Архива

Posts Tagged ‘djilas’

OPRAŠTANJE GREHOVA I ZAŠTITA UZ SVEŽANJ NOVCA KAO „ZNAK MALE PAŽNJE“!??

9. септембра 2016. 1 коментар

 

Od kada je najavljen kao kandidat za prvog potpredsednika Vlade Srbije, Aleksandar Vučić je, iz sveg glasa, obećavao da će se žestoko, i bez odlaganja, obračunati sa organizovanim kriminalom, korupcijom, da će pred sud izvesti sve one koji su opljačkali Srbiju, urušili njenu bezbednost.

Ubrzo je, skrušenim glasom, najavio da će, iza rešetaka, otići i njemu veoma bliska osoba, misleći na brata Andreja. Njegovi mediji, nad kojima je već imao uspostavljenu kontrolu, postali su njegovi službeni bilteni, poput Informera, Večernjih novosti, Politike, TV Pink, a potom redom, najavljivali su hapšenja, počev od tadašnjeg premijera Ivice Dačića, pa do Miroslava Miškovića, a na njihovom tapetu su bili svi oni, u koje je Vučić, iz potaje, upirao prstom.

Ali, potom je šizofreni prvi potpredsednik Vlade Srbije postao premijer, odustao je od zahteva EU za preispitivanjem 24 sporne privatizacije, a svi pljačkaši, koji su do njegovog preuzimanja vlasti, iz zemlje izneli preko 50 milijardi evra – amnestirani su. On je od tada postao gospodar koji prašta, nagrađuje i štiti. Samo za velike pare….

 

                      Milica Grabež

SKRIVANJE POTREBNIH LJUDI

 

Predsednik Hrvatske demokratske zajednice i prvi potpredsednik Vlade Hrvatske Tomislav Karamarko podneo je pre tri meseca ostavku  u stranci i na mesto potpredsednika Vlade, jer su mediji objavili da je njegova nova supruga Ana bila u sukobu interesa, i da je lobirala, uz naknadu od pola miliona evra, da mađarska kompanija Mol dobije međunarodnu arbitražu u sporu sa Hrvatskom!

Mediji, poslanici, pa i premijer Tihomir Orešković, tražili su od Karamarka da podnese ostavku. On je to i učinio, mada je u tom trenutku, bio najuticajniji čovek u Hrvatskoj, imajući svoju ulogu u stvaranju ove države. Ostavka je znak postojanja demokratskog duha, institucija i uticaja javnog mnjenja. Karamarka su se odrekli dugogodišnji partijski saborci. Na optužbe da je drpio pola miliona, srpsko diktator bi se samo nasmejao. Rekao bi: jesam, ajde dokažite!

Čim je postao potpredsednik Vlade Srbije, Vučić je krenuo u pljačku i oprost grehova.

Direktor SDPR-a Jugoimport, Stevan Nikčević, dugogodišnji član Demokratske stranke, došao je jednog jutra sa koferom u kojem je bilo 50 miliona evra, u krupnim apoenima. Posle razgovora sa Vučićem u četiri oka, Stevan Nikčević je umesto da ode u zatvor, postavljen za državnog sekretara u ministarstvu Rasima Ljajića. I postao je član naprednjačkog kartela.

Gospodin Nikčević je, sa svojim partijskim drugom Draganom Šutanovcem, opelješio imovinu Vojske Srbije i namenske industrije za najmanje dve milijarde evra. Uveo nas je u mnoge afere koje su koštale Srbiju, narušio nam je ugled, stavio na crne liste švercera oružja…Vučiću je bilo, za početak dovoljno 50 miliona evra, u kešu. Saradnicima je saopštio da je odbio svaku “pomoć stranci“ koju je iskazao Nikčević!

I tako je počelo. Prvo su njegovi psi napadači iz Informera, Kurira, Alo, Novosti, Pinka…Obrađivali žrtvu, stavljajući im lisice na ruke, a potom je Vučić, javno, stajao iza njih, kada su oni platili otkupninu.

Najslikovitiji je slučaj bivšeg gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa. On je prvo optužen za protivpravno bogaćenje  korupcijom i zaradom od oko milijardu evra, koliko je procenjeno da je uzeo od elektronskih medija monopolom na reklame i četvorogodišnjom pljačkom gradskog i republičkog budžeta!

U svakoj državi bi Đilas bio iza rešetaka, na doživotnom zatvoru. Vučić ga je amnestirao, dozvolio mu da rasproda imovinu, podeli bogatstvo na članove porodice, da se okući u inostranstvu. Naravno, milion evra dati su Vođi, da stane iza njega. Dragan Đilas je napustio stranku, prvi je čovek Košarkaškog saveza Srbije…Ne boli ga glava.

Mirko Cvetković, bivši premijer, u miru krcka svoju milijardu, korupcijom stečenu. Ide sa zembiljom u ruci na pijacu, ali je prethodno taj zembilj, do vrha, napunio svežnjevima evra, koji je završio u Vučićevim rukama.

Spisak onih koji su kao “znak male pažnje“ predali svežnjeve novca Aleksandru Vučiću je impresivan. Svi lažni procesi tajkunima, koji su najavljivani, završeni su neuspešno. Tako je Vučić hteo, jer je prethodno, uz pomoć svoje pederske mafije u pravosuđu, izmuzao.

Danas je nezamislivo ni u afričkim državama da jedan čovek optužuje, presuđuje, kažnjava, amnestira. Pođimo redom.

Mediji i stručna javnost dokazali su da je ministar unutrašnjih dela Nebojša Stefanović stekao diplomu Megatrend fakulteta tako što je upisan na treću godinu, bez prethodno položenog ijednog ispita. Ove dokaze u BIA je prosledio tadašnji profesor na fakultetu Zvonko Gobeljić. Potom su se javili profesori koji su dokazali da je Stefanovićeva disertacija – čist plagijat.

Javio se Vučić. Saopštio je da je pročitao doktorat Nebojše Stefanovića, i da je sve u redu. On tvrdi da je sve u redu, tako da nema više diskusije o tome. I tačka, rekao je šizofreni Vučić. Da ministar stekne lažnu diplomu i doktorat i da ostane na tom položaju, nezamislivo je i u afričkim državama. Samo je to u Srbiji moguće.

Kada su ministra Stefanovića optužili da mu je mafija kupila kuću na Bežanijskoj kosi i u Petrovcu na moru, opet se javio Vučić. Proverio je, sve je u redu. Kada je na videlo izbila afera sa stanovima i imovinom Siniše Malog u Bugarskoj, opet se javio Vučić. Sve je on proverio, sve je u redu, neko je Malom podmetnuo vlasništvo nad 20 stanova u Bugarskoj. Jesu na njegovo ime, ali nisu njegovi, zapretio je Vučić.

Kada je objavljeno da je njegov brat Andrej peko lažnih firmi, samo na neplaćenom porezu uzeo preko 20 miliona evra, opet se javio Vođa. "Mom bratu je ukraden identitet, neko mu je podmetnuo" – reka je on. Dakle, neko je Andreju podmetnuo pet fantomskih firmi, preko koji je zaradio, samo na neplaćenom porezu preko 20 miliona evra, plus dvostruko više na neplaćenoj robi! Ustvari, Andrej je preko ovih fantomskih firmi prao novac od šverca droge.

Kada je sudija Privrednog suda u Beogradu, u postupku gašenja ovoj firmi, htela da sprovede postupak i utvrdi ko je podizao novac svih tih godina, da se utvrdi grafološki ko je potpisivao te naloge za isplatu, odmah je izuzeta iz ovog predmeta.

Svaku prozivku Vučićevih saradnika za plagijate, za lažne diplome, korupciju, nasilje i kriminal, on odmah ocenjuje na vanrednim konferencijam kao napad na njega, a Velika propaganda laži to označava kao “podmukli napad na premijera", kao “pokušaj zločinačkog rušenja Vučića od Zapada" …

Svaki naprednjak, koji je prozvan, odmah je od Vučića amnestiran. Uzimajte, ne pitajte.

Samo spisak otetih preduzeća koje je izvršio njegov brat Andrej, prilazi stotinu, najmanje. Tako je Andrej uzeo, uz ugovor, ali bez uknjiženja, školu "Ruđer Bošković" (predškolsku ustanovu, osnovnu i srednju školu) u kojoj je godišnja školarina 11.000 evra po đaku, (čiju diplomu je dobio i Danilo Vučić), njegov brat je direktora i vlasnika škole postavio za ministra prosvete.

Kada je ove činjenice poslanik u Narodnoj skupštini Srbije Bojan Pajtić izneo , kada se birala Vlada Srbije, Vučić je skočio, kao oparen, vičući i preteći – “Sram te bilo, ne diraj mi sina!“. Šta je sramotno u činjenici da je čovek koji je klanu Vučićevih prodao školu, postavljrn za ministra prosvete! To nigde na planeti nije moguće, ali jeste u Srbiji.

Vučićevi su van zakona. Za Aleksandra Vučića, očigledno je, nema zakona, nema morala, sve je u njegovoj ludoj glavi. On optužuje, presuđuje, amnestira. I to sve mimo ustavnog ovlašćenja. Samo pobrojani slučajevi, ne pominjući plaćanje iz budžeta svih njegovih lažnih savetnika, počev od Tonija Blera do Agencije Vladimira Bebe Popovića, dovoljni su da se Vučić stavi van zakona, i da građani sa njim sami reše njegovu odgovornost.

Obračun sa diktatorom i njegovim zlom je prirodno pravo građana!

Vučić će se na ovaj način ponašati sve dok ne bude smaknut. Na ovaj ili onaj način, ali očigledno je da on mirnim putem neće predati vlast. Iza njega je ostalo more suza, krvi, milijarde opljačkanih para, izdaja nacionalnih interesa. A, to bi morali da znaju i njegovi ministri i satrapi koji ga slede, da i onu snose punu odgovornost za njegove zločine, pljačke i izdaju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KOD KOGA SU ZAVRŠILI MILIONI EVRA DATI ZA KORUPCIJU OD STRANE „SIMENS“ FIRME U SRBIJI??!

16. фебруара 2014. Коментари су искључени

 

Bez ikakvih, ili preko nameštenih tendera, Simens je u Srbiji već dobio poslove vredne 1,4 milijarde evra, a za podmićivanje je u cenu uračunao između 10 i 25 odsto. Svoje usluge ova kompanija zato može da naplaćuje i tri puta više nego u drugim zemljama. U većini evropskih država i u SAD-u Simens je već osuđen za plaćanje odštete zbog korupcije i naduvanih cena, ali u Srbiji nema ko da ga tuži, jer su svi u vlasti korumpirani.

 

          Mersiha Hadžić

 

Dok 70 odsto nacije gladuje i živi u bedi, Simens naplaćuje 25.000.000 evra održavanje trivijalnih sistema, gde ili nema potrebe za redovnim održavanjem ili je na realnom godišnjem nivou cena 20.000 evra. Primeri su Srpska kovnica novca, Narodna banka, razni objekti EPS-a … Samo za Srpsku kovnicu novca održavanje se plaća 1.000.000 evra godišnje.

Demokratska stranka i URS su ključni Simensovi lobisti, zbog čega su se desetine miliona evra slili na njihove račune. Nemački i austrijski istražni organi imaju sve ove podatke, i istragu privode kraju.

Simens je 90 odsto poslova u Srbiji dobio bez ikakvog tendera, a ukupna vrednost premašuje 1,4 milijarde evra. Prosečna marža sa kojom Simens radi u Srbiji je 200 odsto, a za korupciju izdvaja od 10 do 25 odsto, u šta su upućeni i svi Simensovi rukovodioci.

Glavni pregovarač u slučaju svih aktivnosti je generalni direktor Simens Srbija Tihomir Rajlić.

Dosadašnjii isplaćeni iznosi za korupciju su 75 miliona evra raznim političarima i državnim direktorima, a ukupan iznos za koji je ostećena država u ovim aktivnostima ugovaranja bez tendera je oko 550 miliona evra.

U slučaju sudskog spora Srbija bi mogla bez problema da dobije gotovo pola milijarde evra, s obzirom da su se evropski i američki zvaničnici već dogovorili za obeštećenje od 1,6 milijardi evra od Simensa. U ovaj iznos nisu uključene sume za pojedinačne zemlje, kao što je Grčka koja se nezavisno nagodila, pa je ukupna cifra obeštećenja koji je naplaćen neverovatnih 3,7 milijardi evra.

U Srbiji Simens kroz lažna sponzorstva daje fiktivno novac, da bi dobio posao, kao u slucaju Univerzijade gde je za sponzorstvo dao mizeran iznos, a dobio poslove za 18 miliona evra. "Sponzorstva " se prave da bi se Simens približio domaćim političarima. Iznosi predviđeni za "dobročinstva" su zanemarljivi i oni su farsa za medije i javnost, ali svaka aktivnost u tom smeru nije dobronamerna već ima svoj jasno definisan cilj.

Najočigledniji i ujedno najsmešniji primer korupcije predstavlja fabrika generatora u Subotici. U tu fabriku će Simens navodno investirati 24 miliona evra i zaposliti 150 radnika. Iako već unapred imaju potpisane ugovore sa nemačkim i austrijskim dobavljačima, oni su okupili 250 jadnih srpskih preduzimača, obmanjujući ih da su potencijalni isporučioci, a za tu "humanost"su dobili nagradu od Zorane Mihajlović, ministarke energetike. Prirodno, jer je prema Simensovom biznis planu glavni klijent i krava muzara godinama EPS.

Domaći dobavljači neće dobiti ništa, jer su sistemi i delovi nemačkih dobavljača unapred atestirani da bi mogli da se prodaju, tako da se unapred znalo da je 250 jadnika pozvano radi Simensovog marketinga.

Direktor Železnica Srbije Dragoljub Simonović je potpisao prvi ugovor sa Simensom za rekonstrukciju elektro sistema vredan 11,8 miliona evra. Zapravo, dogovor Rajlića i Simonovića je vredan 35 miliona evra, ali se krenulo od manjeg iznosa, jer su cene naduvane za više od 45 odsto, a i da ne bi upadali u oči.

Jedan od najbližih Simonovićevih saradnika detaljno izveštava jednu stranu sluzbu o njegovim aktivnostima, a ona već ima gomilu kompromitujućih podataka o njemu. Simens je životno zainteresovan da se ne pokrene istraga koja bi ih koštala pola milijarde evra i zabranila im rad, po uzoru na Grčku.

Tender za železničku stanicu Prokop koji su raspisale Železnice, a koji finansira kuvajtska vlada, objavljen je u januaru, ali se već zna pobednik, a to je Simens, jer je to deo dogovora sa Simonovićem.

Koridor 10 je već dogovoren, a Simens se javno hvali da će ugovor biti potpisan neposredno posle izbora. Već je dogovorena farsična donacija, da Simens kao "dobrocinitelj" nesto ulaze.

U Drugom svetskom ratu srpski zarobljenici su radili u Simensovim fabrikama u kojima se proizvodilo oružje i municija koja je na Balkanu lišila života 1.5 miliona Srba. Preko 12.000 Srba radilo je u Simensovoj fabrici "Zyclon" koja je proizvodila gasne komore za holokaust, ali i sam otrovni gas.

Na kraju je 90 odsto Srba iz fabrike završilo u tim gasnim komorama da ne bi bili svedoci rada u Simensovim fabrikama. U Simensovim gasnim komorama je umrlo blizu 5.000.000 Jevreja, Srba i Roma.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KULTURNA KRNJAČA? UGOVOR ZA KULTURNO ČERUPANJE DRŽAVNE KASE

23. јуна 2013. Коментари су искључени

 

Ugovor o poslu koga nema.

Kako je nedavno procurela vest o arčenju para na kiriju za magacin koji nikada nije korišćen. Ko je sve i kako umešan u ovaj korupcionaški skandal. Kome nisu smetali baruština, močvara, rafinerija nafte, fabrika betona, benzinska pumpa, refulirani pesak, zagađenje, podzemne vode, smeštaj u rupi i ko je u ovakvoj rupetini adaptirao deo magacina boja i lakova u depo za čuvanje umetnina? Šta je tim povodom izjavio ex ministar kulture Dragan Kojadinović a šta je još 2007. godine preduzeo Dragan Đilas?

 

              Stanislav Živkov

 

Pre izvesnog vremena čitava javnost ostala je zatečena vešću po kojoj je javno saopšteno da bi građani Srbije trebali da isplate austrijskom „Kunsttransu" najmanje 199 miliona dinara za zakup depoa koji nikada nije korišćen, a u koji je Narodni muzej (NM) trebalo da smesti svoje zbirke tokom obnove.

Sama po sebi ovakva sudska presuda je skandalozna iz više razloga, ali je notorna činjenica da je sve to zapravo rezultat udruženog zločinačkog poduhvata u čiju realizaciju je direktno bilo umešano više bivših a bogami i neki sadašnji funkcioneri.

Tako bi recimo bilo jako zanimljivo istražiti da li je i kakvu ulogu u svemu imao bivši ministar kulture Dragan Kojadinović koji je nedavno, upitan za mišljenje da li je ugovor Narodnog muzeja i Kunstransa bio štetan izjavio: Apsolutno sve je čisto!

A o tome koliko je sve bilo čisto najbolje govore sledeće činjenice: Dragan Đilas je u svojstvu ministra za NIP u drugoj Koštunicinoj vladi jasno i glasno rekao kako je odluka bivše garniture Ministarstva kulture da se privatnoj firmi koja za to ne ispunjava zakonom predviđene uslove povere eksponati od neprocenjive vrednosti na čuvanje, zatečeno stanje, te da je neprihvatljivo da se sredstva predviđena za investicije troše na rentiranje nekih objekata. Da je resorno ministarstvo konkurisalo sa projektom za izgradnju, onda bi moglo da bude u redu, ali ovako ćemo videti koje su zakonske mogućnosti i raskinućemo ugovor !

Istodobno je Trezoru dat nalog da se stopiraju sva plaćanja po ovom ugovoru čime je samo potvrđeno da mnogo što šta vezano za rekonstrukciju i zakup magacina nije bilo u skladu sa zakonom.

Sadašnji i jednom bivši pomoćnik Ministra kulture Miladin Lukić „proslavio" se izjavom da je "Kunsttrans"… kao jedino registrovano domaće preduzeće za transport umetničkih dobara, skladištenje i usluge, dobilo taj posaoMagacin je posebno projektovan i zadovoljava sve uslove za držanje eksponata, namerno pri tome prećutkujući činjenice da je u trenutku sklapanja ugovora postojalo još jedno preduzeće registrovano za transport umetnina, te da Kunstrans uopšte nije registrovan za čuvanje umetnina, te da depo u trenutku sklapanja ugovora, kao i u trenutku kada je Lukić ovo izjavljivao, uopšte nije postojao iz prostog razloga jer nije bio uređen!

Čitav ovaj skandal na najgori način potvrđuje ono što su znali i vrapci na grani a to je činjenica da je praktično pre deset godina napravljen plan po kome bi se po liniji Demokratske stranke, odnosno nove direktorke dr Cvjetičanin Tatjane i bulumente okupljene oko nje , zatim velike rotarijanske lože okupljene oko akademika Nikole Tasića i Dragomira Acovića, pored nameštanja konkursa za rekonstrukciju Narodnog Muzeja, istovremeno firmi Kunstrans, a nešto kasnije njenoj kćerki firmi Kunsttrans Beograd omogućilo sticanje monopola za usluge špedicije i lagerovanja umetnina.

Pri tome je sigurno veliki značaj odigrala i nikada demantovana činjenica da je direktor te firme ex tv kamerman sa RTS-a Đorđe Branković, inače kum Aleksandra Kostića, supruga Tatjane Cvjetičanin, naprasno postao veliki stručnjak za problematiku špedicije i deponovanja umetnina, kao i stručnjak za izbor lokacije za uređenje depoa za nesuđenu monopolsku firmu.

 

     Poslovno tehnička saradnja

 

Očito je da je Đorđe Branković zamislio da je najpametniji od svih pa je tako Kunsttrans kupio idealni deo od 858/2619 nepokretnosti u vlasništvu firme Tehnooprema za cenu od 500.000 evra, odnosno deo već postojećeg magacina koji je opisan kao magacin, kućica sa hidroforom, sklonište zapaljivih tečnosti i gasova na katastarskoj parceli br 1051/20 u ulici Pančevački put 64, a u članu ugovora 14 čak stoji kako se radi o nepokretnosti koja je sagrađena na osnovu privremene građevinske dozvole br 351-392/85-II-02 još iz juna 1985. godine.

Pošto je Branković očito mislio da je najpametniji od svih, verovatno mu nije palo na pamet da se malko raspita o samoj lokaciji, odnosno njenom hidrološkom statusu, i svemu drugome što je od značaja za izbor lokacije za uređenje depoa za umetnine.

Bilo bi stoga jako zanimljivo videti da li je neko iz Kunsttransa ikada ikoga konsultovao pri izboru lokacije na kojoj se nalazi kupljeni magacin, ili je pri kupovini daleko bitnija bila verovatno povoljna cena a ne činjenice da se kompleks Tehnoopreme u to vreme sa dve strane graničio sa blatištem i močvarom u kojoj se nalazi baruština Reva koja je plavila čitavo to područje što je jasno vidljivo iz aviosnimaka, a sa treće fabrikom betona, da se u vreme kupovine uveliko znalo da se kraj jedinog ulaza u dvorište Tehnoopreme priprema izgradnja benzinske pumpe a iza nje izgradnja ogromnog kompleksa firme Jeepcomerce za koju će biti izvršeno nasipanje terena i do visine od dva metra te da će čitav kompleks Tehnoopreme ostati praktično u rupi.

Naravno nikome ni najmanje nije smetala činjenica da kompleks Tehnoopreme ima samo jednu jedinu komunikaciju čitavom dužinom te da bi u slučaju neke katastrofe u prednjim delovima kompleksa, recimo požara, ta komunikacija mogla biti prekinuta a alternativne komunikacije za evakuaciju predmeta iz samog depoa Kunsttranssa koji je na samom kraju placa nema.

Naravno pri izboru lokacije za kupovinu magacina koji će se preurediti znatno kasnije, nikome nisu bile bitne ni sledeće činjenice: recimo da je kota terena kompleksa Tehnoopreme na visini od 71-72 metra, da je kota usporavanja Dunava radi veće proizvodnje struje elektrane Đerdap 1 sa prvobitnih projektovanih 69 metara, podignuta na 71.5 te da se stoga recimo veliki deo godine kraj Pančeva Dunav uliva u Tamiš, da je zbog istih razloga i pored postojanja nasipa duž Dunava u Krnjači, stalna pojava podzemnih voda jer je čitavo to područje aluvijalno barska sredina a za gradnju svih objekata u tom području bilo je potrebno nasipanje terena.

Naravno da nikome ni najmanje nije smetala činjenica da je u neposrednoj blizini stalni zagađivač tj rafinerija Beograd, zatim da se depo nalazi u zoni uticaja hazardne industrije grupe B (opet rafinerija) te da su u tom području prisutni brojni zagađivači voda: hemijska industrija, građevina, naftni derivati, kao i da je prisutan najveći generator opasnog otpada, opet rafinerija Beograd što je sve veoma dobro dokumentovano i objavljeno na posebnim kartama još 2002. godine u Eko atlasu Beograda u izdanju Direkcije za izgradnju Beograda!

O tome da je to ipak bilo poznato ali po nekima apsolutno nebitno potvrdio je i sadašnji/bivši pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić koji se „proslavio" izjavom da o mestu gde je smešten magacin ne treba, zbog zaštite, puno govoriti, a da to što se u blizini nalaze fabrike cementa i hemikalija, benzinska pumpa i bara neće štetiti eksponatima, jer je objekat građen na poseban način,. a i centar grada je, kaže, pun prašine, pa to nikome ne smeta.

Ovakav biser do duše ni najmanje ne čudi jer se Miladin Lukić svojedobno „proslavio" svojim kreativnim pristupom rešavanju odvođenja fekalija iz klozeta u manastiru Studenica gde su fekalije završavale u obližnjem potoku! Uglavnom je novo kupljeni depo zvrjao neuređen duže vremena, a povod za njegovo uređenje bilo je sklapanje ugovora o poslovno -tehničkoj saradnji muzeja i Kunsttransa.

 

     Iznajmljen depo koga nema

 

Članom 2 ugovora navodi se da je glavna obaveza Kunsttransa da najkasnije u roku od 6 meseci od dana stupanja na snagu ovog ugovora obezbedi za predaju prostor za smeštaj kulturnih dobara površine od oko 804 mkv (korisne površine oko 1.300 mkv). O tome da je ovaj ugovor zapravo sročen po meri Kunsttransa najbolje govori činjenica iz istog člana ugovora po kome rok od 6 meseci teče u okviru kalendarskih meseci u kojima se obično odvijaju građevinski radovi.

No, ako se zna da je ugovor o poslovno tehničkoj saradnji zaključen još 15 maja 2006. godine a prema saopštenju pravne službe Kunsttransa adaptacija i rekonstrukcija depoa i tehnički prijem depoa su izvođeni u periodu od marta do decembra 2007. godine, jasno je vidljivo da je Ugovorom o poslovno tehničkoj saradnji, Narodni muzej zapravo iznajmio depo koji u trenutku sklapanja ugovora uopšte nije postojao!

Članom 6, stav 1 pomenutog ugovora precizirano je da se Narodni muzej obavezuje da plaća mesečnu zakupninu za korišćenje predmetnog prostora u iznosu od 35. 251 evro mesečno, i to svakog petnaestog u mesecu, za tekući mesec korišćenja predmetnog prostora, a pošto Narodni muzej nikada nije preuzeo na korišćenje depo niti je u njega preneo umetnine, jasno je da ne postoji obaveza Muzeja da plati uslugu koja nije izvršena, tim pre jer ni Vlada Srbije nikada nije izdala bankarsku garanciju koja je bila predviđena ugovorom!

Prema javno dostupnim podacima preuzetim iz iz saopštenja Kunsttransa pod imenom Ko je Kunsttrans i šta radi sa Narodnim muzejem vidi se da se u prvoj polovini 2005. godine Narodni muzej navodno zainteresovao za smeštaj eksponata u depo čija je adaptacija i rekonstrukcija prema istom dokumentu navodno započela marta 2006. godine.

Tako je 15. maja 2006. sklopljen Ugovor, iz čega proizilazi da se u enterijeru magacina nije moglo raditi u toku kalendarskih meseci u kojima se obično ne odvijaju građevinski radovi što je totalna budalaština jer kiša i sneg nemaju nikakvog uticaja na radove u enterijeru.

Međutim, pravi galimatijas nastao je skandaloznim članom 13 ugovora gde doslovno piše da ugovor stupa na snagu kada vlada republike Srbije ili drugi nadležni organ Republike Srbije izda garanciju za ispunjenje obaveza Narodnog muzeja iz člana 6 ovog ugovora.

Ukoliko garancije iz prethodnog stava ne bude izdata u roku od 90 dana od dana potpisivanja ovog ugovora, Kunsttrans ima pravo da jednostrano raskine ovaj ugovor i da od Narodnog muzeja zahteva naknadu svih troškova koje je predujmio za izradu glavnog projekta, kao i ostalih troškova koji su nastali na teret Kunsttransa.

Ali, o tome da je nekome iz tadašnjeg sastava ministarstva bilo veoma stalo da se umetnine po svaku cenu presele u depo Kunsttransa, najbolje govori činjenica da je još krajem 2006. Kunsttransu ponuđeno od strane Ministarstva kulture da se plati zakupnina za celu 2007. godinu unapred iako su radovi na uređenju tek počeli u martu 2007. godine, čime je zapravo zakupninom trebalo finansirati uređenje depoa koji se uopšte u tom trenutku nije koristio! Bilo bi jako zanimljivo videti ko je ispred Ministarstva vršio ovakvu ponudu. Da li možda tadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić?

Ipak, još 2007. godine, zahvaljujući Večernjim novostima i tadašnjem portalu "baština Srbije", javnost je po prvi put bila upoznata sa čitavom problematikom lošeg izbora lokacije, nameštanjem poslova Kunsttransu i svemu drugome vezano za korupcionaški skandal rekonstrukcije narodnog Muzeja, što je već za vreme sledeće vlade, zahvaljujući ministru kulture Nebojši Bradiću, definitivno i potvrđeno jer je izveštaj ekspertskog tima jasno pokazao da je po sredi štetan ugovor pri čijem sklapanju je bilo mnogo nezakonitosti, a pored ostalog ovaj izveštaj je pokazao da je prilikom sklapanja ugovora zakupljen depo koji u trenutku sklapanja ugovora uopšte nije postojao jer je bio neuređen, a sam zakup je očito trebao da bude plaćen nenamenskim trošenjem sredstava NIP-a određenim za samu rekonstrukciju Narodnog muzeja.

Pošto se na ovaj način nedvosmisleno dokazalo da Potemkinova sela Đorđa Brankovića više nikome ne mogu zamazati oči, siroti nedužni Đorđe Branković preduzeo je akciju ućutkivanja Večernjih novosti i to tako što je 28.10. 2010. podneo tužbu za propuštanje objavljivanje informacija sa predlogom za određivanje privremene mere kojom se zabranjuje svako dalje spominjanje svega onoga što se Brankoviću ne sviđa pošto to navodno vređa prava tužioca!

 

    Manojlo fizičko lice?

 

Tako je, i pored objavljenih fotografija na kojima se videlo da je dvorište ispred magacina dobrim delom pod vodom, koja se takođe slivala niz betonski sokl magacina na kome se jasno vide jako vlažne partije, Brankoviću jako zasmetala činjenica da je dana 1. septembra 2010. u tekstu pod nadnaslovom Magacin Kunsttransa u Krnjači tokom poslednjih meseci poplavile kiše i naslovom Sporni depo u vodi, napisano da se magacin nalazi u Velikom Blatu što je toponim za tu lokaciju, te da je sporni depo smešten u močvari (što je jasno vidljivo iz vojnih topografskih i geoloških karata tog područja) te iz Eko atlasa Beograda (morfogenetska karta br 11 te karta nivoa podzemnih voda br. 15).

Naravno ovde priči nije kraj jer je Brankoviću jaaaako zasmetao i nalaz iz izveštaja ekspertskog tima Ministarstva kulture kojim je nedvosmisleno ustanovljeno da u trenutku sklapanja ugovora između tužioca i Narodnog muzeja u Beogradu sporni depo nije postojao pri čemu ni najmanje nije smetala činjenica da je uređenje depoa započelo tek 10 meseci nakon sklapanja ugovora.

Ono što je posebno zanimljivo je činjenica da su sve informacije vezane za ugovor i visinu zakupa i sada javno dostupne preko sajta Ministarstva kulture gde je u celini objavljena informacija upućena tadašnjoj vladi Srbije gde se pored ostalog navodi kako u momentu zaključenja ovog ugovora, depo u Pančevačkom ritu nije bio ni sagrađen!

Tako "Kunsttrans" nije ni mogao da bude "jedini ponuđač, već su to mogle biti i mnoge druge firme koje nisu dobile priliku da učestvuju sa svojom ponudom u realizaciji celokupnog posla". Niti je u tom trenutku "depo stvarno postojao kao jedini na teritoriji Republike Srbije, već je to postao nakon izvršenih građevinskih radova adaptacije i prijema stručne komisije (zapisnik broj 3/227 od 19.11.2007. godine), odnosno nakon dobijanja upotrebne dozvole."

Tako je i ugovoren zakup od 35.251 evra, pre nego što je objekat završen, pa "nisu jasni kriterijumi za formiranje cene zakupa, niti su pruženi uporedni podaci cene zakupa objekata navedene namene u okruženju". Može se samo pretpostaviti, da je cena formirana na osnovu predračuna troškova adaptacije objekta, odnosno da je cena zakupa formirana slobodnom pogodbom.

Ministarstvo kulture je tražilo izvođenje stručne ekspertize koja je imala zadatak da utvrdi opšte tržišno stanje uslova dugoročnog zakupa prostora koji ispunjavaju tehničke uslove za čuvanje muzejskih eksponata Narodnog muzeja u Beogradu, da uradi analizu svih troškova potrebnih za opremanje postojećeg objekta odgovarajuće veličine i namene, kao i analizu objektivne cene koštanja postojećeg depoa "Kunsttransa".

Zaključak ekspertize je da je cena – previsoka , odnosno naduvana. Naravno, Brankoviću nije pošlo za rukom da ućutka Ministarstvo kulture koje do dolaska sadašnje vlade nije moglo da izađe na kraj sa Velikom Ložom Tatjane Cvjetičanin i svečanim odborom za zaštitu imena i dela Đorđa Brankovića!

Iako su sve informacije bile javno poznate našao se upravo Branković, da i pored podeblje količine putera na glavi, utvrdi da prenošenje svih ovih informacija vređa navodna prava tužioca te da postoji mogućnost da postoji opasnost od ponovnog objavljivanja takvih i sličnih po Brankoviću nedopuštenih informacija kojima bi se i ubuduće tužiočeva prava vređala. Ovde se postavlja koja su to tužiočeva prava vređana. Da li je to možda pravo samovoljnog kupovanja magacina na potpuno neodgovarajućoj lokaciji i kasnije uvaljivanje istog tog magacinu po paprenoj ceni Narodnom muzeju i kuma Tanji Cvjetičanin?

Da li je to možda monopol koji je u vreme strahovlade kume Tanje Cvjetičanin bio uspostavljen na relaciji Kunsttrans – Narodni Muzej? Da li je to možda iznajmljivanje postojećeg ali neuređenog magacina, dakle u smislu funkcionalnosti nepostojećeg magacina? Da li je prethodna zamisao možda bila da se uređenje magacina zapravo plaća sredstvima od zakupnine? Da li je slučajna činjenica da se krajem 2006. godine neko iz Ministarstva kulture našao pametan pa da predloži da se zakup u to vreme nepostojećeg i nefunkcionalnog magacina plati za godinu dana unapred.

Da li je slučajna činjenica da je upravo u to vreme pomoćnik ministra kulture bio Miladin Lukić koji je ponovno vraćen na isti položaj verovatno kako bi se ovo malo bruke zaboravilo i dobro oprao prljavi veš? Uglavnom , kako bi se zaštitio lik, delo i monopol Kunsttransa, odnosno, tv snimatelja Đorđa Brankovića, sudu je upućen predlog da se primenom odredbi Zakona o javnom informisanju donese presuda kojom se zabranjuje tuženom da u dnevnom listu "večernje novosti" kao i u internet izdanju objavljuje neistinite i druge nedopuštene informacije prema kojima su art depo u ulici Pančevački put broj 64, Krnjača kojim upravlja i posluje privredno društvo Kunstrans doo Beograd i unutrašnjost tog art depoa ugroženi vodom i vlagom, kao i informacije prema kojima je naknada za korišćenje adt depoa predviđena Ugovorom o poslovno tehničkoj saradnji zaključenim između tužioca i Narodnog muzeja fiktivna i naduvana.

U nastavku se još zahteva da se u Večernjim novostima objavi presuda, ali s obzirom na činjenicu da kod nas suđenja po pravilu predugo traju, kum Đorđe Branković je, kako bi i tokom sudskog procesa omogućio zaštitu svog i Kunsttrasovog imena i dela, sudu predložio da donese rešenje, odnosno privremenu meru do okončanja postupka, kojim se "Večernjim novostima" privremeno zabranjuje da objavi sve ono što je zahtevano tužbenim zahtevom.

Zanimljivo, ali je činjenica da za ovu tužbu uopšte nije postojala pasivna legitimacija tuženog jer je tužba podneta protiv Manojla Vukotića kao fizičkog lica a ne kao glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista Novosti, a Vukotić kao fizičko lice nema nikakvu vezu ni sa spornim tekstom, niti je na bilo koji način vezan za ovu pravnu stvar, što pored ostalog ni najmanje nije smetalo Višem sudu u Beogradu, da pod brojem 3-P.br 312/10 donese traženu privremenu meru kako bi se zaštitio lik i delo sirotog jadnog Kunsttransa. Ukratko sve po starom sistemu: salepdžija za bozadžiju; ja tebi grofe – ti meni vojvodo, platiće neko treći!

Kome nisu smetali baruština, močvara, rafinerija nafte, fabrika betona, benzinska pumpa, refulirani pesak, zagađenje, podzemne vode, smeštaj u rupi i ko je u ovakvoj rupetini adaptirao deo magacina boja i lakova u depo za čuvanje umetnina. Kome je jako smetala istina i ko je sudskim putem naredio Večernjim Novostima šta smeju a šta ne smeju da pišu kako se time ne bi vređala nečija prava

Šta je tim povodom izjavio ex i sadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić. Po kom kriterijumu je zapravo odabran i kupljen magacin Tehnoopreme. Ko je i kada uopšte konsultovan o toj kupovini.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZA BEOGRAD!!! BIZNIS I KUMOVSKE VEZE U SLUŽBI PLJAČKE GRAĐANA BEOGRADA

5. јуна 2013. Коментари су искључени

 

Pomoću različitih poslovnih izveštaja za 2012. godinu, otkrivena je pljačka budžeta grada Beograda u visini od nekoliko milijardi dinara. Nadležni državni organi još uvek ne smeju ovim povodom da reaguju, jer su organizatori pljačke odlično povezani ne samo sa vrhom gradske, već i republičke vlasti. Jedan od njih je i Nenad Kovač, kum Aleksandra Vučića i najbliži poslovni partner Dragana Đilasa. Kovač je i idejni tvorac masovne pljačke građana Beograda preko takozvanog Bus plus sistema.

 

                  Milan Malenović

 

Neposredno pred privatizaciju somborskog preduzeća Sunce do temelja je izgoreo njegov magacin. Neki vide paralelu sa ovim događajem u činjenici da je za samo nekoliko dana, krajem aprila i početkom maja ove godine izgorelo 13 autobusa Gradskog saobraćajnog preduzeća Beograd.

Sprema li se privatizacija GSP-a, pitaju se zabrinuti građani srpske prestonice. Direktor Direkcije za javni prevoz Beograda (u narodu nazvanom Direkcija za jadni prevoz) je Zoran Šarac, jedan od nekadašnjih vlasnika privatne autoprevozničke firme Braća Šarac Luv, koju je kupila kompanija Veolia, inače poznata po lovu u mutnom u zemljama u tranziciji.

Po Šarčevom nalogu od 23. aprila 2013. godine, ukinuto je na 22 linije ukupno 26 polazaka radnim danima pre 4 sata, kao i 27 polazaka posle 24 sata, na 23 različite linije Gradskog saobraćajnog preduzeća. Isto tako, smanjen je i broj vozila na mnogim veoma frekventnim linijama, a pojedine linije su skraćene.

Sve ovo je učinjeno kako bi privatni autoprevoznici, koji nisu obuhvaćeni sistemom jedinstvene naplate, imali što je moguće više posla i veće prihode.

Iz gradskog budžeta se za javni prevoz godišnje izdvaja oko 13 milijardi dinara. Od tih para privatnim prevoznicima su isplaćivane sledeće subvencije: u 2011. ukupno 3.938.142.963,60 dinara, a u periodu od 1. januara do 15. novembra 2012. godine, ukupno 4.012.240.484,25 dinara.

Po završnom finansijskom obračunu za 2012. godinu, prihodi GSP-a od uvođenja Bus Plus sistema naplate karata su drastično opali. Tako je u 2011. prihod od saobraćaja i prodaje markica i karata iznosio ukupno 5.338.698.000 dinara, a u 2012. godini samo 347.298.000 dinara. U napomeni broj 11 pomenutog izveštaja, prihodi od 593.162.000 dinara iz 2011. godine, godinu dana kasnije smanjeni su na samo 139.064.000 dinara.

Da bi GSP uopšte mogao da funkcioniše iz gradskog budžeta je izdvojeno 6,5 milijardi dinara dotacija!

U istom tom periodu, kada je GSP beležio gubitke, privatno preduzeće Apex, koje predvodi konzorcijum Bus Plus sistema, zabeležilo je na osnovu provizije od 8,53 odsto za uslugu prodaje karata GSP-a, prihod od čak milijardu dinara, odnosno oko deset miliona evra!

Po jednostavnoj računici, gradskim prevoznicima bi u 2012. trebalo da je isplaćeno 12 milijardi dinara, a kako udeo GSP-a iznosi 70 odsto (ostalo dele Apex i privatni prevoznici iz objedinjenog sistema naplate), to bi trebalo da je javni gradski prevoznik u 2012. godini zaradio preko osam milijardi dinara, samo od prodaje karata. Prema finansijskom izveštaju GSP je na ovaj način prihodovao tek 5.652.419.000 dinara.

Ako su privatni prevoznici od grada dobili četiri milijarde dinara, kao što u svom dopisu od 3. decembra 2012. potvrđuje Zoran Šarac, a Apex još milijardu od usluga prodaje karata, kako se vidi iz izveštaja Agenciji za privredne registre, GSP-ovih 70 odsto od pomenutih 12 milijardi bi onda iznosilo više od 10 milijardi dinara, odnosno duplo više nego što je slučaj. Gde su nestale sve te milijarde dinara razlike između zvanično zarađenih 5,65 milijardi i onoga što se dobija upoređivanjem različitih izveštaja poslovanja privatnika?

Do trenutka nastanka ovog članka, nijedna državna institucija se nije potrudila da otkrije odgovor na to pitanje, budući da je Bus Plus i smišljen za pljačku gradskog budžeta. Vlasnik 90 odsto Apexa je preduzeće Lanus d.o.o. iz Beograda, koje 66 odsto pripada samom sebi, a 34 odsto je u vlasništvu WP Tim Sistema iz Beograda.

WP Tim, pak, je u vlasništvu Procescom d.o.o. iz Beograda, čiji su vlasnici Vojislav Krstić, Miroslav Petrović i Aleksandar Đorđević. Ovaj komplikovani lanac vlasništva napravljen je upravo kako bi se prikrio tok kapitala i sakrili pravi vlasnici…

Svojevremeni vlasnik i direktor WP Tima bila je Marija Šuljagić koju upućeni pamte kao saradnicu Nenada Kovača. Još u broju 253, Tabloid je ukazao na Kovača kao idejnog tvorca pljačke gradskog budžeta preko Bus Plus sistema.

Ovaj nekadašnji radnik Državne bezbednosti, već se i pre toga uspešno oprobao kao prevarant. Preko svog ranijeg preduzeća Roaming d.o.o. Kovač je ilegalno uvozio mobilne telefone. Kada je došlo do pokretanja postupka protiv njega, on je na ime svoje ljubavnice i kume Marije Simić otvorio novo preduzeće Roaming Electronics d.o.o. gde je zaposlena bila i Marija Šuljagić.

Preko ovog preduzeća Kovač osniva čitav niz novih firmi preko kojih je išlo poslovanje, a koje bi gasio onog trenutka kada bi se za njihov rad zainteresovali državni organi.

U međuvremenu, on stupa u kontakt sa gradonačelnikom Beograda Draganom Đilasom u čijem kabinetu je redovan gost…

Poslovno partnerstvo sa Đilasom nije jedini razlog zbog koga je Kovač nedodirljiv za srpske pravosudne organe: on je sve vreme i glavni poslovni posrednik između svog kuma Aleksandra Vučića i beogradskog gradonačelnika!

Ovim se nikako ne iscrpljuje veza političkih oligarha sa pljačkaškim projektom Bus Plusa. Jedan od sadašnjih vlasnika WP Tim Sistema je i Aleksandar Đorđević, rođak Dušana Petrovića, doskorašnjeg funkcionera Demokratske stranke.

Zahvaljujući ovim burazersko-kumovskim vezama, pljačka Beograda i Beograđana preko Bus Plus sistema se nastavlja. Konačni cilj ove dobro organizovane zločinačke grupe je da se potpuno uništi GSP i zatim u bescenje privatizuje, posle čega bi karta za prevoz bila bar tri puta skuplja od današnje cene. A kako će izgledati kvalitet vožnje vozilima privatnih prevoznika najbolje već sada znaju putnici, poput onih na liniji 42, gde saobraća autobus garažnog broja 027, u vlasništvu preduzeća Beobus d.o.o. koji je bukvalno u stanju raspadanja.

 

     A 1.

Prihod pada, dotacije rastu

Bez obzira što su prihodi Gradskog saobraćajnog preduzeća u 2012. pali po svim osnovama u odnosu na 2011. godinu, rukovodstvo GSP-a je zajedno sa gradskim čelnicima nemilice arčilo pare dobijene na osnovu dotacija iz gradskog budžeta.

Tako je 6.134.207.116,69 dinara dobijenih od grada potrošeno za nabavku 22 nova niskopodna CIF tramvaja (svaki tramvaj je koštao oko 2,5 miliona evra), koji su potpuno neuslovni za vožnju beogradskim ulicama. Za nabavku 25 zglobnih autobusa dato je 467.103.000 dinara, a za jedan dijagnostički uređaj 1.077.930 dinara.

Od preduzeća Master Frigo kupljen je kompresor za rashladne uređaje za 29.336.376,48 dinara, a za mobilni strug je preduzeću GTM plaćeno čak 165.685.523,30 dinara!? Za rezervne delove GSP je u celoj 2012. godini izdvojio samo 610.970 dinara, dok je za zaštitu na radu potrošeno tek 7.457.954 dinara.

Zbog lošeg održavanja od početka godine se zapalilo 15 vozila GSP-a, od čega 13, za samo sedam dana krajem aprila i početkom maja. Najgora je situacija u pogonu Kosmaj čiji je vozni park bukvalno desetkovan. Razlozi požara je sipanje obične umesto destilovane vode u sisteme za hlađenje, čime se stvara kamenac koji na kraju potpuno zapuši cevi, kao i opterećenje elektro-instalacije nepotrebnim aparatima Bus Plusa.

Prema saznanjima antikorupcijskog tima udruženja građana Mi smo 99 odsto preko privatnih preduzeća Apex i Alma Quatro 2012. godine iz Gradskog saobraćajnog preduzeća Beograd izvučeno je preko dve milijarde dinara, odnosno oko 20 miliona evra koji su korisnije mogli da budu upotrebljeni za nabavku rezervnih delova, obnavljanje voznog parka ili poboljšanja standarda zaposlenih u GSP-u.

Izvlačenje novca iz GSP-a nastavlja se i u ovoj godini. Predsednik Upravnog odbora GSP-a Stanoje Đurić samo u jednom danu, tačnije 29. marta 2013. potpisuje dve odluke kojima se odobrava bespovratno davanje novčanih sredstava u visini od ukupno 3,5 miliona dinara dvema sindikalnim organizacijama. Organizacija sindikata GSP dobila je 2,5 miliona dinara, dok je sindikat Sloga GSP dobio milion dinara, a sve to samo za organizaciju i učešće na radničkim sportskim igrama! Pomenuta suma je skoro polovina novca utrošenog tokom cele 2012. godine za zaštitu na radu!?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PETAR ISKENDEROV: Kome je u interesu Dačićeva munjevita diskreditacija?

8. фебруара 2013. Коментари су искључени

 

  KO STOJI iza propagandne kampanje bez presedana čak i po srpskim merilima, protiv predsednika vlade i ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića?

To pitanje je po svojoj oštrini zasenilo čak i prvi susret Predsednika Srbije i Kosova, mada, može biti da će se upravo „kosovski trag” pokazati kao ključni u odnosu na događaje oko šefa vlade.

demokratska-stranka

 

 

  Srednjevekovni engleski franjevački fratar i filozof Viljem Okam, jednom je formulisao važan metodološki princip u spoznaji stvarnosti, koji je danas poznat pod nazivom „Okamova oštrica”.

Princip kaže da „nije potrebno bez neophodnosti umnožavati pretpostavke”.

Drugim rečima – ne treba izmišljati nove okolnosti da bi se objasnila ova ili ona pojava, ako se može proći i bez njih.

 

 

 

Razvoj skandala oko Ivice Dačića ilustrativno podseća na tu jednostavnu istinu.

Upravo široki spektar preduzetih mera protiv njega – od tek sada „pristiglih” materijala o njegovim sastancima sa ljudima bliskim odbeglom „narko-kralju” Darku Šariću tokom 2008-2009. godine, do provokacije nogama i ostalim delovima tela pseudo-voditeljke emisije „Nemoguća misija” – daje osnova da se pretpostavi da se ovde radi o prilično primitivnom scenariju, ali sa veoma jasnim političkim ciljem.

Zbog toga ima smisla zaobići žestoke rasprave o (ne)krivici ili (ne)upućenosti Ivice Dačića i pozabaviti se drugim, mnogo važnijim pitanjemko ima koristi od ovakve munjevite i višestruke diskvalifikacije Premijera, ministra unutrašnjih poslova, vođe socijalista i – da ne propustimo – glavnog pregovarača Srbije u pregovorima o Kosmetu?

U najmanju ruku, postoji 5 mogućih scenarija.

  Prvi – najmanje verovatan – povezan je sa rastućim nezadovoljstvom ovakvom politikom totalnih ustupaka srpske vlade po pitanju Kosova, sa kojom se upravo Dačić poistovećuje.

Sa te tačke gledišta, njegova diskreditacija i njegovo uklanjanje sa političke scene mogu izgledati kao odgovarajuća dejstva srpskih patriota.

Međutim, srpske patriotske snage u ovom trenutku ne preživljavaju baš najbolja vremena i pitanje je da li su oni sposobne za realizaciju ovakvog scenarija, čije niti očigledno ne dosežu do kosmetskih Srba ili Demokratske Stranke Srbije.

  Drugi scenario zasnovan je na potpuno suprotnoj premisi.

Dačića sa političke scene žele da uklone suprotne snage, one koje smatraju nedovoljnim njegove ustupke prema Prištini.

Ova opcija izgleda mnogo ubedljivija – imajući u vidu znatne promene u taboru glavnih arhitekata nezavisnog Kosova.

Pre nekoliko dana je napustila položaj glavni saveznik kosmetskih separatista u američkoj administraciji – državna sekretarka Hilari Klinton.

Za nju završetak „Kosovskog projekta” predstavlja, bez ikakvog preterivanja, porodičnu stvar, koju je započeo njen suprug Bil.

A taj projekat se ne može smatrati završenim, sve dok Beograd ne prizna nezavisnost Prištine.

Međutim, takav potrebni sporazum Dačić-Tači, nije zaključen.

Zbog toga bi izgledala logična težnja odlazeće madam Klinton, da u znak odmazde zada svoj poslednji udarac.

A sprovodnika američkog uticaja na srpskoj političkoj sceni i u određenim konkretnim ministarstvima, danas ima u izobilju.

  Treći – ne manje prihvatljiv scenario pretpostavlja da su se protiv Dačića urotile one snage koje u ovom trenutku ne interesuje Kosovo, već njihov povratak na vlast.

Sa te tačke gledišta, izabran je zaista ugodan trenutak.

  Tu je i četvrti mogući scenario – na koji je, između ostalih, akcenat stavio i britanski balkanolog Tim Džuda i niz drugih zapadnih posmatrača.

Po toj verziji, slabljenje pozicije Ivice Dačića, čak i uz formalno očuvanje premijerske funkcije, objektivno ide na ruku SNS i Aleksandru Vučiću lično.

Sličan scenario, za razliku od prethodnog, ne zahteva prevremene izbore, već znači samo preraspodelu snaga i uticaja u okvirima postojeće vladajuće koalicije.

Karakteristično je međutim, sudeći po raspoloživim informacijama, da u samoj Srpskoj naprednoj stranci postoje dijametralno suprotstavljena mišljenja po pitanju stepena odgovornsti Dačića.

A to znači da u svakom slučaju, inicijator antipremijerske kampanje nije bila SNS kao takva.

  U vezi sa tim zanimljiva je pojava na uticajnom turskom sajtu TUIC Akademi, teksta sa potpisom uglednog lokalnog analitičara Dileka Kutuka (DilekKütük), koji je teško drugačije okarakterisati nego kao panegirik lično Aleksandru Vučiću.

Evo samo jednog karakterističnog citata: „Raste poverenje u novu vladu Srbije, koja je formirana posle izbora 2012. godine.

Među razlozima rasta poverenja, ne treba isključiti ni uticaj važnih i smelih koraka u borbi protiv korupcije u zemlji.

Sa tim u vezi, treba istaći napore potpredsednika vlade Aleksandra Vučića, koji je osvojio narodne simpatije usled svoje aktivne borbe protiv korupcije”.

  Tako operativna izjava neposredno po izbijanju vrućeg skandala i akcenat određenih turskih krugova na Vučića kao naslednika Dačićevog – predstavlja veoma važnu činjenicu, na osnovu koje se mogu izvući buduće promene geopolitičkog vektora u Srbiji i oko nje.

 

 

 

  I na kraju, peti scenario je rezultat odbrane samog Ivice Dačića, koji je izjavio da je to osveta kriminalnog miljea zbog njegove borbe protiv kriminala.

Po njegovim rečima, odgovarajuća informacija o vezama sa Rodoljubom Radulovićem „tiho je poslata u arhivu, da bi se iskoristila za pritiske i ucene kada za njih dođe vreme”. 

No, ukoliko je to stvarno tako, tada u srpskom društvu mogu da se pojave ne manje bolesna pitanja, sad već direktno Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Jer ispada da ono u poslednjih nekoliko godina, ili nije moglo, ili nije htelo, da istraži neke jednostavne ali za srpski i balkanski kriminal ključne prestupničke dilerske lance.

  Već u nedeljama koje slede, moguće je razjašnjenje više ukazanih scenarija ili možda, pojava novih.

Tada će i postati jasno ko je iznad glave Premijera i ministra unutrašnjih poslova nadneo „Okamovu oštricu”.

Jedino što se stiče čvrst utisak, da ni jedan razvoj događaja neće doneti dobrobit Srbiji, Srbima i srpskim nacionalno-državnim interesima.

©Geto Srbija

Fakti

BOJAN PAJTIĆ: “ĐAVOLOV (ĐILASOV) ŠEGRT…”

10. јануара 2013. 1 коментар

 

Misleći da nema boljeg “položajnika” od Bojana Pajtića, ličnog potpredsednika Dragana Đilasa, dnevnik Kurir je priredio “božićni intervju”, nehotice i prostodušno pokazujući da su Demokratsku stranku načeli oni koji su otišli, ali da će je dokrajčiti ovi što su pretekli.

Piše: Branislav Jelić

djilas-i-pajtic

 

Materijalni dokaz je i vojvođanski premijer, persona uverena da je Tadić izgubio izbore zbog lošeg marketinga, a ne, eventualno, zbog kolosalne pljačke koju je sprovela njegova stranka.

Razume se, Bojan Pajtić je u maniru uvežbanog marketinškog političara, već na početku intervjua naglasio da mu nije ništa, da ga ništa ne boli, odnosno, “da nema razloga za nezadovoljstvošto predstavlja mešavinu gluposti i loše intuicije, sada kada se nazire da će kvorum Demokratske stranke i snaga koalicionog potencijala biti obezbeđeni jedino u KP domu Zabela.

Elem, tako dobro raspoložen, možda i uz pomoć kakve kuvane brlje, Pajtić je veličanstveno potvrdio da je nesrećni Boris Tadić (to je onaj sedokosi što je šarmirao građane) izgubio izbore samo zato što nije posvetio dovoljno pažnje naučnom marketingu.

Znači, problem je bio, “misli” Pajtić, u levom profilu, mlohavim sloganima, nedovoljnom broju flajera i bilborda, a nikako u tome što je demoliran pravosudni sistem, razorena privreda i zgažena poljoprivreda, što je korupcija postala jedina ideologija, a “ugrađivanje” prvi i jedini istinski stub politike Demokratske stranke.

Uveren da je racionalnost precenjena, pokrajinski lider užasne sutrašnjice je izneo svoja nepotrebna zapažanja o aktuelnom političkom trenutku, vređajući intelekt čak i Kurirove publike tvrdnjom daljudi danas teže žive nego za vreme prošle vlade i zbog povećanog PDV, veće inflacije, lošeg zakona o budžetskom sistemu, većeg zaduživanja…”, “rezultata” do kojih se stiglo za osam godina rastakanja države i društva pod vođstvom ispraznog lidera..

Žaleći se na statistiku i afirmišući metafiziku, Pajtić je otkrio da je “četiri dana pre drugog kruga predsedničkih izbora Tadić je imao 18 odsto prednosti u odnosu na Nikolića.

I toliko o tim i takvim istraživanjima koja govore da DS loše stoji”, izračunao je pokrajinski ban na prste leve ruke kako su ih za skupe pare zamajavali razni strateški marketinzi i ostali ipsosi.

Đilasov šegrt je kazao nešto i o Kosovu, o tome da ga valjda srce boli što su uvedene carine i oficiri za vezu, ali pametni građani Srbije nikada nisu nasedali na DS lupetanja o “svetoj srpskoj zemlji”, pa neće ni sada kada ih proizvodi jedan nižerazredni partijski činovnik.

Tim pre što je ovaj pokazao odsustvo svake brige za Metohijom koju ni ne pominje!

Umesto patriotskog lažnjaka, izdavajamo bizarnost koju je promovisao pokrajinski premijer tvrdnjom, da je ministarstvo finansija dalo garanciju da će biti obezbeđeno 12 milijardi dinara za izgradnju tunela kroz Frušku goru.

Otkud tunel pod planinom čiji najviši vrh (Crveni Čot) doseže 539 metara, Pajtić će objasniti u nekom novom razgovoru, po mogućstvu informativnom i istražnom.

 

©Geto Srbija

Materijal:eNovine

Creative Commons лиценца

KRIMINALNI PLANOVI BEOGRADSKOG KRADONAČELNIKA

8. децембра 2012. 1 коментар

Osim bivše supruge Milice i pobratima Aleksandra Vučića, Dragan Đilas se sprema da u svoju kriminalnu korporaciju uvuče i članove Demokratske stranke i tako ovo političko preduzeće pretvori u "deoničko-ortačko" društvo za pljačku Beograda i Srbije.

Piše: Milan Glamočanin

Vucic-Djilas_PM

 

Gospodin Đilas je jedan od deset najbogatijih ljudi u Evropi!

Obogatio se za kratko vreme, isključivo se baveći korupcijom.

Na njegovim računima je preko milijardu evra! Opranih para.

Dakle, u kešu!

Toliko novca u gotovom nema nijedan čovek u Evropi.

Jer gospodin Đilas je sa tašnom i mašnom, sa mesta direktora Narodne kancelarije predsednika Republike.

Potom je kao ministar za nacionalni plan Vlade Srbije i sa pozicije gradonačelnika Beograda (u drugom mandatu), bez uloženog dinara zgrnuo preko milijardu evra!

Para je padala na paricu, isključivo zahvaljujući političkom uticaju Dragana Đilasa, koji se, pokrivajući se kapom Demokratske stranke, obogatio do neslućenih razmera, trgujući oglasnim prostorom u srpskim

medijima, koji je zakupljivao za male pare, uspostavljajući monopol, a prodajući po petostruko većim cenama taj oglasni i reklamni prostor i minute.

Kao gradonačlenik Beograda on je sve poslovne aktivnosti gradskih organa stavio u službu svojih interesa.

Takav stepen korupcije nije zabeležen u istoriji Srbije, a verovatno ni u istoriji Evrope.

Srbija je mala, najsiromašnija država u Evropi, ali je kradonačelnik Đilas, sa preko milijardu evra keša, jedan od najbogatijih ljudi u Evropi.

Zadužio je, barem prema dosadašnjim saznanjima i sopstvenom priznanju budžet Beograda za više od 600 miliona evra, a toliko još iznose i unutrašnji dugovi javnih preduzeća Đilas i dalje sumanuto krade.

Ušlo mu je u krv.

Od Demokratske stranke Dragan Đilas namerava da napravi deoničko ortačko društvo.

Za nekoliko meseci DS će u članstvu imati Đilasa i članovi će biti njegovi poslovni partneri, uz čiju pomoć sakuplja milione evra u najsiromašnijoj državi Evrope.

Naravno, gospodin Đilas ima i saučesnike u svojoj razbojničkoj i zločinačkoj delatnosti.

Da nije Aleksandra Vučića, Dragan Đilas bi danas već bio u Zabeli, osuđen na četrdeset godina zatvora, sabiranjem presuda za sva krivična dela.

Aleksandar Vučić, koji je opčinjen Demokratskom strankom, i pokušava da izigrava jakog čoveka Sjedinjenih država u Beogradu, umislio je da sa prebogatim Đilasom treba da ubuduće vlada Srbijom.

Đilas je još na slobodi. I nastavlja da hara.

Sada čisti stranku, i jasno stavlja do znanja zainteresovanim partijskim drugovima da u njoj, i pod njegovom zaštitom mogu ostati samo ako se pare sa njihovih, presele na na njegov račun.

Drugi važan saučesnik Dragana Đilasa je njegova supruga Milica Delević, sa kojom on ima dvoje dece, a ona značajan udeo u njegovim firmama, a ima ih ko pleve.

Ovaj kriminalni dvojac zna posao.

Lišeni su svake vrste osećanja.

Milicu je Dragan postavio za direktorku Kancelarije za evropska pridruživanja, sa mesečnom platom od peko pet hiljada evra!

A Milica je znala kako da njemu čuva leđa.

Iako izgleda kao "grob slatke duše", Milica Delević se podmetnula bivšem američkom ambasadoru Kameronu Manteru.

Izlazili su zajedno, ljubili se, i kada je vest otišla u Vašington, gospodinu Manteru je prekinut mandat.

Onda je došla Meri Brus Vorlik, sa kojom je Milica, takođe, bila nerazdvojna.

Išle su u kupovinu, šoping, na orgije, a Milica je Vorlikovoj donosila debele svežnjeve zelenih novčanica, koje je slao njen bivši muž.

Ambasadorka je trebala samo da pošalje lepo mišljenje u Vašington.

Aleksandar Vučić, pobratim Đilasov, unizno je molio Milicu da bude ministar spoljnih poslova u novoj vladi!

Odbila ga je, jer su joj tako rekli oni iz američke ambasade.

Ko zna iz kojih razloga. I Vorlikovoj je skraćen mandat.

Korupcija je kancerogena bolest američke diplomatije.

Njene diplomate u očima nekoliko milijardi ljudi, Ameriku predstavlja kao zemlju zla.

Novi ambasador SAD-e Majkl Kirbi, poluidiot za američke diplomatske standarde, posetio je pre deset dana Jovana Krkobabića, predsednika PUPS-a, interesujući se o planovima ove stranke oko smene Đilasa sa

mesta kradonačelnika.

Strane službe, koje sa lakoćom nadziru kretanje nadobudnih američkih diplomata, izvestile su svoje centrale da je gospodin Kirbi (ovo je naziv i za marku usisivača) pravi usisivač za novac.

Uzima ga u neograničenim količinama.

Ne bi me iznenadilo ako američke diplomate otvore i kancelarije za pružanje podrške srpskim političarima.

Važno je da oni samo budu viđeni u njihovom društvu, da im se tutnu koverti, a onda će oni sami nas da ubeđuju da iza njih stoji Vašington.

Amerikanci, na službi u Beogradu, pokušavaju da izoluju Vučića, kao nerazumnog čoveka, a da instaliraju Đilasa, kao svog čoveka.

Đilas je hladan, surov, brutalan, spreman je da pobije sve građane i da ne trepne okom.

Posle će i njega Jenki da kokne, kao toalet papir.

Vučić treba da preda Kosovo, da razbesni Ruse i Nemce, da ih otera iz Srbije, a onda će Đilas da kupi Srbiju, zajedno sa gladnim građanima.

Biće nam novi Gospodar.

 

Đilas nastavlja da krade.

Svaki dan koji provede u Skupštini grada Beograda košta svakog od nas po nekoliko evra.

Đilasa treba što pre oterati sa mesta nakom se sada nalazi, inače se građanima Srbije ne piše dobro!

© Geto Srbija

List protiv mafije

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: