Архива

Posts Tagged ‘miskovic’

NEPREKIDNA PROPAGANDNA IZBORNA KAMPANJA PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“

16. новембра 2015. Коментари су искључени

 

U više od sto opštinskih odbora SNS-a ne postoji legitimno izabrano rukovodstvo već se istaknutiji članovi brutalno otimaju o funkcije…Uz to, Vučića su izdali „prijatelji" iz Nemačke i objavljivanjem ultimatuma „ili Kosovo ili Evropska unija" smanjili mu šanse da u kampanji opet parazitira na lažnom patriotizmu.

Da muka bude veća, Vučićevim političko-mafijaškim partnerima iz Crne Gore istekao je rok trajanja. Svaki čovek ima tri dimenzije: visinu, širinu, i dužinu. A koliko je Vučić dugačak? O tome piše Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji blizak Vučićevo saradnik.

 

                       Predrag Popović

EVROPEJCI BEZ SRBIJE2

 

Na radnom mestu kojim se proslavio, kragujevačkom groblju, Tomislav Nikolić je shvatio značaj mudre izreke „život je kratak". Zato ne gubi vreme. Iako nema stranku, intenzivirao je pregovore o formiranju novog političkog bloka. S većim manevarskim prostorom za političko delovanje, Nikolić namerava da okupi šareno društvo čiji zajednički imenitelj može da bude patriotizam, tvrđi od naprednjačkog i demokratskog, a mekši i Zapadu prihvatljiviji od radikalskog.

Ne odričući se parola o priključenju Evropskoj uniji, Nikolić ima šansu da oživljavanjem priče o odbrani srpskog Kosova i Metohije i uspostavljanja čvršćih političkih i ekonomskih veza s Rusijom bez većih problema privuče značajan broj glasača.

Zbog stranačke infrastrukture i solventnih finansijera, Nikoliću je najpotrebnije partnerstvo s Ivicom Dačićem. Posle svih ličnih uvreda, podmetanja i kompromitujućih kampanja kojima ga je izložio Vučić, Dačiću je jasno da više ne može računati na koaliciju sa SNS-om.

Što je bilo daleko, stiglo je blizu, predsednik SPS-a opet će morati da se bavi politikom. Ako odluči da se u tu neizvesnost upusti bez ozbiljnih saveznika i ako istrpi aferaške kampanje koje ga čekaju, možda će preskočiti cenzus, ali ostaće daleko od onoga što najviše voli – vlasti, moći i para. Dačić je svakakav, samo ne naivan, zna da ga zdrav razum i svi politički rezoni upućuju na saradnju s Nikolićem.

Sličnim motivima rukovodiće se Velimir Ilić i Dragan Marković Palma. Vučić je perfidno skrajnuo Ilića, ostavio ga je u vlasti, ali bez ikakvog uticaja. Usput, gotovo svi ambiciozniji funkcioneri Nove Srbije prešli su u SNS.

Ako ne želi da se vrati u Čačak, Velja Ilić nema mnogo opcija, opstanak na političkoj sceni može da potraži samo u okviru ovog saveza. U sličnoj situaciji nalazi se i Palma. U svoj muzej može da postavi deset voštanih figura Aleksandra Vučića, džabe mu je, više mu nije potreban.

U budućem savezu istaknuto mesto imaće i Bogoljub Karić , koji je najbliže saradnike već smestio kod Nikolića u Predsedništvo. Karić je ulazak u koaliciju sa SNS-om 2010. godine, kako su tvrdili dobro obavešteni izvori, platio s dva miliona evra.

Dobio je poslanička mesta za suprugu Milanku i brata Dragomira, ali ne i ono najvažnije – povlačenje Interpolove poternice i omogućavanje da se u sudskom postupku zbog pljačke „Mobtela" brani sa slobode.

Na primeru Stanka Subotića pokazalo se da Vučić, kad hoće, može da pomogne svojim sponzorima. Kariću neće, drži ga na kratkom povocu i pri tome ga cedi i cedi. Iako je poslovično strpljiv, lider Pokreta „Snaga Srbije" neće beskonačno da trpa pare u Vučićeve džepove bez dna. Uostalom, vođa mu je već nekoliko puta pokazao kako ga tretira.

Od pre godinu dana Dragomir Karić može Vučića da čuje i vidi samo na „Pinku", pošto ni na telefon neće da mu se javi. Karićeva poslovna imperija dobro posluje u Rusiji, Belorusiji i nekim azijskim državama, a deo prihoda, preusmeren s Vučića na Nikolića može da se ispostavi kao dobra politička investicija.

U finansijskom i ideološkom smislu Tomislavu Nikoliću je značajan i Nenad Popović , predsednik Srpske narodne partije. Bivši potpredsednik Koštuničinog DSS-a pokazuje spremnost da se bori za svoje mesto na političkoj sceni, okuplja saradnike, širi stranačku mrežu, ulaže novac i principe koji Srbiju usmeravaju ka Rusiji.

Iako ga logika krupnog kapitala, kao i određene lične osobine, preporučuju za saradnju s Vučićem, na Popovićev izbor tabora kome će se prikloniti bitno će uticati odnos prema Rusiji, a u tome mu je Nikolić neuporedivo prihvatljiviji.

Uz saradnike iz drugih stranaka Tomislav Nikolić može da računa i na veći broj naprednjačkih funkcionera i članova, koji su nezadovoljni svojim statusom i spremni za novi politički početak. Pored njih, novu koaliciju podržaće i brojni lokalni šefovi raznih udruženja građana, koji upravljaju čak i nekim bogatijim opštinama.

Njihovim interesima mnogo je prihvatljivija nagodba s Nikolićem, u kojoj bi zadržali autonomnost i mogućnost da realizuju vlastite političke i poslovne interese nego da se utope u Vučićev kartel.

U toj kombinatorici vredi istaći i ulogu Miroslava Miškovića  , najkrupnijeg tajkuna koji se našao u Vučićevoj nemilosti. Da bi se predstavio kao borac protiv kriminala i korupcije, što mu je bio glavni marketinški trik u prošloj izbornoj kampanji, Vučić je, zloupotrebom policije, tužilaštva i pravosuđa pokrenuo hajku na Miškovića. U svom populističkom maniru, kršeći Ustav i zakone, na 7,5 meseci pritvorio je vlasnika „Delte" i montirao optužnicu s kojom ni Tužilaštvo za organizovani kriminal, ni Specijalni sud ne znaju šta da rade.

Suđenje traje već dve godine, a nije se pomerilo dalje od početka. Tim političkim progonom Vučić je dobio jeftine poene kod lakovernih glasača, ali i iskrenog neprijatelja, sudbinski zainteresovanog za njegovo svrgavanje.

S obzirom na dugotrajnu i korektnu saradnju s Nikolićem, može da se očekuje da Mišković, kao što je finansirao puč u SRS-u, opet odreši kesu. Tomislav Nikolić ne čeka na ozvaničenje svog novog političkog projekta. Na opšte iznenađenje, nedavno je dobio novog i moćnog saveznika – Aleksandra Rodića , vlasnika dnevnih novina „Kurir". Saradnju je inicirao odlazeći američki ambasador Majkl Kirbi, s kojim se Aca Rodić češće viđa nego s tatom Rajom.

Kao što je i ranije nekoliko puta radio, povijajući se kako vetar duva, prestolonaslednik dinastije Rodić se lako i beskrupulozno distancirao od Vučića. Za razliku od svih režimskih medija, koji su skandal s prisluškivanjem Pajtića pratili isključivo u interesu premijera i njegovog kuma, Rodićev „Njuzvik" objavio je tekst Ejni Mejšon, bivše agentice britanske tajne službe MI5  , u kome se razotkrivaju načini na koje tajne službe pakuju afere. Korak dalje „Kurir" je napravio prilikom izveštavanja s proslave sedmog rođendana Srpske napredne stranke.

Na sajtu tog lista, dok su dve televizije s nacionalnom frekvencijom – „Pink" i „Hepi" – direktno prenosile hepening Vučićevog kartela, izveštaj s tog skupa bio je plasiran kao 44. vest, daleko iza prve: „Nađa Golubović polugola plesala u Pinkovim zvezdama".

Promenu uređivačke politike ilustrovao je i intervju s Tomislavom Nikolićem, koji je tada podržao Dačića, požalio se da i njega prisluškuju i montiraju mu razne afere, pohvalio se kontaktima s Angelom Merkel i Barakom Obamom i istakao mogućnost da se opet kandiduje za predsednika Srbije. Nekoliko dana kasnije, Nikolić je podržao Rodića u nameri da postane vlasnik „Politike" i kompanije „Novosti". Pošto se zna da kampanju protiv„Kurira", u Vučićevo ime, vodi Goran Veselinović, očigledno je da su se preklopili Rodićevi i Nikolićevi interesi.

Bez podrške „Kurira", Vučićev medijski monopol biće značajno okrnjen, što će uticati na pad proizvodnje u njegovoj industriji laži i prevara.

Naravno, ni Vučić ne sedi skrštenih ruku. U svođenju računa s „političkim ocem" koristi najprljavija, sebi svojstvena, sredstva. Beskrupulozno kompromituje celu porodicu Nikolić.

Posle optužbi da je kupio fakultetsku diplomu i izrugivanja Tominim izjavama, našao mu je i vanbračnu ćerku koju, navodno, ima sa izvesnom Holanđankom Elizabet Farel. Dragicu predstavlja kao pokondirenu i bahatu domaćicu koja na nezakonit način zgrće pare preko svog humanitarnog fonda.

Za korupciju je osumnjičen i sin Radomir Vučiću za ljubav, kampanju satanizacije porodice Nikolić, gorljivo i brutalno, predvodi zajednički kum i bivši šef, teško oboleli ugledni tviteraš Vojislav Šešelj.

Uz javne prljavštine kojima zatrpava Nikolića, Vučić tajnim podmetanjima pokušava da mu nanese što veću materijalnu i političku štetu. I sam predsednik države u medijima je optuživao izvršnu vlast da sabotira strane investitore koje on dovodi u Srbiju. Rasterivanjem Nikolićevih poslovnih partnera, Vučić pri tome svima na najkonkretniji način pokazuje ko je glavni.

Vreme je pokazalo, Vučić nema sposobnost, znanje i snagu da upravlja društvenim,ekonomskim i političkim procesima. Umesto potrage za ozbiljnim rešenjima nagomilanih problema, premijer stalnom propagandnom izbornom kampanjom, punom megalomanskih obećanja i trivijalnih opravdavanja neuspeha, uzalud pokušava da uveri građane da nema inflacije, cene nisu porasle, nezaposlenih je sve manje, živi se bolje, Vulin je normalan i slične bajke. Režimski mediji mogu beskonačno da emituju saopštenja i izjave lidera Srpske napredne stranke, u tom glibu nema ni traga bilo kakve političke strategije.

Vučić ne samo što nema rešenje za Kosovo, već ne zna ni koji više trik da izvede.

Sve što je uradio, pretvorilo se u katastrofu. Svi njegovi „prijatelji" – Nemačka, Crna Gora, Ujedinjeni Arapski Emirati – u međunarodnim institucijama otvoreno rade u interesu albanske republike Kosova. Ni u odnosu prema Rusiji, koji takođe ima uticaja na domaće glasače, nije se proslavio.

Džabe mu priče o milijardi evra kredita i mnogo moćnim topovima koje će mu dati Vladimir Putin, te laži nisu prošle ni pre dve godine, kad je takođe pominjao milijardu evra ruskog kredita za Železnicu Srbije i nove MIG-ove. Srpske opozicione stranke Vučić je podmitio ili zastrašio.

Na naprednjačku koalicionu deponiju priveo je hordu beznačajnih politikanata, od Pokreta socijalista do blaženopočivšeg Srpskog pokreta obnove. U saradnji s najglupljim liderskim tandemom u novijoj istoriji Srbije, Tadić-Đilas, demolirao je Demokratsku stranku.

I, ne zaustavlja se. Prvom prilikom, pred sledeće izbore, pokušaće da je dokrajči novim raskolom, koji će izazvati pomoću Borka Stefanovića . Plan je jednostavan: Srbiza će podelu inicirati „Programom u 24 tačke", koji je i napisan tako da ne bude prihvatljiv za većinu funkcionera i glasača DS-a.

Sukob će tinjati dok se ne raspiše tender za prodaju „Telekoma". Ljuti levičar Borko organizovaće proteste, tobož u zaštitu državnih interesa, telekomunikacijskih proletera i ostalih socijalnih slojeva. Demokratska stranka, koja je i sama, dok je bila na vlasti, najavljivala prodaju „Telekoma", neće moći da podrži proteste i eto raskola.

S imidžom urbanog Če Gevare u Prada cipelama, Borko će se nametnuti kao vođa nove socijal-demokratske stranke. Za pare, navodno, ne mora da brine. Vučić će ga finansijski podržati preko svog kriminogenog tajkuna…

Pored nekoliko istaknutijih demokrata, uz Borka će se naći pozorišni reditelj Sandokan Mladenović, sociolog Jovo Bakić i još neka nova, politički nekompromitovana, lica. Prepoznatljiva ideološka osnova, sveža energija i podržka režimskih medija trebalo bi da Stefanoviću donese bar 3-5 odsto glasača. Dovoljno i njemu za izborni debi, dovoljno i Vučiću za štetu koja će Demokratsku stranku svesti na granicu cenzusa.

Manipulativnu strategiju Aleksandra Vučića može da poremeti samo formiranje Nikolićevog bloka. Koliko god to strašno izgledalo, s obzirom na biografije političara i tajkuna koji bi trebalo da učestvuju u tom projektu, Tomislavu Nikoliću je zapala obaveza da oživi demokratske procese i suprotstavi se naprednjačkom čudovištu koje je stvorio.

A, to neće biti lak zadatak. Kao i svi ostali diktatori, Vučić će vlast braniti nasiljem. Uostalom, on to i sada, kad je najjači, vredno radi. Kako bi ostvario lične interese, krši Ustav i zakone, državne institucije koristi za progon svih protivnika, montira sudske postupke, preti, hapsi i otima imovinu.

Ako do toga dođe, a male su šanse da ga to mimoiđe, Vučić će na ulične proteste odgovoriti silom. Danas njegovi komunalci terorišu ojađene i osiromašene građane koji se švercuju u gradskom prevozu, sutra će policajci, žandar i vojnici, potpomognuti navijačkim grupama i naprednjačkim kriminalcima da udare na svakoga ko se usudi da organizuje demonstracije.

Ko ne veruje, neka se seti Vučićevih ranijih aktivnosti. Dva poslednja mitinga u čijoj je organizaciji učestvovao završila su se tragedijama. Tokom spaljivanja američke ambasade poginuo je mladi Zoran Vujović, na protestu povodom hapšenja Radovana Karadžića ubijen je Ranko Panić. U borbi za vlast Vučić je dokazao da bez griže savesti može da izaziva prolivanje tuđe krvi. Posle toga, može samo da se zamisli na šta će biti spreman da uradi kad dođe vreme raspleta.

S obzirom da pod kontrolom ima sve državne organe sile, ali i svoje stare drugare iz zemunskog, surčinskog i voždovačkog podzemlja, kao i huligane sa stadiona, Vučiću niko neće moći da se suprotstavi na ulici. I, ne treba. Prvi put, 2000. godine, s vlasti je oteran silom.

Sada bi bio red da ga građani, umesto bagerom, kukom i motikom, najure glasačkim listićima.Kako god bilo, Tomislav Nikolić će politički nadživeti Aleksandra Vučića. Novi politički savez, skrpljen od starih likova, svakako neće predstavljati budućnost Srbije, ali biće dovoljno da zaljulja diktatorov tron i uspori srljanje Srbije u naprednjačku provaliju.

 

©Geto Srbija

mterijal: List protiv mafije

VUČIĆEV TRON NA KLIMAVIM NOGAMA A ROK TRAJANJA NA VLASTI ISTIČE…

30. септембра 2015. 1 коментар

 

Dok je bio velikosrpski radikal, Aleksandar Vučić je govore ulepšavao citatima kneza Lazara, vladike Nikolaja i, naravno, Vojislava Šešelja. Transformisan u evroatlantskog naprednjaka počeo je da se oslanja na strane autoritete poput Maksa Vebera, Vinstona Čerčila i stare kineske mudrace. Posebno mu se svidela deviza legendarnog vojnog stratega Sun Cua: „Ako dovoljno dugo sediš na obali, dočekaćeš da reka pronese telo tvog neprijatelja".

Vučić se na ličnom primeru uverio u tačnost tog saveta. Strpljenje mu se isplatilo, jednog po jednog, bukvalno ili u političkom smislu, reka je odnela sve njegove protivnike: Miloševića, Đinđića, Šešelja, Đilasa, a i Nikolić beznadno tone. Ali, i Vučićev slučaj je iscrpljen, i pitanje je dana kada će i njega “prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“.

 

                   Predrag Popović

VREME JE ZA ODLAZAK-11

 

U aprilu, dok je usamljen i očajan šetao obalom vašingtonske reke Potomak, Vučić je jasno video kako voda nosi njega. S vlasti, pravo na dno prošlosti. Prizor ga nije iznenadio. Vučić je znao šta ga čeka u Americi.

Znao je da će u Beloj kući biti primljen na nivou balkanskog turiste i da će umesto poziranja s uticajnim političarima imati priliku samo da se suoči s njihovim staferima, koji će mu preneti spisak novih zahteva. To se i dogodilo. Osim slučajnog susreta na hodniku, daleko od Ovalnog kabineta, sa republikanskim senatorom Džonom Mekejnom, imao je samo dva značajna sastanka, i to s Viktorijom Nuland, pomoćnicom državnog sekretara za Evropu i Evroaziju i sa Suzan Rajs, savetnicom za nacionalnu bezbednost predsednika Obame.

Sve što je čuo, svodilo se na – gotov si, Vučiću.

Pored starog i dobro poznatog zahteva da se kazne krivci za smrt braće Bitići, američkih državljana i istaknutih terorista UČK-a, srpski premijer je suočen s još tri značajna problema: 1. slučaj Miroslava Miškovića, 2. reketiranje američke kompanije „Kontinental Vind Partners" (CWP)  i 3. distanca Srbije od Rusije.

Vučić je znao da se Mišković obratio američkim lobistima za pomoć, prikazujući svoj sudski postupak kao zloupotrebu pravosuđa od strane izvršne vlasti. Međutim, ni Vučićev zaštitnik Majkl Kirbi, američki ambasador u Beogradu, nije imao informacije o tome da je u Stejt Departmentu već procenjeno da je tužba protiv Miškovića neosnovana.

Drugi problem je kompleksniji, pošto je u njega involvirana američka kompanija koju vodi Mark Krendal, muž Lidije Zilme Udovički, čija sestra Kori je aktuelna ministarka u Vladi Srbije.

U izgradnju vetroparka u Banatu CWP je investirala oko 300.000.000 evra, ali posao kasni jer neko iz Vučićevog okruženja traži dva miliona evra, kako bi omogućio dozvole za priključenje u sistem Elektorprivrede Srbije.

Bez otvaranja diskusije na te teme, Vučiću je izdato naređenje da hitno nađe rešenje. Pravosudni progon Miškovića mora da se zaustavi, a CWP-u mora da bude omogućeno normalno poslovanje i, naravno, reketaš mora biti otkriven i kažnjen. Vučiću je ostalo da samo muca, sleže ramenima i prediše nad sudbinom.

Treće naređenje je glasiloSrbija mora odlučno da se distancira od Rusije, samo takvim postupkom može da dokaže rešenost da nastavi proces priključenja Evropskoj uniji. Taj zahtev nije iznenadio Vučića.

Svaki put kad bi mu neki zapadni diplomata pomenuo taj uslov, srpski premijer bi odrecitovao tra-la-la bajku o nesvrstavanju ni na jednu stranu i, kao dokaz podrške evroatlantskoj antiruskoj kampanji, odluku Srbije da ne prizna otcepljenje Krima od Ukrajine.

No, to više ne zadovoljava Amerikance. Ne zanimaju ih priče o rusofilstvu Tomislava Nikolića i Ivice Dačića. Odlično obavešteni vašingtonski moćnici dobro znaju da Nikolićevi stavovi nisu bitni, a da Dačić bespogovorno izvršava sve američke naloge jer dobro zna da mu opastanak na slobodi i političkoj sceni zavisi od toga da li će i kada će CIA i DEA otvoriti dosijea Darka Šarića i Rodoljuba Radulovića, zvanog Miša Banana.

Bez uvijanja, Amerikanci su Vučiću otkrili da imaju saznanja o tome kako upravo on dotura Rusima poverljive informacije. Vučić je bio oprezan, ruskim diplomatama uvek je preko posrednika plasirao sva značajnija obaveštenja. Uzalud. Majstori iz CIA su lako ušli u trag informacija koje su dali samo Vučiću, tako da su njegovi pokušaji da odgovornost svali na Nikolića i Dačića izgledali kao detinjasta igra.

Još dok je leteo iznad Atlantika, na povratku u svoj kalifat, Aleksandar Vučić je shvatio da su ga Amerikanci pustili niz vodu. Brzo se uverio i kako će porinuće izgledati u praksi.

Kao što su pažljivo isplanirali Vučićevo instaliranje na vlast, eksperti iz Lenglija su detaljno pripremili projekat „postvučićevske Srbije". Nezainteresovani za njegove marketinške trikove i lažna ili iskrena obećanja, njima svejedno, pokrenuli su proces rušenja diktatora.

Odmah po povratku iz SAD, Vučić je obavešten da je ambasador Kirbi jednom od kolega, pred nekoliko svedoka, postavio pitanje: „Šta mislite o Miodragu Kostiću kao potencijalnom budućem premijeru Srbije?"

Ne čekajući odgovor, Kirbi je s osmehom i naglašenom podrškom toj ideji nahvalio Kostića kao uspešnog biznismena koji odlično razume političke procese, što je dokazao odnosom prema Ukrajini, u kojoj je razvio krupne poslove.

Da li Amerikanci zaista žele da na mestu premijera vide Kostića ili ga tom pričom samo da testiraju, Vučiću nije ni bitno. Šokirala ga je već činjenica da se uopšte pominje mogućnost da ga neko nasledi. I to sad, kad je najjači, bar u svojim očima, na „Pinku" i u „Informeru".

Vučić još nije stigao ni da se osveži infuzijom, a stigla ga je nova nevolja. Na sednici Vlade Srbije, održanoj u četvrtak 18. juna, glasalo se o predlogu britanske rezolucije o Srebrenici, koja je trebalo da se usvoji na sledećoj sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, ali je to sprečio ruski veto!!!!

Iako stav Srbije niko nije ni tražio, niti ima ikakav značaj, osim za unutrašnje političke i propagandne potrebe, Vučić je hteo da proveri raspoloženje članova svog kabineta i dokaže da u državnom vrhu vlada idilično jedinstvo.

Bolje da nije. Troje ministara dalo je podršku rezoluciji koja na najteži način optužuje Srbe i Srbiju za genocid nad Bošnjacima u Srebrenici. Prema neproverenim informacijama, za rezoluciju su glasali Zorana Mihajlović, Kori Udovički i Dušan Vujović.

Uostalom, nije ni bitno ko je odbio da slepo sledi premijerov politički avanturizam, američka poruka je bila sasvim jasna – uvek i po svakom pitanju može da se politički uzdrma Vučićev tron.

Pored prezentacije političke moći, Amerikanci su izvršili i neku vrstu čistke u srpskoj Bezbednosno-informativnoj agenciji. S mesta savetnika šefa BIA smenjeni su Radivoje Mičić i Duško Bobić. Oni su osumnjičeni da pripadaju tvrdoj proruskoj grupi i da su, kao takvi, nepodobni za vršenje funkcija u vrhu tajne policije.

Mičić i Bobić su iskusni obaveštajci. Iako su imali dug staž u Službi, nisu bili politički kompromitovani, ali smenjivani su i u vreme režima Tadić-Dačić. U BIA ih je vratio Nebojša Rodić, prvi Vučićev kadar na čelu tajne policije. Međutim, mimo Vučića, sada ih je penzionisao direktor Aleksandar Đorđević – tvrdi za Tabloid izvor iz BIA.

Đorđević je istovremeno kad i Vučić, ali u nezavisnom aranžmanu, putovao u Sjedinjene Države. Kao dokaz lojalnosti, poneo je rešenja o uklanjanju dvojice „ruskih špijuna" iz BIA. Nije poznato kakva uputstva za dalje delovanje je Đorđević dobio od šefova iz CIA.

Veliki Vučićev poraz predstavlja i imenovanje Dragana Bujoševića za direktora Radio-televizije Srbije. Iako Bujošević, u skladu sa svojim karakterom i profesionalnim kvalitetima, neće predstavljati neku ozbiljniju prepreku režimskim medijskim kombinacijama, Vučić je tu kadrovsku igru, kao i sve ostalo, shvatio kao ličnu diskreditaciju i značajno ograničenje moći.

I na ovaj način Amerikanci su premijeru pokazali ko vuče konce. Vučiću je ostalo samo da upregne Dragana J. Vučićevića i preko „Informera" pokrene kampanju kompromitacije „žutog Bujketa".

Amerikanci disciplinuju Vučića na sve načine. Uz političke pritiske i kadrovske vrteške život mu zagorčavaju strateškim spletkama poput puštanja, pa vraćanja Šešelja u Hag, hapšenjem i oslobađanjem Haradinaja i, naročito, pritvaranjem Nasera Orića, s kojim Vučić ne zna šta da radi.

Uporedo s tim, sve su glasniji prigovori srpskom režimu zbog medijske cenzure, kao i podrška pojedincima koji su izloženi progonu kakav već mesecima trpi Saša Janković. Da stvar bude gora, Vučić je suočen i s brutalnim finansijskim ucenama i to ne samo od Međunarodnog monetarnog fonda. Snažan udar ga čeka na susretu s Angelom Merkel, koja će zahtevati da Srbija hitno podmiri 190 miliona evra duga „Velefarma" prema „Štadi".

Od osnivanja Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić pokušava da se predstavi kao prvi srpski lider koji ima apsolutnu podršku SAD i EU. Sa stranim predstavnicima uspostavio je harmoničan odnos, kako oni drmaju, tako se on trese. Odradio je dobar posao.

Stvorio je sve uslove za zaokruženje državnosti albanske republike Kosovo, pristao na promene Ustava koje će ozvaničiti trajni gubitak južne srpske pokrajine, stavio je celu Srbiju na uslugu NATO i zatezanjem odnosa s Rusijom naneo nenadoknadivu štetu našim političkim i privrednim interesima.

Međutim, uplašen činjenicom da mu je istekao rok trajanja na vlasti, počeo je da razmišlja taktički – malo glavom, malo dupetom.

– Znam da bi to mnogi jedva dočekali, ali moraću da ih razočaram, ja neću završiti kao Slobodan Milošević ili Zoran Đinđić. Njih dvojica su oboreni uz pomoć svojih najbližih saradnika. Za sve što se dešavalo pre 5. oktobra, za sve pljačke, ratove, inflaciju i sankcije, za sve je kriv samo Milošević.

Za sve zlo koje je Srbiju snašlo dolaskom DOS-a na vlast, kriv je samo Đinđić. Pa, neće da može… Ko misli da mu je korisno da krene protiv mene, neka to radi, ali mora da bude svestan da se neću predati tek tako, bez borbe.

Kad sam javno zahtevao da u ovim teškim danima budemo jedinstveni nisam se šalio. Ili ćemo zajedno da prođemo kroz ovu krizu ili ćemo zajedno da padnemo – rekao je Vučić na prvom sastanku s najbližim saradnicima po povratku iz Vašingtona.

Tek da pretnja bude jasnija, naglasio je kako o svima zna sve i poseduje dokazeza koje bi bilo bolje da se nikada ne pojave u medijima".

– Vučićeve pretnje svi su shvatili krajnje ozbiljno. U vrhu SNS-a i naročito u Vladi nastala je panika. Neko je pustio glas da Vučić ima dosijea svih saradnika i da, osim njega, samo Andrej zna od koga i kako dobija informacije iz BIA.

Navodno, na „crnoj listi" nalaze se Zorana Mihajlović, Zlatibor Lončar, Nikola Selaković, Maja Gojković, Radomir Nikolić, pa čak i Nikola Petrović i Petar Panić Pana. Tu su i ministri koji se javno zaklinju u lojalnost premijeru Nebojša Stefanović i Aleksandar Vulin.

Vučić se potrudio da raširi paranoju. Neko je, verovatno uz njegovu saglasnost, među naprednjacima proturio priču kako je Vučić, nezadovoljan tonom s kojim mu se obratila, skresao ministarki Jadranki Joksimović da pazi kako priča s njim, jer, kako je rekao, „na snimcima presretnutih razgovora koje je vodila s problematičnim likovima ima mnogo spornih stvari".

Možda je Vučić, po običaju, lagao, ali ostvario je cilj. Sada svi njegovi saradnici strepe jedni od drugih, dobro vagaju svaku reč i još otvorenije se ulaguju opasnom šefu – kaže za Tabloid izvor iz SNS-a,

Paranoja je uzela maha, a kako i ne bi kad svi znaju s kakvom lakoćom se Vučić odrekao Šešelja, Đilasa, Nikolića, Kosova... Posle toga, neće mu biti problem da, čim proceni da je vreme, odbaci Nikolu Petrovića ili bilo kojeg drugog saradnika u čiju lojalnost posumnja.

U Vučićevom ludilu ima sistema. Pošto je svoju piramidu vlasti formirao po sistemu kakav je video u svom omiljenom filmu „Kum", jasno mu je da će ga napasti neko blizak, u koga ima poverenja.

Ako je sebi odredio ulogu Majkla Korleonea, a bratu Andreju, Sonija, najozbiljniji kandidati za Freda su Petrović i Lončar. Suviše su autonomni, imaju svoje poslove i ambicije, ne zavise od volje vođe, uvek mogu da zadovoljenje interesa potraže na nekoj drugoj strani.

Poznato je da je Petroviću mnogo važniji partner Stanko Subotić nego Vučić. Lončar je oslonjen na dugogodišnjeg ortaka Aleksandra Đorđevića, koji BIA vodi prema uputstvima koje ne dobija od Vučića, nego od Amerikanaca. Za njih dvojicu premijer nema rešenja, može samo da se nada da ga neće prodati.

Nema rešenja ni za Zoranu Mihajlović. Zahvaljujući davno stečenoj čvrstoj podršci stranaca, Mihajlovićeva je dovoljno sposobna i odlučna da, u određenom trenutku, izazove podele u SNS-u i suprotstavi se Vučićevoj samovolji. Kad dođe do haosa, a taj trenutak je sve bliži, ona može da predvodi grupu nezadovoljnih naprednjaka, koji nisu zadovoljili apetite.

Zbog svih problema, Vučić je odustao od rekonstrukcije Vlade i sređivanja stanja u svojoj stranci. Na raspuštanje Vlade i raspisivanje vanrednih republičkih izbora, koje je planirao da veže s vojvođanskim, krajem decembra, odlučiće se samo ako uspe da preko leta konsoliduje stanje u SNS-u i izgladi odnose sa Amerikancima. Da bi ispunio tu nemoguću misiju moraće da se, kako zna i ume, izvuče iz sudske afere s Miškovićem.

Ne sme da prizna propast slučaja na kome je, još pre tri godine, gradio autoritet bespoštednog borca protiv kriminala i korupcije, a ne može ni da odbije zahtev da se okonča ta pravosudna predstava.

I da bi ispunio drugi američki uslov – omogućavanje kompaniji CWP normalno poslovanje – mora da smisli neki hudinijevski trik, pa da kazni reketaše iz svog okruženja, ali tako da ih ne naljuti i ne okrene protiv sebe. Neće mu biti lako ni da se distancira od Rusa. Svidelo mu se da sedi na obe klupe, iako ni na jednoj nije rado viđen.

Vučićeva borba za opstanak na vlasti osuđena je na neuspeh. Tron mu je ozbiljno poljuljan, to više ne može da sakrije od svih kojima se zamerio, a koji raspolažu kvalitetnijim informacijama od onih koje nudi „Pink".

Vučić je dokazao da nema pojma o politici. Dok on vodi marketinšku kampanju i brine za trenutni rejting, krupni igrači na mnogo realniji način štite svoje interese. Da je biznis važniji od populizma Vučić će se uveriti kad bude prekasno.

Mnogima se zamerio, jedva su dočekali da vide kako mu brod tone. Čim je procurela vest da je Miodrag Kostić pretendent na mesto premijera, obradovali su se i oni koji o njemu ne misle dobro.

Naprosto, raposloženje je takvo da je svako dobrodošao, samo neka Vučić ode. Ne znam da li je tačno, ali prepričava se kako je Kostić, kad je upitan da li je tačno da će postati premijer, rekao: „Što se tiče ove Vlade, veliki sam optimista, neće dugo". Taj optimizam dele i mnogi građani – kaže za naš magazin odlično obavešten izvor iz SNS-a.

Kad je prvi put pao s vlasti, kao radikalski ministar protiv informisanja, Aleksandar Vučić je potonuo u duboku depresiju. Iako je i tada činio stravične zločine prema demokratiji, medijima i nepodobnim pojedincima, mogao je da alibi traži u činjenici da je bio samo jedan od šrafova u crno-crvenom mehanizmu zla.

Pad s ovog nivoa vlasti, svojstvenog samo diktatorima, boleće mnogo više. To zna i Vučić, zato će tron braniti svim sredstvima. Kao neprijatelje etiketiraće sve: Amerikance, svoje saradnike, tajkune, opozicionare, sve građane koje je pretvorio u taoce svog politikantskog avanturizma. No, sve mu je uzalud. I Hitler je 1943. bio opasan protivnik, pa su i tada svi znali da ga čeka poraz. Kao danas Vučića.

 

 ©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TRGOVCI PRAVDOM : „KRUPNE RIBE“ POD ZAŠTITOM TUŽIOCA RADOSAVLJEVIĆA I LJUDI BLISKIH DS!!!

13. јула 2015. Коментари су искључени

 

U Beogradu je, pre dve nedelje, uhapšen sudija Višeg suda u Beogradu Branislav Blažić, pod optužbom da je, navodno, izvršio krivično delo trgovinom uticaja!

Specijalno tužilaštvo za borbu protiv oprganizovanog kriminala saopštilo je da je sudija praćen više od osam meseci, i da je, navodno, pokušao da kod sudija Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu izdejstvuje da povoljno reše predmet nekog preduzetnika, koji je pravnosnažno osuđen u Novom Sadu.

 

                  Milan Glamočanin

TRGOVCI PRAVDOM-1

 

Da bi predmet mogao da vodi specijalni tužilac, uhapšen je i sin tog preduzetnika (Milojica i još dvojica), koji su odbili svaku pomisao da su sudiji dali iznos od 1.700 evra, a advokat koji brani sudiju podneo je sudu dokaz da je pritvoreni sudija pre deset dana podigao kredit kod banke u iznosu od 1.600 evra.

Njegov advokat je izjavio novinarima da su sudije Vrhovnog kasacionog suda, koji su odlučivali o statusu predmeta uhapšenog preduzetnika, potvrdili da su spremni da idu na poligraf, da potvrde da ih Blažić nikada nije kontaktirao po pitanju tog predmeta.

Blaćenjе sudije Blažića izvršeno je po nalogu Snežane Malović – Mace, bivše ministarke pravde i njenog ljubavnika Miljka Radisavljevića, specijalnog tužioca, i Nate Mesarović bivše predsednice Visokog saveta sudstva.

Sve je, ustvari počelo 17. oktobra prošle godine, kada je predsednik Vrhovnog kasacionog suda Srbije Dragomir Milojević sa grupom kolega podneo krivičnu prijavu protiv bivše ministarke pravde Snežane Malović i predsednice Vrhovnog kasacinog suda Nate Mesarović, zbog neuspele reforme pravosuđa i štete od 1,5 milijardi dinara.

Osim bivše ministarke Malović, na krivičnoj prijavi kojom se terete za zloupotrebu službenog položaja našli su se i svi članovi prvog sastava Visokog saveta sudstva – nekadašnja predsednica Vrhovnog suda Nata Mesarović, Jelena Borovac, istražni sudija Vučko Mirčić, Biljana Tošković, Nadica Jovanović, Đurđina Bjelobaba, bivši predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe Boško Ristić, Dejan Ćirić i Predrag Dimitrijević.

Krivičnu prijavu su potpisali, pored predsednika VKS Milojevića, i Novica Peković, predsednik Apelacionog suda u Novom Sadu, zatim sudije Vrhovnog kasacionog sudaJanko Lazarević, Zoran Tatalović, Dragan Jocić i Dragiša Đorđević.

Podnosioci krivične prijave naveli su da su prijavljeni "kao službena lica članovi prvog sastava VSS u postupku izbora sudija iskorišćavanjem svog službenog položaja teže povredili prava 837 sudija", jer prilikom donošenja odluka o izboru sudija 16. decembra 2009. "nisu odlučivali da li ispunjavaju uslove da budu birani za sudije", iako su "bili dužni da i na njih primene postupak izbora, već su samo odlukom od 25. decembra 2009. konstatovali da ovim sudijama sa 31. decembrom 2009. prestaje sudijska funkcija".

Dodaje se i da razrešenim sudijama nisu dati pojedinačni razlozi za razrešenje i da je time istovremeno "naneta šteta državi od 1,5 milijardi dinara".

U obrazloženju krivične prijave piše i da su, time što postupak izbora prema ovim sudijama nije sproveden, teže povređena njihova prava, koja im pripadaju po osnovu vršenja sudijske dužnosti, "niti su imali pravično suđenje, bili su diskriminisani, povređeno im je pravo na rad i imovinu".

Sve razrešene sudije su, da podsetimo, polovinom 2012. na osnovu odluke Ustavnog suda i Visokog saveta sudstva, a posle promene vlasti u Srbiji, vraćene na posao.

Krivična prijava je podneta Tužilaštvu za organizovani kriminal, ali je za samo deset dana stigao i odgovor. Tužilaštvo je odbacilo podnetu krivičnu prijavu kao neosnovanu. Odluku je doneo Miljko Radisavljević.

Podnosioci su izjavili prigovor Republičkom javnom tužilaštvu, i zamenik Zagorke Dolovac zvane Zagor, uvažio je prigovor i naložio Specijalnom tužilaštvu da sprovede izviđajne radnje i prikupi dokaze na koje se podnosioci pozivaju.

Bivša ministarka Malović i tužilac Miljko Radisavljević uspešno su trgovali sa onima koji danas odgovaraju pred specijalnim sudom. Darko Šarić je bio primoran da ministarki i tužiocu kupi stan u Vašingtonu i snabde ih velikom količinom novca (četiri miliona dolara). Magazin Tabloid je godinama opisivao kriminalna dela gospođe Malović i tužioca Radisavljevića.

Ipak, po nalogu Aleksandra Vučića, zbog kojeg će i on biti izveden na sud, Malovićeva je po odlasku sa funkcije nastavila da živi u rezidencijalnom objektu, i pored činjenice da je u Molerovoj ulici imala komforan četvorosoban stan, a i taj stan je obezbeđivan od strane policije. Preko 60 vojnih specijalaca je doskora svakodnevno čuvalo bivšu ministarku.

 

       Maca uzvraća udarac

 

Po nalogu Snežane Malović Mace, tužilac za organizovani kriminal je, nakon podnete prijave protiv nje, naložio, a sudija za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu – Odeljenja za organizovani kriminal dozvolio da se snimaju telefonski razgovori, ozvuče kancelarije i automobili, i stave na sve druge mere, svi podnosioci krivične prijave i druge sudije. Ukupno 83. sudija!

Tako je i nesrećni Blažić bio pod danonoćnom opservacijom, počev od 23. oktobra prošle godine. On je uhapšen, jer je, nakon što je ostao bez posla, odlukom VSS, doživeo težak moždani udar, i dugo se oporavljao. Zaverenici su očekivali da lako mogu da ga ubiju u zatvoru, i pokažu kako je njihova reforma bila opravdana.

Ova kriminalna akcija, koja će propasti kao i sve ostale koje je sprovodio Radisavljević od 2007. godine, kada je postavljen za tužioca za organizovani kriminal, sprovedena je uz saglasnost ministra pravde Nikolice Selakovića i premijera Aleksandra Vučića. Policija raspolaže dokazima da je Vučić bio upleten u mnoge kriminalne afere, i da ga bivša ministarka drži u šaci.

 

      Miljkova mreža za ulov

 

Koliko je zla napravio tužilac Miljko Radisavljević, prikrivajući izvršioce pljačkanja Srbije, njenih fondova, javnih preduzeća i kreditnih linija, moraće da istraži Anketni odbor Skupštine Srbije.

Kako je to polazilo za rukom Radisavljeviću?

Zahvaljujući zakonskim odredbama, lica osuđena po osnovu sporazuma o priznanju krivice, ne mogu se saslušavati na suđenju drugim licima u istom postupku, što pruža dodatnu zaštitu onima koje je Specijalno tužilaštvo, po nalogu političara, odlučilo da na ovaj način nagradi.

Dve godine nakon promene političke vlasti, u pravosuđu je veoma malo toga izmenjenoborbu protiv organizovanog kriminala i korupcije u pravosuđu i dalje vode ljudi postavljeni od DS-a, ili oni koji su bliskost DS-u navodno zamenili lojalnošću novoj vlasti, poput pomenutog predsednika Specijalnog suda…

Stoga se postupanje pravosudnih organa u krivičnim postupcima vrti oko pretežno beznačajnih stvari i ljudi, veliki broj postupaka vodi se bez odgovarajućih dokaza unedogled, dok se za javnost stvara predstava da se nešto bitno događa i razrešava.

Jedini događaj koji bi donekle mogao da pokvari planove za ograničavanje efekata širenja istine i otkrivanja dokaza bila je predaja Darka Šarića i njegova spremnost, da progovori otvoreno o svojim poslovima i kontaktima, kao i da predoči dokaze koje je sam obezbeđivao, tokom tih poslova i kontakata.

Iluzorno je i očekivati bilo kakve pomake u situaciji kada je Specijalni tužilac Miljko Radisavljević od 2007. godine, postavljen od Republičkog javnog tužioca, na kojoj funkciji je i do danas Zagorka Dolovac, verni sluga režima DS-a, i osoba od najvećeg poverenja i bliskosti sa Bojanom Pajtićem.

 

      Zatiranje tragova

 

U magazinu Tabloid, od 22. maja prošle godine, objavili smo tekst insajdera koji je učestvovao u istragama, o metodu zatiranja tragova od strane tužioca Radisavljevića, i njegovoj zaštiti “krupnih riba“

“Još jedan od metoda rada, pre svega Specijalnog tužioca, jeste uklanjanje „nezgodnih" dokaza, njihovo umetanje u druge predmete koji se arhiviraju (ili ih „čistačice izbacuju u đubre"), slanje dokaza drugim državama, po njihovim zamolnicama (uz nezvaničnu „zamolnicu" sa naše strane da se dokazi ne vraćaju, ili da im se sadržina izmeni) – ovo se pre svega odnosi na diskove sa prisluškivanim razgovorima.

Moć Miljka Radisavljevića i počiva na tome što je brojne snimljene razgovore sklonio u stare arhivirane predmete, ali on zna gde se nalaze, i po potrebi ih može izvaditi. Čak se i audio snimci prisluškivanih razgovora menjaju, tako što se brišu određeni delovi razgovora, dok se prilikom sačinjavanja transkripata navedena mesta označavaju kao nerazumljiva. Pojedini razgovori se čak i konstruišu, odnosno izmišljaju i prave postupkom montaže od delova više različitih razgovora.

Jedan od razloga velikog uticaja Demokratske stranke na pravosuđe je i činjenica da su brojne sudije i tužioci prilikom izbora potpisivali pristupnice pred pojednicima iz vrha stranke, što po zakonu ne bi smeli. Zato ih oni „drže u džepu" i mogu i dalje vršiti veliki uticaj na njihovo postupanje i odlučivanje, pretnjom da će aktivirati i obelodaniti njihove pristupnice, zbog čega bi morali biti razrešeni funkcije.

Valja primetiti i izjavu bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića da Šariću Srbiji nije činio krivična dela", čime se Tadić, koji je, kao i krug ljudi oko njega (Miodrag Rakić, Bojan Pajtić, Dragan Šutanovac, Snežana Malović, Slobodan Homen, Dušan Petrović, Dragan Đilas i dr.) jako dobro informisan i duboko upleten u nelegalne poslove, pokušava unapred distancirati od eventualnih Šarićevih otkrića.

Upravo je taj način funkcionisanja sistema njegova glavna karakteristika već duži niz godina: onaj policajac, sudija, političar, tužilac koji je nekoga reketirao je taj koji ga hapsi, sudi mu itd., da bi na taj način diskvalifikovali tvrdnje reketiranih, jer po zakonu okrivljeni „ima pravo da laže", „laže da bi se izvukao" i sl.

Primera radi, tako se pokušavaju od funkcionera vlasti DS diskvalifikovati tvrdnje Stanka Subotića o reketiranju – novcu koji je dao Borisu Tadiću i Demokratskoj stranci; tako se teže unapred diskvalifikovati i iskazi Darka Šarića, ne znajući međutim da postoje brojni dokazi, i to kako oni zvanično prikupljeni poput transkripta razgovora koji je u prilogu, tako i oni koje je Darko Šarić sam prikupljao.

Naime, sa njim nije uspelo postupanje po ugledu na postupanje sa Dušanom Spasojevićem i kućom u Šilerovoj u Zemunu, ali bi zato sada mnogi voleli da mu se desi sudbina Mike Brašnjevića – da ga obese u zatvoru.

Zato se i težila stvoriti slika o Mikiju Rakiću, kao predvodniku borbe protiv organizovanog kriminala i Darka Šarića, dok je Demokratska stranka, zapravo bila duboko upletena u saradnju i poslove Šarića, o čemu svedoči i ovaj snimljeni razgovor, samo jedan od brojnih. Isto važi i za Snežanu Malović, Slobodana Homena, Miljka Radisavljevića, Dušana Petrovića, Dragana Đilasa…

U tom tekstu, objavljeni su i transkripti razgovora u kojima su pominjani najviđeniji funkcioneri DS-a.

Analizom rada Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal, lako je doći do zaključka da je pri vrhu piramide u organizovanom pljačkanju Srbije, upravo tužilac Miljko Radisavljević, i njegova metresa, bivša ministarka Snežana Malović.

Tako je Radisavljević, po Vučićevom nalogu, obustavio rad na proverama 24 sporne privatizacije, na koje je ukazao Savet za borbu protiv korupcije Vlade Srbije, a koje je zahtevala Evropska unija.

Šta je sa prikupljenim podacima o praćenju 82. sudija, i da li njihovo neovlašćeno stavljanje na mere može trajati neograničeno?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DIPLOMIRANI NAPREDNJACI I INVAZIJA ZAPOŠLJAVANJA U ELEKTROPRIVREDI SRBIJE

 

Srbijom haraju dilatenti i neznalice, nosioci akademskih titula bez imalo obrazovanja, ljudi koji i ne znaju šta je stručnost. Njihova jedina preporuka je to što su platili diplomu i učlanili se u Srpsku naprednu stranku. Ako su imali još para da dodaju, neki od njih su kupili i direktorsko mesto u nekom od javnih preduteća poput EPS-a.

 

            Insajder- E 6

 

Rukovodstvo Elektro privrede Srbije (EPS), intenzivno pregovara o zakupu poslovnog prostora u naselju Belvil u stambenom kompleksu koje je vlasništvo Miroslava Miškovića. U pitanju je zgrada u kojoj je trebalo da bude smeštena korporacija Delta holding, ali se zbog problema u koje je Delta upala od toga kasnije odustalo. Cena zakupa koju EPS treba da plati je 25 evra po kvadratu, što je tri i po puta više od tržišne cene u tom naselju.

Ukoliko ugovor bude postignut, procenat od dobro zaključenog posla deliće sa Miroslavom Miškovićem, Aleksandar Obradović, Dragan Jeremić, Mlađen Malešević, Dragan Veljić…

Zgradu u koju čelnici elektro privrede planiraju da smeste EPS, Miroslav Mišković je pre više od godinu dana stavio pod hipoteku zbog nagomilanih dugovanja. Hipotekom na ovu zgradu raspolaže Hipoalpe adria banka, a kako je bilo kašnjenja u servisiranju duga vlasnička struktura zgrade je sada postala sporna i mogla bi biti predmet sudskog spora.

Osim poslovanja sa najpoznatijim srpskim tajkunom, rukovodstvo EPS je uspelo u igru da vrati i Vojina Lazarevića. Kako stvari stoje Lazarević se u EPS vraća na velika vrata, on će EPS-u ako sve bude išlo kako on planira naredne godine prodati desetak hiljada svojih brojila.

Glavni Lazarevićev čovek za sprovođenje ovog plana u delo je istaknuti funkcioner EPS Dragan Jeremić, direktor direkcije za informativnu tehnologiju komunikaciju u poslovodstvu EPS-a.

Jeremić je poznat po potpisivanju višemilionskih sumnjivih ugovora raznih vrsta, potpuno neopravdanih i nepotrebnih za poslove EPS. Ovde treba istaći da je Lazarevićeva firma koja navodno može da proizvede brojila sa daljinskim očitavanjem "Meter and kontrol" prethodno isporučila EPS-u brojila koja nije moguće očitati daljinski.

Ova Lazarevićeva firma posluje u okviru "Rudnap grupe" koju je Lazarević ranije privatizovao pod sumnjivim okolnostima. Ukupan posao prodaje brojila EPS vredan je nekoliko stotina miliona evra, a osim Lazarevića, i francuski Alstom bi želeo da dobije deo kolača. U njihovu korist trebalo bi da lobira Božidar Đelić, koji će pokušati preko nove ministarke Kori Udovički da ugura ovu francusku firmu.

Na EPS se trenutno vrši i invazija zapošljavanja. Na spisak je moguće doći i uz političku urgenciju iz vrha Srpske napredne stranke, ali ne može svako da ubaci kandidate na spisak. Ovakva politika je naravno u suprotnosti sa politikom koju propagira Aleksandar Vučić, on zvanično zagovara smanjenje zaposlenih u svim javnim preduzećima.

Broj službenih automobila u EPS, veći je nego u Vladi Srbije, zbog čega zaposleni ne mogu da veruju da rukovodstvo planira da sprovede sramotni plan nabavke novih vozila. Ne samo da hoće da kupe nova vozila već planiraju da vozila budu visoko luksuzna, daleko skuplja od onih sa kojima EPS sada raspolaže.

Blago dobra vest je činjenica da su iz Vlade zamolili da se smanji broj službenih putovanja, u pitanju su izmišljena i skupa putovanja. Mada i onih manje skupih putovanja na godišnjem nivou u EPS ima više nego u svim drugim javnim preduzećima zajedno.

Ništa bolja situacija nije ni sa dnevnicama koje se šakom i kapom dele stranačkim kadrovima. Po ovom pitanju javlja se i otpor zaposlenih koji su zabrinuti za budućnost ovog strateški važnog preduzeća.

Direktor ljudski resursa Dragana Rajačić je nešto bolje kvalifikovan za funkciju koju obavlja ona je diplomirani paleontolog! Eto objašnjenja otkud toliki dinosaurusi u EPS-u. Mlađi naprednjaci koji se ovih meseci zapošljavaju u EPS su doneli uredne diplome sa Univerziteta Singidunum, Univerziteta Union, i drugi čuvenih demokratskih univerziteta, koji rade po principu: platio sam, imam pravo na diplomu.

Kod naprednjačkog osoblja sa srednjom školom u EPS ima i nekoliko medicinskih sestara. Prijateljica direktora JP elektro Srbija Kraljevo je takođe medicinska sestra, ali kada su joj kolege zamerile što je sa takvom kvalifikacijom došla u EPS, ona je rekla: za razliku od vas, ja poznajem direktora lično.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RAČUN PUN LJUBAVI: KO KONTROLIŠE PARE IZ DONACIJA SLIVANE U POLITIČKO PREDUZEĆE???

13. априла 2014. Коментари су искључени

 

Objašnjavajući pre dve godine kako je "Viktorija grupa" (kompanija za trgovinu hranom i poljoprivrednim proizvodima), dobila najpovoljniji kredit od 250 milione evra, Zoran Mitrović, generalni direktor ovog "demokratskog" giganta, shvativši da je "na klizavom terenu", počeo je da se pravda da on nije vlasnik "Viktorija grupe", nego Ružica Đinđić, udovica pokojnog premijera Zorana Đinđića! Tako je, za one neupućene, odjeknula "senzacionalna" vest da je Ružica multimilionerka.

 

          Igor Milanović

 

Istina, do javnosti su i pre toga stizale vrlo oskudne informacije o tome čega je sve ova "vesela udovica" vlasnik, šta se sve od pokretnih i nepokretnih stvari vodi na njeno ime, šta joj je Zoran ostavio u nasleđe i šta su njemu sve ostavili njegovi finansijeri iz zemlje i sveta.

Ali, posle Mitrovićeve izjave, više nije imalo šta da se krije. Reč je o ženi koja je bila i ostala "siva eminencija" demokratske pljačke. Tu činjenicu, oberučke je prihvatila i naprednjačka vlast. Njen novi zaštitnik je Aleksandar Vučić. Posao ne sme da stane.

Udovica Zorana Đinđića, Ružica (rođena Pavlović), rođena je u selu Popučke kod Valjeva. Kao studentkinja Pravnog fakulteta u Novom Sadu, radila je kao garderoberka. Ova "pozicija" sa koje je upoznala dosta viđenijih ljudi, ubrzo je "Rušku" dovela u prisnu vezu sa jednim od najviših funkcionera ondašnje DB. Ubrzo je napustila proleterski zanat garderoberke i uz pomoć moćne veze postaje službenica Sektora pravnih poslova Književne zajednice Novog Sada (1985. do 1988. godine).

Ovaj detalj je važan u njenoj biografiji, jer, delimično, može da objasni kako je upoznala Zorana Đinđića, ali i kako su njih dvoje kasnije postali tvorci jednog neformalnog centra moći, u kome su glavnu reč, osim njih dvoje, vodili i predstavnici kriminalnog kapitala.

O tome je u svojoj knjizi detaljno pisao i pokojni Georg fon Hibbenet, dugogodišnji dopisnik nemačkog radija "Dojčlandfunk" iz Beograda. Poreklo bogatstva Đinđićevih vezano je za prisvajanje ogromnih donacija koje su stizale devedesetih godina direktno u Zoranove ruke, ali i ulaganja kriminalnih krugova u svoju "bolju budućnost".

Tokom raspada Demokratske stranke, u martu mesecu 2014. godine, udovica Ružica opominje "one koji su se malo zaneli", pa kaže: "Nije Demokratska stranka ni Đilasova ni Borisova!".

Jasno je o čemu se radi: posle likvidacije stare demokratske elite na početku devedesetih, Zoran je napravio političko preduzeće u koje su ulagali svi kojima je obećan "slobodan pristup robi i kapitalu", čim Milošević bude svrgnut sa vlasti. Ružica je u tom preduzeću posle Zoranove smrti počela da igra ključnu ulogu. Svi ostali su samo marionete koje vode stranku ali ne i stranački biznis.

Svi multimilioneri vezani za DS (Miodrag Kostić, Miroslav Bogićević…), počeli su da koriste status Ružice Đinđić zaštićene od strane svake vlade, kao da je "sveta krava", pa je imenuju za člana raznih upravnih odbora i ulažu u razne fondacije kojima ona upravlja.

Ima je doslovno svugde, ali, pre svega, ona je siva eminencija u Demokratskoj stranci i u njoj pripadajućim preduzećima. Sa takve pozicije je u sred izbora 2014. godine i dala izjavu: "…Iako je bilo razloga da u prošlosti budem i nezadovoljna politikom koju je sprovodila DS, da kažem da je ona izdala ideje Zorana Đinđića, nije mi padalo na pamet da izlazim iz stranke, nego sam sve vreme ostajala u njoj. Tako će biti i ubuduće!" .

I zaista, neposredno uoči martovskih izbora, Ružica na Glavnom odboru stranke kaže da je "potpuno okupirana vođenjem fonda" i da joj je profesionalni politički angažman još višak, ali da će biti prisutna i u politici.

Kada se u Srbiji ponovo, posle dugo godina našao i Stanko Subotić-Cane, nekadašnji poslovni prijatelj Demokratske stranke i Zorana Đinđića, oglasio se i Siniša Simić, bivši republički javni tužilac, koji je rekao da bi "Subotić mogao da dokaže više krivičnih dela", misleći na utaju poreza i pranje para od strane Ružice Đinđić kojoj je Subotić isplatio 1,1 milion evra u kešu!

Ali, mnogo veći novac od onoga kojim operiše srpska štampa, Zoran Đinđić je držao u inostranstvu. Osim nemačkih obaveštajnih službi, samo još Ružica zna na kojim stranim bankama taj novac postoji i koji su brojevi računa. Zbog toga, kad god je Nemačka država pozove da joj dodeli neku počast, istovremeno je pozovu i nemačke obaveštajne službe da još jednom utvrde kako se troši novac uložen i Zorana.

Bolji poznavaoci "ranih radova" Zorana Đinđića znaju da je on duboko verovao "jaka poslovna i politička leđa" preko nemačke poslovne porodice.

Mnogo ranije, za vreme boravka u Nemačkoj, Zoran Đinđić se upoznao i sa Joškom Fišerom (bivšim kancelarom koji je bio jedan od ideologa bombardovanja Srbije 1999.) s kojim je u to vreme, tokom druge polovine sedamdesetih godina, delio radikalne levičarske stavove.

Fišer se zbog toga početkom 2000. godine suočio sa optužbama da je bio u vezi sa "terorističkim" grupama iz tog razdoblja kao što je RAF i da je za to dobijao orgromne sume novca. "Revolucionarne" milione, Fišer je delio "partizanski" sa Đinđićem. Taj novac Zoran nikada nije preneo u Srbiju. Mada su i Fišer i Đinđić kasnije radikalno napustili levičarsku poziciju, ostali su dobri poslovni prijatelji, a fondovi BND, bili su im širom otvoreni kao retko kome u posleratnoj istoriji nekadašnje Zapadne Nemačke.

Uzgred, Đinđić, koji se kasno oženio, u Nemačkoj je živeo zahvaljujući vremešnim damama koje su ga izdržavale. Jedna od njih, grofica sa velikom zaostavštinom, otvorila mu je račun u jednoj nemačko-švajcarskoj banci, sa blizu pola miliona ondašnjih maraka.

Ni za taj novac nije poznato ko njime upravlja, mada ozbiljne bankarske korporacije u Evropi imaju obavezu da obaveštavaju porodice umrlih ili poginulih o stanju na računima koji su ostali iza njihovog srodnika. Utoliko je lakše pretpostaviti da udovica Ružica može da koristi i ovaj Zoranov "zaboravljeni" konto.

Procena američkih obaveštajnih službi, početkom 2000. godine, bila je da Demokratska stranka na čelu sa Đinđićem može da ekonomski satre Srbiju. Računali su i na njegove koalicione partnere, koji su stvoreni, obučavani i plaćeni da kao interesna grupa očerupaju i unište Srbiju.

Nakon petooktobarskog CIA prevrata došlo je do kobnog saveza između tajkuna, kriminalnih bosova i vrha DOS-a. Taj pakleni savez je cementirao totalitarni sistem u Srbiji, obesmislio demokratiju i opljačkao građane Srbije.

Ružica Đinđić je u tom savezu, nakon Zoranove smrti, praktično postala mafijaški bos! Ona, skrivena iza bezazlene uloge Zoranove udovice, preko lanca podređenih vlasnika i direktora, kontroliše desetine milionskih investicija i kompaniju vrednu makar milijardu dolara (Viktorija grupa).

Đinđić će ostati zapamćen po tome, što se obogatio prodajući svoju zemlju onima koji su tako nemilosrdno vodili rat protiv nje, svega nekoliko godina ranije. Ali, to u njegovom testamentu, bio on državna tajna (ili samo Ružicina tajna), ne piše.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAŠMINKANO PRAVOSUĐE U SRBIJI: REFORMA SUDSTVA PO MERI SVAKE VLASTI

3. фебруара 2014. Коментари су искључени

 

Srpski sudovi još donose presude “U ime naroda“. I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu izdavati obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Nažalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost, ni javni moral.

 

          Milan Glamočanin

 

Uvek su spremni da za sitnu paru, ili dodvoravanje nekom važnom čoveku iz partija na vlasti, poštenom građaninu otmu stan, imovinu, decu, proglase ga ludim, oduzmu mu poslovnu sposobnost, ili ga drže mesecima i godinama u pritvoru, sve dok ga potpuno ne slome i učine nesposobnim za život.

I to sve čine nekažnjeno, za svoj rad primaju najveće plate u državi, a imaju i mnoge druge privilegije. I nova vlast nastoji da pravosuđe potpuno stavi u funkciju zaštite interesa vladajuće klike, suprotno zahtevima iz Brisela da se pravosuđe mora dubinski očistiti od korupcije, nepotizma, nestručnosti i politikantstva. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi.

Komesar za proširenje Evropske unije Štefan File čestitajući u Briselu 21. januara Ivici Dačiću, premijeru Srbije, na otpočinjanju pregovora, saopštio je da će ti pregovori biti teški i neizvesni, i da je odlučeno da se u pregovorima sa Srbijom preskoče mnoga poglavlja i počne od onih koja se tiču reforme srpskog pravosuđa, uspotavljanja nezavisnih institucija – nezavisnog tužilaštva, sudstva i policije, i da se uspostave građanske slobode određene evropskim standardima. Ali, srpsko pravosuđe je posrnulo, i nove vlasti su nastavile da ideju bivše ministarke Snežane Malović o surovom porobljavanju pravosudnih institucija dovedu do kraja. Besprizorno.

 

     Kurte su zamenile Murte

 

Reforma srpskog pravosuđa, u režiji ministarke Snežane Malović i državanog sekretara Slobodana Homena, a po scenariju Demokratske stranke i njenog tadašnjeg rukovodstva, za dugi period je razorila, poput atomske bombe, pravni siste, srpsko pravosuđe i moral delilaca pravde.

Odlučan da po cenu smrti realizuje sve zamisli i zlodela svog intimusa Miodraga Rakića, Aleksandar Vučić, samoproglašani Veliki Vođa, za novog ministra pravde postavio je nejakog i mladoumnog Nikolu Selakovića, životnog i profesionalnog marginalca i homoseksualca.

Učinilo se, za trenutak, da je ministar Selaković imao časne namere i želju da krene u reformu, ali su ga, prvih dana, nakon izjave da je srpsko pravosuđe u nokdaunu, spotakli i dali mu do znanja da je on samo prisutni građanin u procesima koji će se nastaviti po scenariju koji je napisan u centrali Demokratske stranke.

Snežana Malović i Slobodan Homen, po nalogu Aleksandra Vučića, i dalje su pod zaštitom specijalnih policijskih snaga, a bivša ministarka, umesto u zatvor, smeštena je u vilu koju plaća Ministarstvo pravde Srbije.

Novom reformom, reorganizacijom mreže sudova i javnih tužilaštava, samo je izvršeno šminkanje postojećeg stanja. Svesni da su preterali sa napadima na medije i sudske procese, novim Zakonom o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, koji je stupio na snagu 1. januara ove godine, propisano je da je Viši sud u Beogradu nadležan za teritoriju cele Republike za sporove u vezi sa objavljivanjem informacija u sredstvima javnog informisanja, i da se svi predmeti, u kojim nije doneta odluka do 1. januara, moraju ustupiti u nadležnost Višeg suda u Beogradu. A i vlast se pripremila da novinarima začepi usta. Pripremila je, na vreme, podobne i prepodbne sudije, koji su se već pokazali kao klimoglavci i nasilnici, spremni da pseći služe svakoj vlasti.

Oglasilo se, tim povodom, i Udruženje novinara Srbije, na čijem je čelu Ljiljana Smajlović, glavna urednica Politike, da pohvali vlast. Ona poručuje da “…Sudije koje budu sudile u medijskim sporovima imaće dopunsku obuku iz medijskih prava"!

 

     Vučićevi miljenici

 

Ko su sudije koje će, ubuduće, suditi novinarima u Višem sudu u Beogradu?

Prošle godine po nalogu Aleksandra Vučića za vršioca predsednika Višeg suda u Beogradu postavljen je istražni sudija ovog suda Aleksandar Stepanović. Na ovu funkciju postavio ga je vršilac funkcije predsednika Apelacionog suda u Beogradu Duško Milenković, koga je, na ovu funkciju, postavio upravo Aleksandar Stepanović.

Dvojica anonimnih sudija postali su desna i leva ruka Vučićeve mašinerije smrti i nepravde. Ubrzo je Duško Milenković, odlukom Visokog saveta pravosuđa predložen, a Narodna skupština Srbije ga je i izabrala za predsednika ovog suda.

Visoki savet sudstva je pomenutog Aleksandra Stepanovića unapredio za sudiju Apelacionog suda u Beogradu, i ostavio ga na čelu Višeg suda u Beogradu, da rasporedi svoje pulene, da pravda u Srbiji umre za duži period.

Visoki saveta sudstva saopštio je 6. decembra prošle godine da je “Na osnovu oglasa za izbor sudija u višim sudovima i Prekršajnom sudu u Negotinu koji je objavljen 25.10. 2013. godine u „Sl.glasniku RS", broj 93/12 i u dnevnom listu Politika, Visoki savet sudstva je na sednici održanoj 5.12.2013. godine doneo odluke o izboru 37 sudija u više sudove i odluku o predlogu dva kandidata za izbor sudija u Prekršajni sud u Negotinu.

 

     Spisak sudija koji su izabran u više sudove

 

1. Jelena Bogdanović Ružić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 2. Vladimir Vrhovšek, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 3. Maja Ilić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 4. Violeta Jovanović, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 5. Nebojša Kovačević, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 6. Miloš Labudović, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 7. Maja Marinković, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 8. Ana Milošević, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 9. Nataša Milutinović, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 10. Vesna Miljuš, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 11. Konstantin Mitić udato Vranjkić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 12. Snežana Savić Sabljić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 13. Jelena Stevanović, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 14. Maja Čogurić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu…

U Višem sudu u Beogradu, piše na sajtu suda, postupaju sledeće sudije: sudija Aleksandar Stepanović(sudija Apelacionog suda u Beogradu), vršilac funkcije predsednika suda, sudija Jelena Stevanović, zamenik vršioca funkcije predsednika suda..

U prvostepenom građanskom odeljenju su: sudija Maja Čogurić – zamenik predsednika odeljenja i predsednik veća, sudija Konstantin Mitić Vrankić – predsednik veća, sudija Jelena Bogdanović Ružić – predsednik veća, sudija Jelena Kilibarda – predsednik veća, sudija Božidar Vasić – predsednik veća, sudija Maja Ilić – predsednik odeljenja i predsednik veća, sudija Vesna Miljuš – predsednik veća, sudija Ivan Jovičić – predsednik veća i sudija Vladimir Vrhovšek – predsednik veća

Sve sudije prvostepenog građanskog odeljenja određene su za postupanje u predmetima redovnih parničnih sporova (P, P3), za postupanje u predmetima radnih i statusnih sporova (P1), u predmetima porodičnih sporova (P2), u predmetima zaštite autorskih i srodnih prava (P4), kao i za postupanje u predmetima priznanja stranih sudskih odluka (R), izuzev sudije Maje Čogurić i sudije Konstantina Mitića Vrankića, koji postupaju u predmetima redovnih parničnih sporova (P, P3), u predmetima radnih i statusnih sporova (P1), predmetima zaštite autorskih i srodnih prava (P4) i predmetima priznanja stranih sudskih odluka.

 

     Zašto smo naveli imena sudija?

   Jelena, sudija koje nema

Od devet sudija, koji će ubuduće suditi novinarima i njihovim redakcijama, samo troje su i do sada sudili u ovim predmetima. Svo troje je, uglavnom, korektno presuđivalo, ne udvarajući se vlastima, mada je njih dvoje dovedeno sa tim ciljem!

Anonimni istražni sudija Višeg suda u Beogradu, Aleksandar Stepnović, koga je izbacila reforma Snežane Malović za sudiju Višeg suda u Beogradu, isticao se brutalnošću u određivanju pritvora privedenima dok je bio na dežurstvu. Dugo je i sprovodio istragu, uglavnom držeći osumnjičene utamničene.

Kada je postavljen, na veliko iznenađenje stručne javnosti, za predsednika Višeg suda u Beogradu, nije izgledalo da će pseći služiti novoj vlasti.

Supruga gospodina Stepanovića je zaposlena na rukovodećem mestu u Ministarstvu pravde Srbije. On je bio sudija Trećeg opštinskog suda u Beogradu, a sada je promovisao kolege sa kojima je radio za sudije Višeg suda u Beogradu.

Za svog zamenika Stepanović je postavio Jelenu Stevanović, koja je za sudiju ovog suda imenovana 5. decembra prošle godine! Ona je u ovom sudu raspoređena u građansko odeljenje, u drugostepeno veće, u kojem sudi kao drugi član veća! A zamenjuje predsednika suda! O kakvoj sudiji je reč, ne treba trošiti reč. Da smo pravna država, odavno bi bila u zatvoru.

Sudskim odeljenjem, koje će ubuduće suditi novinarima, rukovodi sudija Maja Ilić, nekadašnji sudija Trećeg opštinskog suda, a njena zamenica je Maja Čogurić, koja ima rođake u vrhu Ministarstva pravde Srbije.

Obe su sudije u ovom sudu od 1. januara ove godine, kao i Jelena Bogdanović Ružić. Ona je, bez sumnje, najodvratnije stvorenje koje je sudilo u Prvom opštinskom sudu u Beogradu. Uvek je znala da pokaže “zube“ nad onima koji su u nemilosti vlasti.

 

     Rekla Maja

 

Ali, ni to nije sve. Junoše iz Višeg suda u Beogradu su odlučile da ne sude predmete koje su im ustupili drugi sudovi, kako to propisuje zakon! Jednostavno, sudija Maja Ilić je, uz propratni akt, vratila sudijama Višeg suda u Požarevcu, Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Pančevu predmete, nalažući im da oni sude! Bez ikakvog rešenja. Tako je odlućila, i ima tako da bude. Rekla Maja!

Nigde u svetu mesnu i stvarnu nadležnost ne propisuje sud, već zakon! Ali, kad kaže Maja, ima tako da bude!

 

     A. 1

Smenjen predsednik Specijalnog suda

Vladimir Vučinić, sudija Specijalnog suda koji sudi Miroslavu Miškoviću, vlasniku "Delta holdinga", smenjen je s mesta predsednika Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu, odlukom kolegijuma svih sudija tog odeljenja, ali nastavlja da sudi Miškoviću.

Sudija Vučinić obratio se prethodno Visokom savetu sudstva u vezi s pritiscima kojima je bio izložen kada je odlučio da Miškoviću privremeno vrati pasoš, radi putovanja u London. Vučinić se požalio da je sudija Aleksandar Stepanović (koji je vršilac funkcije predsednika Višeg suda) zahtevao od njega da opozove odluku o vraćanju pasoša Miškoviću, što je Vučinić odbio, uz objašnjenje da je njegova odluka zakonita i da ju je doneo na osnovu procene stanja u predmetu.

Viši sud u Beogradu saopštio je 26. decembra da na sudiju Posebnog odeljenja tog suda za organizovani kriminal Vladimira Vučinića ni na koji način nije vršen pritisak prilikom njegovog postupanja i odlučivanja u predmetu protiv Miroslava Miškovića, niti u bilo kom drugom predmetu.

Visoki savet sudstva se potom oglasio i saopštio da je jednoglasnom odlukom odbio prigovor sudije Vučinića da je predsednik suda Aleksandar Stepanović na njega vršio bilo kakav pritisak, osim što ga je smenio. Dakle, ako je tačna tvrdnja VSS, onda je sudija Vučinić lažov, i ne sme ni da sudi Miškoviću, niti, kao nedostojan, da deli pravdu uopšte.

Društvo sudija Srbije je, međutim, 18. januar 2014, saopštilo da je sa zabrinutošću saznalo iz medija da je pritužba Vladimira Vučinića, sudije Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu, koju je podneo Visokom savetu sudstva protiv predsednika Višeg suda u Beogradu, radi zaštite prava da sudi nezavisno, jednoglasno odbijena kao neosnovana. Društvo sudija Srbije očekuje da Visoki savet sudstva objavi obrazloženu odluku kako bi javnost imala precizniji uvid u ovu situaciju bez presedana, posebno zbog toga što je odluku doneo organ čija je većina članova svojim radom u poslednje tri godine dovela u pitanje legitimitet i kredibilitet Visoki savet sudstva.

 

     A. 2

Laži i pokušaj dokazivanja laži

Prekrajanje istorije za dnevno-političke potrebe uzima već monstruozne razmere. Neko bi voleo da dokaže kako su u poslednjim ratovima Srbi ubijali sami sebe i da nisu ginuli od agresorske ruke.

Ovih dana, jedne režimske novine optužile su, za užasan zločin, ubistvo grupe srpskih mladića na Kosovu 1998. godine, ni manje ni više, nego Jedinice za specijalne operacije (JSO). A, prema pisanju tih novina, potkazao ih je lično Milorad Ulemek Legija!

 

   major Goran Mitrović

Posle skoro neverovatne objave u nekim domaćim listovima, koji su se pozivali na navodno svedočanstvo Milorada Ulemeka Legije, kako iza ubistva srpskih mladića u kafiću "Panda" u Peći 14. decembra 1998. stoje pripadnici elitnih srpskih policijskih jedinica, oglasili su se na svojoj internet stranici pripadnici nekadašnje Jedinice za specijalne operacije (JSO, popularnije nazvane "Crvene beretke") demantujući tu informaciju i iznoseći svedočanstvo jednog od učesnika akcije pronalaženja i hapšenja počinilaca ovog stravičnog zločina.

Indikativno je da je samo nekoliko dana pre objavljivanja pomenute neistine, potpredsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić najavio iznošenje po srpsku javnost šokantnih podataka o pomenutom zločinu od pre petnaest godina, uz opasku kako "nema dokaza da su albanski teroristi izvršioci"!

Isto je tako indikativno da se novine pozivaju na izjavu čoveka koji je među najbolje čuvanim zatvorenicima u Srbiji, te zato nije u prilici da demantuje bilo šta što se o njemu napiše. U međuvremenu je Vučić malo modifikovao svoju izjavu tvrdeći kako "ondašnja istraga nije dobro sprovedena" iako su mediji koji su ga prethodno citirali tada navodili da istraga nikada nije bila sprovedena.

Na kraju je i Vuk Drašković ponudio svoja "saznanja" kako je Slobodan Milošević navodno naredio ondašnjem šefu Državne bezbednosti Radetu Markoviću i Miloradu Ulemeku Legiji da ubiju srpsku decu!

Nasuprot ovim kontradiktornim izjavama stoji svedočanstvo bivšeg pripadnika jedinice pod imenom "Munja" iz Peći koji je na sajtu Crvenih beretki detaljno opisao akciju hapšenja i imenovao neke od krivaca.

Prenosimo delove njegove izjave:

"…Dečake su toga dana 14. decembra 1998. godine u 20 sati i 15 minuta i kafe baru „Panda", kod gimnazije u Peći, ubili albanski teroristi Jablaničke operativne zone Ramuša Haradinaja.

U kafić su ušla dvojica maskiranih terorista, dok je treći čekao u vozilu ispred. Sa vrata su otvorili rafalnu paljbu i na licu mesta ubili Radevića, Trifovića, Obradovića i Gvozdenovića. U bolnici su od zadobijenih povreda preminuli Stanojević i Ristić. Njih dvojica su prebačeni prvo u Pećku bolnicu, a odmah potom i u Klinički centar u Prištini, ali im nije bilo pomoći, podlegli su povredama. U kafiću se nalazilo još ljudi i neki su bili ranjeni što lakše, što teže. Ranjen je bio i gazda kafića Šabović Mirsad i Vladica Lončarević.

Odmah posle napada je blokirano naselje Kapišnica, svi prilazi pećkoj bolnici i svi ulazi i izlazi iz grada. Posle sahrane te dece, koja je održana 16. decembra, pripadnici Sekretarijata unutrašnjih poslova Peć, 17. decembra izvršili su raciju u naselju Kapišnica i uhapsili Agrona Kolčakua, rođenog 1972. u Peći…

Rezultat te akcije je, uz navedenog, još deset uhapšenih lica, svi albanske nacionalnosti. Kolčakuu je pri skrivanju pomagala još jedna osoba koja je uhapšena. Pre toga su pripadnici policije uhapsili još trojicu terorista Ramuša Haradinaja. To su: Gazmend Bajramiji, Dževdet Bajrami i Verđeđa Vlaznimi, svi iz Peći, koji su kao suizvršioci učestvovali u napadu na kafić ‘Panda’.

Ujutru, 17. decembra je izvršena akcija u selu Glođane (inače rodnom selu Ramuša Haradinaja) i pri tom su likvidirane dve osobe obučene u maskirne uniforme sa vidljivim oznakama terorističke OVK na rukavu, naoružane automatskim oružjem i minobacačima kalibra 60 mm. Otkriven je štab terorista u kome je pronađena veća količina oružja, uniformi i dokumentacije, a isto tako je pronađen veći broj vozila koja su bila oduzeta i ukradena Srbima iz Peći, Dečana i okoline. U popodnevnim satima, 17. decembra je policija u Peći i samoj opštini Peć, uhapsila još 23 osobe povezane sa zločinom u ‘Pandi’ i drugim zlodelima.

Bilans ove akcije je bio 34 uhapšena lica i svi teroristi neposredno odgovorni za ubistvo dečaka. Način izvršenja ovog zločina je identičan napadu na Srpsku kafanu ‘Čakor’ u Dečanima i jasno pokazuje da je delo jedne te iste grupacije šiptarskih terorista…".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRAVOSUĐE: POLITIČARI HAPŠENJIMA I ZLOUPOTREBOM NADOKNAĐUJU GUBITAK KOSOVA I METOHIJE, A DOKAZIVANJE NEVINOSTI SE PODRAZUMEVA

22. јуна 2013. Коментари су искључени

 

Koliko Srbija nije daleko odmakla u iskrenoj borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala pokazuju i nedavno donete presude po pitanjima raznih mafija i raznih izmišljenih afera. Najgori vid korupcije predstavlja koalicioni sporazum o podeli ministarstava kao interesnih sfera vladajućih stranaka na osnovu kojih stranke koje formiraju Vladu postavljaju na ključna mesta svoje kadrove bez ikakavih kriterijuma i to po pravilu najgore od najgorih kadrova.

 

                Josip Bogić

 

Kakva je pogubnost takvog kadrovanja najbolje se vidi u praksi gde takvi kadrovi u početku svog mandata progone sve one koji iole više znaju od njih, a često se ne libe da takvim kadrovima „nameštaju" i krivični progon. Šta vredi tim kadrovima što dokažu svoju nevinost nakon golgote doživljene kroz „nezavisni i samostalni" sud kada su im karijere, porodice, biznis i čast uništeni. Ovih dana smo svedoci oslobađanja mnogih koji su nepravedno bili proganjani, piše Josip Bogić, bivši pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala.

Međutim diplomci iz Donje Livadice opet „jašu" pravo. Mnogi od onih koji su učestvovali u montiranim procesima ponovo učestvuju u progonu neistomišljenika ali sada za druge gazde. Umesto da budu kažnjeni za svoje brljotine oni su nagrađeni. Miškovići i njihovi saradnici terete se za utaju poreza više od 300.000.000 dinara koje je trebalo da uplati preduzeće u vlasništvu Miroslava Miškovića.

O kakvom pomaganju se radi kada ne postoji dogovor optuženih a knjigovođa se držao uputstava odnosno mišljenja ministarstva finansija i Zakona!? Predlažem ubuduće da svaki knjigovođa pre nego što proknjiži bilo koji dokument traži pismeno odobrenje policije ili tužioca da li može da vrši knjiženja i na koji konto.

Ovo se pre svega odnosi na stručnjake iz policije koji su stručna znanja sticali na „prestižnim fakultetima" na kojima se ova materija nije ni izučavala. Optužnica za krivično delo poreske utaje bazira se na rešenju poreske uprave koje nije postalo pravosnažno!? Mišković najveći tajkun među tajkunima spao na malog knjigovođu, izbeglicu sa ratnih prostora da mu pomaže u krađi države!?

Kod krivičnih dela zloupotreba službenog položaja i poreske utaje jedno krivično delo bi isključilo drugo. Ili je zloupotreba ili je poreska utaja. Ne može i jedno i drugo krivično delo, pogotovo ne u privatnim preduzećima(društvima). Ako bi se radilo o krivičnom delu zloupotreba službenog položaja ili zloupotreba položaja odgovornog lica tada ne može za to činjenično stanje da postoji i krivično delo poreske utaje zbog toga što država ne može iz nezakonitog posla da „ubire legalne prihode".

Takođe ne može da postoji krivično delo bez odštetnog zahteva pošto su preduzeća u privatnom vlasništvu odnosno vlasništvu akcionara. Optuženima se stavlja na teret da su utajili porez na kapitalnu dobit iako takva dobit nije isplaćena kao što to stoji u slovu zakona. Mislim da će diplomci iz Donje Livadice uskoro optužiti i nekoga iz Holandskih Antila ili sa Kipra za poreske utaje iako sa njima postoje međunarodni ugovori o izbegavanju dvostrukog oporezivanja. Kada su mogli Šarića da optuže za krivično delo izvršeno u Južnoj Americi zašto ne bi mogli i u ovom slučaju.

Koliko su se u kampanju uključili i novinarski eksperti koji ne znaju da u Srbiji ne postoji kumulativni sistem kazni. Međutim, ako se zna da studenti Pravnog fakulteta u Kragujevcu, sada sudije i tužioci u praksu izgleda uvode i stvaraju sistem sudskog precedenta, onda ne čudi što ih dosledno prate i novinari.

U Srbiji, koliko me pamćenje služi postoji sistem jedinstvene kazne po kome za oba krivična dela kazna ne može da bude veća od 10 godina zatvora bez obzira na to da se za svako pojedinačno delo izrekne kazna zatvora od 10 godina. Ali kakvi su nam tužioci nije ni čudo što se novinarskim poslom bave ljudi koji nisu dorasli poslu da prate tokove suđenja i postupanja policije, tužilaštva i sudova.

Opisana dela u optužnici su u potpunoj nesrazmeri sa onim što je sve objavljivano iz poverljivih izvora iz policije. Osim toga ovi razlozi nisu nikako razlog da se pojedinci zadržavaju u pritvoru mesecima osim ako se pod fer suđenjem ne podrazumeva pravo samo jedne stranke u postupku, a to je tužilaštvo.

Sada ispada da su glavni krivci za propast putarskih preduzeća u Srbiji isključivi krivci Mišković i Milo Đurašković. Putarska preduzeća su osamdesetih godina prošlog veka izvodila radove po celom svetu, a devedesetih su skoro sva propala što zbog ratova što zbog propasti ekonomije.

Trenutno se sva krivica za njihovu propast stavlja na teret Miškovića kao da je on jedini krivac. Pod pretpostavkom da je to tačno postavlja se pitanje odgovornosti svih onih iz državnog aparata koji su sedeli u upravnim odborima tih preduzeća, direktori agencija za privatizaciju, bankari i drugi?

Osim toga kazna za nezakonito trgovanje hartijama od vrednosti, član 117 prekršaj, a maksimalna kazna je dve hiljade evra. Kao kazna za nepropisno parkiranje.

Sve je u ovoj zemlji deo jedne „šire" priče, sprege politike, policije (stara dobra DB, aktivni i penzionisani kadrovi) i poslušno pravosuđe. Tu priču je koristio i Miško, i verovatno nikad nije mislio da će mu doći glave. Ovo sa akcijama i obaranjem/podizanjem vrednosti firme se radi i danas u nekoliko firmi, pa niko ne odgovara. Reč je, o proceni veštaka da su akcije koje ne vrede prodate po većoj ceni kao da vrede.

Koliko su veštaci pouzdani, potvrđuje i afera „Agrobanka". Iz mojih izvora optužnica je tanka ili gotovo nema elemenata za optužbu ali sa državom se teško boriti. Kakva bi bruka bila da je Mišković pušten. Zato su neki u Kriminalističkoj policiji unapređeni.

Pet meseci konstruisanja optužnice zbog koje je menjan zakon usred istrage, pet meseci u kojima uvedena nova krivična dela, pet meseci nezakonitog pritvora zbog volje jednog čoveka kako bi se dokazalo da je on u pravu!

Policija i Tužilaštvo tvrde da su Đurašković i Mišković upropastili putarska preduzeća. Kada je to tako zašto je takva „uspešna" preduzeća država uopšte prodavala?. Putari su inače bili oslonac našeg privrednog razvoja. Novac koji se optuženima stavlja na teret a koji je po tvrdnji policije i tužilaštva od početka istrage sa 30 do sada narastao na 170 miliona eura, geometrijskom progresijim!

Ali pošto su istrage radili veliki stručnjaci sa „pribavljenim diplomama" fakulteta sa prestižnih univerziteta, a „njihovo delo" nastavili tužioci iz Donje Livadice ništa ne čudi. Mislim da će do kraja suđenja Miškovića optužiti i za čitavi javni dug Srbije.

Izgleda da su pojedini političari iskoristili priliku da gubitak Kosova i Metohije nadoknade hapšenjima najviđenijih ljudi u Srbiji. Ali u tim hapšenjima nisu svi jednaki. Postoje i oni koji su jednakiji od drugih. Kako je moguće da dva aktera jedne od najvećih afera u Srbiji imaju nejednak tretman, da jedan bude u zatvoru a drugi da se šeta slobodan a radili su zajedno?

Ali kako smiriti narod?. Neka visi Mišković i svima beda lakše pada. Isto tako izmenama krivičnog zakonodavstva kada je u pitanju odgovornost odgovornog lica u pravnom licu mnogi se puštaju na slobodu dok se drugi hapse ili im se izriču kazne za delo koje nije postojalo u momentu izvršenja!?

Hapšenja biznismena vrše ljudi koji nikada nisu imali dana radnog staža, ljudi koji nisu nikada zaradili niti jedan dinar, ljudi koji se nisu uhvatili za motiku, kvazi političari i demagozi koji su u svoje timove uzeli takve stručnjake koji su ostali zamrzniti u prostoru i vremenu. Davno su bile osamdesete i devedesete. Sada je vreme tržišne ekonomije u kojoj se hapse biznismeni koji se drže zakona ponude i potražnje,a hapse se prema zakonima koji su bili u vreme socijalizma.

Bitno je da su takvi političari zaposlili svoje partijske drugove, familiju, švalerke. U tom smislu se oglasila i Evropska komisija koja je dala ozbiljne primedbe na nacionalnu strategiju za reformu pravosuđa kao i na Zakonik o krivičnom postupku. Što se tiče krivičnog postupka, umesto da se poboljšaju istrage uvođenjem tužilačke istrage ovakav način u praksi su uveli inkvizitorsku istragu u kojoj samo tužilaštvo ima pravo na izvođenje dokaza iako Zakon predviđa ravnopravan status i tužioca i odbrane. Ovo je bitno iz razloga što se takav zakon može obiti o glavu onima koji su ga doneli. Demokratska stranka to najbolje zna. Bumerang efekat nije uvek dobrodošao.

Da je to tako govori i najnovija oslobađajuća presuda Blagoju Jakšiću, članu Visokog saveta sudstva i njegovim saradnicima. To potvrđuje i oslobađajuća presuda ministru Kneževiću i saučesnicima u tzv „građevinskoj mafiji", gde je iza optužnice stajao specijalni tužilac za organizovani kriminal. Ali pošto i danas osnovu krivičnih prijava čine „isfabrikovani dokazi" u policiji koje ne smeju tužioci da odbiju već takve „baronske prijave" pretaču u optužnice ništa čudno. Takvi slučajevi se godinama „razvlače" po sudovima raznih stepena dok se svi ne oslobode. U međuvremenu dolazi i do promene vlasti i nikom ništa. Ali sve to pada na teret poreskih obveznika.

Sve je počelo tako da se Jakšić ućutka za sve brljotine za koje je znao u radu Visokog saveta sudstva.

Izvršna vlast i dalje zloupotrebljava specijalnog tužioca za organizovani kriminal koji je ucenjen za brljotine koje je činio u prošlosti i nije u pitanju nikakava iskrena borba protiv organizovanog kriminala i korupcije. Da je to tako potvrđuju i nedavne presude stečajnoj mafiji gde je od oko 60 optuženih na početku istrage broj osuđenih spao na 16 sa tendencijom da i oni budu oslobođeni zbog nedostatka dokaza.

U toj „mafijaškoj grupi" postoje osuđeni pojedinci koji su „faktički" bili odgovorna lica u privatnim preduzećima, bez ijednog dokaza, bez rešenja o postavljenju ili upisu u APR. Kao što tužilac ili sudija ili bilo koje drugo lice ne može dobiti status bez rešenja odnosno ne može faktički da obavlja neku dužnost isti je slučaj i sa odgovornim licem u pravnom licu. U tom smislu postoje razni upisi gde se upisom u odgovarajuće registre i donošenjem rešenja o postavljenju stiče status odgovornog lica. Ali diplomci iz Donje Livadice to ne znaju iako zakoni kažu da oni to moraju da znaju odnosno postoji pretpostavka da znaju odnosno moraju da znaju.

Umesto da se sudi za korupciju političarima koji su uvek stajali iza svih marifetluka i kriminalnih radnji kod nas se sudi privrednicima koje su ti isti političari ucenjivali i ucenjuju. Ti isti političari se samo kod nas busaju u prsa i pozivaju na poštenje, dok se u zemljama u okruženju ti isti političari hapse i izdržavaju kazne.

I Dalje se zloupotrebljava najpre policija koja uz asistenciju „vrhovnog revizora" servira tužilaštvu fabrikovanu krivičnu prijavu, koje ne sme da odbije jer im se preti policijom, koja je kao „nezadovoljna radom tužilaštva" iako policija nije stranka u krivičnom postupku, a po zakonu je tužilaštvo naredbodavni organ policiji.

Tako sklepane optužnice se razvlače po sudovima do zastarevanja ili odustajanja tužilaštava ili oslobađanja optuženih. A upravo je to cilj političara da na perfidan način vrše diskvalifikaciju neistomišljenika i za to nikada ne odgovaraju. Sa druge strane svi ti poslušnici u policiji i tužilaštvu su nagrađivani za svoj rad i svima su dobrodošli. Ko se sada više seća čuvenog stručnjaka Homena ili bivše ministarke pravde koji su stajali iza svih ovih izmišljenih mafija?. Ono što je najgore i dalje je na snazi „pretpostavka krivice", a ne „pretpostavka nevinosti"! Od koga je, ništa čudno!.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

%d bloggers like this: