NISMO REŠILI SVOJA PITANJA A REŠAVAMO TUĐA!? BEZ OBZIRA NA CENU..

 

Srbija će u narednih 25 godina isplaćivati novčanu odštetu Savezu jevrejskih opština, prema Zakonu o otklanjanju posledica oduzimanja imovine od žrtava Holokausta bez živih naslednika, koji se već nalazi u skupštinskoj proceduri, pred usvajanjem.

Takođe, Republika Srbija će vratiti Savezu jevrejskih opština oko 3.000 uglavnom privatnih objekata u gradskim sredinama, uprkos tome što živih naslednika nema! Zbog toga mora doći i do izmene Zakona o restituciji, na šta je upozorila i Evropska komisija, zatečena Vučićevim namerama.

Ova neverovatna vest, prošla je skoro nezapaženo, mada je reč o podloj podmetačini kojom će i Srbija biti označena kao krivac i saučesnik u zločinima nacista nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu!

 

                        Milica Grabež

 

Mada je opšte poznata istorijska činjenica da su fašisti za četiri godine rata pobili više od 30 hiljada Srba samo u Beogradu (Jajinci, Banjica, Staro Sajmište), koji su stradali zajedno sa Jevrejima i Romima, suludi Aleksandar Vučić, odlučio je da napiše novu istoriju i da na ovaj način zakonski proglasi Srbe za zločince, uprkos tome što su bili među najvećim žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu i što su ustali protiv nacističke Nemačke još 27. marta 1941. godine.

Ambasador Izraela u Srbiji, Jozef Levi, ovu opasnu nameru oduševljeno je podržao rekavši između ostalog i ovo: "…Ovo je plemenit srpski gest – biti punog srca, biti svestan prošlosti, biti pravedan i dobar…" .

Šta znači u ovom slučaju "biti svestan prošlosti"? Da li to Levi podmuklo optužuje Srbe za zlu sudbinu ovdašnjih Jevreja u vreme nacističke okupacije i poziva ih na kajanje? Ili se samo zahvaljuje suludom Vučiću koji će "olakšati" srpski budžet i na ovaj način?

Ali, da zlo bude gore, ambasadoru Leviju se pridružio i ministar pravde Nikola Selaković, koji je doslovno rekao: "…Pored pravnog osnova za donošenje ovakvog zakona, postoji nešto što može da se nazove i moralnom obavezom koja ojačava antifašistički identitet našeg naroda i države, neka vrsta obaveze prema našim zemljacima, pripadnicima jevrejskog naroda, koji su svoje živote i dela posvetili Srbiji".

O kakvom "pravnom osnovu" Selaković govori? Šta je to Srbija skrivila Jevrejima u Drugom svetskom ratu ako se zna da su nacisti jednako bacali i Srbe i Jevreje u koncentracione logore i gasne komore (u Beogradu su taj zločinački posao obavljali u pokretnim gasnim komorama montiranim na kamionima).

Savez jevrejskih opština operiše podatkom da je Jevrejima na teritoriji Srbije u Drugom svetskom ratu oteto blizu 3.000 nepokretnosti i ostalih dobara. Ali, tu je i činjenica da je Vlada Milana Nedića (šta god ko o njoj mislio sa ove "istorijske distance"), otkupila i platila tu imovinu Nemačkoj za ogromnu sumu od 360 miliona ondašnjih zlatnih dinara!

Da podsetimo, 25. aprila Vojna komanda za Beograd, koju je potpisao pukovnik Kajzenber, izdala je naredbu kojom se Jevrejima zabranjuju sva građanska prava.

Zanimljivo, ali je predlog Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika, ušao u skupštinsku proceduru istog dana kad je srpsko pravosuđe odlučilo da razmatra zahtev za rehabilitaciju Milana Nedića!

Tako je, neverovatnom glupošću umišljenog vlastodršca, vladino telo – Agencija za restituciju, došla u situaciju da istovremeno rešava i zahteve za vraćanje imovine Milana Nedića, ali i zahteve za vraćanje imovine Jevreja koje je Nedićeva Vlada otkupljivala od nemačkih okupacionih vlasti!

Ključno pitanje u ovom trenutku je: zašto se Savez jevrejskih opština u Srbiji, nije obratio sadašnjoj Vladi Republike Hrvatske, koja u svom sastavu ima ozbiljnih "štovatelja" takozvane Nezavisne države Hrvatske (NDH), nekadašnje marionetske i fašističke tvorevine, koja se prostirala teritorijalno sve do Zemuna i današnjeg Novog Beograda?

Naime, većina ovdašnjih Jevreja završila je u rukama ustaških vlasti u Zemunu, a odatle u zloglasni logor Jasenovac gde su ubijani zajedno sa Srbima, koji su činili više od 90 odsto ukupnih žrtava na ovom užasnom stratištu. Zašto Savez jevrejskih opština ne potraži "plemeniti gest", "puno srce" i "svest o prošlosti" od današnje Hrvatske, čija predsednica ovih dana govori o "antifašističkim temeljima Hrvatske"? Ili u Češkoj, Poljskoj, Ukrajini… ?

Kako je Srbija stigla dotle da je jedan poremećeni ludak, svojim idiotskim "milosrđem", pretvara u zločinca i pokajnika? Kako smo od žrtve i pravednika stigli dovde, a da niko nije ni reč progovorio protiv užasne režimske podvale?

Ni u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti ni u udruženjima, književnika, novinara, primenjenih umetnika, pozorišnih i filmskih stvaralaca, baš niko ni reč da kaže, da ustane protiv besramnih laži i brutalnog krivotvorenja istorijskih činjenica?

Ima li Srbija slobodoumnih ljudi, nezavisnih intelektualaca, ili je svoju mučeničku dušu ispustila na rukama umno poremećenog Vučića?

Izraelska vlada čini sve, preko svojih službi, da u Srbiji smesti migrante, da stvori u Srbiji general-štab islamske države, odakle će njeni borci putovati na izvršenje akcija po evropskim državama.

Sedam država je odbilo da izda agreman Josifu Levom, ali je on sa svojim izabranikom dobio mogućnost da bude ambasador u Srbiji. Izrael, kao država, pokušava da na svakom koraku saplete Srbiju, najdirektnijim uticajem da arapi Srbiju dobiju kao svoju državu.

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali je Jevrejin. Izraelski Mosad mu pomaže u pljačkanju Srbije. Uloga ambasadora Josifa Levia je mračna. Spada među najkorumpiranije diplomate u Srbiji. On obećava Vučiću i njegovoj kamarili, kao i Siniši Malom, da će ih Mosad izvesti iz Srbije, kada ona klone, kada je opustoše do surovosti, i da će ih smestiti u neku obećanu zemlju.

Možda i u Izraelu, jer imaju dovoljno novca. Izraelske službe prave Beograd na vodi, mada su se šeici, pod pritiskom iz Vašingtona, udaljili od Vučića. Izrael drži arapsku Mira banku u Beogradu, preko koj iznose novac iz Srbije.

Prva nezavisna vlada Srbije mora odmah da prekine diplomatske odnose sa Izraelom!

Jevreji u Srbiji su ugledni građani. Većina njih se grozi Vučićeve lopovske kamarile i zločinačke politike. Novac koji će dobiti jevrejska opština u Beogradu koristiće Mosad za svoje zločinačke akcije po Evropi.

Jevrejski intelektualac Norman Finkelstein objavio je knjigu "Industrija holokausta“, u kojoj je pisao, pozivajući se na dokumenta, kako su američki Jevreji zaradili milijarde dolara, zastupajući u odštetnim parnicama pred američkim sudovima porodice Jevreje stradalih u Holokaustu.

Advokati Jevreji uzimali su po nekoliko miliona dolara na ime honorara, a Jevrejima-žrtvama je dosuđivano po nekoliko hiljada. Tabloid je objavio glavne delove iz ove knjige, koji se nalaze i na sajtu, u kojima je opisana pohlepa američkih Jevreja, koju su Holokaust iskoristili kao industriju za zgrtanje para…

 

P.S. Objavljujemo pismo koje smo iz Zrenjanina dobili od gospodina Viktora Kosa, na temu vraćanja oduzete imovine Jevrejima, kao doprinos raspravi koja je skrajnuta. Informaciju je gospodin Kos 7. aprila prosledio i članovima Saveta za nacionalnu bezbednost i Birou za koordinaciju, kao i kancelariji Saveta. Srpski intelektualci, na žalost, prećutkuju sve ono što se tiče nacionalnih interesa zemlje koja ih je odškolovala i odhranila. Redakcija se zahvaljuje gospodinu Kosu što je sa našim čitaocima podelio svoje stavove.

            Viktor Kos

Tražeći Vašu e-mail adresu, naišao sam na kritički osvrt o predlogu Zakona o dopuni Zakona o restituciji. Činjenica je da Izrael nije priznao Kosovo do danas, što znači nije mogao biti u prvih pet zemalja koje u ga priznale, kako tvrdite u tekstu. Razlozi za ovakvu odluku su naravno stvar analize i slobodnog mišljenja, fakti su međutim neoborive činjenice

Izrael je slično kao i Rusija priznao samo pravo putovanja pasošem Kosova, a Rusija pravo učešća na sportskim takmičenjima. Od diplomatskog priznanja nema još uvek znakova.

Ništa manje važnije je pitanje zakonskog uređenja restitucije, koja je u celini deo političkog produkta u vezi pristupa pregovorima EU, a najmanje ozbiljni pokušaj regulacije pravde i nepravde koja je velika, neizmerna, neshvatljiva u svakom objektivnom razumevanje kolektivne i pojedinačne tragedije. Potpuno uništenje jevrejske grupe u Srbiji sa Banatom je isključivo zločin okupatora. Stradanja i progoni koji su u to vreme trajali na teritoriji još uvek i tada međunarodno priznate Jugoslavije su večiti dokaz stravičnog zločina koji je nanešen i srpskom narodu, nizu politički i ideološki nedužno progonjenim ljudima…

Zakonodavac je načinio obzirom na dimenzije i značaj pozadine greške koje dotiču ustavno pravna pitanja i pitanja međunarodnog prava u celini. Kako može Srbija da sebi uzme za pravo da izvrši obeštećenje žrtava Holokausta kada ni za vreme rata, ni posle rata ne egzistira kao subjekt prava u donošenju odluka na njenoj teritoriji?

Prvi Zakon o restituciji je već jedan politički pamflet, a manje Zakon o restituciji. U prvom članu ovog zakona donešenog 2011. godine (vlada Cvetković – Tadić) stoji nešto što će se tumačiti kao preuzimanje istorijske odgovornosti Srbije za zločin i oduzimanje imovine koju nije mogla izvršiti Srbija kao objektivno od 2007. samostalna država.

Predmet uređivanja

Član 1.

Ovim zakonom uređuju se uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (u daljem tekstu: vraćanje imovine). Ovaj zakon se primenjuje i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji koja danas čini teritoriju Republike Srbije.

Da, i odluka vlade Nedića je sporna, a pozadina poznata, daljnja i pravna, istorijska i moralna, time i politička greška koja dolazi iz oba ova zakona. Ovo je ključno pitanje, jer je jedna stvar obeštećenje – restitucija u celini, a sasvim druga pitanje preostalih objekata koja su menjala vlasnike od 1941/42 do danas. I ovde je pitanje šta će se vratiti i kako.

Kako teče inače restitucija i ispravljanje nepravdi sa političkom i istorijskom pozadinom možete razumeti na osnovu slučaja u toku. Opljačkano je na kraju kao moralna maska za pod tajnošću institucionalni dogovoreni proces diskriminacije i ukidanja prava i sama egzistencija, činjenice o postojanju, o činjenu i nečinjenu jedne uništene socijalne – porodične sudbine bez prava na pravni lek. Ova nepravda i igra u trajanju je samo slučajem otkrivena, a niz ostalih bezbrojnih ostaće pokriveni maglom. I ovo važi za objektivni odnos prema uzrocima i posledicama ratvanja i neshvatljivih žrtava u kritičnom periodu vremena Drugog svetskog rata.

Barbara Kos, moja baka sa očeve strane je umrla 1978. godine. Ja sam tada imao 21 godinu, odrastao sam sa njom i dedom kao u drugoj roditeljskoj kući. Ta žena nikada nije pustila suzu, nikada spomenula stravu koju je sama preživela i doživela kroz saznanje da niko od rodbine nije preživio. Dve osobe koje su po krvnoj liniji preživele su daljnji rođaci, jedan Korenlije koji je pre rata iselio i Kanadu i jedna gospođa iz Bratislave. Prema građanskom pravu nasledstva, porodice Lederer, Dojč, Kraus (Srbija, Mađarska Rumunija), Klajn su porodice oca i majke moje bake i njihovi roditelji. Niko nije preživio i nikada se nije postavilo pitanje nasledstva. Ono je prećutno i dogovorom babe i dede iz poznatih ideoloških razloga posle rata jednostavno potisnuto kao nepostojeće.

Mnogo važnije, bez prijatelja, bez ljudi komšija i meštana, bez njihovog međusobnog nesalomivog iskrenog uvažavanja i žrtvovanja, niko ne bi preživeo taj stravični period.

Za to najvrednije, za to ljudsko i iskreno što danas sve manje znači ili se ređe sreće, za tu neposrednost života koja je u sebi nosila iskreni humanizam sve vreme ne postoji cena, ne postoji protivvrednost, a ona je beskrajna i velika.

Sa Youtuba sažeta diskusija sa izvorima, koja ukazuje da se pri donošenju zakona 2011. načinio veliki propust, jer nije definisan predmet restitucije, nije dato obrazloženje zašto Srbija preuzima na sebe da izvrši restituciju oduzete imovine u Holokaustu, nije precizirana koja imovina, nisu stvoreni uslovi za valjano podnošenje zahteva jer je dokumentacija uništena ili je manipulisana, arhivi su zatvoreni ili se nalaze u posedu iz čijih se podataka decenijama vrše različite transformacije…

Naposletku, ne pomišljajući o restituciji, doživite trajni gubitak prava iz igara delom naznačenih u prvom e – mailu. Inače, za međusobnu razmenu decenijama manipulisanih podataka, pod strogom tajnošću, nadležna je služba kancelara, a po Zakonu o osnovama uređenja sistema bezbednosti i ustavu služba predsednika Republike Srbije.

Da li je najavljena borba protiv mafije 2007. septembra koja je počela u Zrenjaninu hapšenjem preko 30 ljudi, a koja je iznenadila tadašnjeg nosioca službene funkcije predsednika, upravo u Berlinu, deo restitucije iz uvek sve viših ciljeva i tajni koje nikada niko neće saznati (Tadić na Prvoj srpskoj TV – "Veče sa Ivanom Ivanovićem") ili se radi samo o igri koja nikada ne prestaje i onda kada nosioci službenih odluka ne znaju o čemu odlučuju, a zakonodavci donose zakone za čiju pozadinu se nisu dovoljno informisali van svih mogućih političkih i ostalih interesa i perspektiva. Postoji prošlost koju niko nikada ne može da izmeni, a odnos prema njoj je put za budućnost.

Kako su se stvarno donosile odluke 1941 – 42 i zašto

Aly Gotz je objavio knjigu 2005. godine sa radovima iz nemačkih i ostalih dostupnih arhiva u vezi načina upotrebe i finansijskih usmeravanja sredstava iz arijizacije u korist Rajha, pored ostalog preko marionetskih režima. Gotz je našao arhivsku građu procesa arijizacije i Holokausta u vezi procesa u Srbiji i izvršio na osnovu dokumenata ( u tekstu TAZ su dati arhivski izvori) rekonstrukciju procesa odlučivanja i opet kroz dokumenta iz arhiva i poznatih činjenica puteve i način pranja novca. Na You Tube kanalu se o tome vodila kratka diskusija, pored ostalih foruma i objavio sam fakte i činjenice iz ove studije na osnovu arhivske građe.

Uzgred tema mi je dobro poznata bila i pre 2005, a ova knjiga je potvrda i razrada radova Raula Hilberga u vezi načina funkcionisanja sistema iznude u organizaciji procesa preraspodele i kapitalizacije nastale u pogledu upravljanja imovinsko-pravnim zaostavštinama procesa totalnog uništenja. Dokumenta i činjenice nisu sporna. Konkretno je odluka od 26. avgusta Nedićeve vlade naredba Geringa sa planom ministra finansija daljnjeg pranja novca preko marionetske vlade u korist Rajha.

Imovina bez naslednika je deset puta veća od ovog zakona. 25 miliona za 25 godina je politička odluka van svake realnosti, jer su samo na osnovu izgubljenih prava u periodu od 75 godina realni kapitalni iznosi (primera radi, bilo kog objekta u Zrenjaninu: šećerane, vila …) veća od ovog iznosa. Mnogo važnije je pitanje suštine organizacije sistema i zakonskih rešenja koja nepravdu nastavljaju u celini i posledica takvog političkog načina odlučivanja do danas. Na štetu opšteg javnog interesa, na štetu žrtvi, na štetu istorijske istine o suštini tragedije i posledica, a sve kao politička predstava, jedna u nizu pod tempom promena sa posledicama realnog stvaranja novih nepravdi bez obzira na volju i znanje nosilaca odluka ili zakonodavca.

Dole u tekstu je prevod dela teksta iz TAZ-a od 2005. godine Goetza sa linkovima izvora arhivskih dokumenata. explicit Iđa íaäa?ó äaía +Viktor Koss…Pa lepo što se trudiš da budeš konstruktivan, ali nije ti ovo mesto za detaljnije analize. možeš mnogo pametnije, i na istu temu, da potrošiš vreme…

Odgovor: To su osnovne informacije sa izvorima i naznakom da se radi o dokumentima. Ovim nije otvoreno ni slovo A od cele materije. Dao sam deo izvora – dokumenata, a potrebno je ne radi polemike, već mnogo više razumevanja procesa, suštine načina funkcionisanja sistema u tom kritičnom – tragičnom vremenu.

Grubo, ali tačno rečeno, pored iznude donošenja odluke postojao je princip pranja novca preko odluke vlade u korist Rajha. Ovo je deo prevoda iz TAZ-a od 11.03.2005. Pri donošenju određenih odluka, nezavisno od promenljive bilo čije političke volje, treba se tačno znati šta se hoće i kakve ukupne posledice imaju određene odluke. Da je donošenje sporne odluke bila i te kako promišljena odluka Berlina, samog vrha i Geringa je dokazano dokumentima, ali i proces priprema, motiva, realnih tokova i pranja novca i "brisanje tragova". Ovo napominjem iz razloga prihvatanja krivice ili davanja drugome olake krivice kroz brzopletost i nesmotrenost o uzrocima i posledicama koje određene odluke – zakoni sa sobom nose.

Tagescajtung (TAZ) – prevod dela teksta:

U željenoj jasnoći mogao sam da rekonstruišem iz dokumenata proces odlučivanja u oblasti pod vojnom upravom – Srbija. Tu su Nemci pobili Jevreje neobično brzo. Već u godini posle napada zaključio je šef vojne uprave sredinom aprila 1942:

"…Već pre nekoliko meseci naredio sam da se sve jevrejsko u ovoj zemlji strelja, a jevrejske žene i deca koncentrišu i smeste u jedan logor. Uz pomoć SD (sigurnosna služba) sam istovremeno naručio vozilo za ‘dezinfekciju od vaši’, koje će sada u roku od 14 dana do 4 sedmice završiti spremanje logora. "

(Pod "vozilom za dezinfekciju vaši" podrazumevao je šef vojne uprave kamion dušegupku, u kojem su jevrejska deca i žene kroz dovođenje motornih gasova u kabinu vozila bili ugušeni). Nekoliko sedmica kasnije bila je većina od 22.000 srpskih jevreja ubijena. 23. maja 1942. godine, zaključio je referent za jevrejska pitanja ministarstva spoljnjih poslova: "Jevrejsko pitanje nije više u Srbiji akutno".

Tamo se radi još o regulisanju imovinsko-pravnih odnosa. Za konfiskaciju imovine bio je nadležan referat 17 (kasnije 12) generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji. Ovu službu je vodio Hans Gurski, koji je prethodno radio u štabu kod Hermana Nojbahera u Bukureštu. Proces likvidacije od strane Vermahta i SS-a nije bio još dovršen, a trajala su savetovanja stručnjaka za okupacionu upravu o primeni konfiskovane materijalne ostavštine. Još je 23. maja 1942. godine, ministarstvo spoljnjih poslova rajha predviđalo da posle zadovoljenja zahteva nemaca iz rajha i Folksdojčera, treba osnovati komisarnu upravu jevrejske zaplenjene imovine, kuća i zemljišta, sa osnovnom zamisli kasnijeg prenošenja ove jevrejske imovine u rajh.

Većina službenika je bilo mišljenja da bi prema mogućim kasnijim zahtevima Srbije za ratnu odštetu ova imovina mogla da bude iskorišćena. Takođe služba za četvorogodišnji plan izjasnila se 1942 za upravljanje konfiskovanom imovinom u prilog Rajhu.

Protiv ovog plana je bilo ministarstvo finansija Rajha. Njihov zastupnik, Kristijan Brajan je u maju 1942 predložio da se prihodi iz konfiskovane imovine radi urednosti posla moraju propustiti kroz srpski budžet. Zaključno je u rukama vojnog komandanta u Srbiji da odluči o nameni sredstava i prema tome da uputstva srpskoj vladi. Mesec dana kasnije došlo je do još jednog sastanka po istim pitanjima.

O tome izveštava zastupnik spoljnjih poslova Rajha: "…Pri dogovaranju o likvidaciji imovine srpskih Jevreja 19 juna 1942 u prostorijama uprave za četvorogodišnji plan u Berlinu, a na osnovu prethodnih razgovora,da je zaključeno sledeće; Imovina Jevreja u Srbiji se knjiži u korist Srbije. Knjiženje u korist Srbije je neophodno jer bi u slučaju knjiženja u korist Rajha bio izvršen prestup u odnosu na hašku ratnu konvenciju.Međutim imovina dolazi nama (Rajhu) posredno u korist. U Haškoj ratnoj konvenciji stoji u članu 46 jasno: ‘Privatna imovina ne sme biti oduzeta’."

Odredba važi samo za zemlju okupatora, ali ne i za nacionalnu upravu okupirane zemlje. Nekoliko dana posle berlinskog dogovora priključio se Gering smernicama finansijskih stručnjaka i doneo odluku:

"…Odmah se jevrejska imovina u Srbiji treba knjižiti u korist Srbije, da bi se kako je Gering obrazložio, omogućila finansijska pomoć srpskom budžetu za i onako visoke troškove okupacije. Sada je zadatak generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji da obezbedi ubrzanje prelazka od njega upravljane jevrejske imovine južno od Dunava, kako bi Srbija mogla da počne sa upravom… uostalom odlučeno je da srpska vlada mora doneti oldluku kojom se od 15.4.1941 imovina Jevreja koji su imali jugoslovensko državljanstvo prenosi u korist srpske države."

Srpski ministarski savet je 26. avgusta 1942. doneo ovu odluku.

Pored već navedenih osnovnih motiva za ovu odluku – ojačati dinar i tako prikazati kako se respektuje haška konvencija – okupaciona sila je imala interes, "da ojača ugled Nedićeve vlade"….i tako je kroz prepuštanje imovine jevreja stabilizuje. U stvarnosti su tokom druge polovine 1941 troškovi rata činili dvostruko veći iznos od raspoloživih sredstava budžeta, a iz čega se i iz nemačke perspektive odmah prouzrokuje ozbiljno ugrožavanje domaće valute.

Do tada su mesečni okupacioni troškovi iznosili 500 miliona dinara. Celokupna preostala imovina se procenjivala u decembru 1944. na 3-4 milijarde dinara. U trenutku donošenja berlinskih zaključaka ova suma je bila dovoljna za pokrivanje troškova okupacije za pola godine, odnosno u dužem periodu radi stabilizacije domaće valute dinara odnosno smanjenja inflacionog pritiska. Sledstveno tome ministarstvo spoljnih poslova izveštava septembra 1942 u svom redovnom izveštaju o "ograničenju troškova okupacije" da: "Tema ne zaslužuje u ovom periodu bilo kakvu dopunu."

Ovakve rečenice i stavovi, kako se u slučaju Srbije daju dokumentovati, upućuju na strogo tajne u opštem smislu i načinu primenjene metode konfiskacije, sa kojom su se Nemci u celoj okupiranoj Evropi opunomoćili korišćenjem jevrejske imovine. Samo na drugim mestima brišu se tragovi veza između nacionalnih banaka i finansijskih uprava pokorenih zemalja. Nemačke okupacione vlasti su stvorili od nacionalnih institucija okupiranih zemalja, a na osnovu sopstvenih donetih zakona, saučesnike u pljački, učinili su da novac dolazi do budžeta marionetskog režima, da bi se tada od uklanjanja tragova porekla isti prisvojili ().

Sve je jedna velika politička i pravna farsa. Uredba Nedića ne obuhvata svu jevrejsku imovinu, već samo onu za koju nacisti (okupacioni režim) nije bio direktno zainteresovan. Do 1942. godine je imovina stojala na raspolaganju i prometu iz koje je nacistički okupacioni režim prodajom po povoljnim uslovima sam sebe finansirao. Tek je ostatak ostatka imovine uredbom iz 1942. godine formalno pravno oduzet i njime je navodno pravo raspolaganja odlukom Geringa prenešeno na marionetsku vlada Nedića. Međutim, nacisitički režim je formalno dajući pravo kvislinškoj vladi da prisvoji prava iz te jevrejske imovine, izvršio ostale promene u funkcionisanju monetarnog sistema i preko njega praktično obezbedio sistem refinansiranja i iz ove imovine okupacionih troškova.

Mesečni troškovi okupacionog režima su iznosili 1942. oko 500 miliona dinara, a imovina koja je ustupljena marionetskoj vladi Nedića je procenjena na 3-4 milijarde dinara. Plan Geringa je bio dalekosežniji, da kroz ostale obaveze i monetranu politiku ovaj iznos iscrpi iz budžeta vlade Nedića i to je i učinjeno kroz štampanje novca i devalvaciju kursa. Ne slučajno, već sa striktnim planom i naredbama, merama u monetarnoj politici o kojima je studiju vrednu čitanja i analize napravio Götz Aly ( bilo je poželjno pre donošenja bilo kakvih zakona ove činjenice razumeti, sa pravne, političke i iz perspektive žrtava).

Kroz ratne tribute i manipulisane valutne kurseve je sve vreme vršena realna preraspodela u korist Rajha, ili drugim rečima Nedićeva vlada je bila izvršilac i ove prevare i manipulacije, bez obzira na svoje znanje.

Sa poštovanjem, redakciji Tabloida,

Viktor Kos

Ruže Šulman 49/16

23000 Zrenjanin

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČETIRI STUBA I BUDUĆNOST SRBIJE: SVE ZA REJTING KROZ GLUMU PATRIOTIZMA U POKUŠAJU SPASAVANJA OD IZDAJE NA PREDIZBORNOJ KONFERENCIJI ZA ŠTAMPU

 

Na slici je jedino nejasno, da li ove ovce idu prvo na šišanje pa na klanje, ili su već ošišane…?!????

Imajući u vidu da smo mi Srbi na žalost malo zapamtili iz istorije (a novije nikako!) našeg naroda, pa i danas bismo vrlo brzo naseli čak i na ovakav mogući novopatriotski, lažno samokritički i demagoški predizborni nastup i „hrabro” iskazane reči govorničkom veštinom od strane bivšeg Radikala, sada na funkciji Predsednika Vlade u Srbiji!!

„Gospodo čelnici EU, prijatelji Srbije, moram da vas podsetim da su svaka strana država, njeni političari, diplomate, (što se posebno odnosi na one diplomate koji borave u Srbiji, među kojima ima i nedobronamernih), pojedinci, strane grupe i organizacije koje borave u našoj državi, dužni da poštuju zakone, pravila, običaje, tradiciju i dostojanstvo države domaćina, i skrećemo pažnju da smo mi njima dali pravo na slobodno izražavanje sopstvenog mišljenja u našoj zemlji, ali i da zadržavamo pravo da odgovorimo na njega!!

 

 

 

Takođe se nadam da angloameričke političke vrhuške nisu zaboravili da su samo nedavno, članice EU sa Amerikom i još 18 drugih NATO zlotvora u Srbiji sejali smrt svojim krstarećim raketama, kasetnim, uranijumskim i drugim avionskim tepih bombama, … stvarajući žrtve i među civilnim stanovništvom, u nelegalnoj agresiji nazvanoj „Saveznička sila” ili kako su je krstili Amerikanci –„Plemeniti nakovanj”, (što je po vašim merilima shvatanja pravde i humanosti to tada “bilo poželjno i dozvoljeno”), i čiji se „učinak”, na kraju, ogledao u stradanju velikog broja nedužnih civila i dece, i rušenju infrastrukture države Srbije, koja je obasuta i uranijumskom municijom od čijih će posledica ispaštati generacije našeg naroda.

Kao što smo svesni da su se Amerikanci uvek do sad` trudili da se pokažu kao "nevinašca", takođe smo svesni da je za EU, (želeći da sebe pospe pepelom zbog ranije učinjenih zločina prema Srbiji) koja se svojim aktivnostima pretvara u novu Kominternu, i čijim delovanjem je svaka država koja ulazi u njen sastav, morala da uđe sa promenjenom socijalnom, društvenom, privrednom i političkom strukturom, i svojim prečesto ciničkim zahtevima želela da Srbiju i njen narod ponize u različitim vidovima njene unutrašnje i spoljne politike!!

Pa je tako pod političkim prtiscima EU-je, Jugoslavija a kasnije Srbija, izručila i poslala u Hag predsednika sopstvene države kao i čitav politički i vojni vrh Srbije, a čiji je zadatak bio da brane sopstvenu državu od NATO agresije, a sada, novi zahtevi evropske familije da Srbija „upodobi spoljnu politiku sa EU“ (čitaj odrekne se sopstvene spoljne politike) i obustavi (jak???) izvoz jabuka, krušaka i mleka u Rusiju, pretstavljaju grotesku i deluju smešno i ponižavajuće do bola,  jer je potpuna iluzija da ako bi Srbija uvela sankcije Rusiji, to „bacilo Rusiju na kolena“…!!!!

Vama je u suštini trebalo javno i pismeno poniženje Srbije kojim biste mahali da su Srbija i srpski narod, vekovni prijatelj ruskog naroda, uveli sankcije Rusiji, (kao Crna Gora), prava istina je da bismo time, u stvari uveli sankcije Srbiji i namerno naneli očiglednu štetu sopstvenom narodu i državi!!!

A naša glupost je bila ta što smo više mislili na interese EU a ne na interese sopstvene države i naroda, pa smo postupali toliko ponizno posle briselskog dopisa – upozorenja „ed memoar“ , zbog čega smo mojom voljom počeli sve manje da izvozimo u Rusiju, i ostvarili izvozni manjak od preko 330 miliona evra, a da niko od građana nije digao ni čačkalicu protiv nas zbog takvog postupka!!!

Mi, država Srbija, pristali smo da ne koristimo prednosti koju imamo, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU!!! Kakvi smo mi mazohisti i ludaci od naroda…..!??! Možda nas “izvadi” povećan izvoz džemova i pekmeza…….

 А u svojim dodvoravanjima na svaki mig Amerike i EU, Državna rukovodstva Srbije su trećim zemljama sa kojima smo imali prijateljske odnose, imali slabe ili uopšte nismo imali nikakve ekonomske odnose, uvodili sankcije Belorusiji, Siriji, Iranu, Obali Slonovače, …, a da za uzvrat Srbija nije imala nikakve benefite zbog takvog glupavog postupka!!!

 

      Demonstracija slie

 

Briselska birokratska mašinerija, (u kojoj bar polovina njih ne zna da pronađe Srbiju ni na geografskoj karti), živi u uverenju da život običnog čoveka počinje prihvatanjem njihovih nametnutih zakona, i smatra kao jedino ispravnim, samo ono što oni propišu, deklarišu, zauzmu stav,  napišu preporuke, donesu mere, strategije, smernice, regulative, uputstva, naloge,… vršeći pritisak na korenite promene viševekovnih običaja života jednog naroda.

Jasno nam je da EU i svi njeni zakoni, platforme, strategije, mišljenja, smernice, uputstva, mere, zaključci, nalozi, direktive, regulative, preporuke, itd, su odredbe Helsinškog završnog akta OEBS-a pretvorili u farsu, a onim državama koje su već članice ili na putu da to postanu, oduzeli im slobodu i pravo da budu samostalne po svim odredbama ovog sporazuma.

Nama je poznato da u svetskim razmerama odavno ne vladaju principi međunarodnog prava, već pravo jačeg!!!

A funkcionisanje svetske diplomatije nikada nisu krasile osobine kao što su iskrenost, doslednost i čast, jer da te osobine stvarno postoje, političari ne bi uspeli da ostvare svoje lične skrivene želje i enormno se obogate, niti ciljeve moćnih država koje su uvek licemerno nastojale da za njih ne važe ista pravila kao za one manje i slabije!!

U svetu je odavno sve politika na najnižem nivou, a ne politika ideja ili nečega za koju su glasali stotine miliona Evropljana, pa je svako otvaranje tzv. „poglavlja“, u stvari vid političkog pritiska kojim se Srbiji oduzima sloboda, integritet i ovo malo prividne samostalnosti!!

A pojam SLOBODA, u koju se kune briselski birokratski aparat kao najveće evropsko dostignuće, u evropskoj propagandi, ideologiji i prinudi, se obesmišljava…, a to se videlo i u zabrani zemljama članicama EU (Grčkoj, Mađarskoj, Bugarskoj) da zaključuju bilateralne ugovore sa trećim državama, pa čak iako su takvi ugovori od koristi za narod te države; povoljniji nego što to je to predviđeno evropskom zakonodavstvom!!!

 

      Vazalstvo i opšta amnezija!!!

 

U tim raznim načinima ograničavanja slobode Srbiji i davanja privilegija stranim licima, moram da podsetim na aktrivnosti i „doprinos“ Vuka Draškovića, sada mog koalicionog partnera, koji je u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, još 2004.god. se zalagao za ukidanje tužbe protiv NATO, i zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju, ubeđujući narod kako će te trupe brzo i lako zaštiti naše građane na KiM!!

Takođe nam je poznat i Tadićev „doprinos“, kada je 07.09.2006. potpisao sa Vladom SAD Sporazum o zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji, SOFA u kome je SAD, svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

Takođe, za sve godine unazad od dana ratifikovanja tog Sporazuma, niko nije imao hrabrosti ni volje da podnese makar inicijativu za ocenu ustavnosti takvog akta!!!

Da ne pominjem da je sa SAD potpisan i Sporazum o snabdevanju i uzajamnim uslugama (USA-SRB-01) izmedju MO RS u ime Vlade RS i MO SAD sa svim mogućim pogodnostima, obavezama i troškovima Srbije za njihove potrebe; pri čemu moram da primetim da nisam siguran da je neko od “Vlasti u Srbiji” preduzimao određene korake da bi npr. sa Rusijom potpisao sličan, koji bi ruskoj strani omogućio makar deseti deo pogodnosti u sadržini i slobodi kao što pružaju onakvi sporazumi sa Amerikancima i NATO!!????

Ta 2006.god. je godina nastavka Tadićevih brljotina , pa je 14.12.2006. potpisao Okvirni dokument PZM (Pristupanja partnerstvu za mir), i u novogodišnjoj čestitki izjavio da taj događaj smatra svojim najvećim uspehom.

A već 18. decembra 2006. otvorena je NATO vojna kancelarija za vezu (eng.NATO MLO), i to u zgradi našeg Ministarstva odbrane.

Ako imamo u vidu da je 27.09.2010.g. u Briselu uspostavljeno Vojno predstavništvo RS pri NATO , i ako pored svih ostalih potpisanih planova i sporazuma, dodamo i nedavno, u martu 2015.god. potpisani Individualni partnerski akcioni plan (IPAP) i obaveze Srbije koji proističu iz njega,) onda nema ni potrebe da Srbija i formalno postane članica NATO!!

A nedavno, baš 07. jula 2015.god, Skupština Srbije je ratifikovala sporazum država članica Severnoatlantskog ugovora i ostalih država učesnica u "Partnerstvu za mir" o statusu njihovih snaga, sa dodatnim protokolima.

Zatim podsećam na olako zaboravljeno samovoljno Tadićevo odbacivanje skupštinske rezolucije o KiM 2010 god. i privatni aranžman sa baronesom koji je rezultirao podnošenju tzv. „zajedničke rezolucije“ kojom je tek vezao ruke Srbiji, a da poslanici tadašnjeg saziva Narodne skupštine Srbije, nisu prstom mrdnuli da se pobune zbog samovoljnog postupka predsednika države i suspendovanja njihove Rezolucije koja je izražavala njihovu volju i odluku kao predstavnika građana, kao i da podnesu krivičnu prijavu protiv Predsednika Srbije Tadića, zbog prekoračenja ovlašćenja i mešanja u vođenje spoljne politike – jer to je posao Vlade!!!!

Na kraju je porvđeno da je Tadićeva vlast, preko „hleba u UN“, potražila „pogaču u Briselu“ , a narod se nije ni pitao ili je bio nezainterosovan…

 

      JA, Premijer!!!

 

Naravno, tu ne smem da zaboravim i moj ”doprinos”!!

MENE, čoveka bez koga nije moglo da se potpiše onakav sramni briselski sporazum (aprila meseca pretprošle godine), gde je u njemu odlučeno da dođe do “samoisključenja” Srbije u rešavanju  pitanja Kosova i Metohije, (pri čemu je zanemarena Rezolucija 1244) ;

MENE i bez koga nije moglo da se izvrši darivanje teritorije, infrastrukture i dela sopstvenog srpskog naroda na KIM, kosovskoj vlasti (kao novim gospodarima života i smrti Srba na KiM) i zapadnim “prijateljima Srbije”!!!

A možda se tu radi o žrtvovanju dela svog naroda i dela teritorije svoje države, a poveden lažnim obećanjima „zapadnih prijatelja“, verujući da oni neće dirati ostale delove teritorije Srbije???!!!

Čak sam i ja bio začuđen da moji i simpatizeri ove vlasti nisu zapalili Beograd i Srbiju zbog izdajničkog postupka naše vladajuće koalicije, a koji sam potrdio potpisivanjem briselskog sporazuma!!

Pa ako je to tako lako prošlo tada, gde je i Ustavni sud postupio po Tominom zahtevu da tada (do dobijanja datuma za pregovore sa EU) ne raspravlja o ustavnosti takvog pisanog akta, onda mi je još lakše pošlo za rukom da bez problema smanjim plate i penzije od decembra prošle godine!!!!

Naravno da ne smem zaboraviti i svoj “maestralni” potpis, krajem avgusta 2015., kada sam sa Federikom Mogerini, u Briselu potpisao još jedan Sporazum o formiranju Zajednice srpskih opština , za čije formiranje nas već skoro tri godine Šiptari vuku za nos opstruišući njegovo sprovođenje uz podršku zapadnih država, izvodeći razne režirane performanse po šiptarskoj Skupštini!!!

I verovatno da se ne neće ni formirati, jer da je EU i Americi stalo do toga, to bi već bilo zavšeno, ali Šiptarima je svaka radnja aminovana od strane Zapada!!!!

 

      Priznajem okupaciju i zadovoljan sam! Ali i narod mora da se pita!!!

 

To je tužna sadašnjost za čije ostvarenje je zaslužna bilo koja "vlast u Srbiji" u poslednjih petnaest godina, jer smo sve svoje zakletve obesmislili, obeščastili, razdržavili, doveli na bedan nivo…!!!

MI, građani Srbije, koji volimo svoju zemlju i koji cenimo vrednosti sopstvene države, a koji smo pod pritiscima Zapadnih zemalja primoravali svoj narod da postupa po njihovim ciničnim zahtevima i nalozima, i da prihvata razne oblike istresanja njihovih nameštenika, koji su očigledno bili usmereni protiv tradicije i interesa naše države i naroda, a svojom krivicom pristajemo da nas tretiraju kao da smo sa grane sišli, takođe IZRAŽAVAMO OPTEREĆUJUĆI STAV prema SAD zbog njenog predvodničkog uticaja prilikom zločinačkom bombardovanja naše države, kao i stav prema zemljama Evrope koje su uzele učešće u tom ratnom zločinu, i ne pristajemo na oduzimanje i narušavanje naše kulture, tradicije istorije, običaja, religije, odgovornosti, osećanja slobode, o čemu treba i narod da se pita…

JA, Predsednik “Vlade u Srbiji”, u ime države Srbije, koja je u prošlosti sa svojim narodom dala doprinos u antifašistikoj borbi tokom Drugog svetskog rata, pre godinu i po sam uputio poziv čelnicima onih zemalja koje su bile saveznici Srbije i koji takođe baštine antifašističke tekovine, da prisustvuju kao gosti vojnoj paradi povodom 70 godina od oslobođenja Beograda, za koju bi se u krajnjem slučaju, na žalost moglo reći da je izgleda predstavljala OPROŠTAJ OD SLOBODE, ukoliko narod i dalje bude prihvatao olako pritiske….!!!

Odsustvo i nedolazak i pojedinih zapadnih diplomata i ambasadora, da prisustvom učestvuju u obeležavanju srpskih pobeda, shvatio sam kao nedobronameran čin i nepoštovanje istorije, tradicije, kulture i doprinosa srpskog naroda i ostalih nacija koji su položili svoje živote u borbi protiv fašizma, i zaključio da bi se rado odazvali pozivu ukoliko bi Srbija obeležavala poraze ili bila na nekoj muci, pri čemu su, pre svega američki ambasador, našli vremena da prisustvuju čak i pri (ne)kulturnim događanjima u organizaciji nekih udruženja i grupa, ali ne i na manifestaciji u organizaciji države Srbije!!!

A svoje nepoštovanje prema srpskim žrtvama i narodu Republike Srbije, ambasadori zapadnih zemalja NATO-a, sramnim činom ponovili su 24.03.2015. uveče, kada nisu želeli da prisustvuju obeležavanju godišnjice bombardovanja Srbije, pokušavajući da sakriju svoje saučesništvo!!!

Pa sam ja ove godine, obeležavajući godišnjicu bombardovanja Srbije, u ime korektinih odnosa sa Zapadnim državama i u skladu sa odredbama IPAP sporazuma, skup  izmestio u   Varvarin!

Ali sam imao toliko crn obraz, pa sam dozvolio i lako progurao potpisivanje IPAP plana sa NATO, kao i potpisivanje i usvajanje u Skupštini Srbije, Sporazuma o statusu snaga NATO u Srbiji , jer rekoh, ako je to isto mogao da uradi Tadić 2006. (dajući veća prava američkim vojnicima u Srbiji nego što imaju građani građani sopstvene države), to i ja mogu da uradim, dajući ista takva veća prava svim NATO vojnicima!!

Ali smo mi pružili ruku saradnje NATO snagama, potpisujući nekoliko sporazuma u ime bolje budućnosti Republike Srbije kao neutralnoj državi!!!

Takođe nam je poznato da EU i njena mašinerija preduzimaju razne vrste aktivnosti da Srbiju “dignu na noge“ – do onog trenutka kada bude bila spremna da redovno vraća dugove, (jer im ovakva kao invalid nije potrebna)!

A u pozadini toga vrebaju "finansijski stručnjaci" iz EBRD -a , MMF-a i ostalih svetskih finansijskih institucija koji se ponašaju k`o lešinar kada čeka svoj umoran plen, da planiraju, raspolažu i raspoređuju novac koji će biti sakupljen od naroda Srbije, i da se jeftino dočepaju preostale imovine Srbije, a posebno one na teritoriji Kosova i Metohije!!!

Isto tako, znamo da se u međuvremenu, na raznim treninzima po inostranstvu, a posebno među “domaćim izdajnicima” kojih ima previše, već vrši izbor i porojektuje se “novi čovek” koji će naredne četiri godine Srbiju voditi ne u nepovrat i iscrpljivanje na svim nivoima, već u budućnost bez alternative u cilju dostizanja evropskih vrednosti, i priključivanja Srbije evropskoj zajednici naroda!!! 

A tada Srbijom i srpskim narodom, slobodno može da upravljaju i Vuk Drašković i Čeda Jovanović, jer ja sam dovoljno povukao izdajničkih poteza , sve u ime Srbije i njene budućnosti, zato što sam sprovodio i Čedinu i politiku LDP-a!!!!

Pa valjda sam i ja nekakav Premijer “Vlade u Srbiji”, za koga bi trebalo da bude bitnije mišljenje i stav sopstvenog naroda, od mišljenja, procena, spekulacuja, pogleda, zaključaka, preporuka, i na žalost ucena onih evrospkih foteljaških birokrata koji odrađuju posao za multinacionalne kompanije i njihove Vlade, uništavajući našu domaću privredu i ponižavajući srpski i ostale nacije koji Srbiju smatraju svojom državom, još ovih nekoliko godina dok potpuno ne predamo svoju nezavisnost drugima u ruke, pa nam tada ni Vlada, ni Narodna Skupština neće više biti potrebni, a Srbijom će se upravljati iz Brisela….!!!

Nama je jasno da igramo u kolu koje se svira u Briselu, i da svako naše zaklinjanje u evropski put, kao i na sva usta silni hvalospevi o radu i vrednosti briselske mašinerije, samo njima podižu rep i duvaju u njihova jedra, pa još po hitnom postupku donosimo stotine nekakvih zakona čiji sadržaj nije razumela ni većina Narodnih poslanika, i koji često ne mogu ni biti upotrebljeni a namećemo ih našem narodu i iscrpljujemo ga, i time direktno razgrađujemo sopstvenu državu, a još imajući u vidu jasan stav EU da do 2020. neće biti prijem novih članica u njihov tabor, onda bi valjalo da poslušamo i glas naroda i da malo ohladimo…!!!!!!!!!

Ali nikako ne smemo da izgubimo iz vida da ne postiji alternativa ovom putu Srbije u budućnost…..

A i mediji u Srbiji su maestralno odigrali ulogu da se srpskom narodu i ostalim građanima planski poremeti sistem vrednosti, zatrpavanjem nevažnim i manje važnim informacijama tabloidne sadržine, čije teme su nedeljama razvlačili i usmeravali svest naroda, da od drveta ne vidi šumu…!!!

U takvim napisima, nedeljama smo mogli da čitamo nametnute teme počev od od parade osoba homoseksualnih sklonosti gde je uzgred govoreći učešće uzeo i američki ambasador; zatim su se ređali napisi o prekoračenju ovlašćenja žandarmerije zbog nanošenja povreda Andreju; pa napisi o albanskom dronu ali bez ukazivanja na mlake reakcije svih struktura države; pa napisi o ubistvima od strane običnih ljudi i tragičnim sudbinama žrtava; a kada još dodamo i programsku šemu TV stanica u kojoj dominiraju emisije zabavnog, igračkog i pevačkog sadržaja, kao i prikazivanje gomile nevažnih serija i rijaliti emisija sa sadržajima ispod svakog nivoa, i kojima su obični ljudi podredili svoje vreme i aktivnosti, zaključujemo da su mediji odradili posao za Zapad i dodatno anestezirali narod Srbije!!!

Ali su zato vešto izbegavane informacije i teme u kojima bi se govorilo o životu Srba na Kosovu i Metohiji i njihovim problemima različitog oblika, zaštiti njihove imovine kao i imovine Srbije!!

Zatim se nedovoljno raspravlja o podacima o visini dugova države, o stanju privrede, stanju zapošljenosti; pa o neredovnoj isplati ličnih primanja malom broju zapošljenih u malobrojnim firmama koje imaju tu sreću da još rade; stanju zdravlja stanovništva i problema sa lečenjem; urušavanju školskog sistema kroz nedisciplinu učenika i nezainteresovanost roditelja, kao i otvaranje mnoštva privatnih škola sa svojim programima u vaspitavanju naše dece; smanjenje plata i penzija i njihova posledica na kvalitet života zbog visokih cena, a da ne pričamo da je svako novo otvaranje tzv. Poglavlja EU, pretstavljano kao vrhunsko dostignuće srpske politike, lažući narod da su EU integracije instrument u sprovođenju reformi, a svesno zaboravljajući na nepobitnu činjenicu da to ima za cilj da dokusurimo sopstvenu državu , i da se Evropa, SAD i NATO potpuno operu od zločina učinjenih bombardovanjem i Srbiju pretvore u region bez nacionalnog identiteta …itd, itd …

 

Zato je potrebno da se hitno osvestimo da bismo povratili nedostajalu ljubav prema Srbiji!

Potreba je da se izvučemo iz krize srpske postojanosti, ako narod to želi!!

Da se povratimo iz krize srpske časti i savesti, kao i krize srpskog nacionalnog karaktera, ako narod to želi…!

Da izađemo iz krize srpske porodice, krize srpske kulture, religioznosti i krize osećanja za pravdu, ako narod to želi…!!

Svima je potrebna jaka Srbija ali ne i prodata, jer ako sam do sada dao sve, preambulu ne bih smeo da dam!!!

Ali NAROD mora da se pita…!!!

Zato ću smatrati da su rezultati ovih izbora već postali obavezni referendum i blanko dozvola o pojedinim važnim zakonima, a posebno o onim u kojima se odlučuje sudbina države, (a ne bi trebalo imati straha od odluka  skupštinske većine, pa čak ni kada se zakoni donose po hitnom postupku i preko noći, iako ni većina ne bi razumela ni da su usvajani redovnim putem), i posledice istih po Srbiju u budućnosti!!!

Naravno, moje i njihova imena će biti zapisana u istoriji Srbije!! A narod zna da na mene ne mogu lako da vrše pritiske ni sa koje strane…

A odluku o mojoj ostavci, doneo sam onda kada sam zaključio da je mom ostanku na čelu države potrebna puna podrška naroda i poverenje u moje evopske vizije koje su proširivane i pokušajem angažovanja gospodina Tonija Blera, čija će akvitnost biti usmerena na dovršetku privatizacije i gašenje ono malo preostalih preduzeća u Srbiji!!! 

A ako narod odluči da ne treba dalje da idemo u tabor EU, onda moram da im skrenem pažnju da smo jedino Toma, Tadić, Čeda, Čanak, Dačić i ja, sposobni da ih odvedemo u EU na putu bez povratka, ili u suprotnom otići ćemo sami….”

Ovakvom glumačkom rolom, Predsednik „Vlade u Srbiji“ bi možda pokušavao da dubokom demagogijom opravdava stanje izdaje i poniženja (a kome je i sam doprinosio) države na čijem je čelu, i pokušavao da nevešto otvori oči i uši i onom nedovoljno aktivnom delu srpskog naroda i ostalim građanima koji još Srbiju smatraju svojom državom, a u suštini prebacujući krivicu na narod, i naglasi da je navodno važno da narod mora da se pita za sve (jer on se već odavno ne pita za vođenje Srbije)…!!!!!!

Pa ako narod njemu da podršku, on će nastaviti da savesno i   odgovorno izvršava sve preuzete obaveze i zadatke dobijene od strane EU!

Ne bi nas začudilo da bi možda ovom mešavinom reči izdaje i patriotizma podigao sebi politički rejting za 10%!!?????????

A ako narod  ne bude želeo da uvidi suštinu izgovorenih reči i bude opčinjen njegovim oratorskim sposobnostima u borbi za vlast, onda je saučesnik u izdaji i urušavanju ostataka Srbije, znajući da se sprema i promena Ustava države po željama angloamerikanaca…!

         

©Geto Srbija

ŠPIJUNI SU MEĐU NAMA: VUČIĆEVA I ARMINKINA ULOGA U ENGLESKOJ LICEMERNOJ REZOLUCIJI PROTIV SRBIJE!!!

 

Neuspeli predlog britanske rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici izradila je ista lobistkinja koja u Velikoj Britaniji zastupa Aleksandra Vučića. Novac je za ovo dobila od šeika bin Zajeda, koji joj ujedno plaća i za promociju srpskog premijera, koji šeiku zauzvrat poklanja najplodniju srpsku zemlju, najskuplji deo Beograda, hotel na Kopaoniku… Tako u suštini, rad antisrpske lobistkinje plaćaju građani Srbije.

 

                             Milica Grabež

 

Iza bezuspešnog pokušaja podnošenja Rezolucije protiv Srbije i celog srpskog naroda u Savetu bezbednosti, koju je predložila Velika Britanija, stoji baronesa od Milbanka, doživotna članica Gornjeg doma britanskog parlamenta. Pomenuta gospođa nije, međutim, plave krvi niti je titulu stekla udajom, već izdajom i špijunskom delatnošću.

Baronesa od Milbanka rođena 20. aprila 1968. u selu kod Tuzle, od oca Rasima Helića i majke Džemke je dobila sasvim obično ime – Arminka. Tokom građanskog rata u BiH ona je 1992. preko zaštićene enklave u Žepi uspela da pobegne u Evropu i da azil dobije u Velikoj Britaniji. Već tada je odlično govorila engleski, jer je pre rata studirala englesku književnost.

Prilikom podnošenja zahteva za azil dala je netačne podatke o sebi i svojoj porodici. Navela je kako je jedva izvukla živu glavu pred „srpskim četnicima" koji su joj pobili celu porodicu.

Tada se takve informacije nisu proveravale, jer je bilo nemoguće saznati pravu istinu dok traju ratna dejstva. Arminkina porodica je živa i zdrava, bar njen veći deo. Sa jednom sestrom je došla u Veliku Britaniju, a ostale dve su i danas u BiH: Vildana Helić i Nizama Salihefendić.

Arminka nikada nije krila da ju je od početka boravka u Ujedinjenom Kraljevstvu finansijski pomagala Soroš fondacija, koja je platila i njeno doškolovanje na London School of Economics gde je 1994. upisala međunarodnu istoriju.

Dosta rano se uključila u politiku, i uspela je daleko da dogura. Zanimljivo je, međutim, da se za nju prvo zainteresovala američka obaveštajna služba, a ne, kao što bi se očekivalo, britanska.

U izveštaju od 1. aprila 2008. godine, američki obaveštajac u Londonu Ričard Le Baron citira njenu izjavu kako su „SAD suštinski bitna država". On napominje kako je ona odlučna, ali hladnog pogleda, bez emocija i skrupula. Britanski MI-5 je Arminku operativno obradio tek šest godina kasnije i to povodom njenog predstojećeg proglašenja za baronesu.

U vreme nastanka Le Baronovog izveštaja ona radi za Vilijama Hejga, tada kandidata za ministra spoljnih poslova u kabinetu Dejvida Kamerona. Šef njegovog izbornog štaba za mesto poslanika bila je 2010, a posle najvažniji savetnik u njegovom kabinetu. Ubrzo, pošto je Hejg postao ministar spoljnih poslova, neko je medijima dostavio račune iz kojih se vidi da je on na putovanjima hotelsku sobu delio sa svojim dvadesetpetogodišnjim savetnikom Kristoferom Majersom.

Sam Hejg je novinarima rekao kako zna ko im je dao tu informaciju, ali da ne želi da javno otkriva ime te osobe. Očigledno da je ta osoba bila njemu veoma značajna. Radi se o Arminki Helić koja je odlično odradila njegovu izbornu kampanju, ali nije htela da trpi konkurenciju u timu savetnika koji su okruživali novopostavljenog ministra.

Osim toga, zeleno svetlo za ovu akciju dobila je i od Amerikanaca, koji su Hejga smatrali nedovoljno pro-američki nastrojenim. Kao šef njegovog izbornog štaba ona je imala pristup svim dokumentima, posebno računima koje je stranka plaćala, tako da joj nije bio problem da pikantne detalje dostavi medijima.

Već godinu dana kasnije Arminka na jednom ručku svog šefa upoznaje sa lordom Timoti Belom, vlasnikom značajne lobističke agencije Bell Potinger. Ona je već radila za tu agenciju, a sada i Hejg pristaje da joj se pridruži.

Jedan od najznačajnih klijenata lorda Bela bio je i ostao šeik Muhamed bin Zajed Al Nahjan, prestolonaslednik Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Vladari iz UAE su nerado viđeni gosti u Londonu zbog masovnog kršenja ljudskih prava u toj zemlji i finansiranja islamističkih organizacija. Sa druge strane, šeici raspolažu ogromnom količinom novca i zemlja im se nalazi, za Britance važnom strateškom položaju. Zbog toga je angažovana pomenuta agencija da britansko javno mnjenje ubedi kako izveštaji o telesnom kažnjavanju ili teškom položaju žena u Emiratima nisu tačni.

Lord Bel je u ovome imao izuzetna iskustva. Njegova dva saradnika su navodnim predstavnicima uzbekistanskog predsednika 2011, na sastanku koji su novinari tajno snimali, obećali kako nije nikakav problem što se na Zapadu kritikuju praksa da deca mlađa od 16 godina u Uzbekistanu rade na berbi pamuka.

„Ništa zato – mi smo najbolji da ubedimo Evropu kako je to kulturna specifičnost Uzbekistana, i da su ta deca najsrećnija baš na plantažama pamuka", čulo se na snimku koji su objavili britanski mediji.

Ubrzo, preko šeika bin Zajeda, Arminka dobija još jednog klijenta – Aleksandra Vučića. Račune za njega plaća šeik lično.

Na sastanku u Beogradu 2012. godine Arminka Helić upoznaje tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Srbije i svog novog klijenta. Njih dvoje tada razrađuju plan kako da slave željni Vučić bude promovisan u Britaniji.

Iako za sebe stalno tvrdi kako je Britanka, a ne Bosanka, Arminka patološki mrzi Srbe i sve srpsko. Prema svedočenju jedne sekretarice u tadašnjem kabinetu ministra Hejga, Arminka je svakog jutra uništavala pozitivne vesti o Srbiji, a svom šefu je još pre prve jutarnje kafe, kada je najnervozniji, predavala samo najgore izveštaje o našoj zemlji.

Zbog toga je u jednom trenutku Hejg lordu Belu objasnio kako nije u stanju da zastupa interese potpredsednika vlade države o kojoj se izveštava najgore moguće. Problem je rešen tako što je bin Zajed dublje zavukao ruku u džep i povećao honorare Arminke i Hejga, a Bel je još jednom podvukao kako oni zastupaju isključivo Aleksandra Vučića, a ne celu srpsku vladu ili Srbiju.

Vrhunac saradnje je bio odlazak Vučića oktobra 2014. u London, na privatno druženje sa osobama koje mu je obezbedio Bel u saradnji sa Helićevom. Jedna od stanica njegove posete bio je i London School of Economics, koji je bio u čvrstom zagrljaju Soroša i na kome je Arminka još uvek imala jake veze. Dobro je poznato kako se premijer Srbije proveo na tom „predavanju" koje je platio njegov prijatelj bin Zajed.

Da bi se revanširao svom finansijeru, koji milione dolara ulaže u njegovu promociju na Zapadu, srpski premijer arapskom šeiku poklanja desetine hiljada hektara najplodnije vojvođanske zemlje. Privatna avio-kompanija dinastije Al Nahjan na poklon dobija Er Srbiju, a zatim i pravo da besplatno koristi usluge Aerodroma „Nikola Tesla" u Beogradu.

Iako ima finansijske koristi od Srbije, bin Zajed pristaje da plati Arminku Helić da preko svojih veza u Forin Ofisu britanskoj delegaciji u Savetu bezbednosti UN doturi nacrt rezolucije koja sve Srbe proglašava ratnim zločincima i životinjama koje siluju svakog na koga naiđu.

Njih dvoje u ovom slučaju vezuje zajednička vera, mržnja i prezir prema Srbima čijeg premijera su kupili sitnim, a on njih obasipa preskupim poklonima, zalažući javna preduzeća i tuđu zemlju.

Otuda i ne čudi što je srpski premijer, kada je rezolucija dostavljena delegaciji Velike Britanije u Savetu bezbednosti, požurio da pozove Ruse da na ovu rezoluciju ne stavljaju veto, jer Srbija “želi da se suoči sa svojom odgovornošću, a on želi da pogne glavu pred žrtvama u Srebrenici“.

Vučić bi trebalo da zbog ovih zlodela koja čini prema građanima Srbije – ostane bez glave. Izgubio bi je u svakoj demokratskoj državi, odlaskom na doživotni zatvor.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UVOZNIČKI LOBI, UZ DOZVOLU EU SABOTIRA POČETAK RADA NACIONALNE LABORATORIJE ZA KONTROLU HRANE!

 

Veliki skandal u organizaciji Ministarstva poljoprivrede Srbije i šefa misije Evropske unije u Srbiji, Majkla Devenporta, desio se u Batajnici, 9. marta ove godine, povodom otvaranja Nacionalne referentne laboratorije za kontrolu hrane. Istog dana, ispostavilo se da oprema za laboratoriju nije ni stigla, da je negde usput opljačkana i da je Devenport to po svemu sudeći znao, ali je odigrao ulogu koja mu je namenjena. Bruka nije dospela do javnosti zahvaljujući medijskoj blokadi Vučićevih medija, koji ne vole "loše" vesti.

 

                          Vuk Stanić

 

Već godinama, Srbija ne može da opremi nacionalnu laboratoriju u Batajnici zbog pljački i otimanja opreme. Najmanje dva bivša ministra učestvovala su u "dislociranju" donirane opreme. Jedan deo se nalazi u podrumima nekih instituta, a drugi deo koristi bivši ministar Glamočić, sa svojom interesom grupom. Ostatak donacije se smatra nestalim!

Šef misije Evropske unije u Srbiji, Majkl Devenport srozao je ugled naddržavne organizacije koju predstavlja (EU) na najniži mogući nivo, kada je 9. marta ove godine, zajedno sa srpskim ministrima, učestvovao u prevari navodnog otvaranja takozvane Nacionalne referentne laboratorije, koja je predstavljena kao "jedinstven, nezavistan i pouzdan centralizovani sistem kontrole hrane".

Naime, uprkos pompezno predstavljenom događaju, veliki deo opreme za nacionalnu laboratoriju koji je donirala EU, nikada nije stigao u Batajnicu! Devenport je ovo morao da zna pre nego što se pojavio na otvaranju. Da li je znao za ovu pljačku ili ne, tek, Majkl Devenport je svečano otvorio nešto što je neki ovdašnji kriminalac (ili grupa njih), oteo.

Pljačka donacija u Srbiji nije ništa novo i nepoznato, ali, u ovom slučaju, zbog pljačke oprema za "referentnu" laboratoriju, oštećena je i Srbija i Evropska unija kao donator, jer će zbog sopstvenih propisa morati da obezbedi novu opremu!

Na dan otvaranja Nacionalne referentne laboratorije, ministarka poljoprivrede, Snežana Bogosavljević Bošković, obratila se javnosti rekavši da je Srbija dobila jedinstven, nezavistan i pouzdan centralizovani sistem kontrole hrane jer je posle 11 godina čekanja, zvanično počela da radi Direkcija za nacionalne referentne laboratorije u Batajnici.

Takođe, istog dana je objavljena i vest da je za izgradnju i adaptaciju objekata u okviru tog kompleksa, opremanje i obuku zaposlenih, Evropska unija uložila oko osam milion evra iz pretpristupnih fondova.

Ministarka Bogosavljević Bošković preuranjeno je istrčala sa izjavom da je "referentna" laboratorija sa ispitivanjima najpre počela fitosanitarna laboratorija, tvrdeći dalje da će, najkasnije do kraja ove godine, početi sa radom i laboratorija za ispitivanje kvaliteta sirovog mleka.

Kada je već pristao da učestvuje u jednom očigledom režimskom cirkusu, ostalo je nejasno, zašto Devenport nije iskoristio priliku i prokomentarisao (makar neformalno) svima znanu činjenicu da je veliki deo donirane tehnologije iz EU, više puta za poslednjih deset godina, nestajao "sa radara"?

Ranije su u Srbiji samo spekulisali o tome gde se oprema nalazi i kako je otišla iz Batajnice. Zbog ovog, široj javnosti malo poznatog skandala, Evropska unija je 2013. godine obustavila sve donacije za spornu laboratoriju.

Možda sve ovo ne znaju građani u nekom zavejanom ili poplavljenom selu u Srbiji, ali Devenport svakako zna. Utoliko je ovaj skandal teži, a kompromitacija EU veća.

 

      Oprema u podrumu

 

Važno je reći i to da je Nacionalna referentna laboratorija koju je 9. marta ove godine u Batajnici otvorio šef misije EU, zajedno sa ministarkom poljoprivrede Snežanom Bogosavljević Bošković, koja je od 2004. godine do danas otvarana je već tri puta!

Uprkos silnim svečanostima, ona nikada nije proradila. Devenport je imao čast da je otvori i četvrti put. Takođe, neslavno i bez rezultata…Rađaju se i osnovane sumnje da je reč o diverzijma, koje sprovodi uvoznički lobi, jer je povelika kriminalna hobotnica sastavljena od kompanija koje u Srbiju ubacuju zatrovanu i neproverenu hranu, zainteresovana da takva laboratorija nikada ne proradi. Zna li Devenport za to ili je i on primio novac da ćuti?

Ipak, treba se ovde osvrnuti i na jednu njegovu kratku izjavu datu na svečanosti u Batajnici, koja ukazuje i na tu mogućnost: "…Laboratorija će biti garant bezbednost izvoznih prehrambenih proizvoda iz Srbije, pogotovo na tržište EU…". Upadljivo je da se na problem uvoza velike količine nebezbednih mesnih prerađevina, iz EU u Srbiju, koje je tamo zakonom najstrože zabranjeno za prodaju, Devenport nije osvrnuo!

Za Nacionalnu referentnu laboratoriju veći deo opreme je doniran još davne 2004. godine, u vreme dok je ministarstvo poljoprivrede vodila Ivana Dulić Marković. Sa donacijam se nastavilo do 2013. godine, ali je oprema razvlačena i iz Batajnice premeštana na druge lokacije.

Te godine, Evropska unija donosi zvaničnu odluku, da zbog takvog ponašanja prekidaju dalje donacije u toj oblasti. Preciznije rečeno, sa do sada doniranom opremom, ovakva laboratorija je već poodavno trebala da radi i da u njoj postoji velika baza obavljenih uzoraka. Na žalost, sve je ostalo na "ako" i "biće".

Veliki deo opreme namenjene ovoj još nekompletnoj nacionalnoj instituciji i danas se nalazi u laboratoriji Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, gde je radio i bivši ministar poljoprivrede Dragan Glamočić.

Sa tom opremom neko već dugo naplaćuje takozvano uzorkovanje, a novac od tih prihoda ne uplaćuje na račun Ministarstva, nego dobrim delom ide u privatne džepove. Dakle, suprotno nameni za koju je oprema donirana, ona danas dobro koristi maloj interesnoj grupi u Novom Sadu i Beogradu.

U pratećoj dokumentaciji uz donaciju navedeno je da je primalac opreme Ministarstvo poljoprivrede Srbije, a da je namena za koju se donira opremanje nacionalne laboratorije. Iz toga se savršeno jasno vidi da je onaj ko je potpisao da se ovako skupa oprema, umesto u Batajnicu, prebaci u Novi Sad, zloupotrebio službeni položaj i da je oštetio Ministarstvo poljoprivrede, odnosno Republiku Srbiju.

Drugi deo opreme je na sličan način, umesto u Batajnici, gde bi trebalo da se nalazi "referentna" nacionalna laboratorija, i gde su se slikali Devenport i srpski ministri, otišao uInstitut za higijenu i tehnologiju mesa u Beogradu!

Usluge takozvanog uzorkovanja ovog instituta, uredno svake godine plaća Ministarstvo poljoprivrede! Ovo je utoliko čudnije, što je sva oprema koju je ministarstvo putem donacija dobilo, smeštena u podrumima Institut za higijenu i tehnologiju mesa u Beogradu! U međuvremenu, Institut uzorkovanje radi sa svojom opremom, a opremu iz donacije ne koristi. Krivac za ovaj skandal takođe nije imenovan.

Što se ovog slučaja tiče, nadležne instutucije su vešto izbegle da objasne, zašto nije sa doniranom tehnologijom, u okviru nacionalne laboratorije, pokrenuto uzorkovanje onih slučajeva koji se plaćaju Institutu, već je oprema sklonjena u podrum Instituta, kako bi zadržali siguran posao.

Ostatak opreme je uredno popisan i ona se nalazi kod Slavoljuba Stanojevića, direktora Nacionalne referentne laboratorije u Batajnici. Popis celokupne opreme obavljali su zaposleni radnici Uprave za veterinu. Na čelu Uprave za veterinu su osvedočeni prestupnici i za verovati je da se ceo niz opstrukcija u vezi sa "referentnom" nacionalom laboratorijom, dešava u dobroj meri u njihovoj režiji…

 

      Laboratorija bivšeg ministra

 

U detaljnom istraživanju šta se tačno dešavalo sa opremom za laboratoriju, istraživački tim Magazina Tabloid, došao je do čvrstih i lako proverljivih činjenica. Najpre, Evropska unija je u okviru „IPA" projekta odobrila Srbiji sredstva za kupovinu opreme za Nacionalnu laboratoriju.

Nacionalna laboratorija je trebala da daje akreditacije drugim laboratorijama i da kontroliše njihov rad. Veći deo oprema koju je EU poslala nikada nije stigla u prostorije Nacionalne laboratorije u Batajnici. Zbog toga ova ustanova nije počela sa radom, ali je više puta zarad promocije političara javno otvarana.

Deo opreme je otišao u laboratoriju Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, kojom je rukovodio šef katedre za stočarstvo Dragan Glamočić, bivši ministar poljoprivrede. Drugi deo opreme završio je u društvenoj firmi Institut za higijenu i tehnologiju.

Na ovaj način je oprema vredna šest miliona evra, a koja je vlasništvo države Srbije, protivzakonito otuđena. Sumnja se i da je laboratorija kojom je rukovodio Glamočić odgovorna za fingirane rezultate, zbog kojih Komisija Evropske unije tvrdi da u srpskim laboratorijama dolazi do zamene uzoraka.

Nekoliko nedelja nakon imenovanja na mesto ministra, Dragan Glamočić je progurao proširenje akreditacije za laboratoriju kojom je ranije rukovodio, a koja radi sa ukradenom opremom, tako da je ona posle zvanično zadužena i za kontrolu kvaliteta mleka.

Uzorkovanje kvaliteta se naplaćuje, pa se postavlja pitanje kome idu pare od komercijalnih poslova koje ova laboratorija ostvaruje, sa državnom opremom.

U transferu državne laboratorijske opreme u prostorije fakulteta bili su uključeni i bivši ministar poljoprivrede Saša Dragin, Bojan Pajtić i dekan fakulteta Milan Krajinović. Ipak, opremu bi bilo nemoguće otuđiti bez Budimira Plavšića, načelnika odeljenja za zdravstvenu zaštitu i dobrobit životinja Ministarstva poljoprivrede.

Nacionalna laboratorija je prvi put zvanično otvorena 2009. godine, ali do 2013. godine nije ništa uzorkovala, tada je raspisala tender za stručne kadrove. Te godine Ministarstvo poljoprivrede suočilo se i sa odlukom EU da više neće dobijati donacije, dok se ne reši pitanje nestale opreme.

To pitanje do danas nije rešeno, a dolazak Majkla Devenporta, šefa misije EU na otvaranje deluje kao da je EU podržala situaciju u kojoj je Srbija opljačkana. Srbija je pored ostalog od 2009. godine uredno finansirala troškove Nacionalne laboratorije koja nije radila.

Najbolji način da se utvrdi šteta nastala za Srbiju bio bi analiza rada, načelnika iz Ministarstva poljoprivrede Budimira Plavišića. Budimir Plavšić je poslednjih deset godina koordinirao sve donacije Evropske unije za Ministarstvo poljoprivrede.

Inače EU je Srbiji za nacionalnu laboratoriju i druge projekte u oblasti poljoprivrede donirala opremu vrednu više od 100 miliona evra, niko nikada nije video knjigovodstveni spisak opreme, jer je Plavšić veći deo raskućio na čudan način. Plavšić je osoba koja potpisuje i raspoređuje, on je u ime Ministarstva odobrio da oprema za Nacionalnu laboratoriju ne ode u Nacionalnu laboratoriju, već na fakultet kod bivšeg ministra Glamočića!

Za sada je poznato da je Evropska unija, osim tehnologije za laboratoriju vredne više od deset miliona evra, preko „IPA" fonda i odgovarajućih projekata, Srbiji donirala i pokretnu klanicu, dok je za projekte iskorenjivanja svinjske kuge i besnila dala 60 miliona evra. Ovde treba naglasiti da je većina navedenih projekata propala. Pokretna klanica stoji i ne koristi se. Čak se ne zna ni tačna lokacija na kojoj se nalazi.

Ministarstvu poljoprivrede donirano je sa desetinama džipova za potrebe veterinarskih i drugih inspekcija, ali ti džipovi stoje na parkinzima i propadaju, inspektori ih nikada nisu zadužili. U voznom parku koji koriste nalaze se čak i stari "Zastavini" automobili, "Stojadini", a od ministarstva dobijaju bonove za gorivo duplo manje nego što ga potroše.

Nedomaćinsko poslovanje sa donacijama EU jeste ružno i necivilizovano, ali činjenica da svaki „IPA" projekat podrazumeva učešće države Srbije sa procentom do dvadeset odsto, znači da je država oštećena za više od dvadeset miliona evra…

Dakle, šef misije EU, Majkl Devenport, svojim prisustvom nije samo dao podršku lopovima koji su raskućili donacije iz EU, već i onima koji su Srbiju oštetili za desetine miliona evra!

Prema ranijem pisanju od Plavšića je u više navrata traženo da dostavi spisak donirane opreme, ali on to nikada nije učinio. Sa druge strane ovaj gospodin više od sto dana godišnje provodi na „edukacionim putovanjima". Po povratku sa seminara, Plavšić bi morao da prenosi znanje kolegama, koje je stekao u inostranstvu, ali se to nikada ne dešava, jer se on, posle podizanja dnevnica, po pravilu kratko zadržava u Srbiji i ponovo putuje.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KONTROLOR NOVČANIH TOKOVA U VOJVODINI

 

Srpska napredna stranka ni dan danas nema kompletan plan razvoja Vojvodine, u kojoj bi da preuzme vlast, već poseduje samo teze koje su na papir bačene za samo jednu noć. Braća Vučić zajednički upravljaju strankom u severnoj srpskoj pokrajini i budno kontrolišu novčane tokove kako se ne bi desilo da budu prevareni za svoj deo. O tome kako se trgovalo i još uvek trguje sa interesima naroda, piše Đorđe Višekruna, koji je za vreme izbora 2012. godine bio blizak saradnik Aleksandra Vučića, kome je čak održavao i fejsbuk profil.

 

                 Đorđe Višekruna

 

Da bi razumeli sadašnjost treba se vratiti u prošlost . Zato bih prvo opisao jedan događaj od pre tri godine, koji će nam pomoći da shvatimo zašto je ponor u kome se danas nalazimo toliko dubok i zašto je zahvaljujući velikoj štetočini Aleksandru Vučiću iz dana u dan sve dublji i dublji. Vučić je jedan nezreli navijač Crvene Zvezde koji se kao malo dete igra državom i zamajava narod, odnosno sve one od kojih nije dobio pare.

Naime, početkom aprila 2012. godine, u kabinetu zamenika predsednika SNS u Starom Merkatoru na Novom Beogradu, gde je centrala naprednjaka, pitao sam Aleksandra Vučića zašto ta stranka nema slogan, plakate i plan razvoja za predstojeće pokrajinske izbore u Vojvodini.

On mi je pred sadašnjim ministrom Nebojšom Stefanovićem rekao da nema potrebe za tako nečim. Izgleda da je u tom trenutku imao neki dogovor sa Demokratskom strankom da im prepusti Vojvodinu.

Predveče istog tog dana me zove Vučićeva sekretarica, a sadašnja pomoćnica gradonačelnika Beograda Irena Vujović i kaže mi da se hitno javim šefu, kako su u stranci već tada zvali Vučića. Nazvao sam ga i on mi je rekao: „…Napiši plan razvoja Vojvodine i da me ujutru do 8 sati čeka na stolu. Imaš celu noć, ujutru je konferencija za novinare."

Sledećeg jutra me je otac vozio na beogradski aerodrom „Nikola Tesla", pa sam mu rekao da svrati do Starog Merkatora da Vučiću ostavim nekoliko listova papira. Ono što sam ja tada napisao kao radnu verziju i teze, u sred noći, iz malog mozga, kako se to kaže, Vučić je kasnije koristio čak i u ekspozeu pred poslanicima Skupštine Republike Srbije, kada je izabran za premijera.

Vučić mi je rekao da ostanem na konferenciji, ali sam mu rekao da mi uskoro poleće avion za Amsterdam i da zbog toga žurim. Malo uvređeno mi je rekao: "…Pa zar odlaziš sad, pred izbore?" Klimnuo sam glavom potvrđujući da idem, a on je dodao: "…Nemoj da prestaješ sa internet kampanjom, odlično vodiš moj profil na Facebooku."

Inače, kasnije je Vučić pred Mariom Maletićem i Slavišom Mićanovićem Mićanom (vođe takozvanog "Internet tima" SNS, prim. red.) tvrdio da mi nikada nije rekao da vodim njegov profil na Facebooku.

Tako je, dakle, nastao aktuelni plan razvoja Vojvodine, koji danas obilato koriste Vučić i njegovi naprednjaci. Ni tada, kao ni sada, pokrajina Vojvodina nikoga u Srpskoj naprednoj stranci nije ni interesovala, osim kada je u pitanju mogućnost da je temeljno opljačkaju, kao uostalom i sve drugo u Srbiji gde su na vlasti.

Ono što Vučić i njegov tim za spinovanje i ispiranje mozga ne može da promeni, jesu brojevi koje objavljuju Republički Zavod za statistiku i druge nadležne institucije.

Vlast Demokratske stranke je bila neuporedivo uspešnija od vlasti Srpske napredne stranke, bar kada je Novi Sad u pitanju.

Demokrate su u Novom Sadu za vreme svoje vlasti izgradile 7.862 metara bulevara, dok su naprednjaci do sada napravili nula metara. Zatim su postavili 6.475 metara nasipa, a naprednjaci nula metara.

Takođe, u Novom Sadu 5.025 metara Keja pored Dunava napravile su demokrate, a naprednjaci ni jedan jedini metar, toplovoda su demokrate postavile 28.800, a naprednjaci 2.450 metara, vodovoda 50.000, a naprednjaci 3.700 metara, kanalizacije 144.000, a naprednjaci 15.200 metara. I na kraju: demokrate su izgradile 220.000 metara novosadskih ulica, dok su naprednjaci izgradili svega 13.200 metara.

Istine radi, treba reći da naprednjaci prednjače u nekim brojkama, pa će tako četiri i po milijarde dinara više iz budžeta grada biti plaćeno za plate novozaposlenih naprednjaka u javnim preduzećima i ustanovama za četiri godine mandata.

Dok su gubici samo u 2013. godini za šest gradskih javnih preduzeća 937 miliona dinara, od čega je gubitak JKP Stan 254 miliona, SPENSA 184 miliona, Gradskog zelenila 154 miliona…

Za ove gubitke nisu najviše krive demokrate, jer se iz izveštaja jasno vidi da JKP Stan 2011. godinu završio sa gubitkom od 3 miliona dinara (skoro sto puta niži gubitak od sadašnjeg), a Zelenilo je 2012. godinu okončalo čak sa dobitkom od 2,7 miliona dinara.

Naprednjaci su Novosađanima drastično povećali porez na imovinu, nekima čak i za 300 odsto. Za godinu dana, pod dirigentskom palicom Andreja Vučića, sva javna preduzeća u Novom Sadu su povećala broj zaposlenih za jednu trećinu, pa je tako, na primer, JKP Gradsko Zelenilo u septembru 2012. godine zapošljavalo 434 radnika, a u septembru 2013. godine 559 radnika. Dakle, za samo godinu dana, čak 125 stranačkih aktivista i dece stranačkih finansijera Srpske napredne stranke dobilo je posao samo u jednom od novosadskih javnih preduzeća!

Andrej je, inače, od strane svog brata Aleksandra Vučića, zadužen da koordinira i nadgledarad stranke u Vojvodini, iako zvanično nema nikakvu funkciju u SNS-u. Aleksandar kontroliše novčane tokove na republičkom nivou, Andrej na nivou Vojvodine, dok novac u Beogradu kontroliše još jedan dalji rođak braće Vučić, Siniša Mali.

Navršava se tačno godinu dana od još jedne prevare. Naime, uoči izbora za Savet u Mesnoj zajednici Budisava, gradonačelnik je položio kamen temeljac za fabriku samolepljivih traka. SNS je pobedio na izborima, a od fabrike do danas ni traga ni glasa. Valjda se čekaju naredni izbori, pa da se postavi još jedan kamen temeljac, te bi tako za neki milenijum od kamena temeljaca mogli da budu sazidani fabrički zidovi.

Jedan od stotinu bisera gradske vlasti u Novom Sadu, svakako će biti i uvođenje dimničarine, čak i u zgradama koje ne koriste dimnjake, jer ih ni nemaju!

U konkurenciji za najveći promašaj novih gradskih vlasti je i prošlogodišnja nestašica hrane za mališane u vrtićima. Mogu da konkurišu i gradski funkcioneri koji primaju od pet do čak sedam plata istovremeno.

Jedno od svetskih čuda je nestanak toplane na Mišeluku. Vredi ovde nominovati za najveći promašaj i lupanje službenog auta Slobodne carinske zone u udesu u kojem su teško povređena dva pešaka, koje je skrivio direktor ovog javnog preduzeća i to u alkoholisanom stanju sa 2,12 promila alkohola u krvi, zapošljavanje 150 radnika u Gradsko saobraćajno preduzeće, dok je savetnica direktora JP Urbanizam- tekstilni tehničar!

Kada su preuzeli vlast u Novom Sadu naprednjaci su u gradskoj kasi zatekli šest milijardi dinara. Pitanje je koliko će ostati za njima kada 2016. godine odu sa vlasti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

STRUKTURA UPRAVLJANJA I IZDAJE SRBIJE!!!!

 

 

Da li se posle bombardovanja Srbije, razaranja infrastrukture države, ubijanja i sakaćenja ljudi, gađanja muniicijom sa osiromašenim uranijumom,,… može reći da nam je NATO prijatelj!!???

 

 

 

Nikako nam neće biti jasno da li BAŠ SVI članovi političkih stranaka, u svojim ličnim osećanjima, dele BAŠ SVE one ciljeve koji su napisani u statutima njihovih stranaka, i da li BAŠ SVI podržavaju i onakve naopake zakone donešene na štetu Srbije i sopstvenog naroda!!???

Ako je tako, još jednom možemo da zaključimo da je EU odlično izabrala baš ovo rukovodstvo Srbije da progura sve zamišljene planove usmerene protiv Srbije, srpskog naroda i ostalih stanovnika Srbije, kao i onaj koji se naziva "Međunarodni projekat Kosovo”.

Nemim posmatranjem domaćih događaja i sopstvenom pasivnošću, potvrdićemo često pominjani zaključak da su Srbi malo zapamtili od istorije našeg naroda, na žalost!!!

 

©Geto Srbija

FINANSIJSKA ORGANIZACIJA ZA INVESTIRANJE, PODMIĆIVANJE I PLJAČKU DRŽAVA DO BANKROTSTVA

 

Novac koji od stranih vlada dolazi da bi se podmićivali vlastodršci u Srbiji pere se preko razgranate mreže različitih banaka i štednih instituta. U njoj se nalazi i gotovo nepoznata Opportunity banka a.d. iz Novog Sada koju su zajednički osnovali EBRD i USAID, a koja svoje službenike otpušta čim otkriju neregularnosti koje ukazuju na pranje para. „Opportunity" na engleskom znači „prilika", u ovom slučaju prilika za korumpirane političare Srbije.

 

          Igor Milanović

 

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) u Srbiji rado ulaže u bankarski sektor. Ova banka, sa sedištem u Londonu, poznata je po tome što svoj ogromni kapital, dobijen od zemalja sponzora, troši na podmićivanje političke elite u zemljama u kojima investira. Prema istraživanju same banke iz 2007. godine, korupcija u zemljama njenog delovanja je porasla u odnosu na stanje pre njenog dolaska .

Posle potpuno nepotrebne dokapitalizacije Komercijalne banke u visini od 120 miliona evra u 2009. godini, EBRD je postala najveći pojedinačni akcionar ove srpske banke. Kontrolišući MK Grupu Miodraga Kostića, kojoj je dala povoljne kredite od više desetina miliona evra, EBRD kontroliše još jednu domaću banku – AIK Banku iz Niša, čiji je većinski vlasnik od nedavno i zvanično „Sunoku", preduzeće iz pomenute grupe.

Preko kredita u visini od 100 miliona evra u 2010. godini je EBRD preuzela kontrolu i nad Vojvođanskom bankom. Ova multinacionalna hidra je sa 30 miliona evra pomogla ProCredit banku u Srbiji, a preko Inteza banke je plasirala 15 miliona evra kredita malim i srednjim preduzećima.

S obzirom da su pomenute banke zbog svoje veličine pod lupom javnosti, preko njih teže ide ono što je primarno u delovanju EBRD-a – podmićivanje vlastodržaca. Za tako nešto, bar na lokalnom nivou, koriste se manje banke koje javnost jedva i da poznaje.

Jedna od takvih banaka je Opportunity banka Srbija (OBS) iz Novog Sada. Za ovu banku jedva da je ko i u svetu čuo. Po poslednjim, nama dostupnim informacijama, ova strana organizacija je imala predstavništva u 28 zemalja, 2,8 miliona klijenata, oko 17.000 zaposlenih i portfolio u vrednosti od samo 305,3 miliona dolara. Radi se o maloj finansijskoj organizaciji i na svetskom nivo koja, međutim, raspolaže veoma razgranatom mrežom filijala. Kako sa kapitalom od nešto preko 300 miliona dolara ona izdržava filijale u skoro trideset zemalja? Samo u Srbiji OBS je zastupljena u 14 gradova i opština, računajući tu i Preševo?!

OBS pripada mreži "Opportunity International" (OI), nevladinoj organizaciji (dakle, ne banci) koju je 1971. osnovao bankar Al Viteker. Po drugom izvoru, osnivač je Australijanac Dejvid Basau koji se Vitekerovoj organizaciji priključio 1977. godine. Najvažniji deo ovog konglomerata je "Opportunity International Nemačka" (OIN), zadužbina formirana 1996. sa sedištem u Kelnu, koja po sopstvenim priznanjima ima hrišćansku, odnosno katoličku podlogu. Glavni zadužbinar i osnivač OIN-a je Karl Šok, nemački privrednik o kome nema nikakvih podataka, čak ni na internet prezentaciji OIN-a.

Dobijanjem licence od strane NBS-a krajem aprila 2007. godine, Opportunity štedionica a.d. Novi Sad počela je u Srbiji da posluje kao banka . Prema Zakonu o bankama, ona je iz statusa štedionice prešla u status banke, uz dokapitalizaciju od 5 miliona evra.

Akcionari Opportunity banke a.d. Novi Sad su: Opportunity Transformation Investments, Inc. 63,51 odsto, EBRD 19,11 odsto, FMO (Nederlandse Financierings-Maatschappij voor Oontwikkelingslanden N.V) 12,74 odsto i Oikocredit Ecumenical Development Cooperative 4,64 odsto.

Ne treba smetnuti sa uma da je Opportunity štedionica 2002. godine osnovana uz pomoć USAID-a, američke organizacije koja se finansira direktno iz tamošnjeg vladinog budžeta. Kako jedna nevladina organizacija sarađuje sa vladinom organizacijom, i još za svoj rad koristi budžetska sredstva?

OI zvanično ne objavljuje podatke koliko je novih radnih mesta otvoreno zahvaljujući njihovim kreditima u zemljama delovanja. Za razliku od centrale, OBS se hvali tim brojkama, pa po njoj je još Opportunity štedionica do 2006. pomogla otvaranje 3.380 novih radnih mesta i održanje 27.000 postojećih. Nedostatak informacija o uspehu OI pravda time da je nemoguće izračunati stvarni broj novootvorenih radnih mesta u sektoru male privrede, dok je to, očigledno, u Srbiji moguće?!

Da je upravo OBS jedna od banaka preko koje EBRD i USAID peru pare koje kasnije završavaju na računima podmitljivih vlastodržaca, svedoči i slučaj Ibolje Totović iz Bajše, opština Bačka Topola.

Ova profesorka nemačkog jezika radila je šest i po godina u filijali OBS-a u Subotici. Ibolja je svojevremeno bila ušla u trag mahinacijama sa kreditima, otkrivši da je jedan broj klijenata priložio neispravnu, tačnije falsifikovanu dokumentaciju. Slučaj je prijavila rukovodstvu, ali umesto da bude nagrađena ona 2009. godine biva uhapšena pod optužnicom da je upravo ona kriva za dodelu spornih kredita. Protiv ljudi koji su neopravdano dobili kredite OBS zvanično nikada ništa nije preduzeo.

"Banka je pokušala mene da natera da sama dam otkaz i preuzmem odgovornost za te kredite. Ja nisam čak ni radila na mestu gde sam mogla samostalno da donosim odluke u vezi sa kreditima", priča Ibolja portalu teleprompter.rs.

U međuvremenu je Ibolja Totović, posle 28 dana provedenih u pritvoru, pravosnažno oslobođena optužbi i vraćena na posao, ali je OBS opet otpušta, ovog puta kao tehnološki višak. Očigledna je namera rukovodilaca ove banke da uklone svakog ko se interesuje za opravdanost dodele nekog kredita.

Davanje kredita nesolventnim klijentima jedna je od najlakših i najčešće korišćenih metoda pranja para. Neki od klijenata pristaju da to obave uz malu proviziju, dok ima i onih koji uopšte ni ne znaju da su dobili kredit – njihovi podaci se jednostavno zloupotrebe.

Isto kao i EBRD i USAID je dobro poznat po korupciji. USAID (na engleskom: United States Agency for International Development – Agencija Sjedinjenih Država za međunarodni razvoj) je agencija federalne vlade SAD osnovana 1961. godine od predsednika Džona F. Kenedija sa ciljem da služi interesima američke spoljne politike. U tom smislu postoji bliska saradnja između USAID i CIA (Central Intelligence Agency – Centralna obaveštajna agencija), a tvrdi se i da agenti ove agencije rade pod plaštom službenika USAID-a.

Ova organizacija američke vlade novac, uglavnom, pere preko projekata takozvane pomoći nevladinom sektoru. Od 2001. je USAID po sopstvenim izveštajima u Srbiju investirao oko 700 miliona dolara! Među aktuelnim korisnicima donacija su Građanske inicijative, Dostignuća mladih Srbije, Medijska koalicija, Regionalna razvojna agencija Sandžaka i fondacija Trag, ali i Skupština Srbije, čiju internet prezentaciju plaća ova organizacija!

Da bi još bolje prikrio tragove kome koliko novca ide, USAID je od kraja 2013. prešao na direktno finansiranje korisnika. Sigurno je i poštenje gospođe Totović doprinelo ovoj odluci, jer u svakoj banci preko koje je USAID ranije prao novac, postoje i pošteni službenici.

 

      A 1.

    Osnivači Opportunity banke Srbija (OBS) 2007. godine bili su…

Opportunity Transformation Investments (OTI) je korporacija osnovana u junu 2000. godine. Njen primarni cilj je držanje osnivačkih uloga u inostranim investicijama Opportunity International. Godine 2002, OTI uz podršku USAID-a osnovao je Opportunity štedionicu u Novom Sadu radi obezbeđivanja finansijskih usluga mikro i malim preduzetnicima u Srbiji.

Evropska banka za obnovu i razvoj osnovana je 1991. godine, u cilju razvoja privatnog sektora u zemljama istočne i centralne Evrope sa izrazitim tranzicionim ekonomijama.

Netherlands Development Finance Company (FMO) je institucija koja daje podršku razvoju privatnog sektora i tržišnih ekonomija u zemljama Azije, Afrike, Latinske Amerike, centralne i istočne Evrope. Poslovanje sprovodi odobravanjem kredita, aktivnim učešćima, garancijama i ostalim oblicima investicija. Cilj je podrška ekonomskom razvoju zemalja u ovim regionima jačanjem privatnog sektora i preduzetništva.

Oikocredit je jedna od mikrofinansijskih institucija na globalnom nivou koja podržava razvojne projekte. Podržavajući investitore promoviše razvoj, ulaganja i sprovođenje socijalnih projekata, a odobravanjem kredita pomaže razvoj poljoprivrede, trgovine, usluga i proizvodnje.

Direktor OBS-a je Vladimir Vukotić. Priključio se Opportunity International-u 1999. u Crnoj Gori. Učestvovao je u osnivanju Opportunity Štedionice u Srbiji kao menadžer razvoja, pomagao je prilikom zapošljavanja i obuke kompletnog osoblja, razvoja proizvoda, odnosa sa javnošću i kod svakodnevnog upravljanja Kreditnim odeljenjem.

Kao član Izvršnog odbora bio je odgovoran za sve aktivnosti u domenu poslovnog razvoja, uključujući razvoj mreže filijala. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu i stekao Diplomu za finansijske usluge na Chartered Institute of Bankers u Škotskoj.

Ostali članovi Izvršnog odbora su: Marijana Novaković, Zorica Sedlar i Miodrag Džodžo. Sa 206 zaposlenih banka je u 2013. ostvarila dobitak od 66.934.000 uz ukupni akumulirani gubitak iz prethodnih godina od 349.794.000 dinara.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

EVROPSKA FRAZA – BOLNE REFORME KROZ KOJE DRŽAVA MORA DA PROĐE, „ZARAD BOLJE BUDUĆNOSTI“, OD ESTONIJE NAPRAVILI KOLONIJU!!!

 

Aleksandar Vučić je bio službeno primljen i kod nemačke kancelarke Merkel. Očekivanja su mu velika, više su za javnost, nego što su realna. A kako prolaze zemlje, koje, poput Srbije, srljaju u Evropsku uniju? Zemljama u krizi svetski bankari, posebno oni iz Međunarodnog monetarnog fonda, bezočno preporučuju „bolne reforme" koje se ogledaju u štednji na davanjima stanovništvu i u dodatnom zaduživanju u inostranstvu. Takav model je već viđen u Estoniji koja je zbog toga, za samo dve decenije, izgubila više od petine svog stanovništva.

 

                Fridrih Emke

        (dopisnik iz Frankfurta)

 

Tri baltičke države, sa šest miliona stanovnika, danas su dužne preko sto milijardi evra, a Estonija, sa 320 evra prosečne plate, pokušava da dostigne polovinu standarda koji je imala u vreme bivšeg SSSR-a. O tome piše naš dopisnik iz Frankfurta, Fridrih Emke.

Estonija je najslabije naseljena od tri pribaltičke republike bivšeg Sovjetskog Saveza – ima svega 1.340.194 stanovnika, odnosno 29 stanovnika po kvadratnom kilometru. Bruto domaći proizvod (BDP) u Estoniji iznosi 18.518 dolara po glavi stanovnika godišnje (poređenja radi BDP po glavi stanovnika u Srbiji iznosi 10.830 dolara).

Nezavisnost od SSSR-a Estonija je stekla u drugoj polovini 1991, a Evropskoj Uniji je pristupila 2004. godine, i danas se nalazi u evrozoni. Ova mala država je primer za ugled zagovornika neoliberalizma i "stručnjaka" Međunarodnog monetarnog fonda.

U medijima, i na stručnim skupovima, često se ukazuje na njen primer tranzicije koji i MMF i svetski bankari smatraju jednim od najuspešnijih u Istočnoj Evropi. Ono na šta svi ti "stručnjaci" ne ukazuju, jeste cena, ali i istinit domet ovih reformi.

Estonski premijer u dva mandata Mart Lar je po struci istoričar, i u ekonomiju se uopšte nije razumeo. Njemu je, međutim, zapala istorijska uloga vođenja zemlje kroz tranzicioni proces. U životu je pročitao samo jednu knjigu iz ekonomije i to "Slobodu izbora" Miltona Fridmana. Pogrešno pretpostavivši da se u toj knjizi izneti radikalni metodi već primenjuju u zapadnim ekonomijama, Lar je odlučio da i svoju zemlju povede istim putem.

Krenulo se u privatizaciju svega postojećeg, tržište je potpuno liberalizovano, a uveden je proporcionalni poreski sistem, sa jedinstvenim poreskim stopama. Socijalna davanja i penzije su svedeni na minimum, zbog čega je prosečni životni vek muškaraca smanjen za četiri godine, a smrtnost novorođančadi porasla za čitavih 60 odsto.

Ukinuvši sve državne subvencije, ali i zaštitne spoljnotrgovinske barijere, Lar je doveo do toga da prosečna porodica za puku ishranu izdvaja 62 odsto svojih prihoda, umesto ranijih 34 odsto. Cene su bukvalno podivljale, a novi privatizacioni vlasnici privrednih društava su otpustili čitavu vojsku radnika.

Beda je bila očigledna, na svakom koraku.

Govorilo se da su to bolne reforme, kroz koje država mora da prođe, zarad bolje budućnosti. U međuvremenu, zagovornici neoliberalizma tvrde kako je ta "bolja budućnost" za Estoniju već nastupila. Reč je o najbezočnijoj laži. Istina je da je posle ovih "reformi", odnosno pljačkaškog pohoda multinacionalnih kompanija i velikih banaka, bez premca u istoriji, standard u Estoniji tek početkom ovog veka dostigao polovinu onog iz vremena Sovjetskog Saveza.

Estonija danas ima jednu od najnižih zakonom zagarantovanih minimalnih plata u Evropi – svega 320 evra mesečno. Za njom slede Litvanija (290 evra) i Letonija (287 evra), države kojima je nametnut "estonski model" tranzicije.

Svetski centri finansija na čelu sa MMF-om na sva usta su hvalili Lara i njegove "reforme". Cena ovog sumanutog projekta je zastrašujuća, i iz humanitarnih razloga ne bi trebala da bude nikome preporučena. Sve tri baltičke države imaju zajedno nešto preko šest miliona stanovnika, i spoljni dug od oko 100 milijardi dolara (poređenja radi: Srbija sa nešto više od sedam miliona stanovnika ima spoljni dug od oko 26 milijardi evra, napomena redkacije).

Kada je armija otpuštenih radnika shvatila da u zemlji ne može da nađe nikakve izvore prihoda, krenuo je egzodus biblijskih razmera. Za dvadesetak godina Estonija je što kroz emigracione procese, što zbog povećanja mortaliteta, izgubila više od petine stanovništva. Uprkos velikom odlivu ljudi, u Estoniji je stopa nezaposlenosti i dalje relativno visoka, i stalno je dvocifrena. Privredne reforme, očigledno, nisu bile usmerene ka boljem životu građana, već ka višoj zaradi vlasnika krupnog kapitala.

Lar i njegovi naslednici činili su upravo ono što je MMF od njih tražio. Prvo su privatizovani najprimamljiviji i strateški najvažniji privredni segmenti, kao što su telekomunikacije, energetika i infrastruktura. Smatralo se da je zdravije u zemlju uneti strani kapital, nego angažovati domaći, koji je mogao da se mobiliše kroz mere štednje.

Iza sovjetske ere u Estoniji su ostali mnogi kombinati, nekadašnji industrijski giganti realnog socijalizma. Nacionalistički orijentisana nova vlast je ova postrojenja smatrala delom "sovjetskog okupacionog sistema", pa su ista iz ovog razloga uništena.

Na njihovo mesto trebalo su da dođu strane grin-fild investicije, koje su, međutim, izostale u obimu koji se očekivao. Najviše grin-fild investicija je došlo iz Finske, zemlje koja zajedno sa Estonijom pripada istoj ugro-finskoj jezičkoj porodici.

Danas stranci u Estoniji kontrolišu najvažnije privredne grane, i oni su stvarni gospodari ove zemlje, a ne vlada u Talinu.

Pošto strani vladari nisu zainteresovani da razvijaju koloniju Estoniju, već sopstvene finansijske imperije, to su odmah po izbijanju svetske ekonomske krize počeli da povlače novac, kako bi sebe stabilizovali na svetski važnijim finansijskim tržištima.

Zbog velikog bekstva kapitala, Estonija je u jednom trenutku bila na ivici bankrota – banke su prestale da vraćaju depozite, bankomati su bili isključeni, potpuno je stalo davanje kredita. Desetine hiljada građana je ostalo bez svoje imovine i novca. Potpuni finansijski slom je izbegnut hitnim kreditima MMF-a i Evropske Unije.

Uprkos ovoj opštoj propasti stanovništva, svetski bankari su puni hvale na račun ove države i njenih vlasti. Jedini koji su u svemu profitirali bili su strani investitori koji su, u skladu sa idejom neoliberalizma, bili potpuno zaštićeni. Građani su izgubili stotine miliona evra, ali su investitori izvukli ne samo svoj kapital, već su se i dodatno obogatili.

Na suprotnoj strani od estonskog modela „izlaska iz krize" stoji Island. Zbog širokogrudog davanja kredita u periodu pred izbijanje svetske krize, islandske banke su 2008. i 2009. postale nesolventne. Vlada ove male ostrvske države se za pomoć obratila Evropskoj Uniji koja je obećala kredite, kako bi se banke spasle od bankrota. Te zajmove su narednih decenija trebali da vraćaju stanovnici Islanda.

Tadašnji predsednik Olafur Ragnar Grimson odbio je da svoju zemlju, i narod odvede u dužničko ropstvo. i nije hteo da finansira posrnule banke. Kasnije je u jednom intervjuu rekao: "…Tačno, dozvolili smo da banke propadnu. Često sam se pitao: zašto se ponašamo tako kao da su banke svete krave moderne privrede? Po čemu se banke razlikuju od firmi iz drugih branši? To su privatne firme – ako prave velike greške, moraju i da bankrotiraju."

Propale banke ustupile su mesto novim, zdravijim finansijskim institucijama koje su imale i volje i para da počnu da ponovo finansiraju islandsku privredu. Ova ostrvska država danas ima višu stopu privrednog rasta od većine zemalja EU, a nedavno je prekinula pregovore o ulasku u ovu zajednicu, smatrajući da je pametnije i korisnije da nastavi sama.

Potpuno drugačiju sudbinu od banaka imali su prezaduženi Islanđani. Krajem prošle godine njihova vlada je odlučila da im otpiše sve hipotekarne kredite do iznosa od 24.000 evra pojedinačno. Istovremeno su građani oslobođeni plaćanja poreza naredne tri godine. Neophodni novac za ove reforme nađen je u povećanju dadžbina onim najbogatijima – finansijskim institucijama.

EU, MMF i mnogi ekonomisti su ovaj projekat oštro kritikovali, ali se pokazalo da je islandska vlast izvela pravilnu računicu. Oslobođeni kreditnih rata i poreza, građani su mogli više da troše, što je pokrenulo zamrlu privredu.

Takođe su bili u stanju da uzimaju nove kredite, što je ponovo privuklo strane banke. Gledajući poslednje finansijske bilanse Islanda, predstavnici MMF-a su nedavno priznali kako je islandska reforma daleko uspešnija od svega do sada viđenog: ne samo da je narod preživeo, već je danas i bogatiji nego na početku krize vraćajući se krupnim koracima ka standardu i blagostanju iz predkriznog vremena. Islanđani su danas u samom vrhu evropske liste najsrećnijih i najviše optimistički nastrojenih stanovnika Starog kontinenta.

Nije teško zaključiti koji model reformi je, ne samo uspešniji, već i pravedniji. Problem je jedino u tome što "estonski model" preporučuju moćne međunarodne finansijske institucije koje na taj način zarađuju.

"Islandski model" prepuštanja banaka njihovoj sudbini i izbegavanja da država uđe u dužničko ropstvo za bankare uopšte nije isplativ.

A posebna je priča da prihvatanjem zakona EU koja se meša u vođenje unutrašnje politike države članice, iste su dužni i da vođenje spoljne politike svoje države prepuste birselskim birokratama, pri čemu će i svaki budući bilateralni ugovor sa nekom trećom zemljom i odnos prema njoj  (ma koliko ta zemlja bila tradicionalno prijateljska), morati da se sklapaju i postupaju u skladu sa zakonima i odlukama briselske biroktatije, pa čak i na štetu sopstvenog naroda i ekonomije te države.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije