Архива

Archive for септембар 2012

STANKO SUBOTIĆ: “BIO SAM U ZAMCI BORISOVIH BANDITA”

30. септембра 2012. 4 коментара

 

Ekskluzivno: Stanko Subotić-Cane u pismu Evropskoj komisiji optužuje i  opisuje ko je takozvana srpska elita, kome je sve davao novac, ko ga je ucenjivao, zašto je Boris Tadić njegov najveći dužnik i kako mu je režirao sudski progon i montirao lažne optužbe.

U međuvremenu, Interpol ga je skinuo sa poternice, po kojoj bio uhapšen, pa pušten u Moskvi.

 

stanko_subotic

 

Najveći srpski duvanski bos, kako ga u žargonu zovu mediji svih režima u Srbiji, Stanko Subotić Cane, dočekao je svojih „pet minuta“.

Subotić se obratio Evropskoj komisiji pismom u kome detaljno govori o svojim bivšim prijateljima, neprijateljima, političarima koji su ga reketirali, korumpiranom srpskom pravosuđu i razlozima progonstva u kome se i danas nalazi.

U Beogradu je nepravosnažnom presudom osuđen na šest godina zatvora, a u Švajcarskoj je slobodan građanin.

Objavljujemo njegovo pismo u celosti, koje nam je ovih dana poštom dostavljeno, sa gomilom priloga, kao dokaz njegovim tvrdnjama.

…….

Kako je upravo u toku proces nadzora i realizacije akcionog plana EU prema Srbiji u cilju određivanja datuma za započinjanje pregovora o prisajedinjenju Srbije EU, a s obzirom da prioritetno pitanje predstavlja borba protiv organizovanog kriminala, smatrao sam da je neophodno da Vas, ali i novoizabranog predsednika Srbije gospodina Tomislava Nikolića, obavestim o najflagrantnijim i najopasnijim oblicima organizovanog kriminala koji se nalazi u najvišim državnim institucijama u Srbiji.

 

Uz ovaj dopis prilažem Vam i materijalne dokaze za moje navode, kao i spisak svedoka, ali i institucija kojima se lako možete uveriti u verodostojnost iznetih činjenica.

Materijal koji Vam dostavljam, između ostalog, doprinosi razotkrivanju pravih motiva takozvane reforme pravosuđa. Iz njega se vidi po čijem nalogu, sa kojim namerama i kakvim ciljem je navodna reforma sprovedena.

Takođe, činjenice koje navodim ukazuju na to kako pojedinci iz izvršne vlasti zloupotrebljavaju institucije, i koriste Ministarstva pravde i policije kao i Agencije za bezbednost za činjenje najtežih krivičnih dela.

Organizovani kriminal ne može da postoji bez direktne sprege najviših vrhova politike, izvršne vlasti, pre svega ministarstava pravde i bezbednosti i najokorelijih kriminalaca. Upravo iz tih razloga nema pomaka u borbi protiv organizovanog kriminala u Srbiji, jer oni koji bi trebalo da ga otkrivaju i kažnjavaju, zapravo direktno učestvuju u kriminalnim aktivnostima.

U osnovi piramide organizovanog kriminala u Srbiji nalaze se različiti politički faktori i institucije. Pre svega predsednik Demokratske stranke Boris Tadić (predsednik Srbije 2004.-2012.) i njegovi najbliži saradnici, zatim Ministarstvo pravde, preko mreže reformisanih sudova i tužilaštava, do operativaca u agencijama bezbednosti i inspektora u Ministarstvu unutrašnjih poslova…

 

Prihvatanje uslova

 

Ja sam Stanko Subotić, državljanin Srbije, živim i radim u EU skoro 30 godina. Posle 10 godina rada u Francuskoj početkom devedesetih vratio sam se u Srbiju sa zarađenim novcem i pokrenuo proizvodnju tekstilnih proizvoda.

Početak raspada države, rat i ekonomsko propadanje prekinuli su započet posao i sticajem okolnosti našao sam se u poslu trgovine duvanom. U tim okolnostima taj posao je bio vrlo isplativ i ubrzo sam postao zvanični distributer velikih proizvođača duvana : British American Tobacco, Reynolds, itd.

Pridržavajući se svih zakonskih pravila, preko zvanične firme na Kipru, zaradio sam tokom devedesetih godina veliki novac.

Iz tih razloga postao sam najpre predmet interesovanja Miloševićevih ljudi i službi bezbednosti, a zatim i njihova meta. Pobegao sam iz Srbije spasavajući goli život. Preselio sam se u Ženevu i krenuo da pomažem političku opoziciju u Srbiji i učestvujem u rušenju Miloševića.

Posle demokratskih promena i odlaska Miloševića sa vlasti u Srbiji došao je Zoran Đinđić, moj dobar prijatelj. Želeći da pomognem novim vlastima ponovo sam se sa svim svojim kapitalom vratio u Srbiju i počeo da ulažem u razne poslovne projekte.

Kako je pak tadašnji predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica napravio pakt sa ostacima režima Slobodana Miloševića, ubrzo je krenula kampanja rušenja ZoranaĐinđića, a za te potrebe nisu birana sredstva. Tako sam i ja lažno klevetan i medijski satanizovan i to isključivo kao kolateralna šteta u „rušenju“ novoizabranih demokratskih vlasti od strane najradikalnijih Miloševićevih ljudi potpomognutih predsednikom Koštunicom.

Posle ubistva Zorana Đinđića, napadi na mene su se intenzivirali. Međutim, paralelno sa tim, ,,uspešni biznismeni“ bliski vladi Vojislava Koštunice počeli su da mi nude predloge koji su se odnosili na poslovnu saradnju i mogućnost da nastavim započete projekte. Kako sam ja pre svega poslovan čovek, prihvatio sam ponuđene uslove i krenuo u investiranje u Srbiju.

Do 2007. godine uložio sam preko 50 miliona evra u razne poslove. Između ostalog, napravio sam najveći distributivni lanac u Srbiji sa prometom od preko 200 miliona evra godišnje, koji je zapošljavao 3.500 ljudi. U to vreme zapravo i počinju ucene tajkuna bliskih Koštunici i atakovanje na moj kapital i firmu, pre svega od strane Milana Beka i…

Neprihvatanje njihovih uslova rezultiralo je podizanjem fingirane optužnice za krivično delo iz 1995. i 1996. godine – zloupotreba službenog položaja u mojoj privatnoj firmi – zatim nezakonitim izdavanjem međunarodne poternice, strahovitom medijskom kampanjom i napadom svih državnih institucija na moju firmu, dok je nisu potpuno uništili, a zatim preuzeli i međusobno podelili.

Koalicionu vladu sa Vojislavom Koštunicom na čelu, činila je tada i Demokratska stranka Borisa Tadića sa kojim sam bio u izuzetno bliskim odnosima i jedan od najvećih finansijera te stranke.

Neposredno pred podizanje optužnice Boris Tadić i Ružica Đinđić, udovica ubijenog premijera Đinđića, insistirali su da finansijski ispunim jedno staro obećanje prema Demokratskoj stranci u iznosu od milion evra i ja sam taj novac u gotovini predao gospođi Đinđić.

Mesec dana posle isplate podignuta je lažna optužnica protiv mene.

Nezadovoljan odnosom Borisa Tadića i njegove stranke prema meni. poslao sam poruke da ću sve detalje o finansiranju objaviti u javnosti. Tada kreće lični rat Borisa Tadića protiv mene.

Kroz nezapamćenu kampanju svih državnih resursa uz koordinaciju medija koji su svi do jednog pod kontrolom DS-a, Boris Tadić nije birao sredstva i načine kojima je želeo da me potpuno uništi.

Iako smo moji advokati i ja bili svesni kršenja zakona i raznih kriminalnih dela koje je Tadić sa svojim saradnicima činio, tek posle njegovog poraza na izborima, počinju da se pojavljuju materijalni dokazi kao i svedoci spremni da svedoče o kakvom se kriminalu u najvišim državnim organima radi.

 

Kabineti prepuni zaverenika

 

Kroz moj slučaj može da se analizira matrica ponašanja kabineta Borisa Tadića u zloupotrebi institucija, pa čak i spremnost na činjenje najtežih krivičnih dela, što su radili njegovi najbliži saradnici, a pre svih: Miodrag Rakić. šef kabineta predsednika Srbije, Nebojša Krstić zvani Krle, savetnik predsednika za medije, Jasmina Stojanov zvana Džesi, šef pres službe predsednika Tadića, Srđan Šaper, direktor agencijeMcCann Erickson i spin direktor predsednika Tadića, Snežana Malović zvana Sneki, ministar pravde 2008-2012, Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, Miljko Radisavljević specijalni tužilac za organizovani kriminal, Saša Ivanić, zamenik specijalnog tužioca za organizovani kriminal, Milorad Veljović, direktor policije, Rodoljub Milovićnačelnik Uprave kriminalističke policije (UKP), Radoslav Đinović, pomoćnik načelnika UKP, Aleksandar Tijanić, direktor državne televizije, Milena Rašić, sudija specijalnog suda i mnogi drugi.

Za činjenje krivičnih dela koja su predmet ovoga dopisa, kao i krivične prijave i dopune predate republičkom tužiocu u Srbiji, ova grupa državnih funkcionera imala je podršku i suizvršioce u sledećim licima: Branko Radujko, direktor Telekoma Srbija, Veselin Simonović, urednik Blica,Ratko Knežević, osoba bez zanimanja, Nebojša Medojević političar iz Crne Gore, Milka Tadić urednik lista Monitor iz Crne Gore, Miodrag Perović, vlasnik medijske imperije u Crnoj Gori, Željko Ivanović, novinar i urednik lista Vijesti iz Crne Gore, Ljubiša Mitrović i Mladen Milutinović, novinari iz Crne Gore i mnogi drugi.

Zbog lične osvete i potrebe da me javno i institucionalno diskredituje, pre nego ja izađem u javnost sa podacima o finansiranju Demokratske stranke, Boris Tadić je kao prioritet svome najbližem timu naložio da se akcija diskreditacije i uništavanja svake vrste nadamnom sprovede u delo.

Način na koji je to urađeno u mom slučaju je inače univerzalni način koji vladajuća elita primenjuje u svrhu uništavanja svih protivnika kako političkih tako i poslovnih.

Uništavanje protivnika zloupotrebom državnih resursa sastoji se od nekoliko faza. Prvo se kreće kroz uništavanje pojedinca kroz medije.

Najpre se preko najbližih Tadićevih saradnika Nebojše Krstića i Jasmine Stojanov (savetnici i saradnici Borisa Tadića za odnose sa medijima) pozivaju kabinetski i stranački novinari i urednici (kojima je u međuvremenu stranka obezbedila ključne pozicije u medijima ili neke druge značajne usluge) i daju im se nalozi šta i kako da pišu protiv nekoga.

To se uvek pravda najvišim državnim interesima (naravno bez objašnjenja šta su i čiji su to interesi). U medijima se pojavljuju ,,ekskluzivne informacije“ iz ,,anonimnih izvora“ kroz koje počinju da se protiv neke osobe objavljuju najstrašnije klevete i optužbe bez bilo kakvih dokaza.

Mehanizam je skoro uvek isti: za lansiranje inicijalnog teksta koriste se mediji poput Blic-a, Press-a, Kurir-a, kao i mediji u Crnoj Gori Dan ili Vijesti.

Nakon toga uključuje se novinska agencija Tanjug koja sve te lažne navode objavljene u pomenutim medijima citira. U sledećoj fazi objavljene neistine prenose svi, pre svega RTV B92 zatim javni servis RTS. Plasirane tekstove, tabloidi razrađuju tako što svakodnevno objavljuju neke navodno nove informacije.

 

Uskraćen za osnovna prava

 

Ja sam jedan od onih koji nije pristao na njihove ucene i pretnje i zbog toga sam evo skoro 10 godina izložen konstantnim pritiscima i državnom teroru pojedinaca iz srpske vlasti, a posebno poslednjih 5 godina od kada i traje montiran i nezakonit sudski proces protiv mene.

Kao sto sam već pomenuo, 2007. godine ja sam u Srbiji posedovao najveći distributerski lanac kioska, preduzeće Futuru plus gde sam bio u partnerskom odnosu sa nemačkim medijskim gigantom WAZ Medien grupe.

Kako po prirodi poslova štampa direktno zavisi od odnosa sa distributerima, mogućnost da ja zajedno sa Nemcima imam tu vrstu kontrole je iskorišćena da se političarima plasira priča o opasnosti koja iz takvih veza može da usledi.

Pozadina je bila mnogo trivijalnija. Dvojica Miloševićevih ministara i bliskih saradnika: ….. i Milan Beko, bacili su oko na moju firmu i moje poslove, pa im je moje proterivanje sa tržišta Srbije bilo prioritet.

Tako je počeo moj progon. Mediji, tekstovi, pretnje, najave hapšenja i suđenja, a za sve vreme dogovori sa mnom o poslovnim aranžmanima. Kako nisam pristajao na te ucene, kao vid kazne i pritiska, podignuta je optužnica protiv mene. Isti dan kod mene je došao… i ponudio da firmu prebacim na njega?!

Verujući da ću uspeti da zaustavim tu političku farsu, obratio sam se DS-u, stranci koju sam godinama finansijski pomagao. Čak sam i dobio uveravanja da će se taj progon zaustaviti i da svi znaju da je to urađeno samo kako bih se ja ,,disciplinovao“.

Ono što međutim nisam znao je da su Beko i… uspeli da parama kupe većinu političara iz tadašnje vlasti, pa i same DS, tako da su tim procesom protiv mene praktično oni upravljali. Plašeći se moje upornosti, novca i brojnih dokaza koje sam o svima posedovao, povisili su ulog.

Tokom 2008. godine Borisu Tadiću plasiraju priču o tome kako sam ja nekakav opasan kriminalac, koji naručuje ubistva po Balkanu i kako sam njega označio kao metu.

Tadić inače izuzetno sujetan i po tvrdnjama onih koji ga poznaju, paranoičan, te plasirane laži prihvata kao činjenicu. Od tada kreće u lični rat sa mnom, ali i sa predsednikom Vlade Crne Gore, Milom Đukanovićem, pod apsurdnim izgovorom da me premijer Đukanović u mojim kriminalnim namerama podržava i pruža mi zaštitu.

Stvarni razlog mržnje prema premijeru Đukanoviću, nalazi se učinjenici da je Crna Gora priznala Kosovo, a Tadić je to smatrao kao ličnu odluku premijera Đukanovića. Skup ovih okolnosti bio je dovoljan da Boris Tadić i grupa ljudi oko njega, svi na visokim državnim funkcijama, krenu u kriminalnu akciju protiv mene i svih onih koji su sa mnom bili povezani na bilo koji način.

Preko državnih resursa upadaju u moju firmu, kreću u njeno uništavanje i ubrzo proglašavaju stečaj. Preko noći u firmu ubacuju svoje ljude, nameštaju da je preuzme njihov blizak saradnik i nastavi uspešno poslovanje, a da vlasnika firme (pravno lice iz Danske) ni o čemu nisu ni obavestili!

Mene stavljaju na Interpolovu listu, kao nekakvog begunca iako znaju da živim sa porodicom u Švajcarskoj i imaju moju adresu, gde mi inače dostavljaju poštu.

Tužilaštvo po nalozima šefa kabineta predsednika Tadića – Miodraga Rakića na silu uz pomoć pretnji i montiranjem dokaza od strane policije počinje sudski postupak bez i jednog jedinog dokaza.

Kreću pritisci izvršne vlasti na pravosuđe preko ministarke Snežane Malović i Slobodana Homena. Sudski proces se vodi uz neviđenu medijsku harangu.

Meni se uskraćuju osnovna prava koje zakoni o sudskom postupku podrazumevaju. Moji advokati javno napuštaju proces jer nemaju mogućnost da me brane.

Za to vreme ministarka pravde Snežana Malović javno daje izjave da sam ja kriv i da moram da budem osuđen. Odlazi i putuje po inostranstvu kao ministar pravde, a onda zloupotrebljavajući tu funkciju priča na tim skupovima o meni i iznosi laži i o sudskom postupku, o mojoj krivici, opasnostima koje prete svima ako ja ne budem u zatvoru.

Za sve to vreme meni su sudili samo za jednu jedinu stvar. Krivično delo zloupotreba službenog položaja u mojoj privatnoj firmi i to za period 1995. i 1996. godine?!

Nespremnost sudske vlasti da ekspresno izvršava ovakve naloge političara, isprovocirala je vrh države da sprovede „reformu pravosuđa“, verujući da će tako postaviti partijske sudije koje će naloge ,,velikog šefa“ sprovoditi u delo i to ekspresno i bespogovorno.

Reformu pravosuđa sprovode Miodrag Rakić sef kabineta predsednika Borisa Tadića, Dušan Petrović potpredsednik DS i bivši ministar pravde, Snežana Malović aktuelni ministar pravde, Slobodan Homen državni sekretar u Ministarstvu pravde, Nata Mesarević predsednik Visokog saveta pravosuđa.

Isključivi i jedini razlog ove reforme bio je apsolutno stavljanje pod kontrolu jedne stranke i jednog čoveka celokupnog pravosuđa jedne zemlje.

 

Montiranje krivice za ubistvo

 

Konkretna svrha reforme bila je potreba da se apsolutnom kontrolom sudova i sudija sprovode lične odmazde i vode privatni ratovi predsednika Tadića i njegovog režima protiv jednog broja ljudi, među kojima sam bio i ja.

I pored svih poluga vlasti i pritisaka koje su protiv mene primenjivali nisu uspeli u nameri da me na prečac osude i proglase osuđenim kriminalcem.

Naprotiv, ja sam uz pomoć mojih advokata uspeo da koliko-toliko u javnosti predstavim pravu pozadinu ovog procesa. Tako je vremenom taj nasilni sudski postupak počeo poput bumeranga da im se vraća. Tužiocu sam predao ugovore i dokaze o pljački desetina miliona evra koje su Beko i… uradili.

Predao sam imena službenika Agencija za privatizacije, ministara, političara koji su učestvovali u pljačkaškim privatizacijama. Predao sam kompletnu dokumentaciju oko privatizacije Večernjih novosti, Luke Beograd (privatizacije u kojima su ova dvojica tajkuna učestvovali).

U Švajcarsku su došli predstavnici Saveta za borbu protiv korupcije i od mene uzeli svu dokumentaciju. Slika o procesu koje se protiv mene vodio u velikoj se meri promenila.

To je samo otežalo sprovođenje u delo namere establišmenta da me ekspresno i na silu osude.

Odbijanje brojnih država Evrope da me isporuče i sarađuju po tom pitanju, jasno stavljajući do znanja da to krivično delo za koje me u Srbiji terete ne postoji u zakonodavstvu evropskih država, samo je dodatno ukazalo na namere srpskih moćnika da me kroz taj proces unište.

Tada se u kabinetu Borisa Tadića i njegovom najbližem okruženju donosi odluka da me optuže za nešto drugo i to po mogućstvu najteže krivično delo – ubistvo!

Ova bolesna i kriminalna ideja poklapa se sa ubistvom hrvatskog novinara Iva Pukanića, koji je o meni tokom 2001. godine po nalogu kriminalaca napisao desetine tekstova punih kleveta, zbog kojih sam ga tužio sudu u Hrvatskoj i dobio na desetine sudskih presuda.

Pukanić je inače bio novinar-reketaš i bavio se takvim poslovima, ali je očigledno njegovim pravim ubicama i naručiocima bilo jako važno da se to ubistvo „izveze“ iz Hrvatske i da se optuže neki drugi.

Tako se istoga dana kad se ubistvo desilo, dok još ni forenzička istraga nije završena, u medijima kontrolisanim od strane organizovanog kriminala i službi bezbednosti, moglo pročitati da se sumnja da su naručioci iz Crne Gore, pominju čak imena predsednika Vlade Crne Gore Mila Đukanovića i moje.

Koristeći ovu tragediju, ljudi bliski predsedniku Tadiću predlažu mu da to iskoristi za obračun sa mnom, ali i sa premijerom Đukanovićem.

Aktivirajući opskurnog kriminalca Ratka Kneževića uz pomoć medija, odnosno grupe novinara koju su činili Aleksandar Tijanić, Tamara Marković-Subota, Veselin Simonović uz stalnu koordinaciju koju su obavljali savetnik i službenik Borisa Tadića poput Srđana Šapera, Nebojše Krstića, Jasmine Stojanov, ova tema postaje apsolutno dominantna tema u javnosti Srbije i Crne Gore.

Ratku Kneževiću se dodeljuju udarni termini na televizijama, naslovne stranice u novinama i nedeljnicima gde on iznosi najteže klevete i laži protiv premijera Đukanovića i mene.

Po matrici koju sam opisao, specijalni tužilac odlazi na noge Kneževiću, javno saopštavajući da je on vrlo kredibilan svedok.

U Zagrebu gde je novinar Pukanić živeo i radio i gde su ga ubili počinje suđenje grupi neposrednih izvršioca od kojih su mnogi bili pripadnici srbijanskih paraformacija tokom ratova ili saradnici službi bezbednosti. Svedočenje Ratka Kneževića na tom suđenju sudija odbacuje kao neznačajno, nerelevantno, svedočenje koje se svodi na „rekla-kazala“ bez bilo kakvih ličnih saznanja.

U Zagrebu se proces završava i donosi se pravosnažna presuda. Sem ogovaranja i kleveta Ratka Kneževića tokom procesa niko nije pomenuo niti ime premijeraĐukanovića niti moje ime.

To međutim vlastima u Srbiji ne znači puno i oni bez objašnjenja i pravnog utemeljenja započinju sopstveni sudski proces u Beogradu za isto ubistvo, i to za pozadinu ubistva i eventualne naručioce, iako je proces za isto krivično delo u Zagrebu završen!

Tetralno hapse bivšeg saradnika državne bezbednosti Sretena Jocića, koga optužuju za neko drugo delo, a kroz medije serviraju priču da je on operativno organizovao Pukanićevo ubistvo. Ubrzo se uz prethodni dogovor u Beogradu hapsi i bivši pripadnik paravojnih jedinica Željko Milovanović, označen od policije kao neposredni atentator na Pukanića.

 

Rukopis Tadićevog scenarija

 

Koristeći najodanije saradnike Slobodana Miloševića koji su ostali u službama bezbednosti i pravosuđu, Boris Tadić uz dogovor sa svojim najbližim saradnicima primenjuje i metode koje je režim Slobodan Miloševića koristio u borbi sa neprijateljima – kreiranje i montiranje lažnih optužbi za najteža krivična dela.

Kako su i Jocić i Milovanovićimali veliki broj poznanika, saboraca, veza i kontakata sa ljudima iz bezbednosnih struktura, odmah se prelazi na finalni scenario: Jocić i Milovanović treba da budu „obrađeni“ tako da im se stavi do znanja da im preti po 40 godina robije (u njihovom slučaju doživotni zatvori) ili mogućnost da žive slobodno negde daleko od Srbije.

Za takvu mogućnost iskupljenja bilo je potrebno da lažno optuže MilaĐukanovića predsednika vlade Crne Gore i mene Stanka Subotića, da smo mi od njih dvojice naručili ubistvo Pukanića.

U scenariju Borisa Tadića i njegovih saučesnika u ovome zločinu, sve je izgledalo idealno. Ova dvojica neće imati izbor i pristaće sigurno na nagodbu. Tadiću su to potvrđivali i najbliži saradnici poput Miodraga Rakića, Saše Vukadinovića direktora BIA, Milorada Veljovića direktora policije i mnogi drugi.

Ako se iznudi ovako priznanje, tužilac istog trenutka podiže optužnicu za naručivanje ubistva protiv Mila Đukanovića i mene. Švajcarska i druge države koje nisu pristajale na moje izručenje zbog krivičnog dela ,,zloupotreba službenog položaja u privatnoj firmi“ sada će morati da me izruče.

Predsednik vlade Crne Gore će imati strahovit problem u samoj državi, ali i kod svetskih državnika i institucija EU, gde Crna Gora želi da se priključi.

Tadić postaje „faktor mira, bezbednosti“ i ,,simbol borbe protiv organizovanog kriminala“ na Balkanu! Hrvatskoj ovakav rasplet idealno odgovara. Nema nikoga ko bi se ovome scenariju suprotstavio.

Mediji, pojedini, plaćeni analitičari, opozicija u Crnoj Gori, međunarodni plaćenici srpske vlasti u EU i SAD su već bili pripremljeni. Očekivao se naš finalni medijski maskar i sudski proces koji bi obojicu uništio zauvek. Da je ovo sve bilo pripremljeno, svedoče intervjui, tekstovi, naslovne stranice brojnih novina i magazina pod kontrolom Borisa Tadića i njegove klike.

Ratko Knežević, kriminalac iz Crne Gore koji je postao najbliži i najpouzdaniji saradnik predsednika Tadića i njegovih najpoverljivijih ljudi, nije izdržao, a da se ne pohvali kako je upoznat sa činjenicom da se protiv mene i Mila sprema nova optužnica i to ,,mnogo mnogo ozbiljnija“.

Mediji u Srbiji i Crnoj Gori su se utrkivali ko će da objavi ekskluzivniju vest o istrazi koju tužilastvo i policija u Srbiji vode oko naručioca ubistva i naravno uvek su to bila imena premijera Đukanovića i moje. Kako je to bio prioritet broj jedan predsednika Tadića, svi resursi države Srbije stavljeni su u tu funkciju.

Miodrag Rakić je dnevno koordinirao pravosuđe, službe bezbednosti i policiju oko procesa nagovaranja ovih svedoka. Snežana Malović ministar pravde, Miljko Radisavljevićspecijalni tužilac, Saša Ivanić zamenik specijalnog tužioca, Milorad Veljović direktor policije, Saša Vukadinović direktor BIA i ostali, svakodnevno su obaveštavali Rakića o napretku dogovora i mogućnošću podizanja optužnice protiv Đukanovića i mene.

 Drugi deo tima bio je zadužen za medijsku pripremu ove akcije. Jasmina Stojanov, Nebojša Krstić, Srđan Šaper, Aleksandar Tijanić su bili zaduženi za medijsku pripremu ove kriminalne akcije. Mediji u Srbiji, Crnoj Gori pa i Hrvatskoj imali su zadatak da monstruozne planove ove grupe približe javnosti i olakšaju tužilaštvu da bez dokaza ipak podigne optužnicu.

Pre svega je bila važna Crna Gora i mediji u njoj. Opozicija u Crnoj Gori koju finansira režim iz Beograda je već počela da javno najavljuje ubrzano hapšenje premijera Crne Gore i njihovo preuzimanje vlasti. Kako bi dodatno pomogao opoziciji u Crnoj Gori. Boris Tadić daje nalog Branku Radujku, direktoru Telekoma Srbija da sa značajnim sredstvima pomogne tu akciju u Crnoj Gori.

Telekom je inače firma koja služi Borisu Tadiću i Demokratskoj stranci (ranije je koristila Koštunici i DSS za iste razloge) za finansiranje svih mogućih partijskih i ličnih projekata.

Kolokvijalno je poznata kao „kasica-prasica“ DS-a i kabineta Borisa Tadića. Branko Radujko, određuje budžet od milion evra za ,,marketing“ firme u Crnoj Gori i naravno najveći deo daje u ruke parapolitičkoj opoziciji okupljenoj oko dnevnog lista Vijesti, Monitor i TV Vijesti. Oni velikodušno vraćaju uslugu i od tada svakodnevno to je bila jedina i najvažnija tema koju su ovi kvazimediji obrađivali.

Te medijski servirane lažne optužbe, po unapred napravljenom dogovoru i koordinaciji iz Tadićevog kabineta, dočekivali su političari u Crnoj Gori i Srbiji. Svakodnevno su optuživali vlast Crne Gore, da je u nekakvom dogovoru sa mnom i na nekakvom ,,ratnom kabinetu“ donosila odluke o ubistvima po Balkanu.

Za Tadića i njegove najbliže saučesnike sve je izgledalo idealno. Problem je nastao u naizgled nevažnim činjenicama, da ni premijer Đukanović niti ja nismo ni znali niti ikada videli ni Jocića ni Milovanovića.

Jocić koji je bio iskusniji i lukaviji, a i znao sa kim ima posla, nije nikako hteo da pristane na ovakav dogovor, znajući da je u pitanju politika i da ni njemu posle eventualne nagodbe niko ne garantuje bilo kakvu sigurnost. Zato su i pregovori trajali duže nego što je to krug ljudi oko Borisa Tadića očekivao.

Pritiske na Jocića da lažno svedoči, počeo je da vrši i direktor policije Milorad Veljović koji je pored Saše Ivanića (pomoćnika specijalnog tužioca) i „dobronamernih zajedničkih prijatelja“ Jociću predlagao slobodan život u Gvatemali, puno para i sve što uz to ide samo da lažno optuži Đukanovića i mene.

Odupiranje Jocića da tek tako pristane na lažno svedočenje, nateralo je kriminalce iz institucija države da potraže nove svedoke.

Tako po nalogu samoga Borisa Tadića, koji je prenet naravno preko njegovog šefa kabineta Miodraga Rakića, najviši funkcioneri uprave kriminalističke policije i specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal traže nove „svedoke“.

Službe bezbednosti su počele da obrađuju brojne kriminalce, profesionalne ubice i dilere drogom, sve one koji bi po njihovom mišljenju bili spremni na takvu vrstu dogovora. Traženi su pre svega osuđeni kriminalci iz Crne Gore, koji su u bekstvu ili su na slobodi pod kontrolom srpskih službi bezbednosti.

 

Nalozi i izvršenja

 

Po nalogu Rakića, Snežana Malović je dobila zadatak da sve ovakve slučajeve preko sudova oslobađa i pušta iz zatvora, što je ona bespogovorno izvršavala.

Tako su nekoliko državljana Crne Gore koji su imali probleme sa zakonom ucenjivani ukidanjem presuda i pre svega zaštitom u Srbiji, ako pristanu da po nalogu predstavnika države Srbije lažno svedoče i lažno optuže mene, ali pre svega premijera Crne Gore Mila Đukanovića.

Ovo je bio državni projekat i to prvoga reda. Samo tako su najviši funkcioneri policije, posebno uprave kriminalističke policije mogli da nude kriminalcima razne pogodnosti države, kao protivuslugu za lažno svedočenje i monstruozne optužbe protiv demokratski izabranog premijera susedne države.

Kako su se u ovome delu kriminalnih radnji dešavala i mnogo teža krivična dela, a kako su u to sve bili umešani i visokopoziconirani političari dodatne detalje u ovome dopisu ne iznosim, posebno zato što su oni deo istrage tužilaštva koja se ovih dana završava i gde se uskoro očekuje podizanje krivičnih prijava protiv velikog broja lica.

Ukoliko pak bilo kome od primaoca ovoga dopisa bude značajno i hoće da se interesuje oko ovih detalja i ja i moji advokati smo spremni da pružimo i sve te dokaze, kao i imena učesnika.

Mediji su nastavljali da izvršavaju naloge ove kriminalne grupe, optužujući nas svakodnevno za razna krivična dela. Ubrzo je pored ubistava došla na red i prodaja droge, pa sam tako od iste grupe optuživan za organizaciju i prodaju miliona tona kokaina širom sveta, od Argentine do Rusije.

Čak je i sam predsednik Boris Tadić koristio svaku priliku tokom zvaničnih susreta sa inostranim zvaničnicima da iznosi lažne optužbe o nekakvoj prodaji droge koja ide iz Crne Gore i njegovim naporima da to spreči.

Kako za ovo pak nije bilo dokaza, odustalo se privremeno od optužbi za drogu i ponovo vratilo na priču o ubistvu. Neprihvatanje Sretena Jocića da učestvuje sa njima u ovome kriminalu nateralo ih je da pokušaju sa traženjem onih koji će biti spremni da me lažno optuže.

Zadatak koji je naređen ljudima iz policije, tajnih službi, tužilaštva, pravosuđa bio je jasan: nađite kako znate i umete bilo šta, ne birajući sredstva, načine, metode!

Sve je dozvoljeno i svi resursi države su na raspolaganju! Upravo zato u institucijama države otvorena je neka vrsta takmičenja među pojedincima, ko će prvi doneti šefovima ,,skalp“ nekoga od nas dvojice. Službe bezbednosti su koristile svoje metode, policija svoje, Ministarstvo pravde kontrolu sudova i tužioca (upravo zato svi su bili u v.d. stanju sve vreme), a svi zajedno imali su podršku kabineta i svih medija u državi.

Pored ucenjenih i osuđenih kriminalaca, druga ciljna grupa potencijalnih lažnih svedoka pronalazila se među osumnjičenim ili optuženim pojedincima u raznim krivičnim postupcima, koji su svi po političkom nalogu vođeni upravo u Specijalnom sudu za organizovani kriminal.

Metod je bio jednostavan.

Zakon donet da bi se sprečio organizovani kriminal i istražila politička ubistva pod režimom Slobodana Miloševića, u Specijalnom sudu je zloupotrebljavan i korišćen isključivo u političkim i ličnim obračunima, onih koji su na vlasti i koji kontrolišu ovu instituciju.

Tu je politiku počela vlada Vojislava Koštunice, izmišljanjem svih vrsta ,,mafija“ koje su služile da bi se uništavala kako politička tako i ekonomska konkurencija. Tu zloupotrebu nastavili su Boris Tadić i njegov kabinet, koji tu vrstu zloupotreba nad Specijalnim sudom i tužilaštvom sprovodi do dan danas.

Prednost da se po tom zakonu osumnjičeni i optuženi mogu da drže u pritvoru i nekoliko godina, bio je idealan model da se takvim osobama nude ,,dogovori“ koji bi ih spasili takve torture.

I to su specijalno tužilastvo sa ljudima iz policije i službi bezbednosti koristili sve vreme. Tako su u montiranom sudskom procesu koji su protiv mene vodili, držali u pritvoru skoro četiri godine Stevana Banovića bivšeg službenika Savezne uprave carina, terajući ga da me lažno optuži za šverc cigareta.

Dve godine pre nego je tužilac uopšte i otvorio istragu policijski inspektor Bogdan Pušić je počeo da vrši pritisak na Stevana Banovića da me lažno optuži i to za poslove šverca koje je radila država Srbija preko vojne i državne bezbednosti. U početku je to radio neformalni i „prijateljski“, a od 2006. zvanično u sedištu UBOPOK-a i prisustvu zamenika tužioca Saše Ivanića, tužioca koji je i vodio ovaj predmet.

Banoviću je nuđen status svedoka saradnika samo da prihvati da na sudu pročita iskaz koji su mu Pušić i Ivanić unapred pripremili. Bogdan Pušić je pritiskao porodicu Stevana Banovića, njegovu ženu i sina.

Dolazio je kod njih kući, terao ih da vrše pritisak na oca i supruga, da oni prihvate lažno svedočnje itd. Pa je tako dovodio na sud suprugu Stevana Banovića i bio prisutan prilikom davanja njenoga iskaza, koji je ona sudski overenom izjavom poništila i objasnila da ga je dala pod pritiskom.

Stevan Banović je težak srčani bolesnik. I pored te činjenice držan je u pritvoru 42 meseca bez adekvatne medicinske nege, stalno teran da lažno optuži mene, a da ne pominje istinu koju je kao radnik carina znao, tj. da su se švercom cigareta za koje su mene optuživali bavili predstavnici državne i vojne bezbednosti preko njihove firme Succes.

 

Lažne optužbe

 

Sve ovo i mnogo više od ovoga, Stevan Banović je izjavio na sudu u predmetu K-Po1 br.103/10 i to na glavnom pretresu 24.06.2011. i tokom davanja završnih reči 03.10.2011.

Tom prilikom Banović je izjavio da je dobijao i pretnje na mobilni telefon pred davanje iskaza, da nikako ne sme da pominje vojsku i vojnu bezbednost, kao ni firmu Succes i vezu sa državom.

Prilog br. 3 – Transkript audio zapisa sa glavnog pretresa održanog dana 24.06.2011. godine

Prilog br. 4 – Transkript audio zapisa sa glavnog pretresa održanog dana 03.10.2011. godine

Prilog br. 5 – Sudski overena izjava Stevana Banovića.

Da je ovakav stil i način rada policije i tužilštva, svojstven kriminalcima, bio i jedini način koji su oni radili potvrđuje i iskaz Milenović Dejana, optuženog u sasvim drugom predmetu K-Po 1 br 104/10.

U predmetu koji nema nikave veze sa mnom, ponovo su službenici UBOPOK-a Bogdan Pušić i Ljubičić Zoran uz tužioca Sašu Ivanića, čineći krivična dela, pokušavali da na silu, ucenama i pretnjama nađu nekoga ko bi bio spreman da me lažno optuži.

Tako su još 2006. godine Pušić i Ljubičić nudili Milenoviću status svedoka-saradnika ako optuži mene i Sinišu Stojčića da smo zajedno švercovali cigarete.

Činjenica da me Milenović uopšte ne poznaje nije bila prepreka, čak je tužilac Ivanić imao spremne iskaze koje je Milenović samo trebalo da potpiše.

Nepristajanje Milenovića da me lažno optuži rezultiralo je njegovim hapšenjem jula 2007. godine, kada mu je nezakonito u policijsku stanicu dolazio tužilac Ivanić i nudio „spas i dogovor“ samo ako lažno optuži mene !

Kako ni to nije uspelo, država mu je dala advokata po službenoj dužnosti Gordanu Babić, koja je od prvog trenutka vršila pritisak na Milenovića da prihvati ponudu tužioca i da mene lažno optuži.

Čak mu je iz tužilaštva donosila papire, koje je Milenović trebalo da nauči napamet i da ih kao takve uvrste u spise. Advokat Gordana Babić je čak predlagala Milenoviću da učestvuju u krivičnom delu ucene i reketiranja prema meni, sa namerom da od mene traže 500.000 evra!

Milenović to nije prihvatio i ubrzo je zamenio advokata koji je u suštini bio predstavnik tužilaštva i policije.

 

Epilog koga još nema

 

Na osnovu svega navedenog potpuno je jasno i činjenično dokazano da je jedna grupa visokih državnih funkcionera, zloupotrebljavajući funkcije, službeni položaj i zakonska ovlašćenja koja iz tih funkcija proističu učinila niz izuzetno teških krivičnih dela.

Takođe je evidentno da su to radili u kontinuitetu više godina, sa samo jednom jedinom namerom da zadovolje političke naloge koje su dobijali od svojih pretpostavljenih, odnosno nosioca političkih funkcija u vlasti u Srbiji.

Ovo kriminalno delo vršili su predstavnici najznačajnih državnih institucija pa je utoliko činjenje ovih krivičnih dela opasnije i ozbiljnije.

Institucije koje u svakome demokratskom društvu služe za zaštitu i bezbednost građana i društva, u diktaturama i zlikovačkim režimima  se koriste za pljačku, otmice, ucene, montiranje procesa, ličnu osvetu pačak i naručena ubistva.

Srbija je do skoro imala na vlasti takav režim i posledice takve vladavine se osećaju i dan-danas.

Upravo je zato važno da se ova teška krivična dela što pre istraže i dobiju zakonsku formu, a počinioci teško kazne, kako se ovakve stvari više nikada ne bi dešavale u Srbiji.

 

Najodgovorniji u činjenju ovih krivičnih dela su:

 

Ministarstvo policije i to hijerarhijski od direktora policije Milorada Veljovića, preko Rodoljuba Milovića, načelnika uprave kriminalističke uprave Srbije, zatim Radoslava Đinovića, pomočnika načelnika UKP za terorizam, kao i operativaca poput Bogdana Pušića inspektora, Zorana Ljubičića inspektora i mnogih drugih Ministarstvo pravde na čelu sa Snežanom Malović i državnim sekretarom Slobodanom Homenom, Specijalno tužilastvo za organizovani kriminal na čelu sa tužiocem Miljkom Radisavljevićem i neposrednim operativnim tužiocem zaduženim za ,,prljave poslove“ Sašom Ivanićem. Svi pomenuti su uz određen broj drugih pojedinaca učestvovali u izvršavanju nezakonitih naloga koje je preko šefa kabineta predsednika Srbije davao Miodrag Rakić.

Jasno je da su nalozi Miodraga Rakića predstavljali želje ili naredbe samog predsednika Borisa Tadića i njegovih najbližih saradnika. U kojoj je meri to bilo zloupotrebljavano od strane Miodraga Rakića i eventualno nekoga od strane pomenutih funkcionera, na istrazi je da utvrdi.

Prednost da je u međuvremenu došlo do promene vlasti i da će verovatno nosioci nekih od najvažnijih funkcija izvršne vlasti biti zamenjeni daje mogućnost da se ova istraga zaista sprovede i pokaže najteže oblike organizovanog kriminala u samom vrhu vlasti.

Ipak, bez podrške demokratskih institucija Evropske Unije, kojoj Srbija želi da se priključi i nadzora u društvu kakvo je naše nije izvesno da će istraga biti i urađena na adekvatan i istinit način.

Upravo iz tih razloga i dostavljamo ovaj dopis, najvišim funkcionerima EU zaduženim za priključenje i proširenje ove zajednice, uvereni da će svojim nadležnim službenicima dati ovaj dopis i dokaze da se sami uvere u istinitost navedenih tvrdnji.

 

#Gero Srbija

Materijal: Stanko Subotić

Creative Commons лиценца

ORTOPEDU SE “SMEŠE” POLICIJSKE LISICE

29. септембра 2012. Коментари су искључени

 

Specijalno formirani timovi pri MUP-u Srbije privode kraju istragu protiv Olivera Dulića zbog izdavanja dozvola za postavljanje optičkih kablova duž srpskih puteva slovenačkoj firmi „Nuba invest”.

 

DULIC

 

Prema saznanjima koje je objavila beogradska Politika, kompletna istraga MUP u vezi sa ovim predmetom bazirana je na podacima iz izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije koji je sačinjen još u novembru 2010.

Krivična prijava protiv bivšeg ministra Dulića i još nekoliko osoba zavisi upravo od toga da li će se podaci Saveta pokazati kao tačni i verodostojni.

 

Prema informacijama koje je objavio beogradski dnevni list, istražnim proverama mogao bi da bude podvrgnut i Zoran Drobnjak, aktuelni direktor „Puteva Srbije”.

On bi mogao da bude ispitan zašto je potpisao saglasnost „Nubi” da postavi optičke kablove, iako je Darko Pešić, direktor Sektora za održavanje državnih puteva prvog i drugog reda u tom javnom preduzeću, samo 20 dana pre Drobnjakovog rešenja odbio da izda iste dozvole.

Dulić je tim povodom u izjavi za Politiku, izrazio čuđenje zašto se sada nalazi pod istragom u slučaju „Nuba investa”, kada je Republičko javno tužilaštvo (efikasno popunjeno DS kadrovima) već utvrdilo da “nije bilo kršenja Zakona o planiranju i izgradnji prilikom dodele tih dozvola”.

Dulić je medijima prosledio dokument tužilaštva koji je potpisala Zorica Stojšić, zamenica republičkog javnog tužioca, u kome se navodi da uvidom u dokumentaciju koja im je dostavljena proizlazi da je Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, u postupku izdavanja dozvola preduzeću „Nuba invest”, postupalo “u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji”.

“Kada je Savet za borbu protiv korupcije istraživao to, tražio sam od tužilaštva da se izjasni da li je sve urađeno po zakonu. Oni su utvrdili da je sve u redu. Ako je bilo nečeg nelegalnog u ovom poslu, onda bi trebalo da pitaju Puteve Srbije”, poručio je osumnjičeni bivši ministar.

 

U izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije detaljno je navedeno kako su izdate dozvole preduzeću „Nuba invest”.

 

Prema nalazima Saveta problem je bio pre svega u tome što je ta firma, zahvaljujući dozvolama Dulićevog ministarstva i JP „Putevi Srbije”, godinu dana bila jedino preduzeće koje je postavljalo cevi sa optičkim kablovima, uprkos činjenici da u Republičkoj agenciji za elektronske komunikacije (RATEL) nije ni bila registrovana kao operater.

„Nuba invest” je gradila mrežu optičkih kablova prema Hrvatskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Makedoniji, dok su aktuelni operateri u Srbiji, poput Telenora i SBB, do svojih prvih dozvola uspeli da dođu tek posle godinu dana.

U tom izveštaju koji sada policija proverava navodi se da je svoj prvi zahtev za taj posao „Nuba” podnela nadležnom ministarstvu samo par meseci nakon registracije preduzeća u Srbiji, u septembru 2009. Lokacijsku dozvolu od Dulićevog ministarstva „Nuba” je dobila već 16. oktobra iste godine.

Trinaest dana kasnije, Ministarstvo je u ime ove firme uputilo zahtev preduzeću „Putevi Srbije” radi izdavanja saglasnosti za izgradnju optičkog kabla na relaciji Batrovci–Beograd. Zahtev je potpisao lično tadašnji ministar Oliver Dulić.

Usledio je negativan odgovor, koji je potpisao Darko Pešić, direktor Sektora za održavanje državnih puteva prvog i drugog reda u tom javnom preduzeću, pošto su stručne službe ustanovile da nisu ispunjeni prethodno izdati uslovi od strane Puteva Srbije, kao i da je priložena dokumentacija nepotpuna.

Međutim, samo 20 dana kasnije, 25. novembra 2009. godine, Putevi Srbije i pored nedostajućih dokumenata, izdali su Rešenje o davanju saglasnosti za postavljanje optičkog kabla na relaciji Batrovci–Beograd.

Rešenje je ovoga puta potpisao direktor tog javnog preduzeća Zoran Drobnjak. Iz obrazloženja se vidi da je rešenje izdato po istom onom zahtevu koje je Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, u ime „Nube”, već bilo dostavilo Putevima Srbije u oktobra 2009.

Iz popisa priložene dokumentacije jasno je da ministarstvo nije postupilo po nalogu iz prethodnog, negativnog odgovora Puteva Srbije, jer, između ostalog, nije dostavljena ni dozvola Agencije za telekomunikacije.

Uprkos tome, Putevi Srbije su izdali rešenje o saglasnosti i odmah istog tog dana potpisali ugovor sa firmom „Nuba invest” o regulisanju obaveza investitora, koje nastaju postavljanjem voda optičkog kabla na relaciji Batrovci–Beograd.

Savet za borbu protiv korupcije je u svom izveštaju konstatovao da je „iz Zakona o planiranju i izgradnji nedvosmisleno jasno da je javno nadmetanje bilo neophodan uslov za izdavanje dozvole za izgradnju optičkog kabla.

Da je ministarstvo postupilo onako kako je po zakonu bilo dužno da postupi, svi zainteresovani bili bi u mogućnosti da optičke kablove polažu pod istim uslovima, čime bi i država za sebe, od tog posla, obezbedila najveću moguću naknadu”.

 

Fantomska firma

 

Prema podacima Agencije za privredne registre, osnivač preduzeća „Nuba invest” d.o.o. Beograd je slovenačka firma „Nuba savetovanje i investiranje”.

Prema podacima iz slovenačkog registra, to preduzeće je, sa po 50 odsto akcija, u vlasništvu Rasta Tomažiča i Patrika Ceglara.

Njih dvojica su, po navodima slovenačkih i hrvatskih medija, vlasnici ili zastupnici još desetak firmi, a sa „Nubom” su bili umešani u veliku aferu oko kupovine i preprodaje građevinskog zemljišta u Kopru.

Podaci APR pokazuju da je slovenačka „Nuba” svoje preduzeće u Srbiji registrovala 10. aprila 2009. godine sa osnivačkim kapitalom od 3.000 evra i da ima samo jednog zaposlenog.

Reč je o preduzeću koje se do momenta ulaska u posao postavljanja optičkih kablova nije bavilo telekomunikacijama, niti je posedovalo bilo kakvu licencu za tu delatnost.

 

#Geto Srbija

Materijal:e-Novine

Creative Commons лиценца

JELKO KACIN: BEZOBRAZNA DRSKOST EVROPSKOG KLOVNA

28. септембра 2012. 1 коментар

 

Čini se da je bilo dovoljno vremena da se vidi kako će se nova srpska vlast ponašati u međunarodnim odnosima.

Naime, od kraja jula do danas, pokazalo se da u spoljnoj politici Srbije teško da će biti ikakvih ozbiljnijih promena, jer umesto vlade, Jelko Kacin vodi politiku Srbije.

 

Ustav

 

Srpski visoki zvaničnici više su puta ponovili da će dosledno poštovati sve ono što su bivši službenici srpske vlade potpisali u pregovorima sa šiptarskom stranom, a uz posredovanje, ili pre nametanje volje Brisela (posredno i Vašingtona).

Kosovo i Metohija, čini se, pušta se niz vodu. Rezoluciju 1244 niko među srpskim vodećim pozicionim političarima ne sme ni da pomene. S druge strane zagovara se podela te iskonske srpske zemlje; i to tako da Srbima pripadne ono što i danas suvereno drže u svojim rukama.

 

Jedan od primera krajnje snishodljivosti, na koji smo navikli u periodu autokratske vladavine Borisa Tadića, svakako je bezglasno trpljenje stalnih prekora i “packi” upućenih na račun Srbije; i to uz nepristojno šepurenje onih “Evropljana”, koji na Srbe otvoreno gledaju kao na nižu rasu.

Prosečan Srbin donekle bi bio u stanju da proguta poneko poniženje (ono “obrenovićevskog” tipa), ako bi iza takvog poniženja mogla da usledi bilo kakva korist, bilo kakvo opšte dobro.

Ne, u ovom slučaju poniženja se trpe za nekakva maglovita obećanja (biće kad bude, ako bude), iza kojih nema ničega opipljivog.

A takva obećanja za infantilne (pa i maloumne) u Srbiju donosi niko drugi do Jelko Kacin – Slovenac koji uživa u ulozi “bivšeg roba” i koji se danas, “s razlogom”, sveti svome “hegemonu”.

Nećemo se ovde previše osvrtati na sve “gafove” ovog bivšeg slovenačkog ministra informisanja i jednog od ključnih stratega slovenačke armade u desetodnevnom ratu protiv bivše JNA 1991.

Ipak, da pomenemo Kacinov provokativni pozdrav mirëdita (alb. ‘dobar dan’) u Skupštini Srbije  i izjave tipa, “Srbija će lakše u EU bez Kosova“, “Protiv sam rehabilitacije Mihailovića“, “Rusija nije više alternativa EU“, “Ako hoće pomoć EU Srbija se mora regionalizovati i decentralizovati“.

Iz navedenih primera vidimo da se Kacin trudi da vodi i spoljnu i unutrašnju politiku Srbije.

Za daljim nabrajanjem Kacinovih uvreda na račun srpske države nema nikakve potrebe, jer svakom iole normalnom građaninu potpuno je jasno da takav čovek ništa dobro ne želi Srbiji, niti iz njegovih usta može izaći bilo šta osim onoga što ide na štetu srpske države.

Poslednji u nizu Kacinovih “saveta” Srbiji prešao je “rubikon”. Čovek je usred Srbije, koristeći srpsko gostoprimstvo, u intervjuu novosadskom “Dnevniku” rekao:

Srbiji je potreban jedan moderan ustavni akt koji će omogućiti decentralizaciju, definisati Srbiju kao građansku zemlju i omogućiti lokalnim zajednicama da preuzmu odgovornost za brži razvoj“.

Svaka vlast, koja iole drže do časti svoje države, zabranila bi takvom “diplomati” ulazak u zemlju. Bez imalo dvoumljenja, taj čovek bi bio proglašen personom non grata.

Teško da bi takvog izaslanika EU otrpele i banana državice, ali, odnekud, srpske vlasti ne smeju da ga pogledaju u oči, a kamoli da mu nešto zamere u njegovom despotsko-razbojničkom šepurenju.

Kacin se ponaša kao da je Srbija maloletna, a on njen namesnik.

Taj EU gaulajter jednostavno nema nikakvog obzira, smatrajući da u Srbiji žive nepismeni urođenici, koje on mora da prosveti i pouči osnovnim manirima civilizovanog sveta.

 

Više puta Kacin je poručivao da se “Srbija mora decentralizovati i regionalizovati”.

 

Ako je to nešto što je korisno i dobro za državu, tada bi trebalo Kacina upitati, zašto ne insistira na decentralizaciji  svoje zemlje Slovenije, nego dolazi u Srbiju da građanima Srbije “soli pamet”.

U ustavu Slovenije, pod tačkom 4, jasno piše da je to “jedinstvena i nedeljiva država” (Slovenija je ozemeljsko enotna in nedeljiva država). Dakle, takav unitarizam u njegovoj “deželi” je dobrodošao i tamo nema nikakvog mesta cepanju na regione, pokrajine, oblasti i slično.

Srpski ustav za Jelka Kacina nije dovoljno savremen, jer, kobajagi, nije dovoljno građanski.

U srpskom Ustavu stoji da je Srbija “država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.”

Otuda, nije jasno, šta tu nije “moderno”? Možda pominjanje srpskog naroda? Ali, ako Nemačka može da bude država nemačkog naroda (što jasno piše u nemačkom ustavu), zašto to isto ne bi bilo dopušteno Srbiji?

Ili, uzmimo Kacinovu Sloveniju. Kako je sačinjen slovenački ustav? Zar se u ustavu njegove zemlje ne nalazi član koji glasi:

Slovenija je država vseh svojih državljank in državljanov, ki temelji na trajni in neodtujljivi pravici slovenskega naroda do samoodločbe.

To jeste, Slovenija je zemlja svih njenih građana, koja se zasniva na stalnom i neotuđivom pravu slovenačkog naroda (!) na samoopredeljenje. Čijeg naroda? Slovenačkog?

Eto i Slovenci mogu da imaju svoju državu, ali takvo pravo nikako se ne sme dopustiti Srbima.

Valjda, Srbi ne smeju da budu Srbi, ukoliko žele da ih “majčica” Evropa primi u svoje naručje. Da bi bili “moderni”, Srbi treba da se odreknu sebe, da zaborave svoje ime, da zaborave da su ikada u istoriji imali državu.

Kacin se čudi: Pa zar vam je teško to da uradite?

Zaista neshvatljivo. Ima li u srpskoj vlasti ikoga ko nije spreman da trpi ovakvo strašno ponižavanja. Ne postoji država na svetu u kojoj su prava manjina uređena na takav način kao u Srbiji.

Pokušajmo da zamislimo Turke koji pohađaju školu na turskom jeziku usred Nemačke! Naravno, nikom normalnom ne pada na pamet da je tako nešto moguće.

Zašto niko ne pita tog ratnog huškača iz devedesitih godina prošlog veka, zašto Srbi nisu priznati kao nacionalna manjina, iako ih ima između 40.000- 50.000, što čini blizu 2.5 posto slovenačkog stanovništva.

U stvari, Srba, Hrvata i muslimana u Sloveniji (kad se uzmu u obzir oni južni Sloveni koji se u etničkom smislu nisu izjasnili) ima gotovo 15 posto, ali ti ljudi nemaju nikakva posebna manjinska prava.

Da bi apsurd bio veći, takva prava imaju Italijani i Mađari, koji broje zajedno malo više od 10.000. Navodno, oni su tamo autohtoni. Član 5. slovenačkog ustava glasi:

Država (Slovenija) štiti ljudska prava i osnovne slobode; štiti i garantuje prava autohtonih nacionalnih zajednica Italijana i Mađara.”

 

O nekoj autohtonosti manjina, na balkanskim prostorima, besmisleno je govoriti. Na teritoriji severne Srbije, koja se danas u istorijskom smislu neopravdano naziva Vojvodina, na primer, najveći broj Mađara naselio se tokom 18 i 19. veka.

Tada su tu naseljavani i Slovaci, Rumuni, Rusini. Banat, Bačka i Srem bili su pretežno (ubedljiva većina) naseljeni Srbima. Austrougarska je želela da to stanje promeni, pa su zato, pored Mađara, Slovaka i Rumuna, na tom delu vekovne srpske zemlje naselili i veliki broj Nemaca.

Nažalost, o tome se u srpskoj istoriji veoma malo i površno uči.

 

I eto, Jelko Kacin ima hrabrosti i obraza da drži lekcije Srbiji, da zagovara njenu regionalizaciju, da traži da Srbija menja svoj ustav samo zato da bi Vojvodina dobila sve prerogative države.

Takvu osionost srpske vlasti tolerišu, brukajući svoju zemlju i ponižavajući svoje građane.

Da li će takvom vređanju države Srbije ikada doći kraj?

Za sada se ne vidi da je srpska zemlja spremna da očuva svoj ponos i dostojanstvo. A ako se tako nastavi, Srbije na kraju neće biti.

Po volji Kacina i sličnih EU “dušebrižnika”, ona će se tako regionalizovati i decentralizovati, da je tako usitnjenu niko neće moći pronaći na mapi Evrope.

 

Autor:Lazar Janićijević

#Geto Srbija

Creative Commons лиценца

PREMIJER, JE BRE, PREVARANT

21. септембра 2012. Коментари су искључени

 

Naš premijer je sitan politički prevarant. On je, kako bi se reklo, fotorobot iz one čuvene izreke da vlast kvari ljude, a mnogo vlasti neke ljude mnogo kvari.

 

Piše: Miša Brkić

 

Dacic

 

Od kad je postao predsednik Vlade, nikad s njim nismo načisto – da li peva ili nas vara. A ni jedno ni drugo mu baš ne ide od ruke. Guča, Vranje, Sarajevo, Brisel… sve su to mesta na kojima je pokušao da se isproba na estradno-kafanskoj sceni, to je uglavnom izazvalo podsmehe u stilu “ovaj ne bi mogao da zaradi ni za vodu”.

A “rad u interesu naroda”, kako naš premijer voli da govori o svom poslu u Vladi, sve više liči na one njegove kafanske tezge s mnogo prepevanih sevdalinki, Miloševićevskog podvriskivanja, demagoškog falšovanja i cicvarićevske improvizacije.

 

U želji da bude orginalan, duhovit, ciničan i dopadljiv širokim narodnim masama, naš premijer je pre neki dan osuo drvlje i kamenje po Fiskalnom savetu Srbije. Savet ga je “ujeo za srce” svojom ocenom rebalansa budžeta u kojoj se tvrdi da premijer i njegovi ministri ništa ne preduzimaju na spasavanju Srbije od bankrota, odnosno da sve što rade javne finansije vodi ka kolapsu.

U tom izveštaju premijer je apostrofiran kao osoba koja se, kao ministar unutrašnjih poslova, svesrdno trudi da pripomogne u tom naumu.

Sav kipteći od besa, on je samo je čekao priliku da se osveti Fiskalnom savetu. U prepoznatljivom stilu “ko je, bre” taj Fiskalni savet (prvo je tom uzrečicom ošinuo MMF, pa Zapad, pa EU) napao je tu nezavisnu instituciju i kao usput se zapitao “gde je Savet bio u prethodne četiri godine kada je Vlada Mirka Cvetkovića pravila taj deficit”.

I još je dodao: “ne pada mi na pamet da slušam propagandu neoliberalnog koncepta koji je propao svugde u svetu”.

Šta se krije iza ovako necivilizovanog političkog napada na Fiskalni savet?

Da li je naš premijer samo prosečan Srbin koji sporo pamti i brzo zaboravlja, pa ne može da se seti od kada Savet postoji, i šta je sve do sada sve učinio deleći savete i sugestije izvršnoj i zakonodavnoj vlasti?

Ne bi se moglo reći.

 

Dakle, Dačić zna da je Fiskalni savet izabran krajem marta 2011. godine i da je tada napravio svoj prvi izveštaj sa ocenom fiskalnih kretanja u prvom tromesečju.

U tom prvom izveštaju za vreme Vlade Mirka Cvetkovića, Fiskalni savet je zapisao: …”Prihodi budžeta nisu iznadprosečni i ta iluzija ne sme biti povod za dodatno trošenje, na primer za jednokratno ili trajno povećanje plata i penzija… U javnosti su sve prisutnija upozorenja o neodrživom rastu javnog duga, a Fiskalni savet ističe da taj dug iznosi 40 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) i da će se stabilizovati ispod dozvoljene granice od 45 odsto ukoliko se budu poštovala fiskalna pravila. U suprotnom moguća je kriza duga…“.

Samo da se podsetimo – kad je Fiskalni savet upozorio na moguću krizu duga, naš sadašnji premijer u to vreme bio je prvi potpredsednik Vlade Mirka Cvetkovića i ministar unutrašnih poslova

Savet se oglasio i 22.decembra Ocenom predloga Zakona o budžetu za 2012. u kojoj se kaže: …”Analiza ukazuje na moguće precenjivanje javnih prihoda u 2012. godini…”. 

U  to vreme prvi potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova bio je – naš sadašnji premijer. I nije mogao a da ne pročita jedan deo Ocene Fiskalnog saveta koji se odnosio baš na njega, na ministra unutrašnjih poslova.

Ocena je glasila ovako: Usvajanje pojedinih Zakona, poput Izmena Zakona o policiji, može biti opasan presedan kojim se zaobilaze fiskalna pravila. Izmenama Zakona o policiji povećane su naknade za policijske službenike zbog čega će se za zarade u Ministarstvu unutrašnjih poslova u 2012. godini izdvajati dodatnih 3,6 milijardi dinara u odnosu na 2011. godinu. Zakonska indeksacija plata u javnom sektoru definisana je Zakonom o budžetskom sistemu i predstavlja (uz penzije) osnovno sidro kojim se obuzdava rast javnih rashoda. Usvajanje pojedinačnih zakona sličnih ovome zato može narušiti fundamente na kojima počiva politika javnih rashoda u Srbiji. Za povećanje zarada u javnom sektoru nema ekonomskog opravdanja, ne samo zbog visokog deficita i rizika s kojima se suočava fiskalna politika, već i zbog toga što relevantne studije (Svetska banka i druge) pokazuju da postoji višak zaposlenih u javnom sektoru, ali i da su visina plata i sigurnost posla veći u javnom nego u privatnom sektoru”.

Pre neki dan Fiskalni savet je izašao sa Ocenom rebalansa budžeta za 2012. godinu i ponovo ukazao na štetočinsko delovanje ministra unutrašnji poslova i (sada) našeg premijera: “U pojedinim ministarstvima predviđeno je povećanje rasta zarada mimo važeće zakonske indeksacije. Rebalansom budžeta je predviđeno ukupno povećanje izdvajanja za zarade u odnosu na prethodnu godinu za gotovo 15 odsto, što se nikako ne može objasniti zakonskom indeksacijom. Posmatrano detaljnije – po pojedinačnim ministarstvima – uočili smo povećanja rashoda za zaposlene koja urušavaju sva zakonska ograničenja u pogledu kretanja zarada u javnom sektoru (Ministarstvo unutrašnjih poslova). Ovakvom praksom relativizuje se značaj predloženog ograničenja rasta zarada”.

Fiskalni savet je jedna lepo vaspitana nezavisna institucija, pa neće direktno da kaže da je rebalans budžeta zapravo jedna velika podvala i da je na čelu tog udruženja lično premijer i ministar policije; on je prednjačio u kršenju zakona, tako što je rashode za zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova rebalansom budžeta povećao čak za 6,5 milijardi dinara (oko 60 miliona evra), a “knjižio” ih, da bi prikrio prevaru, kao – socijalnu pomoć.

Dakle, Fiskalni savet odavno ima na radaru ministra unutrašnjih poslova (koji je bio prvi potpredsednik Vlade a potom i premijer) i prati njegovo štetočinsko ponašanje i ozbiljno kršenje zakona.

To su teška zlodela protiv države Srbije; ugrožavanje finansijskog sistema zemlje, kršenje zakona, budžetska nedisciplina, namerno izazivanje bankrota države…

Ako sve to može da radi predsednik Vlade, šta onda ostaje običnim građanima i običnim preduzetnicima, da li premijer građanima šalje poruku da zakoni mogu nekažnjeno da se krše, da se zaobilaze propisi i da se narušava stabilnost javnih finansija…   

Dakle, nije da naš premijer ne zna “ko je, bre” taj Fiskalni savet i da se oglašavao u vreme Vlade Mirka Cvetkovića.

Itekako se, bre, oglašavao i javno upozoravao da je ministar unutrašnjih poslova i premijer opasan populista i “remetilački faktor” srpskih javnih finansija.

I da nama u Srbiji nije kriv “neoliberalni koncept”, kako hoće da prikaže naš premijer vičući “drž’te vuka”.

Krivac je, bre, baš ON – naš premijer i ministar naše policije.

 

#Geto Srbija

Izvor: Peščanik

Creative Commons лиценца

DRAGAN ĐILAS: MUTNI G(K)RADONAČELNIK

18. септембра 2012. Коментари су искључени

 

Dragan Đilas, još uvek aktuelni gradonačelnik Beograda i još uvek aktuelni zamenik predsednika Demokratske stranke, inicirao je izgradnju najskupljeg mosta preko Save u Beogradu.

 

 

Most na Adi, iako predstavlja moderno rešenje, još nije završen, a plaćen je više od 500 miliona evra sa pristupnim saobraćajnicama.

Dužina mosta je 929 metara, najduži raspon je 376 metara. Visina pilona je 200 metara, širina saobraćajnice 45 metara, sa šest traka za automobile, dva šinska koloseka i stazama za pešake i bicikliste. Most je konstruisan kao kontinuiran raspon sa jednim pilonom i sistemom asimetričnih kosih kablova, i pretenduje da postane novi simbol grada sa svojim impresivnim pilonom i dimenzijama.

 

Iako je predlog modela mosta kritikovao deo stručne javnosti kao skupo i nepraktično rešenje, ono je prihvaćeno 2008. godine.

Uz ocene koje su predstavili javnosti, ljudi iz DS govorili su da će taj most koštati 85 miliona evra, gde bi još 65 miliona evra bilo potrošeno na izgradnju prilaznica. Kada je trebalo potpisati ugovor, cena mosta je podignuta za još 120 miliona evra.

Tada se došlo do toga da vrednost celokupne izgradnje mosta treba da iznosi 270 miliona evra.

Cena je za nekoliko godina gotovo udvostručena, a gradonačelnik Đilas nije objasnio zbog čega se to dogodilo.

Da bi obilaznica oko Beograda bila kompletirana, procenjeno je da je potrebno oko 400 miliona evra. Stručna javnost je tu cenu izgradnje obilaznice uporedila sa cenom koju ima probijanje autoputa kroz Grdeličku i Sićevačku klisuru, kao i sa cenom izgradnje južnih delova Koridora 10.

 

 

 

Da je most nepraktičan govori i podatak da preko njega dnevno u proseku ne prođe ni 20.000 vozila, a poređenja radi, preko mosta Gazela, koji je samo nekoliko stotina metara udaljen od megalomanskog Mosta na Adi, prođe više od 160.000 vozila dnevno.

Preskupi most, prema oceni jednog dela stručne javnosti, neće moći da se veže za metro, već će preko njega moći da se  postavi samo tramvajska pruga, a Beograđani će morati ponovo novac da izdvajaju za most koji bi trebalo da se uveže sa budućim metroom, ako ga uopšte bude i bilo.

Đilas je odbacio sve optužbe stručne javnosti koja je imala drukčije mišljenje – da je most megalomanski projekat i da je za cenu ovog mosta bilo moguće izgraditi tri druga. On je rekao da se, kada je u pitanju cena, ne gleda samo dužina mosta, već se cena posmatra po kvadratu i naglašava da je cena ovog mosta oko 2.500 evra po kvadratu, prema čemu je taj most „među najjeftinijima u svetu“.

Akademik Nikola Hajdin, koji je imao odlučujuću reč u izgradnji ovog mosta, rekao je da je cena mosta ipak 3.000 evra po kvadratu.

Naravno, sada se nameće pitanje kolika je onda ukupna površina samog mosta sa pristupnim saobraćajnicama, pilonom i procentom svih učesnika u lancu uključenih u izgradnju najskupljeg mosta na svetu.

Prodajući priču Beograđanima o najlepšem mostu, još uvek aktuelni gradonačelnik izgradnju mosta je iskoristio za predizbornu kampanju u trci za gradonačelnika Beograda.

“Prava cena Mosta na Adi nije dostupna javnosti, a most nije smanjio gužve u Beogradu već je samo dodatno omalovažio Beograđane koji će kredite, koji su uzeti za izgradnju, morati da vraćaju iz svojih džepova”.

 

POREĐENJE:

 

Penobskot most
SAD, država Mejn

Most na reci Penobskot je izgrađen 2006. godine. Dužina mosta 646 metara, visina 136 metara, cena 65 milona evra.

Za jedan most preko Ade moglo je da se napravi šest ovakvih američkih mostova.

 

 

Zihoumen most – Kina

Most spaja dva ostrva u oblasti Žoušan, na istočnoj obali Kine. Otvoren je 2009. godine. Dužina mosta je 2.700 metara (najduži raspon 1650 m), visina 211 metara, cena 289 miliona evra.

Da je most preko Save koštao po metru dužine kao ovaj kineski, cena ne bi prešla 100 miliona evra.

 

  

Most „kamenorezac“ u Hongkongu – Kina

Otvoren krajem 2009. godine, povezuje dva ostrava. Dužina mosta 2.460 metara, visina 343 metra, cena 400 miliona evra.

S obzirom na to da ima sedam pilona i najduži raspon sličan mostu na Adi (s tim što je dva puta viši), može se zaključiti da bi se Sava premostila najmanje sedam puta za cenu Mosta preko Ade.

 

 

Most Mijo – Francuska 

Najviši drumski most na svetu, otvoren je 2004. godine, deo autoputa koji spaja Pariz i Barselonu. Čine ga sedam pilona.

Njegova dužina je 2.460 metara, a najduži raspon je 342 metra. Visina mu je 343 metra, a cena je bila 400 miliona evra.

S obzirom na to da ima sedam pilona, i najduži raspon sličan mostu na Adi (s tim što je skoro dva puta viši), možemo zaključiti da bi Francuzi premostili Savu najmanje sedam puta za iznos koji je plaćen za Most preko Ade.

 

#Geto Srbija

Materijal:Pravda

Creative Commons лиценца

TAJNI POSLOVI IVICE DAČIĆA

17. септембра 2012. Коментари су искључени

 

Ministarstvo unutrašnjih poslova koje vodi Ivica Dačić proglasilo je tajnom ugovor sklopljen sa firmom Vladimira Cizelja, jednog od ključnih aktera afere „Kofer“, o nabavci opreme za obezbeđivanje Univerzijade koja je isporučena čitavih godinu i po dana posle održavanja Univerzijade.

Iz nalaza Državne revizorske institucije vidi se i da je ugovor o ovom tajnom poslu između MUP-a i Cizeljeve firme, vrednom više od 20 miliona dinara, potpisan čak dva meseca pošto je Univerzijada završena.

Državni revizor je utvrdio da Cizeljeva firma do dana revizije nije dostavila čak ni fakturu za izvršeni posao.

 

Piše: Ivan Ninić

 

Dacic

 

Nalaz DRI pokazuje da je u julu 2009. godine MUP pokrenuo proceduru poverljive nabavke opreme za javnu bezbednost za Univerzijadu, a da je u septembru – dva meseca po završetku Univerzijade (1-12. jul 2009) sklopljen ugovor sa firmom Vladimira Cizelja. 

 

Ministarstvo unutrašnjih poslova i Vlatacom d.o.o, Beograd zaključili su Ugovor o nabavci sredstava za posebne namene 05/3 broj 404-10852/09, od 08.09.2009. godine, strogo poverljivo.

Predmet ugovora je izrada i implementiranje Projekta bezbednosti učesnika Univerzijada Beograd 2009 softver za praćenje i prepoznavanje registarskih tablica vozila i 10 kamera, u svemu prema usvojenoj ponudi broj 05/3-1-135/09 od 24.07.2009. godine i dopuni ponude od 30.07.2009. godine (član 1). Ugovorena vrednost dobara iznosi 19.893.000 dinara, sa PDV 23.474.000 dinara (član 2)“, navodi se u izveštaju DRI.

 

Prema navodima revizora, ugovoreno je avansno plaćanje u iznosu od 70 odsto i to u roku od 10 dana od potpisivanja ugovora, a ostatak od 30 odsto po isporuci, dostavljanju fakture i izvršenom kvalitativnom i kvantitativnom prijemu.

Rok za montiranje opreme, kao bitan element ugovora, bio je 40 dana od dana zaključenja ugovora, uz obavezu plaćanja penala ukoliko se posao ne obavi u dogovorenom intervalu. Međutim, mesec dana pošto je posao dodeljen Cizeljevoj firmi, tačnije 9.10.2009. godine, aneksom ugovora rok za montiranje opreme pomeren je dok se ne pribave sva neophodna dokumenta.

Pošto je atest od Direkcije za mere i dragocene metale dobijen tek 11.11.2010. godine, sistem je u upotrebu stavljen tek od 28.12.2010. godine.

Prema građevinskom dnevniku, Vlatacom je 23.12.2009. godine počeo sa montažom kamera i instaliranjem opreme za praćenje i prepoznavanje registarskih tablica. Aktom broj 18275 od 30.12.2010. godine Vlatacom je obavestio Ministarstvo unutrašnjih poslova da je od 28.12.2010. godine oprema u funkciji i da su se stekli uslovi za primopredaju.

Prema Informaciji Ministarstva unutrašnjih poslova od 11.04.2011. godine, prekoračenje roka u realizaciji ugovora  usledilo je zbog što je Vlatacom uveden u posao 23.12.2009. godine kada se pristupilo pribavljanju saglasnosti i pripremi prostora za smeštaj opreme  i  proceduri za  dobijanje atesta od nadležnih institucija (izdat od Direkcije za mere i dragocene metale 11.11.2010. godine).

Ovo nije jedini „poverljivi“ posao MUP-a i Cizelja. U poslednje četiri godine MUP pod vođstvom Ivice Dačića je uplatio 419.963.933 dinara preduzeću u kojem Cizelj zvanično ima 40 odsto vlasništva.

Informacije o vrsti opreme, ceni i načinu na koji je ona nabavljena ne mogu se pronaći u bazi podataka Uprave za javne nabavke, jer su MUP i firma Vlatacom poslove dogovorili mimo Zakona o javnim nabavkama. Primenjena je strogo poverljiva, odnosno tajna procedura nabavke opreme za javnu bezbednost, uz obrazloženje da se nabavljaju „sredstva posebne namene“.

Istražujući tokove budžetskog novca u MUP-u, Pištaljka je došla do podataka da je to ministarstvo u decembru 2008, pet meseci pošto je Dačić postao ministar, na račun preduzeća Vlatacom uplatilo 121.326.140 dinara, a potom i 720.767 dinara.

Poslovanje MUP-a i pomenute firme nastavljeno je i u 2009. godini, kada su zabeležene uplate od 250.729.380 dinara, zatim je u 2010. godini uplaćeno 24.068.232 dinara, u 2011. godini 15.588.983 dinara i u prvih pet meseci 2012. godine 7.530.431 dinar.

Zbog činjenice da je MUP izvršio nešto više od 40 transakcija u korist firme Vlatacom, ukupne vrednosti 419.963.933 dinara, saradnik Pištaljke je početkom juna ove godine od tog državnog organa bezuspešno zatražio informacije o vrsti nabavke, kopije ugovora i izveštaje o oceni tenderskih ponuda.

Umesto da dostavi traženu dokumentaciju u pisanoj formi, Biro za informacije od javnog značaja pri Kabinetu ministra policije pozvao je saradnika Pištaljke da izvrši uvid u tendersku dokumentaciju u prostorijama MUP-a.

Pošto Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ostavlja mogućnost tražiocu informacije da izabere da li želi da dobije kopije dokumenata ili da ostvari uvid u dokumenta, saradnik Pištaljke se opredelio za kopije dokumenata, zbog čega je na odluku MUP-a izjavio žalbu Povereniku za informacije.

Na osnovu reakcije nadležnih iz MUP-a, stiče se utisak da oni zapravo žele da spreče da bilo koji dokument o poslovanju sa firmom Vlatacom iz njihove arhive izađe u javnost. 

 

Tajna nabavka od 3,5 miliona evra

 

Državna revizorska institucija (DRI) navela je u izveštaju o poslovanju MUP-a za 2010. da je preko firme Vlatacom nabavljen i najsavremeniji radio sistem, poznat pod nazivom Tetra sistem, koji pored komunikacije na terenu pruža mogućnost pretrage i lociranja lica i vozila.

Ovaj sistem u MUP je uveo Dušan Mihajlović, koji je prvi i potpisao ugovor sa Cizeljevom firmom.

„Ministarstvo unutrašnjih poslova je zaključilo 5.12.2008. godine Ugovor o isporuci opreme „Tetra System“ II faza, strogo poverljivo, 05/3-1 broj 404-14985/08 od 09.12.2008. godine, sa Motorola Israel LTD („Motorola“) preduzećem koje je u potpunom vlasništvu Motorola Inc. SAD, a koje je registrovano u Izraelu i Vlatacom d.o.o., Beograd (implementarni partner).

Ministarstvo unutrašnjih poslova nije sprovelo nabavku u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama, jer smatra da je predmet ugovora nabavka opreme čije tehničke karakteristike predstavljaju tajnu kao i sistem u koji se implementira.

Ukupna cena po Ugovoru iznosi 3.517.650 EUR“, navodi se u izveštaju DRI. Inače, cena opreme je 2.318.818 evra, a preostali iznos od 1.198.832 evra odnosi se na obuku, održavanje, kriptozaštitu i sl.

 

Revizori su utvrdili da je MUP za nabavku opreme za javnu bezbednost, zaključno sa 31.12.2010. godine, uplatio avanse od 339.466.000 dinara preduzeću Vlatacom i to 333,3 miliona dinara su avansi iz 2008. i 2009. godine, dok je od iznos od 6,1 milion dinara uplaćen u 2010. godini. Inače, ugovorom između MUP-a i firme Vlatacom bilo je dogovoreno avansno plaćanje (40%+60%), kao i to da MUP plati sve kursne razlike i troškove otkupa deviza, kao i to da Vlatacom transferiše novac Motoroli u roku od sedam dana od dana prijema novca od MUP-a.

Prema navodima revizora, MUP je na ime kursne razlike firmi Vlatacom uplatio 57.546,53 evra (tada 5.735.000 dinara), kao i uvozničku proviziju u iznosu od 414.000 dinara. 

Osim pomenute dve nabavke poverljivog karaktera, revizori su kontrolisali i nabavku ukupne vrednosti 48.635.000 dinara sa PDV, koju je MUP izvršio od firme Vlatacom po ugovoru broj: 404-194/09, od 29.01.2009. godine.

U pitanju je nabavka usluga hardverskog i softverskog održavanja sistema AFIS/FIIS, kao i isporuka i ugradnja rezervne opreme. U ovom slučaju resorni ministar Ivica Dačića prilikom izbora Cizeljeve firme nije sproveo otvoreni tenderski postupak, već pregovarački postupak sa pogađanjem.

Ovako netransparentan način saradnje Dačića i Cizelja, odnosno MUP-a i firme Vlatacom omogućen je Uredbom o sredstvima za posebne namene („Službeni glasnik RS“, br. 29/2005 i 7/2010), koja predstavlja osnov za sprovođenje poverljivih nabavki u MUP-u i koja takve nabavke izuzima iz redovne procedure ustanovljene Zakonom o javnim nabavkama.

Sporna uredba određuje sredstva posebne namene (pokretne i nepokretne stvari), ali i način i postupak pribavljanja tih sredstava za potrebe MUP-a. O tome šta će se na ovakav način nabaviti odlučuje ministar unutrašnjih poslova, koji ujedno i obrazuje komisiju za poverljive nabavke.

Poverljiva nabavka se sprovodi putem neposrednog ugovaranja, a na način koji obezbeđuje ekonomičnost i efikasnost upotrebe budžetskih sredstava. Takođe, osnovni kriterijum pri realizaciji poverljive nabavke treba da bude kvalitet i funkcionalnost (član 8. uredbe), ali u tom pogledu nije propisan mehanizam kontrole.

Naime, uredbom nije propisana obaveza izveštavanja Uprave za javne nabavke ili nekog drugog državnog organa o pokrenutim i sprovedenim poverljivim nabavkama.

 

Ko je sve poslovao sa Cizeljem

 

Prema podacima do kojih je Pištaljka došla, firma Vlatacom poslovala je i sa Ministarstvom odbrane koje je tada vodio Dragan Šutanovac.

To ministarstvo je Cizeljevom preduzeću 2010. i 2011. godine uplatilo ukupno 21.637.954 dinara. O poslovima Šutanovca i Cizelja nema podataka u bazi Uprave za javne nabavke, što implicira da su u pitanju tzv. „poverljive nabavke“.

Međutim, prema evidenciji Uprave za javne nabavke sa firmom Vlatacom poslovali su i JP PTT, Agencija za borbu protiv korupcije i Ministarstvo spoljnih poslova. Sva tri državna organa su zaključila ugovore kroz pregovarački postupak sa pogađanjem.

JP PTT je kupilo opremu u vrednosti od 36,7 miliona dinara (17.2.2009), Agencija je kupila hardversku i softversku opremu u vrednosti od 21,5 miliona dinara (15.4.2010), dok je resor spoljnih poslova kupio čitače za biometrijske pasoše u vrednosti od 1,2 miliona dinara (13.12.2010).

 

PRILOZI:

 

Uplate na račun Vlatacom u 2009. godini

Uplate na račun Vlatacom u 2010. godini

Uplate na račun Vlatacom u 2011. godini

 

Podsećanje: Afera „Kofer“

 

U preduzeću za projektovanje, inženjering i proizvodnju Vlatacom udeo od 44 odsto ima Slovenac Vladimir Cizelj, koji je široj javnosti postao poznat početkom 2006. godine, posle hapšenja tadašnjeg viceguvernera Narodne banke Dejana Simića i visokog funkcionera SPS-a Vladana Zagrađanina, uz zaplenu kofera sa 100.000 evra.

Ovo hapšenje se odigralo 15 minuta pošto je Dačić napustio Simićev stan. (Ranije tog dana, po Dačićevom svedočenju, on i Zagrađanin bili su u Cizeljevoj kancelariji.) Prema optužnici, novac je bio mito da bi Narodna banka vratila dozvolu za rad Kreditno eksportnoj banci (KEB) i da bi se olakšalo  poslovanje lizing kompanije i osiguravajućeg društva u vlasništvu izraelske TBI grupe.

U sudskom postupku koji je vođen protiv Simića i Zagrađanina, aprila 2009. godine, svedočio je i Dačić, koji je potvrdio poznanstvo sa Cizeljem. U svom svedočenju, Cizelj je rekao da je Dačića svojevremeno upoznao sa poroblemima koje njegova TBI grupa ima u Srbiji i da se od tada sa njim „intenzivno družio“.

Zbog nedostatka dokaza, Viši sud u Beogradu je u maju 2010. godine doneo oslobodio krivice Dejana Simića i Vladana Zagrađanina.

 

#Geto Srbija

Izvor: Pištaljka

Creative Commons лиценца

BONDSTIL…”PRAVO MESTO” TRGOVINE ORGANIMA

14. септембра 2012. Коментари су искључени

 

Ponovo nas ubeđuju da su vađenje organa otetim Srbima na KiM vršili priučeni kursisti u improvizovanim bolnicama u gudurama na severu Albanije, a ne u Bondstilu u kome rade najbolji hirurzi sa vrhunskom tehnologijom.

 

010908-A-9680K-513

 

U večeri nakon proglašenja kraja nadgledane nezavisnosti tzv. Kosova, na RTS je puštena „specijalna emisija“ u kojoj je prikazan razgovor sa „zaštićenim svedokom“, koji je „dokazao“ da su Srbima vađeni organi u improvizovanim bolnicama u gudurama na severu Albanije.

Priča stravična, gleadoci zapanjeni, danas se samo o tome govori. Pametna medijska bomba je pukla i napravila veliku štetu.

Ali, ne štetu separatistima koji su juče sa svojim prijateljima iz EU i NATO slavili „pravu nezavisnost“, već štetu Srbiji i istrazi o trgovini organima otetih Srba.

 

Tempiranje „svedočenja“

 

Interesantan je termin prikazivanja emisije. Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević se pohvalio da tužilaštvo već dugo ima ovog „svedoka“, tako da je materijal za emisiju sniman ranije.

Emisija je bila pripremljena i čekala pogodan politički trenutak.

Juče su u Prištini prijatelji tzv. Kosova, ali i „prijatelji Srbije“ Filip Riker, Štefan File i ostali govorili o velikom napretku tzv. Kosova, kosovskom suverenitetu i „kriminalcima sa severa“ koji su protiv mira.

Njihove poruke su prošle gotovo neopaženo, jer ih je u senku bacio iskaz „zaštićenog svedoka“.

Prvi cilj ove pametne medijske bombe je ispunjen – pažnja je skrenuta sa suštinske poruke koja je juče izrečena u Prištini, a to je da će EU i NATO štititi suverenitet tzv. Kosova, bez obzira šta o tome mislila Srbija.

Umesto da javnost Srbije juče glasno pita vlastodršce šta su učinili za odbranu Kosova i Metohije, podmetnuto je „svedočenje“ koje je trebalo da pokaže kako domaći organi napreduju u istrazi o trgovini organima otetih i ubijenih Srba.

Ceo dan se priča o velikom uspehu domaćih organa da raskrinkaju kriminalce sa KiM, svedoku pokajniku koji je zbog griže savesti priznao stravičan zločin, pri čemu ponovo gledamo slike fantomske žute kuće (iako je „svedok“ nije pominjao, već je govorio o drugoj lokaciji), u kojoj su navodno izvađene hiljade organa za prodaju bolesnim bogatašima širom sveta.

 

U šta mi to treba da poverujemo?

 

Sam iskaz ovog „svedoka“ podseća na iskaze lažnih haških svedoka, koji su lepo naučili šta treba da kažu, ali je pun nelogičnosti, posebno kada je reč o jednoj složenoj hirurškoj operaciji kakva je vađenje organa za transplantaciju.

„Svedok“ je izjavio da je operacija bila mnogo važna i pri tom hitna, i da mora što pre biti izvađeno srce.

Ovakva vrsta operacije zahteva ozbiljne medicinske pripreme i vrhunsku stručnost hirurga koji operaciju izvodi, pri čemu prostorija za operaciju, kao i hirurški instrumenti, moraju biti odgovarajući i sterilni.

Takođe, organ mora da se čuva u posebnim uslovima i što pre transportuje.

Ovo je mininum medicinskih standarda za transplantaciju. Kada se tome doda da je neko platio nekoliko desetina hiljada evra za organ, „usluga“ zaista mora da bude vrhunska.

 

A, kako je to izgledalo prema rečima „svedoka“?

 

Hirurg je prošao dvonedeljnu obuku na plastičnoj lutki u jednoj školi na severu Albanije.

Za dve nedelje ovaj genijalni „svedok“ je savladao anatomiju, fiziologiju i hirurške tehnike i stekao dovoljno iskustva da može da izvodi složene zahvate, kao što je vađenje srca.

Pri tom, „svedok“ do ove operacije uopšte nije video pravi ljudski organ. Operaciona sala u kojoj je vađeno srce je bila neka učionica, u kojoj je hirurški sto improvizovan spajanjem školskih klupa.

Nema šta, visoki medicinski standardi?!

Operacija počinje tako što je jedan terorista doveo zatvorenika sa rukama vezanim na leđima. Zatvorenik je bio prebijen, toliko da se jedva kretao.

Dvojica čuvara su ga stavila na improvizovani sto, a onda su pozvali još dvojicu da ga drže za noge. Onako teško pretučeni čovek, kakav je bio ovaj iz iskaza „svedoka“, verovatno je imao i neke unutrašnje povrede, ali to naravno niko nije proveravao.

Bez ikakvog pregleda u kome bi se ustanovilo u kakvom je stanju srce, samo su ga stavili na sto.

Svi su oprali ruke nekim tečnostima, a famozni D, koji im je, prema „svedočenju“ polivao, je uzeo još jednu gazu i litarsku flašu od debelog stakla, providne tečnosti, otvorio je i oprao grudni koš zatvorenika.

Tako je izgledala priprema za operaciju vađenja organa koji neko treba da plati nekoliko desetina hiljada evra.

 

Kako se pri tom ponašao „glavni hirurg“

 

„Ja sam stajao sa desne strane zatvorenika, a D. mi je pokazivao po grudnom košu zatvorenika gde treba da sečem. Mene je uhvatila panika. Ja sam onda počeo da se tresem. Baš da se tresem.“ – kaže „glavni hirurg“.

Da li čovek u ovakvom stanju može da izvodi hirurški zahvat, pa još tako složen? Naravno, da ne može. Čak i smirivanje i uverevanje „kako smo to učili“, od preplašenog kursiste koji se trese ne može da napravi vrhunskog hirurga transplantologa.

Ono što je kasnije usledilo, sa vrištanjem žrtve i šikljanjem krvi, liči na scene stravičnog mučenja iz horor-filmova, a ne hirurški zahvat za transplantaciju organa.

Takvom mučenju su Srbi sigurno podvrgavani u kampovima OVK, ali da bi se krvoločne terorističke zveri iživljavale, a ne da bi se organi žrtava skupo prodavali bogatim „klijentima“.

Hirurški zahvat, koji je „svedok“ opisao liči na tehniku koja se koristi pri vađenju organa, i to su potvrdili hirurzi, kao što je Dragoš Stojanović, koji je rekao da opisi deluju verodostojno. Ipak, „svedok“ je mogao da nauči kako izgleda postupak da bi njegov iskaz delovao uverljivo.

Na suđenju Srbima pred Haškim tribunalom, posebno na suđenjima Miloševiću i Šešelju, pojavljivali su se svedoci sa naizgled uverljivom pričom, da bi se kasnije ustanovilo da su svedoci samo naučili teskt koji im je tužilaštvo napisalo.

S obzirom na prijateljstvo Vukčevića i Haga, sumnja da se tako nešto i ovde desilo je i te kako osnovana.

Operacija se završava time što „svedok“ seče rebra svoje žrtve improvizovanim makazama od bajoneta, koji je prethodno malo ispran alkoholom.

Bez obzira što nije bilo ni štipaljki za vene, ni druge potrebne hirurške opreme, priučeni prestravljeni kursista, vadi srce koje još uvek kuca, stavlja ga u kutiju i frižider koji su mu doneli.

Na kraju, nakon što su frižider sa srcem stavili u automobil, „svedok“ kao pravi holivudski heroj, dobija pohvalu za brzo i dobro urađen posao.

I, sada, mi treba da poverujemo da su na ovakav način u zabitima severne Albanije vađeni organi hiljada Srba od kojih je Tačijeva banda zaradila milione?

 

Glavna šteta od pametne medijske bombe

 

Tužilac Vukčević se hvali da je ovo ključni svedok u istrazi, koja će doprineti da se otkriju zločinci iz tzv. žute kuće.

Javnost treba da bude uverena kako država radi svoj posao i goni Tačija i njegovu bandu, kao i da su teroristi iz OVK jedini krivci za monstruozne zločine nad Srbima.

Tači jeste bandit i njegove ruke su krvave do ramena, ali pravi krivci nisu na toj strani.

Na Kosovu i Metohiji zaista postoji mesto na kome transplantacija organa može da se obavi bez ikakvih rizika, jer na tom mestu postoje najbolje bolnice u kojima rade vrhunski stručnjaci sa dugogodišnjim iskustvom, za velike plate, sa svom neophodnom opremom.

Tu je i aerodrom, heliodrom, hotel, jako obezbeđenje i sve drugo što je klijentima potrebno da bi se osećali ugodno dok za veliki novac čekaju organ izvađen od kidnapovanog Srbina.

To mesto nije u nekoj žutoj kući u gudurama, to mesto je baza “Bondstil”.

Tamo „klijenti“ mogu da dobiju vrhunsku medicinsku uslugu.

 

„Svedočenje“ o izvađenom srcu koje kuca, sračunato da zaokupi naše emocije, će istragu odvesti veoma daleko od Bondstila, samim tim daleko i od utvrđivanja istine o tome šta se dogodilo otetim Srbima.

To je najveća šteta koju je izazvala medijska bomba, koju su zajedno postavili vlastodršci i mediji u Srbiji po nalogu svojih i Tačijevih prijatelja iz EU i NATO.

 

Autor: Ratko Vukanić

#Geto Srbija

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: