Архива

Posts Tagged ‘beko’

MAFIJAŠKO PRAVO U SRBIJI: KRIMINALNO „PREBIJANJE DUGOVA“ I KO KOGA POKRIVA?!?

4. септембра 2014. Коментари су искључени

 

Vlada Srbije predvođena Aleksandrom Vučićem, uspela je da od 800 miliona dolara ruskog kredita za potrebe obnove pruge Beograd-Bar ne iskoristi ništa, dok je za prvog čoveka železnice imenovan Milan Beko, čovek koji je pod misterioznim okolnostima kupio Luku Beograd. Luka Beograd je firma koja raspolaže pravom korišćenja priobalja Beograda koje je deo zemljišta gde Aleksandar Vučić planira izgradnju megalomanskog projekta "Beograd na vodi". Tako će Beko u Vučićevom projektu biti angažovan i na izmeštanju pruge, ali i u transferu zemljišta iz vlasništva Luke u vlasništvo budućih "investitora".

 

                  Vuk Stanić

 

Od 800 miliona dolara koje je Ruska federacija odobrila za obnovu Železnice Srbije, još uvek nije stigao ni cent za obnovu pruge Beograd-Bar, jer se Vlada Srbije ponaša kao da smo u ratu sa Rusijom.

Nakon majskih poplava, međunarodna pruga Beograd-Bar je uništena, a predsednik ruske državne kompanije specijalizovane za inžinjerske radove "RŽD" Sergej Pavlov je početkom jula predložio da ta kompanija obnovi sve železničke pravce u Srbiji oštećene u poplavama. To je trebalo da bude finansirano novcem od kredita ruske države sa čuvenih 800 miliona dolara.

Posle više od mesec dana tokom kojih su Rusi molili srpsku stranu da nam pomognu sa kapacitetima Ruskih državnih železnica (RŽD), potpisan je ugovor, ali ne za obnovu pruge već samo za izvođenje projektno-istraživačkih radova i pripremu tehničke dokumentacije…

Kada za dve nedelje počnu septembarske kiše, sezona građevinskih radova biće gotova, a dobre namere ruske strane da nam obnove i modernizuju železnicu biće pomerene za sledeću godinu…

U međuvremenu Aleksandar Vučić je izabrao tajkuna Milana Beka za direktora Železnica Srbije, kako bi jednim udarcem bile ubijene "dve muve". Naime, Beko će biti angažovan i na izmeštanju pruge, ali i u transferu zemljišta iz vlasništva Luke Beograd u vlasništvo budućih "investitora".

Neverovatno zvuči, ali je sasvim realno da će Beko, koji je na kriminalan način zaposeo Luku Beograd, sada u svojstvu direktora Železnice Srbije, moći da je ustupi Arapima, uz višemilionske kompenzacije koje će otići na račun njegove kompanije. Na taj način će Vučić i njegov "politički otac" Tomislav Nikolić, da "isplate" Beka, a on na njih neće više gledati kao na "svoju investiciju".

Prema rečima Rudigera Ostrovskog predsednika jednog od najvećih nemačkih udruženja za transport i logistiku u Evropskoj uniji "VSL", svojevremno je urađena studija za transport robe iz Severnog mora iz luka u Amsterdamu i Roterdamu, po sistemu multimodalnog transporta kontejnera koji bi osim kamionom i železnicom putovali i rečnim putevima rekama i kanalima kao Rajna-Majna-Dunav. Studija je trebala da obuhvati i Srbiju, ali zbog nedostatka statističkih podataka taj deo studije je ostao neurađen.

Ipak, u delu pripremljenom za studiju o Srbiji, savetuje se da se zbog bezbednosti izmeste kapaciteti luke Beograd u luku u Pančevu, koja ima mnogo veći razvojni potencijal. Na taj način bi se Beograd sačuvao od opasnosti transporta otrovnih i opasnih tereta koji sada idu kroz sam centar grada. Sa druge strane u Srbiji se stvari ne odvijaju na način koji obećava dobro…

Naime, železnica koja treba da se izmešta iz centra grada, da bi Vučić tu zidao "Beograd na vodi", data je na upravljanje Milanu Beku. Beko je, dakle, kriminalnim putem postao suvlasnik Luke Beograd, za koju studija takođe predlaže izmeštanje.

Beko je još u vreme Miloševića dok su pare iznošene na Kipar bio deo sistema za osiromašenje države, a sve češće se pojavljuje i priča da se "Beograd na vodi", zapravo, neće zidati arapskim parama već novcem koji je odnet iz Srbije za vreme sankcija.

Arapi tu navodno služe samo kao pokriće. Interesantno je da pravo korišćenja nad većim delom zemljišta, gde treba da se gradi "Beograd na vodi" ima baš luka Beograd!

U vreme vladavine Demokratske stranke, donet je i zakon kojim oni koji imaju pravo korišćenja nad državnom zemljom stiču i pravo i da je otkupe ispod tržišne vrednosti. Ukoliko bi se luka, ili deo luke izmestili iz Beograda, onda ne bi postojao ni osnov po kome bi ta firma bila korisnik zemljišta od Sajamske hale do Ade Huje. Sa Bekom na čelu Železnice Srbije i Vučićevim "Beogradom na vodi", umesto zakona na scenu je stupilo običajno, mafijaško pravo…

Zainteresovanih finansijera za ovakav projekat svakako ima, čak je i udruženje VSL pre nekoliko godina lobiralo da investiciono učestvuju u izgradnji najvećeg kontejnerskog terminala južno od Beča. Kontejnerski terminal je prema rečima Ostrovskog trebalo da bude baš u Srbiji. “Primetio sam da od kada sam pre jedne decenije boravio u Beogradu, Pančevu, Novom Sadu i Pančevu u ovoj oblasti nije ništa promenjeno, osim što je došlo do privatizacije nekih luka koje su danas u gorem stanju nego u to vreme.“

Ali, u pozadini ovih kriminalnih "prebijanja dugova", sudbina Železnice Srbije izgleda sve mračnije. Istina je da su Železnice Srbije, ustvari, groblje nekadašnjeg jugoslovenskog železničkog sistema. Na sve to su stigle i (ne)prirodne katastrofe.

Podsetićemo i da je ministarka građevine i saobraćaja Zorana Mihajlović još u maju izjavila je da je u poplavama uništeno 3.000 kilometara putne mreže. Pošto Srbija ima ukupno 680 kilometara auto-puteva, 3.601 kilometar puteva prvog reda 4.606 kilometara drugog reda. i 6.082 kilometra prekategorisanih puteva u opštinske, ovo znači da je otprilike svaki peti kilometar odnela voda.

 

      Brže peške nego prugom

 

Kada su neki naivni državni službenici pokušali da predlože traženje pomoći i u ovoj oblasti od Rusa, u Vladi Srbije je zavladala je panika. Razlog tome je što službenici u ministarstvima, koji su povezani sa tajkunima, godinama uzimaju mito kako bi poslove na putnoj infrastrukturi nameštali podobnima. U takvim okolnostima, Rusi bi im svojim strogo kontrolisanim investicijama samo smetali!

To je i odgovor na pitanje, zašto Vlada odbija Ruse, baš u momentu kada oni zbog sankcija EU, Japana i SAD, imaju mogućnost plasmana viška kapitala koji bi da investiraju kod nas. Ko, dakle, sprečava da 800 miliona dolara bude investirano u srpsku železnicu po hitnom postupku?

Po svemu sudeći, Vučićeva družina smislila je da na podmukao način, uvede "tihe sankcije" Rusiji. "Tihe sankcije" podrazumevaju da predsednik Vlade Aleksandar Vučić zvanično izjavljuje da nećemo uvoditi Rusima sankcije, ali da njegova administracija preduzima sve korake kako bi sprečila dolazak ruskog kapitala u Srbiju.

Osim sprečavanja dolaska ruskog kapitala, agenti zapada sa članskim kartama Srpske napredne stranke i drugih velikih stranaka imaju zadatak da opstruišu projekat gradnje Južnog toka, preduzmu sve korake kako bi se umanjio obim izvoza u Rusku federaciju, uspore dotok ruskih investicija, umanje vojnu saradnju sa Rusijom, pokrenu istragu o privatizaciji Naftne industrije Srbije (NIS)…

Priča o "tihim sankcijama" poručenim sa Zapada je ne proverena, ali u praksi Vlada Srbije i kvazi eksperti bliski premijeru Aleksandru Vučiću preduzeli su sve navedene korake. Izazvali su zabranu izvoza mesnih prerađevina u Rusiju, pokrenuli su istragu o privatizaciji NIS, opstruišu realizaciju ruskog kredita za železnicu…

Za to vreme ekonomija se raspada pod teretom poreskih stopa koje je do maksimuma povećala Srpska Vlada. Penzioneri će posle najavljenog smanjenja penzija početi disciplinovano da jedu svakog trećeg dana, dok će oni mladi koji su uspeli da ostanu normalni intenzivno razmišljati kako da pobegnu odavde. Nije lako ni pobeći, pogotovo ako se odlučite da krenete vozom u inostranstvo.

Prosečna starost pruge je 42 godine, elektrotehnička postrojenja sa kojih se vozovi napajaju, stara su 30 do 40 godina. Prosečne brzina vozova je 40 kilometara na sat. Prošle godine, međunarodni vozovi kroz Srbiju su iskakali sa šina čak i pri brzini od 10 kilometara na sat! Vozovi su iskakli na međunarodnom pravcu kod Dimitrovgrada, ali i u sred Beograda blizu stanice u Rakovici.

Koloseci su u katastrofalnom stanju. Na celom beogradskom železničkom čvoru postoje, tri deonice gde može da se vozi 50 kilometara na sat, sve ostalo se kreće između 30 i deset. Pitanje bezbednosti putnika direktori železnice i ministri saobraćaja rešavaju umesto rekonstrukcijama i poravkama pruge, nalogom vozačima da voze sporije, na trećini pruga u državi nije dozvoljeno voziti brže od 50 kilometara na sat, negde je dozvoljeno tek trideset ili deset kilometara. Ipak ni to nije garancija da će te bezbedno stići vozom na željenu desetinaciju, a dokaz je voz u rakovici koji je iskočio iz šina na pruzi Beograd Bar, pri brzini od svega deset kilometara na sat.

 

       Otvaranje i zatvaranje "drumskih kompanija"

 

Umesto da Vlada pokrene popravke pruge, bivši naprednjaci su preko bivšeg direktora JP Železnica Dragoljuba Simonovića zaposlili stotine stranačkih aktivista koji uglavnom nikakve veze sa železnicom nemaju. Iz budžeta su demokrate baš kao i naprednjaci svake godine izdvajali više od deset milijardi dinara, tako da ruski krediti praktično ne bi ni bili potrebni danasa da se novac ulagao u obnovu pruga. Ipak svi oni više vole da novac potroše na plate, a samo na plate zaposlenih u upravnoj zgradi izdvaja se više od 630 miliona dinara.

Kada je 30. maja 1976. godine, nakon decenije gradnje, otvorena Beograd-Bar, koju je na radnoj akciji gradio i aktuelni predsednik Tomislav Nikolić, vozovi su putovali od Bara do Beograda sedam sati i dvadeset pet minuta, a danas je prosečno vreme putovanja šesnaest do čak dvadeset sati. Na taj prosek utiču i vožnje poput one od prošle godine kada je 270 putnika ovu relaciju prešlo vozom za 32 sata. Samo u tunelu kod Prijepolja, proveli su šest sati!

Ovde treba istaći i to, da dok se mašinovođe raduju delovima pruge gde smeju da dodaju gas i krenu brzinom od preko pedeset kilometara na sat, u Evropi vozovi saobraćaju brzinom i do neverovatnih 250 kilometara na sat. Ranije je na pruzi Beograd-Bar saobraćalo četiri voza dnevno, a danas putuje samo jedan. Do prošle godine vozovi nisu saobraćali ni na pruzi Beograd-Solun, tek ove godine ponovo je uvedena jedna linija.

Ove godine predsednik Vlade Aleksandar Vučić imenovao je Milana Beka za prvog čoveka Srpskih železnica, što bi za srpske pruge moglo da znači da će poput srpskih puteva deonice sada početi da popravljaju tajkuni i kriminalci…

Ma koliko se EU prema Srbiji odnosila kao prema detetu u hraniteljskoj porodici, Uniji nikada nije odgovaralo što srpske i hrvatske železnice iz godine u godinu sve više propadaju. Više puta je sa ministrima saobraćaja naših država pokušavano da se 12 miliona tona robe koliko se vozi kroz Srbiju prugom poveća barem na pedeset. Roba koja stigne kontejnerima u luke u Solunu, Valoni, ili Rijeci, u devedeset odsto slučajeva se vozi kamionima ka daljim destinacijama.

Urušavanje Železnice je na prvi pogled pogodovalo drumskim prevoznicima. Firmi registrovanih za drumski transport u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni ima više od sto hiljada. Često su u pitanju firme gde je vlasnik kamiona i direktor koji pečate drži u pregradi ispod šoferšajbne. Takvi kamioni su ponekad pokretno predstavništvo nekoliko d.o.o. "kompanija" koje se otvaraju i zatvaraju kako bi se izbegle obaveze prema poveriocima. Kamioni su neretko i vlasništvo lizing kuća, pa kada posao ne ide lizing kuće ih plene i u najam daju novim vlasnicima.

Posao se iz godine u godinu uvećava što pokazuje i povećan broj međunarodnih dozvola koje se izdaju, Rusija je broj dozvola duplirala, dok je Italija broj dozvola za naše prevoznike sa dve hiljade povećala na pet. Sve ovo znači i da je broj kamiona na našim putevima i putevima zemalja ka kojima se roba kreće veći iz godine u godinu. Veći broj kamiona znači i veće habanje puteva, kao i pojačanu zagađenost vazduha. Zamislite samo koliko zagađuju hladnjače koje dizel gorivom pokreću celu težinu drumske krstarice, plus to gorivo troše za proizvodnju struje koja održava temeraturu u hladnjači.

Istraživanja urađena za potrebe Nemačkog ministarstva spoljnih poslova, pokazuju da bi prebacivanjem dela robe na koridoru deset, sa druma na železnicu, kao i prebacivanjem sa druma na vodeni koridor sedam, prevoznicima omogućilo da zadrže isti obim posla, dok bi se putevi u Srbiji rasteretili i do pedeset odsto.

Za ovakav poduhvat potrebno bi bilo da železnica u Srbiji i susednim zemljama poboljša kvalitete saobraćajnica tako da roba može da putuje prugom brzinama i do devedeset na sat. Železnice bi u tom slučaju trebale da kupe i vagone na koje je moguće da se ukrcaju kamioni, slično kako u Švajcarskoj, dok bi u Srbiji prema podacima iz ovog istraživanja bilo korisno izgraditi i lučki terminal na Dunavu tipa "Roll on – roll off" (Ro-Ro). U pitanju je terminal na kome bi kamioni mogli sa sve teretom da se popenju na brod i da tako putuju Dunavom, Savom ili čak Crnim morem do sličnih luka u Rusiji, Nemačkoj, Austriji…

Ovo ne znači da bi nestala potreba za kamionima, jer postoje mesta do kojih brodovi i vozovi nikada neće moći da dođu. U pitanju je drugačija organizacija prevoza.

Na primer kamiondžija bi negde u zapadnoj Srbiji zakačio na kamion hladnjaču sa malinama. Odvezao bi se do Ro-Ro terminala u Šapcu, odatle bi brodom nastavio do iste takve Luke negde u Austriji, tamo bi sišao sa broda i odvezao bi hladnjaču do proizvođača.

Isto tako vozač bi mogao da se sa kamionom popenje na voz na nekoj od stanica na koridoru deset odveze se do Soluna i tamo na "Ro-Ro" terminalu ukrca ceo kamion na brod za recimo Egipat u Egiptu bi robu odvezao do mesta istovara, odande bi mogao da poveze drugu robu nazad za Srbiju, ili neku drugu destinaciju, na isti način.

Po propisima EU sad je zabranjeno voziti kamion od tri sata, dok je vozačima zabranjeno da ne spavaju oni zapravo moraju svaki dan da prave pauzu od nekoliko sati za spavanje. Sve ove pauze beleže se na tahografima.

Ovakvi propisi značajno usporavaju transport robe kamionima, vozači i firme takve propise uglavnom ne poštuju kako bi ostvarili veće profite, ipak novi tahografi i uvođenje satelitskog praćenja od strane sobraćajnih policija u budućnosti će prevoznike primorati da se pridržavaju ovih propisa, pa će i transport trajati duže. U kombinaciji sa brodskim i železničkim transportom takvo usporavanje kamiona moglo da se umanji.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

PRIVATIZACIONI STRUČNJAK ZA PROVIZIJU „NEVIN“ K`O NOVOROĐENČE!!!

13. августа 2014. Коментари су искључени

 

Aleksandar Vulin tvrdio jeda će se iza rešetaka naći i bivši ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović, i to zbog "neustavnog zakona o privatizaciji“ preneli su njegovu izjavu od 7. avgusta 2012. godine svi srpski mediji.

 

              Mersiha Hadžić

 

“Policija je završila istražne radnje u slučaju privatizacije smederevske železareSartid’ i nezakonito prisvojenih šest miliona dolara prilikom njene prodaje američkom ‘Ju-Es stilu’, tako da će, kako ‘Alo!’ ekskluzivno saznaje, za nedelju dana početi prva privođenja umešanih u malverzacije.

Među onima koji bi do kraja meseca trebalo da završe iza rešetaka su bivši ministar privatizacije Aleksandar Vlahović, šef radne grupe za prodaju Sartida Nemanja Kolesar i biznismen Danko Đunić, koji je radio procenu vrednosti Sartida". – objavio je dnevni list Alo 21. januara prošle godine.

Aleksandar Vlahović je bio ministar za privatizaciju u Đinđićevoj vladi. Zajedno sa Dankom Đunićem, u vreme tranzicije, rasprodao je fabrike, javna preduzeća, cementare, pivare, i zgazio srpsku privredu. Silno se obogatio, kupujući za male pare uspešna preduzeća i robne kuće, koje je kasnije preprodavao.

Vlahović je Rom iz beogradske opštine Sopot. Njegova supruga je učiteljica, danas je direktor te škole. Pogazila je pre deset godina dete na putu, ali nije oglašena krivom. Šta znaju deca o saobraćaju, pogotovu ako vozi Vlahovićeva žena…

Američki novinar iz Pitsburga (sedište US Steel) dolazi do knjigovodstvenog izveštaja US Steel. U njemu nalazi senzacionalan podatak da je plaćen porez na proviziju od 12 miliona dolara za transakciju kupovine Sartida! Uzgred, prema američkom zakonu, sva preduzeća su dužna da posebno naznače sredstva koja su utrošena za proviziju u cilju suzbijanja korupcije.

Dalje istraživanje kretalo se u pravcu vrednosti transakcije. Kada je saznao da je njena ukupna vrednost bila 23 miliona dolara novinar je objavio šokantan tekst u lokalnim novinama da je provizija bila umesto uobičajenih dva do tri odsto – čak 50 odsto! Pogađate, proviziju su primili Miroljub Labus i Aleksandar Vlahović.

Govoreći o slučaju Sartid, Vučić je istakao da su krivične prijave podnete za četiri lica, a među njima nije nekadašnji ministar Aleksandar Vlahović, jer ne postoje nikakvi dokazi! (28. decembar 2013. TV Pančevo).

I 25. jula ove godine, ministar Dušan Vujović i premijer Vučić pojavili su se u udarnim vestima, nasmejani, zajedno sa Aleksandrom Vlahovićem, novim savetnikom Vlade Srbije. Da podsetimo da je Siniša Mali, bivši direktor za privatizaciju i savetnik premijera Mirka Cvetkovića, postao prvo savetnik Vučića, a onda i njegov gradonačelnik Beograda.

Svi pljačkaši Srbije omiljeni su Vučićevi saradnici. Valjda ćemo ih pomlatiti zajedno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA KAO ZEMLJA TREĆEG SVETA: UVOZNIČKI LOBI ODREĐUJE ASORTIMAN KRŠ ROBE A GRAĐANI ISPAŠTAJU

7. августа 2014. Коментари су искључени

 

U crnom srpskom trouglu, između Ministarstva finansija, Carine i špeditera, snašli su se samo kriminalci i uvoznički lobi. Svi ostali su žrtve ove dugogodišnje mreže za hvatanje multimilionskih profita na koje niko ne plaća porez. Građani Srbije, obični potrošači, plaćaju zbog toga najskuplju i najlošiju robu na svetu, koju uvoznici tretiraju kao obično smeće. Samo najbednije afričke kolonije mogu da se uporede sa ovakvim stanjem na tržištu. I tu prestaje svaka rasprava na temu "evropskih integracija" i drugih režimskih prevara.

 

                          Vuk Stanić

 

Kod većine svetskih proizvođača, Srbija se nalazi na spisku zemalja "treće kategorije". Roba koju te firme izvoze, a koja ne zadovoljava standarde "prve kategorije", Srbija uvozi a to kupac u Srbiji plaća po najvišim svetskim cenama.

Tako, na primer, frižideri, šporeti, zamrzivači, laptop-računari i druga tehnička roba, koja se godinama prodaju u prodavnicama kao što je Tehnomarket, zbog grešaka i nedostataka, nikada ne bi došla do kupaca u Americi, Australiji, kanadi ili Zapadnoj Evropi. Vek trajanja ove robe duplo je kraći od one u Evropskoj uniji.

Svaki treći tehnički uređaj koji se nalazi na tržištu u Srbiji, mora biti servisiran najdalje posle tri godine, a svaki sedmi je tehnički neispravan i kupac ostvaruje pravo na zamenu. Ali, na ostvarenje tog prava, građani čekaju i do godinu dana, i uglavnom je to uzaludan posao.

Osim loše tehnike, u Srbiji se prodaju i čokoladni namazi sa manje lešnika nego što ih imaju, na primer, na tržištu Hrvatske ili Slovenije. Naše čokolade imaju manji procenata kakaoa, a uvozni začin "Vegeta" sadrži više soli ovde nego na drugim tržištima.

U gaziranim sokovima u Srbiji nalazi kukuruzni sirup umesto šećera! Deterdženti iz uvoza treće kategorije (lažni predstavljeni kao prva kategorija) lošije peru. Od uvoznih šampona koji se prodaju u Srbiji dobija se perut, omekšivači za pranje veša imaju slabiji miris od istih koje "familija pošalje iz Nemačke". Dokazano je da do pojedinih proizvoda kućne hemije domaćice dobijaju kožne bolesti i razne oblike ekcema.

Od kada je uništena fabrika sapuna i šampona "Merima" iz Kruševca i predata u ruke nemačkog "Henkela", na našem tržištu se pojavio problem da gotovo svi sapuni koji se prodaju izazivaju isušivanje kože. Postoji i skuplja kategorija sapuna, koja nema ovaj efekat isušivanja, ali je trajanje takvih sapuna u Srbiji duplo kraće od onog u Evropskoj uniji. Uvozni "Bravo" sokovi na srpskom tržištu sadrže manje voća. Patike koje na tržištu Srbije imaju višestruko veću cenu od one evropske, traju znatno kraće.

Ovde treba istaći da trgovinski lanci koji posluju u više zemalja zavisno od geografske lokacije na kojoj se nalaze imaju i različit kvalitet robe. Ovo se odnosi na svu robu, tehničku, prehrambenu, tekstilnu…

Među kupcima tehnike preovlađuje mišljenje da je kupovina robe u prodavnicama "Metro" u Srbiji za nijansu bolja opcija od kupovine u drugim prodajnim lancima. Na žalost, ni kupovina u "Metrou" nije sigurna po pitanju genetski modifikovane hrane.

Globalni tržišni fašizam, koji kupce deli "po kategorijama" proizveo je i zločinačku prodaju robe najgoreg kvaliteta, zbog čega zemlje poput Srbije plaćaju i novcem i zdravljem.

 

     Podvala po kategorijama

 

Svetska trgovina i proizvodnja bazirane su na geografsko rasističkim metodama, odnosno podeli ljudi na tri vrednosne klase. U prvoj klasi zemalja nalaze se Amerika, Japan, Kanada, Australija, Novi Zeland, Švajcarska, Norveška, veliki broj članica Evropske unije i druge bogate zemlje poput Saudijske Arabije. Za ove zemlje globalne korporacije proizvode robu prve klase. Najbolje kompjutere, najbolje frižidere, televizore, klime, mobilne telefone…

Ljudi druge kategorije prema mišljenju globalnih korporacija žive u istočnom delu Evropske unije (EU) i zemljama koje još nisu ušle u EU, a nalaze se u istočnoj Evropi, od afričkih država u ovoj kategoriji nalazi se Južnoafrička republika.

Globalni kapitalisti ovde svrstavaju i Kinu, ali je ta zemlja zbog posebnog položaja u svetskoj ekonomiji specifičan slučaj. Kinezi proizvode svu tehniku svih kategorija i zavisno od društvenog staleža kupuju i koriste robu svih kategorija. Rusija je poslednjih godina pooštrila standarde za robu iz uvoza, pa je i njen kvalitet podignut.

Zemljama druge kategorije namenjena je roba istih proizvođača, ali vidno slabijeg kvaliteta. Jedan od primera su akumulatiori za automobile koji imaju istu garanciju za ove ali i za zemlje iz prve kategorije.

U zemljama druge kategorije akumulatori po pravilu traju od jednog do meseca do jedne godine duže od garancije, dok u zemljama prve kategorije traju nekoliko godina posle isteka garancije. Slična je priča i sa frižiderima, dok je po pitanju personalnih kompjutera razlika u kvalitetu još izraženija na štetu zemalja druge kategorije.

Stalni članovi druge kategorije su Češka, Slovačka, Poljska. Hrvatska se takođe smatra zemljom druge kategorije, ali pošto preko ove zemlje ide kako tranzit tako i šverc najgoreg kineskog "tehnološkog đubreta" od koga se deo deo i zadržava u toj zemlji tamošnji potrošači se često suočavaju sa jadom i bedom zemalja trećeg sveta.

Zemlje poput Mađarske, Slovenije, Italije Portugala i Španije dobijaju robu prve kategorije od velikih proizvođača kao što su Nokia, Samsung, Audi, Epl, Nestle ali se na njihovim tržištima može naći i roba druge i treće kategorije, koju delimično sami proizvode, a delimično je uvoze ili švercuju sa okolnih tržišta. U zemljama treće kategorije nalaze se zemlje trećeg sveta, odnosno zemlje bliskog istoka poput Iraka i Egipta, skoro sve afričke Zemlje, Ukrajina, Moldavija…

U treću kategoriju ljudi globalni kapitalisti svrstavaju i stanovnike Turske. U tu zemlju se izvozi roba najgoreg kvaliteta, ali se ista takva roba u njoj i proizvodi. Ipak Turska je istovremeno i izuzetak koji potvrđuje pravilo, jer zbog velike blizine Evropske unije i velikog broja Turaka koji rade u inostranstvu na to tržište (ne)organizovano stiže i roba kvaliteta prve i druge kategorije, za one koji imaju novca.

Ko god je boravio u hotelima sa pet zvezdica u Turskoj, Egiptu i EU, zna da postoji velika razlika turskim i evropskim zvezdicama. U hotelu sa pet zvezdica u Turskoj može vam se desiti da jednog dana ne dobijete nove peškire jer kompanija koja ih pere za hotel tog dana nije stigla da obavi posao na vreme…

 

     Kineska roba i uvozni lobi

 

Rukovodstvo nekadašnje SRJ napravilo je 1996. godine dogovor sa Komunističkom partijom Kine, da u Beogradu naprave kinesku četvrt u Beogradu, takozvani "Čajna taun", odakle bi bila prodavana kineska roba za celu Srbiju. Kinezi i Julovci su tada dogovorili da u Srbiju koja je bila pod spoljnim zidom sankcija zapadnih zemalja, liferuju najviši kvalitet zapadnih brendova koji se prave u Kini.

Ali, ubrzo, dogovor je "revidiran" po zamisli političko-kriminalnih klanova u Srbiji. Kinezi su bili šokirani činjenicom da će neko pod pritiskom jedne interesne grupacije, sopstvenom narodu naneti takvu štetu. Ali, kad su videli da je to tako i da drukčije neće biti, ni oni se nisu mnogo bunili. Shvatili su da na taj način neće dolaziti u sukob sa Zapadom koji kod njih već ima proizvodnju, a dobili su i priliku da se reše i dela robe najgoreg kvaliteta, za koju je bilo teško naći kupca.

Malo po malo zakupili su ceo centar u Bloku 70 u Novom Beogradu. Na prvi pogled nije postojala nikakva ekonomska opravdanost onog što su radili. Plaćali su zakup lokala po cenama od 1.000 tadašnjih nemačkih maraka, za petnaest kvadrata, a prodavali su robu sto puta jeftinije od bilo koga na tržištu! U to vreme carine i porez na promet zajedno su iznosili više od pedeset odsto cene proizvoda i ma koliko da su Kinezi jeftino proizvodili, njihova roba nije mogla da se prodaje tako jeftino, a da se to Kinezima isplati.

Počele su da se otvaraju špediterske firme, sa posebnim statusom na carini. Uvedena je praksa da se sto pari patika carini kao jedne, da se pet stotina trenerki carini kao pet…I kineska država se angažovala davanjem besplatnih kontigenata robe. Iseljenik koji bi uspeo da dobije papire za rad u Srbiji, od fabrike bi dobijao kontejner robe, a troškove bi fabrici nadoknadila država. Tako bi kineski preduzetnik bi imao računicu da zakupi radnju po basnoslovno visokim cenama…

Ipak već nakon dve godine, Kinezi su maloprodaju u Bloku 70 pretvorili u regionalni centar za snabdevanje cele Srbije i regiona. Iz baze u Bloku 70 oni su izvršili ekspanziju na Budimpeštu gde su otvorili Kinesku pijacu daleko veću od centra u Bloku 70. Tako je prestala i potreba da Kina više ikome daje besplatnu robu. Ustanovljen je nov modus poslovanja za ovaj region.

Krš-roba iz različitih fabrika širom Kine se šalje u luke poput Šangajske. Nju tamo tovare u kontejnere koji se ubacuju na prekookenaske brodove zajedno sa drugom kvalitetnom robom. O tako ukrcanoj robi obaveštavaju se kineski preduzetnici u regionima u kojima će brod pristajati. Ukoliko brod staje u Luka Rijeci, Konstanci, ili Valoni, obaveštavaju se preduzetnici u ovom regionu.

Zainteresovanima se na faks šalje kopija tovarnog lista. Kada se nađe preduzetnik koji je u stanju da takvu robu uveze i plasira u svojoj radnji, on prihvata da plati kontejner. Postoji opcija da čak i Kinez koji nema novca preuzme kontejner, a da troškove u njegovo ime pokrije mafija. U tom slučaju preduzetnik je dužan novac da vrati sa kamatom, a sa druge strane mu se ostavlja vremena da prethodno proda robu.

Našoj carini se potom dostavlja faktura kineske fabrike koja glasi na preduzetnika ili firmi koja se odlučila da uveze kontejner. Špediteri završavaju sa carinicima da postupak bude efikasan kako se ne bi plaćale ležarine za kontejner u carinskim i lučkim magacinima. Oni takođe obezbeđuju i da se fiktivno umanji vrednost robe koja se carni kako bi se kineskom preduzetniku isplatilo da prodaje jeftino, da plaća skup zakup i astronomske usluge špeditera.

Ovaj sistem je toliko dobro funkcionisao da su Kinezi morali špediterima za njihove usluge da plate pet do deset puta više nego što takve usluge koštaju. Zauzvrat je špediterska mafija napravila sistem u kome je izigravan poreski sitem Srbije i još pet država u ovom regionu.

Kontejner koji bi se iskrcao u Konstanci u i fiktivno krenuo za Srbiju, a roba bi usput završila u kineskim radnjama u Bugarskoj i Rumuniji. Kontejneri iskrcani u hrvatskoj luci Rijeka, bi takođe kretali na put ka Srbiji usput bi se skidala plomba vadila roba za radnje u Hrvatskoj i Bosni, plomba bi se vraćala i kontejner bi nastavljao ka Srbiji.

Kako bi se ovakve prevare uspešno izvele u njih su bili uključeni službenici svih okolnih zemalja. Koliko je ovo sofisticirana prevara najbolje govori činjenica da je svaki kontejner na ulazu u Srbiju i izlazu iz zemlje u kojoj je brod iskrcan, morao tri puta da se meri i da ima u gram istu težinu, dok su blombe morale da budu uvek originalno postavljene…

U međuvremenu su Kinezi sa domicilnim privrednicima u Srbiji pored centra koji su zakupljivali izgradili još jedan centar i potom uspeli da sa zakupodavcima dogovore smanjenje kirija. Sve ovo bi značilo veliki profit, da okolne zemlje nisu jedna po jedna primane u EU. Ovo je za tamošnje kineske preduzetnike uglavnom značilo, da moraju poslovanje da premeste u Srbiju.

Za dobro razrađen sitem izvoza robe lošeg kvaliteta iz Kine ovo nije smelo da znači prekid u radu, jer bi takav prekid za radnike u fabrikama značio da ostaju bez posla. Izvoz roba nije smanjen čak je povećan, a tržišta Bugarske, Rumunije, Mađarske, a potom i Hrvatske , u dobroj meri su zamenjena bosanskim, makedonskim, kao i povećanim plasmanom krša na Srpsko i Crnogorsko tržište.

Ovde treba još jednom podsetiti da je prvobitni plan kineske države za Srbiju bio da nam prodaju najkvaliteniju robu koju imaju. Takvu zamisao sprečio je uvozni lobi blizak vladajućim režimima, dok je špediterska mafija sa ljudima u carini i poreskoj upravi omogućila da loša roba bez oporezivanja stigne u kineske prodavnice u Srbiji.

Da je bilo odgovornih u Srbiji, problem je bilo lako rešiti. U Kinu je samo trebalo da otputuje ministar spoljnih poslova, zajedno sa ministrom trgovine, i da sa Kinezima postigne novi dogovor. Postizanje dogovora sa Kinezima inače ne bi trebalo da bude problem, jer je ova zemlja prema Srbiji prijateljski nastrojena i do danas nije priznala Kosovo.

 

     Špediterska mafija

 

Posle uvozničkog lobija, glavni krivac i organizator ulaza loše robe u Srbiju je špediterska mafija. Pored loše kineske robe, špediteri sa carinicima imaju takav sistem rada da oni bukvalno gospodare ulazom i izlazom sve robe u Srbiju. Ukoliko pozovete carinu ili Ministarstvo finansija i pitate ih kako da uvezem, ocarinim automobil, fen za kosu ili slično, dobićete odgovor da se obratite nekom od špeditera…

Sa druge strane, Zakon ne predviđa obavezu da vi morate angažovati špeditera, ali je rad carine do te mere ne transparentan i celokupni carinski postupak se drži u strogoj tajnosti, sve iz razloga da bi vi morali da angažujete špediciju.

Dakle, Carina i Ministarstvo finansija imaju razrađen sistem po kome pravno ceo posao možete i sami da obavite, ali je to u praksi ne izvodljivo. Sama procedura uvoza podrazumeva desetak stavki, a jedini način da saznate o kojim stavkama je reč je, da vam ih otkrije neko ko radi na carini ili špediter.

Do koje mere se ne može verovati špediterima najbolje govori činjenica da je u četiri različite špediterske firme cena carinjenja za jedan isti automobil bila različita. Špediter iz Novog Sada ponudio je da posao završi za 6.000 evra, u Kragujevcu za 4.000 dok su od beogradskih špeditera dobijene ponude za 3.500 i 4.700 evra!

Ovlašćenja špediterima su takva da mu vi dajete pravo da vas on zastupa pred carinom i da može u vaše ime da uradi sve radnje, ali i da ne snosi nikakvu odgovornost.

Novosadski špediter, na primer, imao je plan da naplati 6.000 evra i tvrdio je je njegova usluga tek 200 evra. U stvarnosti je planirao da više od dve hiljade evra stavi sebi u džep. Sve ovo je moguće uraditi i u dogovoru sa službenicima Carine.

Oni "greškom" špediteru izdaju račun na 6.000 evra, što je dve hiljade evra više. Vi platite, a špediter posle sa ovlašćenjem koje ste potpisali, podnese žalbu pred carinskim sudom bez da vas o tome obaveštava. Građani u 99 odsto slučajeva i ne znaju da postoje carinski sudovi. Taj sud posle donese rešenje o korekciji, a razliku isplati špediteru koji vas o tome nikada i ne obavesti.

Posao ovako organizovane špedicije, carine i Ministarstva finansija je da se zaštite uvoznički karteli. Kao što postoje špediteri koji "završavaju posao" sa kineskom robom, ima onih specijalizovanih za automobile, lekove, građevinske mašine…

Svi oni u dogovoru sa carinskim službenicima rade za određene delove uvozničkog lobija i to na način da upropaste posao svakom novom konkurentu koji bi se pojavio u poslu. Špediter "slučajno" napravi propuste u papirima kod uvoza, a u dogovoru sa carinicima, zbog čega roba nepodobnog uvoznika bude blokirna u carisnkom magacinu.

Za svaki dan se plaća ležarina, koju niste ukalkulisali u cenu za više od dva dana kako vam je usmeno rekao špediter. Ispostavi se da je procedura da roba mora da "odstoji" sedam dana i vaš proizvod zbog povećane cene postaje nekonkurentan. Za vašeg konkurenta se istovremeno ispostavi da procedura nekim čudom može da se skrati i na jedan dan, i vi možete da pakujete kofere iz branše kojom se bavite.

Ukoliko pokušate da uvezete računare-laptopove, ili neku drugu tehničku robu, nemojte se iznenaditi ako vaš špediter uzme novac od konkurencije da sve uradi pogrešno i da vaša roba provede mesec dana u magacinu!

Primera radi, dovoljno je da špediter dogovori sa carinicima da u vašem kontigentu bude jedan ili dva artikla više nego u fakturi zemlje porekla. Carina protiv vas pokreće postupak i privremeno vam zapleni svu robu. Vi bivate osuđeni da ste hteli da prošvercujete "jedan komad nečega" i plaćate kaznu na to, ali ni ostatak kontigenta ne možete da koristite dok postupak traje. Potom, neki od carinskih inspektora ustanovljava da ni ostatak robe ne ispunjava standarde i kada platite kaznu i ležarinu, od vas traže da robu vratite u zemlju porekla o vašem trošku.

Istovremeno, isti ili drugi špediteri završavaju da milioni komada neispravne robe uđu u zemlju, ali se to završava samo za one koji su deo sistema. Zapravo ukoliko bi ste ispunili sve što je propisano za uvoz robe, skoro niko od uvoznika koji posluju na tržištu Srbije ne bi mogao da posluje. Najbolji primer je pravilo propisano Zakonom o prisutnosti genetski modifikovanih organizama u hrani, ukoliko bi se srpska Carina pridržavala toga nijedna "Milka" čokolada niti "Snikers" ne bi mogli da uđu u Srbiju.

Ipak, to pravilo se primenjuje samo ukoliko neko pomisli da u Srbiji zaista postoji slobodno tržište i pokuša da uveze nešto što smeta uoznom lobiju. Zavisno da je mladi biznismen u pokušaju na granicu dovezao tehniku, hranu ili tekstil, roba se podvrgava propisanim procedurama nalazi joj se "greška", uvozniku u pokušaju ostaje samo da kune dan kada je pomislio da će i on dobiti svoje mesto pod suncem.

Uvoznom lobiju inače smetaju svi i sve i "oni" će se pobrinuti da se vi na Carini suočite sa proverama kvaliteta kakve oni nikada ne moraju da prođu. Iz tog razloga je prošle godine u Srbiji uvezeno i prodato 1.200 bicikala za decu sa fabrički pogrešno urađenim navojem za pedalu. Navoj je postavljen u pogrešnom smeru pa posle nekog vremena okretanjem pedala vi ih otšrafite i one vam u vožnji otpadnu…

Od svih evropskih zemalja, samo u Srbiji i Makedoniji se dešava da na originalnim telefonima marke "Nokia" i "Samsung"posle par meseci "crkne" litijumska baterija i da kupca prodavac potom optuži za loše rukovanje telefonom!

Postoje agencije ovlašćene od strane države da proveravaju standard i kvalitet robe koja se proizvodi u Srbiji i koja se uvozi. Svaki uvoznik je dužan da pribavi certifikat za robu koju uveze da je ista bezbedna i kvalitetna. Ipak zahvaljujući "sposobnim" špediterima i carinskoj mafiji tržište je preplavljeno robom koja ne zadovoljava propisane standarde.

Najbolji pokazatelj da uvozni lobi može da uveze sve, a ostali ne mogu ništa, pokazuje primer klima-uređaja uvezenih sa Bliskog istoka u kojima je umesto freona bila smeša koja se stavlja u WC šolje kao osveživač! Klime su rasprodate, na "akciji", a firma koja ih je pustila u lanac supermarketa je zatvorena i za drugu priliku biće otvorena nova.

Istovremeno, građani koji su pokušali da uvezu američke automobile se proteklih meseci suočavaju sa šikaniranjima od strane Automoto saveza, Mašinskog fakulteta ili Instituta u Vinči, koji ovih dana procenjuju da kola koja ispunjavaju američke standarde ne ispunjavaju i srpske i ne izdaju certifikate za njihov uvoz!

 

    A 1.

  Srozavanje standarda i trovanje nacije

U bivšoj SFRJ važio je standard koji je označavan skraćenicom JUS, raspadom SFRJ jedna po jedna nova država je prihvatala novi evropski standard koji se označava sa ISO. U Srbiji je uvođenje ISO standarda išlo uporedo sa liberalizacijom tržišta i ukidanjem službi kontrole.

Treba pošteno reći da ni u vreme Tita i Jugoslavije, naše fabrike često nisu uspevale da ispune domaći JUS- standard. Najbolji primer za to je bila "Zastava" iz Kragujevca, koja je pun standard na svojim vozilima ispunjavala samo za modele koji su izvoženi u Ameriku, dok je na domaćem tržištu bilo normalno da u prodaju puste automobil bez pojaseva na prednjim sedištima.

Sa druge strane po pitanju uvoza robe u Jugoslaviju, ali i izvoza domaćih proizvoda, postojala je zavidna kontrola kakve danas nema. Ondašnji Sovjetski Savez nije dao mogućnost Titovoj Jugoslaviji da ima bescarinski izvoz poljoprivrednih proizvoda, kakav Srbija danas ima sa Ruskom federacijom. Ipak do raspada SFRJ nije se desilo da roba izvezena u SSSR bude vraćena, kako je nedavno vraćeno meso iz Ruske Federacije.

Noževi koji su proizvodile firme "Imapa" iz Zemuna i "Famipa" iz Prizrena ispunjavali su JUS standarde i mesari i domaćice sa njima su mogle da rade. Danas je u Srbiji nemoguće kupiti dobar kuhinjski nož, na sve strane se prodaju kopije uvoznih "Solingenovih" noževa koje ne zadovoljavaju ni ISO niti raniji JUS. Najveća prevara standardizaciji hrane u Srbiji je urađena uvođenjem agencija za dodelu HASSAP certifikata.

Ministarstvo poljoprivrede licenciralo je agencije da proizvođačima hrane i restoranima dodele certifikate HASSAP. Većina agencija koje su certifikat dodeljivale sada su ugašene, iz jednostavnog razloga što na tržištu više nema kome da prodaju ovaj certifikat. Sada oni kojima je HASSAP dodeljen mogu mirno da rade i da truju, jer su agencije koje su im ga dodelile ugašene, a sam certifikat im dozvoljava pravo na samokontrolu po osnovu koje ih ne može kontrolisati inspekcija uprave za veterinu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

MOĆNA KRUŠEVAČKA POLICIJSKO-PRAVOSUDNA HOBOTNICA

4. августа 2014. Коментари су искључени

 

Neposredni povod za naše obraćanje je to što su previranja između dva klana unutar policijsko-pravosudne narko mafije u Kruševcu, dramatično ugrozile bezbednost jedne porodice, koja je na putu da postane kolateralna šteta, u situaciji gde se klanovi bore među sobom, kada krupni narko mafijaši imaju sve manje novca, a navike su im veoma skupe, piše u pismu policijskih službenika iz Kruševca.

 

 

 

Radi se o porodici povratnika iz SAD, dr diplomiranog inženjera Dragana Marića i njegove supruge dr Aleksandre-Natalije Marić rođene Dejvidson. Ova porodica intelektualaca sa troje male dece (srednje dete ćerka veoma bolesno) vratila se iz SAD-a, jer je dr. Marić dobio priliku da firmu iz Silikonske doline zastupa na području istočne Evrope i Austrije.

Marići su američki državljani. Bili su u mogućnosti da odaberu bilo koji grad, ali pošto se posao u prodaji radi stalnim putovanjima od kuće, izabrali su Kruševac, rodni grad Dr. Marića.

Mi smo po službenoj dužnosti dobili zadatak da od prvog dana njihovog dolaska pratimo njihovo kretanje. Rečeno nam je da je to zbog osiguranja bezbednosti porodice Marić, a u kontekstu viših nacionalnih interesa. Nismo znali da će i naš rad biti zaludan, a metode nedovoljne kada je kruševačka hobotnica u pitanju.

U svojstvu stanara u zgradi "Panorama" (Majke Jugovića 81), našli su se ni krivi ni dužni na udaru narko kartela. Pošto smo po prirodi posla u predmetu obrade "porodica Marić" došli do svih podataka, ali pošto smo nemoćni da bilo šta uradimo osim da pretpostavljenima pišemo izveštaje, a isti ih redovno guraju u fijoku, rešili smo da Vam se obratimo.

Samo zato što su tražili da se u Srbiji koja teži da postane "uređena i normalna zemlja" poštuje zakon prilikom izdavanja građevinske dozvole za nadogradnju etaže u objektu "Panorama", našli su se na udaru kartela koji je želeo da opere ogromnu količinu prljavog novca, bez ikakve zadrške i bez poštovanja procedura za izdavanje dozvola.

Praćenjem porodice Marić, došli smo do sledećih činjenica, a objavljujemo ih, jer su oba automobila porodice Marić uništena, a dr Marić jedva preživeo nameštenu saobraćajku 24. juna kod Smedereva.

O ovome su svi mediji ćutali po nalogu policijsko-pravosudne hobotnice. Mi kao profesionalci ne možemo da ćutimo. Marići su naša porodica, ali i američki državljani. Ono što Srbiji sada najmanje treba je da banda i mafijaši kreiraju slučaj još gori po Srbiju nego braća Bitići, tako što će razulareni kartel sa hobotnicom likvidirati Mariće, a o mogućoj likvidaciji ima i operativnih saznanja, koja se kriju od vrha MUP i BIA.

Vlasnik objekta je Ristić Radiša, vlasnik SZR Victory u blokadi. Poznat je obaveštajno-policijskim krugovima kao deo hobotnice koja pere novac za narko-kartel, čiji su komandni kadar među dilerima izvesni Deja Bosanac i Suša, za koje se niko ne usuđuje da postavi pitanje porekla luksuznih kuća, automobila, lokala.

Dotični su s druge strane preko porodičnog klana Mijačića povezani i sa nekadašnjim mitrovačkim, a sada kruševačko-kosovopoljskim srpsko-albanskim krupnim igračima, koji transportuju ogromne količine droge preko Kruševca.

Po potpisivanju briselskog sporazuma, "ekipe" su učinile sve da još jednom upotrebe nesreću nedužnih Srba sa Kosmeta, a kada im to nije uspelo, mafijaške operacije (i porodice) preselili su se sa Severa KiM u Kruševac.

Klan Mijačića čine penzionisani inspektor za privredni kriminal Mijačić, koji poslove vodi iz Starog Trstenika, kao i njegova dva sina, Ivan Mijačić Konsiljere i Miljan Mijačić, viši inspektor saobraćajne policije u Beogradu. Konsiljere je u postupku prelaska u SNS iz mafijaškog krila DSS-a, pošto je pod njegovim vođstvom okružnog odbora DSS ostvario najgori rezultat u istoriji na poslednjim izborima.

Konsiljere se najavom preleta u SNS uvukao pod kožu drugom čoveku SNS-a Kruševac, nekadašnjoj "legendi" SPS-a Kruševac Miletu Medi.

Dakle preletač preletaču oči ne vadi, već svi završavaju u SNS-u. Nekako je cela operacija izvedena iza leđa ministra Gašića. Dok je Bata Santos bio preokupiran selidbom u Ministarstvo odbrane, praktično iza njegovih leđa, Konsiljere i Mile Meda su odradili pripremu skorog preleta i pozicioniranje Konsiljerea na mesto visokog rukovodioca u Gradu Kruševcu, i to sa zaduženjem za urbanizam!

Konsiljere je dakle pravni savetnik Raše Ristića još od pre 6-7 godina, kada je ekspresno pribavio diplomu u Kosovskoj Mitrovici. Konsiljere je i ključna karika u spajanju krpunih mafijaša iz kruševačko kosmetskog kartela i lokalnih dilera i perača novca.

U novembru, kada su pokušali da iskoriste užasnu situaciju nesrećnih kosmetskih Srba kako bi nastavili svoje mafijaške aktivnosti na Severu KiM, svi ključni sastanci održavani su pod dirigentskom palicom upravo Konsiljerea upravo u nedovršenoj armirano betonskoj garaži-suterenu u objektu "Panorama".

Treća osoba klana Mijačića je Miljan, koji je inspektor za teške saobraćajke i ostale probleme u Beogradu vezane za vozila. U Kruševcu provodi neverovanto mnogo vremena za nekoga ko je inspektor u Beogradu.

Vozi luksuzni crveni Alfa Romeo, a niko ne sme da ga pita za poreklo novca za kupovinu istog, kao ni kako je "uštedeo" da "kupi" stan u objektu "Panorama", a u kome privremeno boravi njegov brat. A u ostalom, niko ne pita ni njegovog brata gde je našao novac da kupi crnu Insigniju raških tablica koju parkira redovno ispred narko kafića kod bazena i to u sred radnog vremena….

Klan Mijačića je navodno omražen od načelnika policije Miljana Petrovića, ali u praksi je situacija sasvim drugačija. Miljan, kao i uvek, ne kontroliše ništa, već samo radi ono što mu naredi Miloš Perović. Uz to klima mu se stolica, na udaru je suparničkog tabora koji želi da instalira “kalifa umesto kalifa”, pa Miljan "vešto balansira" ugledajući sa na svog mentora, direktora Veljovića.

Elem, u aprilu dr Marić pokreće upravne i krivične postupke protiv osoba koje su falsifikovale isprave neophodne za dobijanje lokacijske i građevinske dozvole, a u svojstvu pravno zainteresovane strane, kao stanaru zgradi. Odmah po podnošenju prijava, dr Marić se našao na udaru kartela i hobotnice.

Od verbalnih pretnji izdvojili bismo napad preko telefona, koji je uredno snimljen ali ga niko ne koristi od nadležnih. Ristić je pretio porodici Marić i rečima "u policiji su sve sami moji ljudi. Miljan Petrović ne zna šta mu se radi po SUPu, mi sve kontrolišemo."

Ristićeva tvrdnja je sasvim utemeljena. Informacije cure na sve strane iz PU Kruševac, i zato niko nije uhapšen u Vučićevim ćorcima koje je on zvao Grom i Grom1.

Na primer, momak koji je u Gromu prijavio krupnog dilera iz sela Jasika odmah je oko novogodišnjih praznika unakažen, i jedva preživeo na splavu na Moravi u Jasici, jer je neko iz PU Kruševac odao mafiji njegovo ime. Vrhunac svega je što je nedavno vrh kruševačkog kartela instalirao rođenu sestru Ristić Radiše kao inspektorku za privredni kriminal!

Dotična nema nikakve kvalifikacije, kupila je za jednu noć nekakvu diplomu, u čemu je učestvovao i Konsiljere, a zahvaljujući svojim nespornim oralnim sposobnostima, postala je inspektorka preko noći!

Miljan je opet balansirajući, dok mu se stolica klima, iako sam nije imao prilike da se uveri u njene oralne sposobnosti, poslušno aminovao njeno "unapređenje" od nižeg službenika u inspektorku za privredni kriminal, i to u vreme dok isto Odeljenje vodi više postupaka po nalogu tužioca protiv njenog brata Radiše! Unutrašnja kontrola MUP Srbije je dobila prijavu, ali ne radi ništa po pitanju oralne inspektorke Ristić!

Klan Mijačića poznat je u Kurševcu i po porodičnim skandalima. Otac i sinovi su ostavili samu da se muči u garsonjeri u Kruševcu suprugu i majku obolelu od Alzheimer bolesti. Penzionisani Mijačić se preselio u tazbinu u Stari Trstenik gde je prebijao i konačno do smrti pijan prebio tasta, a Petrovićeva PU nije smela ili nije htela ni uviđaj da odradi. Kada se zanemarivanje majke pročulo po Kruševcu, vrh kartela nije želeo takvu "pažnju" javnosti, pa su Mijačićima naložili da zaposle jednu bivšu službenicu centra za socijalni rad da je obilazi.

Gume na automobilima porodice Marić su više puta imale udenute male ekserčiće kako bi došlo do mogućeg prevrtanja automobila pri većim brzinama na redovnim dugim putovanjima dr Marića. Poslednji ekserčić, kako smo pročitali u prijavi dr Marića, udenut je 13. juna pred polazak na more petočlane porodice. Samo pukim čudom izbegnuta je tragedija.

Ali 24. juna dr Marić kreće na put za Rumuniju i Mađarsku. Posle Velike Plane, dolazi do naglog zanošenja oko desnog prednjeg točka pri 120km na sat. Dolazi do višestrukog dramatičnog prevrtanja skoro novog automobila Toyota Avensis koji završava preko ograde u njivama ispod autoputa.

Automobil je uništen, ali neuništivi dr Marić izlazi na zaprepašćenje saobraćajne policije, samo blago ugruvan! Sve svoje sumnje Marić prenosi zameniku višeg tužioca Surle, gospodinu Simiću. Surla, kao jedan od ključnih pipaka hobotnice, nalaže Simiću, svom potrčku, da "loptu" prebaci na Osnovno tužilaštvo, jer očigledno ne želi da istražuje pokušaj ubistva koji je izveo njegov kartel.

Očajni Marić prijavljuje sve Osnovnom tužiocu i danima moli da se uradi veštačenje na automobilu na kome je očigledno urađena "intervencija" na sistemu za vešanje prednjeg desnog točka. Tužilaštvo danima ništa nije uradilo….

Paralelno s tim, u upravnom postupku dokazuje se falsifikat isprave, a i revnosni “kalif umesto kalifa”, inspektor Popović prikuplja sve informacije i dokaze u krivičnoj istrazi za falsifikat isprave protiv Ivana Mijačića i Radiše Ristića. Pošto pokušaj ubistva (osmišljen u klanu Mijači)nije uspeo, Ristić u više navrata zove, Marića i nudi mu "sastanak nasamo u kafiću" kako bi "SVE RAZJASNILI", ali je on odbio.

I dok se Marić rve sa policijsko-pravosudnom hobotnicom koja danima odbija da veštači automobil, na scenu stupa Konsiljere u svojoj ulozi u Gradskoj upravi. Još jedan čovek kartela, Bjelanović, načelnik gradske uprave, na nagovor Kosiljerea i Ristića odobrava lokacijsku dozvolu, i bez dokumenata koji su falsifikovani a obavezni, čak i ne pozivajući stranke u postupku na usmenu raspravu koja je obavezna! To se dešava 2. jula kada policija vraća olupinu dr Mariću bez urađenog veštačenja….

3. i 4. jula dr Marić najavljuje upravnu žalbu i krivičnu prijavu protiv Bjelanovića i odlazi na sastanke sa osnovnim tužiocem i Miljanom Petrovićem. Marić ih je molio da mu zaštite porodicu i da pogledaju slike poluosovine zasečene dijamantskom žicom…Ove to nije baš mnogo interesovalo, izgleda i sve su ostavili za ponedeljak 7. juli.

U noći 6. na 7. juli, 0:45 časova prema zapisniku koji nam je dostavljen, zapaljen je i drugi automobil porodice Marić, neposredno ispred objekta "Pamorama"…. Policija je odbila da obezbedi mesto zločina i odbila da razgovara sa Miljanom Mijačićem i Stevanom Daskalovićem koji su se "slučajno" našli u inače neuseljenom stanu 21 iznad zapaljenog automobila, a i posmatrali s parkinga kako automobil gori.

Na smrt preplašena, dr Aleksandra Marić rođena Dejvidson zove dežurnog oficira američke ambasade, koji zove MUP a iz MUP-a bude Miljana Petrovića, koji sa velikim zakašnjenjem obezbeđuje mesto paljevine.

Odmah po svanuću, PPZ inspektor, kako piše u njegovom izveštaju, ustanovio je nedvosmisleno da je požar podmetnut. PU Kruševac konačno nešto ozbiljnije, barem prividno, shvata da je situacija ozbiljna.

Inače, pomenuti Stevan Daskalović je operativac kruševačkog kartela. U višestrukim imovinsko-ortačkim je odnosima sa Radišom Ristićem i drugom iz odeljenja u srednjoj školi, Miljanom Mijačićem. Bio je jako dobar đak u srednjoj školi.

Ali pošto mu otac naprasno umire, umesto da bude dobar student on odlazi u Italiju. Pod objašnjenjem da "je morao da se snalazi za pare", postaje ulični vojnik italijanske mafije gde je i naučio kako se rade paljevine i slična "kažnjavanja" svih koji se nađu na putu mafije.

Po povratku u Kruševac, naše službe u rasulu više ne vode računa o "povratnicima" poput Daskalovića. Ali su nam zato iz Beograda odmah naložili da pratimo sve komunikacije Marića, jedne primerne porodice visokih intelektualaca samo zato što je dr. Marić rođena Dejvidson nekada radila u Stejt dipartmentu….

Odmah po uništenju drugog automobila, vrh PU Kruševac je naložio da u interesu hobotnice i poljuljanih fotelja sve treba zataškati. Niti jedan medij nije obavešten.

(Članovi zabranjenog nezavisnog sindikata policije)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BOLESNE LAŽI BORISA TADIĆA

 

U očajničkim pokušajima da sebe i svoju ekipu po svaku cenu spasi gubitka vlasti, Boris Tadić, bivši predsednik Srbije i “protivustavni” kandidat za treći predsednički mandat, definitivno se rastao od zdravog razuma.

 

Boris Tadic-bilbordi-Srbija

 

U jednom od sve češćih patoloških izliva njegovih besomučnih laži u javni prostor, Tadić je beskičmenjačkom smirenošću svoje interesne sledbenike obavestio da je za 24 sporne privatizacije, čije ispitivanje zahtevaju evropske institucije, tek nedavno čuo i da gori od želje da se pronađu eventualni krivci koji su učestvovali u njima.

 

Ovih dana iz Evropske komisije imamo zahteve da se ispitaju 24 sporne privatizacije u Srbiji. Tražio sam da mi odmah dostave podatke o tim privatizacijama. To je bilo i pre više meseci kada sam prvi put saznao za njih. Znate li kada su se one dogodile: 23 od 24 privatizacije desile su se u vreme vlade Vojislava Koštunice, jedna je bila pre te vlade i nijedna za vreme ove vlade.

Ispitaćemo svaku od tih privatizacija, ispitaćemo ko je u njima imao kakvu ulogu. Jedva čekam da saznam ko je iza toga stajao i da vidim da ti ljudi budu i osuđeni ukoliko je bilo nepravilnosti.

Bojim se da će se našim protivnicima to što su mislili da je njihova prednost vratiti kao bumerang, jer u stvari među njima su ljudi koji su to činili, a ne među nama”, rekao je Tadić u obraćanju najfanitičnijim vernicima DS dogme tokom posete Golupcu.

 

Dakle, u svega nekoliko rečenica tragikomični Boris Odlazeći, prezentovao nam je neverovatan podatak da je dopis koji je EK u Beograd poslala još prošlog juna do njega stigao tek ovih dana, na šta je on reagovao tako što je odmah tražio da mu se dostave podaci o tim privatizacijama.

Da ne bi ispalo da je poput svog nekadašnjeg kohabitacionog partnera hronično neobavešten, Boris je već u narednoj rečenici svoj iskaz donekle  revidirao naglašavajući da je to isto učinio i kada je pre “više meseci” prvi put saznao za sporne privatizacije.

Za odgovor na eventualno, a samonametljivo pitanje o razlozima zbog kojih je morao ponovo da se upoznaje sa materijom koju je već prešao pre “više meseci”, u izvrnutoj logici gospodina Bivšeg, definitivno nema mesta. Da li je u pitanju naprasna predizborna amnezija, nezainteresovanost za sudbinu opljačkanih firmi i njihovih radnika ili jednostavno prikrivanje sopstvenih finansijera.

 

Pokušavajući da ubedi javnost u imbecilnu tezu o sopstvenoj neobaveštenosti o tome šta se radi u njegovom DS pravosuđu, Tadić je prevideo okolnost da se u eri interneta lako može ustanoviti da su mu sporne privatizacije i nepravilnosti itekako bile poznate još od početka mandata njegove marionetske vlade.

Primera radi, samo su Savet za borbu protiv korupcije i nedavno preminula predsednica tog tela Verica Barać u poslednijih devet godina sačinili desetine izveštaja i predstavki, upravo povodom navedenih spornih privatizacija. Veći deo tih izveštaja je direktno dostavljen i samom Tadiću u pismu koje mu je Savet uputio 30. decembra 2010. godine.

 

DOKAZI PROTIV TAJKUNA

 

Pored aktivnosti Saveta, tužilaštvima je svoja saznanja o visokoj korupciji u Srbiji pre skoro dve godine dostavio i Stanko Subotić koji je u pisanoj izjavi  izneo brojne, sudski validne dokaze koji su teretili brojne visoke funkcionere Koštuničinog i Tadićevog režima, ali i njihove nalogodavce Miroslava Miškovića i Milana Beka.

Evropski parlament i Evropska komisija su upravo na osnovu izveštaja Saveta i izjave Subotića i izdvojili moguće slučajeve visoke korupcije. Dok su se građani Srbije i evropski zvaničnici zgražali nad iznetim dokazima, jedino su nadležna tužilaštva i Boris “Neobavešteni” do sada o tome ćutali, da bi tek sada, za potrebe predizborne kampanje, napokon priznao da je o spornim privatizacijama tek nešto načuo, prebacujući svu odgovornost na svoje bivše koalicione partnere.

Iako nema nikakve sumnje da su funkcioneri vlade Vojislava Koštunice direktno bili umešani u pljačke koje su Mišković, Beko i javnosti nešto manje poznati tajkuni bliski režimu sprovodili, još manje ima sumnje da su Tadić i njegova kamarila učinili sve kako bi zaštitili svoje finansijere i kako se nijedan slučaj ne bi procesuirao.

Jednostavno, Mišković i Beko su bili i ostali konstante koje se nisu menjale bez obzira na sve fasadne promene vlasti u Srbiji do sada.

 

LAŽNE TVRDNJE

 

Pored lažne neobaveštenosti, nisu tačne ni Tadićeve tvrdnje da je pre Koštuničine vlade sporna bila samo jedna privatizacija, kao i da za vreme odlazeće Vlade Mirka Cvetkovića nije bilo takvih pojava.

U dokumentima evropskih institucija se direktno pominje slučaj postavljanja optičkih kablova koje je radila fantomska firma “Nuba invest, u vlasništvu bliskih prijatelja Olivera Dulića”, ministra prostornog planiranja.

Zanimljivo je da je ta firma posao dobila neposrednom tajnom pogodbom, kršenjem zakonske procedure, a posao joj je, sasvim slučajno, dodelilo upravo Dulićevo Ministarstvo.

Pored višemilionskog posla postavljanja optičkih kablova, Savet za borbu protiv korupcije je upozoravao i na brojne nepravilnosti koje su pratile raspisivanje tendera za prodaju Telekoma, koji je samo sticajem okolnosti propao zbog niske ponuđene cene.

Međutim, kada se pogledaju nalazi Saveta više je nego očigledno da je Tadićeva vlada imala nameru da taj posao, iz “nepoznatih” razloga, namesti tačno određenom najpoželjnijem kupcu.

 

Uprkos tvrdnji lidera DS-a Borisa Tadića da se za aktuelnu Cvetković-Tadić-Dačićevu Vladu ne vezuje nijedan sporni slučaj visoke korupcije, “lako se da ustanoviti da je u pitanju bezočna laž”, poput kontradiktornih tvrdnji da je tek nedavno, nakon zahteva iz Brisela, prvi put čuo za sporne privatizacije i da je tim povodom odmah tražio informacije o neviđenoj pljački državne imovine.

 

Dakle, slogan: “IZBOR ZA BOLJI ŽIVOT – BORIS TADIĆ”, svakako nam govori da se “NJEMU” i “NJEGOVIM” koalicionim “partnerima”, “NE BI TREBALO,  NI SMELO VEROVATI” ni u ludilu!!!

 

Materijal:eNovine

#Geto Srbija 

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: