Архива

Archive for јануар 2015

DELOVANJE FARMAKO-AGENTURE U TESTIRANJU NEPROVERENIH LEKOVA KAO NASTAVAK BOMBARDOVANJA SRBIJE!!!

31. јануара 2015. 1 коментар

 

Najširoj javnosti u Srbiji nije poznato da u Srbiji postoji čitav sistem bioterorističkog terora, uklopljenog u pakao zvanične psihijatrije. Redakcija je dobila opširno pismo od Milana M. Babića, čoveka koji je i sam žrtva ovog zastrašujućeg nasilja. Kako između ostalog kaže, napisao ga je "…pun volje da istinu čuje cela nacija". Babić se poziva i na činjenično stanje koje je lako proveriti na odeljenjima psihijatrije kraljevačke bolnice "Studenica", kod načelnika Negoslava Bradića (pečat br. 24.), načelnice "K" odeljenja Specijalne bolnice "Laza Lazarević", Mirjane Abramović i kod dugogodišnjeg načelnika neuropsihijatrije i direktora senćanske bolnice Milorada Ćurčića i mnogih drugih. Redakcija objavljuje nešto skraćenu verziju njegovog obraćanja javnosti.

 

                    Milan M. Babić

ZLOUPOTREBA LEKOVA

 

Zdravstveni sistem Republike Srbije postao je funkcionalno nedostupan za celu populaciju i na taj način izvrgnut ruglu, takođe izvrnut i moralnoj-koruptivnoj degradaciji. Pored toga, postao je i probni poligon bioterorizma, koji sistematski sprovode farmaceutske multinacionalne kompanije, koje već ionako drže monopol (zapravo, oligopol) prodaje lekova na našem tržištu. Bioterorizam se ogleda u testiranju neproverenih medikamenata na pripadnicima naše zajednice kroz ključne čvorišne tačke zdravstvenih institucija ove države.

Nikome od tih zdravstvenih aparatčika i članova njihovih porodica nije proveravano poreklo imovine, iako se nadoknade farmaceutskih kompanija nosiocima ovakvih testova kreću oko 100.000 evra po jednom medikamentu.

Neke od tih farmaceutskih kuća prisutne su kapitalnim učešćem u istraživačkom, razvojnom i distributivnom sektoru domaćih farmaceutskih kompanija. Neke druge, pak, poput kompanije dr Predraga MoskovljevićaProton sistem, sa ogromnim obrtom, pronalazi farmaceutske proizvode, učestvuje u njihovoj evaluaciji i registraciji u zemljama Evrope, uvozi ih i aktivno sprovodi medicinski marketing. Danas je kompanija Proton System prisutna u većini zemalja u regionu Balkana i Istočne Evrope.

Ta kompanija daje vrlo šture informacije o svojim aktivnostima, koje joj donose zamašan prijavljeni profit, ali na svom sajtu navodi neproverljivi podatak o postojanju tobožnjih ćerki-firmi širom Evrope (možda su, ipak, u pitanju majke-firme), nevidljivih za oči domaće javnosti. Pored par velikih firmi kupljenih pod velom afera od strane dr Moskovljevića i njegovog brata za višemilionske iznose, postoji i jedna vidljiva ćerka-firma u Srbiji – "Abelafarm", koja prema sajtu APR-a ima nepojmljivo mali broj zaposlenih, a na sopstvenom sajtu firme "Abelafarm" gordo je predstavljen gotovo dvadesetostruko veći stručni tim te kompanije.

Proizvode te firme ne možete pronaći na sajtu, ali zato ne silaze sa maratonskih reklamnih blokova najveće komercijalne medijske kuće u regionu, koja, opet prema podacima APR-a zapošljava nešto manje od 1.000 ljudi, a godišnja dobit je tek oko 140.000 evra.

Možda su baš ovakvi slučajevi razlog zašto APR ne objavljuje top-listu najprofitabilnijih, odnosno firmi sa najmanje profita po glavi zaposlenog – najčešće su u pitanju ogromne veš-mašine za pranje novca.

Vratimo se, na trenutak, Moskovljevićevim firmama. Ne bismo se naročito bavili javnim tajnama plaćenih učešća i provoda na domaćim i svetskim kongresima za farmaceute, psihijatre i lekare drugih struka (čije poreklo imovine ni poslovne početke niko, kao ni braći Moskovljević, od nadležnih službi ne proverava), njihovim ogromnim ekonomsko-propagandnim medijskim prisustvom, kao ni prisustvom reklamnih materijala datih, a i drugih kompanija u gotovo svim državnim medicinskim ustanovama (može li bilo ko da da odgovor kako ti materijali tamo stižu?)

Ovakva farmako-agentura svojstvena je i drugim farmaceutskim kućama, koje imaju sklopljene dogovore sa navedenim aparatčicima iz srednjeg sloja, ali i viših ešalona medicinskih ustanova širom Srbije na, često i legalne (ali nimalo legitimne – niko za to nije glasao), sive, ali i senkovite načine ispitaju dejstvo nepostojećih lekova na našim ljudima.

Takva ispitivanja su, veoma često, sama sebi cilj. U pitanju je zatvoren ciklus degradacije zdravlja pripadnika naše zajednice (koji gotovo nikada ne budu u potpunosti izlečeni, izuzev operativnim putem) i koji prilikom kliničkog lečenja nemaju uvid u sopstvene terapijske pojedinosti u pogledu medikamenata koje uzimaju, dok im se po otpustu za kućno lečenje prepisuju preparati koji su, kao i u slučaju Novartis-ove vakcine protiv H1N1, na veoma sumnjiv način dobili dozvolu Agencije za lekove.

Medikamenti koji se na ovaj način testiraju na našim građanima stižu do distributivnih kuća pod jednim nazivom i deklaracijom, u rinfuzi, gde se prepakuju u drugu ambalažu i dodeljuje im se druga deklaracija, ali se često isporučuju u zdravstvene ustanove i bez deklaracije.

Sa aspekta navedenih pojava, nije teško zaključiti da bombardovanje ove zemlje nikada nije završeno. U mnogima od nas ubijena je svaka ljudskost i želja da se dobrim borimo protiv zla

Mnogi drugi društveno-svesni ljudi bili su sistematski uspavljivani i ubijani u samrtnim ropcima na psihijatrijskim lečenjima ili sa usađenim samoubilačkim idejama pod dejstvom sujetnih psihijatara i njihovih neimenovanih medikamenata.

U tim ustanovama niko ne vodi ni malo računa o stvarnim zdravstvenim problemima koje ti ljudi imaju, ortopedske, respiratorne, dermatološke ili bilo koje druge prirode, osim onih neposredno vezanih za ispitivanje neregistrovnih lekova, za koje lokalni nosioci ispitivanja inkasiraju po 100.000 evra i više.

Malobrojni socijalni radnici najčešće upotrebljavaju monopol svog položaja u koruptivnom smislu, te im, u dogovoru sa nosiocima ovakvih istraživanja nije ni stalo da otklone uzroke, odnosno, reše socijalne probleme pacijenata, što ih čini saučesnicima u bioterorizmu. Ne verujete? Da li je ikada iko od vas čitalaca zaista iskreno porazgovarao sa pacijentima psihijatrijskih ustanova bez ravnodušnosti?

Među sudskim veštacima postoji prećutni dogovor da, u slučaju sudskih procesa protiv psihijatrijski lečenih osoba, nijedan od njih ne osporava, već samo potvrđuje mišljenja lekara sa prvobitnih psihijatrijskih pregleda.

Isto tako, postoji i prećutni dogovor lekara da gotovo nijedan neće svedočiti protiv svojih kolega, što, na sreću, ne važi za pacijente, a ni za osoblje upleteno u ovu bioterorističku mrežu.

Ukoliko se ovome pridoda i bespogovorna poslušnost određenih elemenata redovnog sudskog aparata ovakvim psihijatrijskim moralnim spodobama, naravno, iz različitih interesa (ni njima niko ne proverava poreklo imovine), onda imamo pojavu kaznene psihijatrije, odnosno zloupotrebe psihijatrije u cilju uklanjanja progresivnih društvenih subjekata.

Istorijski, ova pojava je bila česta u Istočnoj Evropi, neretka na Balkanu, ali je prisutna i u današnjoj Zapadnoj Evropi. Svi navedeni slučajevi su "strpani u isti koš", odnosno, zajedničku čorbu, čija je glavna mirođija farmaceutska mafija

Psihijatrijsko lečenje čoveka dug je i bolan put i, veoma često, bez povratka… u život. Pre deset godina, Simona Racić je otpočela jedan drugi put (pošto je desetak godina pre toga počela psihijatrijsko "lečenje" na odeljenju psihijatrije u bolnici "Studenica" u Kraljevu).

Posle kovertiranih 500 (maraka ili evra), ondašnji načelnik odeljenja Simović je dotičnu Simonu otpustio i ona je, trčeći bosa, u nesvesnom stanju, pod dejstvom jakih psihijatrijskih lekova, pala pod kamion, i završio se njen nesvesni život, odnosno, životarenje. Izgubila je život terapijskom greškom dr Zorice Đeković, u 36. godini, na čijem slučaju se ta doktorka specijalizovala. O ovome svedoči njen brat, i sam psihijatrijski pacijent, policajac Ljubomir Racić.

Takođe, čudno je što slučajevi akutnih pijanstava završe na psihijatriji, a ne na ispiranju na gastroenterologiji? Zašto se takvi slučajevi zadržavaju na psihijatriji po 14 dana i zašto im se, u poznoj hospitalizaciji glukoza i natrijum-hlorid moraju unositi intravenski, a ne oralno, iako su ljudi u stanju i da jedu i piju?

Zašto? Zato što se onda ne troši medicinski materijal, zbog čijih se napumpanih nabavki budžeti zdravstvenih institucija jako brzo tope pa medicinsko osoblje nema čak ni pristojne plate.

O ovim pojavama u psihijatriji može najbolje da posvedoči pacijent Dragan Pavlović iz Žiče, koji je (zajedno sa drugim epileptičarima) pod jakom terapijom, posle pijanstva, ležao ni mrtav, ni živ preko deset dana na psihijatriji, dok su na njemu testirani svakovrsni lekovi, posle njegovog izlaska sa intenzivne nege. Voda mu je davana samo tokom uzimanja lekova, iako je bio izrazito suv i buncao je sve vreme u delirijumu…

Na svako pitanje drugih pacijenata o tome šta mu se od lekova daje, dobijen je štur odgovor – vitamini. Kada se isto pitanje postavi lekarima vezano za druge lekove: "Možemo li da vidimo originalne lekove, njihove kutije i deklaracije?", dobijan je odgovor da to "nije ni bitno", da je to za njihovo dobro i da im lekovi stižu u rinfuzi. Tada sumnjive lekove ukinu u terapiji, ali uvedu bombardovanje uspavljivcima – bensedin, karbapin i sl.

Pacijentu Ljubomiru Raciću iz Vrbe, opština Kraljevo, sukcesivno je davana terapija halopiridola, koji nikada nije koristio i koji se upotrebljava za lečenje narkomana od heroina.

Od datog leka pacijent Racić, koji je ovlašćeno službeno lice, koji kao takav nikada nije smeo koristiti narkotike, što se može dokazati i analizom rožnog tkiva; imao je teško kočenje vilice, nemogućnost govora i diskoordinaciju pokreta, što ga u potpunosti sprečava u obavljanju službenih dužnosti.

Sve to je njemu i njegovoj porodici nanelo veliku patnju i duševni bol. Pacijent Bojan Stamenković, muzičar iz Kraljeva je, usled terapije moditenom i drugim lekovima, poput karbapina, izgubio je mogućnost sviranja na instrumentu, moć govora mu se smanjila, a izgubio je i seksualnu želju dok je koristio te medikamente.

Pacijent Igor Vejnović iz Kraljeva u Bolnici "Studenica" tri i po godine dobija halopiridol bez ikakvog valjanog razloga, pored bensedina, što mu oduzima moć jasnog govora, volju za radom, kretanjem, kao i percepciju okruženja.

Pacijentkinja Suzana Paunović iz Vrnjačke Banje pet dana je primala largaktil, bensedin, anafranil u infuziji, kao i nepoznate žute tablete, od kojih joj se malo popravilo raspoloženje, ali je pre toga koristila prepisan ksanaks i largaktil, kao i altapaks i risar, zbog kojih je imala nervozu, nesanicu, aritmiju i znatan gubitak kilaže.

Pacijentkinja Olivera Čolović iz sela Lazac koristi u bolnici nepoznatu terapiju (nepoznata bordo tableta). Obe navedene pacijentkinje su upadljivo bezvoljne i stalno pospane. Već četiri dana ni Olivera, ni Suzana od lekova nemaju stolicu, uprkos laksativima.

Pacijent Miljko Žarković je prvi put hospitalizovan posle akutnog pijanstva, gde je držan nekoliko dana, pod nepoznatom terapijom, među kojima su i nepoznate žute tablete, od kojih je postojano bezvoljan, pospan i dezorijentisan.

Pacijent Milan Babić je, usled višegodišnje terapije moditenom gotovo u potpunosti izgubio seksualnu želju, dobio pojačan apetit i uvećao telesnu masu do blizu 150 kg, izgubio volju za radom i životom i dobio blagu sklonost ka samopovređivanju, usled korišćenja moditena i metotena, koji mu uporno prepisuje dr Mirjana Abramović iz "K" odeljenja bolnice "Laza Lazarević", koja ga je hospitalizovala i lišila slobode bez sudskog naloga!

Pri tome je, prilikom lečenja otvorenog tipa, bez obzira na sve lične, porodične, poslovne i intelektualne uspehe pacijenta samo prekucavala prethodne izveštaje, bez razgovora dužeg od dva minuta, nikada mu ne ukinuvši terapiju, već u dogovoru sa izvesnom dr Olgicom, psihologom, samo menjala šifre obolenja, čiji opisi nisu imali veze sa faktičkim stanjem.

Sve ovo ukazuje na to da je jedini cilj neuropsihijatrijskih ustanova širom Srbije, pored testiranja neproverenih lekova, korupcije i bioterorizma, što obimnija prodaja medicinskih preparata bez preke potrebe, na teret građana Srbije, što su i osnovni razlozi katastrofalnog stanja zdravstva.

Jedna od retkih svetlih tačaka na psihijatriji u Kraljevu je dr Vesna Vukadinović i dr Dušica Špagović, dok svi ostali pružaju svesnu, otvorenu ili prikrivenu podršku ovim krivičnim delima. Na sreću, skoro celo osoblje bi o ovome rado svedočilo pred sudom, ukoliko je došlo vreme za pravdu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREVARA GIGANTSKIH RAZMERA: UCENA LIHVARSKE KORPORACIJE I PROPAGANDA „VLADE U SRBIJI“

29. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Američka kompanija Esmark, čiji su osnivači bivši direktori i menadžeri kompanije US Steel Serbia, koja je već jednom opljačkala Železaru u Smederevu (uz pomoć tadašnjih vlastodržaca), sada ponovo hoće da preuzme ovu, za Srbiju strateški veoma važnu kompaniju. Sada to rade uz pomoć Aleksandra Vučića i budžeta Republike Srbije.

 

                Nikola Vlahović

 

Dana 12. januara 2015. godine, na sednici Komisije za sprovođenje modela strateškog partnerstva u postupku privatizacije Železare u Smederevu, Vlada Republike Srbije prihvatila je ponudu kompanije „Esmark Jurop B. V." registrovane u Amsterdamu (Holandija).

Tri dana ranije, u Vladi Srbije su bile otvorene tri pristigle ponude na raspisani tender za prodaju smederevske Železare. Jedan ponuđač je bio nepotpisan. Drugi je bio potpisan imenom nepoznatog advokata, a treća ponuda je bila od kompanije Esmark.

Prve dve ponude su odmah proglašene "nevalidnim". Bilo je više nego očigledno da se radi o lošoj predstavi za javnost. Sve je smišljeno kako bi Esmark grupa lako došla u posed Železare, pa je proglašena pobednikom na tenderu.

Istog momenta, sva Vučićeva propaganda je krenula u masovno obmanjivanje javnosti, šireći vesti o tome da je prodaja Železare Smederevo američkoj kompaniji Esmark, već rešeno pitanje.

Niko u tom trenutku još nije znao (osim Aleksandra Vučića i njegovih najbližih saradnika), da su vlasnici Esmarka, zapravo bivši direktori kompanije US Steell Serbia koji su poharali i opljačkali Železaru u Smederevu, a sve njihove dugove, nakon odlaska iz Srbije, platili su građani (i još uvek plaćaju).

Esmark grupa, zapravo bivši direktori US Steell Serbia, sada su se pojavili "presvučeni" u kupce za račun svoje nove firme, i traže ponovo da ih država Srbija finansira.

Osnivač i prvi čovek Esmark stil grupe Džejms Bušar (poznat opet po svojoj ulozi u US Steell, gde je bio finansijski direktor) je na samom početku pregovora sa Vučićevom vladom odmah slagao rekavši da će u srpsku čeličanu uložiti 400 miliona dolara u narednih nekoliko godina (nije precizirao koliko je to godina i čiji će novac uložiti, a već je bacio oko na srpski budžet!), kao i da neće biti otpuštanja (mada dobro zna da neće moći svih 5.000 radnika da plaćaju, nego računaju da će i to biti iz srpskog budžeta).

Ali, kako to obično biva kod neukih domaćih prevaranata, ubrzo se jednom nespretnom izjavom "okliznuo" ministar privrede Željko Sertić, koji je priznao da je na relaciji Vlada Srbije- Esmark, "došlo do zastoja u pregovorima" oko kupovine Železare Smederevo.

Ključni razlog je bio pokušaj Esmarka da dobije više novca nego što se u prvom trenutku računalo među Vučićevim "stručnjacima". Naime, njegovi "pregovarači"su olako shvatili da su sa američkom kompanijom postigla mnogo čvršći dogovor, smatrajući da je Vođa već precizirao uslove, mnogo pre nego što je raspisan tender.

Ipak, među dobro obaveštenima, znalo se da Evropska unija neće tako lako dozvoliti sklapanje ovog aranžmana, jer on podrazumeva da Srbija obezbedi pomoć Esmarku, što se ne uklapa u evropska pravila.

Vučić je onda hitno tražio od administracije u Briselu da mu da saglasnost na plan restrukturiranja Železare i biznis plan američke kompanije Esmark, kako bi Srbija bila u mogućnosti da finansijski pomaže ovoj kompaniji. Saglasnost nije dobio, niti je izvesno da će je dobiti.

Istina je zastrašujuća: Vlada Srbija se obavezala da preuzme dugove Železare koji iznose 520 miliona evra, kao i da će učestvovati u dokapitalizaciji sa preko 200 miliona evra, ali američkoj kompaniji Esmark ni to nije bilo dovoljno.

Ova lihvarska korporacija odmah je stavila na sto problem što Srbija nema svoju koksaru i nema železnu rudu, a taj argument koristi kako bi pojačala svoje finansijske zahteve od Vlade Srbije. Cilj je da Esmark dobije Železaru bez ijednog uloženog dolara!

Veliki bauk sa kojim se suočava Srbija je i novi kreditni aranžman sa MMF-om. Na njega će presudno uticati problem petrohemijskog kompleksa, koji je nemoguće razrešiti.

Takođe, tu je i EU koja se protivi ovakvoj prodaji Železare. Nikome u srpskoj vladi nije palo na pamet da traži od Esmarka dodatne dokaze o finansijskoj sposobnosti, mada je u uslovima za prolazak na tenderu jasno pisalo da ponuđač mora da ima određena sredstva kojima će garantovati ceo projekat.

Esmark je, naravno, spreman da iskoristi situaciju, jer Vučiću gori pod nogama. Do 31. januara je predviđeno potpisivanje ugovora između Vlade Srbije i Esmarka. On se sprema da iz džepova građana plati Esmarku znatno više nego što je ova kompanija bila spremna da uloži kad se prijavila na tender.

Građani Srbije, zapravo i ne znaju šta je nuđeno Esmarku. Može se dogoditi da se Esmark i pojavi i kao kupac, ali pod nekim obećanjima velikih subvencija gde bi Srbija kao partner sa 20 odsto udela u vlasništvu, pokrivala sve rashode. Preciznije rečeno, da Vučić pokloni Železaru Amerikancima. Ali taj njegov plan je već prepoznat u Evropskoj uniji i Brisel će ga sprečiti.

Upućeni u ovaj skandal tvrde da je od početka bilo jasno da Esmark neće kupiti Železaru i da Srbija mora napraviti ogromne ustupke da bi se neko upustio u avanturu da popravlja njene kapacitete i da finansira pola milijarde evra da bi počela da posluje. Istina, Vučić čini sve da im udovolji, ali…

Dokle ide njegova kratkovida propaganda o "uspešnim aranžmanima", govori i podatak da su svi mediji odmah potrčali da objave kako će od posla sa Esmarkom i prodaje Železare, u 2015. godini biti povećan BDP!

To je Vučićev način da kratkoročno stvori lažnu euforiju. Tako je planirao i budžet za prošlu godinu od arapskih milijardi i "Beograda na vodi", mada je svakome jasno da je u pitanju prevara gigantskih razmera.

Vučić se više ne poziva na svoje "savetnike", Franka Fratinija, Alfreda Guzenbauera, Dominika Štros KanaI oni su se izmakli, videvši ovako suludog imperatora i njegovu državničku avanturu, iza koje čak ni hohštapleri velikog kalibra ne smeju da stanu.

Sve njegove neverovatne bajke o "velikim prijateljima Srbije", njegovim "ličnim prijateljima" i "prijateljima njegovih prijatelja", danas su pokopane. Od posete Gerharda Šredera, bivšeg nemačkog kancelara (kome je priredio skandal u kafani), pa sve do "noćenja" šeika iz Emirata, El Zajeba, u Jajincima, Vučić je nizao velika obećanja, da će njegovi "intimusi" rešiti sve srpske probleme.

U slučaju Železare u Smederevu, umesto planirane pljačke budžeta i ulaganja u Esmark, Srbija bi mogla da otvori najmanje 200.000 novih radnih mesta u domaćem agraru i da postane jedan od najvećih izvoznika hrane u Evropi. Ali, to veleizdajničkoj ideji Vučićeve vladavine ne pada na pamet.

Železara u Smederevu prvi put je prodata 2003. godine kada je za 23 miliona dolara kupila američka kompanija „US Steell"" preko svoje evropske ćerke-firme. Američki vlasnici su kasnijom prodajom nekretnina (između ostalog prodat je i fudbalski stadion za preko 20 miliona evra) višestruko više novca povratili, nego što su uložili.

Američka vlada je, zatim, Srbiji nametnula program razoružanja kojim je bilo utvrđeno da se višak borbene mehanizacije, bolje rečeno skoro sva borbena tehnika, ima uništiti i to pretapanjem u nekoj Železari. Podrazumevalo se da će to biti Železara u Smederevu čiji su američki vlasnici tako od srpske države na poklon dobili hiljade tona čelika.

Pošto su pretopili sve što su mogli za džabe da dobiju i Železaru zadužili za preko pola milijarde evra, Amerikanci su je „velikodušno" prodali Republici Srbiji za samo jedan dolar.

Preuzimajući Železaru Srbija je preuzela i njene dugove i to: 260 miliona evra prema bankama, 120 miliona evra prema dobavljačima i 145 miliona evra za sirovine! Dakle, preko pola milijarde evra!

Više od dve trećine, odnosi se na poslovanje sa povezanim licima iz korporacije. Tačnije, ovo preuzeće se zaduživalo kod samog sebe, a građani Srbije to sada moraju da plate.

Pojavom istih direktora iz US Steell Serbia, koji su sada na čelu kompanije Esmark, i njihovim drskim zahtevima da Srbija uloži još toliko kako bi ih "odobrovoljila" da ponovo kupe ono što su opljačkali, svakoj normalnoj vladi bi bio signal da odmah prekine kontakt sa njima. Ali, ne i ovoj Vučićevoj, koja je spremna da rasproda ono što je još ostalo od Srbije.

Od preuzimanja Železare, nakon odlaska US Steell-a, država je u nju godišnje morala da ulaže oko 100 miliona evra, što je građane ukupno koštalo dodatnih 300 miliona evra na već pomenutih pola milijarde za otplatu ranijih dugova.

Takođe, prilikom prodaje tadašnjeg „Sartida" Ju Es Still-u, Srbija je na sebe preuzela i plaćanje njegovih dugova. Sve zajedno, dve privatizacije smederevskog giganta poreske obveznike Srbije su koštale oko dve milijarde evra.

Ali, tu još uvek nije kraj.

Iako se iz Vlade tvrdi kako su tenderski uslovi bili veoma jasni i da je pobednik, američka kompanija Esmark, dala dobru ponudu, činjenice govore da će Srbija preuzeti otplatu svih dugova nastalih i pre privatizacije, a u to spadaju čak i dugovi nekadašnjeg „Sartida" koji najvećim delom ni do danas nisu otplaćeni.

Nastavljajući da obmanjuje za račun svoga premijera, ministar privrede Željko Sertić je odjednom "okrenuo ćurak" pa je obavestio javnost kako daljih državnih subvencija i ulaganja u Železaru neće biti i da se sa Esmarkom pregovara još jedino oko nekih detalja, kao što je biznis plan.

Demantujući sebe, Sertić je, međutim, rekao kako će na kraju Evropska unija odobravati biznis plan oko koga se dogovore (ako se dogovore) Esmark (vlasnik 80,1 odsto akcija) i Republika Srbija (vlasnik 19,9 odsto akcija).

Ono što Sertić nije pojasnio, jeste pitanje od kada se to EU meša u biznis planove privatnih preduzeća? Očigledno je da se kroz „biznis plan" u stvari provlači dalje investiranje Srbije u smederevsku Železaru.

Pošto je Srbija već prezadužena, a i ovakva vrsta „investicije" se u Evropi može smatrati stvaranjem nelegalne konkurencije, potrebno je da birokrate iz Brisela na kraju i odobre biznis plan. Ali, pod ovim uslovima, sigurno je da neće.

U Železari je zaposleno oko 5.000 radnika, što znači da će za očuvanje svakog od tih radnih mesta država uložiti po 50.000 evra. Šta je sve pametnije i isplativije moglo da se uradi sa tim novcem? Da li bi bilo korisnije da je u srpski agrar država uložila 200 miliona evra i tako od Srbije napravila velikog izvoznika poljoprivrednih proizvoda?

Sa preko dve milijarde evra, koliko će nas sve zajedno koštati avantura prodaje smederevske Železare Amerikancima, pa njen otkup od njih, pa ponovna prodaja opet američkoj kompaniji, moglo je pametnim investiranjem da se otvori najmanje 200.000 novih radnih mesta i to po širokogrudim cenovnicima koje je koristila agencija SIEPA u vreme vladavine Mlađana Dinkića.

Da je u poslednjih 12 godina Srbija ovoliko para dala srpskim poljoprivrednicima, hrana bi bila bar za trećinu jeftinija, a od njenog izvoza bi država prihodovala duplo više nego danas. Osim toga, srpska sela ne bi bila napuštena i zaparložena.

Ali, to nije cilj Vučićeve vlade. On ima nameru da uništi srpsku privredu, da likvidira sve što je bilo vredno a što je bilo u državnom posedu. Po cenu toga da to samoubistvo plati narod. Uostalom, nedavno je i predstavnica Svetske banke, Elen Goldstein u sred Beograda, odobrila tu sadističku akciju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SNS PARTIJSKI ŠARLATAN NA FUNKCIJI DIREKTORA U „KRUŠIK“-u!!!

28. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Direktor valjevskog „Krušika“ i njegova finansijska direktorka, snažno su vezali svoje poslovne i ljubavne poglede na svet. O ovoj, tako tipičnoj „kabinetskoj“ vezi i njenim posledicama, piše grupa zaposlenika ove Holding kompanije, kojima je dozlogrdilo da gledaju kako režimski šarlatani vode u propast ovu, nekada moćnu i uglednu firmu.

 

               Mersiha Hadžić

 

Ređaju se afere u valjevskoj fabrici „Krušik“ kao na pokretnoj traci…“Košenje trave“, “ Afera Audi“i „Falsifikovani rezultati poslovanja“ ostaju u senci najnovije afere generalnog direktora fabrike, Mladena Petkovića i dela aktuelnog rukovodstva.

Poslednja dva meseca, nijedan drugi direktor u Srbiji, nije punio više novinskih stubaca i članka na internet portalima, od SNS partijskog šarlatana Mladena Petkovića. Uprkos svim činjenicama i dokazima njegovih zloupotreba, manipulacija i nesposobnosti, opstaje zahvaljujući zaštiti i podršci najvažnijih perjanica vladajuće stranke, umesto adekvatne sankcije i odlaska u zaborav, u jednom krajnje kontroverznom postupku biva izabran za generalnog direktora fabrike „Krušik“, dana 11.12.2014. godine.

Priče o „platonskoj ljubavi„, tada v.d. izvršne direktorke i direktorke komercijalnog sektora, Brankice Radovanović (devojačko Polić), bojažljivo su se mogle čuti, nakon samo par meseci od dolaska Mladena Petkovića na čelo fabrike. Zajedničke poslovne obaveze i provedeno vreme, vrlo brzo su prerasli u nešto više, pa su tako, Mladen Petković i Branka Radovanović, uz probleme, i „uspehe Krušika“, počeli da dele i postelju…

Ovaj odnos dugo se pokušavao sakriti, ali činjenice koje su isplivale pre par dana razgolitile su aktere i proizvele novu aferu u „Krušiku„…

Na odlaske i dolaske na posao iz Beograda, Mladen Petković, nakon „Afere Audi“ koristi službeno vozilo marke Škoda Octavia, registarskih tablica VA-028-KV. Ovo vozilo često se moglo videti u Lazarevcu poslednjih meseci, ali tome niko nije pridavao posebnu pažnju, jer u okolini ovoga grada v.d. direktor ima rodbinu.

Tom automobilu od strane JPKP „Lazarevac“ nedavno je napisana kazna za parkiranje u ulici Dimitrija Tucovića u Lazarevcu. U navedenoj ulici, u iznajmljenom stanu, nekoliko metara od parkiranog automobila, živi mlada direktorka sektora finansija u „Krušiku“, Branka Polić!

Prema rečima jednog od radnika iz obližnjeg lokala, ovo vozilo se svakodnevno može videti na ulicama Lazarevca i to u jutarnjim časovima, kada, citiramo „krupniji gospodin dolazi po komšinicu i obično oko dva sata kada se zajedno vraćaju i odlaze u stan“. Za praktikovanje zajedničkih dolazaka i odlazaka sa posla, istim automobilom uverili smo se svojim očima više puta početkom decembra.

Branka Polić (1986) zaposlila se u fabriku „Krušik“ u oktobru 2011.god. Dolaskom Mladena Petkovića (1978) na čelo fabrike 03.01.2014.god. (kao v.d. izvršni direktor fabrike) novom sistematizacijom i „naprednim“ kadriranjem, u martu mesecu 2014. godine, biva imenovana na mesto finansijskog direktora fabrike. Na tako odgovorno i zahtevno mesto, u procesu „konsolidacije i oporavka fabrike“, dolazi apsolutna početnica, sa samo dve godine iskustva. Slučajnost?

Branka Polić svoje devojačko prezime Radovanović, zamenila je udajom 10.08.2014.god. Sa mužem živi u pomenutoj Ulici Dimitrija Tucovića u Lazarevcu, odakle svakoga dana putuje za Valjevo. Mladen Petković je oženjen i otac troje dece. Živi sa porodicom u Beogradu.

Poslednja informacija iz valjevskog sela Dupljaj, gde je rođena Branka Polić i gde joj žive roditelji, je da će direktorka finansija, nakon samo tri meseca ponovo morati da menja ličnu kartu. Razlog skorog razvoda možete da pogodite šta je i ko je.

To su ti napredni kadrovi i „eksperti“ iz „Krušika“, koji su ovaj angažman shvatili kao samo jednu referencu u CV-ju i priliku da u zemlji bez sistema i kriterijuma napreduju i dalje.

Oni će danas da konsoliduju fabriku, pokrenu proizvodnju, naprave uspeh? Koliko svojim amaterizmom, nezalaganjem, improvizacijama i neznanjem koštaju „Krušik“ otkrićemo nažalost vrlo brzo. Samo mesečna nadoknada Mladena Petkovića za „rukovođenje“ fabrikom, iznosi preko 200.000 dinara (6 prosečnih plata zaposlenih), a čovek, do sada, nikada nije proveo više od 20 sati sedmično u fabrici.

Mladen Petković, SNS partijski parazit i šarlatan dobio je mandat da vodi fabriku u naredne četiri godine. Ako ne po ostvarenim „100 puta boljim rezultatima“ gotovo sigurno ostaće upamćen kao rekorder po broju afera. Zar sa ovakvima SNS očekuje bilo kakav uspeh na sledećim izborima?

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SAŠA MIRKOVIĆ NEZAMENJIV, A U BUDŽETU ZAJEČARA, PARA ZA ONO OD ČEGA SE ŽIVI, NEMA!!!

27. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Ni najveći pesimisti u Zaječaru nisu mogli da zamisle šta će ih zadesiti nakon što ih jeAleksandar Vučić „usrećio" Sašom Mirkovićem, estradnim menadžeom koji je u ovom gradu uspostavio hijerarhiju vlasti kakva ne postoji u pravnom sistemu Srbije. Ta vlast brine samo o sebi, a one koji se sa njim ne slažu progoni pretnjama, ucenama, krivičnim prijavama, otkazima pa čak i kršenjem elementarnih ljudskih prava. Zaječar je, ipak, počeo da se budi, pa Mirkoviću i njegovim pionima, skupljenim s koca i konopca, postaje sve teskobnije…

 

             Vuksan Cerović

TIMOCKO RAZBACIVANJE PARA1

 

– Mirkoviću, lopove. Mirkoviću, lopove! – orilo se iz par stotina grla nezadovoljnih Zaječaraca, koji su 11. decembra uveče protestvovali ispred zgrade Skupštine grada Zaječara, baš u trenutku kada su odbornici po hitnom postupku (od 76 sednica koliko je Mirković do sada zakazao samo dve su bile redovne) diskutovali i glasali o budžetu za 2015. godinu.

Odmah posle te sednice održana je ekspresno još jedna, na kojoj je na osnovu nepotpisanog „Zahteva radnika" razrešen dužnosti Miljan Gogić, upravnik zaječarskog Pozorišta „Zoran Radmilović", inače sin Dragana Gogića, odbornika koji je Mirkoviću otkazao poslušnost.

Nekoliko dana kasnije protest je ponovljen i tada su izneti zahtevi koji, pojednostavljeno rečeno glase: da Saša Mirković, predsednik Skupštine i Velimir Ognjenović formalni gradonačelnik Zaječara podnesu ostavke, da Budžetska inspekcija Ministarstva finansija izvrši kontrolu trošenja budžeta Zaječara u 2013. i 2014. godini, da se raskine štetni ugovor FK Timok i Timočke televizije i radija, da se raskine štetni ugovor o zakupu poslovnih prostorija od strane iste medijske kuće, objave podaci o broju i kvalifikacijama „stručnjaka" koje je Mirković doveo iz Beograda, Bora i drugih gradova, građanima saopšti za koje su namene trošene pare iz budžetskog fonda za zaštitu životne sredine u 2013. i 2014. godini i koji su ekološki problemi u tom periodu rešeni, koliko je građane koštala Mirkovićeva vožnja privatnim automobilom za koju se računi plaćaju platnom karticom grada Zaječara… Već su najavljena nova okupljanja, pa će ova zima u Zaječaru biti sasvim sigurno vruća, bez obzira na metereološke prilike.

 

      Buncanje o razvoju

 

Prema ciframa koje stoje u izuzetno nepreglednoj Odluci o budžetu, zaječarska vlast će u narednoj godini raspolagati sa 2.439.733.993,00 dinara, uključujući i sredstva kredita od 146.272.177,00 dinara.

Obzirom da je za devet meseci ove godine raspolagala sa manje od 42 odsto te sume, teško je poverovati da će sredstva u budžetu u 2015. godini prekoračiti iznos od dve milijarde, što znači da je osnovni finansijski dokument poprilično prenaduvan.

Toga su, očigledno je, svesni i naredbodavci falš matematike, koji su posle sednice požurili da kažu kako je budžet „razvojni", mada u njemu razvoja nema ni u tragovima. Uostalom, to najbolje potvrđuju sledeći podaci: za podršku postojećoj privredi planirana su mikroskopska sredstva (550.000 dinara), za podsticanje preduzetništva 3.000.000, za samozapošljavanje 1.200.000 dinara, za podsticanje poljoprivrede 10.000.000 i tako redom. Jednostavno rečeno, za ono od čega se živi u budžetu neće biti para pa se priča o razvoju svodi na puko buncanje.

Nije mnogo povoljnija situacija ni kada je reč o komunalnoj izgradnji. Na spisku koji je datu okviru Odluke o budžetu mahom su projekti i objekti čiji je završetak bio planiran za ovu godinu (rekonstrukcija Ulice Nikole Pašića, most preko Crnog Timoka, uređenje starog zaječarskog groblja, izgradnja kanalizacije sa učešćem građana, rekonstrukcija Sokobanjske ulice…).

Ti objekti će progutati više od polovine planiranih para za komunalnu izgradnju.

Među pomenutim projektima, dva su pravi biseri. Najpre rekonstrukcija Ulice Nikole Pašića. Do sada je napravljen kružni tok (kružić tokić ili petoparac kako ga zovu Zaječarci), koji je početkom septembra, uz hvalospeve lokalnoj vlasti, svečano otvorila Zorana Mihajlović, podpredsednica Vlade i ministar za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu. Ovih dana, nakon inspekcijskog nadzora, ispalo da je taj objekat zapravo divlja gradnja, jer je izgrađen suprotno odredbama Generalnog urbanističkog plana, kojim je na tom prostoru predviđena pešačko trgovačka zona.

Lokacijska dozvola je poništena, pa ispada da je ministarka, svesno ili nesvesno, svojim prisustvom podržala urbanističko nasilje, kojim je Zaječaru naneta trajna šteta.

Drugi biser je uređenje starog gradskog groblja. Taj projekat je započet nizom nezakonitosti u JKP „Kraljevica", koja je sada u stečaju (kada je raspisana javna nabavka nisu bila obezbeđena sredstva, ugovor vredan 47,7 miliona dinara je potpisalo neovlašćeno lice itd).

Ugovor je preuzeo grad Zaječar, rok je odmah sa 90 produžen na 120 dana, ali je već sasvim jasno da će A.D. „Put", jedini ponuđač i izvođač radova znatno premašiti i taj rok. Budžetom za 2015. godinu predviđeni su dodatni radovi u iznosu od 30 miliona dinara!? Pojedini ljudi od struke kažu da ne bi bilo loše da se neko stručan pozabavi stvarnom cenom koštanja radova.

Zaječar će, ulaganjem oko 80 miliona dinara na starom groblju dobiti 500 – 1000 grobnih mesta, što je dovoljno za godinu dana, a u međuvremenu novo gradsko groblje na Malom Stupnju, gde je već sahranjeno oko 700 Zaječaraca, liči na pravo ruglo.

Opelo pokojnicima se služi u kapeli na starom groblju, a onda se organizovano, ili kako se ko snađe, voze međunarodnim putem do groblja na Molom Stupnju na kome, čim padne kiša, trebaju bezmalo ribarske čizme.

Mnogi Zaječarci, koji još nisu zaboravili da koriste zdrav razum, postavljaju opravdano pitanje da li vlast Saše Mirkovića od starog groblja pravi „turističku atrakciju" na račun groblja koje će se koristiti u narednim decenijama. Nije malo ni onih koji sumnjaju da se iza ulaganja tolikog novca u staro groblje kriju neke prljave rabote.

 

      Silom sačuvana većina

 

Iako je tokom prošle i početkom ove godine Skupština grada udarnički i sve po hitnom postupku radila i za 15 meseci nanizala čak 74 sednice (u proseku pet mesečno), jesenas je privremeno prikočila. Dogodilo se to nakon što je Izvršni odbor SNS iz te stranke isključio Sašu Mirkovića, jer se oglušio o izričit zahtev Glavnog odbora da nijedan član te stranke ne može imati dve funkcije.

Ta vest je obradovala mnoge Zaječarce, koji su olako zaključili da je samovolji i svevlasti Saše Mirkovića i njegovih piona koji su unazadili Zaječar i gurnuli ga u bedu i beznađe, došao kraj.

Ispostavilo se da nije baš tako, jer je odluka o isključenju iz stranke zalutala u magli na Čestobrodici, a ispalo je da ni zahtev Glavnog odbora nije bio baš toliko izričit koliko zvučao.

Uz podršku pomenute Zorane Mihajlović, koja je svojski dezinformisala javnost poričući nadležnost Izvršnog odbora da isključi nekoga ko je član Glavnog odbora SNS, mada u Statutu stranke ta nadležnost postoji, a verovatno i još nekih visokih funkcionera SNS, Mirkoviću na pamet ne pada da podnese ostavku na mesto predsednika Skupštine grada Zaječara ili poslanika u Skupštini Srbije.

Umesto toga krenuo je u žestoku kampanju protiv Tomislava Nikolića, predsednika Srbije, koga je bez pardona nazvao prevarantom, i njegovog sina Radomira Nikolića, predsednika Izvršnog odbora, što nedvosmisleno upućuje na zaključak da unutar vladajuće stranke postoje podele, u kojima je Mirković sitan, ali koristan igrač. Koliko koristan i da li će mu se ta uloga isplatiti budućnost će pokazati.

Politička, ili bolje reći politikantska boranija, sastavljena od preletača iz URS-a i u javnim preduzećima, ustanovama pa čak i u Gradskoj upravi uhljebljenih PRS-ovaca, koju je oko sebe okupio Saša Mirković, kada je svoj PRS preobukao u uniformu SNS i tako došao u priliku da sa funkcijom predsednika Skupština postane sva vlast u Zaječaru, bila je ozbiljno pokolebana vešću o njegovom smenjivanju, pa čak 40 dana sednica nije sazivana.

U tom periodu desile su se brojne politički mutne radnje. Mirkovićeva vlast, koja je udarnički zapošljavala odbornike, njihove supruge i članove familije, vešto je iskoristila te obeležene karte, nekima usput pripretila gubljenjem radnih mesta i većina je opet stabilizovana. Jedino je ostalo nejasno da li je sada u Zaječaru na vlasti SNS ili grupa građana „Pokrenimo Zaječar".

Da bi sve to izgledalo makar formalno čisto, zaječarski vlastodršci su se setili odavno zaboravljenog Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj samoupravi. Ali, umesto kriterijuma koji su tim Zakonom predviđeni, iz sistematizacija ustanova brisana su radna mesta po naređenju Velimira Ognjenovića, izvršitelja volje svemoćnog Saše Mirkovića. Čak je i potpisnik ovih redova dobio primamljivu ponudu ako prestane da se u „Tabloidu" bavi Mirkovićevom vladavinom. Pošto ponuda nije prihvaćena ceh je platio njegov sin, čije je radno mesto u Centru za kulturu i turizam CEKIT ekspresno ukinuto.

Protiv odbornika Dragana Gogića, koji je odbio da klekne ispred gospodara, podneta je krivična prijava zbog navodnog podsticanja gradonačelnika Velimira Ognjenovića da mu iz kase grada da 7.000 evra, mada Gogić kategorično tvrdi da je pozajmicu, koju nije dobio, tražio privatno od Saše Mirkovića, a on ga uputio na gradonačelnika.

Protiv Miljana Gogića, koji je ekspresno smenjen sa funkcije upravnika Pozorišta „Zoran Radmilović", na osnovu nepotpisanog „zahteva radnika" i bez predloga Upravnog odbora, podneta je prijava „zbog krivičnog dela u vezi sa javnim nabavkama…" prilikom rekonstrukcije i adaptacije zgrade pomenute ustanove kulture, mada Gogić junior tvrdi da je adaptacija plaćena znatno manje nego što je planirano, da je posao dobiila firma koja je dala najnižu ponudu i da Uprava za javne nabavke nije imala nikakvih primedbi. U Zaječaru smo čuli priču iz više izvora da je problem nastao zbog toga što posao nije dobio izvođač po volji lokalne vlasti.

Bilo kako bilo Mirković je povratio za trenutak poljuljanu vlast, pa još može da se o trošku Zaječaraca, koliko mu je god volja, „službeno" vozika navodno sopstvenim automobilom marke Mercedes Benz tip S 350, koji uopšte nije njegovo vozilo, nego je vlasništvo firme NBG LIZING DOO, Beograd, dato na korišćenje privrednom društvu Orbita rent a car DOO, Bulevar Mihajla Pupina 181, Novi Beograd.

Pošto u rešenju broj 114-47, od 20. 6. 2014. godine, koje je potpisao sada pokojni Tomislav Pavlović, načelnik Gradske uprave Zaječar, doslovno piše: „Predsedniku Skupštine grada Zaječara Saši Mirkoviću, odobrava se korišćenje sopstvenog automobila Mercedes reg. BG-808-WĆ, radi obavljanja službenog posla predsednika Skupštine i narodnog poslanika Skupštine Srbije", ispada da je Mirković navedeno rešenje dobio na prevaru. I ne samo to.

U Uredbi o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika doslovno piše: „Ako zbog hitnosti, odnosno potreba službenog posla državni službenik ili nameštenik ne može koristiti ni prevoz u javnom saobraćaju ni službeno vozilo, on, po pismenom odobrenju ovlašćenog lica (u kome su navedeni razlozi hitnosti, odnosno potreba službenog posla), može koristiti sopstveni automobil."

Mirković "sopstveni" automobil koristi stalno, a u Gradskoj upravi kažu da gorivo plaćeno karticom za gorivo EKO Serbia AD, koja je vlasništvo grada i nosi broj registracije vozila, ne pravda na osnovu putnih naloga. Kako ga pravda mogli bi da se raspitaju nadležni. Izgleda da ima mnogo ozbiljnijih kandidata za krivične prijave od Gogića.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

URUŠAVANJE DRŽAVE: STRUČNJAK NIZAŠTA, UŽIVALAC KOKAINA I PRODUŽENA RUKA TRILATERALNE KOMISIJE U BEOGRADU A NA ČELU PRIVREDNE KOMORE SRBIJE

25. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Novi predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež nema ni onoliko malo iskustva u privredi koliko je imao njegov prethodnik Željko Sertić. Nema ni visoku školsku spremu već čitav niz različitih kurseva. Bio je ljubavnik bivšeg nemačkog ambasadora Volframa Masa, koji ga je spasio od višegodišnje robije kada ga je beogradska policija uhapsila sa 12,3 gramačistog kokaina. Posle dva susreta sa premijerom Vučićem izabran je brzopotezno za predsednika PKS…

 

             Igor Milanović, Fridrih Emke

PRIVREDNA KOMORA PREDSEDNIK

 

Odlaskom Željka Sertića u septembru 2014. na funkciju ministra privrede u Vladi Srbije, ostalo je upražnjeno mesto predsednika Privredne komore Srbije. Na Skupštini PKS-a održanoj 23. decembra 2014. za novog predsednika Komore izabran je dotadašnji potpredsednik Marko Čadež. Dobro upućeni izvori tvrde, međutim, da se najmanje dve nedelje pre održavanja Skupštine znalo ko će biti izabran za predsednika PKS-a.

Statutom Privredne komore Srbije predviđeno je da predsednika bira Skupština Komore, na predlog Upravnog odbora. Upravni odbor je elektronsku sednicu na kojoj je izabran Čadež održao tek 19. decembra, ali se već i pre toga znalo da on ima punu podršku ranijeg predsednika Komore i Sertića i premijera Vučića.

Iako je po statutu Komora nezavisna u svom radu, na ovom primeru se vidi da je to samo mrtvo slovo na papiru. U stvarnosti, Čadež je za predsednika Privredne komore bio određen još daleko pre Sertićevog odlaska na ministarsku funkciju.

Zanimljivo je da ni dve nedelje po izboru za predsednika, Komora na svojoj zvaničnoj internet prezentaciji nije objavila biografiju Marka Čadeža, što je do sada bio običaj. Razlog je vrlo jasan: iz biografije bi javnost mogla da sazna ono što upućeni već odavno znaju, a to je da novi predsednik PKS-a nema nikakva iskustva u radu u privredi, a još manje da ima neophodne stručne kvalifikacije.

Novi predsednik nema čak ni fakultetsku diplomu, pa iskusni privrednici danas tvrde kako je čak i Sertić, sa diplomom stečenom u petoj deceniji života i privrednim iskustvom koje se sastojalo samo od vođenja nekolicine mikro preduzeća bez zaposlenih i perspektive, bio stručniji.

Marko Čadež je rođen 1977. godine i najmlađi je predsednik Privredne komore Srbije u njenoj istoriji. U veoma šturoj biografiji, koja je procurela u javnost, stoji kako je zvanje diplomiranog menadžera komunikacija stekao na frankfurtskoj „Akademiji za marketing i komunikacije“ i to u svojoj 24. godini života, odnosno 2001. godine.

Pomenuta „akademija“, međutim, ne postoji u Frankfurtu, već u obližnjem gradiću Bad Filbelu u kome je u to vreme bila i redakcija dnevnog lista „Vesti“ u kome je Markov otac Zoran Čadež bio glavni i odgovorni urednik. Zvaničan naziv pomenute „škole“ je Akademie für Marketing-Kommunikation e.V., a njena adresa je Huizener Strasse 60 u 61118 Bad Filbel.

Skraćenica „e.V.“ na kraju zvaničnog naziva znači „eingentragener Verein„, odnosno da se kod ove „akademije“ radi o običnomudruženju građana„, a ne o nekoj visokoškolskoj ustanovi. I iz samog nastavnog programa ovog udruženja, kao i iz šeme objavljene na njegovom zvaničnom sajtu vidi se da ono služi obrazovanju „ponešenih, pa upuštenih“ srednjoškolaca.

Posle završetka gimnazije ili neke strukovne srednje škole, učenici mogu da se upišu na „akademiju“, odnosno na jedan od njena tri kursa, od kojih onaj koji je završio Čadež traje dve godine.

Po uspešnom završetku učenik može da se upiše isključivo na višu školu „Steinbeis“ u Berlinu, na kojoj može zatim i da diplomira. „Akademija“ u Bad Filbelu je, znači, neka vrsta pripreme za višu školu, pri čemu je indikativno da samo jedna od njih u celoj Nemačkoj priznaje sertifikat ove „akademije“.

Posle Lazara Krstića, ministra finansija koji je na tu funkciju došao sa srednjoškolskim svedočanstvom, Srbija je dobila predsednika Privredne komore koji ima sertifikat kursa.

Marko Čadež je u aprilu 2014. sa mesta portparola nemačke ambasade u Beogradu iznenada postavljen za predsednika predstavništava PKS-a u Frankfurtu i Beču, kako bi se „oprala“ njegova biografija i stvorio privid kako ima iskustva u privredi.

Pri tome, takozvano predstavništvo PKS-a u Frankfurtu je najobičniji biro sa tri zaposlena. Niko od bliskih prijatelja i saradnika Čadeža ne zna kada je on uopšte uspeo da vrši pomenutu funkciju, pošto je skoro bez prekida bio u Beogradu.

Možda podaci koje ćemo navesti objašnjavaju njegovo nameštenje.

Naime, srpska policija uhapsila je gospodina Čadeža pre više od tri godine sa 12,3 grama čistog kokaina. Saslušan u svojstvu osumnjičenog, Čadež je bio neoprezan pa je izjavio da je tolika količina koja je kod njega nađena, namenjena za njegovu ličnu upotrebu, kao i za njegovo društvo, što se podvodi pod težu zakonsku odredbu, i mogao je dobiti oko tri godine zatvora.

Nakon što mu je određeno zadržavanje, Čadež se pozvao da radi u Nemačkoj ambasadi, da je na važnom zadatku i tražio je da se o hapšenju obavesti tadašnji ambasador Volfram Mas. Mas je iste večeri tražio hitan prijem kod tadašnjeg ministra unutrašnjih dela Ivice Dačića. Molio ga je da Marka odmah puste iz pritvora, rekavši – „Molim Vas, mnogo mi je stalo do njega, razumećete, mi se volimo„.

Dačić je naredio policiji da Čadeža puste na slobodu, ali su policijski službenici na vreme sklonili zadokumentovani slučaj, koji je dostavljen Tabloidu. Inače, Mas i Čadež su bili strasni ljubavnici, i kada je Mas premešten krajem leta 2012. za ambasadora u Belorusiju, nameravao je da povede i Marka, ali su u Minsku odbili da mu izdaju akreditaciju.

U javnosti se pogrešno stvara utisak kako je Marko Čadež nemački kandidat i da će posle njegovog dolaska na mesto predsednika PKS-a biti ojačane srpsko-nemačke privredne veze.

Čadež je kandidat opskurne organizacije „East West Bridge“, produžene ruke Trilateralne komisije u Beogradu. Teško je poverovati da Nemačka nema bolje kvalifikovanog čoveka za jedno ovako važno mesto od studenta u pokušaju.

EWB je u Srbiji prisutan od 2009. godine i ima tročlano predsedništvo koje čine: Jovan Kovačić (član Izvršnog komiteta Trilateralne komisije i Predsednik Srpske grupe Trilateralne komisije), Dejan Novaković (zamrzao članstvo u predsedništvu EWB-a, jer je trenutno državni sekretar u Ministarstvu energetike i zaštite životne sredine) i Slovenac Marko Voljc. Predsednik Upravnog odbora EWB-a je Aleksandar Nikolić, poznatiji kao Foto Toni, danas državni sekretar MUP-a Srbije.

Jedan od dokaza, iako ne i jedini, da je Marko Čadež na čelo PKS-a došao ne samo kao eksponent Trilaterale jeste i njegov prvi intervju po izboru u kome je pohvalio rad Vlade Aleksandra Vučića u pogledu pune saradnje sa Međunarodnim monetarnim fondom. Umesto da se bavi privrednim temama, u koje se ne razume, Čadež je odlučio da se bavi finansijama, u koje se još manje razume.

Upućeni tvrde da je Čadeža za predsednika PKS unapredio lično Aleksandar Vučić, nakon što su dva puta noć proveli u njegovom vinskom podrumu u Jajincima.

Na predlog Čadeža na Skupštini PKS-a su izabrani i novi potpredsednici: Nikola Petrović, direktor „Elektromreže Srbije“ i vladar iz senke cele Srbije, Vladan Atanasijević, direktor kompanije „Aseko“ i predsednik UO „Naleda“ (članica UO EWB-a do skoro je bila Ana Brnabić, članica UO „Naleda“, dok je Borislav Miljenović, član EWB-a bio istovremeno i predsednik Nadzornog odbora „Naleda“), Nemanja Žugić, direktor predstavništva „Dojče bank“ u Beogradu, Zoran Matijević, suvlasnik kompanije „Matijević“, Zoran Vujović, direktor „TMF2005″ i Milivoje Miletić, predsednik PK Beograda.

 

 

      A 1. Muka i nauka

Na elektronskoj prezentaciji „East West Bridge“ stoji ulepšana biografija Marka Čadeža.

Školovao se u Nemačkoj i diplomirao na „Akademiji za marketinške komunikacije“. Studirao je i na „Međunarodnom institutu za žurnalistiku“ (IIJ) u Sofiji, „Akademiji Deutsche Welle“ i „Centru za televizijsku obuku u Sofiji“, Mreži za profesionalizaciju medija jugoistočne Evrope (SEENPM) i Danskoj školi za žurnalistiku. Možda jeste studirao, ali, očigledno, nije diplomirao.

On je ovlašćeni instruktor za multimedijalno novinarstvo, piše na sajtu EWB-a, mada nigde ne može da se pronađe definicija jednog takvog zanimanja.

Profesionalnu karijeru počeo je, navodno, kao stažista u beogradskom dnevniku „Politika“ u Beogradu, što je još jedna od laži.

Njegov jedini kontakt sa ovim dnevnim listom bio je kada je kao petnaestogodišnjak napisao jedan kratki članak, koji je objavljen uz intervenciju njegovog oca, Zorana Čadeža, tada još urednika u novinskoj kući „Novosti“.

Kasnije je Marko bio novinar u „Vestima“, gde mu je otac bio glavni urednik, a zatim je prešao u srpski desk WDR-a u Kelnu. Bio je član Foruma za medijsku inicijativu (FOMIN) u Beogradu i od 1999-2000. godine koordinator u kampanji za mobilizaciju glasača „Nas je više“, koju su vodili FOMIN i opozicioni pokret OTPOR.

Bio je predavač Fondacije Konrad Adenauer u Crnoj Gori; koordinator radionica istraživačkog novinarstva u Beogradu, koje su organizovali SEENPM, FOMIN i FRESTA Ministarstva spoljnih poslova Danske, koordinator za radionice posvećene sudskom izveštavanju u Beogradu, koje su organizovali FOMIN i fondacija Heinrich Boell, koordinator programa i savetnik za politička pitanja i komunikacije pri Fondaciji Konrad Adenauer u Beogradu, urednik i voditelj mesečnog televizijskog programa o biznisu „PUT“ koji se emitovao na Javnom servisu Srbije RTS, instruktor strateškog komunikacionog menadžmenta za kancelariju za odnose s medijima srpske političke stranke G17 Plus (finansirala Fondacija Konrad Adenauer), glavni urednik on-line magazina „Politikas“ Fondacije Konrad Adenauer u Beogradu.

Za odeljenje za štampu Ambasade Nemačke u Beogradu počeo je da radi 2003. godine i dve godine kasnije postavljen je za portparola ambasade.

Po nacionalnosti je Hrvat, čije državljanstvo i poseduje, Tabloid nije od gospodina Čadeža dobio odgovorna pitanja koja smo mu prosledili. Bio je blizak saradnik i ambasadora Nemačke Andreasa Cobela, koji je zbog ljubavi prema parama kosovskih Albanaca, zarađenih prodajom praškastih proizvoda, incidentno ispoljavao mržnju prema Srbiji, zbog čega je, na diskretan način, povučen na drugu funkciju. Pretpostavlja se da je Cobel navukao Čadeža na kokain.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

SRBIJA I PROJEKAT „FAS“: UZ POMOĆ BELOSVETSKIH MEŠETARA IZVUĆI ŠTO VIŠE PARA I OTIĆI IZ SRBIJE SA PROFITOM!!!

21. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Nije pitanje da li će „Fiat“ da napusti Srbiju, već kada će to da se desi. Pitanje je i koliko će do kraja da iznosi ukupan ceh koji će srpski poreski obveznici imati da plate za ovu avanturu. Ugovor Srbije i „Fiat“ grupe iz Torina je državna tajna, ali su pojedini strani mediji objavili neke njegove delove. Iz toga proizilazi da je Srbija do sad platila preko 1,2 milijardi evra, da je, iako oslobođen skoro svih fiskalnih nameta, „Fiat“ u ovom trenutku našoj državi dužan 2,4 milijarde dinara i da je on u ukupnoj dubiozi od oko 1,3 milijarde evra. Uz sve to, Srbija ovoj fabrici u Kragujevcu novčano i dalje pomaže sa oko 200 miliona evra godišnje.

 

 

 

 

 

              Milan Malenović, Bernadro Vitulano

FIAT U ODLASKU2

      

Pred sam kraj 2014. godine pronele su se glasine, kako „Fiat“ planira da napusti Srbiju i proizvodnju sadašnjih modela iz Kragujevca preseli na neku drugu lokaciju, najverovatnije u Brazil. Ova vest nije potpuno neočekivana, jer italijanski koncern već uveliko proizvodnju seli u oblasti u kojima planira povećanje prodaje.

Generalni direktor koncerna „Fiat“ S.p.A. iz Torina (većinskog vlasnika fabrike u Kragujevcu) Serđio Markione još je u januaru 2014. najavio kako će sedište kompanije, radi poreske uštede, iz Italije preći ili u Veliku Britaniju ili u Holandiju. Ako može da se preseli sedište firme osnovane još 1899. godine u Torinu, i to ne bilo koje firme već jedne koja je zaštitni znak Italije, zašto ne bi mogla da se iseli i proizvodnja iz fabrike koja je pokrenuta tek 2008. godine?

Celokupna italijanska privreda se poslednjih godina, a posebno od 2008. godine, kada je izbila globalna ekonomska kriza, okreće latino-američkom tržištu. „Fiat“ je u Brazilu neprekidno prisutan od 1973. godine i tamo u međuvremenu proizvodi više od deset različitih modela svojih vozila. Osim toga, „Fiat“ u Južnoj Americi ima i fabrike u Argentini (od 1995.) i u Meksiku (od 1968. godine).

Prema poslednjim podacima, najveća proizvodnja „Fiatovih“ modela u Evropi (izvan Italije) bila je u Poljskoj, 640.000 vozila godišnje, što desetostruko premašuje najbolji učinak kragujevačke fabrike. „Fiat Auto Poland“ s.a. je u stoprocentnom vlasništvu „Fiat grupe“ iz Torina, za razliku od „Fiat automobila Srbija“ doo (FAS), u kome Srbija, iako je najviše investirala, zvanično učestvuje samo sa trećinom kapitala.

Koliko je FAS u planovima torinskih direktora bio skrajnut u zapećak govori podatak da je on proizvodio samo dva modela „Fiatovih“ vozila, dok se, recimo, u pogonu u Turskoj (oko 400.000 automobila godišnje) proizvodi tri puta više modela, dok fabrika u Poljskoj od 2015. preuzima i proizvodnju modela 500 koji se sklapa u Kragujevcu, pored već nekoliko različitih modela, od kojih neki ne pripadaju „Fiatu“ (na primer „Ford Ka“).

Ni planirani bescarinski izvoz u Rusiju ne bi značajnije promenio ovu turobnu statistiku, jer je u najboljem slučaju tamo moglo da se izveze samo 10.000 vozila.

FAS, očigledno, nikada nije ni bio ozbiljno zamišljena italijanska investicija, pa će njegov odlazak iz Srbije pogoditi najviše same radnike u toj fabrici, dok će, sa druge strane, rasteretiti ovdašnji budžet.

 

 

      Težina „tranzicionog fonda“

 

 

Nekadašnji ministar privrede Saša Radulović svojevremeno je izjavio kako je imao priliku da vidi osnovni ugovor sklopljen između Srbije i „Fiat“ S.p.A, ali ne i eventualne anekse. O sadržaju osnovnog ugovora nije smeo ništa da saopšti javnosti, jer je bio vezan obavezom čuvanja državne tajne, a ugovor upravo to jeste – najstrože čuvana državna tajna.

Ipak, na svom blogu Radulović je objavio jedan veoma interesantan članak, preuzet iz hrvatskih medija, koji odlično oslikava u šta se Srbija upustila na nagovor Mlađana Dinkića.

U članku, koji je originalno objavio list „7-dnevno“, između ostalog stoji kako je po nezavisnom revizorskom izveštaju agencije „Ernst&Young“ samo u 2012. FAS iskazao poslovni gubitak od 45 miliona evra, dok je u 2011. gubitak bio 54,5 miliona evra. Do kraja 2013. akumulirani gubici FAS-a iznosili su 8.863.505.000 dinara.

Gubici bi bili daleko veći da veštački nije prikazan dobitak, koga, u stvari, nema. Radi se o kratkoročnim zaduživanjima koja su zatim knjigovodstvenim slalomom prikazani kao poslovni prihod, tvrdi „7-dnevno“, a prenosi Radulović na svom blogu.

Prema ugovoru čiji sadržaj Radulović ne sme da iznese javnosti, ali zato to smeju hrvatski novinari, FAS je oslobođen skoro svih obaveza prema Srbiji! Ovo preduzeće ne plaća porez idućih deset godina, ne plaća komunalne naknade, ne plaća doprinose na plate radnika (radnicima zdravstveno i sve ostalo plaća država Srbija), struju dobija po privilegovanoj ceni, određene saobraćajnice je morala da sagradi Srbija o svom trošku, a na strani 17 izveštaja „Ernst&Young“ piše : „Kredit koji garantuje vlada Republike Srbije po kamatnoj stopi nižoj od tržišne tretira se kao državno davanje“. Uz sve to, država je subvencionisala svaki auto koji se proda u Srbiji sa tri hiljade evra, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo drugih proizvođača koji svoje automobile prodaju u Srbiji.

I za tekuću godinu Vlada premijera Aleksandra Vučića već je planirala subvencije FAS-u u visini od 174 miliona evra. Ali, ni to ne mora da bude sve.

U budžetu za 2015. planirano je još milijardu evra koje članovi kabineta mogu da podele po svom diskrecionom pravu, odnosno – kome hoće. Za FAS bi zato u obzir došlo i još 130 miliona evra dodeljenih ministarstvu na čijem je čelu Aleksandar Vulin, a za navodnu isplatu „tranzicionog fonda“, odnosno nedefinisanih otpremnina za nepoznate radnike.

Takođe, može da se zagrabi i iz kase „Subvencije privatnim investitorima“ koja je „teška“ 55 miliona evra, a tu je i budžetska rezerva od oko 10 miliona evra. Ministarstvo privrede ima čak 14,5 milijardi dinara za podsticanje privrede, od čega 6,5 milijardi za podsticaje investitorima i još tri milijarde dinara za subvencionisanje kamata za kredite privredi.

Mogućnosti za odlivanje para su, dakle, velike.

 

Uprkos činjenici da je FAS oslobođen gotovo svih fiskalnih davanja, njegovi dugovi prema Republici Srbiji do kraja 2014. narasli su na čak 2,4 milijarde dinara. Očigledno je da nisu redovno plaćani ni subvencionisani računi za struju!

Zauzvrat su Italijani preko naduvanih računa za materijal od koga se u Kragujevcu samo sklapaju (zašrafljuju) automobili, kao i za navodne konsultantske usluge iz Srbije do sada izvukli stotine miliona evra profita.

 

      Bačeno najmanje pola milijarde evra

 

Koliko je tačno otvaranje fabrike u Kragujevcu koštalo Srbiju, niko ne može danas sa sigurnošću da kaže. Samo za otplatu ranijih dugova „Zastave“ i za socijalni program, Srbija je svojevremeno platila oko pola milijarde evra.

Ovome treba dodati i subvencije za svako novootvoreno radno mesto, koje su dosezale i 15.000 evra po radniku (za 3.000 radnika to je 45 miliona evra), izgradnju infrastrukture, subvencije za svako prodato vozilo u Srbiji… Sve u svemu, hrvatski mediji su tvrdili kako je za otvaranje FAS-a plaćeno preko 1,2 milijarde evra i da su to, navodno, podaci dobijeni iz samog „Fiata“ S.p.A iz Torina.

Prema trenutnim procenama, FAS je u dubiozi od skoro 1,3 milijarde evra, a to će sve morati da plate srpski poreski obveznici kada „Fiat“ pobegne iz Srbije, kao što nas je sa dugovima svojevremeno ostavio „Ju Es Stil“.

Najinteresantnije je to što niko javnosti ne sme da objasni koje su garancije da „Fiat“ S.p.A. po isteku desetogodišnjeg aranžmana, ako ne i pre, neće napustiti Srbiju koja će u ovaj sumanuti investicioni projekat do tada uložiti više od dve milijarde evra. Niko javnost ne sme da obavesti ni koje su garancije date da će dvotrećinski vlasnik, a to je torinski „Fiat„, namiriti sve poverioce, među kojima je i država Srbija, odnosno, solidarno, svi njeni građani.

Odgovor je jednostavan: takve garancije niti su tražene, niti su date.

Celokupni aranžman je zamišljen po ugledu na nekadašnji „Sartid„, odnosno tako da se uz pomoć belosvetskih mešetara izvuče i poslednji cent iz Srbije.

Priča o velikom izvozu u Rusiju, kojom je naivnom narodu trebalo da bude obrazloženo enormno investiranje u kragujevačko Potemkinovo selo, samo je bila dimna zavesa. Sa ili bez carinskih olakšica izvoz FAS-a u Rusiju je mizerno mali: u Rusiju je 2012. iz Kragujevca otišlo samo 215 Fiata 500!?

Modeli koji se proizvode u Kragujevcu nisu nimalo interesantni ruskim kupcima, pa makar ih delili za džabe, kao svojevremeno „Yugo“ u Americi.

Ovo se znalo od samog početka, jer je „Fiat“ decenijama prisutan na ruskom tržištu i odlično poznaje ukus tamošnjih kupaca.

Ideja je 2008. bila da se pod firmom raznoraznih subvencija i plaćanja naduvanih faktura iz Srbije izvuče još nekoliko milijardi evra koje će međusobno da podele rukovodioci i akcionari „Fiat“ S.p.A. sa jedne strane i srpski vlastodršci sa druge strane.

Siguran odlazak italijanskog proizvođača automobila još tada je bio planiran za 2018. godiu i to će se najkasnije tada i desiti, osim ako nekim čudom na političkoj sceni ne vaskrsne Mlađan Dinkić ili neki njegov klon i sklopi novi pljačkaški ugovor sa Italijanima.

Do tada će Srbija, uz već investiranih preko milijardu evra, godišnje u FAS ubacivati još po više od dve stotine miliona evra, a trpeće i dugove koje je prema njoj napravilo ovo preduzeće. Najmanje još milijardu evra će na taj način da se odlije u Italiju, odnosno preko te zemlje u džepove ljudi na vlasti. To je jednako vrednosti jednogodišnjeg roda žitarica u Srbiji.

Sve će to na kraju platiti građani Srbije, a sa plaćanjem će početi već ove, 2015. godine. Budžetski deficit za ovu godinu bi trebao da bude 191,3 milijarde dinara. Tako je zamišljeno. Da bi se finansirali rashodi koji obično brže stižu od prihoda, planirano je dalje zaduživanje Srbije i to za daleko više nego što iznosi projektovani deficit. Ukupno će se ove godina Srbija zadužiti za 450 milijardi dinara, a to je skoro polovina celokupnih budžetskih prihoda.

Najveći deo novca država će osigurati emitovanjem vrednosnih papira na domaćem finansijskom tržištu u domaćoj i stranoj valuti. Emitovanjem evroobveznica na međunarodnom tržištu Vlada Srbije namerava da osigura do 180 milijardi dinara.

Planirano je da se do 79,3 milijarde dinara osigura iz zajmova kod domaćih i međunarodnih komercijalnih i multilateralnih finansijskih institucija i stranih vlada.

Oko pet odsto celokupne sume za koju će Srbija da se zaduži potrebno je samo za ovogodišnje „subvencije“ FAS-u, knjižene pod različitim imenima. Čak i kada bi se svi ti krediti otplatili realnim budžetskim prihodina (što je malo verovatno), a ne novim zaduživanjem (što je verovatnije), Srbija mora da plaća kamate, a to će biti teret za sledeće generacije.

Ako je i tačno da je „projekat FAS“ smislio Mlađan Dinkić kako bi sa tadašnjim vlastodršcima pokrao novac, ostaje opravdano pitanje zašto sadašnja vlast još uvek sprovodi ovaj kriminalni ugovor i zbog čega ne hapsi aktere? Verovatno zato što i ona sama dobija dobar deo kolača.

 

      A 1. Neka bude-šta bude

„Fiat“ je skraćenica od Fabbrica ItalianaAutomobili Torino (Italijanska fabrika automobila Torino). Ta reč ima značenje i u latinskom gde znači „neka bude“. Fabriku je 11. jula 1899. osnovao Đovani Anjeli stariji, deda kod nas daleko čuvenijeg Đovani Anjelija mlađeg, sa još sedam kompanjona.

Prvi model bio je 3,5 HP (imao je samo 3,5 konjskih snaga) koji je do kraja 1900. napravljen u 20 primeraka. Model se dalje razvijao i 1903. je postao 12 HP koji je proizveden u 134 primerka.

Od 1960. „Fiat“ je klasični mešoviti koncern, koji osim proizvodnje drumskih vozila ima i proizvodnju lokomotiva, vozova, avionskih motora i ostalo.

U 2013. je ovaj koncern zapošljavao 225.587 radnika u celom svetu (od toga 3.668 u Srbiji) i ostvario promet od 86,816 milijardi evra uz prihod od 1,951 milijardu evra (u Srbiji 1.131.301.000 dinara, odnosno oko deset miliona evra).

Koncernu danas pripadaju sledeće marke: Fiat, Alfa Romeo, Lancia, Abarth S.p.A. & Co, Maserati S.p.A, Ferrari S.p.A. (sprema se delimična prodaja) i Chrysler Group LLC (koji obuhvata marke: Chrysler, Jeep, Dodge, Ram, SRT i Mopar).

„Fiat“ je prvu fabriku u Srbiji otvorio 1955. u Kragujevcu i to u zajedničkom poduhvatu sa tadašnjom „Zastavom“.

U Poljskoj je prvi model „Fiata“ proizveden 1920. godine. Proizvodnja je posle Drugog svetskog rata obnovljena 1965. poznatim modelom Fiat 125.

U nekadašnji SSSR „Fiat“ stiže 1966. godine kada državnom preduzeću „AvtoVAZ“ pomaže da izgradi fabriku na Volgi. Grad koji je nikao oko te fabrike dobija ime Toljatigrad, po Palmiru Toljatiju, vođi italijanskih komunista.

U Španiji je „Fiat“ proizvodio automobile u periodu od 1950. do 1981. kada se povukao zbog optužbi za raniju saradnju sa fašističkim režimom Franciska Franka. Njegov tamošnji pogon, SEAT, dospeva u većinsko vlasništvo nemačke „Folksvagen“ grupe, pošto je prethodno bio nacionalizovan od strane španske države. Manjinski akcionari su godinama bezuspešno vodili sporove oko oduzete imovine, a jedan od njih, (kasniji poslanik u Evropskom Parlamentu) Rues Mateos, je sredinom osamdesetih godina tražio azil u Nemačkoj tvrdeći da je politički progonjen u Španiji.

I u Severnoj Koreji se od 2002. proizvode dva modela po licenci „Fiata“ i to bazirana na modelima Siena i Doblo.

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POGODBA: „STRUČNI TIMOVI“ I DOGOVOR O „PRIMIRJU“ IZMEĐU ADVOKATSKE KOMORE I MINISTARSTVA PRAVDE

19. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Vest je bila neočekivana. Na drugi dan Božića “stručni timovi“ Advokatske komore Srbije i Ministarstva pravde, potpisali su, bez rasprave, već pripremljen "Sporazum stručnih timova Advokatske komore Srbije i Ministarstva pravde Republike Srbije".

 

               Milan Glamočanin

ADVOKATSKO PRIMIRJE

 

1. Članovi Stručnih timova saglasili su s o tome da se u najskorije vreme po hitnom postupku izmene odredbe Zakona o javnom beležništvu, Zakona o prometu nepokretnosti, Zakona o vanparničnom postupku, Porodičnog zakona i Zakona o nasleđivanju, na način kako stoji u prilogu ovog sporazuma.

Stručni timovi su se saglasili da nije potrebno vršiti izmene Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa.

Stručni timovi su se saglasili da su dogovorene izmene napred navedenih zakona dovoljne da Stručni tim Advokatske komore Srbije predloži organima Advokatske komore Srbije da donesu odluku o prestanku protesta advokata obustavom rada i da advokatura počne da radi.

2. Članovi Stručnih timova su se sporazumeli da će Stručni timovi koje odrede Vlada i Advokatska komora Srbije, razmotriti odgovarajuće izmene Zakona o izvršenju i obezbeđenju, Zakona o državnom pravobranilaštvu i Zakona o javnim nabavkama.

3. Članovi stručnih timova su se sporazumeli da se Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći povuče iz procedure i da Advokatska komora Srbije delegira stručni tim koji će učestvovati u radu na donošenju Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći.

4. Članovi Stručnih timova su se sporazumeli da se ubuduće unapredi saradnja između Ministarstva pravde i Advokatske komore Srbije, a naročito u pogledu zakonodavne aktivnosti.

5. Sastavni deo ovog sporazuma čine dogovorene izmene odredaba Zakona o javnom beležništvu, Zakona o prometu nepokretnosti, Zakona o vanparničnom postupku, Porodičnog zakona i Zakona o nasleđivanju.

U ime Advokatske komore Srbije sporazum su potpisali: Jasmina Milutinović, mr Mirjana Jovanović Tomić i Tanja Arsić.

U ime Ministarstva potpisali su: Čedomir Backović, Nela Kuburović i Dejan Đurđević.

Novinaru Tabloida u Advokatskoj komori Srbije i Beograda nisu mogli 9. januara da potvrde da li će momentalno doći do prekida štrajka advokata i odustajanja od zahteva za smenom ministra pravde Nikolice Selakovića. Predstavnici advokatskih komora zaklinjali su se da bez smene gospodin Selakovića nema nikakvih pregovora sa Vučićevom Vladom.

Ipak, pregovori sa ministarstvom su nastavljeni na nivou “stručnih timova“, što je upućivalo da su vođe advokatskog štrajka izdali interese svojih kolega, kojima su, očigledno, vešto, za velike pare, manipulisali.

 

      Časlav Amerikanac

 

U pregovaračkom “stručnom timu“ Ministarstva pravde bili su pomoćnik ministra Časlav Backović, pomoćnica ministra Nela Kuburović i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu dr Dejan Đurđević, koji nema zvaničnu funkciju u ministarstvu.

Protiv pomenutog Dejana Đurđevića advokati su podneli i krivičnu prijavu, jer je bio član ispitne komisije za javnobeležnički ispit, i za ispite privatnih izvršitelja, kao i član komisije za izbor javnih beležnika, i da je, kao član organizovane kriminalne grupe doveo do najcrnje korupcije u srpskom pravosuđu, ikad izvršene u njenoj istoriji. Uzimao je novac za lažiranje ispita budućih notara, kao i za njihov izbor, a svaki notar je morao ministru pravde da preda, pre izbora, na ruke, 50.000 evra.

Pomoćnik ministra i član “stručnog tima“ Ministarstva pravde u pregovorima sa advokatima bio je i pomoćnik ministra pravde Časlav Backović. Ko je ovaj čovek?

Pomoćnik ministra, Časlav Backović, proteran je iz Sjedinjenih Američkih Država pre 2000. godine, zbog kriminalnih prestupa. Potom je došao u Sombor kod svog brata Momira, vlasnika stambene zadruge.

U Somboru se predstavljao kao stručnjak za privatizaciju, i kao takav učestvuje sa svojim drugom Boškom Čepićem, zvanim "opštinska nula", u dva konzorcijuma za kupovinu somborskih preduzeća "Somborgranit" i "Venac", nakon čega je radnicima odmah rečeno da odu gde god hoće, jer njih interesuju kvadrati, te da nisu stočari, pa ih "stoka ne interesuje", misleći na radnike.

Privatizacija uz pritiske, pretnje i fizičko nasilje od strane Backovića, izvršena 2002. poništena je 2004. a podnešene krivične prijave kod Opštinskog javnog tužioca Voje Miškova nestale su, i kod okružnog javnog tužioca Bore Kurjakova.

Bivši radnik "Somborgranita" sa nadimkom "Bonza" odgrizao je levo uho Čedomiru Backoviću u maja 2005. zato što mu je uništio preduzeće. Da bi "umirio"potencijalne konkurente"ukokani" Backović razbija poker aparate i šamara radnike, preti silovanjem sina, podmićuje Sukur Jovu iz Bečeja, a sudski postupak koji se vodi protiv njega i Boška Čepića, svojevremeno opštinskog čelnika za komasaciju, pretvorio se u…pitanja: Ko sačinjava somborski montenegro-klan, ko su i šta rade braća Momir zvani Musa i Čeda Backović, ko je, šta je radio i šta radi Boško Čepić, zvani "opštinska nula"…

 

      Da li je moguć oporavak od "pogrešne reforme"?

 

Advokati su zahtevali bezuslovno da premijer smeni ministra pravde, koji se arogantno odnosio prema zahtevima srpskih advokata, vređajući advokate i njihove predstavnike, optužujući ih da ih plaćaju srpski tajkuni, da bi izbegli suđenje.

Premijer Srbije, kod koga su predstavnici advokata u štrajku tražili prijem, odlučno je odbijao svaku pomisao da ih primi na razgovor, mada su iz Brisela poručivali da nema nikakvih pregovora oko ispunjenja uslova za ulazak u EU, dok se ne reši problem srpske advokature i paralize sudova.

Da li je Vučić naredio svom ministru da od brata Dragana Dejvida Selakovića, koji posluje u SAD-u, i pod ozbiljnom je krivičnom istragom pod optužbom da je zaradio 300 miliona dolara prodajom piratskih softera, zatraži poveću količinu novca i isplati vođe adokatskih komora, od kojih su neki aktivni policijski doušnici i učesnici u sunovratu srpskog pravosuđa, koji je započela Tadićeva kamarila?

Stanjem u srpskom pravosuđu bavio se i Savet za borbu protiv korupcije. Sročena je i Dopuna drugog izveštaja o reformi pravosuđa ili izveštaj o donošenju pravosudnih zakona i posledicama koje izazivaju.

Savet za borbu protiv korupcije se bavio i donošenjem zakona po hitnom postupku i odsustvo javne rasprave kao sistemski problem.

Savet je pratio i analizirao donošenje seta pravosudnih zakona iz 2008. godine i koje su posledice iz tih zakona proizašle. Kako su posledice veoma ozbiljne za rad jedne od grana vlasti, a što nije utvrdio samo Savet već i Evropska unija i Savet Evrope, u ovom izveštaju će se Savet baviti pre svega postupkom i načinom donošenja pravosudnih zakona, njihovom sadržaju i suprotnostima sa međunarodnim standardima, Ustavom i drugim sistemskim zakonima i pripadajućim podzakonskim aktima.

Ustavom je jasno propisano da se vladavina prava ostvaruje, između ostalog, podelom vlasti, i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu. U Ustavu stoji i da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, te da se odnos tri grane vlasti zasniva na ravnoteži i međusobnoj kontroli.

Poslovnikom o radu Narodne skupštine, a na osnovu Zakona o narodnoj skupštini, propisan je poseban postupak za donošenje zakona i kao izuzetak je propisan postupak za donošenje zakona po hitnom postupku.

Uz predlog zakona ovlašćeni predlagač (svaki narodni poslanik, Vlada, skupština autonomne pokrajine ili najmanje 30.000 birača, a Zaštitnik građana i Narodna banka Srbije imaju pravo predlaganja zakona iz svoje nadležnosti) prilaže i odgovarajuće obrazloženje koje obavezno sadrži i objašnjenje osnovnih pravnih instituta i pojedinačnih rešenja, procenu finansijskih sredstava potrebnih za sprovođenje propisa te razloge za donošenje zakona po hitnom postupku ako je hitan postupak predložen. Hitni postupak je, kao što smo naveli, izuzetan i može se koristiti za donošenje zakona kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija, kao i radi ispunjenja međunarodnih obaveza i usklađivanja propisa sa propisima Evropske unije.

Međutim, analizirajući rad parlamenta jasno je da je donošenje zakona po hitnom postupku postalo pravilo. U periodu 1991-2012. godine čak 865 zakona je usvojeno po hitnom postupku, što znači da je u proseku svaki drugi zakon imao oznaku „hitno". U 820 slučajeva je predlagač bila Vlada. U periodu 1991-2000. godine prosečno je usvajano 25, a u periodu 2001-2012. godine u proseku je usvajan 51 zakon po hitnom postupku.

Sadašnji saziv prednjači u broju zakona donetim po hitnom postupku, a zanimljiv je podatak da u periodu april-jun 2014. godine od 30 donetih zakona, samo jedan nije bio donet po hitnom postupku.

Ustavom je propisano da je sudska vlast nezavisna, ali sudskoj vlasti nije omogućeno da predlaže donošenje odnosno izmene i dopune zakona. Istina, Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca imaju mogućnosti da daju mišljenje o izmenama postojećih ili donošenju novih zakona koji uređuju položaj sudija odnosno tužilaca, organizaciju i postupanje sudova/tužilaštava, kao i drugih sistemskih zakona od značaja za sudstvo, odnosno tužilaštvo. Ali te nadležnosti su slabo sredstvo za odbranu od donošenja nekvalitetnih propisa o pravosuđu, naročito u uslovima kompromitovanog sastava Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.

Savet za borbu protiv korupcije takođe nema mogućnost da da svoj doprinos u procesu izrade zakona, jer osim tokom oskudnih primera javne rasprave gde Savet mahom samoinicijativno učestvuje, nemamo informaciju da se određeni zakoni menjaju ili donose.

Napominjemo da kada Vlada nastupa kao ovlašćeni predlagač zakona, a u pitanju je zakon kojim se bitno menja uređenje nekog pitanja ili kojim se uređuje pitanje koje posebno zanima javnost, obavezna je javna rasprava pre nego što Vlada predloži skupštini da usvoji zakon.

Ove odredbe su predviđene Poslovnikom Vlade, ali Vlada toleriše njihovo nepoštovanje, čak i kada je reč o izuzetno bitnim sistemskim zakonima kao što je set pravosudnih zakona iz 2008. godine, i njihove kasnije izmene i dopune.

Savet je pokušao da utiče na donošenje seta pravosudnih zakona iz 2008. godine na taj način što je organizovan okrugli sto na kom je održana javna rasprava o tim zakonima. Skup je realizovan neposredno pre odlučivanja u skupštini jer ranije nije moglo zbog nepostojanja formalne javne rasprave i donošenja zakona po hitnom postupku. Javna rasprava je bila veoma posećena, bili su prisutni profesori fakulteta, predstavnici Društva sudija Srbije i advokature, te sudije i tužioci pojedinačno. Zaključak sa te rasprave je bio da javna rasprava nije uopšte sprovedena i da se set zakona mora vratiti iz skupštine na javnu raspravu, naročito zbog nejasnih odredbi o sastavu i izboru VSS i DVT, o donošenju odluke o broju sudija, o reizboru sudija i tužilaca i novoj mreži sudova i tužilaštava.

Tom prilikom Savet je upozorio na mogućnost zastoja u radu, međutim zaključci sa te javne rasprave nisu prihvaćeni i set pravosudnih zakona je donet po hitnom postupku krajem 2008. godine, a primena je počela krajem 2009. godine kada je izvršen reizbor. Tada je postalo jasno da su zakoni loši i da se tom reformom neće doći do nezavisnog, stručnog i ažurnog pravosuđa sa sudijama koji su dokazale svoj kvalitet u prethodnom periodu.

Ovaj set zakona je više puta trpeo korekcije ali još uvek nismo došli do odgovarajućeg kvaliteta, jer „što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi".

Sudstvo je veoma osetljiva grana vlasti koja kontroliše druge dve grane kroz kontrolu vladavine prava i svaka neodgovorna, nestručna i brzopleta promena propisa koji se odnose na sudstvo ali i na pravosuđe uopšte, a koju vrše druge dve grane vlasti, može da izazove zastoj u radu i neažurnost koja vodi celo pravosuđe u haos.

Savet smatra da se pravosuđe još nije potpuno oporavilo od pogrešne „reforme" i neažurnosti. I prema istraživanju javnog mnjenja „Percepcija sadržaja poglavlja 23 i 24 pregovora za pristup Srbije EU" 84% stanovništva misli da je pravosuđe neefikasno, 83% stanovništva smatra da je pravosuđe zavisno od politike i drugih interesnih grupacija, a 82% smatra da je pravosuđe pristrasno.

Zbog navedenog 71% stanovništva nema poverenja u sudove u Srbiji. Sa druge strane vlast se potrudila da ponovo donese neke zakone bez javne rasprave po hitnom postupku čime je pravosuđe konačno uvedeno u haos jer sudovi ne rade već tri meseca. Obustava rada advokata je zaključno sa oktobrom 2014. godine dovela do odlaganja 120.386 sudskih postupaka, iz kojih podataka jasno proizilazi da će ova godina biti okončana sa enormno velikim brojem nezavršenih predmeta.

 

      Uvođenje sistema javnog beležništva

 

Zakon o javnom beležništvu. Savet ne ulazi u potrebu donošenja ovog zakona u ovom momentu, ali ako se tim zakonom građanima omogućava da što jednostavnije i brže ostvare svoja prava, bez većih troškova od dosadašnjih bez štete za državu onda Savet pozdravlja donošenje ovog zakona.

Zakon o javnom beležništvu ( ZJB) je usvojen 2011. godine, menjan je u 2012. i 2013. godini, i na kraju menjan je u 2014. godini po hitnom postupku. O samom kvalitetu zakona ne mora da govori Savet, jer činjenica da se zakon menja tri puta pre primene jasno ukazuje da je vlast isti upodobljavala budućim notarima zbog kojih je notarijat i počeo da radi pre nego što su se stekli uslovi za to.

Ne samo da je menjan i upodobljavan zakon, već je došlo i do promene sastava dotadašnje komisije za polaganje javnobeležničkog ispita kao i do izmene Pravilnika o javnobeležničkom ispitu na taj način što je znatno ublaženo pravilo o prolaznosti i ocenama kandidata. Pre ovog ublažavanja komisija je bila veoma ozbiljna i tražila je kvalitet tako da je prolaznost bila mala i kandidati su polagali sa mnogo nižim ocenama.

Na osnovu izmenjenog Pravilnika i sa novim sastavom komisije došlo je do mnogo veće prolaznosti kandidata sa visokim ocenama. Pre izmena pravilnika, uslov za prolaznost na ispitu bio je da kandidat dobije sve prolazne ocene (kandidat ne bi položio ako bi dobio makar jednu negativnu ocenu), dok je nakon izmene prolazio svaki kandidat koji nije dobio negativne ocene od većine članova komisije.

Prema mišljenju Saveta (kao i kod reizbora sudija) i kod izbora notara postoji mogućnost da za izbor nije bio presudan kvalitet nego pripadnosti koje nemaju veze sa kvalitetom, a moguća je i sprega u korupciji.

 

      Izbor, imenovanje i početak rada javnih beležnika

 

Ministarstvo je raspisalo konkurs za imenovanje javnih beležnika u kom je kandidatima omogućeno da konkurišu isključivo u jedinici lokalne samouprave gde kandidat ima prebivalište. Potpuno je nelogično za imenovanje javnih beležnika odrediti selektivne uslove kada je zakon predviđao i mogućnost da kandidati konkurišu u svim jedinicama lokalne samouprave. Ishod je da se za pojedine jedinice lokalne samouprave niko nije prijavio i da tu sada nema notara.

Ministar je imenovao komisiju koja će mu predložiti prvih 100 kandidata za javne beležnike (u daljem tekstu: izborna komisija) u tročlanom sastavu gde je jedan član izborne komisije takođe član ispitne komisije.

Izborna komisija je morala da radi u skladu sa Zakonom o javnom beležništvu, ali je u pojedinim delovima svog rada postupala suprotno ZJB. Naime, ZJB-om je propisano da će se pri izboru između više kandidata uzeti u obzir njihov uspeh na pravosudnom ispitu i javnobeležničkom ispitu, vrsta pravnih poslova na kojima su radili, kao i rezultati koje su postigli na radu, ali bez utvrđenih merila za primenu navedenih kriterijuma. Kriterijumi nisu utvrđeni ni podzakonskim aktom. Pod takvim okolnostima izborna komisija je citiranu odredbu kreativno tumačila i stvorila sopstveni sistem bodovanja gde su korišćeni zakonski ali i kriterijumi formirani od strane komisije bez ikakvog pravnog osnova.

Ispitna komisija je sebi dopustila i da kao kriterijum ceni spremnost kandidata da obezbedi prostorije i opremu (što po zakonu ne može biti smatrano kriterijumom već obaveznim uslovom za šta kandidat prilaže dokaz o obezbeđenju prostorija i opreme, odnosno dokaz o posedovanju novčanih sredstava za tu namenu), te umeće argumentovanja odnosno obrazlaganja zašto želi da bude javni beležnik i da li je spreman da blagovremeno nabavi potrebnu prostoriju i opremu.

Na utisak izborne komisije su uticali i razlozi zbog kojih su kandidati spremni da odustanu od svoje dosadašnje karijere, pa su tako privatni izvršitelji negativno ocenjivani jer odustaju od važnog pravničkog posla, pri tom finansijski vrlo unosnog, nakon samo par godina rada.

Kada uzmemo u obzir da je nakon izmena Pravilnika o javnobeležničkom ispitu i promene sastava ispitne komisije znatno povećana prolaznost na ispitu kao i prosečna ocena kandidata, te da je izborna komisija favorizovala kandidate sa boljom ocenom na javnobeležničkom ispitu i da je sebi propisala diskreciono pravo da ličnim utiskom učestvuje u oceni sa 11% od ukupnog broja bodova, zaključujemo da je izbor prvih 100 javnih beležnika kompromitovan.

Na osnovu ovakvog rada izborne komisije, ministru je predloženo imenovanje 93 javna beležnika.

Primena zakona je odlagana kako bi se kvalitetno započelo sa radom sistema javnog beležništva, ali sistem javnog beležništva ipak nije adekvatno uveden. Javni beležnici su izabrani 1. 8. 2014. godine, a započeli su rad već 1. 9. 2014. godine.

Izabrano je 93, umesto 100 javnih beležnika kako propisuje ZJB, a tih 93 javna beležnika su osnovali Javnobeležničku komoru suprotno ZJB koji jasno zahteva 100 imenovanih beležnika za osnivanje Komore.

Postavlja se pitanje da li su svi uspeli za vreme od imenovanja do dana početka rada da obezbede prostorije i opremu, kao i da se osiguraju od odgovornosti, na šta ih Zakon obavezuje. Ni Ministarstvo to nije moglo da proveri.

Naročito kada se uzme u obzir da nisu usvojene odredbe iz Predloga Pravilnika o uslovima za obavljanje javnobeležničke delatnosti, koji je izradila radna grupa za izradu Zakona, a koje su predviđale komisijsku kontrolu ispunjenosti uslova, a koja bi trebala da se vrši pre započinjanja sa radom javnobeležničke kancelarije. Adekvatna kontrola još uvek nije obezbeđena.

Ministarstvo pravde nije sarađivalo sa Savetom tokom prikupljanja navedenih informacija zbog čega je Savet izjavio žalbu Povereniku, međutim do dana usvajanja ovog izveštaja Ministarstvo nije dostavilo informacije.

Savet za borbu protiv korupcije je detaljno opisao haos u srpskom pravosuđu i zakonodavstvu.

I pored toga, “stručni timovi“ su postigli dogovor o “primirju“. Koliko je koštalo uspostavljanje primirja, opisaćemo u sledećem broju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POSLEDNJA VELIKA PLJAČKA : TIRANIJA I CRNI PETAK SRPSKE DEMOKRATIJE KROZ UKIDANJE TRŽIŠTA KAPITALA U SRBIJI GDE ĆE AKCIJAMA GRAĐANA UPRAVLJATI DRŽAVA!!!

17. јануара 2015. 2 коментара

 

Izmene u zakonima koje regulišu tržište kapitala donete u oktobru prošle godine, direktno su uperene protiv interesa građana Srbije i slobodnog tržišta, a idu samo u korist tajkuna za koje su ti zakoni pisani. Tabloidov insajder slikovito je objasnio da je cilj jasan: što lakše i što jeftinije oteti i poslednju srpsku srebrninu: Elektroprivredu Srbije-EPS, Telekom Srbije, Dunav Osiguranje, Aerodrom Beograd, Elektromrežu Srbije-EMS, imovinu PIO Fonda i ostala srpska preduzeća koja još nisu razbojnički privatizovana.

 

               Insajder: K – 5

RASPRODAJA SRBIJE

 

Bio je to Crni Petak za srpsku demokratiju, kada je Narodna Skupština Republike Srbije 23. oktobra 2014. godine, usvojila izmene tri zakona koji regulišu tržište kapitala, i samim tim izvršila ukidanje slobodnog tržišta u Republici Srbiji.

Jedna od osnovnih tekovina zapadne demokratije za koju smo se borili, kada smo rušili Miloševića je ukinuta i to voljom vladajuće većine u Narodnoj Skupštini, a uz moralnu podršku ambasade zemlje koja je nosilac ideje demokratije i slobodnog tržišta- Sjedinjenih Američkih Država.

Poslanici su bez javne rasprave, brzopoteznim stiskanjem tastera "ZA" ukinuli tržište kapitala u Republici Srbiji. Izmenjeni su zakoni: Zakon o Agenciji za privatizaciju; Zakon o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije i Zakon o investicionim fondovima.

Suština izmena u tim zakonima je da se akcijama Javnih preduzeća, koja će biti privatizovana neće trgovati na Beogradskoj Berzi, nego će se prodavati u direktnom pregovaračkom postupku sa Vladom Republike Srbije (čitaj, u četiri oka sa Aleksandrom Vučićem).

Ukinuta je i metoda javne aukcije, kao način prodaje preduzeća, jer zašto bi nešto bilo javno kad može tajno? Građanima je oduzeto pravo da dobiju akcije preduzeća i da sa njima trguju na Beogradskoj Berzi, to jest na tržištu kapitala, gde se određuje ravnotežna cena, već će akcijama građana upravljati država i ona će odlučiti šta je to ravnotežna cena.

Da li smo se borili kada smo rušili Miloševića, da imamo pravo slobodne volje odlučivanja, demokratiju, slobodno tržište i kapitalizam ili smo se borili da država odlučuje umesto nas, kao u tiraniji, fašizmu i komunizmu?

Ukidanje slobodnog tržišta kapitala jasno i glasno je podržao Majkl Kirbi (Michael D. Kirby), ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Republici Srbiji, kao i njegov britanski kolega Denis Kif (Denis Keefe) i možda najvažniji od svih Majkl Devenport (MichaelDavenport), evropski knez namesnik (lord protector) za Srbiju. Svi su u glas izjavili: "…Podržavamo usvajanje reformskog seta zakona o tržištu kapitala, kao važan deo reformi Aleksandra Vučića"!

Kao dodatna podrška ukidanju tržišne ekonomije u Republici Srbiji tog kobnog 23.oktobra 2014, Crnog Petka srpske demokratije došao je u Beograd i Johanes Han (Johannes Hahn), evropski komesar za susedstvo i pregovore o proširenju da izjavi za Tanjug: "…Moj cilj je, pored čisto formalnih pregovora, da doprinesem razvoju ekonomskih kapaciteta zemalja kandidata. Kandidati treba i ekonomski u vreme pristupanja biti spremne da budu punopravne članice. To povećava prihvatanje širenja u aktuelnim državama članice" i time podrži anti-tržišne zakone i anti-tržišne reforme Aleksandra Vučića toga dana usvojene u Narodnoj Skupštini Republike Srbije.

Kako ćemo biti ekonomski spremni za Evropsku Uniju ako ukinemo slobodno tržište? Da nam je neko pre 5.oktobra 2000. rekao da će Sjedinjene Američke Države, Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske, zajedno sa celom Evropskom Unijom, podržati ukidanje slobodnog tržišta u Republici Srbiji, rekli bismo mu da je lud i zlonameran čovek.

Države koje su izgrađene na demokratiji u čijoj osnovi leži kapitalizam i slobodno tržište su naredile Aleksandru Vučiću da sahrani slobodno tržište, izloživši ruglu demokratiju kada se zakoni donose bez javne rasprave.

Ne samo da su te države naredile ukidanje slobodnog tržišta u Republici Srbiji, nego su to ukidanje slavodobitno podržale kao put ka demokratiji. O tempora, o mores (Čudnih li vremena, čudnih li običaja. -Ciceron) !

 

      Hvala Vučiću! Hvala Premijeru! Hvala bratu Aleksandru!

 

Prva bitnija izmena Zakona o agenciji za privatizaciju je u članu 11.v, a odnosi se na Akcionarski fond u kojem stoje akcije Republike Srbije, kao i akcije koje treba da budu podeljene građanima od prodaje Javnih preduzeća: "Akcije Fonda mogu se prodavati i vantržišta hartija od vrednosti metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem u skladu sa propisima kojima se uređuje privatizacija i prihvatom ponude za preuzimanje u skladu sa zakonom kojim se uređuje preuzimanje akcionarskih društava, kao i korišćenjem instituta za prodaju akcija, odnosno udela u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni položaj privrednih društava.

Odluku o prodaji akcija van tržišta hartija od vrednosti metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem i prihvatom ponude za preuzimanje, donosi Savet Fonda. Istovremeno sa ponudom za prodaju akcija metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem, mogu se nuditi na prodaju i akcije pojedinačnih akcionara pravnog lica čije se akcije nude na prodaju, radi prodaje većinskog paketa akcija."

U Srbiji ne postoji tzv. sekundarno tržište hartija od vrednosti, već samo primarno a to je Beogradska Berza. Jedino legalno tržište je Berza gde se susreću ponuda i tražnja.

Koliko neko žarko želi da kupi akcije, toliko žarko će i da plati na berzi, uvažavajući zakone ponude i tražnje. Ovom izmenom člana 11.v dozvoljeno je trgovati van Beogradske Berze akcijama srpskih preduzeća, a po sistemu: Vlada Republike Srbije raspiše tender, pa se ponude za 70% akcija EPS pošalju u kovertama i Vlada odluči koja je najveća ponuda i taj kupi EPS.

Međutim, ovde kaže da može i bez javnog nadmetanja, to jest putem ponude za preuzimanje: dođe neko kod predsednika Vlade, porazgovara u četiri oka, da ponudu za EPS i ovaj mu proda EPS u ime Republike Srbije. Gde je tu slobodno tržište? Gde je tu demokratija za koju smo se borili?

Takođe, kaže da onih 30% akcija koji su u vlasništvu građana Republike Srbije, a koje im je dato po Zakonu o pravu na besplatne akcije iz 2008. može da bude ponuđeno od strane Vlade Republike Srbije na prodaju, bez njihovog prava odlučivanja, kao i akcije pojedinačnih akcionara koji su te akcije stekli kupovinom ili su ih dobili radom u preduzeću.

Dakle, Vlada Republike Srbije prodaje udeo od 70% u EPS-u i ostalim javnim preduzećima, netransparentno van Beogradske Berze, direktnom pogodbom sa nekim tajkunom, a takođe može da proda i onih 30% akcija za koje se registrovao svaki punoletan građanin Srbije 2008. godine, kao i akcije drugih akcionara bez pitanja vlasnika akcija.

Vlada Republike Srbije ovim odlučuje ne samo o prodaji imovine Republike Srbije, već i o prodaji privatne imovine građana Srbije koji imaju akcije u tim preduzećima. Odlučuje Vlada Republike Srbije o tome kome će da proda tuđu privatnu imovinu i po kojoj ceni! U ovakvim trenucima možemo samo da kažemo: "Svaka čast Vučiću koji je za samo dve i po godine, Srbiju odveo u tiraniju i fašizam, uz pomoć američkih, engleskih i evropskih prijatelja"!

 

      Direktna pogodba sa šeikom Bin Zajedom

 

Zakon o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije u članu 10đ stav 8. tačka 4) menja se i glasi:

„4) (Savet fonda, prim.au.) donosi odluku o prodaji akcija van tržišta hartija od vrednosti metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem i prihvatom ponude za preuzimanje, osim u slučaju kada se prodaja sprovodi u skladu sa odrebama zakona kojim se uređuje privatizacija".

Dakle, Savet fonda, u kojem su akcije građana Srbije donosi odluku kako će se prodavati njihove akcije, a ne donose je vlasnici akcija to jest građani. Savet fonda imenuje Vlada Republike Srbije, tako da se slobodno može reći da odluku o prodaji akcija u vlasništvu građana Srbije donosi Vlada Republike Srbije.

Kako se zove društveno uređenje u kojem država odlučuje o svim aspektima života svojih građana, pa i o njihovoj imovini? Da nije možda-fašizam ili komunizam? Mnogo su slični i fašizam i komunizam, pa ne možemo da razlikujemo koji od ta dva totalitarna sistema kod nas u Srbiji trenutno uvodi Aleksandar Vučić po nalogu, Sjedinjenih Američkih Država, UK Velike Britanije i Evropske Unije.

Uskoro ćemo i sami videti, ali biće kasno za demokratiju i sve naše snove o njoj.

Izmenjen je i član 12 istog zakona koji sada glasi: "…Akcije Fonda mogu se prodavati i van tržišta hartija od vrednosti metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem u skladu sa propisima kojima se uređuje privatizacija i prihvatom ponude za preuzimanje u skladu sa zakonom kojim se uređuje preuzimanje akcionarskih društava, kao i korišćenjem instituta za prodaju akcija, odnosno udela u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravnipoložaj privrednih društava.

Istovremeno sa ponudom za prodaju akcija/udela metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem, mogu se nuditi na prodaju i akcije/udeli pojedinačnih akcionara/udeličara pravnog lica čije se akcije/udeli nude na prodaju, radi prodaje većinskog paketa akcija/udela.

Agencija je dužna da u postupku prodaje akcija poštuje principe javnosti i nediskriminacije.

Vlada bliže uređuje postupak i način prodaje udela i akcija u akcionarskim društvima čije akcije nisu uključene u trgovanje na regulisanom tržištu, odnosno multilateralnoj trgovačkoj platformi u smislu zakona kojim se uređuje tržište kapitala, u vlasništvu Fonda, kao i u vlasništvu Fonda za razvoj Republike Srbije i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje kada se prodaju zajedno sa akcijama odnosno udelima Fonda."

I ovde su uskladili da se akcije mogu prodavati van tržišta hartija od vrednosti (Beogradske Berze), ali su dodali jednu novu stvarda Vlada Republike Srbije odlučuje kako će, po kojoj ceni i kome prodati ne samo akcije iz Akcijskog Fonda nego i preduzeća u vlasništvu Fonda za razvoj RS i Republičkog fonda za penzijsko-invalidsko osiguranje (FondPIO).

Podsetimo, da Fond PIO ima u svom vlasništvu dosta banjskih i hotelskih kompleksa po Srbiji, a koji su namenjeni kako rekreaciji i rehabilitaciji zaposlenih, penzionera i invalida. Sve banje, hotele, stanove, zgrade, poslovne prostore u vlasništvu Fonda PIO prodaće Vlada Republike Srbije, direktnom pogodbom sa nekim ko bi mogao da bude šeik Bin Zajed (Ben Zayed).

Gde će otići novac od prodaje banjskih kompleksa i hotela Fonda PIO? Ne piše i ne zna se. Jedino se zna da neće otići u Fond PIO. Neće više biti rehabilitacije za povređene radnike, invalide, penzionere u banjama o trošku Fonda PIO, jer će sve banje biti prodate. Ovde možemo reći: "Hvala premijeru Vučiću, što je ovim zakonom uspeo da nas reši nepotrebnog posedovanja banjskih kompleksa i odmarališta i što je iste namenio za prodaju šeiku Bin Zajedu".

Ko bude hteo da se leči u banjama, moraće to da plati iz svog džepa, jer Fond PIO neće moći da ga pošalje u banju iz dva razloga: prvi je-neće imati banje u svom vlasništvu, a drugi je-neće imati novca u Fondu PIO da se plati banjsko lečenje, pošto je Fond prazan, a novac od prodaje banja neće otići u Fond PIO. Dosad smo mogli da se lečimo u banjama, jer je Fond PIO posedovao banjske komplekse, pa je bilo dosta jeftinije za Fond PIO da nas pošalje da se tamo lečimo, jer je on vlasnik svega i plaća održavanje tih kompleksa i minimalne troškove.

Kada šeik Bin Zajed bude kupio, to jest bude dobio na poklon od "brata Aleksandra", sve banje u vlasništvu PIO Fonda, nećemo moći da se lečimo tamo, jer visoke komercijalne cene smeštaja u banjama PIO Fond neće moći da plati, a nećemo moći ni mi osiromašeni i opljačkani građani Srbije.

 

      Piši i briši: slučaj knjigovodstvene cene EPS-a

 

U članu 13. Zakona o besplatnim akcijama piše: "…Stupanjem na snagu ovog zakona Fond nastavlja sa radom u formi akcionarskog društva čijim akcijama se ne trguje na regulisanom tržištu hartija od vrednosti i na poslovanje Fonda shodno se primenjuju propisi kojima se uređuje pravni položaj privrednih društava."

Dakle, Akcionarski fond je akcionarsko društvo, čijim se akcijama ne trguje na regulisanom tržištu za akcije. Sve se odvija van tržišta (Beogradske Berze). Kakva je to napredna ekonomska reforma? Konačno, član 14. pomenutog zakona kaže: "Stupanjem na snagu ovog zakona prestaje da važi Uredba o postupku i načinu prodaje akcija i udela u vlasništvu Akcionarskog fonda metodom javne aukcije („Službeni glasnik RS", broj 72/10)."

Znači, konačno je ovaj zakon raskrstio sa javnom i transparentnom prodajom na javnoj aukciji. Sve će odsad biti tajno i obavljeno direktnom pogodbom, to je suština člana 14. i celog zakona. Ništa više neće biti javno, nego kako Vlada (ne zaboravimo floskulu) "na čelu sa Aleksandrom Vučićem" želi.

I poslednji, ali ne i najnevažniji član pomenutog zakona odnosi se na prodaju EPS: "Član 17. Osnivač Javnog preduzeća ‘Elektroprivreda Srbije’ Beograd dužan je da obezbedi da ovo preduzeće promeni pravnu formu i svoj osnovni kapital iskaže u akcijama određene nominalne vrednosti na osnovu korigovane knjigovodstvene vrednosti kapitala do 31. decembra 2016. godine. "

Na samom kraju zakona, provukli su da žele da pretvore EPS u akcionarsko društvo (A.D.), ali akcionarsko društvo po vrednosti kojima se njima sviđa, to jest po vrednosti koju će neki tajkuni moći da plate.

Zbog toga se pominje da će vrednost akcija biti iskazana na osnovu "korigovane knjigovodstvene vrednosti kapitala". Korigovati znači: ispraviti. Dakle, Vladi Republike Srbije se ne sviđa koliko na osnovu poslovnih knjiga vredi Elektroprivreda Srbije-EPS, a to je preko 16 milijardi EUR (16.000.000.000). Pošto je to skupa cena za sve one koji bi da ga kupe "korigovaće" tj. ispraviće knjigovodstvenu vrednost EPS na onoliko koliko se njima sviđa.

To je poslednji član zakona i poslednja velika pljačka Srbije. Svaki član zakona ima svoje pojašnjenje u predlogu zakona, pa tako u pojašnjenju za član 17 stoji: "Uz član 17. Predloga zakona. Navedenom odredbom menja se rok za korporativizaciju JP ‘Elektroprivreda Srbije’, jer je prvobitni rok istekao." Celokupno objašnjenje za ispravljanje vrednosti EPS, to jest za knjigovodstveno smanjivanje vrednosti kapitala EPS leži u posrbljenoj engleskoj reči: korporativizacija.

Veruje li neko stvarno u to? Stvarna pozadina ovog člana je: smanjenje vrednosti kapitala EPS, kako bi ga jeftino prodali, a kome će ga prodati ili bar njegov deo od 30% možemo zaključiti iz izmena Zakona o investicionim fondovima.

 

      Šta je to zapravo investicioni fond?

 

Zakonom o investicionim fondovima bilo je propisano u članu 7. da "novčani deo osnovnog kapitala društva za upravljanje prilikom osnivanja iznosi najmanje 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan uplate". To je očito bila mnogo visoka granica za one koji bi preko investicionih fondova da kupe EPS i sve ostalo u Srbiji pa je izmenjen zakon "u članu 7. st. 1. i 3. reči: ‘200.000 (dvestahiljada)’ zamenjuju se rečima: ‘125.000 (stodvadesetpethiljada)’ ".

Dakle, da bi se osnovao investicioni fond u Republici Srbiji ne treba više 200.000 evra, nego 125.000 evra.

Granica kapitala za osnivanje je smanjena da bi onaj ko ima kapital, mogao da osnuje više fondova sa istim parama i da preko više fondova kupi više akcija preduzeća koje namerava da preuzme, u ovom slučaju EPS. Tako preko više fondova onaj koji želi da ostane anoniman pri kupovini akcija, može to da uradi i da trag kupovine ne vodi do njega. Šta je to zapravo investicioni fond?

To je jednostavno kapital "kome se ne zna ni tata ni mama". Fond je bukvalno gomila para na jednom mestu, kojima neko upravlja i te pare se ulažu u kupovinu akcija preduzeća.

Kada neko želi da ostane anoniman i da se ne zna da on zapravo kupuje neko preduzeće, onda on osnuje fond i taj investicioni fond kao pravno lice kupi firmu, a onaj koji je vlasnik investicionog fonda postaje indirektno vlasnik firme s tim što se nigde ne upisuje u vlasnički list da je on vlasnik firme, već je vlasnik firme investicioni fond.

Mi smo u Republici Srbiji već imali iskustva sa investicionim fondovima naših ponosnih biznismena, koji su ih osnivali u inostranstvu i radili vrlo sumnjive radnje uz pomoć Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića.

Interesantno je da je Vuk Hamović vlasnik investicionog fonda u Londonu, koji upravlja sa EFT grupom za trgovinu električnom energijom u Švajcarskoj. Još je interesantnije da su Vuk Hamović bio vlasnik investicionog fonda GML u Londonu, koji je učestvovao zajedno sa Rudnap-om Vojina Lazarevića u finansijskim prevarama sa preprodajom "humanitarne struje" koju je USAID obezbedio Crnoj Gori.

Pošto su poslovi GML investicionog fonda pali pod lupu Skotland Jarda (Scotland Yard, britanska kriminalistička policija), Vuk Hamović zajedno sa James Nye, ortakom iz tog fonda i Svetislavom Bulatovićem osniva novi investicioni fond Energy Financing Team Investments Limited-EFT na Kipru.

Vlasnički u taj fond ulazi i Vojin Lazarević da bi se 2005. prividno povukao iz tog fonda. Inače, investicioni fond sa Kipra- Altaria Research Limited je vlasnik cele Rudnap grupe. U poslovanju naših ponosnih biznismena, Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića sve fond do fonda. Zato i ne čudi što se Zakon o investicionim fondovima menja u korist osnivača investicionih fondova. Izmenama zakona podižu se granice i koliko udela u jednom preduzeću može posedovati jedan investicioni fond, tako u članu 30. Zakona o inv.fond. kaže: "Zbir pojedinačnih vrednosti ulaganja u prenosive hartije od vrednosti i instrumente tržišta novca jednog izdavaoca koja su veća od 5% imovine fonda ne sme biti veći od 40% vrednosti ukupne imovine fonda".

 

      Izmenjen je i član 59. koji kaže:

 

"…Imovina zatvorenog fonda može se ulagati u skladu sa odredbama čl. 29 -31. ovog zakona i, u zavisnosti od vrste fonda, u akcije akcionarskih društava, registrovanih u Republici, kojima se ne trguje na regulisanom tržištu, odnosno MTP, udele društava sa ograničenom odgovornošću registrovanih u Republici, kao i nepokretnosti koje se nalaze na teritoriji Republike, u skladu sa aktom Komisije."

Dosada investicioni fondovi nisu mogli da kupuju van tržišta hartija od vrednosti (Beogradske Berze) a sa ovom izmenom će moći. Moći će čak ako budu želeli da stave natpis za stolom u kafani na kome stoji "kupujemo akcije" i tu će obavljati transakcije.

Ovom izmenom zakona akcije ne moraju da se prodaju na berzi, već mogu u kafani. To će otvoriti mnoge mogućnosti za zloupotrebe, jer će moći razbojnici da dođu čoveku kući i da ga nateraju da im prepiše akcije, što dosad nije moglo.

Dosad je svaka trgovina akcijama morala da bude obavljena na Beogradskoj Berzi, a odsad će siledžije moći da otimaju od ljudi akcije kako hoće. To je glavna izmena u ovom zakonu i to znači ukinuti tržište.

Da bi izbegli primenu pozitivnih zakonskih propisa u vezi sa tržištem hartija od vrednosti, tendenciozno su u članu 58. stav 5. Zakona o inv.fond. zamenili reči "hartija od vrednosti" sa rečju "kapitala".

Nekada je tu pisalo: "Na zatvorene investicione fondove primenjuju se odredbe zakona kojima se uređuje tržište hartija od vrednosti i odredbe zakona kojima se uređuju privredna društva…" a sada piše: "Na zatvorene investicione fondove primenjuju se odredbe zakona kojima se uređuje tržište kapitala i odredbe zakona kojima se uređuju privredna društva…".

 

      Privatizacija, ali van okvira tržišta

 

Hartije od vrednosti jesu kapital, ali nad hartijama od vrednosti neko je nadležan a to je Komisija za hartije za vrednosti i Centralni registar HOV.

Ubacivanjem reči kapital, niko nije nadležan za akcije koje kupuju "zatvoreni investicioni fondovi". A zovu se "zatvoreni" jer se ne zna vlasnik fonda.

Da fond posluje na berzi morao bi da bude otvoreni i znao bi mu se vlasnik, sve akcije koje kupi morale bi da promene vlasnika u Centralnom registru Hartija od vrednosti, a nadzor nad trgovinom bi vršila Komisija za hartije od vrednosti. Ovom izmenom zakona, zatvoreni investicioni fond kupuje van berze i van kontrole akcije od bilo koga, u kafani, u kući, a sve van tržišta. Veliki je manevarski prostor tu za zloupotrebe i za prljavi kapital od droge, kriminala, prostitucije da uđe u legalne tokove, kroz kupovinu akcija. Da ne pominjemo moguće kriminalne radnje reketiranja i iznude, koje su moguće nad vlasnicima akcija koji nekome odbiju da prodaju akcije.

Da sve ovo što smo ovde izneli nije prazna priča, potvrđuje jedan nesporni autoritet, doduše u vrlo zavijenoj formi ali potvrđuje. Naime, 18.11.2014. u Beogradu se održavala Međunarodna konferencija Beogradske Berze i na njoj je govorila direktorka Beogradske Berze, a njeno izlaganje prenela novinska agencija Beta: "…Direktorka Beogradske berze Gordana Dostanić kaže da proces privatizacije nije iskorišćen za izgradnju jednog od ključnih stubova tržišne ekonomije – za berzu.

Ona je na otvaranju Međunarodne konferencije Beogradske berze kazala da nema opravdanog razloga za zapostavljanje razvoja berze. Dostanićeva je ocenila da ako se država usmeri ka ozbiljnijem razvoju tržišta kapitala može da pokrene novu industriju, nova zanimanja, nova radna mesta i privredne mogućnosti, kao i alternativne vidove štednje i finansiranja. Tržište kapitala u Srbiji posmatrano kao celina ima infrastrukturu na zadovoljavajućem nivou, ali na žalost nema raznovrsnu i kvalitetnu ponudu", kazala je Dostanićeva.

Kako je istakla, ni država u najavljenoj daljoj privatizaciji, niti kompanije koje su inicijalno privatne, ne prepoznaju prednosti tržišta kapitala kao mehanizam koji omogućava efikasne kombinacije vlasničke strukture. Neusaglašenost strategije privatizacije i razvoja tržišta, kako je navela, uticala je i na loš kvalitet ponude na berzi i broj akcionara spremnih za ulaganja na berzi.

Na formiranje domaćeg tržišta kapitala, prema rečima direktorke Beogradske berze, loše su uticali visoka stopa nezaposlenosti, pad standarda građana, nestabilnost domaće valute i drugi makroekonomski problemi, koji nisu bili dobra osnova za razvoj industrije fondova.

"Da se u čudu ne bismo pitali kako se i gde Beogradska berza izgubila sa horizonta srpskih finansija, treba što pre sinhronizovati poteze koji će Srbiji omogućiti da modernizuje i unapredi svoje finansijsko tržište’, istakla je Dostanićeva."

Na vrlo elegantan način je gospođa Dostanić iznela kritiku da se privatizacija odvija van okvira tržišta.

 

      Broker koji je "zabrinut" za narod

 

Pošto su doneli set od tri zakona kojim su ukinuli slobodno tržište hartija od vrednosti u Srbiji i zaveli fašističku diktaturu, režimski roboti krenuli su u medijsku kampanju da nam "objasne" kako je taj njihov fašizam za naše dobro.

Tako u "Večernjim novostima" 31.10.2014. izlazi tekst "Milijarda evra od EPS" u kome se kaže: "Grube procene govore da se imovina EPS kreće između tri i četiri milijarde evra – kaže Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu. – Pre 14 godina se čak spekulisalo da preduzeće vredi deset milijardi evra, ali je pitanje u kom stanju se nalazi naša oprema. Takođe, sa svakim centom poskupljenja struje, vrednost firme podiže se za 350 miliona evra. Partner koji kupi deo našeg giganta daće između 600 i 800 miliona, a najviše milijardu evra….

EPS najviše merkaju nemački investitori, i to RVE i EON. Na listi kandidata, kaže profesor elektrotehnike Nikola Rajaković, nalaze se EDF, ENEL, ČEZ, ali i austrijska elektroprivreda.

Kažu da će investitor biti Nemac, a RVE je i dosad bio zainteresovan za ovaj region – govori profesor Rajaković. – Oni ulažu u hidroelektrane, a kod nas već rade na Moravi i Drini. Investirali su i u Bugarskoj, Rumuniji i Srpskoj.

Da je EPS stavljen na tržište lane, dodaje Rajaković, investitori iz Evrope bi za našeg giganta mogli više da izdvoje. Zbog ulaganja u obnovljive izvore energije, firme iz ove oblasti smanjile su svoje profite i do 20 odsto." A onda na kraju teksta podnaslov "tri plana za spas": "- Prva mogućnost jeste da se EPS proda na berzi, a druga da se pregovara sa stranim partnerom po modelu koji se sada pravi sa Železarom Smederevo – kaže ekonomista Ljubodrag Savić. – Tada se igra na sigurno i ugovaraju se svi uslovi sa jednim ulagačem. Varijanta koja je najbolja, i tako će verovatno da urade, jeste javno-privatno partnerstvo, koje država ugovara sa potencijalnim investitorima."

Objasniše oni nama i koliko po njihovom mišljenju EPS vredi i ko treba da ga kupi i kako i zašto. Obojica profesora iz pomenutog teksta trebalo bi da vrate svojim fakultetima diplome.

Od prof.Rajakovića smo u tekstu saznali da Nemci žele EPS, što nije nikakva novost za nas koji godinama na tu njihovu halapljivost upozoravamo. Nemcima će verovatno biti prodato 30% akcija EPS, što preko kredita kojima su do guše zadužili EPS uz pomoć kriminalnog rukovodstva EPS, što preko direktne pogodbe sa Aleksandrom Vučićem koje im ovi zakoni omogućavaju.

Naši najponosniji biznismeni Vuk Hamović i Vojin Lazarević, uspeće da otmu 30% akcija EPS koje se nalaze u vlasništvu Akcionarskog fonda, preko svojih zatvorenih investicionih fondova za koje su i pisani zakoni. Ne verujemo da će imati kapaciteta da zadrže taj vlasnički udeo s obzirom na jak međunarodni kapital koji je zainteresovan za otimanje EPS, te će skupo preprodati 30% koje budu jeftino kupili a zaradu podeliti sa Aleksandrom Vučićem i njemu bliskim ljudima.

 

      Da li bi Kirbi ovakve "reforme" podržao u Americi?

 

Takođe, 31. oktobra 2014. godine, privatne novine Aleksandra Vučića "Informer" objavljuju tekst "Građanima 195 evra od Telekoma i EPS". Podnaslov, "novac umesto akcija": "…Inače, isplata novca umesto podele samih akcija građanima je novina jer je prošle nedelje donet nov zakon o pravu na besplatne akcije. Promene se najviše odnose na akcionarski fond čiju imovinu predstavljaju manjinski udeli domaćih preduzeća koja su već privatizovana. Nenad Gujaničić, broker Vajs brokera kaže da je najveći problem Akcionarskog fonda da ga sačinjavaju paketi kojima se inače ne trguje ili se slabo trguje na berzi, pa se postavlja pitanje, zašto bi ih neko kupio.

Država je zbog toga odustala od ideje izlaska ovog fonda kao klasičnog akcionarskog društva na berzu. Ubuduće će Agencija za privatizaciju, koja njime upravlja građanima isplaćivati akcije kada neke od paketa tih akcija proda-navodi Gujaničić. Branislav Jorgić, broker kaže: Bolje je rešenje da se izvrši isplata ljudima na račun i da dobiju novac, a ne akcije jer će im više koristiti. Trgovanjem na berzi treba da se bave stručnjaci, a ne da se to prepusti širokom broju građana koji se u to ne razumeju."

Što se ovaj broker toliko brine za narod? To je narodna imovina i narod ima pravo sa njom da raspolaže, svaki pojedinac prema sopstvenom nahođenju, a to i jeste osnova kapitalizma: svako raspolaže svojom privatnom imovinom.

Ovaj nazovi broker koji bi trebalo da zastupa postojanje tržišta kapitala se brine kako "neuki narod" ne zna šta da radi sa svojom imovinom, pa sreća tu je država da proda njegovu imovinu.

Broker koji podržava komunizam! Pouka teksta iz Informera je da se država u sve najbolje razume, da će sve država da reši za nas, jer se mi ne razumemo ni u šta, da akcije ne vrede ništa, ali će država biti fina pa će da proda to umesto nas i da nam isplati svima po 195 evra, a tu je i broker da nas posavetuje o svetlim vrednostima komunizma i "opasnom tržištu" gde će narod da se izgubi. Neće građani Srbije dobiti ni jednog jedinog evra, a ostaće i bez EPS i bez Telekoma i bez banja u vlasništvu PIO fonda i bez svega što čini ekonomiju ove države.

Na kraju bi želeli da priupitamo njegovu ekselenciju američkog ambasadora Majkla D. Kirbija, da li bi u svojoj zemlji podržao uvođenje reformi kakve je Aleksandar Vučić uveo u Srbiji? Da li bi Majkl D. Kirbi pozvao na ukidanje New York Stock Exchange-NYSE (Njujorške berze) jer se narod ne razume u trgovinu akcijama?

Da li bi Majkl D. Kirbi podržao u Sjedinjenim Američkim Državama zakon kojim bi država imala eksluzivno pravo da prodaje akcije direktnom pogodbom i to akcije u vlasništvu građana Amerike?

Ostaje nejasno da li je podrška Majkla D. Kirbija koju je dao zatiranju tržišne ekonomije u Republici Srbiji zvaničan stav United State Department Of State (američko ministarstvo spoljnih poslova) ili njegov lični stav?

Ako je to stav United State Department Of State, onda je jasno da Amerika ne želi demokratiju i slobodno tržište u Srbiji, već samo da budemo kolonija u srcu Evrope, gde će biti jeftino eksploatisati radnu snagu za potrebe vojnih baza u Evropi i nekažnjeno uzimati prirodne mineralne resurse.

Da li to Amerika i NATO, zajedno sa EU vide Srbiju kao novi Vijetnam u srcu Evrope, gde će jeftina radna snaga proizvoditi sve i svašta, a biće im manji transportni troškovi nego da dopremaju tu robu iz Vijetnama? Međutim, ako je podrška Majkla D. Kirbija suludim anti-tržišnim reformama Aleksandra Vučića, samo njegov lični stav onda bi on mora biti opozvan kao ambasador od strane United State Department Of State.

Što se tiče preostale dvojice nazovi-diplomata, Majkla Devenporta i Denisa Kifa, zna se da Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije ima pretenziju da dominira Evropom, barem kao produžena ruka Amerike i CIA.

Zna se da European Bank for Reconstruction and Development-EBRD, sa sedištem u Londonu, želi da otme najveći deo EPS-a. Takođe se zna da World Bank-WB, koja je produžena ruka Amerike, koja tu ima najveći vlasnički udeo, isto želi da otme najveći deo EPS.

Sve je jasno i njihovo rivalstvo i potrebe. Samo nije jasno zašto su dvojica diplomata otišla toliko daleko da podrže anti-tržišne reforme kako bi uspeli da Srbiju ostave bez njene "srebrnine". Zar zaista nije bilo drugog načina da preuzmete EPS nego da ukinete slobodno tržište u Republici Srbiji? Da ukinete ono što promovišete širom sveta kao najveće dostignuće Zapadne civilizacije? Da ukinete tržište?

Znamo i da nam Evropska Unija šalje svoje najkorumpiranije diplomate zato što misle da će se sa nama dobro složiti, ali mislimo da su ovoga puta zaista preterali. Izdali su sve za šta se njihove zemlje bore i zato su zaslužili da budu opozvani.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DEMOKRATIJA JE POKAZALA SVOJE GRANICE: MEHANIZMI ISKORIŠĆAVANJA MASE DO PLANETARNE DAĆE

15. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Francuska je zemlja slobode, a to je danas luksuz i plaća se veoma skupo, keš u ljudskim glavama . Nebrojeno atentata i pobuna se dešavalo na njenom tlu. Samo 1995. godine u Parizu je bilo osam atentata, a onda se stvar malo smirila. Efikasna tajna služba i tajni pregovori učinili su da se sve do 2012. godine relativno malo reskirala glava u zemlji slobode. Onda je Muhamed Merah u Tuluzu pobio sedam nevinih žrtava. Nastupila je psihoza i devet godina iščekivanja da negde ponovo pukne. I puklo je baš na Božić ove godine! Tako je 7. januar postao francuski 11. septembar. Francuska i svet su minutima ćutanja ušli u novo doba gde reč sigurnost ništa više ne znači. Dva atentata i dvostruko uzimanje talaca su kao dva aviona koji su pogodili kule bliznakinje, napadnut je jedan način života i jedan mentalitet.

 

            Mile Urošević

ISKORISCAVANJE MASE

 

Tri islamska fanatika, članovi jemenske sekcije Al Kaide, i to Francuzi arapskog i afričkog porekla, napala su petu silu sveta, i izazvali planetarnu reakciju u stilu Ja sam Šarli. Užas atentata i ljudske žrtve su šokirali stanovnike zemlje ljudskih prava i slobode, koji su navikli da se ljudi ubijaju tamo daleko, u Dombasu, Siriji, Iraku, ali ne i u Parizu.

Doduše, i Šarli Ebdo i Pariz su očekivali neki atentat, s obzirom na pretnje i broj mladih Francuza koji se dobrovoljno bore i obučavaju u Islamskoj državi ili Siriji. Čak i sam urednik lista Šarli Ebdo je na dan svoje smrti objavio karikaturu u kojoj najavljuje mogući atentat do kraja januara.

I pored svega toga ipak se nije slutilo da to može biti ovako drsko, jednostavno lako i toliko pogubno. Tako se Francuska na prepad suočila ne sa jednim već sa dva atentata, što se nije dogodilo u posednjih pola veka. I to atentat na slobodu misli i štampe.

Najvažnija obeležja demokratije, podvlači se u francuskim medijima i dodaje da se nikada i nigde u istoriji novinarstva nije dogodila slična stvar, čak ni u ratnim uslovima nacizma, tvrde oni. Doduše mada ljudi stvarno nisu čuli za ubistvo 16 novinara RTS-a, jer se to dogodilo u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. Povrh svega to nije bilo delo Al Kaide nego NATO- a. što menja stvar za zapad, mada ne mnogo i za pobijene novinare.

Tada se taj isti zapad radovao za pun pogodak u srpsku propagandu kao što su se islamisti radovali za atentat na bogohuljenje Šarlija, kome je to jedan od razloga postojanja. Drugi je borba protiv nacionalističke desnice Marine Le Pen, koja je najveći neprijatelj islamizacije u Francuskoj.

Priča se da je Miteran lično finansirao kreaciju Šarlija baš u tu svrhu. Ajde, sad, budi pametan pa razumi nešto ako se zna da je taj isti Šarli stao na stranu Muslimana i Albanaca za vreme naše bolne tragedije građanskog rata.

Treba samo pogledati udarne stranice Šarlijevog kupusovog lista iz tog vremena, pa se setiti koliko su nam bili bolni ti udarci ispod pojasa. Naravno, sve ovo je već daleka i prežaljena prošlost, i zločin u Parizu nema opravdanja, niti može da raduje normalno ljudsko biće.

Ali način na koji su ronile krokodilske suze i cela simbolika koja je ščepala tragediju da je pretvori u propagandu je takođe bila tragična. Još se tela nisu ohladila kada su počela paljenja sveća po trotoarima, recitacije i pevanje Marseljeze na trgovima, busanje u prsa uz već sto puta upotrebljene parole, No Pasaran.

Ko će više i brže da oda počasti žrtvama. Izlivi žalosti i osude terorizma (naročito odstrane političara i novinara lešinara) pljušte na svim kanalima. Oportunisti uskaču u TV Dnevnik koji se emituje non stop, kao i radio emisije. Manje važni koriste društvene mreže, knjige žalosti i sav ostali arsenal planetarne daće za sve one koje su do juče časopis Šarli nazivali perverznim provokatorima papirom.

Televizija je postala kuća velikog brata, realiti medija koja traži senzacije na sve strane i ponavlja iste vesti dok kamerama juri za specijalcima. Ulaze ljudima u stanove, traže svedoke i mole boga da iskrsne koja senzacionalna scena.

Sve do poslednjeg čina i likvidacije trojke koja je posejala smrt po Parizu feljton je u stilu CNN, prednost direktnom prenosu. Žalosna je ljudska psiha, tragično žalosna i neverovatno prevrtljiva. Ono što je najčudnije je činjenica da su se najviše angažovali baš oni koji nisu pročitali ni jedan broj streljanog časopisa. Do juče nazivan kupusov list i odvratna perverzna novina Šarli Ebdo je preko noći postao simbol slobode. Možda opet iz prostog razloga da se o mrtvima priča sve najbolje.

Samo onaj ko nikada nije video naslovnu stranicu ovog bezbožnog i uvredljivog časopisa smatra da je Šarli genije i sebe naziva Šarli. Svi smo mi Šarli, kao što smo bili Target! Pariska atmosfera pomalo podsećala na vreme humanitarnog bombardovanja Beograda. Vesti bez veze pune kontradikcija, panika pa retorika, evo ih jurišaju na Pariz, ne, sad su pobegli i kriju se u šumi, ne ušli su zgrade i uzeli taoce, svi u skloništa, Demokratija je jača od kalašnjikova i slično. Kabinet francuskog premijera Valsa autoritativno diže uzbunu na jarko crveno, najviši nivo.

Pista aerodroma CDG zatvorena, nikad se ne zna, ljudi blokirani na obližnjem autoputu oko Pariza, zastave spuštene na pola koplja. Ministar policije pojačava kontrolu na svim raskrsnicama i javnim mestima. Pariz je pao u komu i sve su mu se arterije začepile, grad se blokirao, zatarabio, svi se skamenili ispred TV-a, čekajući kraj uzbune, GOTOVO!

Predsednik Oland oblači uniformu maršala i uzima stvar u svoje ruke. Naređuje tri dana žalosti i poziva Sarkozija u svoj dvorac da u četiri oka prouče situaciju koju su sami izazvali svojim intervencijama po islamskom svetu. Zvanično nema informacije, nezvanično sprema se neki francuski Patriot akt? Manje slobode za malo više sigurnosti ! Pa zar ovo nije francuski 11. septembar?

 

      Najavljena tragedija

 

Od dvanaest prvih žrtava u redakciji, dve su se ubrzo izdvojile kao super žrtve važnije od ostalih, kojima ni imena nisu mnogo pominjana. Pre svega Šarbi, kao glavna meta nazvan francuski Ruždi, jer je direktor redakcije.

Drugi je bio ikona karikaturista, čuveni Kabu za kojim su prolivene najkrupnije suze i izrečeno najviše pohvala i ličnih uspomena. Pojedini su isticali svoje prijateljstvo sa pokojnikom i pokazivali slike i snimke emisija u kojima su učestvovali. Petnaest ostalih žrtava je ostalo u senci genijalnog karikaturiste sa bitls šiškama. O pokojnicima sve najbolje, to je hrišćanski običaj, ali ipak treba podsetiti ljude i na ovosvetski život Kabua.

Ovaj talentovani crtač je nama postao poznat po svojoj zašiljenoj olovci kojom je nabadao Srbe kao na kolac za vreme celog rata i naročito za vreme poslednje kosovske bitke. Naravno nije bio usamljen jer su nas i svi ostali predstavljali kao glavoseče sa nožem u čeljustima i uvek spremnim da silujemo nešto ili opljačkamo nekog. Bio je to zvanični stav međunarodne zajednice, kako zapad voli da tepa sam sebi.

Novinari i karikaturisti ovog anarhističko-bezbožnog časopisa, koji ne liči ni na jedan poznati format medija su dugo bili u nemilosti istih onih koji ih danas hvale i dižu u nebesa. Pre samo nekoliko meseci govorilo se da stranice ove crtane novine više liče na zidove školskih klozeta nego na inteligentni izraz demokratije. I na zidovima se takođe slobodno izražavaju misli i opsesije uz pomoć svima razumljivog jezika Kamasutre. Da nije ovako tragično bilo bi smešno.

Ipak, ono što je nerazumljivo to je suluda hrabrost onih koji se na tuđe bogove osipaju drvljem i kamenjem, a znaju da je u Islamu bogohuljenje smrtni greh. Oni su se zezali i kao sa strelicama gađali Alaha i druge bogove, pljuvali u duše svih vernika a sve to nikoga nije zasmejavalo.

Zar je to vokacija satire? Karikature koje je objavljivao Šarli su crteži koje su sve druge novine odbijale da puste u štampu jer su više zlobne nego smešne i vrlo opasne za nezaštićene redakcije. A fanatici su fanatici, sama reč to kaže.

Čemu onda pljuvanje po tuđim svetinjama, malo li je ratova bilo u ime nebesa? Dokaz je bolan. Zlo je kao bumerang stiglo odande gde se nekada gazdovalo a sada se bezrazložno čačka. Preko pet miliona muslimana živi u Francuskoj i mnogima je vera jaka, prejaka možda.

 

      Ja nisam Šarli

 

Kada su novinari jedne redakcije rafalno pokošeni u otvorenom gradu Parizu, svet je zanemeo. Zapad je počeo da shvata šta je učinio i u kakav su osinjak šutnuli. Demokratija je pokazala svoje granice.

Tako je i Francuska uvidela da joj je potrebno nešto bolje i jače da bi se izborili sa nasiljem koje preti. U Americi je stvar rešena vrlo prosto, na kaubojski način. Uveden je Patriot akt, zakon koji dozvoljava preventivno hapšenje bilo koga, u prevodu: batine pre nego što se krčag razbije.

Tako su neki komentatori (i to značajni) počeli su da analiziraju situaciju kao prvi akt stvaranja povoljne klime za početak građanskog rata.

Oni u ovim atentatima vide prste nekih stranih sila kojima bi unutrašnja eksplozija Francuske išla u prilog, drugim rečima ne radi se o osveti za crteže od pre deset godina, već je to pokušaj nametanja mržnje i razdora koja treba da okoti građansko-verski rat.

Ovu reč zvanično niko na medijima ne sme da pomene, jer je upravo to verzija koje se vlada najviši i plaši. Sa druge strane, nacionalisti i grupe anonimusa obećavaju osvetu za masakr u redakciji Šarli Ebda i napade na džamije.

E, pa kad počnu krvne osvete i skrnavljenja hramova tu ni jugoslovenski scenario na kvadrat nije daleko. Možda se zato stalno ponavlja na medijima i u školski program uvode zvanična objašnjenja da nema ama baš nikakve veze Islam i islamisti, muslimani i atentati…Svi smo mi isti- sve Šarli do Šarlija…

Pariz slavi svoje junake u crkvi Notr Dam, islamisti svoje na Youtube. Gotovo da je nestvarno ovo jako i dugo udaranje zvona katedrale koje dopire do mog stana. Udaraju silno kao ono nekada 1389. kad su Srbi pobedili Turke na Kosovu ili kao u leto 1944. kad su Ameri oslobodili Pariz.

Ja sam Šarli, dižu se mini bilbordi mondijalizma, na sve strane kače na revere i lepe na izloge. Ne razumem, jer ja nisam Šarli, ja razmišljam sam. Povrh toga, Šarli je jedna nova religija, a ja već imam svoju, i ne bih je menjao.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

JAVNE NABAVKE I LAKE ZARADE, DOK NOSIOCI KRIMINALNIH RADNJI SEDE U KOMERCIJALNOM SEKTORU KOLUBARE

14. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Grupa zaposlenih u Rudarskom basenu Kolubara, priprema krivičnu prijavu protiv rukovodilaca ovog energetskog kompleksa, Branka Milojevića, Aleksandra Milićevića, i Milorada Grčića, za zloupotrebu službenog položaja, jer su njih trojica oštetili R.B. Kolubaru za više od 160 miliona dinara. Naime, zloupotreba je učinjena tako što su nezakonito omogućili firmi Sekuriton da naplati neizvedene i izmišljene radove na Sistemu 5, za protivpožarnu zaštitu u preduzeću Kolubara prerada, i to po Ugovoru o dodatnim radovima. Sve ovo je urađeno, i pored pismenog obaveštenja direktora komercijalnog sektora, da je plaćanje nemoguće izvršiti i izveštaja stručne komisije iz Prerade o brojnim nepravilnostima.

               

                  Insajder K- 9

 

Aleksandar Milićević, direktor i Dejan Mijatović, tehnički direktor preduzeća Kolubara Prerada, uz pomoć Branka Milojevića, bivšeg policajca i šefa Sektora unutrašnje kontrole Kolubare, i Milorada Grčića direktora RB Kolubara, oštetili su RB Kolubaru za 152.491.909,09 dinara, omogućivši firmi Sekuriton da naplati neizvedene i nezavršene radove na protivpožarnom sistemu u Preradi, koji od 2012. godine, nikada nije proradio, niti je proban, niti je završen, niti je izvršena primopredaja sistema, da bi postao vlasništvo Kolubare, a plaćen je i po osnovnom ugovoru 125.138.143,91 dinara i po dodatnom ugovoru 27.491.909,09 dinara.

Ova grupa je lažnim izveštajima o stanju i izvedenim radovima, zanemarila i degradirala rad i mišljenje dve stručne inženjerske komisije na nivou Kolubare, i njihove Primedbe na izvršene radove, neslaganje u količini ugrađene opreme, bez atesta i garancije, bez validne dokumentacije na preko 60 strana, i okarakterisali nalaz kao nebitan.

Uzgred, pismenim putem su tražili od direktora za komercijalne poslove Igora Smiljkovića da Sekuritonu plati 26.897.869,10 dinara navodno izvedene, a neugovorene dodatne radove, što je on, naravno, odbio i pismeno ih obavestio da komercijala ne može retroaktivno da potpisuje ugovore i plaća neke radove, za koje nije potpisan ugovor, da se uopšte izvode.

Istim dopisom, i po istom modelu je odbio i plaćanje dodatnih radova firmi Feromont u vrednosti oko 16 miliona dinara, koja je izvodila radove na Toplani, takođe bez potpisanog ugovora na insistiranje Milićevića.

Oni su omogućili Sekuritonu i Feromontu da nezakonito naplate neugovorene radove, što će u narednom periodu biti predmet interesovanja Tužilaštva i MUP-a. Međutim, njihovoj bahatosti nema kraja, pa pored svega ovoga, teraju inženjere iz Prerade da naručuju rezervne delove za taj sistem (u vrednosti od 3.900.000 dinara, bez PDV-a), iako on od 2012. godine nije ni počeo sa radom, niti je izvršena primopredaja u vrednosti od 31.139,00 evra bez PDV-a, i da ugovore redovno održavanje sistema, koji ne radi i koji nije Kolubarin. Kako je ovo moguće?

 

      Kafanska svako (dnevnica) Grčića i njegov šofera Badže

 

Javna nabavka br. R-014/11-2BN (osnovni ugovor) pokrenuta je kao nabavka radova, a ustvari se radi o isporuci opreme sa ugradnjom, jer je vrednost opreme mnogo veća od vrednosti radova.

Ugovoreno je fakturisanje izvedenih radova a plaćana je oprema pre ugradnje (odmah po isporuci, što nije po ugovoru). Prva i druga privremena situacija nemaju adekvatnu podlogu u Građevinskoj knjizi, više puta su vraćane pre plaćanja.

Predmet i predračun potrebnog materijala za ugradnju nije odgovarao stvarnim potrebama ustanovljenim u toku izvođenja radova. Osnov za Ugovor o dodatnim radovima nastaje tokom realizacije Osnovnog ugovora a ovde su radovi po Osnovnom ugovoru završeni 31.07.2012. Takođe, nigde u Građevinskom dnevniku nisu iskazane potrebe za dodatnim radovima već se naknadno posle gotovo godinu dana 16.05.2013. navodno ukazuje potreba za dodatnim radovima koji su izvedeni pre donošenja Odluke o sprovođenju pregovaračkog postupka.

Sprovodi se pregovarački postupak i donosi odluka o izboru najpovoljnije ponude za dodatne radove ali se ugovor za te radove ne zaključuje te 2012. godine (verovatno oni tadašnji nisu imali petlju da uđu u ovako kriminalnu radnju), već se Ugovor potpisuje 25.08.2014. gotovo dve godine kasnije!

Primopredaja radova nije izvršena niti dokaz kapaciteta, što je obaveza po Ugovoru, ni za osnovni niti za dodatni ugovor, a plaćanje je izvršeno za oba ugovora i to po ugovoru iz 2014. godine. Dodatni radovi su izvođeni bez validne tehničke dokumentacije.

Vrsta količina i kvalitet naknadno ugrađene opreme nije evidentirana kroz građevinski dnevnik niti potvrđena od strane prijemne tehničke kontrole. Funkcionalnost sistema kao obaveza izvođača radova (Sekuriton) po osnovnom ugovoru nije dokazana i nije je moguće dokazati jer…

Optički sistem za ranu detekciju požara ne može da funkcioniše automatski zbog znatno veće zaprašenosti u pogonu od nivoa koji je dat u podlogama za izračunavanje požarne opasnosti. Funkcionalnost nije moguće dokazati bez rezervoara od 500 metara kubnih čiste vode prema projektu (a rezervoar ne postoji) i odgovarajuće pumpne stanice sposobne da tako veliku količinu vode izbace na svaku kotu pogona u kratkom vremenskom periodu.

Troškovi reprezantacije u RB Kolubara su u okviru plana, ali gospodin Grčić često, gotovo svaki dan ili svaki drugi dan koristi ugostiteljske usluge u restoranima sa svojim vozačem Badžom, tako da su računi za jedan obrok u visini do 5 hiljada dinara (restorani Srbijančica, Bajka i Barel Petrol- Zavičaj).

Znatno veći računi su pri korišćenju poslovne platne kartice u beogradskim i obrenovačkim restoranima (Kafe Novak, Mika Alas od 10 do 20 hiljada dinara) a u Kolubari nema elektroda, zavrtnjeva, masti, ulja, radnici ginu zbog neispravnih mašina…

Grčić nema zaduženja za službeni auto, ali svakog meseca koristi službenu platnu karticu za plaćanje goriva (NIS karticom ). Sekretarica je odbila da upisuje na računima plaćenim poslovnom (biznis) karticom registarski broj vozila, što ukazuje da Grčić koristi poslovnu karticu u privatne svrhe tako da je potrošio preko milion dinara i to 600. 000 din za gorivo sipajući sve vrste goriva (benzin, dizel i gas) samo ne znamo u čija vozila i preko 400. 000 dinara za provod po Beogradskim splavovima i elitnim restoranima.

"Pošteni policajac" Milojević, umesto da sprečava te zloupotrebe, ispituje odakle cure informacije o njihovim mahinacijama. Potrošnja goriva Grčićevih kola (preko 500 litara mesečno). Isto čine i vozači koji voze pravnicu, finansijskog direktora i savetnika direktora Vladimira Markovića.

Grčić je svog vozača Badžu vodio na službeni put u Nemačku iako je išao avionom i to košta Kolubaru preko 2.000 evra.

 

      Spasić "sredio" Kolubaru na svoj način

 

Vladimir Marković u početku je plaćan po ugovoru o dopunskom radu (130.000,00 dinara-neto). Preko komercijanog sektora mu je namešten ugovor za konsultanske usluge preko firme Ambrela i par drugih firmi. Kako za sledeći ugovor niko iz komercijalnog sektora nije smeo da sprovede protivzakonito postupak javnih nabavki, Marković je svoju nagradu od Grčića dobijao dalje preko ugovora o privremeno povremenim poslovima.

Niko u RB Kolubara ne sme da progovori o ovome. Marković je savetnik za medije ili za šta još, to samo Grčić zna, a uživa sve pogodnosti: vozač, mobilni, česta službena putovanja, a preduzeće Ambrela se ne plaća više preko Kolubare, već preko medijskih kuća GEM, KISS radio, Palež, Fleš Aranđelovac (ovo je podatak iz poreske uprave ) kojima prodaje maglu. Vlasnik je preduzeća Primus iz Obrenovca, pa se postavlja pitanje- kako je Vladimir Marković zaključio ugovor o privremeno-povremenim poslovima kada je u stalnom radnom odnosu u Primusu. Za PP ugovor prima 110.000,00 dinara., a ostali radnici na PP primaju do 25.000,00 dinara.

Šef unutrašnje kontrole Branko Milojević, svakodnevno koristi službeni auto za prevoz iz Šapca do Lazarevaca, jer tamo živi i tamo je iz Kolubare premestio i svoju novu ženu. Istu je sa mesta kafe kuvarice, zaposlene u preduzeću Kolubara Ugostiteljstvo, prvo zaposlio u Kolubaru u Komercijani sektor, a u toku njenog porodiljskog odustva je zaposlio u ED Šabac. Branko Milojević se isključivo bavi prostim policajskim poslom, praćenjem radnika i isključivo procesuira radnike koji mu nisu simpatični.

Diči se sprečavanjem krađe goriva, a on i njegovi bliski saradnici ne izlaze iz službenih automobila. Podatak o potrošnji goriva se lažira.On je zadužen za sve nečasne radnje u Kolubari (uzimanje para od firme Sekuriton oko 23 miliona din. zajedno sa direktorom Prerade Milićević Aleksandrom i Dejanom Mijatovićem slučaj predat MUPu i Tužilaštvu kao slučaj dodatnih radova na kotlovima u Toplani sa firmom Feromont gde je pronevereno oko 16 miliona dinara takođe tandem Aleksandar Milićević i kum Dejan Mijatović).

Svi gore pomenuti su jako bliski i predstavljaju nosioce svih kriminalnih radnji u Komercijalnom sektoru. Od 10.oktobra 2012. Do danas Grčić je očistio Komercijalni sektor od svih zaposlenih koji njemu, Smiljkoviću, Markoviću i Milojeviću bilo kako zasmetali. Na rukovodeća mesta je postavio priučene i polupismene ljude, bez iskustva, pa čak je držao upražnjena radna mesta da bi se sačekalo da zaposlenom prođe pripravnički da bi ga odmah postavio za rukovodioca (Danijela Nikolić i Snežana Arsenijević).

Nemanja Simić koji je evidentirani lečeni narkoman iz Valjeva sa mesta referenta napredovao je u zamenika rukovodioca sektora, pa je jedno vreme bio sklonjen, da bi ga Grčić vratio za nove radnje za koje mu je potreban i podoban.

Krajem oktobra 2014. godine iz TENT-a (odakle je najuren zbog pronevera) je u Komercijalni sektor RB Kolubara doveden Zoran Spasić. Reputacija mu je da je dobar znalac ZJN i da će „srediti" Kolubaru kao što je „sredio" i TENT.

 

      Namešta tendere, zapošljava nesposobne, sprečava uviđaje…

 

Još jedno u nizu kršenja zakonskih propisa od strane Milorada Grčića, direktora RB Kolubara, odnosi se i na postavljanje novih rukovodilaca i ostalih radnika na nova radna mesta. Naime, Grčić ni u čemu ne poštuje postojeću sistematizaciju po kojoj je predviđeno potrebno radno iskustvo u struci. Radi kako on hoće: postavlja ljude bez iskustva i znanja, jer su mu takvi slepo poslušni.

Tendere koji su raspisivani za nabavku mašina pomoćne mehanizacije (vrednost jednog od njih je blizu milijardu dinara bez PDV) Grčić je poverio referentu Jadranki Gerasimović, koju je nagradio Aneksom ugovora o radu sa uvećenjim koeficijentom. Tu je i neizbežni Smiljković koji je diktirao tehničke karakteristike svake mašine i pri tome je koristio "zvučnu izolaciju", da ne bi bio sniman.

Prema tim javnim nabavkama, sklopljeni ugovori su išli isključivo na štetu Kolubare, a u korist dobavljača, Grčića i Smiljkovića. Sve je namešteno: predmet nabavke, konkursna komisija, referent, izbor dobavljača , komisija za prijem. Sklopljeni ugovori su nezakoniti, a oni koji su ukazivali na nezakonitost postupka pod hitno su sklanjani iz Komercijalnog sektora (npr. Gospođa Paunović i Saša Milovanović).

Tender je bio „uspešan" jer je Igor Smiljković "obrađivao" svakog ponuđača pre tendera, a bio je zadužen i za uzimanje provizije za koju je, kako je sam govorio dobavljačima, znao Grčić(Agroprogres, Korkovado, Bomis, Rudnap Global Trejd, Tehnogrup, Lipher i drugi).

Kako bi radnicima stvorili predstavu da su u sukobu, Grčić i Smiljković izigravaju da su stalno u konfliktu, ali nisu! Na taj način njih dvojica uspešno vode nezakonite poslove u komercijalnom sektoru.

Po nalogu Milorada Grčića za preduzeće Kolubara Građevinar je izvršen prenos sredstva u visini preko jedne milijarde dinara, koji je kasnije pretvoren u zajam bez kamate, sa rokom otplate na nekoliko godina.

To je nezakonita radnja, jer nije dozvoljeno pozajmljivanje novca između privrednih društava koja nisu zavisna. RB Kolubara je istom preduzeću reprogramirala dug za ugalj u visini preko 200 miliona dinara, bez kamate na nekoliko godina i dala zajam od 40 miliona dinara u svrhu otkupa krečane IGM Ćelije. Sve je to učinjeno na štetu RB Kolubara, ona pozajmljuje KGL, a sama duguje državi preko 20 miliona EUR bez kamate!

Kada su uvideli da se digla prašina oko ovih nezakonitih radnji pod hitno su dali nalog Internoj banci da retroaktivno obračunava kamatu misleći da će ih to spasiti odgovornosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

<span>%d</span> bloggers like this: