradu, Bil Montgomeri, hvalio se svojevremeno jednom hrvatskom novinaru, tokom razgovora vođenog u Cavtatu, kako je sa znatno manjim budžetom nego što je tražio od svoje vlade, kupio kompletnu srpsku opoziciju i najveći deo intelektualne elite.

Sa koliko novca zapadne vlade danas kupuju političare, medije i intelektualce u Srbiji? Koliko košta vodeći izdajnik, koji je stavio svoj potpis na Briselski sporazum i otvorio put stvaranju lažne albanske države na teritoriji Republike Srbije? Ko je spreman da izda Republiku Srpsku i po čijem nalogu?

 

                     Milica Grabež

 

Juda Iskariotski izdao je Hrista na Veliki četvrtak, za 30 srebrnjaka. Kada je shvatio šta je uradio, vratio je novac i ubio se.

Kroz svoju burnu istoriju, Srbija je imala mnogo znanih i neznanih junaka koji su položili život u slavu otadžbine. Ali, ova namučena i herojska zemlja, uvek je imala i ljudskog otpada, neviđenog moralnog smeća spremnog da "proda veru za večeru".

Od čuvenog osnivača naprednjačke stranke iz devetnaestog veka, Čedomilja Mijatovića, koji je izdao Srbiju za račun Engleske i ponosio se svojim izdajništvom (pa na kraju završio gladan na ulicama Londona), preko Slobodana Jovanovića, predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije, koji je takođe svoju državu izdao Englezima i za njihov račun organizovao puč 27. marta 1941, pa skončao u Londonu, pa sve do današnjih dana. i vodećih ljudi Demokratske stranke (a sada Vučića i njegovih trabanata), koji su rasturili opljačkali državu, takođe za račun Engleza, može se sa pravom reći da takvih bandita pod ovim nebom nikada nije nedostajalo.

Protekle nedelje, oglasio se i jedan ocvali izdajnik, Dragoljub Mićunović, čovek koji već pedeset godina lažira demokratiju, rekavši kako je "Republika Srpska tvorevina koja je stvorena samo da bi se završio rat"!

Na tome se nije zadržao nego je dodao "…da je bilo očekivano da će ona biti odvojena od BiH i priključena Srbiji. To je bila strateška koncepcija. Ovako, ostala je neuspešan projekat".

Zašto je ostareli Mićunović, čovek koji je skoro sa obe noge već na onom svetu, odlučio da progovori iz groba na ovakav način o Republici Srpskoj, za koju je izginulo 60.000 Srba?

Odgovor je jednostavan: jer je celog života bio nečiji plaćenik pa su i sada Englezi i ostali sponozori njegovog debatnog kluba platili da iz svog antisrpskog debatnog kluba pod imenom "Demokratski centar" pokrene to pitanje.

Srećom, garant Republike Srpske je Ruska federacija i više niko ne može ni da se našali da minira Dejtonski sporazum. Više od dva veka, svaka vlada u Londonu je radila protiv Srbije i protiv većina naroda na Balkanu, sa isključivim ciljem da ovo područje bude nestabilno i da šteta po kontinentalnu Evropu od toga bude što veća, a da od toga izvuče korist Ujedinjeno Kraljevstvo.

Veleizdajnički posao oko Kosova i Metohije, obavila je vlada Aleksandra Vučića. Pre njega, put za izdaju utro mu je bivši predsednik Srbije Boris Tadić, koji je prihvatio da se iz nadležnosti Ujedinjenih nacija, i njene rezolucije 1244 , Kosovo preda na rešavanje Evropskoj Uniji. Taj posao oko pregovora vodio je, nikada ne podnevši građanima račune, Borisav Stefanović, zvano Borko, po Tadićevom izboru.

Prethodno je Zoran Đinđić, za samo dve godine vladanja Srbijom, shvatio da Srbija ništa ne znači Zapadu, bolje reći da je smatraju banana-državom, koju treba rasturiti, i sa njom praviti eksperimente, pred očima Rusije.

Čim se sastao u Banja Luci sa izaslanikom predsednika Putina, u nameri da uspostavi sve važeće međunarodne ugovore sa ovom zemljom, iz njegovog tabora je ubijen.

Vučić je dobio ovih dana i jednu "hrabru" podršku, i to od Vladimira Kostića, predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), institucije koja je punih dvadeset godina ćutala na tu temu.

Iza Kostićevih reči, da je Kosovo gotova stvar i da Srbija treba da prizna postojanje te albanske separatističke tvorevine, jasno se vidi rukopis Aleksandra Vučića, koji govori kroz trbuh predsednika SANU koji kaže da u Evropsku uniju treba ući "makar i povraćajući", jer nam drugog puta nema! I to sve pozivajući se na stihove tragičnog pesnika Branka Miljkovića!

Zašto je tako lako kupiti moral i dostojanstvo ljudi čija je reč važna a položaj u ovom društvu istaknut? Na šta nas to nagovara predsednik SANU, Vladimir Kostić, kad kaže: "…Srbija kakav god udarac da primi, mora da nastavi da širi svoje demokratske kapacitete i prostora slobode. Inače neće opstati…"?

Preti li nam to Kostić da ćemo, ako još niže ne skinemo gaće, postradati još više? Dokle tako?

Treba se ovde setiti i jednog važnog pitanja koje je postavio vojvođanski akademik Čedomir Popov: "Koliko to Srbija mora da bude mala, da ne bi bila velika?". Ta gorka ironija akademika Popova jasno govori u kakvoj se situaciji već godinama nalazi Srbije, razapeta i oklevetana, bačena u čeljusti svojim proverenim neprijateljima.

Sve "demokratske" vlade Srbije poslednjih petnaest godina, svojski su se trudile da slome kičmu sopstvenom narodu i državi. Ali, vrhunac izdaje državnih interesa, desio se onog dana kad je Vučićeva vlada pristala je na prestanak blokade izgradnje granice sa albanskim Kosovom (čitaj, Velikom Albanijom), posle usvajanja zaključaka četiri opštine sa severa Kosova i Metohije (pod njegovim ličnim pritiskom). Bila je to najgora kolaboracija sa srpskim neprijateljima u novijoj istoriji, koju je "vođa" pravdao beznadežnim evropskim integracijama.

Sezona aktivnog izdajništva u Srbiji, iznedrila je i čitavu armiju cinkaroša i Juda spremnih da za malo para izdaju svakoga, pa čak i članove najuže porodice! Kad je polovinom ove godine doneta britanska Rezolucija protiv Republike Srpske, odmah su se u Beogradu oglasili i plaćenici NATO pakta, poput Sonje Liht, Jelene Milić, Zorana Dragišića i sličnih "abonenata" Severnoatlanske alijanse.

Nije prošlo mnogo vremena, a Aleksandar Vučić je došao "na noge" i Sonji Liht i svim drugim rasturačima Srbije, prodanim dušama koje već godinama rade protiv interesa države koja ih toleriše. Tako mu je naređeno iz Londona.

Nije ga mnogo trebalo ni nagovarati. Način na koji je on prodao dušu đavolu, ništa se ne razlikuje od onoga kako su to uradili svi izdajnici Srbije pre njega. Vodeći ljudi Demokratske stranke, koji su opljačkali Srbiju i koji su pod njegovom zaštitom od prvog dana premijerskog mandata, danas su vlasnici i po nekoliko stranih pasoša (Norveške, Velike Britanije, SAD, Francuske…).

Zlu ne trebalo, ako narod krene na njih, da imaju gde da pobegnu. Neki od njih su već odavno van zemlje (Božidar Đelić), mada bi trebalo da u svojoj domovini robijaju zbog uništene ekonomije i opljačkanih milijardi.

Sadašnji srpski izdajnici i njihove stranke, direktno su finansirani iz budžeta najvećih i najvažnijih zapadnih zemalja. Srbija iz svog budžeta finansira neke njihove stranke, kako bi zastupale srpske interese, bio bi to skandal neviđenih razmera i mnogi bi završili u zatvori zbog toga. U obrnutom smeru, sve je moguće.

Alkoholisani britanski lord Pedi Ešdaun je, tokom celog svog mandata na poziciji Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini, radio protiv interesa Republike Srbije i indirektno protiv Srbije.

Niko mu se iz Beograda nikada javno nije usprotivio! Naprotiv, čak pet članova ondašnje stranke G-17 dolazili su mu na poklonjenje i dobijali novac za svoje nečasne poslove. Slično nešto, nastavilo se pod terorom šefa OHR-a, Valentina Incka. Ukratko, novac za izdajnike u Beogradu je prioritetan.

Podsetimo da je najveći deo srpske intelektualne elite, antiruske orjentisane, koncentrisan u Demokratskoj stranci, svim njenim frakcijama, kao i kod Čedomira Jovanovića. Treba napomenuti da su i dve poslanice DS-a, Nataša Vučković i Vesna Marjanović, u parlamentarnoj skupštini OEBS-a, glasale su da OEBS suspenduje članstvo Rusije u ovoj organizaciji.

Zašto nikada u poslednjih 120 godina u Srbiji nije zabranjena nijedna stranka koja je otvoreno pozivala na urušavanje teritorijalnog integriteta, pravdajući stranu okupaciju, razaranje Srbije?

Zašto se na RTS-u, kada god požele, oglašavaju Nataša Kandić, Sonja Liht, Jelena Milić, Čeda Jovanović i mnoštvo drugih srbomrzaca, a da niko, ko drugačije od njih misli, nema šanse da iznese svoje mišljenje?

Zašto je RTS cenzurisala Emira Kusturicu, kada se obratio na proslavi godišnjice SNS-a, slobodno intepretirajući njegov govor, a u dnevnik RTS-a pozvala, kao važnog novinara, Zorana Panovića, urednika malotiražnog lista Danas, koji se finansira parama Fonda Konrad Adenauer? Ko je taj Panović, koji liže godinama članke Vučiću, očekujući ambasadorsko mesto, koje su, pre njega zaslužila još dva urednika ovog glasila?

Vučić se ponosi što na sednicama Vlade prisustvuje Makl Denverport, ili Majk Kirbi. U kojoj to još zemlji strani ambasador javno rukovodi Vladom? Kada je Aleksandar Čepurin došao u Vladu Srbije, da deli lekcije?

Podsetimo se da je 1914. godine, Vlada Kraljevine Srbije zamolila ruskog veleposlanika da sačeka odluku Vlade u hodniku, a povodom ultimatuma Austrougarske?

Svim Judama u Beogradu je jasno da Srbija nema nikakve šanse da uđe u EU pre 2027. godine. To je za dvanaest godina!

Srećom, glas Emira Kusturice, Novaka Đokovića i srpskih patriota daleko se čuje. Dalje od Londona. A, i Rusija je ustala, i pruža ruku Maloj Rusiji. Zato su Jude uznemirene, jer njihov život zavisi od izdaje, udvaranja i apanaže.

Pozivamo građane da Judama koje javno prodaju Srbiju, koji licitiraju sa njenom teritorijom, istorijom, kulturom i verom, pokažu snagu svojih mišića.

Da li bi moglo da se desi da u Zagrebu predsednik Hrvatske akademije nauka zatraži da Hrvatska ode iz Istre? Živeo bi samo jedan dan. Možda i manje. Mađari se brane ogradama, da sačuvaju svoju državu i kulturni identitet, mi se ponosimo što smo svratište onima koji drugima odsecaju glave.

Smrt Judama.

 

       A 1. Aplauz koji je razbesneo Vođu

Govor Emira Kusturice, na proslavi godišnjice Srpske napredne stranke, u kome je on pozvao na punu saradnju sa Rusijom i prekid služenju Engleskoj, izmamio je kod prisutnih naprednjaka frenetičan aplauz, koji je razbesneo Vučića. Vođa je zbog ovoga obećao da će očistiti stranku i da najveći broj njih koji su bili u sali neće više biti članovi SNS.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MAFIJAŠKO PRAVO U SRBIJI: KRIMINALNO „PREBIJANJE DUGOVA“ I KO KOGA POKRIVA?!?

 

Vlada Srbije predvođena Aleksandrom Vučićem, uspela je da od 800 miliona dolara ruskog kredita za potrebe obnove pruge Beograd-Bar ne iskoristi ništa, dok je za prvog čoveka železnice imenovan Milan Beko, čovek koji je pod misterioznim okolnostima kupio Luku Beograd. Luka Beograd je firma koja raspolaže pravom korišćenja priobalja Beograda koje je deo zemljišta gde Aleksandar Vučić planira izgradnju megalomanskog projekta "Beograd na vodi". Tako će Beko u Vučićevom projektu biti angažovan i na izmeštanju pruge, ali i u transferu zemljišta iz vlasništva Luke u vlasništvo budućih "investitora".

 

                  Vuk Stanić

 

Od 800 miliona dolara koje je Ruska federacija odobrila za obnovu Železnice Srbije, još uvek nije stigao ni cent za obnovu pruge Beograd-Bar, jer se Vlada Srbije ponaša kao da smo u ratu sa Rusijom.

Nakon majskih poplava, međunarodna pruga Beograd-Bar je uništena, a predsednik ruske državne kompanije specijalizovane za inžinjerske radove "RŽD" Sergej Pavlov je početkom jula predložio da ta kompanija obnovi sve železničke pravce u Srbiji oštećene u poplavama. To je trebalo da bude finansirano novcem od kredita ruske države sa čuvenih 800 miliona dolara.

Posle više od mesec dana tokom kojih su Rusi molili srpsku stranu da nam pomognu sa kapacitetima Ruskih državnih železnica (RŽD), potpisan je ugovor, ali ne za obnovu pruge već samo za izvođenje projektno-istraživačkih radova i pripremu tehničke dokumentacije…

Kada za dve nedelje počnu septembarske kiše, sezona građevinskih radova biće gotova, a dobre namere ruske strane da nam obnove i modernizuju železnicu biće pomerene za sledeću godinu…

U međuvremenu Aleksandar Vučić je izabrao tajkuna Milana Beka za direktora Železnica Srbije, kako bi jednim udarcem bile ubijene "dve muve". Naime, Beko će biti angažovan i na izmeštanju pruge, ali i u transferu zemljišta iz vlasništva Luke Beograd u vlasništvo budućih "investitora".

Neverovatno zvuči, ali je sasvim realno da će Beko, koji je na kriminalan način zaposeo Luku Beograd, sada u svojstvu direktora Železnice Srbije, moći da je ustupi Arapima, uz višemilionske kompenzacije koje će otići na račun njegove kompanije. Na taj način će Vučić i njegov "politički otac" Tomislav Nikolić, da "isplate" Beka, a on na njih neće više gledati kao na "svoju investiciju".

Prema rečima Rudigera Ostrovskog predsednika jednog od najvećih nemačkih udruženja za transport i logistiku u Evropskoj uniji "VSL", svojevremno je urađena studija za transport robe iz Severnog mora iz luka u Amsterdamu i Roterdamu, po sistemu multimodalnog transporta kontejnera koji bi osim kamionom i železnicom putovali i rečnim putevima rekama i kanalima kao Rajna-Majna-Dunav. Studija je trebala da obuhvati i Srbiju, ali zbog nedostatka statističkih podataka taj deo studije je ostao neurađen.

Ipak, u delu pripremljenom za studiju o Srbiji, savetuje se da se zbog bezbednosti izmeste kapaciteti luke Beograd u luku u Pančevu, koja ima mnogo veći razvojni potencijal. Na taj način bi se Beograd sačuvao od opasnosti transporta otrovnih i opasnih tereta koji sada idu kroz sam centar grada. Sa druge strane u Srbiji se stvari ne odvijaju na način koji obećava dobro…

Naime, železnica koja treba da se izmešta iz centra grada, da bi Vučić tu zidao "Beograd na vodi", data je na upravljanje Milanu Beku. Beko je, dakle, kriminalnim putem postao suvlasnik Luke Beograd, za koju studija takođe predlaže izmeštanje.

Beko je još u vreme Miloševića dok su pare iznošene na Kipar bio deo sistema za osiromašenje države, a sve češće se pojavljuje i priča da se "Beograd na vodi", zapravo, neće zidati arapskim parama već novcem koji je odnet iz Srbije za vreme sankcija.

Arapi tu navodno služe samo kao pokriće. Interesantno je da pravo korišćenja nad većim delom zemljišta, gde treba da se gradi "Beograd na vodi" ima baš luka Beograd!

U vreme vladavine Demokratske stranke, donet je i zakon kojim oni koji imaju pravo korišćenja nad državnom zemljom stiču i pravo i da je otkupe ispod tržišne vrednosti. Ukoliko bi se luka, ili deo luke izmestili iz Beograda, onda ne bi postojao ni osnov po kome bi ta firma bila korisnik zemljišta od Sajamske hale do Ade Huje. Sa Bekom na čelu Železnice Srbije i Vučićevim "Beogradom na vodi", umesto zakona na scenu je stupilo običajno, mafijaško pravo…

Zainteresovanih finansijera za ovakav projekat svakako ima, čak je i udruženje VSL pre nekoliko godina lobiralo da investiciono učestvuju u izgradnji najvećeg kontejnerskog terminala južno od Beča. Kontejnerski terminal je prema rečima Ostrovskog trebalo da bude baš u Srbiji. “Primetio sam da od kada sam pre jedne decenije boravio u Beogradu, Pančevu, Novom Sadu i Pančevu u ovoj oblasti nije ništa promenjeno, osim što je došlo do privatizacije nekih luka koje su danas u gorem stanju nego u to vreme.“

Ali, u pozadini ovih kriminalnih "prebijanja dugova", sudbina Železnice Srbije izgleda sve mračnije. Istina je da su Železnice Srbije, ustvari, groblje nekadašnjeg jugoslovenskog železničkog sistema. Na sve to su stigle i (ne)prirodne katastrofe.

Podsetićemo i da je ministarka građevine i saobraćaja Zorana Mihajlović još u maju izjavila je da je u poplavama uništeno 3.000 kilometara putne mreže. Pošto Srbija ima ukupno 680 kilometara auto-puteva, 3.601 kilometar puteva prvog reda 4.606 kilometara drugog reda. i 6.082 kilometra prekategorisanih puteva u opštinske, ovo znači da je otprilike svaki peti kilometar odnela voda.

 

      Brže peške nego prugom

 

Kada su neki naivni državni službenici pokušali da predlože traženje pomoći i u ovoj oblasti od Rusa, u Vladi Srbije je zavladala je panika. Razlog tome je što službenici u ministarstvima, koji su povezani sa tajkunima, godinama uzimaju mito kako bi poslove na putnoj infrastrukturi nameštali podobnima. U takvim okolnostima, Rusi bi im svojim strogo kontrolisanim investicijama samo smetali!

To je i odgovor na pitanje, zašto Vlada odbija Ruse, baš u momentu kada oni zbog sankcija EU, Japana i SAD, imaju mogućnost plasmana viška kapitala koji bi da investiraju kod nas. Ko, dakle, sprečava da 800 miliona dolara bude investirano u srpsku železnicu po hitnom postupku?

Po svemu sudeći, Vučićeva družina smislila je da na podmukao način, uvede "tihe sankcije" Rusiji. "Tihe sankcije" podrazumevaju da predsednik Vlade Aleksandar Vučić zvanično izjavljuje da nećemo uvoditi Rusima sankcije, ali da njegova administracija preduzima sve korake kako bi sprečila dolazak ruskog kapitala u Srbiju.

Osim sprečavanja dolaska ruskog kapitala, agenti zapada sa članskim kartama Srpske napredne stranke i drugih velikih stranaka imaju zadatak da opstruišu projekat gradnje Južnog toka, preduzmu sve korake kako bi se umanjio obim izvoza u Rusku federaciju, uspore dotok ruskih investicija, umanje vojnu saradnju sa Rusijom, pokrenu istragu o privatizaciji Naftne industrije Srbije (NIS)…

Priča o "tihim sankcijama" poručenim sa Zapada je ne proverena, ali u praksi Vlada Srbije i kvazi eksperti bliski premijeru Aleksandru Vučiću preduzeli su sve navedene korake. Izazvali su zabranu izvoza mesnih prerađevina u Rusiju, pokrenuli su istragu o privatizaciji NIS, opstruišu realizaciju ruskog kredita za železnicu…

Za to vreme ekonomija se raspada pod teretom poreskih stopa koje je do maksimuma povećala Srpska Vlada. Penzioneri će posle najavljenog smanjenja penzija početi disciplinovano da jedu svakog trećeg dana, dok će oni mladi koji su uspeli da ostanu normalni intenzivno razmišljati kako da pobegnu odavde. Nije lako ni pobeći, pogotovo ako se odlučite da krenete vozom u inostranstvo.

Prosečna starost pruge je 42 godine, elektrotehnička postrojenja sa kojih se vozovi napajaju, stara su 30 do 40 godina. Prosečne brzina vozova je 40 kilometara na sat. Prošle godine, međunarodni vozovi kroz Srbiju su iskakali sa šina čak i pri brzini od 10 kilometara na sat! Vozovi su iskakli na međunarodnom pravcu kod Dimitrovgrada, ali i u sred Beograda blizu stanice u Rakovici.

Koloseci su u katastrofalnom stanju. Na celom beogradskom železničkom čvoru postoje, tri deonice gde može da se vozi 50 kilometara na sat, sve ostalo se kreće između 30 i deset. Pitanje bezbednosti putnika direktori železnice i ministri saobraćaja rešavaju umesto rekonstrukcijama i poravkama pruge, nalogom vozačima da voze sporije, na trećini pruga u državi nije dozvoljeno voziti brže od 50 kilometara na sat, negde je dozvoljeno tek trideset ili deset kilometara. Ipak ni to nije garancija da će te bezbedno stići vozom na željenu desetinaciju, a dokaz je voz u rakovici koji je iskočio iz šina na pruzi Beograd Bar, pri brzini od svega deset kilometara na sat.

 

       Otvaranje i zatvaranje "drumskih kompanija"

 

Umesto da Vlada pokrene popravke pruge, bivši naprednjaci su preko bivšeg direktora JP Železnica Dragoljuba Simonovića zaposlili stotine stranačkih aktivista koji uglavnom nikakve veze sa železnicom nemaju. Iz budžeta su demokrate baš kao i naprednjaci svake godine izdvajali više od deset milijardi dinara, tako da ruski krediti praktično ne bi ni bili potrebni danasa da se novac ulagao u obnovu pruga. Ipak svi oni više vole da novac potroše na plate, a samo na plate zaposlenih u upravnoj zgradi izdvaja se više od 630 miliona dinara.

Kada je 30. maja 1976. godine, nakon decenije gradnje, otvorena Beograd-Bar, koju je na radnoj akciji gradio i aktuelni predsednik Tomislav Nikolić, vozovi su putovali od Bara do Beograda sedam sati i dvadeset pet minuta, a danas je prosečno vreme putovanja šesnaest do čak dvadeset sati. Na taj prosek utiču i vožnje poput one od prošle godine kada je 270 putnika ovu relaciju prešlo vozom za 32 sata. Samo u tunelu kod Prijepolja, proveli su šest sati!

Ovde treba istaći i to, da dok se mašinovođe raduju delovima pruge gde smeju da dodaju gas i krenu brzinom od preko pedeset kilometara na sat, u Evropi vozovi saobraćaju brzinom i do neverovatnih 250 kilometara na sat. Ranije je na pruzi Beograd-Bar saobraćalo četiri voza dnevno, a danas putuje samo jedan. Do prošle godine vozovi nisu saobraćali ni na pruzi Beograd-Solun, tek ove godine ponovo je uvedena jedna linija.

Ove godine predsednik Vlade Aleksandar Vučić imenovao je Milana Beka za prvog čoveka Srpskih železnica, što bi za srpske pruge moglo da znači da će poput srpskih puteva deonice sada početi da popravljaju tajkuni i kriminalci…

Ma koliko se EU prema Srbiji odnosila kao prema detetu u hraniteljskoj porodici, Uniji nikada nije odgovaralo što srpske i hrvatske železnice iz godine u godinu sve više propadaju. Više puta je sa ministrima saobraćaja naših država pokušavano da se 12 miliona tona robe koliko se vozi kroz Srbiju prugom poveća barem na pedeset. Roba koja stigne kontejnerima u luke u Solunu, Valoni, ili Rijeci, u devedeset odsto slučajeva se vozi kamionima ka daljim destinacijama.

Urušavanje Železnice je na prvi pogled pogodovalo drumskim prevoznicima. Firmi registrovanih za drumski transport u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni ima više od sto hiljada. Često su u pitanju firme gde je vlasnik kamiona i direktor koji pečate drži u pregradi ispod šoferšajbne. Takvi kamioni su ponekad pokretno predstavništvo nekoliko d.o.o. "kompanija" koje se otvaraju i zatvaraju kako bi se izbegle obaveze prema poveriocima. Kamioni su neretko i vlasništvo lizing kuća, pa kada posao ne ide lizing kuće ih plene i u najam daju novim vlasnicima.

Posao se iz godine u godinu uvećava što pokazuje i povećan broj međunarodnih dozvola koje se izdaju, Rusija je broj dozvola duplirala, dok je Italija broj dozvola za naše prevoznike sa dve hiljade povećala na pet. Sve ovo znači i da je broj kamiona na našim putevima i putevima zemalja ka kojima se roba kreće veći iz godine u godinu. Veći broj kamiona znači i veće habanje puteva, kao i pojačanu zagađenost vazduha. Zamislite samo koliko zagađuju hladnjače koje dizel gorivom pokreću celu težinu drumske krstarice, plus to gorivo troše za proizvodnju struje koja održava temeraturu u hladnjači.

Istraživanja urađena za potrebe Nemačkog ministarstva spoljnih poslova, pokazuju da bi prebacivanjem dela robe na koridoru deset, sa druma na železnicu, kao i prebacivanjem sa druma na vodeni koridor sedam, prevoznicima omogućilo da zadrže isti obim posla, dok bi se putevi u Srbiji rasteretili i do pedeset odsto.

Za ovakav poduhvat potrebno bi bilo da železnica u Srbiji i susednim zemljama poboljša kvalitete saobraćajnica tako da roba može da putuje prugom brzinama i do devedeset na sat. Železnice bi u tom slučaju trebale da kupe i vagone na koje je moguće da se ukrcaju kamioni, slično kako u Švajcarskoj, dok bi u Srbiji prema podacima iz ovog istraživanja bilo korisno izgraditi i lučki terminal na Dunavu tipa "Roll on – roll off" (Ro-Ro). U pitanju je terminal na kome bi kamioni mogli sa sve teretom da se popenju na brod i da tako putuju Dunavom, Savom ili čak Crnim morem do sličnih luka u Rusiji, Nemačkoj, Austriji…

Ovo ne znači da bi nestala potreba za kamionima, jer postoje mesta do kojih brodovi i vozovi nikada neće moći da dođu. U pitanju je drugačija organizacija prevoza.

Na primer kamiondžija bi negde u zapadnoj Srbiji zakačio na kamion hladnjaču sa malinama. Odvezao bi se do Ro-Ro terminala u Šapcu, odatle bi brodom nastavio do iste takve Luke negde u Austriji, tamo bi sišao sa broda i odvezao bi hladnjaču do proizvođača.

Isto tako vozač bi mogao da se sa kamionom popenje na voz na nekoj od stanica na koridoru deset odveze se do Soluna i tamo na "Ro-Ro" terminalu ukrca ceo kamion na brod za recimo Egipat u Egiptu bi robu odvezao do mesta istovara, odande bi mogao da poveze drugu robu nazad za Srbiju, ili neku drugu destinaciju, na isti način.

Po propisima EU sad je zabranjeno voziti kamion od tri sata, dok je vozačima zabranjeno da ne spavaju oni zapravo moraju svaki dan da prave pauzu od nekoliko sati za spavanje. Sve ove pauze beleže se na tahografima.

Ovakvi propisi značajno usporavaju transport robe kamionima, vozači i firme takve propise uglavnom ne poštuju kako bi ostvarili veće profite, ipak novi tahografi i uvođenje satelitskog praćenja od strane sobraćajnih policija u budućnosti će prevoznike primorati da se pridržavaju ovih propisa, pa će i transport trajati duže. U kombinaciji sa brodskim i železničkim transportom takvo usporavanje kamiona moglo da se umanji.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

KURŠUMLIJSKA PRAVDA: JEMSTVO DESET PUTA MANJE OD UKRADENE SVOTE

 

U Toplici već godinama haraju albanske bande, koje posle izvršenja krivičnog dela pobegnu na Kosovo koje je pod protektoratom NATO snaga i nespremno da sarađuje sa srpskim pravosuđem. Ako kojim slučajem počinioci budu uhapšeni, na usluzi im stoje podmitljive sudije koje će belo da proglase crnim i obrnuto, kako bi im ukinuli pritvor. Takve svoje usluge tamošnje sudije dobro naplaćuju. Zato ne treba da čudi što se srpsko stanovništvo ubrzano iseljava iz ovog kraja, koji će Srbija da izgubi ne zbog stranih bombardera, već zbog domaćeg pravosuđa bez obraza.

 

          Mersiha Hadžić

 

Slučaj Albanca sa Kosova, koji je sa još dvojicom pomagača opljačkao skoro dvesta hiljada evra Srbinu iz Kuršumlije, a koga su sudije u ovom gradu pustile na slobodu uz kauciju od samo petnaest hiljada evra, uzbudile su duhove u Toplici. Oslobođeni pljačkaša nasmejao se u lice čoveku u čiju je kuću provalio i kome je oteo novac, rekavši mu: "…Ne možeš mi ništa, ja sam sudije u Kuršumliji kupio!".

U noći između 11. i 12. februara 2013. godine u Prolom Banji je obijena kuća Vukoja Milosavljevića, odakle je odneto 199.000 evra, kao i važni dokumenti. Sredinom maja iste godine zbog sumnje da su počinioci ovog krivičnog dela pritvoreni su Hamdija Retkoceri i Raif Fejzula, dok je treći osumnjičeni Fitim Kećoli ostao u bekstvu.

Pred sudijom za prethodni postupak, Ljubišom Miloševićem iz osnovnog suda u Prokuplju, Retkoceri 16. maja 2013. priznaje da je organizovao provalu u kuću Milosavljevića, pravdajući se da je želeo samo da budu ukradena dokumenta o prodaji jednog stana u Prištini, čime bi uštedeo 8.000 evra koje je inače trebao da isplati prodavcu. O krađi para, navodno, nije imao pojma.

Istovremeno je Retkoceri naveo kako je vlasnik preduzeća „Adio Turs" sa sedištem u Prištini, što je veoma bitan podatak koji će u kasnijem postupku da se zanemari. Takođe je Retkoceri tada izjavio kako je prijavljen na adresi Požeška 166. u beogradskom naselju Čukarica, ali da zaista živi u ulici Hasana Prištine broj 5 u Obiliću, Kosovo. I ovaj podatak će kasnije da se zagubi.

Oktobra meseca 2013. godine, Osnovno javno tužilaštvo iz Prokuplja podiglo je protiv sve trojice osumnjičenih optužnicu zbog krivičnog dela teške krađe iz člana 204. Stav 1 tačka 3 KZ-a. Kasnije je predmet ustupljen novoosnovanom Osnovnom sudu u Kuršumliji, što je bio znak da može da se krene u nameštanje celog slučaja. Kuršumlija je malo mesto, ljudi se međusobno poznaju, a para vrti gde burgija ne može.

Krivično veće OS Kuršumlija u sastavu Gordana Andrejević, vršioc funkcije predsednice Osnovnog suda, Slavka Maljević, sudija i Vesna Maksimović, sudija, u prisustvu Ljubomira Veljovića, zamenika OJT u Kuršumliji donosi 25. februara 2014. rešenje kojim se Retkoceri pušta iz pritvora uz kauciju od 15.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan uplate.

Odmah pošto je pušten iz pritvora Retkoceri 4. marta 2014. u motelu „Rado" u Kuršumliji organizuje proslavu sa celonoćnim lumpovajem, na kojoj učestvuju pomenute sudije Osnovnog suda, kao i najzaslužnija osoba za njegovo protivpravno puštanje, advokat Biljana Dunjić.

Zapanjenom oštećenom Milosavljeviću nedugo posle toga u Nišu Retkoceri bahato dobacuje: „Ne možeš mi ništa, ja sam sudije u Kuršumliji kupio da me puste na slobodu!" Posle toga mu se gubi trag, a pretpostavlja se da je na Kosovu.

Da su sudije zaista podmićene, a ne jednostavno glupe, pokazuje i niz činjenica…

Naime, u svom rešenju od 25. februara, sudije Osnovnog suda navode kako je Retkoceri vlasnik „Adio Tursa" iz Vladičinog Hana (a ne iz Prištine), te da tako ima ekonomski interes da boravi u Srbiji i da zato ne postoji opasnost od bekstva. Istinski vlasnici pomenutog preduzeća su, međutim, sudeći prema podacima Agencije za privredne registre, Filip Kovačević i Zoran Filipović. Ni OJT, kao ni sudije, uopšte ne proveravaju Retkocerijeve izjave, jednostavno mu veruju na reč.

Isto tako, na volšeban način se zaboravlja i izjava samog optuženog data u istrazi, u prisustvu advokata Gorana Todorovića iz Prokuplja (sa kojim se konsultovao u četiri oka pre izjašnjavanja), kako je u Beogradu samo fiktivno prijavljen, a da zaista živi na teritoriji Kosova. U rešenju o ukidanju pritvora sudije navode samo adresu na Čukarici, dok Obilić potpuno izostavljaju. OJT se ovom rešenju nije protivio, niti je na isto izjavio žalbu.

Tako je polažući jemstvo manje od deset odsto od svote za čiju krađu je okrivljen Retkoceri uspeo da izbegne dalje krivično gonjenje i da utočište nađe na teritoriji narko-rezervata pod kontrolom NATO snaga, Kosova, koje ne sarađuje ni sa jednim pravosuđem, a najmanje sa onim iz Srbije.

Stanovništvo Toplice, već godinama je izloženo nemilosrdnom teroru albanskih kriminalaca, koji posle izvršenog krivičnog dela beže preko administrativne granice i utočište nalaze pod skutima NATO snaga. Srpska policija se uzalud trudi da iste privede pravdi i da zaštiti stanovništvo, kada sudije i tužioci bez trunke srama iz pritvora puštaju one koji nisu bili sposobni da izbegnu hapšenje, ali su dovoljno mudri da deo plena izdvoje za pripadnike ovdašnjeg pravosuđa.

Oštećeni Vukoje Milosavljević je prvo pokušao da kontaktira Gordanu Andrejević, u nadi da se sudijama jednostavno potkrala greška. Nadobudni vršilac funkcije predsednika suda je, međutim, odbila bilo kakav razgovor na ovu temu pokazujući da se ne radi o greški, već o nameri. Nije pomogla čak ni najava Milosavljevića da će započeti štrajk glađu da se umilostivi nedodirljiva predsednica veća koje je donelo skandalozno rešenje.

Uvidevši da u Kuršumliji ne može da očekuje nikakvu pravdu, Milosavljević je specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal 31. marta 2014. podneo krivičnu prijavu protiv troje sudija, zamenika OJT iz Kuršumlije i advokata Biljane Dunjić zbog krivičnih dela zloupotreba službenog položaja i kršenja zakona od strane sudija. U prijavi Milosavljević navodi i da je rešenje o ukidanju pritvora donelo nenadležno veće, jer takvu odluku može u toku istrage da donese sudija za prethodni postupak, a po podizanju optužnice predsednik veća na glavnom pretresu.

Malo je verovatno da će ova prijava uroditi plodom, jer je poznato da vrana vrani oči ne vadi. Ipak, tračak nade postoji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RAČUN PUN LJUBAVI: KO KONTROLIŠE PARE IZ DONACIJA SLIVANE U POLITIČKO PREDUZEĆE???

 

Objašnjavajući pre dve godine kako je "Viktorija grupa" (kompanija za trgovinu hranom i poljoprivrednim proizvodima), dobila najpovoljniji kredit od 250 milione evra, Zoran Mitrović, generalni direktor ovog "demokratskog" giganta, shvativši da je "na klizavom terenu", počeo je da se pravda da on nije vlasnik "Viktorija grupe", nego Ružica Đinđić, udovica pokojnog premijera Zorana Đinđića! Tako je, za one neupućene, odjeknula "senzacionalna" vest da je Ružica multimilionerka.

 

          Igor Milanović

 

Istina, do javnosti su i pre toga stizale vrlo oskudne informacije o tome čega je sve ova "vesela udovica" vlasnik, šta se sve od pokretnih i nepokretnih stvari vodi na njeno ime, šta joj je Zoran ostavio u nasleđe i šta su njemu sve ostavili njegovi finansijeri iz zemlje i sveta.

Ali, posle Mitrovićeve izjave, više nije imalo šta da se krije. Reč je o ženi koja je bila i ostala "siva eminencija" demokratske pljačke. Tu činjenicu, oberučke je prihvatila i naprednjačka vlast. Njen novi zaštitnik je Aleksandar Vučić. Posao ne sme da stane.

Udovica Zorana Đinđića, Ružica (rođena Pavlović), rođena je u selu Popučke kod Valjeva. Kao studentkinja Pravnog fakulteta u Novom Sadu, radila je kao garderoberka. Ova "pozicija" sa koje je upoznala dosta viđenijih ljudi, ubrzo je "Rušku" dovela u prisnu vezu sa jednim od najviših funkcionera ondašnje DB. Ubrzo je napustila proleterski zanat garderoberke i uz pomoć moćne veze postaje službenica Sektora pravnih poslova Književne zajednice Novog Sada (1985. do 1988. godine).

Ovaj detalj je važan u njenoj biografiji, jer, delimično, može da objasni kako je upoznala Zorana Đinđića, ali i kako su njih dvoje kasnije postali tvorci jednog neformalnog centra moći, u kome su glavnu reč, osim njih dvoje, vodili i predstavnici kriminalnog kapitala.

O tome je u svojoj knjizi detaljno pisao i pokojni Georg fon Hibbenet, dugogodišnji dopisnik nemačkog radija "Dojčlandfunk" iz Beograda. Poreklo bogatstva Đinđićevih vezano je za prisvajanje ogromnih donacija koje su stizale devedesetih godina direktno u Zoranove ruke, ali i ulaganja kriminalnih krugova u svoju "bolju budućnost".

Tokom raspada Demokratske stranke, u martu mesecu 2014. godine, udovica Ružica opominje "one koji su se malo zaneli", pa kaže: "Nije Demokratska stranka ni Đilasova ni Borisova!".

Jasno je o čemu se radi: posle likvidacije stare demokratske elite na početku devedesetih, Zoran je napravio političko preduzeće u koje su ulagali svi kojima je obećan "slobodan pristup robi i kapitalu", čim Milošević bude svrgnut sa vlasti. Ružica je u tom preduzeću posle Zoranove smrti počela da igra ključnu ulogu. Svi ostali su samo marionete koje vode stranku ali ne i stranački biznis.

Svi multimilioneri vezani za DS (Miodrag Kostić, Miroslav Bogićević…), počeli su da koriste status Ružice Đinđić zaštićene od strane svake vlade, kao da je "sveta krava", pa je imenuju za člana raznih upravnih odbora i ulažu u razne fondacije kojima ona upravlja.

Ima je doslovno svugde, ali, pre svega, ona je siva eminencija u Demokratskoj stranci i u njoj pripadajućim preduzećima. Sa takve pozicije je u sred izbora 2014. godine i dala izjavu: "…Iako je bilo razloga da u prošlosti budem i nezadovoljna politikom koju je sprovodila DS, da kažem da je ona izdala ideje Zorana Đinđića, nije mi padalo na pamet da izlazim iz stranke, nego sam sve vreme ostajala u njoj. Tako će biti i ubuduće!" .

I zaista, neposredno uoči martovskih izbora, Ružica na Glavnom odboru stranke kaže da je "potpuno okupirana vođenjem fonda" i da joj je profesionalni politički angažman još višak, ali da će biti prisutna i u politici.

Kada se u Srbiji ponovo, posle dugo godina našao i Stanko Subotić-Cane, nekadašnji poslovni prijatelj Demokratske stranke i Zorana Đinđića, oglasio se i Siniša Simić, bivši republički javni tužilac, koji je rekao da bi "Subotić mogao da dokaže više krivičnih dela", misleći na utaju poreza i pranje para od strane Ružice Đinđić kojoj je Subotić isplatio 1,1 milion evra u kešu!

Ali, mnogo veći novac od onoga kojim operiše srpska štampa, Zoran Đinđić je držao u inostranstvu. Osim nemačkih obaveštajnih službi, samo još Ružica zna na kojim stranim bankama taj novac postoji i koji su brojevi računa. Zbog toga, kad god je Nemačka država pozove da joj dodeli neku počast, istovremeno je pozovu i nemačke obaveštajne službe da još jednom utvrde kako se troši novac uložen i Zorana.

Bolji poznavaoci "ranih radova" Zorana Đinđića znaju da je on duboko verovao "jaka poslovna i politička leđa" preko nemačke poslovne porodice.

Mnogo ranije, za vreme boravka u Nemačkoj, Zoran Đinđić se upoznao i sa Joškom Fišerom (bivšim kancelarom koji je bio jedan od ideologa bombardovanja Srbije 1999.) s kojim je u to vreme, tokom druge polovine sedamdesetih godina, delio radikalne levičarske stavove.

Fišer se zbog toga početkom 2000. godine suočio sa optužbama da je bio u vezi sa "terorističkim" grupama iz tog razdoblja kao što je RAF i da je za to dobijao orgromne sume novca. "Revolucionarne" milione, Fišer je delio "partizanski" sa Đinđićem. Taj novac Zoran nikada nije preneo u Srbiju. Mada su i Fišer i Đinđić kasnije radikalno napustili levičarsku poziciju, ostali su dobri poslovni prijatelji, a fondovi BND, bili su im širom otvoreni kao retko kome u posleratnoj istoriji nekadašnje Zapadne Nemačke.

Uzgred, Đinđić, koji se kasno oženio, u Nemačkoj je živeo zahvaljujući vremešnim damama koje su ga izdržavale. Jedna od njih, grofica sa velikom zaostavštinom, otvorila mu je račun u jednoj nemačko-švajcarskoj banci, sa blizu pola miliona ondašnjih maraka.

Ni za taj novac nije poznato ko njime upravlja, mada ozbiljne bankarske korporacije u Evropi imaju obavezu da obaveštavaju porodice umrlih ili poginulih o stanju na računima koji su ostali iza njihovog srodnika. Utoliko je lakše pretpostaviti da udovica Ružica može da koristi i ovaj Zoranov "zaboravljeni" konto.

Procena američkih obaveštajnih službi, početkom 2000. godine, bila je da Demokratska stranka na čelu sa Đinđićem može da ekonomski satre Srbiju. Računali su i na njegove koalicione partnere, koji su stvoreni, obučavani i plaćeni da kao interesna grupa očerupaju i unište Srbiju.

Nakon petooktobarskog CIA prevrata došlo je do kobnog saveza između tajkuna, kriminalnih bosova i vrha DOS-a. Taj pakleni savez je cementirao totalitarni sistem u Srbiji, obesmislio demokratiju i opljačkao građane Srbije.

Ružica Đinđić je u tom savezu, nakon Zoranove smrti, praktično postala mafijaški bos! Ona, skrivena iza bezazlene uloge Zoranove udovice, preko lanca podređenih vlasnika i direktora, kontroliše desetine milionskih investicija i kompaniju vrednu makar milijardu dolara (Viktorija grupa).

Đinđić će ostati zapamćen po tome, što se obogatio prodajući svoju zemlju onima koji su tako nemilosrdno vodili rat protiv nje, svega nekoliko godina ranije. Ali, to u njegovom testamentu, bio on državna tajna (ili samo Ružicina tajna), ne piše.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BANKA ZA OBMANU I RAZARANJE DRŽAVE: CILJ JE OBLIKOVANJE DRUŠTVA ONAKO KAKO TO ODGOVARA DAVAOCIMA PARA

 

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), vlasnik je srpskih preduzeća, srpskih dugova i gospodar mračne srpske budućnosti. Razorna moć ove čudovišne organizacije, uveliko prevazilazi odnos države sa bankom. EBRD već odavno nije banka nego investitor-monopolista, koji daje malo, da bi na kraju uzeo sve. Ova višeglava hidra, bezobzirno otima srpski agrar, telekomunikacije i sve što donosi visoke profite. Gotovo da nema segmenta srpske privrede u kome ova banka nije zastupljena i koji ne pati od njenog štetočinskog delovanja omogućenog Zakonom o privatizaciji, koji su čelnici EBRD-a bukvalno diktirali tadašnjoj srpskoj vladi.

 

          Milan Malenović

 

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) spada u red najmlađih međunarodnih finansijskih institucija, osnovana 1991. godine sa ciljem da finansijski potpomogne razvoj zemalja proizašlih iz nekadašnjeg Sovjetskog bloka i Jugoslavije. Banku čini 40 nacija donatora sa tri kontinenta, a najveći davaoci para su Sjedinjene Američke Države, Evropska Unija i Evropska investiciona banka.

Zadatak EBRD-a je da finansijski pomaže projekte od opšteg značaja u zemljama koje teže demokratiji, a koje države spadaju u tu grupu odlučuje sama banka, odnosno njeni mentori u Vašingtonu. Tako se na spisku zemalja – korisnika nalaze i Egipat (još od vremena Hosnija Mubaraka), Jordan i Maroko (jedan od osnivača), čija je jedina veza sa demokratijom to što takođe služe Vašingtonu i američkim interesima.

U toku svog skoro četvrtvekovnog postojanja EBRD je uspeo da samo jedina, od desetina zemalja koje primaju kredite, od uzimaoca postane davalac para, a to je Češka Republika. Sve ostale države su tamo gde su i ranije bile, ako ne i na nižem mestu.

Sama EBRD je, primera radi, 2007. godine objavila rezultate jednog istraživanja, po kome 67 odsto ljudi sa teritorije njenog delovanja smatra da je korupcija 2006. bila ista ili čak i gora nego pre početka angažmana ove banke. Borba za poboljšanje uslova života u zemljama korisnicama nije, očigledno, cilj EBRD-a.

Nije ni sticanje profita, mada ova banka nije ni humanitarno društvo. Osnovni i najvažniji cilj je oblikovanje društva onako kako to odgovara davaocima para, najkrupnijim vlasnicima kapitala sa ove i one strane Atlantika.

Srbija je EBRD-u pristupila 19. januara 2001. godine, dakle neposredno posle petooktobarskog puča. Pre toga, Srbija nije bila „demokratska" zemlja, jer se njena vlast birala na izborima, a ne na uličnim protestima. Od tada do danas ova banka je u našu zemlju, navodno, investirala 6,6 milijardi evra.

Ukupno interesovanje EBRD-a za Srbiju, izraženo u nekoj čvrstoj valuti, daleko je veće od pomenute sume, jer je ova banka istovremeno i vlasnik najmanje petine (pojedini stručnjaci smatraju i više od trećine) celokupnih spoljnih dugovanja Srbije. Zbog toga je uticaj banke na vlast u Beogradu enorman, što potvrđuju svi upućeni u ovu problematiku.

U pismu koje je 6. juna 2001. uputio jednom svom beogradskom prijatelju, tadašnji predsednik Svetske banke Džejms Volfenson, obelodanio je kako je srpska vlada zloglasni Zakon o privatizaciji, kojim je privreda zemlje bukvalno opljačkana, napisala po diktatu Svetske banke, EBRD-a i britanskog Odeljenja za međunarodni razvoj! Već na samom početku svog delovanja u Srbiji, za manje od pola godine, EBRD je uspeo da potpuno razori i pokori srpsku privredu.

 

     Srpska tazbina ukrajinskog oligarha

 

EBRD je u Srbiji u značajnoj meri prisutan i kao direktan investitor, a ne samo kao kreditor. Dokapitalizacijom Komercijalne banke (berzanska oznaka KMBN), vrednom 120 miliona evra, evropska banka je postala najveći pojedinačni akcionar u njoj, a pošto je dogovoreno da država do 2015. godine proda svoj udeo u ovoj najzdravijoj domaćoj banci, EBRD će tada postati dominantan akcionar.

Stručnjaci se slažu da je dokapitalizacija KMBN-a 2009. bila potpuno nepotrebna, budući da je banka i tada veoma solidno stajala, ostvarujući godišnji prihod od prosečno 34 miliona evra.

Pošto je idejni tvorac ove dokapitalizacije bio Mlađan Dinkić, blizu je zdrave pameti zaključiti kako je 120 miliona evra u tom trenutku trebalo vlastima, a ne KMBN-u ili srpskoj privredi. U slučaju da Srbija odluči da ne proda svoj udeo EBRD-u tokom ove godine, moraće da vrati 120 miliona sa sve kamatama.

Opet će običan narod da plaća rasipništvo vlastodržaca, pri čemu nije bez značaja ni činjenica da KMBN u poslednje vreme posluje veoma loše i da se nalazi na spisku banaka – potencijalnih kandidata za bankrot. Petogodišnje učešće EBRD-a u Komercijalnoj banci tako je pokazalo svu razornu moć i želju ove međunarodne institucije.

EBRD je je svojevremeno sa najmanje 40 miliona evra dokapitalizovao Viktorija Grupu, konglomerat sa više od 2.000 zaposlenih, i time stekao četvrtinu vlasništva. Ubrzo iz Viktorije odlazi jedan od njenih osnivača, Stanko Narcis Popović, a na njegovo mesto dolazi Nandi Ahuja, biznismen sa nasleđenim milijardama dolara.

Otac pomenutog plejboja bio je bankar iz Indije, zemlje porekla i današnjeg direktora EBRD-a, Sume Čakrabartija. Možda je sve ovo samo slučajnost, a možda i nije?

U svakom slučaju, odlaskom Popovića iz Viktorije, u suštini je iz ovog konglomerata istupila Ružica Đinđić koja je preko ovog mladog Šapčanina upravljala delom zaostavštine svog pokojnog supruga Zorana Đinđića.

Pretpostavlja se da je ovom transakcijom udovica premijera zaradila bar 50 miliona evra, na koliko se procenjuje vrednost jedne četvrtine akcija Viktorija Grupe. Ostaje otvoreno pitanje da li je Stanko Popović (odnosno Ružica Đinđić) zaista napustio Viktoriju, ili je sve samo fingirano zbog afere sa subvencijama za veštačko đubrivo u koju se Popović upetljao.

Preko pomenute grupe EBRD ima snažan uticaj na srpski agrar, najvažniji poslovni sektor Viktorije. Po podacima same banke, novac koji ona ulaže u Srbiju ide prvenstveno u agrarni sektor (samo u agrobiznis u regionu do kraja 2011. godine EBRD je uložio 350 miliona evra). Jasno je, zato, da EBRD pokušava da preuzme kontrolu nad srpskim poljoprivrednim resursima i to ne samo preko Viktorija Grupe.

Avgusta 2011. direktor EBRD-a za poljoprivredu Žil Metetala obznanjuje kako je ova banka odobrila kredit od 80 miliona evra za unapređenje poljoprivrednih aktivnosti MK Grupe tajkuna Miodraga Kostića Koleta, odnosno njene filijale MK Komerca. Pre toga je EBRD još 2007. dao deset miliona evra Agroinvestu iz MK Grupe za podršku razvoju primarne poljoprivrede u Ukrajini.

U maju prošle godine MK Grupa je izdala saopštenje iz koga bi moglo da se zaključi kako je direktor EBRD-a bukvalno opčinjen srpskim kraljem šećera. Da nije u pitanju samo marketinški potez i pokušaj da se sopstvenom gazdi da na značaju, već da iza veze ove dvojice biznismena stoje čvrsti poslovni interesi, videlo se ubrzo.

Direktor EBRD-a za Srbiju Mateo Patrone i Miodrag Kostić 5. jula 2013. u šećerani u Pećincima potpisali su ugovor po kome EBRD Kostićevoj korporaciji daje kredit od 50 miliona evra. Uz sve to, banka je iskazala interes da otkupi sedam odsto akcija MK Grupe! Kroz različite kredite, EBRD je, međutim, već postao faktički vlasnik Kostićeve imperije, čija je vrednost procenjena na pola milijarde evra.

Miodrag Kostić, preko svog Agri Europe holdinga drži MK Grupu, MK Komerc, Sunoko, Karneks i Agroinvest iz Ukrajine. On je drugi po snazi spahija u Srbiji sa 13.000 hektara zemljišta u vlasništvu i još 9.000 ha u zakupu.

Pored toga, Kostić u Ukrajini ima oko 60.000 hektara zemlje, a preko svog zeta Damira Ahmetova (sina ukrajinskog oligarha Rinata Ahmetova, "teškog" oko 40 milijardi dolara), oženjenog Dajanom, rođenom Kostić, ima upliv i u metalurški sektor Ukrajine.

Evropska banka za obnovu i razvoj u srpski agrar ne ulazi samo preko Viktorije i Miodraga Kostića, koji su u odnosu na druge igrače čak sitna riba.

 

     Devet kora Agrokora

 

Posle 13 godina koje je provela u EBRD-u Vedrana Jelušić – Kašić se 2006. vratila u Zagreb sa titulom starijeg bankara (najviše zvanje u EBRD-u), odakle upravlja projektima na regionalnom nivou.

O svom radu ona je zagrebačkom Jutarnjem listu ispričala sledeće: „…Pet godina smo radili sa Podravkom u kojoj smo imali suvlasnički udeo. Bili smo više od sedam godina suvlasnici i kreditori Getrou. Kreditirali smo Vetropack, Spar, Dukatovo širenje u Srbiji, Panonsku pivaru, sa Zagrebačkom bankom smo razvili mehanizam raspodele rizika, kako bi se potpomoglo finansiranje primarne poljoprivrede na temelju zaloga nad žitaricama i industrijskim biljem."

EBRD je, prema priznanju gospođe Jelušić – Kašić, finansirao hrvatski prodor u Srbiju. Da bi sve bilo još jasnije, vredi napomenuti i koje još funkcije ima pomenuta bankarka. Ona kao funkcioner EBRD-a sedi u odborima najvećih kompanija koje posluju zahvaljujući finansijskim injekcijama ove banke iz Londona: Atlantik Grupe (članica Nadzornog odbora) i Agrokora (članica Upravnog odbora).

Smeštena u Zagrebu, Atlantik Grupa, kojoj je na čelu Emil Tedeski, kupovinom slovenačke Droge Kolinske postala je i vlasnik srpskih preduzeća, kao što su Soko Štark, Grand kafa i Palanački kiseljak. Od u Srbiji poznatih brendova ova hrvatska kompanija poseduje: Smoki, Najlepše želje, Štarkove čokoladne bananice, Grand kafu, Koktu, Jupi i kiselu vodu Karađorđe. Sve više je na srpskom tržištu prisutna i slovenačka pašteta Argeto koju takođe proizvodi jedna od kompanija u sastavu Droge, odnosno Atlantik Grupe.

Atlantik Grupa je 2001. od hrvatske Plive kupila Cedevitu, a proizvođač je i Multipower-a, prehrane za sportiste. U prodajni i distribucijski portfolio ove kompanije spadaju i: Wrigley, Ferrero, Hipp, Johnson & Johnson, Nestle Purina, Vivera, Durex, Duracell i drugi. Najveću ekspanziju Atlantik Grupa je doživela u 2010. i 2011. godini kada je skoro utrostručila broj zaposlenih (danas upošljava nešto manje od 5.000 ljudi).

Još veći regionalni igrač je Agrokor, osnovan 1976. godine kao proizvođač cveća i cvetnih sadnica. Kompanija danas zapošljava skoro 40.000 ljudi, najveće je preduzeće u Hrvatskoj i nalazi se na 18. mestu među 500 najvećih kompanija Centralne Evrope po istraživanjima američkog Dilojta.

Poslovna imperija Ivice Todorića, osnivača i direktora Agrokora, zaista je impresivna i obuhvata sledeća preduzeća: Agrofructus, Agrokor Vina, Agrokor – Zagreb, Agrolaguna, Agroprerada, Belje, Dijamant a.d, Dijamant agrar a.d, Fonyodi Kft, Frikom a.d. (prodat ćerki firmi Ledu), Irida, Jamnica, Kikindski mlin a.d, Ledo, Ledo d.o.o. Čitluk, Ledo Kft, Ledo d.o.o. Podgorica, (prodat Ledu), Mladina, Nova Sloga a.d, PIK Vinkovci, PIK Vrbovec, Sarajevski kiseljak, Sojara, Solana Pag, Vupik, Zvijezda, Bootleggers, Centropromet, Duhan trgovina, Euroviba, Idea, Jadrankomerc, Jamnica d.o.o. Maribor, Japetić, Konzum, Konzum d.o.o. Sarajevo, Krka d.o.o, Ledo d.o.o. Ljubljana, Ledo d.o.o. Kosovo, Tisak, TPDC Sarajevo, Zvijezda d.o.o. Ljubljana, Zvijezda d.o.o. Sarajevo, Žitnjak, Ciglane Zagreb, Lovno gospodarstvo Moslavina, Media d.o.o…

Gospođa Jelušić – Kašić u svojoj biografiji ima i podatak da je bila u Upravnom odboru Viktorija Grupe i to u isto vreme kada je upravljala i Agrokorom. Ona je, tako, u jednom trenutku bila zadužena ne samo za nadzor kreditnih i investicionih poslovanja EBRD-a, već je kontrolisala i najveći deo regionalnog agrobiznisa, pri čemu su jedino hrvatske firme mogle da kupuju preduzeća i zemljište u Srbiji, dok je obrnuto bilo nezamislivo.

Uopšte nije slučajno što se EBRD zalaže za prodor hrvatskih i slovenačkih preduzeća u srpski agro-biznis, dok istovremeno žmuri na činjenicu da srpska preduzeća ne mogu da kupuju zemljište u Hrvatskoj i Sloveniji. Zbog svog stava „dao bih sve da budem kandidat za EU" Srbija je, za razliku od svojih suseda, izuzetno podložna različitim ucenama.

Najvažniji davalac kapitala EBRD-a su Sjedinjene Američke Države, istovremeno i najveći svetski proizvođač genetski modifikovane (GM) hrane. Amerikanci istovremeno insistiraju na tome da i druge zemlje prihvate GM proizvode, kako bi njihove kompanije ostvarivale još veći profit.

EBRD je svojevremeno doneo odluku da isplati kredit od 40 miliona evra američkoj kompaniji Monsanto, poznatom svetskom lideru u proizvodnji genetski modifikovane hrane, i to, očigledno, za poslovanje u Srbiji.

Iako se ovo nigde ne navodi, posao sa Srbijom je zaista bio jedini razlog davanja para, budući da kada je EBRD, pod pritiskom javnosti, odustao od kreditnog aranžmana, Monsanto je istovremeno odustao i od dolaska u Srbiju.

I Viktorija Grupa i Kostićeva imperija u javnosti su optuživani da su uključeni u posao sa GM proizvodima. I jedni i drugi su to demantovali, nekada iskazom da rade samo zakonom dozvoljena istraživanja, a ponekad negirajući bilo kakvu vezu sa GM hranom. U jednom slučaju je Kostić čak sudski uspeo da dokaže kako je tvrdnja da uvozi GM proizvode kleveta, iako su materijalni dokazi upućivali na suprotno.

 

     Program za sluđivanje naroda

 

Osim u agraru, EBRD je značajan igrač u još jednom strateški važnom sektoru srpske privrede – telekomunikacijama. Ova banka stoji iza Orion Telekoma, drugog funkcionalnog operatera fiksne telefonije u Srbiji, što je medijima priznao generalni direktor Oriona Slobodan Đinović.

Zbog toga ne iznenađuje da je RATEL svojevremeno naredio srpskom Telekomu da poveća svoje cene kako bi i Orion mogao da bude konkurentan na tržištu, posle čega je ovo preduzeće steklo svog stohiljaditog pretplatnika. Bez EBRD-a telefoniranje u Srbiji bi bilo znatno jeftinije.

Ulazak stranog kapitala u srpske telekomunikacije nikako se ne ograničava samo na EBRD i telefoniju (fiksnu ili mobilnu).

EBRD je manjinski vlasnik u SBB-Telemahu od 2007. godine, kada je većinski vlasnik postao Mid Jurop Partners (Mid Europa Partners). Svoje vlasništvo banka nije izgubila ni pošto je sredinom oktobra prošle godine SBB prodat američkoj investicionoj grupi Kolbert Kravis Roberts (KKR) za preko milijardu evra. SBB-Telemah grupa posluje u Srbiji, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji i ima oko 1,7 miliona kablovskih i pretplatnika na satelitsku TV, internet, fiksnu i mobilnu telefoniju.

KKR je američki investicioni fond osnovan 1976. godine, koji je od osnivanja pa do 2014. obrnuo oko 400 milijardi dolara tuđih para. Fond posluje tako što kupuje preduzeća u koje investira, da bi ista uz zaradu prodao posle, u proseku, pet do sedam godina.

Odmah nakon kupovine SBB-a KKR se odlučio za još jednu investiciju u srpske telekomunikacije, ovog puta, međutim, za svotu koju menadžment kompanije uopšte ne smatra značajnim. Za 15 miliona evra KKR je otkupio 51 odsto Grand Produkcije, ali ne da bi nastavio izdavanje muzičkih albuma sumnjivog kvaliteta, već da bi iste prikazao što je moguće široj publici.

Neposredno posle ove kupovine došlo je do čudnog preokreta u delovanju RRA, koji je prethodno mesecima odbijao da izda dozvole za upražnjene frekvencije koje je nekada koristila TV Avala.

Enormna količina novca kojom raspolaže KKR bio je dovoljan razlog da čelnici radiodifuzne agencije na prečac prelome i najveći deo pomenuth frekvencija dodele TV Grandu u osnivanju, koji planira da program emituje iz devet zakupljenih studija na Košutnjaku i to tako što će gledaoci ubuduće imati priliku da Grandove spektakle sa TV Pinka prate 24 sata dnevno, svih sedam dana u nedelji. Pa, ko preživi neka priča.

KKR je, tako, faktički zaokružio svoju priču u Srbiji, gde poseduje daleko najvećeg provajdera satelitskog i kablovskog prenosa, ali i sopstvenu televiziju sa pripadajućom muzičkom produkcijom. Po mišljenju upućenih, TV Grand će biti ono što je TV Pink bio početkom devedesetih: televizija "lakih nota" za zaluđivanje naroda.

Na primeru EBRD-a i njemu sličnih vidi se da je dolazak stranih investitora u Srbiju ravan pljačkaškom pohodu srednjevekovnih Mongola, koji bi odlazeći za sobom ostavljali samo pustoš.

Srbija će uskoro ostati bez sopstvenih, svetski priznatih brendova u agraru, a zauzvrat će uvoziti seme za genetski modifikovane proizvode koje se isključivo proizvodi u Sjedinjenim Američkim Državama. Uskoro će i kompletna srpska telefonija da bude u rukama stranaca, pa se opravdano postavlja pitanje na koji način će naši najviši državni funkcioneri moći međusobno da komuniciraju, a da izbegnu prisluškivanje.

Sve ovo je jedan od rezultata genocidnog Zakona o privatizaciji, koji je stranim kompanijama širom otvorio vrata srpskog tržišta, a za donošenje tog zakona najzaslužniji je upravo EBRD, banka za obmanu i razaranje.

 

     A 1.

   Kovači srpskih nesreća

Čak i kada bi strane investicije i donacije imale za cilj napredak Srbije, one se potpuno obesmisle delovanjem domaćih zvaničnika. Tako je još 2001. Srbiji donirano 10 miliona američkih dolara za razvoj informacionog sistema u školstvu. Još 2,4 miliona evra dato je za vreme ministrovanja Žarka Obradovića, a da projekat ni do danas nije završen. Jasno je i zašto: kada se završi prestaće i davanje para za njegovu realizaciju.

Zaslužna osoba za nenamensko trošenje ovih para je Tinde Kovač Cerović, nezamenjiva visoka službenica Ministarstva prosvete.

Za novac dobijen od Evropske Unije Kovačeva je izradila i projekat reforme srednjeg obrazovanja, a ispred srpskog Ministarstva nadgleda njegovo sprovođenje. Iako Srbija sa 10 odsto učestvuje u troškovima realizacije pomenute reforme, iako ista utiče na sudbine budućih generacija srpskog naroda, naša zemlja nema nikakvog uticaja na realizaciju projekta. Za šefa projekta Evropska Unija je postavila jednog bugarskog državljanina, a naše Ministarstvo mu je za zamenika dodelilo Austrijanca iz Graca, čija je jedina zasluga ta što je aktuelni muž gospođe Kovač.

O samom ovom projektu, odnosno o njegovoj štetnosti, govorili su članovi komisije SANU obrazovane da nadgleda reforme srpskog obrazovanja, Ivan Ivić i profesorka Pešikan: "Ovaj projekat do kraja ruši naš ionako poljuljani obrazovni sistem."

Ali, šta je značaj obrazovanja budućih generacija u odnosu na finansijski benefit porodice Kovač? EU se na ovim prostorima, ionako, vodi Hitlerovom maksimom kako Slovene ne treba obrazovati, već ih treba istrebiti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

I ALBANCI NA KOSOVU I METOHIJI FORMIRAJU VOJSKU, A VLAST SRBIJE JE SVOJU UNIŠTAVALA

 

Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane, umesto da brinu o održavanju politike vojne neutralnosti, svakodnevno salutiraju interesima SAD i NATO pakta u ovom delu sveta. U tome im pomaže državni vrh, takozvana politička elita, zapravo, skup korumpiranih skorojevića, spremnih da satru i državu i narod, a ne samo vojsku koja više i ne postoji. Više od deset godina trajalo je ubijanje Vojske Srbije (VS), svih njenih resursa, topljenje tenkova u železarama, uništavanje raketa, municije…

 

          Nikola Vlahović

 

Ukinuto je obavezno služenje vojnog roka, uvedena je profesionalna vojska sa mizernim platama, broj pripadnika VS sveden je na malo veće lovačko društvo, a estradni oficiri i ministri odbrane, više se bave televizijskim promocijama nepostojeće vojne sile nego što vrše svoju zakonom propisanu dužnost. U međuvremenu, kancelarija NATO pakta u Beogradu, uradila je impresivan posao: Srbija je "pacifikovana", zapravo, razoružana, bez snage da se odbrani u slučaju potrebe…

Politika vladajućih partijskih oligarhija u Srbiji poslednjih deset i više godina, ubila je i poslednje tragove suverenosti države. To se posebno vidi u potpunom odsustvu brige za njen odbrambeni sistem. Vojni piloti stradaju u neispravnim avionima na aeromitinzima i rutinskim zadacima, dešavaju se eksplozije u vojnim fabrikama, profesionalni vojnici ne mogu da se prehrane od svoje plate…

O katastrofalnom standardu profesionalnih vojnika u Srbiji, najbolje govori i podatak da je mesečna plata jedne cele čete na zadatku u kopnenoj zoni bezbednosti (Bujanovac-Preševo) pre par godina manje vredela nego jedan ručni sat bivšeg ministra odbrane Dragana Šutanovca. Danas je situacija još gora. Lako je zaključiti da su i ove sadašnje i sve prethodne vlasti, od oktobra 2000. godine, imale strogi zadatak da Vojske Srbije unište do temelja. U tome su skoro uspeli…

Od državnog i političkog prevrata 5. oktobra 2000. godine do danas, američka agencija USAID je zajedno sa ministrima odbrane i drugim korumpiranim državnim činovnicima Srbije, sprovodila sistematsko uništavanje Vojske Srbije. Bio je to političko-operativni nastavak bombardovanja NATO alijanse iz 1999. godine. Novac koji su SAD uložile u takozvanu pacifikaciju Srbije, odnosno, masovno uništavanje vojnog potencijala, smešno je mali u odnosu na efekat koji je postignut. Srbija je danas, tako reći, bez odbrambenog sistema. Njena vojska više liči na kulturno-umetničko društvo nego na ozbiljnu armijsku strukturu prikladnu novom veku.

Veleizdajnički plan kojim su bezbednost građana Srbije i opstanak države dovedeni u pitanje, kreiran je još 2004. godine, kad je doneta odluka da 450 vojnih objekata bude prodato za "elastičnu" cenu od 1 do 4 milijarde dolara

! Pojedini članovi tadašnje vlade Srbije bili su do detalja upoznati sa ovim destruktivnim planom. Tokom te i sledeće godine, čak 19 službenika srpske vlade putovalo je službeno u Ameriku, kako bi dobili detaljna uputstva za sistematsko uništavanje Vojske Srbije.

Proces razbijanja vojske svom snagom je započeo u vreme kada je ministar odbrane bio Boris Tadić, a ušao je u završnu fazu kada je ministarstvom dirigovao Dragan Šutanovac, koji se tokom svog mandata pretvorio u pravog ministra okupacije.

U međuvremenu je otvorena kancelarija NATO pakta u sred zgrade Ministarstva odbrane Srbije. Tako su široko otvorena vrata ovoj vojnoj alijansi, koja je uz sadejstvo USAID-a krenula u projekat uništavanja osam hiljada tona municije iz skladišta viškova Vojske Srbije. Procenjena vrednost tog posla bila je je između 1,5 i dva miliona evra.

Na jednom od "seminara" takozvanog Atlantskog saveta u Srbiji, u delu posvećenom "partnerskim programima i inicijativama", jedan od predstavnika NATO pakta tvrdio je tom prilikom i da će iz svega proisteći "razne koristi za zemlju". Odmah posle toga, urađen je i "projekat" uništavanja 27.500 komada lakog naoružanja.

Sledeći "projekat", koji je sproveden 2007. godine, bilo je uništavanje čak 1.404.000 protivpešadijske mine iz vojnih skladišta. Tom akcijom rukovodila je Norveška, koja je istovremeno rukovodila i kancelarijom za logistiku (pomoć) u Beogradu. Tokom 2009. i 2010. godine, uništene su i sve ručne kumulativne protivoklopne bombe. Pola od tog kontigenta bilo je domaće, srpske proizvodnje, a pola ruske.

Lako naoružanje i municija za lako naoružanje, takođe su temeljno uništavani, punih dvanaest godina. U kancelariji NATO pakta u Beogradu, ozbiljno je razmatrano i razoružanje građana (oduzimanje ličnog naoružanja poput lovačkih pušaka, pištolja i sl.), kako bi se kroz zakonske okvire sproveo i ovaj vid "pacifikacije" Srbije.

Sa najvećom strašću, operativci NATO pakta uništili su više od 2000 ručnih, prenosnih raketa ruske proizvodnje (Strela 2M). U vreme "ministrovanja" Dragana Šutanovca, podmetnuto je i više požara u skladištima municija u Srbiji, tako da je i ono što nije uništeno, otišlo u vazduh.

Pre masovnog uništavanja naoružanja, na vojnim stokovima najviše je bilo protivavionskih i protivoklopnih raketa, ali i tone granata za top tenka T-55 i haubice 105 milimetara. Danas od toga nije ostalo ništa.

Mada je proces razoružavanja i "pacifikacije" Srbije, započeo masovnim topljenjem topova i tenkova u smederevskoj Železari, sa sigurnošću se može reći da još uvek nije sve zgaženo i nije još sve gotovo! Jer, NATO pakt je "prepoznao" da Vojska Srbije ima još oko 9.000 tona municije, pa je dala rok do 2015. godine da se i ona uništi. Sistem odbrane je već otpisao ova ubojna sredstva.

U NATO bombardovanju 1999.godine, uništeno je i oštećeno više od 26.000 kvadratnih metara vojnih skladišta. Oko 11.000 tona municije je zbog toga završilo pod vedrim nebom. Teškom mukom, kasnije su sve rakete, granate, mine i ostala eksplozivna punjenja, uskladištena. Tek onda je na red došlo uništavanje "po standardima NATO pakta".

I dok je Srbija vojnički ponižavana na svakom koraku, SAD su pokrenule proces stvaranja vojske Kosova od 44 hiljade vojnika. Poređenja radi, Srbija danas ima manje od deset hiljada profesionalnih vojnika, sa tendencijom daljeg opadanja! Stanje je takvo da, na primer, od bugarske granice do Niša uopšte nema vojske!

Do kojih granica je Vojska Srbije postala igračka u rukama političkih spletkaroša, govori i podatak da su na inicijativu NATO pakta zakazivane i "zatvorene sednice" Skupštine Srbije, koje imaju za cilj "jačanje civilne kontrole Ministarstva odbrane", uprkos tome što takve zatvorene sednice može da odobri samo Vlada Srbije "na obrazložen predlog".

 

     NATO nas razoružao, Rusija nudi zaštitu

 

Uprkos masovnom razoružavanju, načelnik Generalštaba Vojske Srbije, general Ljubiša Diković, "svečano se obavezao" pred Patrikom de Rusijeom, predsednikom Vojnog komiteta Evropske unije, da će reforma sistema bezbednosti na putu pridruživanja Srbije Evropskoj uniji, teći po planu: "…Što se tiče Vojske Srbije i pridruživanja Srbije EU, sigurno smo ispunili 80 odsto uslova". Naravno, jedan od tih uslova bio je i da Srbija bude "pacifikovana" do mere koja je zbrisala svaki trag državne suverenosti.

Sa druge strane, načelnik Generalštaba ruskih oružanih snaga general-pukovnika Jurij Balujevski govorio je, ne tako davno, da će Rusija svoje saveznike zaštititi ako treba. A, kao što je poznato, Srbija je odmah posle potpisivanja sporazuma sa Rusijom oko gasovoda „Južni tok" i nezvanično ušla u sistem zemalja koje će Rusija, zbog protoka gasa, posmatrati kao deo sopstvenog bezbednosnog koridora.

Na naučnoj konferenciji Akademije vojnih nauka u Moskvi, Balujevski je objasnio da neko ne mora imati zvanično potpisan ugovor o vojnom savezu sa Rusijom, da bi se smatrao saveznikom. U slučaju Srbije, neke stvari, osim energetskog sporazuma, jednostavno se podrazumevaju. Narod, vera i istorija, jači su od prolaznih ambicija malih političkih kreatura.

Stav generala Balujevskog je da „ruska vojna sila može i treba da bude upotrebljena radi demonstracije odlučnosti najvišeg rukovodstva zemlje da brani njene interese, i kao krajnja mera, kada se pokažu neefikasnim sva druga sredstva". Za Srbiju i srpski narod, za odbrambeni sistem zemlje koja je bila i još uvek je žrtva NATO pakta, ovo može biti lekovita izjava, koja daje nadu i oslobađa od briga.

Ali, u Srbiji i dalje snažno deluju organizacije poput Atlantskog saveta i ISAC fonda koje su saglasne sa idejom da je Srbija mala NATO kolonija i da tako treba da ostane. Pored toga njihov zadatak je da što više udalje Srbiju od Rusije. Atlantski savet se otvoreno bavi promovisanjem NATO pakta u Srbiji i pored svih zločina koje je ova organizacija počinila i koje čini širom sveta. ISAC fond se takođe bavi pitanjima bezbednosti i jedan od glavnih ciljeva mu je "privođenje" Srbije Evropskoj uniji i NATO paktu.

Ove organizacije su dobro poznate po širenju rusofobije. ISAC fond već nekoliko godina sprovodi „nadzor nad rusko – srpskim odnosima", a taj "projekat" se ostvaruje uz pomoć Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu.

Na svojoj internet stranici oni navode da je njihov poduhvat nastao iz potrebe da se rusko-srpski odnosi počnu sagledavati u realnoj i faktografskoj ravni, lišenoj krajnosti i mitova. Zato im je glavni udar usmeren na negiranje srpsko – ruskog savezništva i zajedničke borbe dva bratska naroda. U stvarnosti, ISAC fond ne koristi činjenice, nego samo verno tumači antiruske stavove Vašingtona i Brisela.

Da postoji kontinuitet u vrbovanju istaknutih državnih funkcionera za interese takozvanog Atlanskog saveza, pokazuje i slučaj ministarke energetike Zorane Mihajlović koja je saradnik ISAC-a. Ona je radila i na projektu nadzora srpsko-ruskih odnosa od njegovog početka 2008. godine do 2010. godine.

Zorana Mihajlović je blizak saradnik Aleksandra Vučića i njih dvoje su zajedno u Srbiju doveli jednog od najvećih svetskih zagađivača – multinacionalnu kompaniju sa većinskim nemačkim udelom – RWE. Ovaj potez je povučen kako bi se na perfidan način ograničio uticaj Gasproma u Srbiji budući da je RWE njegov konkurent u energetskoj sferi.

Ne treba zaboraviti ni to da je ministarka Mihajlović, jednostranim izmenama već usaglašenog sporazuma o isporuci ruskog gasa Srbiji, a u želji da iz njega izbaci „Jugorosgas", izazvala diplomatski skandal jer je Moskva odbila da potpiše takav izmenjen ugovor. Njen šef u Srbiji Aleksandar Vučić otvoreno stavlja Evropsku uniju iznad svega.

 

     Da je moglo, moglo je…

 

Dok je bio ministar odbrane, Aleksandar Vučić je bacao prašinu u oči narodu pričom da je otkrio silne pljačke i zloupotrebe u sistemu odbrane. Za glavne nosioce krađe i uništavanje voje imovine, optužio je, a koga bi drugo, nego samu vojsku: oficire, podoficire…Rezultat njegove galame bio je tragikomičan.

U međuvremenu, dešavao se pravi pogrom nad Vojskom Srbije, i to na najvišem nivou. Naravno, putem masovnog razoružanja, svođenja vojske na "sparing partnera" američkoj nacionalnoj gardi iz Ohaja…

Ipak, Srbija je mogla, kad god je htela, da sklopi ugovor sa Rusijom i potpuno opremi svoje Ratno vazduhoplovstvo letelicama. Eskadrila lovačkih aviona i dve eskadrile helikoptera, jedna borbenih a druga transportnih, mogle su sada da stoje u hangarima na vojnim aerodromima u Batajnici, Kraljevu i Nišu. Sve je moglo, ali nije, jer gazde u kancelarijama NATO pakta ne žele da vide vojno neutralnu Srbiju, ili, ne daj Bože, Srbiju u vojnom savezu sa Rusijom.

Dok je prethodna vlast punila svoje džepove i bankarske račune, Vojska Srbije je krajem svake godine dobijala zadatak da pravi novi petogodišnji plan opremanja gde je nabavka letelica uporno odlagana i planirana u petoj godini. Remont dela starih aviona i helikoptera, koji je odrađen u vreme prethodne vlasti, bio je samo još jedna prilika za krađu novca u Srbiji. Sve to je dovelo do toga da naše Ratno vazduhoplovstvo trenutno ne predstavlja nikakvu snagu čak ni u regionu.

Sa novcem koji je za deset godina opljačkala mala grupa lešinara koja se ostrvila na vojnu industriju, Vojska Srbije je mogla da finansira ozbiljan kopneni sastav, i to kupovinom 200 modernih tenkova i 300 oklopnih transportera. Time bi svima bilo stavljeno do znanja da u slučaju komadanja i otimanja naše teritorije, svako mora da računa na ozbiljnost i rešenost države da zaštiti svoju celovitost.

 

     Manevarske (ne)mogućnosti

 

Ljudski faktor, odnosno vojnik-borac, uvek je bio najveća prepreka za potencijalnog agresora. To pravilo posebno važi i za jednu državu sa jakom vojničkom tradicijom, kakva je Srbija.

Srpski vojnik XXI veka morao bi da ima vrhunsku opremu, uključujući uniformu, streljačko naoružanje, savremena sredstva za osmatranje i dejstvo u noćnim uslovima, sredstva komunikacije i druga neophodna sredstva. To u ovom trenutku košta manje od 10.000 evra.

Srbija koja se zvanično opredelila za brojčano manju, ali vrhunski obučenu profesionalnu vojsku je za ovu sumu mogla da potpuno opremi čak 70.000 vojnika. Umesto toga, njena vojska danas je svedena na tragikomičnan konglomerat loše plaćenih profesionalnih vojnika, estradnih oficira i političkih vođa koje sprovode komande NATO pakta.

Jedan od boljih poznavalaca vojne doktrine u Srbiji tvrdi da bi pravi odgovor na ovo stanje bila nabavka više komada borbenih i transportnih helikoptera čime bi značajno bila povećana vatrena moć i manevarske mogućnosti Vojske Srbije. Nabavkom više desetina savremenih tenkova i oklopnih transportera uz opremanje više hiljada vojnika savremenim naoružanjem i vojnom opremom, svima bi bilo stavljeno do znanja da narod želi da se pita za sudbinu Srbije.

Ali, očigledno, korumpirano državno rukovodstvo samo odrađuje ono što mu se kaže u kancelariji NATO pakta. Srbija je dobra samo kao poražena, bedna i nedostojanstvena. Srpski vojnik je dobar, ali samo kao konjušar ove alijanse, ili da obavlja njihove prljave poslove u nekim udaljenim zemljama.

 

     Služenje vojske…Kome?

 

Preko 2.000 kadeta, vojnika i oficira Vojske Srbije, voljom bivšeg ministra odbrane Dragana Šutanovca, bilo je prisiljeno da učestvuje u snimanju televizijske serije za potrebe RTS, pod nazivom "Vojna akademija". Iza ove lažne, providne, ali preskupe slike stanja, nije stajalo ništa osim još jedne forme degradacije Vojske Srbije i vojničkog duha u Srbiji uopšte.

Kakvo je realno stanje u Vojnoj akademiji, nedavno je na jednom Internet forumu ispisao bivši pitomac Vojne akademije:

"…Nećeš ti tamo naići na trnovit put na kakav ti misliš – radiš sklekove na pesnicama na betonu po kiši i košavi, to postoji samo u američkim filmovima i spotovima…A, to što se u tim spotovima događa i vidi, to dobije da radi 200 ljudi u celoj vojsci, a Akademija sa time baš nema nikakve veze.

Tamošnje trnje se odnosi na to da dobijaš angažmane tipa: istovaraj kamion, utovaraj kamion, kreči, nosi, čini drugima usluge iz sfere njihovog ličnog života…Pa onda da dežuraš noću – sediš u mračnom i hladnom hodniku gde ti promaja produva mozak nakon cele noći, nema veze što ujutru imaš ispit. Generalno, učenje i te stvari – su samo tvoj problem. Kada bi te ostavili da se samo time i baviš, može. Ali ne, niko ne meri koliko si angažovan na svim stranama za svakojake gluposti koje veze nemaju s tobom i tako ostaješ žrtva igre slučaja.

A jako se ružno osećaš kada ti budućnost zavisi od pukih slučajnosti. Tako se noću ne može zaspati. Barem svestan i savestan čovek ne može. Ja sam godinu dana spavao na jedno oko, stres me uništavao, jer vidim da ništa ne zavisi od mene, a ja ću plaćati cenu.

Da sam imao oružje kod sebe, ubio bih se sigurno u tim trenucima. Ne zato što rano ustajem, nego zato što dolazi još jedan dan svega. Isti i nimalo bolji od jučerašnjeg. A kada sam konačno teško presavio tabak i napisao da odlazim, tu noć sam spavao kao beba. I svaku sledeću od onda…A kad dođe na red nešto na temu vojne obuke, odnosno njeno izvođenje, zainteresovanost predavača i učesnika, to je kao da ste na konferenciji o heklanju čipki i stolnjaka. To se uradi ofrlje i ubedljivo najmanje truda i resursa se potroši na obučavanje i edukovanje budućih oficira. Demotivisani i nikog ništa ne interesuje. Samo gledaju kako da odu kući u 14h…".

 

    A 1.

   Gey armija, po zakonu!

Iz Ministarstva odbrane, više puta je saopšteno kako Vojska Srbije poštuje Ustav i zakone Republike Srbije, pa u tom smislu i ne toleriše diskriminaciju u svom sastavu ni po jednom osnovu, pa ni po osnovu seksualne orijentacije.

Svojevremeno je major Jovan Krivokapić, portparol Ministarstva odbrane doslovno rekao: "…Seksualno opredeljenje nije, niti će biti prepreka za nekoga ko želi da bude profesionalni vojnik u Vojsci Srbije. Pitanje o seksualnom opredeljenju se nije postavljalo u regrutnom sistemu obaveznog služenja vojnog roka, a ne postavlja se ni danas ni u jednoj od faza prijema u profesionalnu vojnu službu".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije