Архива

Posts Tagged ‘boris tadic’

DUŠAN PETROVIĆ: “DEMOKRATSKA” PLJAČKA PREKO “INTER-KOPA”

19. фебруара 2013. 12 коментара

 

  Preduzeće Inter-kop iz Šapca je pod zaštitom nekadašnje vlasti ojadilo banke za oko 50 miliona evra, ostalo dužno kooperantima i iz državnog budžeta pokralo desetine miliona evra.

  Novac je najvećim delom otišao bivšem vrhu Demokratske stranke i Dušanu Petroviću, ali ni nova vlast ne pokazuje interes da rasvetli ovu aferu.

 

Piše: major Goran Mitrović

  OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

  Novi vlastodršci se iz ovog slučaja uče kako se lagodno kradu pare, a narod plaća njihovo "školovanje".

Inter-kop je sa sobom, u stečaj, povukao još najmanje dvadeset šabačkih preduzeća, i ostavio bez posla još najmanje dve hiljade radnika.

 

 

  Preduzeće Inter-kop osnovano je 1991. godine i registrovano na adresi Beogradski put BB, naselje Mišar u Šapcu.

Po konsolidovanom finansijskom izveštaju za 2011. godinu ono je ostvarilo čist dobitak od 178.645.000 dinara i zapošljavalo 1.264 radnika.

Po izveštaju Ministarstva građevinarstva i urbanizma od početka septembra 2012. Inter-kop je bio u blokadi za 2,5 milijardi dinara.

Kratak je put od milijardera do prosjaka, bar u Srbiji i bar za one koji svoj uspeh duguju političarima na vlasti.

Po izveštaju Agencije za privredne registre (APR) jedini vlasnik Inter-kopa sa uplaćenim novčanim kapitalom od 150.602,41 dinara na dan 17. januara 2005. jeste Rade Nikolić, dok je direktor Savo Krunić.

U Nadzornom odboru su Sanja Nikolić i Aleksandar Stanović.

  Dobro obavešteni, međutim, tvrde da iza Inter-kopa faktički stoji Miroslav Bogićević, vlasnik Farmakoma MB i nezasiti tajkun iz Šapca.

Takođe, tvrdi se da je projekat Inter-kop osmislio Dušan Petrović, nekadašnji ministar pravde, pa poljoprivrede, takođe iz Šapca.

Upravo zbog bliskosti ovog političara, kome je u poslovnim krugovima nadimak Mister 10 odsto, po procentu koji je za sebe uzimao od svakog posla, Inter-kop je krenuo nizbrdo i to onog trenutka kada je Petrović ne samo izgubio ministarsku fotelju, već i ušao u sukob sa aktuelnim vrhom Demokratske stranke koji drži dvojac Dragan Đilas i Bojan Pajtić.

U ovoj informaciji, se u suštini, krije razlog propasti Inter-kopa, budući da se u pomenutom izveštaju Ministarstva građevinarstva Srbije, tvrdi kako je najveći dužnik Inter-kopa pokrajinski Fond za kapitalna ulaganja, koji drži Bojan Pajtić.

Dok je Inter-kop još bio u milosti žutih vlastodržaca, priča je tekla sas vim drugačije.

U svom pismu državnom tužiocu Zagorki Dolovac, ministru odbrane Draganu Šutanovcu i još nekim ministrima i samoj vladi Srbije od juna 2010. grupa policijskih službenika iz Šapca između ostalog piše: "Potrebno je proveriti poslovanje firmi: Inter-kop, Golub-petrol, Lamela, Max Petrol, Top Šped, Ajant, Duga, Miki turs, Bane turs itd.

Tu ćete naići na veliki broj zloupotreba službenog položaja, falsifikovanja službenih isprava, falsifikovanja faktura, krijumčarenja nafte i naravno utaja poreza, kao i drugih krivičnih dela!"

Na ovaj dopis niko od državnih funkcionera nikada nije reagovao.

I Sindikat radnika Novog Beograda krajem maja 2011. godine javno objavljuje da Dušan "10 Odsto" Petrović obrće milione evra  preko sledećih preduzeća: Inter-kop. direktora Save Krunića, Top-kalk iz Jazovnika, Alfa RS, Pro-kalk, Vodoterm, Auto Italija…

  U vreme kada je Dušan Petrović bio u vrhu DS-a ni Beogradska vlast nije bila gadljiva na milione evra koje je krala preko Inter-kopa.

Tako je ovo preduzeće učestvovalo i u rekonstrukciji beogradskog Bulevara kralja Aleksandra, a za te radove je iz gradskog budžeta plaćeno 17 miliona evra.

Naknadnim proverama je utvrđeno da su radovi vredni jedva 11 milona evra, odnosno da su izvođači radova, pa tako i šabačka firma, naduvanim računima protivpravno prisvojili oko šest miliona evra.

Afera je, kao i obično, zataškana.

Inter-kop je bio i izvođač radova na jednom skoro zaboravljenom novom "Skadru na Bojani", odnosno Glavnom poštanskom centru za Beograd, izgrađenom na 30.000 kvadratnih metara u Zemunu.

Za ovaj poduhvat Pošte Srbije su izvođaču radova platile 15 miliona evra, ali objekat i dalje nije u funkciji, iako je prethodna vlast obećavala da će da proradi najkasnije do kraja 2012.

Očigledno je da se "fušerilo" na svakom mestu kako bi što je moguće više novca od investicije otišlo Dušanu Petroviću i ostalima iz vrha DS-a, pa tako Inter-kop nije ni završio započete radove.

Urađena je, u stvari, samo fasada koju je u predizbornoj kampanji obišla stara vlada na čelu sa Mirkom Cvetkovićem.

U 2006. je Interkop imao poslovni prihod u visini od 2.192.690.000 dinara, sledeće godine on narasta na 3.856.430.000, u 2008. to je već 5.092.130.000. U 2009. godini, pošto su smanjeni državni prihodi usled svetske krize, opala je i zarada Interkopa, koji tu godinu završava sa ipak impresivnom sumom od 5.049.481.000 dinara.

Za samo tri godine vlasti Tadićeve ekipe, Interkop je duplirao svoje prihode.

I iz ovoga se vidi koliko je ovo preduzeće bilo blisko srcu, ali i novčanicima onih koji su svojevremeno vodili državu.

 

  Najveća pljačka, međutim, odigrala se u finansijskom sektoru i to opet uz pomoć Petrovića i ekipe iz vrha DS-a, a ove mahinacije ne ulaze u godišnje izveštaje i nemoguće je ući im u trag preko APR-a.

Inter-kop je u ovom trenutku raznim bankama u Srbiji dužan ukupno 22.662.777 evra i 2.881.871.637 dinara, bez ikakvog izgleda da taj novac ikada vrati.

Najviše je šabačko preduzeće uzelo od Komercijalne banke: 8.500.000 evra i  320.000.000 dinara.

Najgore je, međutim prošla ionako slaba Srpska banka koja je izgubila  1.500.000 evra i 554.000.000 dinara.

  Srpska banka je akcionarsko društvo, gde država ima 98 odsto akcija i samim tim potpunu kontrolu nad njenim poslovanjem.

Predsednik izvršnog odbora banke je Ivan Maričić, koji je na to mesto došao 2009. godine sa funkcije direktora Uprave za trezor Ministarstva finansija.

Članovi Izvršnog odbora su Ivan Ristić i Sonja Zigova Kovačević, koja je prethodno bila pomoćnik direktora Uprave trezora.

Ovakva direktorska trojka potekla ispod skuta Mlađana Dinkića nije ni htela, ali ni mogla da vlastima kaže "ne" i odbije davanje nekog kredita Inter-kopu.

Predsednica Upravnog odbora Srpske banke je Biljana Janjić, iz brokerske kuće Mediolanum, članovi su: Branka Sredojević, Tanja Vasiljević, Vidosava Džagić i Zoran Bogetić (profesor Ekonomskog fakulteta i stalni savetnik preduzeća Montecco Inc.).

Srpsku banku, koja i onako spada u male banke u Srbiji (prihod u 2011. godini 262.160.000 dinara), gubitak oko sedam miliona evra, koliko je uzeo Inter-kop, teško će uzdrmati.

Postoji velika šansa da će na kraju, isto kao i u slučaju Agrobanke, ceo trošak snositi obični građani Srbije, dok će Dušan "10 odsto" Petrović, Miroslav Bogićević, Rade Nikolić i ostali proći nekažnjeno.

Vredi još napomenuti da je i Fond za razvoj Srbije Inter-kopu poklonio 200.000.000 dinara, ali nije jasno po kom osnovu.

U svakom slučaju, pljačka preko Inter-kopa ugrožava opstanak 14 banaka i dvadesetak preduzeća (kooperanata) iz Srbije kojima je ovo preduzeće ostalo dužno.

Isto tako, ugroženo je trenutno oko 2.000 radnika i njihovih porodica kojima je jedini prihod bila plata zarađena u ovom šabačkom preduzeću, a koju primaju sa višemesečnim zakašnjenjem, ako je uopšte i prime.

 

  Obaveze Inter-kop, Mišar, Šabac, prema bankama sa stanjem na dan 1. januara 2012.  godine zvanično iznose:

Komercijalna banka 8.500.000 evra i 320.000.000 dinara,  Hypo Alpe Adria 4.600.000 evra, Čačanska banka 4.182.777 evra, Societe G.B. 2.280.000 evra, Eurobank milion evra, Erste bank 600.000 evra,  Srpska banka 1.500.000 evra i 554.000.000 dinara, UBB 550.000.000 dinara, Poštanska štedionica  500.000.000 dinara,  AIK banka 298.400.000 dinara, Unikredit bank 200.000.000 dinara, Fond za razvoj Srbije 200.000.000 dinara, Credy banka 119.471.637 dinara, Raiffeisen bank 100.000.000 dinara, Jumbes banka 40.000.000 dinara.

Ukupno obaveze po kreditima iznose 22.662.777 evra i još  2.881.871.637 dinara.

S obzirom da su najveći plasmani Srpske banke išli Inter-kopu, ali i Farmakomu MB, postojao je šaljivi predlog da se ova banka preimenuje u Šabačku banku.

 

  Ljubodrag Ristić je jula 2012. objasnio sistem krađe na svom blogu:

"Godine 2004. bio sam angažovan od strane kompanije Dunav osiguranje, pored ostalih poslova i na sagledavanju uzroka požara u privatnom preduzeću Uno Martin u Mišaru, pa u preduzeću Melamin ili Melamin DJnikada nisam uspeo da utvrdim o kojem se preduzeću radilo.

Molili me ljudi iz Dunava da pomognem jer, govorili su mi da Dušan Petrović (advokat iz Šapca) sa grupom tajkuna koje je sam klonirao, preko kompanije Dunav Osiguranje finansira Demokratsku stranku, ne zaboravljajući naravno ni svoje interese….

Oni su instriuisani, jer to sami nikada ne bi znali, da od Dušana Petrovića unapred dobiju sigurne poslove. Po volji DS!

Onda osiguraju vajnu i svu drugu imovinu, na lažnjaka, koje se zove nadosiguranje.

Onda odu u Banku (a sve unapred  dogovoreno sa Dušanom Petrovićem i bratijom) i dobiju kredite, po principu uzmi Ago koliko ti drago!

Dušan Petrović zna šta je vinkulacija polisa osiguranja, oni nemaju pojma, oni samo glume poslovne ljude, a po obrazovanju oni su tačka, odnosno najprostiji geometrijski oblik koji nastaje kada olovka samo padne na belu podlogu.

Dakle, uzmu kredit, a garancija za vraćanje istog je polisa osiguranja.

Imovina se, radi dobijanja što većeg kredita, osigura na znatno višu vrednost nego što stvarno jeste.

Krediti se uredno servisiraju, jer su poslovi unapred dobijeni, sve je formalno po zakonu, a ustvari sve je vrhunski kriminal…

A Bogićević i dalje vedri i oblači, a pored njega po istom principu, i prevarant iz Republike Srpske, vlasnik firme (de iure) Inter kop, sve pod okriljem anđela – zaštitnika i čuvara Dušana Petrovića”.

 

  ©Geto Srbija

List protiv mafije

STANKO SUBOTIĆ: “BIO SAM U ZAMCI BORISOVIH BANDITA”

30. септембра 2012. 4 коментара

 

Ekskluzivno: Stanko Subotić-Cane u pismu Evropskoj komisiji optužuje i  opisuje ko je takozvana srpska elita, kome je sve davao novac, ko ga je ucenjivao, zašto je Boris Tadić njegov najveći dužnik i kako mu je režirao sudski progon i montirao lažne optužbe.

U međuvremenu, Interpol ga je skinuo sa poternice, po kojoj bio uhapšen, pa pušten u Moskvi.

 

stanko_subotic

 

Najveći srpski duvanski bos, kako ga u žargonu zovu mediji svih režima u Srbiji, Stanko Subotić Cane, dočekao je svojih „pet minuta“.

Subotić se obratio Evropskoj komisiji pismom u kome detaljno govori o svojim bivšim prijateljima, neprijateljima, političarima koji su ga reketirali, korumpiranom srpskom pravosuđu i razlozima progonstva u kome se i danas nalazi.

U Beogradu je nepravosnažnom presudom osuđen na šest godina zatvora, a u Švajcarskoj je slobodan građanin.

Objavljujemo njegovo pismo u celosti, koje nam je ovih dana poštom dostavljeno, sa gomilom priloga, kao dokaz njegovim tvrdnjama.

…….

Kako je upravo u toku proces nadzora i realizacije akcionog plana EU prema Srbiji u cilju određivanja datuma za započinjanje pregovora o prisajedinjenju Srbije EU, a s obzirom da prioritetno pitanje predstavlja borba protiv organizovanog kriminala, smatrao sam da je neophodno da Vas, ali i novoizabranog predsednika Srbije gospodina Tomislava Nikolića, obavestim o najflagrantnijim i najopasnijim oblicima organizovanog kriminala koji se nalazi u najvišim državnim institucijama u Srbiji.

 

Uz ovaj dopis prilažem Vam i materijalne dokaze za moje navode, kao i spisak svedoka, ali i institucija kojima se lako možete uveriti u verodostojnost iznetih činjenica.

Materijal koji Vam dostavljam, između ostalog, doprinosi razotkrivanju pravih motiva takozvane reforme pravosuđa. Iz njega se vidi po čijem nalogu, sa kojim namerama i kakvim ciljem je navodna reforma sprovedena.

Takođe, činjenice koje navodim ukazuju na to kako pojedinci iz izvršne vlasti zloupotrebljavaju institucije, i koriste Ministarstva pravde i policije kao i Agencije za bezbednost za činjenje najtežih krivičnih dela.

Organizovani kriminal ne može da postoji bez direktne sprege najviših vrhova politike, izvršne vlasti, pre svega ministarstava pravde i bezbednosti i najokorelijih kriminalaca. Upravo iz tih razloga nema pomaka u borbi protiv organizovanog kriminala u Srbiji, jer oni koji bi trebalo da ga otkrivaju i kažnjavaju, zapravo direktno učestvuju u kriminalnim aktivnostima.

U osnovi piramide organizovanog kriminala u Srbiji nalaze se različiti politički faktori i institucije. Pre svega predsednik Demokratske stranke Boris Tadić (predsednik Srbije 2004.-2012.) i njegovi najbliži saradnici, zatim Ministarstvo pravde, preko mreže reformisanih sudova i tužilaštava, do operativaca u agencijama bezbednosti i inspektora u Ministarstvu unutrašnjih poslova…

 

Prihvatanje uslova

 

Ja sam Stanko Subotić, državljanin Srbije, živim i radim u EU skoro 30 godina. Posle 10 godina rada u Francuskoj početkom devedesetih vratio sam se u Srbiju sa zarađenim novcem i pokrenuo proizvodnju tekstilnih proizvoda.

Početak raspada države, rat i ekonomsko propadanje prekinuli su započet posao i sticajem okolnosti našao sam se u poslu trgovine duvanom. U tim okolnostima taj posao je bio vrlo isplativ i ubrzo sam postao zvanični distributer velikih proizvođača duvana : British American Tobacco, Reynolds, itd.

Pridržavajući se svih zakonskih pravila, preko zvanične firme na Kipru, zaradio sam tokom devedesetih godina veliki novac.

Iz tih razloga postao sam najpre predmet interesovanja Miloševićevih ljudi i službi bezbednosti, a zatim i njihova meta. Pobegao sam iz Srbije spasavajući goli život. Preselio sam se u Ženevu i krenuo da pomažem političku opoziciju u Srbiji i učestvujem u rušenju Miloševića.

Posle demokratskih promena i odlaska Miloševića sa vlasti u Srbiji došao je Zoran Đinđić, moj dobar prijatelj. Želeći da pomognem novim vlastima ponovo sam se sa svim svojim kapitalom vratio u Srbiju i počeo da ulažem u razne poslovne projekte.

Kako je pak tadašnji predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica napravio pakt sa ostacima režima Slobodana Miloševića, ubrzo je krenula kampanja rušenja ZoranaĐinđića, a za te potrebe nisu birana sredstva. Tako sam i ja lažno klevetan i medijski satanizovan i to isključivo kao kolateralna šteta u „rušenju“ novoizabranih demokratskih vlasti od strane najradikalnijih Miloševićevih ljudi potpomognutih predsednikom Koštunicom.

Posle ubistva Zorana Đinđića, napadi na mene su se intenzivirali. Međutim, paralelno sa tim, ,,uspešni biznismeni“ bliski vladi Vojislava Koštunice počeli su da mi nude predloge koji su se odnosili na poslovnu saradnju i mogućnost da nastavim započete projekte. Kako sam ja pre svega poslovan čovek, prihvatio sam ponuđene uslove i krenuo u investiranje u Srbiju.

Do 2007. godine uložio sam preko 50 miliona evra u razne poslove. Između ostalog, napravio sam najveći distributivni lanac u Srbiji sa prometom od preko 200 miliona evra godišnje, koji je zapošljavao 3.500 ljudi. U to vreme zapravo i počinju ucene tajkuna bliskih Koštunici i atakovanje na moj kapital i firmu, pre svega od strane Milana Beka i…

Neprihvatanje njihovih uslova rezultiralo je podizanjem fingirane optužnice za krivično delo iz 1995. i 1996. godine – zloupotreba službenog položaja u mojoj privatnoj firmi – zatim nezakonitim izdavanjem međunarodne poternice, strahovitom medijskom kampanjom i napadom svih državnih institucija na moju firmu, dok je nisu potpuno uništili, a zatim preuzeli i međusobno podelili.

Koalicionu vladu sa Vojislavom Koštunicom na čelu, činila je tada i Demokratska stranka Borisa Tadića sa kojim sam bio u izuzetno bliskim odnosima i jedan od najvećih finansijera te stranke.

Neposredno pred podizanje optužnice Boris Tadić i Ružica Đinđić, udovica ubijenog premijera Đinđića, insistirali su da finansijski ispunim jedno staro obećanje prema Demokratskoj stranci u iznosu od milion evra i ja sam taj novac u gotovini predao gospođi Đinđić.

Mesec dana posle isplate podignuta je lažna optužnica protiv mene.

Nezadovoljan odnosom Borisa Tadića i njegove stranke prema meni. poslao sam poruke da ću sve detalje o finansiranju objaviti u javnosti. Tada kreće lični rat Borisa Tadića protiv mene.

Kroz nezapamćenu kampanju svih državnih resursa uz koordinaciju medija koji su svi do jednog pod kontrolom DS-a, Boris Tadić nije birao sredstva i načine kojima je želeo da me potpuno uništi.

Iako smo moji advokati i ja bili svesni kršenja zakona i raznih kriminalnih dela koje je Tadić sa svojim saradnicima činio, tek posle njegovog poraza na izborima, počinju da se pojavljuju materijalni dokazi kao i svedoci spremni da svedoče o kakvom se kriminalu u najvišim državnim organima radi.

 

Kabineti prepuni zaverenika

 

Kroz moj slučaj može da se analizira matrica ponašanja kabineta Borisa Tadića u zloupotrebi institucija, pa čak i spremnost na činjenje najtežih krivičnih dela, što su radili njegovi najbliži saradnici, a pre svih: Miodrag Rakić. šef kabineta predsednika Srbije, Nebojša Krstić zvani Krle, savetnik predsednika za medije, Jasmina Stojanov zvana Džesi, šef pres službe predsednika Tadića, Srđan Šaper, direktor agencijeMcCann Erickson i spin direktor predsednika Tadića, Snežana Malović zvana Sneki, ministar pravde 2008-2012, Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, Miljko Radisavljević specijalni tužilac za organizovani kriminal, Saša Ivanić, zamenik specijalnog tužioca za organizovani kriminal, Milorad Veljović, direktor policije, Rodoljub Milovićnačelnik Uprave kriminalističke policije (UKP), Radoslav Đinović, pomoćnik načelnika UKP, Aleksandar Tijanić, direktor državne televizije, Milena Rašić, sudija specijalnog suda i mnogi drugi.

Za činjenje krivičnih dela koja su predmet ovoga dopisa, kao i krivične prijave i dopune predate republičkom tužiocu u Srbiji, ova grupa državnih funkcionera imala je podršku i suizvršioce u sledećim licima: Branko Radujko, direktor Telekoma Srbija, Veselin Simonović, urednik Blica,Ratko Knežević, osoba bez zanimanja, Nebojša Medojević političar iz Crne Gore, Milka Tadić urednik lista Monitor iz Crne Gore, Miodrag Perović, vlasnik medijske imperije u Crnoj Gori, Željko Ivanović, novinar i urednik lista Vijesti iz Crne Gore, Ljubiša Mitrović i Mladen Milutinović, novinari iz Crne Gore i mnogi drugi.

Zbog lične osvete i potrebe da me javno i institucionalno diskredituje, pre nego ja izađem u javnost sa podacima o finansiranju Demokratske stranke, Boris Tadić je kao prioritet svome najbližem timu naložio da se akcija diskreditacije i uništavanja svake vrste nadamnom sprovede u delo.

Način na koji je to urađeno u mom slučaju je inače univerzalni način koji vladajuća elita primenjuje u svrhu uništavanja svih protivnika kako političkih tako i poslovnih.

Uništavanje protivnika zloupotrebom državnih resursa sastoji se od nekoliko faza. Prvo se kreće kroz uništavanje pojedinca kroz medije.

Najpre se preko najbližih Tadićevih saradnika Nebojše Krstića i Jasmine Stojanov (savetnici i saradnici Borisa Tadića za odnose sa medijima) pozivaju kabinetski i stranački novinari i urednici (kojima je u međuvremenu stranka obezbedila ključne pozicije u medijima ili neke druge značajne usluge) i daju im se nalozi šta i kako da pišu protiv nekoga.

To se uvek pravda najvišim državnim interesima (naravno bez objašnjenja šta su i čiji su to interesi). U medijima se pojavljuju ,,ekskluzivne informacije“ iz ,,anonimnih izvora“ kroz koje počinju da se protiv neke osobe objavljuju najstrašnije klevete i optužbe bez bilo kakvih dokaza.

Mehanizam je skoro uvek isti: za lansiranje inicijalnog teksta koriste se mediji poput Blic-a, Press-a, Kurir-a, kao i mediji u Crnoj Gori Dan ili Vijesti.

Nakon toga uključuje se novinska agencija Tanjug koja sve te lažne navode objavljene u pomenutim medijima citira. U sledećoj fazi objavljene neistine prenose svi, pre svega RTV B92 zatim javni servis RTS. Plasirane tekstove, tabloidi razrađuju tako što svakodnevno objavljuju neke navodno nove informacije.

 

Uskraćen za osnovna prava

 

Ja sam jedan od onih koji nije pristao na njihove ucene i pretnje i zbog toga sam evo skoro 10 godina izložen konstantnim pritiscima i državnom teroru pojedinaca iz srpske vlasti, a posebno poslednjih 5 godina od kada i traje montiran i nezakonit sudski proces protiv mene.

Kao sto sam već pomenuo, 2007. godine ja sam u Srbiji posedovao najveći distributerski lanac kioska, preduzeće Futuru plus gde sam bio u partnerskom odnosu sa nemačkim medijskim gigantom WAZ Medien grupe.

Kako po prirodi poslova štampa direktno zavisi od odnosa sa distributerima, mogućnost da ja zajedno sa Nemcima imam tu vrstu kontrole je iskorišćena da se političarima plasira priča o opasnosti koja iz takvih veza može da usledi.

Pozadina je bila mnogo trivijalnija. Dvojica Miloševićevih ministara i bliskih saradnika: ….. i Milan Beko, bacili su oko na moju firmu i moje poslove, pa im je moje proterivanje sa tržišta Srbije bilo prioritet.

Tako je počeo moj progon. Mediji, tekstovi, pretnje, najave hapšenja i suđenja, a za sve vreme dogovori sa mnom o poslovnim aranžmanima. Kako nisam pristajao na te ucene, kao vid kazne i pritiska, podignuta je optužnica protiv mene. Isti dan kod mene je došao… i ponudio da firmu prebacim na njega?!

Verujući da ću uspeti da zaustavim tu političku farsu, obratio sam se DS-u, stranci koju sam godinama finansijski pomagao. Čak sam i dobio uveravanja da će se taj progon zaustaviti i da svi znaju da je to urađeno samo kako bih se ja ,,disciplinovao“.

Ono što međutim nisam znao je da su Beko i… uspeli da parama kupe većinu političara iz tadašnje vlasti, pa i same DS, tako da su tim procesom protiv mene praktično oni upravljali. Plašeći se moje upornosti, novca i brojnih dokaza koje sam o svima posedovao, povisili su ulog.

Tokom 2008. godine Borisu Tadiću plasiraju priču o tome kako sam ja nekakav opasan kriminalac, koji naručuje ubistva po Balkanu i kako sam njega označio kao metu.

Tadić inače izuzetno sujetan i po tvrdnjama onih koji ga poznaju, paranoičan, te plasirane laži prihvata kao činjenicu. Od tada kreće u lični rat sa mnom, ali i sa predsednikom Vlade Crne Gore, Milom Đukanovićem, pod apsurdnim izgovorom da me premijer Đukanović u mojim kriminalnim namerama podržava i pruža mi zaštitu.

Stvarni razlog mržnje prema premijeru Đukanoviću, nalazi se učinjenici da je Crna Gora priznala Kosovo, a Tadić je to smatrao kao ličnu odluku premijera Đukanovića. Skup ovih okolnosti bio je dovoljan da Boris Tadić i grupa ljudi oko njega, svi na visokim državnim funkcijama, krenu u kriminalnu akciju protiv mene i svih onih koji su sa mnom bili povezani na bilo koji način.

Preko državnih resursa upadaju u moju firmu, kreću u njeno uništavanje i ubrzo proglašavaju stečaj. Preko noći u firmu ubacuju svoje ljude, nameštaju da je preuzme njihov blizak saradnik i nastavi uspešno poslovanje, a da vlasnika firme (pravno lice iz Danske) ni o čemu nisu ni obavestili!

Mene stavljaju na Interpolovu listu, kao nekakvog begunca iako znaju da živim sa porodicom u Švajcarskoj i imaju moju adresu, gde mi inače dostavljaju poštu.

Tužilaštvo po nalozima šefa kabineta predsednika Tadića – Miodraga Rakića na silu uz pomoć pretnji i montiranjem dokaza od strane policije počinje sudski postupak bez i jednog jedinog dokaza.

Kreću pritisci izvršne vlasti na pravosuđe preko ministarke Snežane Malović i Slobodana Homena. Sudski proces se vodi uz neviđenu medijsku harangu.

Meni se uskraćuju osnovna prava koje zakoni o sudskom postupku podrazumevaju. Moji advokati javno napuštaju proces jer nemaju mogućnost da me brane.

Za to vreme ministarka pravde Snežana Malović javno daje izjave da sam ja kriv i da moram da budem osuđen. Odlazi i putuje po inostranstvu kao ministar pravde, a onda zloupotrebljavajući tu funkciju priča na tim skupovima o meni i iznosi laži i o sudskom postupku, o mojoj krivici, opasnostima koje prete svima ako ja ne budem u zatvoru.

Za sve to vreme meni su sudili samo za jednu jedinu stvar. Krivično delo zloupotreba službenog položaja u mojoj privatnoj firmi i to za period 1995. i 1996. godine?!

Nespremnost sudske vlasti da ekspresno izvršava ovakve naloge političara, isprovocirala je vrh države da sprovede „reformu pravosuđa“, verujući da će tako postaviti partijske sudije koje će naloge ,,velikog šefa“ sprovoditi u delo i to ekspresno i bespogovorno.

Reformu pravosuđa sprovode Miodrag Rakić sef kabineta predsednika Borisa Tadića, Dušan Petrović potpredsednik DS i bivši ministar pravde, Snežana Malović aktuelni ministar pravde, Slobodan Homen državni sekretar u Ministarstvu pravde, Nata Mesarević predsednik Visokog saveta pravosuđa.

Isključivi i jedini razlog ove reforme bio je apsolutno stavljanje pod kontrolu jedne stranke i jednog čoveka celokupnog pravosuđa jedne zemlje.

 

Montiranje krivice za ubistvo

 

Konkretna svrha reforme bila je potreba da se apsolutnom kontrolom sudova i sudija sprovode lične odmazde i vode privatni ratovi predsednika Tadića i njegovog režima protiv jednog broja ljudi, među kojima sam bio i ja.

I pored svih poluga vlasti i pritisaka koje su protiv mene primenjivali nisu uspeli u nameri da me na prečac osude i proglase osuđenim kriminalcem.

Naprotiv, ja sam uz pomoć mojih advokata uspeo da koliko-toliko u javnosti predstavim pravu pozadinu ovog procesa. Tako je vremenom taj nasilni sudski postupak počeo poput bumeranga da im se vraća. Tužiocu sam predao ugovore i dokaze o pljački desetina miliona evra koje su Beko i… uradili.

Predao sam imena službenika Agencija za privatizacije, ministara, političara koji su učestvovali u pljačkaškim privatizacijama. Predao sam kompletnu dokumentaciju oko privatizacije Večernjih novosti, Luke Beograd (privatizacije u kojima su ova dvojica tajkuna učestvovali).

U Švajcarsku su došli predstavnici Saveta za borbu protiv korupcije i od mene uzeli svu dokumentaciju. Slika o procesu koje se protiv mene vodio u velikoj se meri promenila.

To je samo otežalo sprovođenje u delo namere establišmenta da me ekspresno i na silu osude.

Odbijanje brojnih država Evrope da me isporuče i sarađuju po tom pitanju, jasno stavljajući do znanja da to krivično delo za koje me u Srbiji terete ne postoji u zakonodavstvu evropskih država, samo je dodatno ukazalo na namere srpskih moćnika da me kroz taj proces unište.

Tada se u kabinetu Borisa Tadića i njegovom najbližem okruženju donosi odluka da me optuže za nešto drugo i to po mogućstvu najteže krivično delo – ubistvo!

Ova bolesna i kriminalna ideja poklapa se sa ubistvom hrvatskog novinara Iva Pukanića, koji je o meni tokom 2001. godine po nalogu kriminalaca napisao desetine tekstova punih kleveta, zbog kojih sam ga tužio sudu u Hrvatskoj i dobio na desetine sudskih presuda.

Pukanić je inače bio novinar-reketaš i bavio se takvim poslovima, ali je očigledno njegovim pravim ubicama i naručiocima bilo jako važno da se to ubistvo „izveze“ iz Hrvatske i da se optuže neki drugi.

Tako se istoga dana kad se ubistvo desilo, dok još ni forenzička istraga nije završena, u medijima kontrolisanim od strane organizovanog kriminala i službi bezbednosti, moglo pročitati da se sumnja da su naručioci iz Crne Gore, pominju čak imena predsednika Vlade Crne Gore Mila Đukanovića i moje.

Koristeći ovu tragediju, ljudi bliski predsedniku Tadiću predlažu mu da to iskoristi za obračun sa mnom, ali i sa premijerom Đukanovićem.

Aktivirajući opskurnog kriminalca Ratka Kneževića uz pomoć medija, odnosno grupe novinara koju su činili Aleksandar Tijanić, Tamara Marković-Subota, Veselin Simonović uz stalnu koordinaciju koju su obavljali savetnik i službenik Borisa Tadića poput Srđana Šapera, Nebojše Krstića, Jasmine Stojanov, ova tema postaje apsolutno dominantna tema u javnosti Srbije i Crne Gore.

Ratku Kneževiću se dodeljuju udarni termini na televizijama, naslovne stranice u novinama i nedeljnicima gde on iznosi najteže klevete i laži protiv premijera Đukanovića i mene.

Po matrici koju sam opisao, specijalni tužilac odlazi na noge Kneževiću, javno saopštavajući da je on vrlo kredibilan svedok.

U Zagrebu gde je novinar Pukanić živeo i radio i gde su ga ubili počinje suđenje grupi neposrednih izvršioca od kojih su mnogi bili pripadnici srbijanskih paraformacija tokom ratova ili saradnici službi bezbednosti. Svedočenje Ratka Kneževića na tom suđenju sudija odbacuje kao neznačajno, nerelevantno, svedočenje koje se svodi na „rekla-kazala“ bez bilo kakvih ličnih saznanja.

U Zagrebu se proces završava i donosi se pravosnažna presuda. Sem ogovaranja i kleveta Ratka Kneževića tokom procesa niko nije pomenuo niti ime premijeraĐukanovića niti moje ime.

To međutim vlastima u Srbiji ne znači puno i oni bez objašnjenja i pravnog utemeljenja započinju sopstveni sudski proces u Beogradu za isto ubistvo, i to za pozadinu ubistva i eventualne naručioce, iako je proces za isto krivično delo u Zagrebu završen!

Tetralno hapse bivšeg saradnika državne bezbednosti Sretena Jocića, koga optužuju za neko drugo delo, a kroz medije serviraju priču da je on operativno organizovao Pukanićevo ubistvo. Ubrzo se uz prethodni dogovor u Beogradu hapsi i bivši pripadnik paravojnih jedinica Željko Milovanović, označen od policije kao neposredni atentator na Pukanića.

 

Rukopis Tadićevog scenarija

 

Koristeći najodanije saradnike Slobodana Miloševića koji su ostali u službama bezbednosti i pravosuđu, Boris Tadić uz dogovor sa svojim najbližim saradnicima primenjuje i metode koje je režim Slobodan Miloševića koristio u borbi sa neprijateljima – kreiranje i montiranje lažnih optužbi za najteža krivična dela.

Kako su i Jocić i Milovanovićimali veliki broj poznanika, saboraca, veza i kontakata sa ljudima iz bezbednosnih struktura, odmah se prelazi na finalni scenario: Jocić i Milovanović treba da budu „obrađeni“ tako da im se stavi do znanja da im preti po 40 godina robije (u njihovom slučaju doživotni zatvori) ili mogućnost da žive slobodno negde daleko od Srbije.

Za takvu mogućnost iskupljenja bilo je potrebno da lažno optuže MilaĐukanovića predsednika vlade Crne Gore i mene Stanka Subotića, da smo mi od njih dvojice naručili ubistvo Pukanića.

U scenariju Borisa Tadića i njegovih saučesnika u ovome zločinu, sve je izgledalo idealno. Ova dvojica neće imati izbor i pristaće sigurno na nagodbu. Tadiću su to potvrđivali i najbliži saradnici poput Miodraga Rakića, Saše Vukadinovića direktora BIA, Milorada Veljovića direktora policije i mnogi drugi.

Ako se iznudi ovako priznanje, tužilac istog trenutka podiže optužnicu za naručivanje ubistva protiv Mila Đukanovića i mene. Švajcarska i druge države koje nisu pristajale na moje izručenje zbog krivičnog dela ,,zloupotreba službenog položaja u privatnoj firmi“ sada će morati da me izruče.

Predsednik vlade Crne Gore će imati strahovit problem u samoj državi, ali i kod svetskih državnika i institucija EU, gde Crna Gora želi da se priključi.

Tadić postaje „faktor mira, bezbednosti“ i ,,simbol borbe protiv organizovanog kriminala“ na Balkanu! Hrvatskoj ovakav rasplet idealno odgovara. Nema nikoga ko bi se ovome scenariju suprotstavio.

Mediji, pojedini, plaćeni analitičari, opozicija u Crnoj Gori, međunarodni plaćenici srpske vlasti u EU i SAD su već bili pripremljeni. Očekivao se naš finalni medijski maskar i sudski proces koji bi obojicu uništio zauvek. Da je ovo sve bilo pripremljeno, svedoče intervjui, tekstovi, naslovne stranice brojnih novina i magazina pod kontrolom Borisa Tadića i njegove klike.

Ratko Knežević, kriminalac iz Crne Gore koji je postao najbliži i najpouzdaniji saradnik predsednika Tadića i njegovih najpoverljivijih ljudi, nije izdržao, a da se ne pohvali kako je upoznat sa činjenicom da se protiv mene i Mila sprema nova optužnica i to ,,mnogo mnogo ozbiljnija“.

Mediji u Srbiji i Crnoj Gori su se utrkivali ko će da objavi ekskluzivniju vest o istrazi koju tužilastvo i policija u Srbiji vode oko naručioca ubistva i naravno uvek su to bila imena premijera Đukanovića i moje. Kako je to bio prioritet broj jedan predsednika Tadića, svi resursi države Srbije stavljeni su u tu funkciju.

Miodrag Rakić je dnevno koordinirao pravosuđe, službe bezbednosti i policiju oko procesa nagovaranja ovih svedoka. Snežana Malović ministar pravde, Miljko Radisavljevićspecijalni tužilac, Saša Ivanić zamenik specijalnog tužioca, Milorad Veljović direktor policije, Saša Vukadinović direktor BIA i ostali, svakodnevno su obaveštavali Rakića o napretku dogovora i mogućnošću podizanja optužnice protiv Đukanovića i mene.

 Drugi deo tima bio je zadužen za medijsku pripremu ove akcije. Jasmina Stojanov, Nebojša Krstić, Srđan Šaper, Aleksandar Tijanić su bili zaduženi za medijsku pripremu ove kriminalne akcije. Mediji u Srbiji, Crnoj Gori pa i Hrvatskoj imali su zadatak da monstruozne planove ove grupe približe javnosti i olakšaju tužilaštvu da bez dokaza ipak podigne optužnicu.

Pre svega je bila važna Crna Gora i mediji u njoj. Opozicija u Crnoj Gori koju finansira režim iz Beograda je već počela da javno najavljuje ubrzano hapšenje premijera Crne Gore i njihovo preuzimanje vlasti. Kako bi dodatno pomogao opoziciji u Crnoj Gori. Boris Tadić daje nalog Branku Radujku, direktoru Telekoma Srbija da sa značajnim sredstvima pomogne tu akciju u Crnoj Gori.

Telekom je inače firma koja služi Borisu Tadiću i Demokratskoj stranci (ranije je koristila Koštunici i DSS za iste razloge) za finansiranje svih mogućih partijskih i ličnih projekata.

Kolokvijalno je poznata kao „kasica-prasica“ DS-a i kabineta Borisa Tadića. Branko Radujko, određuje budžet od milion evra za ,,marketing“ firme u Crnoj Gori i naravno najveći deo daje u ruke parapolitičkoj opoziciji okupljenoj oko dnevnog lista Vijesti, Monitor i TV Vijesti. Oni velikodušno vraćaju uslugu i od tada svakodnevno to je bila jedina i najvažnija tema koju su ovi kvazimediji obrađivali.

Te medijski servirane lažne optužbe, po unapred napravljenom dogovoru i koordinaciji iz Tadićevog kabineta, dočekivali su političari u Crnoj Gori i Srbiji. Svakodnevno su optuživali vlast Crne Gore, da je u nekakvom dogovoru sa mnom i na nekakvom ,,ratnom kabinetu“ donosila odluke o ubistvima po Balkanu.

Za Tadića i njegove najbliže saučesnike sve je izgledalo idealno. Problem je nastao u naizgled nevažnim činjenicama, da ni premijer Đukanović niti ja nismo ni znali niti ikada videli ni Jocića ni Milovanovića.

Jocić koji je bio iskusniji i lukaviji, a i znao sa kim ima posla, nije nikako hteo da pristane na ovakav dogovor, znajući da je u pitanju politika i da ni njemu posle eventualne nagodbe niko ne garantuje bilo kakvu sigurnost. Zato su i pregovori trajali duže nego što je to krug ljudi oko Borisa Tadića očekivao.

Pritiske na Jocića da lažno svedoči, počeo je da vrši i direktor policije Milorad Veljović koji je pored Saše Ivanića (pomoćnika specijalnog tužioca) i „dobronamernih zajedničkih prijatelja“ Jociću predlagao slobodan život u Gvatemali, puno para i sve što uz to ide samo da lažno optuži Đukanovića i mene.

Odupiranje Jocića da tek tako pristane na lažno svedočenje, nateralo je kriminalce iz institucija države da potraže nove svedoke.

Tako po nalogu samoga Borisa Tadića, koji je prenet naravno preko njegovog šefa kabineta Miodraga Rakića, najviši funkcioneri uprave kriminalističke policije i specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal traže nove „svedoke“.

Službe bezbednosti su počele da obrađuju brojne kriminalce, profesionalne ubice i dilere drogom, sve one koji bi po njihovom mišljenju bili spremni na takvu vrstu dogovora. Traženi su pre svega osuđeni kriminalci iz Crne Gore, koji su u bekstvu ili su na slobodi pod kontrolom srpskih službi bezbednosti.

 

Nalozi i izvršenja

 

Po nalogu Rakića, Snežana Malović je dobila zadatak da sve ovakve slučajeve preko sudova oslobađa i pušta iz zatvora, što je ona bespogovorno izvršavala.

Tako su nekoliko državljana Crne Gore koji su imali probleme sa zakonom ucenjivani ukidanjem presuda i pre svega zaštitom u Srbiji, ako pristanu da po nalogu predstavnika države Srbije lažno svedoče i lažno optuže mene, ali pre svega premijera Crne Gore Mila Đukanovića.

Ovo je bio državni projekat i to prvoga reda. Samo tako su najviši funkcioneri policije, posebno uprave kriminalističke policije mogli da nude kriminalcima razne pogodnosti države, kao protivuslugu za lažno svedočenje i monstruozne optužbe protiv demokratski izabranog premijera susedne države.

Kako su se u ovome delu kriminalnih radnji dešavala i mnogo teža krivična dela, a kako su u to sve bili umešani i visokopoziconirani političari dodatne detalje u ovome dopisu ne iznosim, posebno zato što su oni deo istrage tužilaštva koja se ovih dana završava i gde se uskoro očekuje podizanje krivičnih prijava protiv velikog broja lica.

Ukoliko pak bilo kome od primaoca ovoga dopisa bude značajno i hoće da se interesuje oko ovih detalja i ja i moji advokati smo spremni da pružimo i sve te dokaze, kao i imena učesnika.

Mediji su nastavljali da izvršavaju naloge ove kriminalne grupe, optužujući nas svakodnevno za razna krivična dela. Ubrzo je pored ubistava došla na red i prodaja droge, pa sam tako od iste grupe optuživan za organizaciju i prodaju miliona tona kokaina širom sveta, od Argentine do Rusije.

Čak je i sam predsednik Boris Tadić koristio svaku priliku tokom zvaničnih susreta sa inostranim zvaničnicima da iznosi lažne optužbe o nekakvoj prodaji droge koja ide iz Crne Gore i njegovim naporima da to spreči.

Kako za ovo pak nije bilo dokaza, odustalo se privremeno od optužbi za drogu i ponovo vratilo na priču o ubistvu. Neprihvatanje Sretena Jocića da učestvuje sa njima u ovome kriminalu nateralo ih je da pokušaju sa traženjem onih koji će biti spremni da me lažno optuže.

Zadatak koji je naređen ljudima iz policije, tajnih službi, tužilaštva, pravosuđa bio je jasan: nađite kako znate i umete bilo šta, ne birajući sredstva, načine, metode!

Sve je dozvoljeno i svi resursi države su na raspolaganju! Upravo zato u institucijama države otvorena je neka vrsta takmičenja među pojedincima, ko će prvi doneti šefovima ,,skalp“ nekoga od nas dvojice. Službe bezbednosti su koristile svoje metode, policija svoje, Ministarstvo pravde kontrolu sudova i tužioca (upravo zato svi su bili u v.d. stanju sve vreme), a svi zajedno imali su podršku kabineta i svih medija u državi.

Pored ucenjenih i osuđenih kriminalaca, druga ciljna grupa potencijalnih lažnih svedoka pronalazila se među osumnjičenim ili optuženim pojedincima u raznim krivičnim postupcima, koji su svi po političkom nalogu vođeni upravo u Specijalnom sudu za organizovani kriminal.

Metod je bio jednostavan.

Zakon donet da bi se sprečio organizovani kriminal i istražila politička ubistva pod režimom Slobodana Miloševića, u Specijalnom sudu je zloupotrebljavan i korišćen isključivo u političkim i ličnim obračunima, onih koji su na vlasti i koji kontrolišu ovu instituciju.

Tu je politiku počela vlada Vojislava Koštunice, izmišljanjem svih vrsta ,,mafija“ koje su služile da bi se uništavala kako politička tako i ekonomska konkurencija. Tu zloupotrebu nastavili su Boris Tadić i njegov kabinet, koji tu vrstu zloupotreba nad Specijalnim sudom i tužilaštvom sprovodi do dan danas.

Prednost da se po tom zakonu osumnjičeni i optuženi mogu da drže u pritvoru i nekoliko godina, bio je idealan model da se takvim osobama nude ,,dogovori“ koji bi ih spasili takve torture.

I to su specijalno tužilastvo sa ljudima iz policije i službi bezbednosti koristili sve vreme. Tako su u montiranom sudskom procesu koji su protiv mene vodili, držali u pritvoru skoro četiri godine Stevana Banovića bivšeg službenika Savezne uprave carina, terajući ga da me lažno optuži za šverc cigareta.

Dve godine pre nego je tužilac uopšte i otvorio istragu policijski inspektor Bogdan Pušić je počeo da vrši pritisak na Stevana Banovića da me lažno optuži i to za poslove šverca koje je radila država Srbija preko vojne i državne bezbednosti. U početku je to radio neformalni i „prijateljski“, a od 2006. zvanično u sedištu UBOPOK-a i prisustvu zamenika tužioca Saše Ivanića, tužioca koji je i vodio ovaj predmet.

Banoviću je nuđen status svedoka saradnika samo da prihvati da na sudu pročita iskaz koji su mu Pušić i Ivanić unapred pripremili. Bogdan Pušić je pritiskao porodicu Stevana Banovića, njegovu ženu i sina.

Dolazio je kod njih kući, terao ih da vrše pritisak na oca i supruga, da oni prihvate lažno svedočnje itd. Pa je tako dovodio na sud suprugu Stevana Banovića i bio prisutan prilikom davanja njenoga iskaza, koji je ona sudski overenom izjavom poništila i objasnila da ga je dala pod pritiskom.

Stevan Banović je težak srčani bolesnik. I pored te činjenice držan je u pritvoru 42 meseca bez adekvatne medicinske nege, stalno teran da lažno optuži mene, a da ne pominje istinu koju je kao radnik carina znao, tj. da su se švercom cigareta za koje su mene optuživali bavili predstavnici državne i vojne bezbednosti preko njihove firme Succes.

 

Lažne optužbe

 

Sve ovo i mnogo više od ovoga, Stevan Banović je izjavio na sudu u predmetu K-Po1 br.103/10 i to na glavnom pretresu 24.06.2011. i tokom davanja završnih reči 03.10.2011.

Tom prilikom Banović je izjavio da je dobijao i pretnje na mobilni telefon pred davanje iskaza, da nikako ne sme da pominje vojsku i vojnu bezbednost, kao ni firmu Succes i vezu sa državom.

Prilog br. 3 – Transkript audio zapisa sa glavnog pretresa održanog dana 24.06.2011. godine

Prilog br. 4 – Transkript audio zapisa sa glavnog pretresa održanog dana 03.10.2011. godine

Prilog br. 5 – Sudski overena izjava Stevana Banovića.

Da je ovakav stil i način rada policije i tužilštva, svojstven kriminalcima, bio i jedini način koji su oni radili potvrđuje i iskaz Milenović Dejana, optuženog u sasvim drugom predmetu K-Po 1 br 104/10.

U predmetu koji nema nikave veze sa mnom, ponovo su službenici UBOPOK-a Bogdan Pušić i Ljubičić Zoran uz tužioca Sašu Ivanića, čineći krivična dela, pokušavali da na silu, ucenama i pretnjama nađu nekoga ko bi bio spreman da me lažno optuži.

Tako su još 2006. godine Pušić i Ljubičić nudili Milenoviću status svedoka-saradnika ako optuži mene i Sinišu Stojčića da smo zajedno švercovali cigarete.

Činjenica da me Milenović uopšte ne poznaje nije bila prepreka, čak je tužilac Ivanić imao spremne iskaze koje je Milenović samo trebalo da potpiše.

Nepristajanje Milenovića da me lažno optuži rezultiralo je njegovim hapšenjem jula 2007. godine, kada mu je nezakonito u policijsku stanicu dolazio tužilac Ivanić i nudio „spas i dogovor“ samo ako lažno optuži mene !

Kako ni to nije uspelo, država mu je dala advokata po službenoj dužnosti Gordanu Babić, koja je od prvog trenutka vršila pritisak na Milenovića da prihvati ponudu tužioca i da mene lažno optuži.

Čak mu je iz tužilaštva donosila papire, koje je Milenović trebalo da nauči napamet i da ih kao takve uvrste u spise. Advokat Gordana Babić je čak predlagala Milenoviću da učestvuju u krivičnom delu ucene i reketiranja prema meni, sa namerom da od mene traže 500.000 evra!

Milenović to nije prihvatio i ubrzo je zamenio advokata koji je u suštini bio predstavnik tužilaštva i policije.

 

Epilog koga još nema

 

Na osnovu svega navedenog potpuno je jasno i činjenično dokazano da je jedna grupa visokih državnih funkcionera, zloupotrebljavajući funkcije, službeni položaj i zakonska ovlašćenja koja iz tih funkcija proističu učinila niz izuzetno teških krivičnih dela.

Takođe je evidentno da su to radili u kontinuitetu više godina, sa samo jednom jedinom namerom da zadovolje političke naloge koje su dobijali od svojih pretpostavljenih, odnosno nosioca političkih funkcija u vlasti u Srbiji.

Ovo kriminalno delo vršili su predstavnici najznačajnih državnih institucija pa je utoliko činjenje ovih krivičnih dela opasnije i ozbiljnije.

Institucije koje u svakome demokratskom društvu služe za zaštitu i bezbednost građana i društva, u diktaturama i zlikovačkim režimima  se koriste za pljačku, otmice, ucene, montiranje procesa, ličnu osvetu pačak i naručena ubistva.

Srbija je do skoro imala na vlasti takav režim i posledice takve vladavine se osećaju i dan-danas.

Upravo je zato važno da se ova teška krivična dela što pre istraže i dobiju zakonsku formu, a počinioci teško kazne, kako se ovakve stvari više nikada ne bi dešavale u Srbiji.

 

Najodgovorniji u činjenju ovih krivičnih dela su:

 

Ministarstvo policije i to hijerarhijski od direktora policije Milorada Veljovića, preko Rodoljuba Milovića, načelnika uprave kriminalističke uprave Srbije, zatim Radoslava Đinovića, pomočnika načelnika UKP za terorizam, kao i operativaca poput Bogdana Pušića inspektora, Zorana Ljubičića inspektora i mnogih drugih Ministarstvo pravde na čelu sa Snežanom Malović i državnim sekretarom Slobodanom Homenom, Specijalno tužilastvo za organizovani kriminal na čelu sa tužiocem Miljkom Radisavljevićem i neposrednim operativnim tužiocem zaduženim za ,,prljave poslove“ Sašom Ivanićem. Svi pomenuti su uz određen broj drugih pojedinaca učestvovali u izvršavanju nezakonitih naloga koje je preko šefa kabineta predsednika Srbije davao Miodrag Rakić.

Jasno je da su nalozi Miodraga Rakića predstavljali želje ili naredbe samog predsednika Borisa Tadića i njegovih najbližih saradnika. U kojoj je meri to bilo zloupotrebljavano od strane Miodraga Rakića i eventualno nekoga od strane pomenutih funkcionera, na istrazi je da utvrdi.

Prednost da je u međuvremenu došlo do promene vlasti i da će verovatno nosioci nekih od najvažnijih funkcija izvršne vlasti biti zamenjeni daje mogućnost da se ova istraga zaista sprovede i pokaže najteže oblike organizovanog kriminala u samom vrhu vlasti.

Ipak, bez podrške demokratskih institucija Evropske Unije, kojoj Srbija želi da se priključi i nadzora u društvu kakvo je naše nije izvesno da će istraga biti i urađena na adekvatan i istinit način.

Upravo iz tih razloga i dostavljamo ovaj dopis, najvišim funkcionerima EU zaduženim za priključenje i proširenje ove zajednice, uvereni da će svojim nadležnim službenicima dati ovaj dopis i dokaze da se sami uvere u istinitost navedenih tvrdnji.

 

#Gero Srbija

Materijal: Stanko Subotić

Creative Commons лиценца

BORIS TADIĆ – VASKRSNUĆE IZDAJNIKA

18. априла 2012. Коментари су искључени

 

Povezujući pravoslavni praznik Vaskrs sa sudbinom Srbije, u Jabučju  je doskorašnji predsednik rekao, „da veruje u uskrsnuće Srbije„, odnosno, veruje u trenutak kada će ona „ponovo stati na noge i postati stabilna i razvijena zemlja na sreću svih svojih stanovnika„.

 

Izdajnik

 

Da bi neko ili nešto uskrsnulo, najpre mora da izdahne. Da li je Srbija izdahnula? Da li su Srbija i njen narod, u svesti Borisa Tadića, već sahranjeni (pogrebeni)? 

 

Veoma je zanimljiva hiperaktivnost predsednika Demokratske stranke, koji „vaskrsava“ na svim mogućim stranama izdišuće zemlje. Teško je predvideti gde bi se taj „čudesni“ čovek sledećeg dana mogao pojaviti.

Dobija se čak utisak, da nema građanina u Srbiji, koji bi se naročito iznenadio, ako bi mu ovih dana Boris Tadić „vaskrsnuo“ na vratima stana.

Pored toga što je kandidat za predsednika Boris Tadić obilazio seoska domaćinstva i „uspešna mala preduzeća“, on je učestvovao na otvaranju gotovo svakog novog pogona u Republici Srbiji.

Naravno, reč je o stranim „investicijama“, koje su „pohrlile“ u Srbiju, upravo sada pred izbore, jer, eto, zahvaljujući „ogromnim naporima predsednika DS-a„, ova raspeta i, po ideološkom obrascu „srpskih prijatelja“, eshatološka zemlja, „uspela je da dobije status kandidata“.

 

Novinari u Srbiji u stopu prate predsednika demokrata kao da je on i dalje predsednik Srbije. Izgleda da ne postoji nijedna ozbiljnija medijska kuća u zemlji koja sumnja da stari predsednik države neće biti novi predsednik.

Vera u njegovu pobedu toliko je snažna, da nikome u DS-u ne pada na pamet da u „vatru“ predizborne kampanje ozbiljnije uključi bilo kog njihovog drugog političara.

Zašto? Pa zato što je Boris Tadić, u stvari, Demokratska stranka. Boris Tadić je Srbija (ona sahranjena što čeka vaskrsnuće), Boris Tadić je emanacija božanstva, koje se žrtvovalo za narod i koje vaskrsava za svoj treći (antiustavni) mandat.

 

Postoje ljudi koji ne žele baš mnogo da rade, već imaju potrebu samo da kukaju„, rekao je u subotu predsednik DS-a i dodao: „Od kuknjave nema koristi, potrebno je raditi, raditi i samo na taj način možemo nešto učiniti za sebe, za svoju porodicu i za svoju zemlju.“

O kakvoj prostačkoj demagogiji, pa i najobičnijoj sprdačini je ovde reč, potvrđuje i Tadićeva „konstatacija“ da „izbore treba iskoristiti na valjan način, kako bi se ljudi obučili i osnažili novim znanjima i kako bi im se pomoglo da pronađu posao„.

Zapravo, ono što nam poručuje Boris Tadić u ime „sigurnosti“ i „bolje budućnosti“ sasvim se kosi sa zdravim razumom. Sigurno je da su uvek postojali (a i danas postoje) ljudi koji „ne žele mnogo da rade“ i to nije nikakva novost, ali Boris „zaboravlja“ da je u Srbiji trenutno bez posla više oko milion i po ljudi i da približno toliko ljudi radi pod ropskim uslovima, mesecima bez plate ili sa platom od koje ne mogu da prežive kao ljudi. 

Kako li se, posle ovakve Tadićeve „obuke“ i „osnaživanja novim znanjima“, osećaju stotine hiljada nesrećnika u Srbiji, eufemistički nazvanih „tranzicionim gubitnicima“, čija su preduzeća nasilno uništena, a radna mesta zatvorena?

Biće zahvalni Borisu, koji im je, eto, otvorio oči: Snađite se ljudi kako znate i umete! U se i u svoje kljuse! Ko radi ne boji se gladi! Raditi, raditi i samo raditi!

 

Cinizam predsedničkog kandidata

 

Jasno je da sit gladnome ne veruje. Tako je bilo oduvek. Ipak, jedno je neverovati, a sasvim je drugo kada te gladne neko pokušava da ismeje i napravi ih budalama. A Boris Tadić upravo to radi: ismejava izgladneli i obespravljeni narod.

U subotnjem izdanju lista Politika, predsednik DS-a objašnjava kako je njegovo obećanje iz predizborne kampanje pre četiri godine (2008), o otvaranju novih 200.000 radnih mesta, zapravo ispunjeno, primer je još neviđenog cinizma na političkoj sceni Srbije. U pomenutom intervjuu Boris Tadić doslovno kaže:

Мi јеsmо оtvоrili 200.000 nоvih rаdnih mеstа, аli је krizа zаtvоrilа 400.000. То јеstе nајvеći nеdоstаtаk, tоgа smо svеsni i rеšаvаnjе tоg prоblеmа zаtо mоrа biti primаrni cilј nоvе vlаdе.“

 

Predsednički kandidat Demokratske stranke tvrdi kako je za vreme njegove vladavine „pacifikovana Srbija“, a takva „pacifikacija“ se ogleda u tome što njemu danas niko „ne preti smrću“. A, veli on, pretili su mu „oponenti“ na izborima za predsednika 2004. godine.

Koji „oponenti“? Valjda misli na ondašnje srpske radikale, od kojih su neki danas u SNS?

Dakle, stepen civilizovanosti srpskog čoveka ogleda se u njegovom odnosu prema Borisu Tadiću, čoveku koji je svoj narod tretirao kao maloumnike sa mesta predsednika, kao i danas sa mesta kandidata za predsednika. 

Uz to, teško je setiti se o kakvom „aerodromu“ predsednik DS-a govori, na kome je, navodno, zbog „potpisivanja SSP-a“, trebalo da ga dočeka (da li i ubije?) Tomislav Nikolić.

Uostalom, kakve je veze predsednik Srbije imao sa SSP??? To nikada nije bilo u opisu poslova predsednika države.

O SSP-u odlučivala je vlada Srbije. Konačno, taj sporazum sa EU, u ime Srbije, potpisao je tadašnji potpredsednik vlade, Božidar Đelić.

 

Naravno, prava istina je da je Borisu Tadiću pretila smrću nekakva nepoznata „srpska patriotska organizacija“. A i neka deca na Fejsbuku.

Ništa od toga nije se moglo uzeti za ozbiljno, a jedina moguća „ozbiljna pretnja“, koju su mu uputili „oponenti“, mogla bi da bude kletva Vjerice Radete, da „Bog kažnjava izdajnike do sedmog kolena“. Ali, to se dešavalo 2008. godine, nakon hapšenja Radovana Karadžića.

 

Tadićevo podsmevanje zdravom ljudskom umu

 

U subotu, u Knjaževcu, predsednik DS-a Boris Tadić nastavlja, svesno ili nesvesno, da se podsmeva zdravom ljudskom umu:

Evropska unija je predstava o cilju koji treba da dostignemo„, kaže on, ne trepnuvši, kao da mu srpski jezik nije maternji i kao da ne zna kakvo značenje ima srpska reč „predstava“.

Predstava je predodžba, saznanje, shvatanje, pojam, slutnja o nečemu ili nekome i, iz konteksta u kome je Boris Tadić upotrebio sintagmu („predstava o cilju“), postaje jasno da je čitava ujdurma, oko „EU koja nema alternativu„, u potpunosti zavela njegov um na stranputicu.

Zapravo, „predstava o cilju“ je fantom, jer jedno je kada se čovek trudi da dostigne cilj, a sasvim drugo ako traga za predstavom o cilju.

 

Drugim rečima, sam kandidat za predsednika, koji neustavno „trči“ svoju treću predsedničku trku, potvrđuje nam da je Evropska unija Čardak ni na nebu ni na zemlji.

Samo u državi – u kojoj je ustavni zakon stariji akt i od samog ustava– i u kojoj su svi zakoni izigrani i postavljeni naglavce – moguće je da se šef države poistoveti sa samom državom („država to sam ja!“).

 

Materijal:Koreni

#Geto Srbija 

Creative Commons лиценца

“DEMOKRATSKO” GULJENJE KOŽE GRAĐANA!

26. марта 2012. Коментари су искључени

 

Piše: Tomislav Kresović   

 

Predizborna politika DS zasniva se na autoritetu lidera „žutih“ Borisa Tadića. Samo On može da verifikuje izbornu listu DS-a. Jedino On može da je dopuni ili ispravi.

 

tadic

Za “bolji život” Borisa Tadića i DS mafije.

 

Pored njega pravo na tumačenje politike stranke imaju Dragan Đilas zamenik predsednika i potpredsednici stranke, pre svega, Dragan Šutanovac, Dušan Petrović, Jelena Trivan i Bojan Pajtić, kao i predsednik političkog saveta stranke Dragoljub Mićunović.

Rukovodstvo DS svoju izbornu šansu ne vidi u svom programu, jer je rezultat njihovog političkog delovanja visok stepen siromaštva, zaduženosti, korupcije i progon političkih neistomišljenika. Dakle, politika DS se vodi po metodologiji „svih predsednikovih ljudi“.

 

Budući da nema velike reference u očuvanju ekonomske i socijalne stabilnosti Srbije DS sada pribegava ekonomskim temama na način kako je to nekada prilično uspešno činio lider PSS-BK Bogoljub Karić u predsedničkoj kampanji 2004.

Međutim, to je samo bleda kopije jedne uspešno koncipirane politike. Stvorili su, navodno, okvir za sigurnost građana u vreme najveće svetske krize. Niko od DS ministara ne pruža jasan odgovor za uzastopno poskupljenje benzina i energenata, koji po pravilu „vuku“ sva poskupljenja i dodatno tanje novčanike građanima Srbije.

Stalna poskupljenja benzina predstavljaju dogovor između Vlade Srbije i naftaša. Jedini cilj im je da u predizbornom procesu „OGULE“ kožu građanima i to sve pod izgovorom svetske energetske krize.

 

Narodni buđelar „govori“ da su prosečna mesečna raspoloživa sredstva po domaćinstvu u poslednjem kvartalu prošle godine iznosila 53.984 dinara, ali nam je gotovo 50.000 dinara odlazilo na osnovne potrepštine. Najviše – skoro 43 odsto potroši se za hranu, ali veliki udarac za kućne budžete je i izdatak za stanovanje, vodu, struju za koje se odvajalo 16,6 odsto.

Ako ovako nastave sa poskupljenjima, građanima će standard do maja meseca biti niži za 10-tak procenata.

Rast cena niko neće da zaustavi. Pre svega, cena goriva uz paralelno propadanje dinara ozbiljno će prodrmati sve cenovnike.

I pored svih nepočinstava koje su učinili građanima Srbije rukovodioci DS imaju obraza da kažu kako je avanturizam glasati za naprednjačko prevratništvo.

 

Pitanje nad svim pitanjima je da li se može verovati politici „Za bolji život-Boris Tadić”????

Dovoljno je samo pogledati statističke pokazatelje socijalnih i ekonomskih rezultata aktuelne Vlade Srbije u rasulu, pa će se odgovor sam nametnuti.

 

#Geto Srbija

Creative Commons лиценца

PREDIZBORNA RAZMETLJIVOST BORISA TADIĆA !

17. марта 2012. Коментари су искључени

 

Nakon što je iznenada restartovao dve, a možda i četiri fabrike u Leskovcu,

Boris Tadić se u plasteniku u selu Vinarce podvrgnuo specijalnom tretmanu predizborne detoksikacije u okruženju nestvarnog zelenila prolećnih salata.

Ponesen plastificiranom replikom prirodnog ambijenta, predsednik je građanima poručio da je vreme da se opredele između vere u njega

i „kukavičkog zavlačenja u rupu“.

 

Predsednik balansira među lejama: Ne lomite mi bagrenje, ne gazite mi salatu

Pored svih “stručnosti” koje poseduje, postao je i “ekspert” za poljoprivredu (salatu).

 

Predsednik Demokratske stranke, a u vreme dokolice i Srbije, poručio je na skupu u selu Vinarce kod Leskovca da građani nikada ne treba da stanu i odustanu, iako je situacija teška, jer samo ako se ide napred može se obezbediti bolji život“.

 

„Sada je trenutak za izbor, ali ne u smislu zaokruživanja imena na glasačkom listiću“, rekao je Tadić i istakao da je reč o izboruda li ćete se uzdati u sebe i verovati u državu i raditi, ili kukavički se zavući u rupu„.

Samo ljudi koji preuzimaju rizike mogu doći do bolje budućnosti“, otkrio je Tadić, naširoko poznat kao čovek koji preuzima velike lične rizike zarad bolje budućnosti svih svojih sledbenika.

Ponesen svojom hlorofilnom vizijom Tadić je dodao: „Sjajna je stvar što iz sela Vinarce krećemo u evropsku kampanju, što izborne radnje počinjemo ne u Sava centru, Beogradskoj areni ili nekom velikom stadionu, već u malom mestu običnih ljudi što muče muku od prvog do prvog“.

Prema cenzurisanim izveštajima DS agencija, Tadić je poručio da suradna mesta i bolji život su suštinska pitanja i značajno je ujediniti se oko važnih stvari“.

„Molim vas, nikada ne smete da stanete, jer ako sada stanemo nema nam spasa, ali ako nastavimo da idemo napred onda možemo da obezbedimo bolji život za sve, a pre svega za našu decu“, zapretio je predsednik i ukazao dazbog cunamija evropske krize nije bilo moguće otvoriti stotine hiljada obećanih radnih mesta u proteklom periodu“.

On je dodao da je „važno izdržati i činiti ono u šta verujemo„.

 

Radna mesta su pitanja svih pitanja, u Leskovcu smo ih otvorili puno, kada bi tako uradili i u drugim delovima zemlje rešili bismo problem“,

rekao je lider Demokratske stranke dodajući da on ne može (kao ranije) da obećava nemoguće, ali da neće odustati.I kada nas ponovo bude blokirao veliki svet, mi ćemo ga opet pobediti„,

naglasio je Tadić u delirijumu svoje predizborne razmetljivosti.

 

Porodični biznis, šansa za lakoverne

Tokom posete porodičnom plasteniku „Zelena zvezda“ u selu Vinarce, Tadić je poručio da je važno da Srbija podrži ljude koji su imali hrabrosti da pokrenu porodični biznis, preuzmu rizik i obezbede egzistenciju za svoju porodicu.

U razgovoru sa vlasnicima plastenika koji su se udružili i proizvode zelenu salatu i paradajz, predsednik je poručio da će „država podržavati takve uspešne inicijative koje će služiti za primer i drugim građanima da pokrenu sopstveni, porodični biznis“.

„Ovo je projekat koji zaslužuje podršku države, jer je važan sa stanovišta socijalne politike. Nema dobre socijalne politike bez proizvodnje.

Poljoprivredna proizvodnja je šansa, jer može da zaposli mnogo ljudi i obezbedi ugodan život u manjim mestima u Srbiji“, oštoumno je zaključio Tadić.

 

Međutim, kad su se vlasnici „Zelene zvezde“ požalili predsedniku da nemaju nikakvu podršku države ni Ministarstva poljoprivrede,

Tadić je po unapred pripremljenom scenariju vešto reagovao i rekao da će to biti njegova glavna poruka ministru poljoprivrede Dušanu Petroviću „koji to zna i priprema nove mere za narednu godinu i rebalans budžeta“.

„Mislim da je vaš put dobar i zaslužuje podršku države. Ja ću se time baviti. Veoma ste hrabri“, najavio je Tadić i otkrio da subvencije države za proizvodnju treba da budu raspoređene po prinosima, a ne po površini zemlje.

„Potrebno je podsticati konkurentnost, a ne posedovanje zemljišta“, demonstrirao je Tadić svoju izuzetnu upućenost u najsitnije detalje problema srpske poljoprivrede.

 

Predsednik se posebno interesovao sa kakvim se problemima susreću vlasnici „Zelene zvezde“, koji su naveli da je najveći problem što zadruge imaju lošu reputaciju „onih koji samo uzimaju“, da je ih je prošle godine mučila niska cena povrća, kao i to što otplaćuju kredit, koji su uzeli za pokretanje proizvodnje.

 

Izbori su nebitni, proizvodnja je u centru pažnje

Prema pisanju režimske Politike, tokom posete Leskovcu Tadić nije želeo da se izjasni kada će biti raspisani predsednički izbori ni da li će na severu Kosova biti održani izbori.

On je poručio da će o tim temama govoriti „kada za to dođe vreme”.

Na insistiranje novinara da odgovori na pitanja vezana za izbore prilikom obilaska porodičnog plastenika u selu Vinarce, predsednik Srbije je rekao da „ne želi da govori o izborima u trenutku kada je proizvodnja u fokusu pažnje“.

Neću da vam dozvolim da tema proizvodnje bude zamenjena temom izbora. Nema demokratije, nema života ni kosovske politike bez proizvodnje. To je osnovno pitanje svake politike”, ukazao je na Tadić na ontološke korene svojih predizbornih obećanja.

Čim salata ovoliko poraste, eto nas opet: Tadić u vegatable-transu…

 

Po njegovim rečima, proizvodnja je suštinski važna za državu, jer bez proizvodnje nema ni države. „Sve što može da nađe kupca ovde ili u svetu – to je temelj na kojem počiva država. Proizvod, to je država”, obznanio je Tadić.

Na pitanje kako će voditi politiku integracija u EU i kako komentariše izjavu evropskog komesara za proširenje Štefana Filea da izbori na Kosovu ne bi trebalo da budu održani, Tadić je odgovorio: „Ne treba da brinete. Sve ćemo mi to rešiti. Korak po korak“.

 

Predsednik je dodao da nije dobro previše srljati u političkom životu i da bi politički koraci trebalo da budu odmereni, pažljivi i isplanirani.

Kao što vidite, održavamo politiku. Krećemo se planirano, mirno, promišljeno i fer”, rekao je Tadić, koji je na insistiranjje novinara da prokomentariše Fileovu izjavu, kratko rekao: „File je moj prijatelj“.

“A sa prijateljima se, za odgovarajuću cenu, o svemu može dogovoriti ”.

 

* Svi citati mladog poljoprivrednog proizvođača Borisa Tadića,  preuzeti su iz zemljoradničkih DS medija*

 

#Geto Srbija

Materijal:eNovine

Creative Commons лиценца

Siledžijstvo Borisa Tadića u ime opstanka na vlasti po svaku cenu

24. фебруара 2012. Коментари су искључени

 

Srpsko nacionalno veće severnog Kosova i Metohije.

 

Nije novina da na ovdašnje pravoslavce iz bornih kola i tenkova pucaju pripadnici NATO snaga, ali niko od Srba na Kosovu nije ni sanjao da će se na njih ustremiti srpskažandarmerija.

 

 

 

 

Uputivši srpsku žandarmeriju da grubom primenom sile poruši barikadu, BorisTadić je na tom mestu udario temelje graničnog prelaza između Kosova i Srbije, pruživši svoj puni doprinos instaliranju albanskih institucija na severu Pokrajine i utemeljenju,,nezavisnog Kosova, čemu su se Srbi plebiscitarno suprotstavili na Referendumu 14. i 15. februara.

 

U DUHU one poznate i ni najmanje demokratske: ,,Niko ne sme da vas bije, osim srpske policije”, demokratski (?) predsednik Srbije odobrio je da na Srbe na barikadi u međuzoni između Rudnice i Jarinja brutalno nasrne veća grupa srpskih policajaca u civilu i s fantomkama na glavi, koji su se prema srpskim mladićima poneli kao što to godinama čine pripadnici šiptarskih specijalnih jedinica tokom akcija usmerenih protiv preostalih Srba na Kosovu i Metohiji.

 

          Najverovatnije rezonujući da kosmetski Srbi – nisu Srbi (???), srpski predsednik je ubrzo odobrio i da se na malobrojne Srbe na barikadama ustreme i jake snage srpske žandarmerije, čiji su pripadnici oklopnim vozilima kidisali na goloruku srpsku mladež. Nije novina da na ovdašnje pravoslavce iz bornih kola i tenkova pucaju pripadnici NATO snaga, ali niko od Srba na Kosovu nije ni sanjao da će se na njih ustremiti srpska žandarmerija.

 

          Istina je da Srbi godinama traže da se na Kosovo, po Rezoluciji SB UN 1244, vrati 1.000 srpskih policajaca, koji bi ih svojim prisustvom ohrabrili da ostanu i opstanu u ovom delu Srbije, a ne da ih, kao sinoć i jutros, s uperenim oružjem proganjaju samo zato što brane svoje porodice, svoje Kosovo i svoju Srbiju.

 

          Uputivši srpsku žandarmeriju da grubom primenom sile poruši barikadu, Boris Tadić je na tom mestu udario temelje graničnog prelaza između Kosova i Srbije, pruživši svoj puni doprinos instaliranju albanskih institucija na severu Pokrajine i utemeljenju ,,nezavisnog Kosova”, čemu su se Srbi plebiscitarno suprotstavili na Referendumu 14. i 15. februara.

 

          Brutalna akcija srpske žandarmerije protiv kosmetskih Srba (ne)delo je predsednika Srbije i njegovih nalogodavaca u Briselu i Vašingtonu, koje se može imenovati kao nečuveno siledžijstvo Borisa Tadića u ime opstanka na vlasti po svaku cenu.

 

          U svakom slučaju, kosmetske Srbe neće zaplašiti ova brutalna policijska akcija, niti će ih iko pokolebati i primorati da se svim legitimnim sredstvima bore i izbore protiv instaliranja albanskih institucija i albanizacije severa Kosova i Metohije.

 

Predsednik SNV KiM

Milan Ivanović

 

#Geto Srbija/Fakti

Siledžijstvo Borisa Tadića u ime opstanka na vlasti po svaku cenu

24. фебруара 2012. Коментари су искључени

Srpsko nacionalno veće severnog Kosova i Metohije.

Nije novina da na ovdašnje pravoslavce iz bornih kola i tenkova pucaju pripadnici NATO snaga, ali niko od Srba na Kosovu nije ni sanjao da će se na njih ustremiti srpskažandarmerija.

Uputivši srpsku žandarmeriju da grubom primenom sile poruši barikadu, BorisTadić je na tom mestu udario temelje graničnog prelaza između Kosova i Srbije, pruživši svoj puni doprinos instaliranju albanskih institucija na severu Pokrajine i utemeljenju,,nezavisnog Kosova, čemu su se Srbi plebiscitarno suprotstavili na Referendumu 14. i 15. februara.

U DUHU one poznate i ni najmanje demokratske: ,,Niko ne sme da vas bije, osim srpske policije”, demokratski (?) predsednik Srbije odobrio je da na Srbe na barikadi u međuzoni između Rudnice i Jarinja brutalno nasrne veća grupa srpskih policajaca u civilu i s fantomkama na glavi, koji su se prema srpskim mladićima poneli kao što to godinama čine pripadnici šiptarskih specijalnih jedinica tokom akcija usmerenih protiv preostalih Srba na Kosovu i Metohiji.

          Najverovatnije rezonujući da kosmetski Srbi – nisu Srbi (???), srpski predsednik je ubrzo odobrio i da se na malobrojne Srbe na barikadama ustreme i jake snage srpske žandarmerije, čiji su pripadnici oklopnim vozilima kidisali na goloruku srpsku mladež. Nije novina da na ovdašnje pravoslavce iz bornih kola i tenkova pucaju pripadnici NATO snaga, ali niko od Srba na Kosovu nije ni sanjao da će se na njih ustremiti srpska žandarmerija.

          Istina je da Srbi godinama traže da se na Kosovo, po Rezoluciji SB UN 1244, vrati 1.000 srpskih policajaca, koji bi ih svojim prisustvom ohrabrili da ostanu i opstanu u ovom delu Srbije, a ne da ih, kao sinoć i jutros, s uperenim oružjem proganjaju samo zato što brane svoje porodice, svoje Kosovo i svoju Srbiju.

          Uputivši srpsku žandarmeriju da grubom primenom sile poruši barikadu, Boris Tadić je na tom mestu udario temelje graničnog prelaza između Kosova i Srbije, pruživši svoj puni doprinos instaliranju albanskih institucija na severu Pokrajine i utemeljenju ,,nezavisnog Kosova”, čemu su se Srbi plebiscitarno suprotstavili na Referendumu 14. i 15. februara.

          Brutalna akcija srpske žandarmerije protiv kosmetskih Srba (ne)delo je predsednika Srbije i njegovih nalogodavaca u Briselu i Vašingtonu, koje se može imenovati kao nečuveno siledžijstvo Borisa Tadića u ime opstanka na vlasti po svaku cenu.

          U svakom slučaju, kosmetske Srbe neće zaplašiti ova brutalna policijska akcija, niti će ih iko pokolebati i primorati da se svim legitimnim sredstvima bore i izbore protiv instaliranja albanskih institucija i albanizacije severa Kosova i Metohije.

Predsednik SNV KiM

Milan Ivanović

#Geto Srbija/Fakti

%d bloggers like this: