BONDSTIL: EVRO-AMERIČKI NARKO “BIZNIS” NA SRPSKOM DELU BALKANA

 

Kosovo je postalo tranzitna tačka za drogu koja se prevozi iz Azije u Evropu.

 

Po nekim procenama, oko 65% svetskog heroina prolazi kroz bivšu srpsku provinciju; dok 90% sve droge koja dolazi u Evropu, šalje se preko Kosova.

 

Prema kanadskom detektivu Stjuartu Keloku, albanska narko mafija funkcioniše sa tajnim pristankom SAD-a.

Kelok kaže da američke diplomate sprečavaju da se ozloglašeni trgovci drogom strpaju u zatvor. Kanadski detektiv je takođe potvrdio da kosovski premijer Hašim Tači vodi najveći albanski klan mafije.

Prema KFOR-ovim tajnim izveštajima, klan poseduje tri ilegalne laboratorije za obradu heroina, a ljudi umešani u šverc drogom nalaze se na visokim

mestima u vladi. Mediji govore o vezama između američke vojske na Kosovu i lokalnih dilera drogom, ali da li je to zaista tako?

Službeno, Amerikanci se trude da suzbiju proizvodnju heroina u Avganistanu, ali u stvarnosti oni, uglavnom CIA, koriste prinos od trgovine droge, uključujući ilegalno trgovanje drogom iz Avganistana do Kosova, koje se uglavnom dovozi preko baze Bondstil, da napune svoje tajne kase.

Glavni deo avganistanskog heroina ide u Evropu preko Kosova!

Prema tvrdnji načelnika GUNK (Glavne uprave za kontrolu I promet narkotika, MUP-a Ruske Federacije ), Andreja Ivanoviča Hrapova, na teritoriji Kosova deluje oko 15 krupnih narko-kartela. Oni osiguravaju tranzit u Evropu kako avganistanskog heroina, tako i latinoameričkog kokaina.

Kilogram heroina košta 1.000-2.000 € na granici Tadžikistana i Afganistana, na Kosovu 10.000 €, a u zemljama Zapadne Evrope je njegova cena dostizala 150.000 €.

Profesor Peter Dejl Skot, bivši kanadski diplomata kaže: “Osnovni izvor svetskih problema sa narkoticima ne nalazi u Kabulu, nego u Vašingtonu”.

Glavni deo avganistanskog heroina (više od 70%) ide u Evropu preko Kosova. Poseban značaj u isporuci narkotika u Evropu ima balkanska ruta iz Avganistana za koju je Kosovo ključni tranzitni čvor.

Tu se odvija priprema za pretprodaju i pakovanje heroina za narednu isporuku u evropske zemlje. Od trgovine narkoticima kosovski mafijaši ne dobijaju veliki novac, (relativno, naravno), njihov prihod se procenjuje na 3 milijarde US $ godišnje, a da bi sačuvali svoje prihode, od njih se zahteva da revnosno služe svoje gospodare i ne ponavljaju pogreške Medelinskog kartela.

Ali, ko je pravi gazda albanskih “revolveraša”?

Pogledajmo neke činjenice.

Godine 2008. kosovski Albanci su jednostrano (naravno, uz podršku SAD i EU) proglasili nezavisnost Kosova od Srbije.

Na taj način je policiji Srbije onemogućen pristup za izvođenje operacija u toj regiji.

Ipak, stvar nije čak ni u tome. Novoformirani “narkobanditistan” nema vojne snage i bilo kakav politički uticaj. Njegov takozvani suverenitet se održava na direktnoj vojnoj podršci Sjedinjenih Država.

Možda je to stil vašingtonskog humora, ali prva država koja je priznala nezavisnost Kosova bio je Afganistan, pre Kostarike, ako se računa razlika u časovnim zonama. Očigledno su se mule umorile od predugog stajanja sa svežnjevima natovarenog heroina i trebalo je jadne životinje hitno rastovariti.

Evropu je preplavio kosovski heroin izuzetne čistoće.

Da je Kosovo glavni evropski centar za skladištenje, proizvodnju i tranzit droge dalje u Evropu, ali takođe i za dopremanje kokaina iz Južne Amerike opšte je poznata činjenica i prilično je jasno zašto je ta uz američki blagoslov samoprozvana država toliko zanimljiva međunarodnim moćnicima, prvenstveno SAD-u, koji su stalno tamo prisutni diplomatski i vojno, ali i Evropskoj uniji.

Globalna trgovina ilegalnim drogama je uz trgovinu oružjem i ljudima, među najunosnijim poslovima i nema nikakve sumnje da se veliki broj tih poslova odvija pod kontrolom istih onih država koje se tobože naveliko bore protiv tih istih droga na svojim ulicama.

O vezi između američkih službi CIA, DEA i trgovine narkoticima napisane su brojne knjige, a o toj temi govorili su i mnogi bivši šefovi i agenti te najpoznatije špijunske organizacije koja je proteklih decenija prečesto bila privatna prćija za obavljanje prljavih poslova zbog čega su često rušili čitave režime i države, a generalno, njihovi najprljaviji poslovi finansirali su se upravo iz crnih fondova osiguranih novcem od droge.

Još od čuvenih Opijumskih ratova svetske vlade ratuju za drogu i zbog droge koja je bila izuzetno važna tema i u vreme vijetnamskog rata koji se odvijao u blizini poznatog heroinskog zlatnog trougla (Laos, Burma i Tajland), pa do ovoj generaciji najbližeg, rata u Avganistanu, zemlji koja je najveći svetski proizvođač opijumskog maka, glavne sirovine iz koje se proizvodi heroin.

Američka CIA je praktično i nastala na heroinu jer je tokom Drugog svetskoga rata američka vojska upravo zahvaljujući potpori mafije pod vodstvom Lakija Lučiana ušla na Siciliju, a tom je akcijom iz pozadine dirigovala agencija OSS, preteča CIA.

Uz pomoć glavnog sicilijanskog kuma don Kalogero Vizinija Amerikanci su osvojili Siciliju i kao što je poznato, nastavili napredovati preko Italije, tada su uspostavljene veze između mafije i državnih službenika, po završetku rata su osigurale transport heroina u američke gradove koje će nekoliko decenija kasnije uhvatiti pandemija zavisnosti o heroinu.

Tako je počela do danas neprekidna veza CIA i heroina, kasnije ponavljana u celom nizu prilika, početkom pedesetih godina u Burmi, šezdesetih i sedamdesetih u Laosu, a kasnije širom čitave Južne Amerike gde je na meniju umesto heroina bio kokain.

Nije preterano posmatrati u kontekstu droga mnoge ratove, državne udare, veće i manje sukobe u kojima su indirektno ili direktno učestvovale SAD u razdoblju od proteklih pedesetak godina jer narkotici su za tu moćnu ekonomiju (pred bankrotom) važni barem koliko i nafta, odnosno (ne) legalna prodaja oružja.

Rat je idealno stanje za ekonomiju, a ako već ratuješ za nacionalni interes, bila to droga ili nafta, nabolje je osigurati prodaju vlastitog oružja svim zaraćenim snagama. Kada već postoji užas, stradanje i ljudske žrtve, onda bi bilo ekonomski apsolutno neprihvatljivo ne iskoristiti situaciju po pitanju trgovine ljudskim organima, pa čak i ljudima, okovati ih i prodati u roblje.

Još početkom 2005. godine nemačka služba BND je objavila detaljne izveštaje o kriminalnom podzemlju na Balkanu, a među glavnim protagonistima nelegalnih aktivnosti u regionu prepoznali su upravo Hašima Tačija i identifikovali ga kao jednog od ključnih igrača balkanske kriminalne infrastrukture.

Prema saznanjima BND-a, današnji predsednik lažne kosovske držve bio je tada jedan od važnijih ljudi u poznatom klanu Osmani i lično je održavao bliske veze sa šefom klana Qazimom Osmanijem, zvanim Felix.

Već tada zapadne su tajne službe, ne samo nemačka već i holandska i američke, kako je nedavno objavio Wikileaks u jednom izveštaju iz 2007. godine, upozoravale da je Kosovo kriminalna država i da su u te aktivnosti usko povezani ljudi koji vode tu državu.

Kosovo vode kriminalci – rekao je tadašnji holandski državni sekretar za evropska pitanja Frans Timmermans u razgovoru s američkim diplomatama. Timmermans je zabrinut u vezi s budućim implikacijama uticaja EU na Kosovo.

Kosovo vode ljudi koji žive od kriminala, oni nemaju druge izvore prihoda, navodi se poverljivoj depeši američke ambasade u Hagu, do koje je došao WikiLeaks. Timmermansovo viđenje kosovskih lidera objavljeno je nakon što su se Hašim Tači i njegovi najbliži saradnici našli na meti ozbiljnih kritika zbog objavljivanja dokumenata NATO-a u kojima se takođe opisuju kao ključni igrači lokalne mafije, upleteni u razna nedela, uključujući trgovinu drogom, oružjem i ljudima, ali i ubistva nedovoljno lojalnih Albanaca, Srba i političkih rivala.

Nemačka te 2005. svoja saznanja NIJE službeno prosledila NATO saveznicima i EU i zapravo je ignorisanjem činjenica u trenutku kad se EU bavila odlukom o priznanju Kosova, direktno pogodovala širenju i reorganizaciji kriminalnog klana Osmani.

Da priča o Kosovu kao evropskom narko centru, doslovno narko državi, nije puka teorija nego gola činjenica, nedavno je potvrdio i šef Glavne uprave za kontrolu I promet narkotika, MUP-a Ruske Federacije Andrej Ivanovič Hrapov.

On procenjuje da balkanskom rutom godišnje prođe oko 150 tona heroina zbog čega predlaže što hitnije formiranje balkanskog anti heroinskog saveza jer se te “žute” tone samo povećavaju iz godine u godinu.

Heroin, inače, na Kosovo stiže iz još jedne zemlje koja, baš kao i Kosovo, svoje postojanje duguje SAD-u i njihovim vojnim trupama koje će ih svojom prisutnošću još dugo ‘štititi’, gotovo kao da su i sami jedna zvezdica na američkoj zastavi, iz Avganistana.

 

Ruski šef Federalne službe zadužene za droge Andrej Ivanovič smatra da se najveći deo posla oko same trgovine između dilera i kupaca odvija baš na Kosovu gde se to doslovno može odraditi u kontrolisanim uslovima, u poslovnim kancelarijama gde biznismeni mešetare heroinom kao da rade na trgovini kukuruza ili aluminijuma, bez straha od represivnih organa koji su na Kosovu tu da štite glavnu nacionalnu ekonomiju, a u stvari čitav državni aparat je na usluzi trgovini drogama.

Heroin iz Avganistana, se preko Kosova transportuje dalje u Evropu, kao i kokain koji na Kosovo stiže preko Albanskih luka, a za kilogram najčistijeg heroina trenutno dostupna u Evropi, na Kosovu treba izdvojiti svega oko 10.000 €. Za isti taj kilogram, kada dobro uhodanim i od establišmenta osiguranim rutama jednom stigne na zapad, već u većim gradovima bivše SFRJ treba izbrojati 150.000 € što je zarada nemoguća u ijednom drugom poslu.

Sve one zaplene, sva ona roba koja u međuvremenu pada, bude otkrivena na granicama ili u tranzitu, u preko 95 slučajeva je roba konkurencije koja nema međudržavni blagoslov.

U izveštaju Stejt Departmenta, upućenom američkom Kongresu, piše da je Kosovo I tekako značajan narko centar zbog poroznih granica i korupcije u redovima granične policije i carine, pa je borba protiv droge vrlo nisko na lestvici prioriteta kosovske policije koja je ionako slabo opremljena, korumpirana i nestručna.

Kao direktni proizvođač droge, Kosovo nije značajno, ali preko te države transportuje se heroin koji stiže preko Turske, kao i kokain i marihuana koji se dopremaju preko crnogorskih i albanskih luka, na putu za Evropu. Na Kosovu se droga prepakuje i transportuje dalje, stoji u izveštaju Stejt Departmenta uz zaključak kako je, s obzirom na količinu krijumčarenja droge bilo premalo hapšenja, a oni koji su uhvaćeni uglavnom su bili pojedinci ulovljeni zbog posedovanja manje količine droge, iako postoje uverljive tvrdnje o korupciji u kosovskoj policiji i među službenicima carine.

U izveštaju američke “Drug Enforcement Administration” ( DEA ), navode da se na Kosovu u svakom trenutku nalazi između 800 i 1.200 tona heroina stopostotne čistoće, što znači da se od kilograma može napraviti i četiri, a da ta roba i dalje bude besprekorna na tržištu bilo kojeg evropskog grada.

Što znači da se od onog spomenutog kilograma koji u Prištini košta 10.000 €, može napraviti i preko pola miliona evra. Taj odnos može biti i veći, puno veći. Kilogram paketa heroinaje veličine kutije DVD-a, vrlo malo deblja pa je lako zamisliti kako se relativno jednostavno može prošvercovti i na njemu zaraditi. Uz dobre veze, treba imati i želudac za prljavi posao, svakako.

Kokain iz Kolumbije kao i heroin iz Avganistana, na Kosovo se dopremaju preko albanskih luka ili albanskih teritorijalnih voda odakle se gliserima droga prevozi na obalu. Na Kosovo najveći deo robe stiže preko Prokletija, ali očigledno više ne konvojima na magarcima nego preko legalnih firmi, sa fakturama, upakovan u idealnim uslovima kako i dolikuje tako skupocenoj robi.

Naravno, granična kontrola između Albanije i Kosova prohodnija je od I od samog Šengena, jer te dve države kvalitetno održavaju simbiozu i profitiraju od narko ekonomije dok svet gleda na drugu stranu, a američka DEA tek povremeno, reda radi, oglasi se nekim mizernim saopštenjem.

Na Kosovu se ipak najveći deo heroina i kokaina “seče”, tj. meša sa izgledom sličnim praškastim materijalima pa roba koja se dalje transportuje u EU nije ni približno čista kao izvorna. Prosečni zavisnik nikad uživotu ne proba heroin u kome se nalazi iznad 10 % droge, a kada se dogodi da se dobra roba pojavi na ulicama, nažalost dolazi do predoziranja, do smrtnih ishoda jer je organizam prosečnog zavisnika naučio na smeće.

Iako je očigledno da je Kosovo evropski narko centar za heroin, a u poslednje vreme sve češće i distributivno središte za kolumbijski kokain sa čime su američke i institucije drugih država jako dobro upoznate, DEA i srodne represivne službe to ignorišu, kao da problem ne postoji.

Očigledno je da su ili veoma nesposobne ili će pre biti da ih Kosovo ne zanima. Jer ih ne sme zanimati.

Prema najnovijim procenama, čak 65% svog svetskog heroina koji se u ovom trenutku iz Azije transportuje na zapad, u nekom je trenutku bio na Kosovu. Istovremeno, čak 90% svih vrsta droge koja dolazi u Evropu iz čitavog sveta, šalje se preko Kosova, naizgled siromašne i nezanimljive provincije.

Kosovo je danas teritorija gde mafija doslovno upravlja svime, a šverc, ubistva i drugi oblici kriminala su svakodnevni.

Kanadski detektiv Stjuart Kelok koji je, sudeći po informacijama sa interneta i izveštajima u kojima se spominje, jako dobro informisan o balkanskoj kriminalističkoj narko sceni, otvoreno tvrdi da SAD prećutno odobrava trgovinu drogom na Kosovu i da američke diplomate otvoreno štite tamošnji kriminalni vrh od krivičnog gonjenja.

On tvrdi da upravo Hašim Tači vodi najveći mafijaški klan, što onda znači da mafija doslovno upravlja jednom evropskom državom, itekako priznatom i važnom od EU i SAD-a. Takvu slobodu rada i bezbednost od zakona nije imao niko, nikada u modernoj istoriji, pa čak ni čuveni kralj kokaina Pablo Eskobar dok je bio član kolumbijskog parlamenta.

U svetskoj istoriji nije zabeležen primer gde je čitava jedna teritorija bila potpuno u funkciji kriminala, kao jedinstvena globalna enklava, narko laboratorija i skladište svetskih moćnika usred Evrope.

Profit koji se tamo svakodnevno obrće nemoguće je i pokušati zamisliti, to su definitivno ogromne cifre u milijardama evra. A u toj igri, očigledno učestvuju brojni državni službenici i ljudi sa najviših položaja u kosovskoj vladi, a kako kaže, iako SAD službeno prodaju priču o naporima da suzbiju proizvodnju opijuma i heroina u Avganistanu, u stvarnosti upravo preko CIA vode ilegalnu trgovinu heroina iz Avganistana prema Kosovu.

Najveći deo Avganistanskog heroina koji doprema CIA na Kosovo dolazi preko američke vojne baze Bondstil koja se nalazi kod Uroševca.

Reč je o najvećoj američkoj vojnoj bazi na svetu sa obezbeđenim kapacitetom za 5.000 vojnika i potpuno je infrastrukturno opremljena i nezavisna od spoljašnjeg sveta. Osim što se spominje kao glavni centar za dopremanje droge, ta je baza više puta spominjana i u kontekstu nekih drugih prljavih rabota, u rasponu od prostitucije do trgovanja ljudskim organima.

Baza se nalazi pokraj lokalnih naftnih postrojenja, a navodno je u blizini i vredno nalazište urana. I brojne američke novine pisale su proteklih godina o povezanosti baze Bondstil i trgovanju drogama koje je američkoj vojsci blisko još iz vremena Franka Lukasa, poznatog crnog njujorškog dilera koji je za vreme rata u Vijetnamu heroin vrhunske čistoće dopremao iz ‘zlatnog trougla’ u kovčezima s telima mrtvih američkih vojnika, o čemu je Ridli Skot napravio odličan film ‘American gangster’.

Prema informacijama dostupnim iz medija i na internetu, čini se da kosovskim kriminalom upravlja devet tamošnjih mafijaških porodica, a sve su izuzetno dobro povezane međusobno, ali i sa mafijama u susednim zemljama, pa tako i sa srpskim kriminalcima, što ne treba čuditi jer je kriminal imun na sve sukobe i sve ideologije.

Da je tako, uverili smo se tokom ratova iz devedesetih kada su sve strane međusobno trgovale sa svim i svačim, od nafte, droge, do svakodnevnih potrepština, pa čak i oružja i municije.

To je posebno dolazilo do izražaja u BiH.

Uostalom, jedino je mafija preživela pad u bivšoj Jugoslaviji rat među nekadašnjim republikama, danas nezavisnim državama. Dugo je u Italiji bila moderna ona uzrečica ‘druge države imaju svoje mafije, a kod nas mafija ima svoju državu’, ali nikad tako doslovno kao na Balkanu, kao na Kosovu.

Dobri poznavaoci prilika na Kosovu skloni su veruju da je čak i onaj incident sa nemirima na granici, u mejnstrim medijima prikazan kao još jedan ideološki, međunacionalni incident u nizu, zapravo uzrokovan puno banalnijim razlozima, onim kriminalnim.

Kosovski premijer Hašim Tači, prema takvim razmišljanjima, poslao je specijalce da preuzmu dva granična prelaza sa Srbijom na severu Kosova, koje su dotad nadzirali kosovski policajci srpske nacionalnosti, upravo radi uspostave kontrole nad tranzitom droge i druge ilegalne robe.

Njima itekako odgovara da na svim graničnim prelazima nadzor preuzmu albanski carinici, kako bi šverc mogao nesmetano da se odvija.

Granični prelaz Brnjak naziva se glavnom tranzitnom tačkom za šverc cigaretama što je samo jedna od brojnih delatnosti kojim se kosovske mafijaške porodice bave, uz droge, oružje, krađu i transport luksuznih automobila po čitavoj Evropi, gorivo, a sve češće se pominje i trgovina ljudskim organima.

Profit je mafiji jedina svetinja, a ova kosovska mafija nameće se kao jedna od najmoćnijih u Evropi.

Kako i ne bi, kada imaju sopstvenu državu.

Na kraju, zanimljivo je pokušati sagledati ovu priču iz perspektive sveta u kome živimo, koji je istovremeno tako moćan, tehnološki i na svaki drugi način besprekoran, a istvremeno neverovatno naivan i jadan.

U trenutku kad bez ikakve sumnje moderna nauka može proizvesti otrov kojim će za nedelju dana potamaniti kompletan prinos Avganistanskog maka u zemlji koja je pod američkom kontrolom, u toj državi se baš otkad su je Amerikanci okupirali proizvodi opijuma kao nikada ranije u istoriji.

U Evropi je veštački formirana državica koja je, očigledno do srži u suprotnosti sa svim službenim evropskim vrednostima ali ona opstaje, a njeni čelni ljudi na TV ekranu izgledaju fino i pristojno.

Predstavnik Rusije pri NATO-u, Dmitrij Rogozin, u intervjuu za Rusku gazetu 2008. – odgovarajući na pitanje ‘zašto se ispostavilo da je za Amerikance Kosovo najvažnija region’ – odgovorio je iskreno i emotivno: ‘Ni ja ne razumem. Zašto ne Baskijci, ne Korzika, ne Kurdi, ne kavkaske republike, ne Severna Irska, ni Tibet … zašto kosovski Albanci’? Sve je vrlo jednostavno.

O čemu god se vodio razgovor, uvek se govori o novcu. Razmislite, ima li Bela kuća planove ili ona deluje u okviru okviru veštačkih tvorevina?

Kosovo – to su stotine milijardi dolara od trgovine narkoticima i to bez popunjavanja poreskih I carinskih deklaracija.

Ništa danas tu nije komplikovano?

U ovom svetu, kriminal je problem samo ako igraš za pogrešnu stranu, za sve ostalo tu je CIA.

Kosovo je upravo tipično dete, tipičan produkt sveta u kome živimo, uzdanica Novog svetskog poretka kojem moćnici teže.

©Geto Srbija

 

Korišteni materijali :

Global Research – Centre for Research on Globalization

Главное управление по контролю за оборотом наркотиков

LEGALIZOVAN KRIMINAL: BIZNIS MEĐUNARODNOG USVAJANJA DECE U KOME SE KROZ PAPIROLOGIJU DECA PRETVARAJU U SIROČAD!!!

 

U vlasništvu ministra je 6.000 dece. Podaci o broju dece koja se izvoze i njihovom zdravstvenom stanju, podložni su bezgraničnoj manipulaciji. Nad ovim profitabilnim resursom, zakonom nije predviđena institucionalna kontrola. U svrhe pedofilije ili vađenja organa, sva deca na tržištu imaju cenu.

A, inače, visoko pozicionirana po mitu i kriminalu, na svetskim listama, Srbija je prepoznata i kao šansa trgovaca decom!

 

                      Svetlana Nikolić

 

Koncentracijom moći u vrhu socijalne zaštite, instaliran je centar trafikinga u Srbiji. Zakonom o porodici, centralizuju se podaci o deci, koja su pravno podobna za usvojenje. To su deca koja nemaju žive roditelje, čiji su roditelji lišeni poslovne sposobnosti, ili roditeljskog prava.

Kad Centar za socijalni rad  , utvrdi da se na njegovoj teritoriji nalazi dete pravno podobno za usvojenje, matične podatke sa ličnom i porodičnom anamnezom, dostavlja resornom ministru. Ali, centri za socijalni rad nemaju uvid u bazu podataka!

Da bi dobili informacije iz registra, organi starateljstva se, u postupcima domaćih usvojenja, za konkretne podatke obraćaju ministru! U njegovoj isključivoj nadležnosti je Jedinstveni registar usvojenika kao i propisi i način vođenja podataka.

Usvojenje naše dece strancima, diskreciono je povereno ministru. I isključivo ministru, po slovu zakona, poverena je saradnja sa međunarodnim profitabilnim agencijama!

Prema zvaničnim podacima, u periodu od 2006. do danas, strancima je na usvojenje dato 185 naše dece. Da li je broj dece koje je država izvezla toliki, ili možda veći, ne znamo!? Kao što ne znamo da li su to "uglavnom deca zaostala u razvoju i sa anomalijma", kako se zvanično navodi!? Jedinstveni registar usvojenika, koji je čak i za organ starateljstva pod pečatom tajnosti, (kao i za domaće usvojitelje), redovno se dostavlja stranim agencijama!

Brisanje matičnih podataka deci koja se izvoze iz zemlje porekla, fenomen je nebrige kojom se država odnosi prema sopstvenim naraštajima. Faktički, brisanjem matičnih podataka mališana o biološkom poreklu, prilikom usvojenja, sprovodi se genocid identiteta deteta! Tvorci ovakvog porodičnog inženjeringa, koji se po inicijalima bave zaštitom dece, mahom su na platnom spisku nevladinih organizacija.

Naučni saradnik Instituta za uporedno pravo, dr Ana Čović, ukazuje da Konvencija o pravima deteta iz 1989. godine, jemči pravo na ime, državljanstvo i očuvanje identiteta. Ustav RS garantuje posebnu zaštitu deci bez roditeljskog staranja čl. 66 Ustava RS, i pravo deteta da sazna svoje poreklo i očuva identitet, čl. 62 Ustava RS.

– Ali pravo deteta na saznanje porekla se često obezvređuje i posredno saopštava da se nijedna odredba koja se tiče ljudskih prava, ne mora dosledno sprovoditi i poštovati. Porodični zakon Srbije, usvojiteljima samo "preporučuje" da detetu saopšti istinu o njegovom poreklu čl.322 PZS!

Brisanjem podataka roditelja, njihovom zamenom podacima usvojioca, može se govoriti o maskiranju porekla, i zakonom podržanoj zameni identiteta. Pojedinac se dakle "štiti", na način koji su nadležni organi procenili kao najsvsishodniji, bez saglasnosti prethodne i naknadne subjekta te zaštite, kaže Ana Čović.

Naglašava da sa prestankom roditeljskog prava i dužnosti, ne prestaje srodnička veza zasnovana prirodnim putem, (genska i DNK ) već prestaju samo dejstva srodstva koje postoji, ali ne funkcioniše. Njegovi segmenti su vršenje roditeljskog prava i dužnosti, i samo su oni podložni pravnom regulisanju.

– U praksi imamo, da rešenje o lišenju roditeljskog prava postaje pokriće za detetovo, ne samo fizičko izmeštanje u drugu porodicu radi zbrinjavanja, već i za prikrivanje i promenu podataka o njegovom identitetu. Samo je istina preduslov za zdrav i kvalitetan odnos.

Kad se dogodi da je detetu potrebna hitna medicinska intervencija, koštana srž ili srž bubrega, ovo mogu da obezbede samo prirodni roditelji. Često su mlade majke, osobe koje žele najbolje za svoje dete, ali to ne mogu da mu pruže.

S druge strane može se reći da je ta majka, na neki način kreirala porodicu za usvojitelje, pa je nepravedno zauvek je odstraniti iz detetovog i njihovog života. Takođe, principom subsidijarnosti, kao jednim od osnovnih, na kojima počiva Konvencija o zaštiti dece države su u obavezi da iscrpe sve vidove zaštite u zemlji porekla, a tek ukoliko oni nisu dostupni, da se pristupi traženju porodičnog smeštaja u drugoj državi. Porodični zakon RS takvu obavezu države ne predviđa!

Dr Čović dodaje da pojedini autori smatraju da su međudržavna usvojenja bez ikakve sumnje, vid trgovine decom, da agencije u SAD posluju po principu: "…Hoćete zdravu bebu? Dobićete je za manje od godinu dana…"

Takve usluge brzog nalaženja deteta naplaćuju se od 19.000-24.000 dolara, za bele bebe, uzrasta od 9-18 meseci. Odnosno od 27.000-36.000 dolara za bebe uzrasta od 3-9 meseci. Za afroameričku decu cene se kreću oko deset hiljada dolara.

Podseća, da su se poslednjih godina događali skandali, zbog čega su neke države odustale od prekograničnog usvojenja. Ukazuje, da su diskutabilne kampanje, nakon zemljotresa, ratova, kada usvojenje nimalo nije najbolja opcija za dete. Jer se može ispostaviti da su roditelji dece preživeli, pa bi im prekograničnim usvojenjem bilo uskraćeno da kasnije pronađu svoje dete.

Takođe navodi, da socijalne ustanove, predstavljaju najgori vid zaštite, i da prekogranično usvojenje može pružiti odgovarajuće zbrinjavanje, pod uslovom da se sprovodi u skladu sa Konvencijom o pravima deteta iz 1989. godine.

Profesor Samford univerziteta dr Devid. M. Smolin, međunarodno usvojenje poredi sa pranjem novca:

– Deca se oduzimaju od bioloških roditelja, a onda se provlačenjem kroz socijalni sistem, znači pranjem, uspostavlja legalno usvojenje. Oduzima se od roditelja, tretira kao novac, do koga se dolazi nezakonito, a zatim se kao novac koji se pere kroz legitimne poslove, dete pere kroz socijalni sistem.

Oni koji otimaju decu iz porodica, agencije koje ih prometuju i usvojici koji kupuju, nastoje da njihove nedopuštene, kriminalne radnje, ostaju skrivene od javnosti. U ovom lancu nema nevinih.

Vladini činovnici se podmićuju, kako bi se ubrzalo usvojenje. U velikom broju slučajeva deca se kroz papirologiju proizvode u siročad. Ne postoji čvrsta volja, da se tom kriminalu stane na put. Većina dece koja se isporučuju na usvajanje su previše mala da bi imala pouzdana sećanja na svoje roditelje. Osuđeni su na žive sa neistinom, o svojim roditeljima i svom poreklu, ističe dr Smolin.

U okviru projekta Univerziteta u Mastrihtu, objavljena je kriminološka studija dr Elvira C. Loibl, o organizovanom trafikingu dece, koju sprovode vlade država, pod nazivom "Zločin u undustriji međunarodnog usvojenja".

– Neravnoteža između broja budućih usvojitelja i dece koja su dostupna za međunarodno usvojenje rezultira dugim listama čekanja i visokim cenama. Prevelike isplate novca, koje su uključene u sistem međunarodnog usvojenja, stvorio je u vrhu država " podzemlje"!

Deca se otimaju od svojih porodica, bolnica, sirotišta! Dokumenti potrebni za usvojenje se lažiraju, krivotvore, kako bi se ceo posao prepoznao kao zakonski dopušten.

Vladini službenici i sudije, su podmićeni kako bi se na krivotvorenim činjenicama, omogućilo međunarodno usvojenje. Kriminološka istraživanja o toj trgovini u svrhu seksualne eksploatacije, prisilnog rada i uklanjanja organa, otvara opsežna, politička pitanja, zaključuje dr kriminologije Elvira C. Loibl.

U teksu "Child Trafficking Through International Adoption Continues Despite Regulations", na stranici "The Epoch Times", od 15. marta 2018, kaže se da je međunarodno usvojenje biznis, sa labavim propisima i visokim profitom, poželjnim za otmičare, trgovce ljudima i pedofilima.

Po rečima Petera Gleasona, advokata i nekadašnjeg policajca u New Yorku, "poznato je da ta deca služe za prinudni rad i seksualno iskorišćavanje". Mnoge zemlje odustaju od međunarodnog usvojenja, ili pojačavaju propise. Ali posredničke agencije, pronalaze nove "destinacije" poput zemalja Jugoistočne Evrope, koja poslednjih godina postaju "hot" tržišta.

Predsednik Veća za poslove međunarodnog usvojenja i predstavnik posredničkih agencija za usvojenje, Thomas Di Filipo, kaže da su "nužni propisi, koji bi kontrolisali tokove novca u postupku usvojenja".

– Možemo mi imati najbolje propise, ali ako visokim činovnicima vlada, šaljemo 20.000 dolara, po detetu, što je praksa danas, time uspešno zaobilazimo i najbolje zakonodavstvo. Osim ako ne nadzirete novac, nećete kontrolisati korupciju, naveo je Thomas Di Filipo, u tekstu objavljenom na FP (Foreign Policy).

Najtragičnija u ovom legalizovanom kriminalu, je sudbina dece. Njihovo prometovanje i eksploatacija od strane usvojioca, u zemlji primaoca. Privatni istraživač i voditelj Ed Opperman u emisiji "The Opperman Report", kaže "da se u američkom sistemu, ta deca tretiraju kao roba…" Kada američki usvojitelji usvoje decu iz inostranstva, lako se rešavaju te dece, tako što ih daju nekoj drugoj porodici, trećim licima, itd.

– Postoji mreža ljudi koji imaju takvu decu, i preko oglasa, Yahoo-a, takvu decu ustupaju zainteresovanim parovima i pojedincima. Uz sliku o pre-teen deci, (predpubertet) ide i reklama, natpisi: dete je "seksualno agresivno", "ima problem sa zloupotrebom supstanci", natpis "poslušan" ili "jako želi da zadovolji".

Deca se prometuju, imaju status robe, idu iz ruke u ruku, uz punomoćje novom vlasniku, da dete može odvesti kod lekara, upisati u školu i sl. Najveći broj te dece završi sa pedofilima, kaže Opperman.

Predsednik Uprave, Američkog instituta protiv trgovine ljudima, Goffrey Rogers, kaže da su 60-70 posto dece koja su ušla u SAD, po osnovu usvojenja, sada van tog sistema.

– Većina dece, 73 posto, koje su žrtve odbacivanja od američkih usvojitelja, su usvojena iz inostranstva. Prema Izveštaju biltena o socijalnoj promeni i javnoj upravi "Arkansas Journal of Social Change and Public Service", ponovno usvojenje takve dece nije dovoljno regulisano, nema zakonskih okvira. Sudbina te dece je" podzemna avantura ".

 

      A 1. Zločin iz "milosti"

O deci koja se iz ustanova ili hraniteljstva, izručuju strancima, ne znamo ništa! U ustanovama ćute kao zaliveni. Hranitelji su po pavilu nemoćni. Životi mališana koji se odvode, su van domašaja javnosti! Jedna od retkih koja je uspela da ispliva na površinu, je priča o petogodišnjem dečaku iz Zrenjanina, koji je bio kod hraniteljke Ljiljane Radulović. Dečak je imao tri meseca kada ga je uzela na čuvanje.

U septembru 2016. godine, su joj javili da će dečaka usvojiti par iz Švedske. Ljiljana je kumila socijalne radnike da joj ne uzimaju dete. Građani su se svakodnevno okupljali ispred Centra za socijalni rad. Jedni su protestvovali, drugi plakali. Ljiljana je molila ministarstvo, na čijem čelu je bio Vulin, da ne uzimaju dete. Ministar je bio neumoljiv  !

Više od 5.000 građana potpisalo je peticiju da bi se sprečilo da dete bude odvedeno u Švedsku. U roku od tri dana je dato strancima, bez ikakvog prava komunikacije sa svojom pređašnjom sredinom. Dete je plakalo, molilo da bude vraćeno hraniteljki. Uzalud.?! Isporučeno je u nepovrat, nepoznatim ljudima, u nepoznato okruženje, jezički nepoznatu sredinu, sa sebi nepoznatim i novim imenom i prezimenom.

Da li je to najbolji interes deteta ?! Ili zločin! Sa ovom jezom, suočavaju se svi mališani koje država transferiše strancima. I svako od mališana koje je Srbija izručila, osećalo je istu jezu i strahotu. Ali njihove strahove, nema ko da priča!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEPREKIDNE MUTLJAVINE ČELNIKA SRPSKE TAJNE SLUŽBE!!?

 

Bezbednosno informativna agencija (BIA) preživljava svoje najteže dane. Direktor Aleksandar Đorđević je još u milosti Vođe, jer je snabdeven velikom količinom informacija o zlodelima kartela Vučić, koje rasprodaje u inostranstvu, tražeći zaštitu.

Tvrdi da mu je Vučić odrešio ruke da Službu očisti od svih “elementa koji nisu uz njih“. A, elementi u BIA su postali (radio)aktivni, snabdeveni su dokazima koji Vučića mogu odvesti pred porotu i doživotni zatvor. Ko će prvi potegnuti?

 

              major Goran Mitrović

 

Direktor BIA Aleksandar Đorđević je početkom februara ove godine posetio Švajcarsku. Bilo mu je divno. On i njegova svita odseli su u elitnom hotelu, jeli su u najboljim restoranima i sve to na račun građana Srbije. Sa sobom je poveo svog novog dečka iz BIA Vojina Milojevića, načelnika Uprave sa saradnju sa stranim službama. Vojin je poslušan i uslužan, ali su Đorini emotivni apetiti veliki. Dodatnu zabavu te vrste Đori je obezbedio konzul Srbije u Švajcarskoj. Između ostalog, organizovao mu je sastanak sa lokalnim biseksualcem, našeg porekla, sa kojim je Đora proveo par burnih sati.

I sve bi to bilo deo Đorinog privatnog života, na koji ima puno pravo, da pomenuti biseksualac nije aktivna pozicija stranih službi bezbednosti. Pomenuti je inicijalno regrutovan kao saradnik Švajcarske kriminalističke policije (prati aktivnosti naših državljana, mahom iz sveta kriminala) ali je preuzet od strane jedne zapadne obaveštajne službe, jer ima intenzivne kontakte sa našim diplomatama (pomenuti "konzul i drugi), a namešten je i na vezu brojnim biznismenima i političarima (među kojima je i predsednica parlamenta Srbije Maja Gojković).

Svrha kontakta sa Đorom je da se on namami u kontrolisano okruženje u čemu su bez ikakvih problema i uspeli (Đoru je kao amatera ispravno ocenio i Žarko Korać u poslednjem intervjuu koji je dao jednom nedeljniku). U restoranu u centru Ciriha (čiji je vlasnik Srbin) Đora je u ležernoj atmosferi svojim prijateljima do detalja razjasnio sve aktuelne aktivnosti BIA, imenovao je lica koja su od interesa za BIA, a nalaze se na teritoriji Švajcarske, ili tu povremeno dolaze, planove BIA i državnog rukovodstva u vezi eliminisanja određenih kriminalnih, političkih, vojnih, ekonomskih i drugih krugova.

Uz komentar “sve ćemo da ih počistimo". I u vrlo zanimljivom, i ponekad komičnom kontekstu, pominjao je i najuže državno rukovodstvo Srbije. U više navrata se hvalio svojim uspesima na planu degradiranja vojnih službi bezbednosti Srbije i njihovih šefova u očima državnih rukovodilaca, te kako je tek pod njegovim rukovodstvom BIA postala "najjača služba u Srbiji").

Zadokumentovan je i interesantan kontakt Đorđevića sa jednim nemačkim državljaninom, koji je u par navrata u isto vreme kada i on odlazio u toalet. Snimljeno je da su razmenili koverte sa nepoznatim sadržajem.

Međutim, pederisanje i odavanje državnih tajni nije bio jedini razlog zbog koga je Đorđević otišao u Cirih. On je morao da otputuje za Cirih, da bi preko posrednika ostvario još jedan kontakt. U pitanju je lice iz kriminalne sredine, iz Čačka, Ilija Mišković. Kontakt i poruke su razmenjeni u večernjim satima preko posrednika.

U ovom slučaju Đora je bio mnogo konspirativniji nego pri odavanju tajni agentima zapadnih obveštajnih službi. Đora zna da se u Srbiji za odavanje državne tajne ne odgovara, ali da mafijašenje može da ima ozbiljne posledice. Kontaktu sa saradnicima stranih službi i hvalisanju prisustvovala je cela Đorma svita i ljubavnici, ali na kontakt sa Ilijinim čovekom Đora je išao sam.

Naime, sredinom januara ove godine na putu ka Kraljevu policija je pokušala postupajući po proverenim operativnim podacima, da zaustavi vozilo kojim je upravljao mlađi muškarac. Potpuno nenadano, vozač je umesto da stane, ubrzao i sleteo sa puta sa očiglednom namerom da se ubije.

Policija je privela to lice i tokom pretresa vozila pronašla ozbiljnu količinu čistog heroina. U nastavku policijskog postupanja prema tom licu, koje je poreklom iz Čačka, u tajnoj akciji pretresen je i stan kada su pronađena dokumenta – materijalni dokazi (koji su kasnije obogaćeni i izjavama) o tome ko je vlasnik heroina.

Nesretnik koji je samoubistvom pokušao da se spase hapšenja je objasnio da je on prisiljen da radi kao transporter narkotika a da ga je na to naterao Ilija Mišković, rođeni brat Andrije Miškovića, o čijem liku i delu je Magazin Tabloid pisao.

I taman kad su se policajci spremili da pohapse celu ovu organizovanu kriminalnu grupu koja se bavi najtežim krivičnim delima (uključujući i ubistva) akcija je dekonspirisana.

Naime, Đorđević je došao do saznanja šta se sprema, i pošto je istraga vrlo brzo došla do njegovih ljudi i prijatelja, informacije o svemu navedenom dojavio je Andriji koji je to javio Iliji i Ilija je istog dana pobegao u Švajcarsku. Andriji je, po Đorinom naređenju – informacije dojavio radnik BIA iz Čačka, sin "čuvenog“ inspektora policije

I pored Đorine intervencije, Andrija se vidno unervozio. Svestan je da bi mafija kojoj pripada mogla da, kao nezgodne i kompromitovane svedok, jednostavno da ukloni i njega i njegovog brata. Pokušao je da animira sve svoje prijatelje i saradnike da spreči neizbežno hapšenje i najavljenu proveru porekla celokupne imovine.

Uspaničen, počeo je da šalje preteće poruke ka svojim mentorima i zaštitnicima. Preti da će sve da ispriča i da će da progovori o svim saznanjima koja ima o svim organizovanim kriminalnim grupama u Čačku. Đorđević se brzo prepoznao u Andrijinim pretnjama, i nevoljno je pristao da se u Švajcarskoj sretne sa posrednikom koga je poslao Ilija, Andrijin brat.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KRIMINAL I IZDAJA: OPASNO PODMETANJE DRŽAVNIH SEKRETARA U MINISTARSTVU ZDRAVLJA!?

 

Kako su državni sekretari iz Ministarstva zdravlja hteli da proguraju nacrt Zakona o psihoaktivnim supstancama, da u zakonske norme ugrade sve što farmaceutskoj mafiji odgovara i da sa takozvanim nezavisnom Kosovom bude sklopljeno uzajamno priznanje dozvola za lekove, čime bi posredno i na ovaj način došlo do priznavanja ove samoproglešene nadri države.

 

                   Vuk Stanić

 

Državni sekretar u Ministarstvu zdravlja, prof. dr Berislav Vekić i dr Dragana Vujičić, iz Sektora za lekove i medicinska sredstva, psihoaktivne kontrolisane supstance i prekursore, učestvovali su u pisanju, a kasnije i predstavljanju zakona u Privrednoj komori Srbije kojim se doslovno priznaje suverenitet Kosova kao države!

U pitanju je bio Nacrt Zakona o psiho aktivnim supstancama. Tekstom nacrta bilo je predviđeno da mi priznamo dozvole za lekove koje izdaje Kosovo kao država i da Kosovo prizna dozvole za lekove koje mi izdajemo. Te dozvole bi se potom spajale u jedinstvenom međunarodnom birou Ujedinjenih nacija za kontrolu narkotika u Beču. Na taj način Kosovo bi bilo de fakto priznato od strane našeg Ministarstva zdravlja.

Ovo je, zapravo, bio samo jedan detalj u nacrtu ovog predloga zakona koji ministar zdravlja Zlatibor Lončar nije trebalo da primeti. U poslednjem trenutku, Lončaru je dojavljeno šta smeraju Vekić i Vujičić, pa je lično intervenisao da se prekine javna rasprava o nacrtu tog zakona.

Kada su Lončarevi saradnici detaljno pročitali nacrt zakona, shvatili su da nije sporno samo priznanje Kosova, već da je u pitanju pokušaj da se u zakonske norme ugrade norme koje bi pogodovale farmaceutskoj mafiji, ali i policijskim strukturama koje se zvanično bore protiv prodaje narkotika.

Na raspravu o pomenutom nacrtu Zakona o psihoaktivnim kontrolisnanim supstancama, u Privrednoj komori Srbije (PKS) iz nekog razloga nisu pozvane sve farmaceutske kuće, koje su članovi Privredne komore.

Glavni akter rasprave bila je firma "Farma Logist". Javna rasprava zapravo i nije bila javna, jer se od medija i javnosti krilo o čemu će se raspravljati. Dakle javna rasprava je bila organizovana suprotno pravilima javne rasprave. U samom pozivu u koji je novinar Magazina Tabloid imao uvid, pisalo je: "Rasprava će možda biti javna!"

Cilj ovako sročenog poziva bio je da javnost ne dođe, a da se nakon održanog sastanka u zapisnik unese da je rasprava bila javna. Ovakav zapisnik bi omogućio da se zakon kao dokument o kome je javno raspravljano uputi na Vladu Srbije i to na neku sednicu gde se usvaja stotine akata, a sve sa ciljem da niko u Vladi ne vidi sporne članove tog predloga.

Najspornije u zakonu bilo je uzajamno priznanje dozvola za lekove koje bi Srbija imala sa Kosovom, jer, ne samo da bi na taj način Ministarstvo zdravlja priznalo Kosovo, već je to i u suprotnosti sa već Važećim zakonom o spoljno trgovinskom prometu! Vekić i Vujačićeva će narednih dana ministru zdravlja imati priliku da objasne zašto su to upisali u nacrt zakona, a u objašnjavanje će morati da se uključe i Zoran Vučić i Jelena Janković koji su takođe bili članovi komisije Ministarstva zdravlja koja je sročila ovaj sramni dokument.

Interesantno bi bilo da javnosti neko objasni koja policijska struktura je učestvovala u pisanju ovog predloga zakona. Neko iz policije ko voli da hapsi kako mu se prohte uticao je da se u predlog unese da će policija imati svoje laboratorije za kontrolu psiho aktivnih supstanici.

Ovo bi značilo da više nema nezavisnih provera onoga što je policija zaplenila, odnosno, policajci bi mogli da uđu u stan uzmu brašno sa police u kuhinji i kažu: ovo je sumnjivo i sigurno je droga! Potom da odnesu to brašno umesto u nezavisnu laboratoriju, pravac u policijsku stanicu, gde bi njihovi ljudi u njihovoj laboratoriji pisali analizu kakva istrazi odgovora.

To bi bilo loše, jer su pojedine policijske strukture u Srbiji odavno umešane i u preprodaju droge, samo se o tome ćuti. Transporti droge sada se obezbeđuju tako što se plati policajcima da upale rotaciona svetla da idu ispred i iza kamiona u kome je droga.

Ovo je otkrio policijski službenik iz pomoravlja koji je primetio takve transporte na putevima za koje je on bio nadležan. Sa kolegama je zaustavio transport i kolega koje su ga obezbeđivale, proverili su kamion i u njemu je bila droga, dok policajci sa rotacijama nisu bili ni u kakvoj poteri niti su imali naredbu pretpostavljenih da obezbede to vozilo.

Došlo je čak i do tuče između poštenih policajaca i ovih koji rade za narkokartel, ali slučaj nije dobio sudski epilog. Ovo je inače način za transport većih količina, a manje količine se daju direktno policajcima da ih voze svojim kolima.

Osim MUP-ove laboratorije, nacrt je predviđao i da MUP bude uključen u izdavanje dozvola za otvaranje apoteka. I ne samo MUP i Ministarstvo pravde zajedno sa Ministarstvom zdravlja.

Sumnja se da su na taj način kolege iz Vlade Srbije htele da ministra Lončara liše aktuelnih ovlašćenja. Posle priznanja Kosova najveći skandal u ovom nacrtu je činjenica da će se dozvoljeno prisustvo THC koji se u prirodi nalazi u biljkama, konoplje, koprive, marihuane, biti spušten sa 0,3 odsto na na 0,2 odsto.

Na taj način Vekić bi, smatraju njegovi protivnici, uništio poljoprivredne proizvođače industrijske konoplje u Srbiji. Jer je industrijsku konoplju nemoguće preraditi a da prisustvo ne bude veće od 0,2 odsto. Krivac bi naravno u budućnosti opet bio Zlatibor Lončar, na čije mesto bi mnogi voleli da sednu.

Sve je ovo već regulisano zakonom o Zdravstvenoj zaštiti stanovništva, ali zašto se ne primenjuje, to je pitanje za Ministarstvo zdravlja. Tim istim zakonom se u svim zemljama reguliše da li se mogu primenjivati nove tehnologije u sredstva u lečenju ljudi i koliko nivo THC može biti prisutan u pomoćnim lekovitim sredstvima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČUVARI DRŽAVE: KRIMINALIZACIJA U TAJNOJ SLUŽBI SRBIJE!!??

 

Odluka šizofrenog premijera da u “BIA ostanu svi na svojim mestima" rezultat je njegovog progresivnog ludila. Istraživač Magazina Tabloida nastavlja da opisuje stanje u srpskoj tajnoj službi, vodeći računa da sačuva obraz onima koji se odupiru unutrašnjoj okupaciji.

 

                   major Goran Mitrović

 

Koliko je diktator slab vidi se i po tome što je u sukobu sa vrhom tajne policije (Bezbednosno informativne agencije) podvio rep. Aleksandar Vučić najavljivao je promene u tajnoj službi, a direktor Aleksandar Đorđević se već bio spremio da pokupi prnje i vrati se u anonimnost, u kojoj je lepo živeo baveći se advokaturom i korupcijom.

Organizovana kriminalna grupa oko Đorđevića pridobila je više Vučićevih bliskih saradnika, tako da se Vučić, svestan svih kriminalnih afera u tajnoj službi, ipak povukao. Čim se neko ozbiljno Vučiću suprotstavi, on se povlači u skladu sa svojom bolešću.

Za direktora BIA Vučić je planirao da odmah po formiranju Vlade Srbije, već početkom septembra, postavi Aleksandra Nikolića, poznatijeg kao Foto Toni. Zato nova Vlada nije ponovo postavila g. Nikolića na mesto državnog sekretara u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije. Ali, nije on jedini koga je Vučić, u svojoj strašljivosti izigrao. Srpskom tajnom policijom rukovodi opasna kriminalna grupa.

Da podsetimo, na tri ključna resora – načelnik operative, načelnik bezbednosti i načelnik logistike-nalaze se se Jovan Drobnjaković, Ivan Todorov i Radmila Selaković.

Kriminalizacija BIA počela je postavljanjem Aleksandra Đorđevića, advokata iz Čačka, na čelo službe.

Tadašnji prvi potpredsednik Vlade Srbije uspeo je da smeni Nebojšu Rodića sa ovog mesta, koji je prethodno bio generalni sekretar Predsednika Srbije. Naime, Vučić je imao obaveze prema Miodragu Rakiću, bivšem šefu kabineta predsednika Republike Borisa Tadića, koji je bio njegov idol, i bio je vlasnik Vučićevog dosijea. Rakić je tražio da na čelo BIA postavi čoveka Demokratske stranke. Tako je Blic 17. oktobra 2013. objavio vest pod naslovom: "Vučić bira šefa BIA: Đorđević ili Drobnjaković?"

“…Prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić predložiće u ponedeljak novog direktora Bezbednosno informativne agencije (BIA). Vučić će za čelnika srpske tajne policije postaviti ili advokata Aleksandra Đorđevića iz Čačka ili zamenika šefa operative u BIA Jovana Drobnjakovića", saznaje "Blic" u Vladi Srbije.

Sa druge strane, Jovan Drobnjaković je, tvrdi Blic, dugogodišnji radnik BIA koji ima jako dobru saradnju sa svim kolegama. Međutim, kako saznajemo u BIA, Drobnjaković je bio vrlo iznenađen što se pominje kao kandidat za direktora jer, prema rečima njegovih kolega, niko s njim nije razgovorao na tu temu.

Aleksandar Đorđević i Jovan Drobnjaković tokom jučerašnjeg dana nisu bili dostupni novinarima "Blica". Iako, navodno, sa njim niko nije razgovarao, Vučić ga je u Blicu najavio kao mogućeg direktora, da pošalje poruku Rakiću da je sve učinio, ali da je morao da postavi Đorđevića.

Đorđevićevim imenovanjem Demokratska stranka je zadržala skoro odlučujući uticaj, što se operativnih poslova tiče.

Aleksandra Đorđevića je progurao lobi iz Srpske napredne stranke koji i do danas čine Zlatibor Lončar, ministar zdravlja, Nikola Petrović, Vučićev kum i direktor Elektro-mreže Srbije, Veselin Milić, načelnik Policijske uprave Beograda, Aleksandar Stepanović predsednik Višeg suda u Beogradu i Duško Milenković, predsednik Apelacionog suda u Beogradu.

Međutim, Aleksandar Đorđević je prirodno obdaren ograničenošću, tako da je pored njega, koji nije imao ama baš nikakvo iskustvo u radu tajne policije, njegova grupa često izigrana i stavljana na mere nadzora.

Misteriozano je postavljanje Radmile Selaković, stečajne upravnice, na mesto načelnika logistike. Ona je u 58. godini života zaposlena u BIA, kao kadar Aleksandra Vlahovića i Danka Đunića, sa kojima je radila u Ekonomskom institutu.

Pomenuta gospođa je sa sobom u BIA dovela narko dilera Zvonka Gobeljića, ljubavnika iz mladosti, koji značajno utiče na rad tajne službe. On novcem servisira Radmilu, Ivana Todorova i druge načelnike, a oni njega informacijama kojima on trguje, ucenjuje poslovne prijatelje.

Gobeljić je falsifikovao diplomu Ekonomskog fakulteta u Beogradu, kao i diplome doktora nauka! U BIA se Gobeljić pojavljuje kao gospodar. On je procenitelj imovine EPS-a. Sa Radmilom će inkasirati stotine miliona evra. A, natrpaće džepove sa istom količinom i Nikoli Petroviću i Vučiću, ako poslanici ne spreče da se EPS proda.

A ministar Vujović već pravi šeme kako da se otarase i najvećeg javnog preduzeća koje puni budžet. Osim novcem i spermom, Gobeljić Selakovićevu, koja je napunila 62 godine života, servisira i kokainom.

Načelnik operative, najuticajnijeg mesta u službi, dolaskom Đorđevića, postaje Jovan Drobnjaković, kadar Demokratske stranke. Njegova sestra Jovanka Petrović, neuropsihijatar, u to vreme je bila poslanik DS-a u Narodnoj skupštini Srbije i član predsedništva Stranke. I ona i brat su dali ostavke i priklonili se naprednjacima. Sestra je ubrzo postala direktor Bolnice Sveti Vračevi u Novom Kneževcu, i uz pomoć brata zgrnula milione evra na eksperimentima nad bolesnicima ove ustanove.

Jovan Drobnjaković je, kao i svoja sestra, težak duševni bolesnik. Osim što ima 150 kila žive vage, on jedva sedi u stolici, a u kancelariji mu je ugrađena posebna stolica, da bi mogao da sedi.

Nakon što je po nalogu Radmile Selaković, vozeći njena kola, teško povredio službenicu Ministarstva spoljnih poslova, koja nije htela da pocepa izveštaj o poslovanju Ambasade u Vašingtonu, gospodin Drobnjaković je priložio izveštaj psihijatra da mu je “povređen centar za ravnotežu, da teško stoji i da se teško kreće, da se često budi noću, da ima košmarne snove…“

Sa nalazom kojeg smo opisali, g. Drobnjaković je oslobođen od krivičnog gonjenja za ugrožavanje bezbednosti saobraćaja, u kojem je jedno lice zadobilo teške povrede opasne po život. Umesto da ga optuže za pokušaj ubistva iz niskih pobuda, Drobnjaković je oslobođen! Svaki drugi građanin dobio bi minimum godinu dana zatvora.

Da li ovaj čovek, čija sestra se takođe bavi teškim kriminalom, može biti načelnik najuticajnije uprave u tajnoj službi? U Vučićevj Srbiji – MOŽE!

Zvanično, niko još ne može sa sigurnošću da potvrdi ni status Ivana Todorova, načelnika bezbednosti i Uprave za bezbednosnu zaštitu. On, Radmila Selaković i Bojan Dimić, načelnik Uprave za suprotstavljanje terorizmu i međunarodnom organizovanom kriminalu, odgovorni su za proneveru miliona evra, koji su bili namenjeni za otkup službenika Ambasade Srbije i Libiji, ali su taj novac sebi stavili u džep, a dvoje službenika je platilo životom.

Šizofreni Vučić misli da, ako to ne objavi njegova Velika propaganda laži, ništa se nije desilo, tako da može da se zaboravi i na opljačkane milione. Ali svedoka je mnogo i njegovo ponašanje izaziva gađenje kod onih koji kao predstavnici međunarodnih organizacija prate njegovu despotiju.

U narednim danima mafija u BIA može da bude i dalje zaštićena od Vučića.

Međutim, naredne nedelje u Odboru za bezbednost Narodne skupštine Srbije, pa i u parlamentu, biće postavljeno više poslaničkih pitanja i inicijativa da se u Bezbednosno informativnu agenciju uvede prinudna uprava i da se oni, koji godinama urušavaju rad ove vitalne službe i nacionalne interese, privedu pravdi. Teško i da Vučićeva kamarila može nakon toga stati iza mafije sa Banjice.

 

    A 1. Na “tehnološkom“ minimumu

Očekujući da će biti smenjeni, a verovali su da će se to desiti odmah po formiranju Vlade Srbije u maju, načelnici Radmila Selaković, Ivan Todorov, Jovan Drobnjaković, Bojan Dimić, Zoran Stanić Zis i njihovi sledbenici, potrošili su sva sredstva iz fondova kojima raspolažu njihove uprave. Spiskali su novac na razonodu i zabave, pravdajući to lažnim i fiktivnim računima. Već dva meseca BIA funkcioniše na “tehnološkom minimumu“ i to će tako biti do kraja godine.

Selakovićeva je došla sa mesta stečajne upravnice, ali će po svemu sudeći i tajnu policiju odvesti u stečaj.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

POKORAVANJE DRŽAVE: PLJAČKA I ČERUPANJE DRŽAVNIH RESURSA KROZ MEHANIZAM RADA REGULATORNIH TELA

 

Umesto da sprečavaju pranje novca, štite građane od kriminalnih apetita povlaštenih korporacija i čuvaju nacionalne interese, takozvana nezavisna regulatorna tela u Srbiji direktno učestvuju u svakom kriminalu, najčešće pod patronatom stranih obaveštajnih službi, tajkunsko-mafijaških klanova okupljenih oko vladajuće koalicije ili oko aktuelnog Vođe.

Srbija je za samo nekoliko godina, do gole kože opljačkana preko "regulatornih" mafija iz Agencije za privatizaciju, Komisija za hartije od vrednosti, Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, Republička agencija za elektronske komunikacije i drugih "nezavisnih" tela. Njima danas upravljaju iznajmljene ekonomske ubice, domaće i strane, a Vučićev režim ih je pretvorio u takve centre moći da ne moraju ni zakone ni Ustav Srbije da poštuju.

 

                      M. Malenović, N. Vlahović

 

Na zvaničnoj internet prezentaciji Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, na spisku takozvanih regulatornih tela, između ostalih nalaze se i Agencija za privatizaciju, Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije, Agencija za energetsku efikasnost i Agencija za licenciranje stečajnih upravnika…

Svaka od ovih "regulatornih" agencija, od svog osnivanja, predstavlja je kriminalni mehanizam pomoću koga je izvršena pljačka Srbije biblijskih razmera. Među regulatornim telima koja funkcionišu na kriminalan način, posebno se ističu i Komisija za hartije od vrednosti (KHOV), Republička agencija za elektronske komunikacije (RATEL), Republička radiodifuzna agencija (RRA)…

Kako bi sebi lično pribavio apsolutnu moć, kao i svaki diktator, Aleksandar Vučić je neustavnom i nezakonitom odlukom Vlade Srbije dobio ovlašćenja da koordinira, kontroliše i upravlja radom nezavisnih regulatornih tela. Sva ona služe danas samo njemu i njegovoj stranci, čime su građani umesto institucionalne zaštite, dobili organizacije koje danas imaju sve oblike kriminalnih organizacija.

Tako je, na primer, Komisija za hartije od vrednosti (KHOV), regulatorno telo koje je zvanično ustanovljeno sa ciljem da kontroliše trgovanje na jednoj jedinoj srpskoj berzi vrednosnih papira i da obezbedi da se ono odvija u okvirima zakona, postala produžena ruka zelenaških banaka, tajkuna i kriminalaca, pomoću koje oni pljačkaju male akcionare, odnosno sve one koji su dovoljno naivni da pokušaju da špekulišu na Beogradskoj berzi.

Da bi i zaposleni u Komisiji bili zadovoljni i držali jezik za zubima data su im primanja o kojima prosečni, gladni i obespravljeni radnik u Srbiji ne ume više ni da sanja. U 2014. godini prosečna plata je iznosila 170.000 dinara, dok je predsednik KHOV zarađivao i celih 340.000 dinara mesečno! U međuvremenu je plata predsednika prepolovljena, tako da Žarko Milićević, sadašnji prvi čovek Komisije, zarađuje „samo" 153.912 dinara mesečno.

Uz to, on, međutim, ima i pravo na dnevnice za mnogobrojna putovanja po zemlji i svetu, ali i deo prihoda na crno koji se uzimaju kako Komisija ne bi radila ono zbog čega je osnovana.

Pre Milićevića na ovom mestu je bio Zoran Ćirović , koji je ničim izazvan na to mesto postavljen od strane Vlade Mirka Cvetkovića, jer je bio kadar tada vladajuće Demokratske stanke. Iako je rođen nesposoban i sa lepljivim prstima, sav svoj kriminalni potencijal je pokazao tek kada su na vlast došli naprednjaci u čije je redove prešao već u leto 2012. godine.

Ćirović je preko jedne saradnice u prvoj polovini 2012. upoznao Novaka Nedića, koga je Aleksandar Vučić postavio za zamenika generalnog sekretara Vlade čim je ušao u koaliciju sa SPS-om.

Nedić, ubeđen da je neodoljiv za žene, bio je zaljubljen u pomenutu poznanicu, a lukavi Ćirović mu je obećao da će mu je privesti u krevet, ako Nedić izdejstvuje u Ministarstvu finansija da on ostane na čelu KHOV-a.

Tako se i dogodilo, ali je umesto u Nedićev krevet pomenuta gospođa otišla pred Komisiju čije je članove početkom 2014. obavestila o svim tajnim i nemoralnim dogovorima generalnog sekretara Vlade Srbije i predsednika KHOV-a!

Ni Nediću ni Ćiroviću, ništa se nije desilo zbog ovog pokušaja trgovine belim robljem: obojica su zahvatila malo dublje u svoje vreće para i namirili Aleksandra Vučića, kupivši tako i njegovu zaštitu.

Ćirović je, ipak, bio smenjen krajem 2015. godine kada je i po lopovluku poznati vrh SNS-a procenio kako je preterao u pražnjenju republičkog budžeta. Predsednik KHOV-a je, naime, za putovanja po svetu i dnevnice samom sebi godišnje dodeljivao po nekoliko desetina miliona dinara. Iako je to više nego očigledni sukob interesa, Ćirović je bio postavljen i za predstavnika Srbije u CEB banci Saveta Evrope, za šta je, takođe, dobijao platu, ali iz budžeta Republike Srbije, preciznije iz kase KHOV-a.

Milione koje je na ovaj način stekao, ali i uticaj u raznim akcionarskim društvima koje je štitio od mača zakona, Ćirović nije koristio samo za sebe, već i da bi pokrivao kockarske dugove svog mentora Nedića, koji na kraju više nije ni mogao, a ni hteo da mu pomaže.

Kako je izgledao rad, bolje rečeno nerad, Komisije za hartije od vrednosti u ranijem periodu, pokazuje i primer jedne samostalne zanatske kamenorezačke radnje koja je krajem 2011. na Beogradskoj berzi odjednom kupila 48.860 akcija Privredne banke Beograd.

Iako su tada morala da zazvone zvona za uzbunu u KHOV-u, koji po zakonu kontroliše ovakve transakcije, ništa se nije desilo, uprkos tome što su i sami službenici Komisije upozoravali rukovodstvo da se ovde radi o više nego očiglednoj nelegalnoj dogovorenoj trgovini preko posrednika.

Pravi udar na zdrav razum malih akcionara desio se 31. januara 2013. godine, kada se na zvaničnom sajtu Beogradske berze pojavio javni poziv akcionarima da prisustvuju skupštini akcionara preduzeća „Nissal" a.d. sa početkom u 14 časova 25. decembra 2012. godine?!? Skupština je, dakle, održana više od mesec dana pre objavljivanja javnog poziva! Komisija namerno nije primetila ovu nepravilnost, pa tako nije ni kaznila odgovorne.

Umesto kažnjavanja odgovornih za nezakonit rad, praksa je da budu kažnjeni oni koji se trude da sprovode zakon. Jedan od retkih sposobnih i zakonitom radu posvećenih zaposlenih u Komisiji bila je glavna inspektorka Ljubinka Vučetić koja sredinom 2013.godine iznenada sa te funkcije bila prebačena na mesto „pravnog savetnika za zastupanje".

Duže vremena posle ovoga KHOV nije imao glavnog inspektora, jer naprednjački kadrovi nisu mogli da se odluče ko je dovoljno nesposoban i kriminalan da bi zaslužio ovo postavljenje.

"Centralni registar za hartije od vrednosti" a.d. (CRHOV)  je još jedno regulatorno telo koje bi trebalo da unapredi i nadzire rad Beogradske berze. Prema informacijama sa sajta CRHOV-a, jedini vlasnik akcija ovog akcionarskog društva je Republika Srbija.

Na čelu CRHOV-a je Ana Jovanović, a sudeći prema izveštaju Agencije za privredne registre (APR), u ovom privrednom društvu u 2015. godini bilo je zaposleno 35 osoba, koja su ostvarila poslovni prihod od 200.075.000 dinara, odnosno dobitak u visini od 64.507.000 dinara.

Pored čak dva regulatorna tela za berzu i trgovinu akcijama, moglo bi da se pomisli kako akcionarima u Srbiji cvetaju ruže. Ima i toga, ali isključivo za tajkune i belosvetske mešetare.

Iako imamo i KHOV i CRHOV, niko od njihovih preskupo plaćenih „stručnjaka" nije ni pokušao da se usprotivi donošenju seta zakona, nazvanih „Koletova pravila", kojima su prava manjinskih akcionara u pojedinim slučajevima potpuno ukinuta. Naziv „Koletova pravila" ove zakonske izmene su dobile po tajkunu Miodragu Kostiću, kome je na ovaj način omogućeno da od malih akcionara akcije prisilno otkupi i to po ceni koju sam odredi.

Ionako krhko finansijsko tržište Srbije ovim je zadobilo „coup de grace", odnosno završni smrtonosni udarac. Iza svega ovoga ne stoje samo domaći mešetari i kriminalci, već i strane ispostave čiji je posao da dovrše pokoravanje Srbije.

USAID je "nevladina" organizacija američke vlade koja redovno dotira usavršavanje naših stručnjaka u Sjedinjenim Američkim Državama, odnosno kurseve na kojima se oni uče kako da unište i ono malo što je ostalo od srpske berze.

Te "obuke" su bile toliko uspešne, posebno u domenu "otkrivanja međunarodnog lanca nelegalnog trgovanja akcijama stranih kompanija" (kako je navedeno početkom novembra 2014.), da je na kraju i sam CRHOV došao pod udar istražnih organa.

U oktobru 2015. Državna revizorska institucija ustalasala je javnost informacijom da je upravo CRHOV, zadužen za evidenciju i obavljanje prometa akcijama, vodio duplo knjigovodstvo.

"…Centralni registar nije u poslovnim knjigama za 2014. godinu evidentirao promet gotovine u domaćoj valuti na svojim novčanim računima u Narodnoj banci Srbije u iznosu od 8.036 milijardi dinara i 1,6 milijardi evra. Takođe, nije prikazao u finansijskim izveštajima, po stanju na dan 31. decembra 2014. godine, sredstva članova na svom deviznom novčanom računu u iznosu od 33,8 miliona evra (4,09 milijardi dinara), za koliko su imovina i obaveze po ovom osnovu manje iskazani…", tvrdi DRI u svom izveštaju. Očigledno je da i CRHOV i KHOV jedino regulišu nesmetano bogaćenje korporacija, tajkuna i sa njima povezanih političara i to o trošku republičkog budžeta.

Agencija za lekove i medicinska sredstva (ALIMS), takođe predstavlja "regulatorno telo" koje zvanično nema nadležnost nad kontrolom lekova u prometu, ali spada u red najviše kriminalizovanih institucija ovog tipa.

Na srpskom tržištu se u prometu nalaze lekovi koji su prošli registraciju, a čije pakovanje nije usklađeno sa registracionom dokumentacijom. Zbog ovakvog stanja na tržištu lekova već godinama vlada haos, a razmere prisustva švercovanih lekova i posledice njihove primene nisu nikada ozbiljno analizirane.

Izdavanje ovakvih lekova je suprotno zakonskim odredbama. Zbog prakse izdavanja lekova neusaglašenih sa registracionom dokumentacijom niko neće biti kažnjen, jer su takve instrukcije date inspektorima koji su, naravno, korumpirani…

Agencija za lekove i medicinska sredstva, koja se zvanično bavi registracijom lekova i njihovom bezbednošću za građane Srbije, odavno je odstupila od svoje osnovne delatnosti i bavi se raznim drugim poslovima. Tako je prošle godine nekoliko desetina miliona dinara uložila u nabavku robe koja joj uopšte nije potrebna.

Osim skupocenih automobila, opreme za kuhinje, renoviranja tuđih magacina i raznih drugih ulaganja vrednih više od 68,5 miliona dinara, nabavljen je i nekakav info-pult koji je plaćen neverovatnih 5,16 miliona dinara! Ovo očigledno pranje para, samo je deo kriminalnog mozaika u ALIMS-u.

Primer banditskog ponašanja u "regulatornim" agencijama, svakako je i Republičke agencije za elektronske telekomunikacije, RATEL-a, koja je godinama plaćala samo za zakupninu poslovnog prostora preko 60.000, a mesečne plate zaposlenih su bile, kako onda tako i danas, između 3.000 i 5.000 evra. I tom im je malo pa pribegavaju svemu i svačemu.

Na primer, samo u Srbiji ova regulatorna agencija ne prihvata međunarodni CE sertifikat za elektronsku opremu, već traži dodatnu sertifikaciju kako bi još para od nekoga uzeli.

Takođe, samo u Srbiji ovakva agencija prihodi od naknada za korišćenje numeracije i naknada za korišćenje frekvencije. Taj novac ide u sefove regulatorne agencije (i džepove njenih "menadžera"), dok se u drugim zemljama ta sredstva uplaćuju direktno u državni budžet!

Zbog svega toga, rad Republičke agencije za elektronske telekomunikacije, ocenjen je najgorim kvalifikacijama od strane Evropske unije u nekoliko godišnjih izveštaja o napredovanju u pridruživanju Srbije sa EU.

Poslednjih nekoliko godina, od kako je Vučić na vlasti, u RATEL su upali stranački aktivisti SNS i njihovi "saveznici" iz nevladinog sektora, menadžeri stranih banaka i firmi koje radijske frekvencije koriste bez dozvole RATEL-a.

Vođini miljenici, RTS, Pink, SBB, Telenor, VIP i njima srodni informatičko-medijski vampiri, svakodnevno pljačkaju građane Srbije, a RATEL, kao "regulatorno telo" im u tome svojim činjenjem ili nečinjenjem pomaže isto kao i Republička radio difuzna agencija (RRA) i njima prateća "regulatorna" mafija poput Republičke agencije za poštanske usluge (RAPUS) i Registra nacionalnih internet domena (RNIDS) kojima je data potpuna nezavisnost u radu i sloboda da čine što god im je volja.

Zaposleni u ovim agencijama primaju evropske plate koje iznose od 20 do čak 70 hiljada evra godišnje! Troškovi po jednom zaposlenom u ovim "regulatornim" agencijama iznose i preko 65 hiljada evra godišnje, ali dok ima naroda da plaća biće i "korisnika" ovih "premija"…

Koga i kako zastupa RATEL, najbolje govori i podatak da je ova agencija donela odluku da državna firma "Telekom" ne može da odredi komercijalno isplative cene za korišćenje svoje infrastrukture, prema "Telenoru".

Naime, ovo "regulatorno telo" zaštitilo je stranu kompaniju na štetu domaće: propisalo je komercijalno neisplative cene po kojima je srpski "Telekom", morao norveškom "Telenoru" da stavi na raspolaganje svoju infrastrukturu!

Isti ljudi koji su ojadili "Telekom" (bivši članovi bivšeg G 17 i Demokratske stranke), dovodeći "Telenor" kao nelojalnog konkurenta, danas zajedno sa Vučićevom nezajažljivim družinom, planiraju bagatelnu prodaju (poklanjanje) ovog državnog giganta.

Za poslednjih četiri godine, Agencija za privatizaciju koja takođe ima status "regulatornog tela" u oblasti privatizacije, svakih deset meseci je u bescenje posredovala u prodaji između 300 i 500 državnih i društvenih preduzeća.

Od najmanjih do najvećih. Vrh svog nečasnog postojanja, ovaj državno-mafijaški mehanizam treba da obeleži prodajom Telekoma i Aerodroma Beograd, što je 5. juna ove godine zahtevala i Evropska banka za rekonstrukciju (EBRD), kao jedan od uslova "daljeg napretka ka EU".

Da licemerje bude kompletno, pobrinuo se Savet Evrope koji je Srbiji i nametnuo nužnost stvaranja "regulatornih tela", tačnije paradržavnih institucija, koje služe režimu na vlasti.

Naime, kad god je, recimo, Vučiću potrebno da sprovede u delo kakvu nezakonitu aktivnost, tu su "regulatorna tela", koja on predstavlja kao nezavisne institucije koja rade "po zakonu" a ne po njegovom naređenju. Istina je da od svih nezavisnih regulatornih tela, samo dve takve institucije nisu pod njegovom kontrolom: Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja!

Sasvim dovoljno, da građani ipak vide šta im radi suludi premijer i kako iz njegovog kabineta idu sve nesreće koje su ovu zemlju zadesile poslednjih godina.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POLITIČKI UTICAJ NA TUŽILAŠTVO: NOVI ŠEF IZABRAN PO SPOSOBNOSTI ILI PO MERI VLASTI SRBIJE!???

 

Tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević je okončao svoju misiju. Bio je zaštitnik krupnog i organizovanog kriminala.Političke elite su bile spokojne. Skoro nedodirljive.

Za šest godina, koliko je bio na mestu specijalnog tužioca, kao kandidat Demokaratske stranke, uspeo je da nakon promene vlasti uzme u punu zaštitu gornju strukturu prethodne vlasti. I kada je morao da stupi na scenu, kao što je slučaj sa bivšim ministrom Oliverom Dulićem, vešto se izvlačio. Odugovlačio je.

 

                    Milan Glamočanin

 

Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala i Uprava kriminalističke policije MUP-a  Srbije prikupile su tone dokaza o iznošenju 40 milijardi evra iz zemlje. Za vreme vladavine DS-a skoro 30 milijardi. Plus nekoliko milijardi u kešu, van tokova. Evropska unija je tražila da se sudski rasvetle 22 privatizacije srpskih državnih preduzeća.

Nova vlast nije smela da nasrne na njega. Čekala je tri godine da mu istekne mandat. Tužilac je mnogo znao. Potpisao je na hiljade zahteva sudijama za prethodni postupak za prisluškivanjem “sumnjivih“ novinara, biznismena, poslanika, političara... Pokretao je krivične postupka samo kada je bio prinuđen. Uspeo je vešto da i ignoriše napade Draga J. Vučićevića, znajući da je on Vučićev glasogovornik.

Iz tužilačkih spisa koji se godinama povlače po njegovim fiokama nestali su transkripti razgovora, dokumenta.

Tužilac Radisavljević je o Vučiću imao stotine dokumenta koji mogu da ga odvedu na višegodišnju robiju. Od procesuiranja odgovornih za sporne privatizacije Vođa je odustao. Nema dokaza. Informer je u izdanju od 22. decembra najavio na naslovnoj "Vučić hapsi za Novu godinu".

Premijer i ministar policije nisu ovlašćeni da najavljuju hapšenja, niti bi mogli da imaju uvid u pretkrivične spise.

Ali..

Narodna skupština Srbije je dan ranije izglasala novog tužioca za organizovani kriminal. Postavila je advokata iz Čačka Milana Nenadića. Gospodin Nenadić je iznenađenje za srpsko pravosuđe. Član je Srpske napredne stranke. Odan prijatelj Vučićevih prijatelja.

Najavljeni lov može da počne. Spisak već postoji, Vođina velika propaganda laži je spremna da krene. Ako nema dokaza u sudskim spisima, ima ih kod Dragana J. Vučićevića, Željka Mitrovića i njihove kamarile.

Vlada Republike Srbije je na sednici održanoj 17.12.2015. godine predložila za izbor kandidate i za javne tužioce u velikom broju javnih tužilaštava u Republici Srbiji.

Tim povodom oglasilo se i Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca saopštenjem:

…Premda Udruženje smatra da je većina predloženih kolega svojim dosadašnjim radom zaslužila poverenje, kao i da je izbor javnih tužilaca neophodan, budući da mandat javnim tužiocima ističe 31.12.2015. godine, ukazujemo da nije jasno kojim se kriterijumima Vlada rukovodila prilikom odlučivanja.

Naime, za neka javna tužilaštva su predloženi kandidati koji su bili najbolje plasirani na rang listi, a za neka javna tužilaštva kandidati koji nisu bili najviše rangirani. Kako Zakon o javnom tužilaštvu , odredbom čl. 82 st. 1, obavezuje Državno veće tužilaca da se predlaganje i izbor za javnotužilačku funkciju vrši na osnovu rang liste, primenom kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti, ali ne i Vladu, ostalo je nejasno kojim se kriterijumima rukovodila Vlada prilikom predlaganja kandidata.

Čitav postupak predlaganja izbora javnih tužilaca potvrdio je stav Udruženja da Srbija nema odgovarajući ustavni, zakonski i uopšte normativni okvir za izbor javnih tužilaca i da bi postupak predlaganja i izbora javnih tužilaca trebalo da bude izuzet iz nadležnosti Vlade i Narodne skupštine – navodi se u saopštenju Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije.

Uočeno je da su zamenici osnovnih tužilaca, tokom postupka koje je sproveo DVT, „sakupili" više bodova od nekadašnjeg šefa Republičkog tužilaštva.

Državnom veću tužilaca (DVT)  pristigao je veliki broj prigovora na rang-listu kandidata za šefove tužilaštava koju je ovo telo formiralo posle višemesečne „provere" učesnika u konkursu za ova mesta, saznaje „Politika". Iako rok za prigovore ističe danas u ponoć, veliki broj je na adresu DVT stigao već prvog dana.

Prigovore su, između ostalih, podneli kandidati za više tužioce u Prokuplju, Novom Pazaru, Požarevcu… Posebno je uočljivo da su učesnici koji sada obavljaju funkciju zamenika osnovnog tužioca, kako može da se zaključi na osnovu rang-liste, tokom postupka koji je sproveo DVT, „sakupili" više bodova od kandidata koji se izvesno vreme nalazio na čelu republičkog javnog tužioca ili onog koji je godinama radio kao zamenik tužioca za organizovani kriminal i ratne zločine. Zbog toga se može postaviti pitanje da li su članovi DVT-a kandidate realno, to jest objektivno ocenjivali.

Premijer i njegov ministar pravde su srećni. Stanje u pravosuđu je, skoro, idealno. Sve je u njihovim rukama. A očigledno je da su loši momci sada u prilici da nastave sa rasprodajom pravde. U korist Vođe.

U izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije se navodi:

Srbija je 2013. godine usvojila novu petogodišnju Nacionalnu strategiju reforme pravosuđa (NSRP)  i akcioni plan. Ona će morati da se revidira kako bi obezbedila primenu glavnih preporuka iz funkcionalne analiza pravosuđa koju je sprovela Svetska banka.

Visoki savet sudstva (VSS) i Državno veće tužilaca (DVT) predlažu Narodnoj skupštini kandidate za izbor na pravosudnu funkciju i prestanak ove funkcije . Njima predsedava Predsednik Vrhovnog kasacionog suda odnosno Republički javni tužilac, VSS ima 11 članova.

DVT ima 11 članova. VSS i DVT dele nadležnost za budžete sudova i tužilaštva (nadležni su za budžet za sudije/tužioce i operativne troškove), sa Ministarstvom pravde koje je nadležno za zaposlene u sudovima/tužilaštvu, uključujući i pomoćnike sudija/tužilaca, infrastrukturu, opremu za IT i kapitalne investicije. Efikasnost u budžetskom upravljanju je onemogućena ovom podelom nadležnosti i odgovornosti.

Nezavisnost sudija i tužilaca je utvrđena Ustavom i okvirnim zakonodavstvom. Međutim, Ustav i zakoni omogućuju politički uticaj. Narodna skupština imenuje predsednika Vrhovnog kasacionog suda i sve predsednike sudova, Republičkog javnog tužioca i sve javne tužioce.

Neophodno je izmeniti sastav i način izbora VSS i DVT kako bi se isključila politička uplitanja. I VSS i DVT nisu javno stali u zaštitu nezavisnosti pravosuđa u slučajevima uplitanja politike u rad sudija i tužilaca. Sudski poslovnik predviđa nasumičnu dodelu predmeta, ali u praksi ne koriste svi sudovi ovakav postupak i očekivanja su relativno česta.

Ne postoji odgovarajuća tehnologija za nasumičnu dodelu predmeta u javnim tužilaštvima. Postoji zakonodavni okvir za sprečavanje premeštaja sudija i za oduzimanje predmeta od sudija. Međutim, predsednici suda imaju velika ovlašćenja da oduzmu sudiji predmet ili da izvrše preraspodelu predmeta. Sudovi nemaju obavezu da obaveste VSS o broju sudskih predmeta koji su oduzeti sudijama.

U izveštaju se navodi i da "Postoje etički kodeksi za sudije, javne tužioce i advokate, ali nema dovoljno obuka. U DVT postoji Etički odbor, ali VSS nema takvo telo. Ne postoje planovi integriteta za pravosuđe. Integritet nije standardni kriterijum u procesu izbora i postavljanja.

Disciplinski postupci postoje i za sudije i za javne tužioce. VSS i DVT su odgovorni za pokretanje postupaka i donošenje odluka o disciplinskim i etičkim pitanjima. Kada se dokaže neki prekršaj, sankcije koje se primenjuju u disciplinskim predmetima do sada nisu imale odvraćajuće dejstvo.

Mali je broj predmeta protiv javnih tužiulaca. VSS se suočio sa opstrukcijama prilikom zaključivanja jednog ključnog disciplinskog predmeta koji se odnosio na nezavisnost sudstva. Sudije i tužioci moraju prijaviti svoju imovinu Agenciji za borbu protiv korupcije svake godine i moguće sukobe interesa. Pokrenut je krivični postupak protiv jednog sudije, ali je odbijen. Pokrenuto je četrnaest postupaka protiv sudija koji nisu na vreme prijavili značajne promene koje su nastale u njihovom imovinskom stanju.

Imenovanja, vrednovanje rada i razrešenja su u rukama VSS i DVT. I VSS i DVT su usvojili kriterijume i smernice o imenovanjima i vrednovanju rada. Primena tih pravila na sudije je odložena. Srbiji nedostaje sveobuhvatan sistem periodičnog vrednovanja rada sudija i tužilaca. Postoji potreba za uspostavljanjem sistematskog pristupa razvoju karijere, uključujući i potrebe za obukom.

Pravosudna akademija je nezavisna institucija nadležna za početnu i stalnu obuku sudija i tužilaca. Njen trenutni godišnji budžet iznosi 1,496 miliona evra. Ima 30 zaposlenih.

Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca određuje broj osoba za početnu stručnu obuku svake godine. Stalna obuka je na dobrovoljnoj osnovi, osim one koja je propisana zakonom ili odlukom saveta. Početna obuka do sada nije garantovala postizanje standarda za one koji počinju da se bave tom profesijom.

Stalna obuka koja je u ponudi nije dovoljna da pomogne onima u ovoj struci da reše ozbiljne izazove usled brojnih izmena zakona i generalno lošeg kvaliteta zakona. Pomoćnici sudija i tužilaca do sada nisu obučavani.

Ukupan budžet za pravosudni sistem za 2015. godinu iznosi 26 evra po stanovniku. Ima 38 sudija, 11 tužilaca i 116 advokata koji rade na 100 000 stanovnika. Postoji 209 privatnih sudskih izvršitelja.

Pravosudni sistem ima adekvatna sredstva u poređenju sa prosekom u EU i u odnosu na BDP, ali se ta sredstva ne raspoređuju uvek učinkovito. Sudovi se delimično finansiraju od sudskih taksi (43 %), ali su stope naplate male, a očekuje se još smanjenja pošto je pružanje usluga prebačeno na javne beležnike i privatne sudske izvršitelje. Planiranje budžeta i raspodela sredstava se retko kad prilagođavaju. Automatska razmena informacija je retka, a informaciona i komunikaciona tehnologija je i dalje u velikoj meri slabo razvijena.

Nedostaju svrsishodni, precizni i pravovremeni statistički podaci. Ne postoji dosledan ili lako pristupačan korpus sudske prakse. Ne postoji sistem ponderacije predmeta kojim se može rešiti problem velikih razlika u obimu posla.

Novi Zakon o posredovanju u rešavanju sporova je na snazi od januara, ali je svest o posredovanju mala i potrebna je obuka za stručnjake u ovoj oblasti. Srbija ima status posmatrača u Evropskoj mreži za obuku u pravosuđu (EJTN) .

Ukupna dužina trajanja postupaka i broj starih nagomilanih predmeta i dalje su razlog za zabrinutost. Nacionalni program za smanjenje nagomilanih predmeta postoji, ali sudovi nisu ispunili ciljeve predviđene za 2014. godinu, delimično i zbog četvoromesečnog štrajka advokata.

Sudski sistem je i dalje opterećen birokratijom i vansudskim dužnostima, kao što je overa dokumenata, a posebno je opterećen sa 1,6 miliona izvršnih predmeta koji se uglavnom odnose na potraživanja građana i račune za komunalne usluge.

Broj nagomilanih nerešenih predmeta u Vrhovnom sudu se 2014. godine povećao, sa "indeksom učinka", tj. odnosom između rešenih i novoprimljenih predmeta, od 80,7 %, dok je stopa prijema u osnovnim sudovima, upravnim sudovima i višim sudovima bila 110%, odnosno 103% i 108,47% . Politika u oblasti ljudskih resursa mora da se izbori sa problemom relativno velikog broja sudija i nedostatkom poznavanja veština među zaposlenima koji pružaju stručnu podršku.

Srbija je ostvarila izvestan nivo pripremljenosti u pogledu borbe protiv korupcije.

Izvestan napredak je ostvaren protekle godine, posebno u sprovođenju postojećeg zakonodavstva i usvajanjem novog Zakona o zaštiti uzbunjivača . Međutim, korupcija je i dalje široko rasprostranjena, a snažni politički podsticaj tek treba da donese održive rezultate.

Prilikom otklanjanja nedostata u narednoj godini Srbija naročito treba da obrati pažnju na to da: uspostavi evidenciju o istragama, optužnicama i pravosnažnim presudama u slučajevima korupcije na visokom nivou: izgradi stabilan sistem za koordinaciju i praćenje sprovođenja Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije i akcionog plana, obezbeđujući da sve ključne institucije imaju odgovarajuće kapacitete i resurse da delotvorno ispune dužnosti iz svoje nadležnosti; hitno izmeni i sprovede deo Krivičnog zakonika o krivičnim delima protiv privrede i koruptivnim krivičnim delima (posebno član 234. o zloupotrebi položaja odgovornog lica) sa ciljem da se utvrdi pouzdan i predvidljiv okvir krivičnog prava; brzo usvoji nov Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije kako bi se ojačala njena uloga kao ključne institucije u još delotvornijoj borbi protiv korupcije.

Postoji neka početna evidencija o istragama, krivičnom gonjenju i presudama u slučajevima korupcije za koje se smatra da nisu na visokom nivou. Do sada nije bilo pravosnažnih presuda za slučajeve korupcije visokog nivoa.

U pogledu političkog uticaja na policiju, sudije i tužioce, ministri (i poslanici /članovi stranaka) i dalje kritikuju istrage o korupciji koje su u toku, kao i odluke suda. Potrebno je veću pažnju usmeriti na sprečavanje korupcije u lokalnoj upravi.

Curenje informacija u medije o istragama koje su u toku, uz nepoštovanje pretpostavke nevinosti su razlozi za ozbiljnu zabrinutost. Jedan broj slučajeva visokog profila, uključujući i one u kojima su dokazi o navodnim protivpravnim radnjama predstavljeni u medijima, nisu ozbiljno ispitani.

Agencija za borbu protiv korupcije prati finansiranje političkih aktivnosti, uključujući i kampanje za lokalne izbore 2014. godine, o čemu je objavila izveštaj u novembru. Ona takođe podnosi zahteve za pokretanje prekršajnih postupaka u vezi sa izjavama o imovini i sukobu interesa.

Međutim, ne postoji evidencija o sudskim istragama koje su pokrenute na zahtev agencije, npr. detaljnim proverama finansiranja partija, sukoba interesa i izjava o imovini. U pogledu slobodnog pristupa informacijama, analiza odbijenih zahteva za pristup informacijama pokazuje da se uglavnom radi o informacijama o privatizaciji, koncesijama, javno-privatnim partnerstvima i drugim srodnim pitanjima koji imaju uticaj na budžet.

Nezavisna Agencija za borbu protiv korupcije Republike Srbije je zadužena za prikupljanje i analiziranje podataka i po potrebi pokretanje upravnih istraga o podacima koji se odnose na imovinu, sukobe interesa, finansiranje političkih stranaka i izbornih kampanja, kao sredstvo za sprečavanje korupcije.

Međutim, agenciji nedostaju odgovarajući finansijski, materijalni i ljudski resursi kako bi delotvorno vršila svoju funkciju. Savet za borbu protiv korupcije  analizira slučajeve sistemske korupcije i daje vladi političke savete. Međutim, Savet nema dovoljno sredstava i vlada ne postupa dovoljno često u skladu sa njegovim preporukama. Postoje zakoni o pristupu informacijama, ali oni ne obezbeđuju postupanje u skladu sa rešenjima Poverenika za informacije  od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Poverenik nema mogućnost da prati ishode.

U pogledu primene zakona, tužioci, sudije i policija nemaju dovoljno sredstava za borbu protiv korupcije. Tužilaštvo vodi krivične istrage, ali je saradnja sa policijom mala zbog nedostatka zajedničkog pristupa. Policija i tužilaštvo nisu dovoljno proaktivni. Ne postoji bezbedna i sigurna platforma za razmenu osetljivih informacija između njih, što otežava istrage.

Kapaciteti za sprovođenje finansijskih istraga i oduzimanje imovine u slučajevima korupcije su ograničeni.

Srbija je ratifikovala sve glavne međunarodne instrumente za borbu protiv korupcije i ugovorna je strana u Konvenciji UN protiv korupcije, ali je odabrala da ne inkriminiše nezakonito bogaćenje.

Potpisala je i ratifikovala konvencije Saveta Evrope protiv korupcije. Postupci za istragu slučajeva korupcije, posebno onih koji se odnose na korupciju visokog nivoa, često dugo traju usled nedostatka kapaciteta i usled neodgovarajućeg pravnog okvira za finansijske istrage i povraćaj imovine.

Resursi nisu odgovarajući, a relevantan akcioni plan još uvek nije usvojen. Zakon o pristupu informacijama ne obezbeđuje odgovarajuće sprovođenje odluka Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Lobiranje nije regulisano. Treba izmeniti zakone o sukobu interesa.

Strategija za borbu protiv korupcije i akcioni plan za 2013-2018. se sprovode, ali je sprovođenje nekoliko mera odloženo . Međuministarska grupa za koordinaciju delovanja, koja je uspostavljena 2014. godine, sastala se samo jednom, te nije ostvarila planirani uticaj.

Prema izveštaju Evropske komisije Srbija je ostvarila izvestan nivo pripremljenosti u pogledu borbe protiv organizovanog kriminala. Izvestan napredak je ostvaren u reorganizaciji Ministarstva unutrašnjih poslova i u povećanju kapaciteta za kontrolu granice.

Međutim, broj pravosnažnih presuda je i dalje mali. Nastojanja da se istraže šire mreže kriminala i da se procesuiraju slučajevi pranja novca se moraju povećati. Finansijske istrage i koncept policijskog rada utemeljenog na obaveštajnom radu se nedovoljno koriste.Zamrzavanje imovine iz predostrožnosti se retko primenjuje, a nivo trajno oduzete imovine je nizak. Ne postoji nezavisan i transparentan nadzor nad radom policije.

Srbija je korumpirana država, bez nezavisne policije, nezavisnog tužilaštva i sudstva. Srbija je u diktaturi, i Vođa na ključna mesta u policiji, tužilaštvu i sudovima postavlja svoje partijske sledbenike, bez stručnosti, morala i spremne da mu služe. Slučaj ministra pravde, čije mahinacije smo opisvali u protekle tri godine, potvrđuje i tezu stranih posmatrača da u Srbiji loši momci pravdu rasprodaju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NIKAKAV KIJAMET NIJE MOGAO DA BUDE SMETNJA PREVARANTIMA U JP PUTEVI SRBIJE DA STVORE MALO DRŽAVNO KRALJEVSTVO SA VELIKIM RAZBOJNICIMA NA ČELU

 

Direktor sektora u JP Putevi Srbije za naplatu putarine Milenko Caković, došao je u ovo preduzeće sa "karijerom" mafijaša, poznatog ne samo u Srbiji, nego i u regionu. Svoju kriminalnu aktivnost nastavio je u ovom preduzeću, tako što je uveo sistem elektronske pljačke, pranja novca i reketiranja.

Caković je tokom dosadašnje "karijere", širom otvorio vrata fiktivnom zapošljavanju, naplaćivanju radnih mesta i kupovini visokoškolskih diploma, kako za sebe (kupio titulu magistra ekonomije!) tako i za svoje slepo odane podanike.

Caković je više puta pokazao svoju moć (a država nemoć!) tako što je uvek neko iz vrha državne piramide, zaustavljao policijske istrage koje su započete u vezi sa njegovim kriminalnim radnjama.

 

                 Goran Milošević

 

Njegova biografija (u antrfileu teksta), govori kako je ovaj bivši izbacivač iz diskoteka dospeo do zaštićenog režimskog kriminalca. Tekst koji je napisao radnik sektora za naplatu putarine, a koji objavljujemo, govori o lancu kriminala koji je Caković stvorio oko sebe.

Ako se ukloni pravednost, šta su kraljevstva nego velika razbojništva, pitao se jedan nadahnuti filozof? U srpskim državnim preduzećima, tim malim kraljevstvima, kakvi su i Javno preduzeće Putevi Srbije, vladaju pravi razbojnici.

Gotovo je nemoguće čak i prosečno informisanom posmatraču, da "proguta" priče direktora naplate putarine Milenka Cakovića i rukovodioca zajedničkih poslova Darka Savića. To su dvojica patoloških lažova u čijoj nadležnosti su sva Potemkinova sela ovog javnog preduzeća.

Naime, pod fasadom strogog legalizma, vrhunske profesionalnosti i ogromne stručnosti, kriju se laži, prevare, nestručnost, razne zloupotrebe službenog položaja, trgovine uticajem… a sve to zarad ličnih interesa (naravno na štetu budžeta Republike Srbije).

Prirodno, mnogi su zaposleni odavno doveli u pitanje svaki posao kojim se ovi prevaranti i dezinformatori bave u J.P.“Putevi Srbije“. Ko će, kada i kako nadoknaditi ovu parazitsku štetu? Zašto se ne kažnjavaju očigledne prevare rukovodioca J.P.“Putevi Srbije“? Možda bi trebalo da se ponovo vratimo unazad i sagledamo neke, do sada neobjavljivane priče o njima dvojici.

U trenutku kada sam nakon sačinjenog video snimka izdavanja duplih kartica za naplatu putarine, delio svoja razmišljanja o budućim koracima sa nekim kolegama, javlja mi se telefonom stalno pominjani Darko Savić. Nudi se kao “iskreni“ kolega da pomogne, uz jedan jedini uslov: da ne širim dalje priču o snimku koji sam napravio.

Naravno, ne verujem mu ni sekunde, jer smo se do tada samo površno poznavali. Bez obzira na njegovu upornost i pritiske, odlučujem da se za pomoć obratim Narodnoj kancelariji Srbije i Povereniku za pristup informacijama od javnog značaja. O velikoj razočaranosti zbog ostvarenog tragikomičnog kontakta sa Narodnom kancelarijom i Brankom Jankovićem, ne bih sada.

Epilog kontakta sa poverenikom Rodoljubom Šabićem, cenim da svi znaju. Međutim i pored ogromnih ne slaganja i velike svađe zbog ova dva pomenuta zvanična kontakta, Savić nije gubio interesovanje za moje buduće poteze. Čak i nakon hapšenja tzv.“drumske mafije“, Savić je izlazio iz svake pore moje kuće.

Nije prolazio dan, a da me nije bar nekoliko puta zvao telefonom, dolazio kod mene ili se sretali u gradu. To naše (iznenadno) druženje primećivale su brojne kolege iz Smedereva. Počelo je da raste interesovanje medija za mene. Davao sam intervjue za televizije i novine.

Na svakom snimanju uvek je bio prisutan i Savić – da se nađe, pomogne i objasni, ali i da preuzme kontakte sa novinarima (!) Zbog nesporno velike (i čudne) upućenosti u nelegalanu naplatu putarine, vremenom je zadobio moje poverenje.

Čak je “pomogao“ i angažovao svog prijatelja advokata da me zastupa u sudskom sporu (bez moje novčane naknade) koji sam pokrenuo protiv bivšeg generalnog direktora Branka Jocića.

Kako sam prošao u tom postupku takođe je poznato. Međutim, interesantno je to da se nakon velikog hapšenja u Putevima Srbije, na veliku rukovodeću scenu pojavljuje Milenko Caković. Iako ga je meni Savić predstavljao kao živog sveca, upravo taj hvalospev budio je dozu podozrenja.

Nakon Cakovićevog imenovanja za direktora naplate putarine (čini mi se 2006.god.), Savić iznenada sa mesta inkasanta sa naplatne stanice Vodanj, prelazi na mesto zamenika šefa odseka na Bubanj Potoku. Vremenom pomaže starim prijateljima (kolegama) da se ponovo vrate na posao.

Caković i Savić u želji da se predstave javnosti (promovišu) kao veliki ljudi – dobrotvori.

U avgustu 2006. godine, MUP je podneo protiv njega krivičnu prijavu zbog falsifikovanja diplome i protiv Milojka Dragojlovića. Posle toga mu generalni direktor J.P.“Putevi Srbije“, Branko Jocić, potpisuje rešenje za radno mesto sa nižom stručnom spremom (pomoćnik šefa novosadske deonice), gde se Milojko uopšte ne pojavljuje!

Generalni direktor Branko Jocić zadužuje Milojka Dragojlovića za praćenje i modernizaciju sistema naplate putarine iako Milojko za taj posao nema nijednu kvalifikaciju! Ugovorena cena opreme sa firmom koja je pobedila na tenderu (Institut “Mihajlo Pupin“) je 6.700.000 evra.

Da bi se izbegao novi tender, koji je obavezan kod značajne promene prvougovorene cene, na prvobitni ugovor se dodaju četiri aneksa da bi na kraju cena opreme po rečima Milojka skočila na oko 11.000.000 evra.

Po prvobitnom ugovoru kompletno postavljanje sistema na sve tri deonice je trebalo biti završeno do kraja 2006. godine, i to po ceni od 6.700.000 evra. Postavljena je oprema samo na jednoj deonici i to Šid-Šimanovci početkom 2007. godine.

Inače Milojko Dragojlović je u vreme najveće krađe na naplatnim stanicama počev od aprila 2004. godine. pa na dalje bio šef kontrole a potom i načelnik naplate putarine (sa falsifikovanom diplomom) . Kao načelnik nije ispunjavao nijedan uslov za to radno mesto: Visoka školska sprema (falsifikovana diploma) , tri godine radnog iskustva sa visokom stručnom spremom (nije imao ni jedan radni dan sa VSS), državni ispit (nije imao) u isto vreme kada je bio načelnik naplate putarine, bio je i glavni nadzorni organ, što je po zakonu nedopustivo.

Da kuriozitet bude veći i kao glavni nadzorni organ nije imao nijedan zakonski uslov da to bude: diploma inžinjera elektrotehnike (nije imao), državni ispit (nije imao), stručni ispit (nije imao), licencu (nije imao). A, sve to nema ni danas!

Konačno, Caković “eliminiše“ Dragojlovića. Sve poslove kojima se on do tada bavio preuzima Darko Savić! I on ne ispunjava nijedan uslov za rad na visoko rukovodeće mesto! Ali, to nema ko da mu zameri.

Sve to omogućava direktor naplate putarine Milenko Caković, koji pored Savića, na važnim rukovodećim mestima u naplati putarine postavlja uglavnom nestručan kadar, kojima je jedina preporuka slepo izvršavanje Cakovićevih naredbi i odsustvo vlastitog mišljenja i integriteta.

Iskustvo i stručnost podrazumeva se da je zavedeno kao negativna osobina. Savić dakle preuzima i širi poslovne kontakte od Dragojlovića sa partnerima za koje ga je do tada optuživao za sumnjive poslovne aktivnosti – tendere (Miloš Kovačević – Telix, Veselin Jevrosimović – Comtrade, Institut Mihajlo Pupin…).

Kada se Savić rešio Dragojlovića i došao na njegovo mesto, započinje i proširuje aktivno “druženje“ sa Kovačevićem, kao da je sve u najnormalnijem redu – samo su se “igrači“ promenili.

Od leta pa na dalje, izvršene su smene rukovodilaca i radnika kontrole  koji su po opisu posla bili odgovorni za sprečavanje organizovane pljačke u odeljenju naplate putarine.

Bivši rukovodilac odeljenja za naplatu putarine Zoran Isailović je prebačen u komercijalnu službu, a društvo mu prave bivši kontrolori: Pera Dojčinović, Zoran Ilić, Jakovljević, Dejan Ljekočević, Anita Grubović Nikčević, Zoran Vignjević i Milan Gvozdenović – Paloma. Bivši šef odseka Bg-Le Milan Prica i bivši šef kontrole Miodrag Jovanović sada vrše kontrolu LOT programa. Izvršene su promene i na novosadskoj deonici, a šta li se čeka na šidskoj deonici?

Kako je vreme prolazilo jedan po jedan pripadnik "hobotnice" iz Smedereva uzdiže se na više pozicije u naplati putarine – Željko Jovašević, Aleksandar Nikolić, Dejan Adamović. Međutim, da bi se napredovalo i još značajnije ostalo na nekoj od viših pozicija potrebno je ispuniti određeni uslov: bez pogovora izvršavati sve naredbe, odreći se vlastitog mišljenja i integriteta.

Zbog toga ubrzo dolazi do sukoba između Adamovića sa jedne strane i Cakovića i Savića sa druge strane. Naravno u tom sukobu Adamović izvlači deblji kraj, najpre biva degradiran a zatim dobija otkaz (što je standardna opcija kada neko štiti svoj integritet i sukobi mišljenje sa Cakovićem i Savićem) ali zahvaljujući “stručnim“ ocenama Cakovića, Adamović se uz pomoć inspekcije rada vraća na posao i započinje maraton u sudskom postupku protiv J.P.“Putevi Srbije“. Obzirom da su dugo na svojim rukovodećim mestima, nije teško zaključiti kako obavljaju svoj posao druga dvojica pomenutih prijatelja (Nikolić i Jovašević).

Tako, malo po malo, Savić uzdiže svoj lik i delo: postaje predsednik atletskog kluba Smederevo, širi odnose sa lokalnim (Smederevskim) političkim vlastima (Predragom Umičevićem i Jasnom Avramović)…

 

    A 1. Uspon Milenka Cakovića: od sitnog lopova do velikog kriminalca

Caković (Ljuboja) Milenko (JMBG 060195..) je došao je još 1997. godine u Odelenje za naplatu putarine i zaposlio se kao radnik obezbeđenja. O njemu se znalo da je kriminalac, koji ima dosijea u u zemljama regiona.

Prethodno je radio kao izbacivač na splavovima i u diskotekama. Iako zaposlen kao radnik obezbeđenja, nijedan dan ne provodi na tom radnom mestu već se odmah uključuje u pljačku naplate putarine, sa specijalnim zadacima (premlaćivanje neposlušnih i uterivanje straha među zaposlene).

Od prvih "zarađenih" para kupio je par pantalona i diplomu ekonomskog fakulteta. Munjevito napreduje, kako finansijski tako i radno. Mesto direktora sektora naplate putarine dobija uz veliku novčanu nadoknadu i uz pomoć Branke Zec, koja je kao finansijski direktor preduzeća bila sa njim u vezi.

Imperija Milenka Cakovića iz dana u dan bila je sve veća. Sav nelegalno stečeni novac Caković je prao preko svoje nevenčane supruge Ljiljane Nešković, vlasnice firme za gradnju, koja poseduje više luksuznih zgrada u Beogradu (u vrednosti od više miliona evra). Ona mu je i otvorila sva vrata u politici, MUP-u, pravosuđu…

Caković na nezakonit način otkupljuje godine radnog staža koje nije imao, a ubrzo, kupio je "na slobodnom tržištu" i diplomu magistra ekonomskih nauka, mada je poznato da je nepismen, neobrazovan, primitivan i nasilan, te da kao čovek ne poseduje ni moralne ni radne ni stručne kvalitete ni sposobnosti. Ali, kako su događaji pokazali, ta ga je "preporuka" samo još više uzdigla u svakom režimu. Tu prestaje priča o njemu a počinje priča o onima koji su ga stvorili…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEPISANO PRAVILO: KRIMINALNE RADNJE I ZLOUPOTREBA RADNOG MESTA – OPROŠTENI AKO JE SNS IZA TEBE!???

 

Koristeći informacije od raznih izvora iz bezbednosno-policijskih službi, priredili smo nekoliko kraćih izveštaja o događajima koji nikada ne bi bili široko prezentovani našoj javnosti.

 

                     priredio major Goran Mitrović

 

Vaši smo verni čitaoci, i borci protiv kriminala, naročito u svom, kako kaže Šojić, preduzeću. Molimo da ovo objavite, jel je informacija tačna, a taj broj opisuje stanje u policiji, pa bih vas mi informisali šta se radi na Zlatiboru, u odmaralištu NARCIS,  vlasništvo Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije.

Upravnik Čedomir Bacetić nasledio je mesto od svog tate, koji je otišao u penziju. Verovatno mu nije rekao da krade, ali stvari su se preokrenule, da li zbog nužde, sigurno ne, ili kako kaže ona stara poslovica, pas ne jede govna što je gladan, nego što je naučio, pa možda ovaj upravnik ne zna ništa drugo da radi, a neko mu i pomaže u tom unosnom poslu.

Upravnik je pre par meseci izvršio dva krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti, gde su podnete dve krivične prijave, jednu je podnelo Odelenje kriminalističke policije iz Užica, (OKP), a drugu je podneo Sektor unutrašnje kontrole MUP-a Srbije- SUK. Da stvar bude još gora, upravnik je priznao delo, i platio oportunitet, te je i dalje upravnik. Komentar nije potreban.

Delo je izvršio tako što je prodao predmete koji su vlasništvo MUP-a, odmarališta Narcis, a novac stavio u svoj džep, a drugo delo tako što je pisao dnevnice za Jasenovo, da je jedna radnica radila, a ista nije radila, i nije išla u Jasenovo, a novac, gde je?

Ni to mu nije bilo dosta: upravnik naređuje da se otvori interna sveska, u koju se piše sve ono što on časti, naravno da to ne plati, a sveska se baci. Sektor je i to pronašao i podneo Disciplinsku prijavu za tešku povredu radne dužnosti protiv upravnika, i za sada i od tog ništa, trebala je da se izrekne kazna 5. oktobra, gde je stopirana, trenutno nešto se mulja, a da je policajac to uradio, do sada bi bio obešen.

Pitamo se dokle će ovako da se zakon primenjuje restriktivno. Ovaj upravnik se ponaša kao da je njegov Narcis, možda mu je tata prepisao, ili neko sada iz MUP-a. Ide do te mere da zabrani policajcima da koriste usluge obroka po regresiranim cenama, a on svojim prijateljima daje džabe.

Za sve što se uradi on mora da ima koristi nema obzira da je u neposrednoj blizini Narcisa i objekat tajne policije. Na sve ovo šta reći, sem da se može očekivati da ovaj upravnik bude i načelnik. Da li ovo može u policiji da prođe nekažnjeno?

 

       Ivan

 

Odmah nakon izbora 2012. u četvrtak 2. juna, u Regionalnom centru Agencije u Užicu, tačnije u ispostavi u Novoj Varoši, radni odnos je zasnovao dojučerašnji radikalski poslanik i vlasnik pečenjare Rogović Mićo, inače u tom trenutku član Izvrsnog Odbora SNS.

To što za prijem u radni odnos istoga apsolutno NIJE poštovana bilo kakva procedura, niti je postojao osnov, kao ni potreba za njegov prijem, to u ovoj Državi očito nikoga ne interesuje. Važno je da isti od stupanja u službu, pa do danas za svoj "rad" ne odgovara načelniku RC-a, već kako sam ističe svojoj stranci?!

Ivanović Jovan, bivši muž "estradne umetnice" Ksenije Mijatović, i nekadašnji službenik SBPOK-a, sa srednjom stručnom spremom, nakon dva preživljena infarkta, penzionisan je 2011. godine.

Međutim, na osnovu "predloga" i "preporuke" upućene iz Kabineta tadašnjeg PPV (Vučića), isti je u utorak 26.11.2013. zasnovao radni odnos u Agenciji na radnom mestu savetnika/izvršioca (nespojivo), u Upravi za obezbeđenje. Tako da danas ovaj invalidski penzioner, zaposlen mimo svakog pravila. ima samo jedno "zaduženje", a to je da brine o "bezbednosti" direktora EMS-a, Petrović Nikole.

Za obavljanje tog "posla", osim službenog/ličnog naoružanja istom je stavljeno na raspolaganje i službeno vozilo marke BMW serije 5 reg. oznaka …. koje parkira na službenom parkingu Ministarstva finansija i Vlade Srbije.

Većinu svog vremena ovaj invalidski penzioner, brinući o "bezbednosti" štićene ličnosti, provodi u restoranu Monument,  koji je od nedavno vlasništvo direktora EMS-a, ili pak u restoranu Mitologija kao i u zgradi Vlade Srbije.

Nakon radnog vremena isti odlazi zajedno sa direktorom agencije za privatizaciju, Šubara Ljubomirom u restoran FK Zemun, koji se nalazi u zakupu poznatog kontroverznog biznismena Petra Panića-Pane, inače kuma aktuelnog Predsednika Vlade.

 

       Suzana

 

U četvrtak 16. 07. na kolegijum Direktora Agencije, upućena od strane predsednika Vlade, kako je sama istakla, došla je gospođa Vasilijević Suzana kako bi saopštila da je sa Crnogorcima sve "dogovoreno" u vezi predaje Šekularac Dejana (člana tzv. klana Šaric Darka).

Njenom prisustvu se pobunio načelnik Uprave za suprotstavljanje terorizmu i međunarodnom organizovanom kriminalu, zahtevajući da ista momentalno bude udaljena, ili će on napustiti kolegijum.

Direktora, koji je sam sebe doveo u mučnu i krajnje neprijatnu situaciju, dopuštajući da kolegijumu prisustvuju osoba kojoj tu ni u kom slučaju nije mesto, "spasila" je gospođa Vasilijević, time što je bez reči ustala i napustila RFM, a za njom i direktor kako bi je "ispratio"

Epilog ovog "gostoprimstva" može se očekivati uskoro. No, ono što je važno istaći je da se pomenuti Bjelopoljac, Šekularac 5. dana kasnije zaista predao MUP-u Crne Gore.

 

       Nemanja

 

U ponedeljak 11.05. 2015. je Generalni Sekretarijat MlP-a  od strane Italijanskog MlP-a, primio informaciju o neuobičajnenim i nedozvoljenim "aktivnostima" tzv. drugog sekretara diplomatske misije RS u Rimu, Sekickog Nemanje.

Pod "neuobičajenim i nedozvoljenim" aktivnostima smatralo se kupovina i konzumiranje sintetičkih droga i drugih opijata od strane drugog sekretara naše Ambasade. Inače pomenuti Sekicki Nemanja je zet  aktuelne guvernerke Tabaković Jorgovanke.

Poslata informacija sa italijanske strane po LIČNOJ odluci Generalnog sekretara MlP-a, g. Odalović Veljka, sa kojom se SLOŽILA i državna sekretarka ministarstva Ninčić Roksanda, NIJE uvrštena u redovni bezbednosni bilten, što predstavlja grubu povredu radne discipline, kao i pravila službe. Inače, poznato je i da pomenuti g. Odalović više od 22-godine održava intimne odnose sa aktuelnom guvernerkom…

Dva meseca kasnije u ponedeljak 08. 07. 2015. je iz Rima u Beograd, zbog prekomernog korišćenja opijata, na lečenje doputovao drugi sekretar Ambasade Srbije, Sekicki Nemanja rođen 1983. godine u Vrbasu.

U sredu 10-07-2015 u 08.40 časova patrola saobraćajne policije na kontrolnom punktu na Vodicima u Vrbasu je zaustavilo motorno vozilo marke "Škoda superb" koje se kretalo pod rotacionom signalizacijom, a za čijim se upravljačem nalazio potpredsednik Skupštine RS, g. Bečić Igor, i sa kojim su se zajedno u vozilu nalazili se nekadašnji direktor DZ u Vrbasu i funkcioner JUL-a Sekicki Pavle i njegov sin Nemanja.

U petak 12.07. 2015. u 15.30 časova na kontrolnom punktu u Stepanovićevu je vođa saobraćajne patrole Petrović Miloš (broj značke ……..) zaustavio službeno vozilo Skupštine Srbije, zbog korišćenja rotacione signalizacije, a kojim je PONOVO upravljao pomenuti Bečić i sa kojim su se nalazili Nemanja i otac mu Sekici Pavle, i koji su po sopstvenoj izjavi tvrdili da se vraćaju sa lekarskog pregleda iz Beograda.

U dva navrata, u utorak 10.12. 2013 i četvrtak 08. 05. 2014 godine sekretar Beogradske poslovne škole  i sin aktuelnog generalnog sekretara MlP-a, Odalović Toma, za koga postoji osnovana sumnja da je počinio više krivičnih dela iz oblasti privrednog kriminala, uzeo je od studenkinje Urosević Ljiljane mito u u ukupnom iznosu od 1.600 eura, nakon čega je studentiknja prijavila svojoj prijateljici Hrkalović Dijani, koja je i zamenik sefa kabineta ministra unutrašnjih poslova.

Zbog intencija aktuelnog potpredsednika Vlade, gospodina Ljajića da "kadrira" po Agenciji, a naročito po Regionalnim Centrima, čime značajno UGROŽAVA rad istih, skrenuta je pažnja nekadašnjem rukovodiocu Agencije, a danas bliskom saradniku ministra Ljajića, kolegi Nikčeviću.

 

       Dijana

 

Inspektori Službe unutrašnje kontrole MUP-a Srbije intenzivno sprovode istragu usmerenu prema policijskim službenicima Uprave saobraćajne policije Policijske uprave Beograda, zbog sumnje da su “ neovlašćeno“ pribavljali lične podatke iz baze podataka koja se vodi za građane, tako što su ulazili u elektronski dosije Hrkalović Dijane, iz Požarevca, rođene 1986. godine, koja je, inače, sekretar Uprave kiminalističke policije MUP-a Srbije.

Pripravnički staž Hrkalović Dijana zasnovala je u MUP-u Srbije, bez bezbednosne provere, a po rešenju o imenovanju potpisanog od ministra Stefanović dr Nebojše, kojim je Hrkalović Dijana raspoređena na poslove i radne zadatke zamenika šefa kabineta ministra unutrašnjih poslova.

Kao proveren kadar SNS-a (dokazala se kao pisac botova, Hrkalovićeva je postavljena na mesto sekretara Uprave kriminalističke policije, sa zadatkom da kontroliše njen rad, i ograniči ovlašćenja direktoru policije Veljović Miloradu.

Unutrašnja kontrola ispituje policijske službenike, po prijavi Hrkalović Dijane, po hitnom postupku. Naime, Hrkalovićeva vozi policijski auto registarskih oznaka ……… Dana 31. maja ove godine Hrkalovićeva je skrivila saobraćajni udes, sa štetom većeg obima. Uviđajna patrola je sačinila zapisnik o uviđaju, i podnela prekršajnu prijavu protiv imenovane.

Ona je četiri dana kasnije tražila od Uprave saobraćajne policije da hitno prijavu dostavi prekršajnom sudiji, kako bi ministar pravde obustavio postupak, ili bi prijava bila uništena.

Službenici su ušli u dosije Hrkalović Dijane, zbog ličnih podataka koje su dužni navesti u prijavi, što je Hrkalović Dijanu razbesnelo. Po svemu sudeći policijski službenici dobiće otkaz u policiji, a policajci koji su vršili uviđaj takođe mogu očekivati teške posledice, kao i krivični progon, mada su savim zakonito obavljali svoju dužnost.

Hrkalović Dijana je , koliko je poznato izvoru iz Unutrašnje kontrole, do sada tri puta učestvovala u saobraćajnom udesu, upravjlajući skupocenim vozilom MUP-a Srbije, pričinivši veću materijalnu štetu. Nije pozvana ni da napiše o tome službeni izveštaj, niti je pozvana na odgovornost. Istragu o ovom slučaju vodi viši inspektor Sektora unutrašnje kontrole, Škundrić Željko.

 

       Jorgovanka

(Tekst objavljen na Telepromteru.rs)

Ugovor o otkupu dela tog stana površine 144 kvadratna metra, Jorgovanka Tabaković potpisala je sa Javnim preduzećem PTT Srbija još 30. maja 2000. godine, u vreme kada je bila na funkciji ministarke za ekonomsku i vlasničku transformaciju u Vladi socijaliste Mirka Marjanovića.

Prema dokumentaciji do koje je došao BIRN, tim ugovorom Tabakovićeva je stekla vlasništvo nad 94 kvadrata (65 odsto) pomenutog stana, pošto ih je otkupila za tadašnjih 8.822,6 nemačkih maraka (DEM). Preostalih 35 odsto površine tog stana u vrednosti od 92.170 DEM , prema Ugovoru o prenosu prava svojine koji je potpisan nešto ranije, 17.02.2000, Tabakovićeva je trebalo da otplati u narednih 40 godina.

Tabakovićeva, međutim, nije platila ni jednu ratu, a ugovorne obaveze koje nije ispunjavala celih 12 godina, preuzima njeno matično preduzeće Telekom Srbija tri meseca nakon što je preuzela funkciju guvernerke NBS. To se vidi iz Sporazuma o regulisanju međusobnih obaveza koji su 30. novembra 2012. potpisali generalni direktor PTT Srbija Milan Krkobabić i v.d. generalnog direktora Telekoma Srbija Predrag Ćulibrk.

Telekom se obavezao da ispuni obavezu prema zaspolenima u Telekomu (u tom trenutku guvernerke) Jorgovanke Tabaković i plati potraživanje PTT-a u vrednosti 35 odsto idealnog dela stana iz Ugovora o prenosu prava svojine na nepokretnosti". U sporazumu piše i da je iznos koji Telekom mora da plati "uvećan za iznos pripadajuće zatezne kamate" (jer Tabakovićeva nije ispunjavala obaveze koje je preuzela ugovorom sa PTT-om iz 2000. godine).

Tako je Telekom na ime zatezne kamate bio dužan da plati 1.651.573,71 dinar, a za rate koje Tabakovićeva tokom 12 godina važenja ugovora nije plaćala, još 2.101.242 dinara.

Za rate koje tek treba da stignu na naplatu, Telekom je morao da izdvoji još gotovo 5 miliona dinara. Ukupno 8.704.693 miliona dinara (oko 77.700 evra)

BIRN je pokušao da stupi u kontakt sa direktorom Telekoma, Predragom Ćulibrkom. Na telefonske pozive nije odgovarao, a nije odgovorio ni na poruku sa pitanjem – po kom osnovu je Telekom Srbija potpisao sporazum o preuzimanju duga za stan Jorgovanke Tabaković. Prema podacima registra Agencije za borbu protiv korupcije, Tabakovićeva, od momenta postavljenja na funkciju guvernera od 6. avgusta 2012. godine u Telekomu ima status mirovanja.

Stan u Novom Sadu od 144 kvadrata koji je otplatio Telekom, danas je u vlasništvu guvernerkine kćerke i sina, Milene i Nikole Tabaković. Oni su kao suvlasnici stana upisani u Katastar nepokretnosti Novog Sada na osnovu rešenja izdatog 6. novembra 2012, 24 dana pre nego što se Telekom sa PTT-om sporazumeo da preuzme guvernerkin dug za taj stan.

 

©Geto srbijia

materijal: List protiv mafije

PRAVOSUĐE: UMESTO NEZAVISNO, POSTALO JE POSLUŠNIK VLASTI KOJE IMA I SVOJU CENU HVALE!?!!

 

Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral.

Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Najgori medu njima je, svakako, ministar pravde Nikolica Selaković. Zašto se nemo posmatra propadanje i sunovrat Srbije i zbog čega je onda čudno što Evropska unija ne otvara ni jedno poglavlje u pregovorima sa Srbijom, pa ni ono o pravosuđu.

 

                        Milan Glamočanin

 

Englez Majkl Devenport, bivši ambasador Velike Britanije u Srbiji, danas još uvek šef misije Evropske unije u Beogradu, predao je, svečano, uz razdragan osmeh, prošle nedelje srpskom premijeru Vučiću Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u pregovorima za članstvom.

Scena je nadrealna. Majkl se pravi Englez, a premijer Vučić taj njegov ljigavi i podmukli osmeh koristi da predstavi podanicima da je Srbija pred vratima EU, samo što nije ušla. Jer, to treba da potvrdi i osmeh, a potom i reči ser Devenporta da je "Srbija na dobrom putu".

Svakom građaninu Srbije je poznato da je Srbija među najsiromašnijim zemljama sveta, da vlada Velike Britanije smatra Vladu Srbije jednom od najnesposobnijih na planeti, da se svake sekunde država zadužuje za 217 evra, a u oktobru se zadužila sa novih 411 miliona evra!

Srpsko pravosuđe je među najkorumpiranijim na planeti, i podređeno je interesima premijera, njegove kriminalne grupe i političke elite. Ne postoji nezavisnost tužilaštva, sudova, ni policije.

Pred očima gospodina Devenporta svakodnevno se love nepodobni građani i tajkuni, najavljuje njihovo hapšenje, a sve po nalogu Vučića i njegove kamarile.

Sudovi hapse novinare, sudije osuđuju medijske kuće na plaćanje velikih novčanih globa za naknadu nematerijalne štete zbog navodnih uvreda onih koji su “nežnog srca“.

Zabranjeno je prozivati političare, sudije, biznismene. Srpske sudije, a danas su to sudije Višeg suda u Beogradu, utrkuju se ko će veću odštetu da dosudi, da pokažu vlasima da su njeni poslušnici. Evropska konvencija o ljudskim pravima i slobodama  ne pominje se u presudama beogradskog suda.

Svaka ljudska aktivnost, opisana u medijima, podleže kaznama, ako tužbu dobiju sudije Višeg suda u Beogradu. Oni danas presuđuju za “grehe“ novinara počinjene na teritoriji cele Republike.

Zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Milan Malenović je rešenjem Višeg suda u Beogradu već tri meseca u kućnom pritvoru. Bez prava na šetnju. On je, u šta se sud uverio, teško narušenog zdravlja, i potrebna mu je šetnja na vazduhu, da preživi.

Odeljenje Višeg tužilaštva u Beogradu za visoko-tehnološki kriminal  ni nakon tri meseca nije podiglo optužni predlog protiv urednika, a sumnjiči ga da je na fejsbuk profilu pretio premijeru Vučiću. Optužnica se piše za pola sata, ali se tužiocu ne žuri. ON mora da se sveti uredniku, jer to od njega traži premijer lično.

Svako ko se usudi da o Vođi ne piše sve najbolje, na meti je tužioca, policije i sudija. Vučićev bilten Informer i dežurna televizija PINK svakodnevno izdvajaju nove žrtve među medijima. Javno se vrši njihova “kriminalistička obrada“, pod budnim nadzorom srpskog premijera i njegove organizovane kriminalne grupe.

Ovih dana, tačnije u subotu 8. novembra, nakon što je pokrenuo svoju Veliku propagandu laži protiv vlasnika dnevnog lista Kurir, na udaru se našao i specijalni tužilac Miljko Radisavljević, koga su prozivali što se tog neradnog dana nije javljao na pozive TV PINK da se uključi i napadne na tipovanog Aleksandra Rodića, koji se izvinuo građanima Srbije što je podržavao politiku laži i prevara Aleksandra Vučića.

"Zašto specijalni tužilac ćuti, zašto se krije" – siktali su Vođini goniči.

Subota i nedelja, a tužilac Miljko ćuti. A njegovo ćutanje popravilo je svedočenje izvesne portaprolke policije koja je rekla, u nedelju, da tajkun Miroslav Bogićević, koji je opljačkao Mačvu i Srbiju za milijardu evra, govori istinu!

I prvim jutarnjim satima u ponedeljak, dok tužilac još nije ni došao na posao, saopšteno je da je isti naložio policiji da tipovanog Rodića “stavi u obradu“. Hapšenje tek sledi.

Isti taj Vučićev bilten, optužuje tužioca Radisavljevića da njegovom krivicom Srbija plaća milionske odštete onima koji su oslobođeni od njegovih lažnih optužbi. Kao da je te optužnice pisala Radisavljevićeva ruka.

Tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala  brojnije je od italijanskog tužilaštva, koje zaista ratuje sa pravim mafijaškim porodicama, koje traju vekovima.

Skoro svaki greh građanina je u nadležnosti Specijalnog tužilaštva. Pred Višim sudom u Beogradu veći broj sudija presuđuje u Odeljenju za organizovani kriminal, nego u redovnim krivičnim postupcima.

Pod izgovorom borbe protiv organizovanog kriminala, nekoliko stotina tipovanih od strane izvršene vlasti uhapšeno je i mesecima držano (neki i godinama!) u pritvoru, a potom su oslobođeni.

Pred očima ser Devenporta, Vučićeva kamarila preti, optužuje, hapsi, osuđuje, pljačka.

Kada god je u neprilici, Vučić na sednicu Vlade Srbije pozove Devenporta, koji ne propušta priliku da Vladu Srbije pohvali. Zbog kojih to uspeha? Zašto gospodine Devenport? Zar mislite da su svi Srbi šizofreni, kao što tvrdi gospodin Kirbi, kome takođe, zbog ove uvrede, niko u Beogradu nije razbio nos.

Koliko košta ser Devenport? Koliko para poreskih obveznika ide u njegov džep? Da li ga Vučić plaća po učinku ili paušalno? Ko iz “centrale“, ili tačnije Evropske komisije, aminuje ponašanje šefa misije EU u Beogradu?

Svakako da treba istražiti da li je mršava pomoć EU upućena Srbiji nakon prošlogodišnjih katastrofalnih poplava, natrpana i u njegove džepove. Da li su svi Devenportovi izveštaji lažni, ili se on, za lepu apanažu, smeši uslikan sa srpskim premijerom, koji je uvek narogušen i namazan ratničkim bojama.

Šefa misije Evropske unije u Beogradu štiti diplomatski imunitet. Ali, da li Srbi imaju pravo da mu razbiju nos, kada on umišljajno otvara Nacionalnu laboratoriju u Zemunu, znajući da su njegovi štićenici pokrali 20 miliona evra donacija, da je to peto otvaranje, i peta pljačka, zaredom? Koliko je para Devenport stavio u džep da učestvuje u otvaranju nepostojeće laboratorije?

Koliko je nesrećnih građana Obrenovca ostalo bez krova nad glavom, jer se Devenport slikao otvarajući neke renovirane objekte, da posluži kao pokriće bestidnoj pljački donacija za postradale od Vučićeve kamarile?

Dakle, Srbija, sudeći prema radosnom osmehu Majkla Denverporta, samo što nije u Evropskoj uniji?

Da li će nas ovaj engleski gad i dalje ponižavati i do kojih granica moramo trpeti njegov kriminal? Ako bi neko smakao gospodina Devenporta, ostale diplomate bi ruke držali u svojim džepovima.

Dok je komentarisao Izveštaj koji u Briselu izgleda drugačiji, od onog koji mu je uručio g. Devenport, srpski premijer je rekao da će, eto, pokušati da poprave ono što su primedbe u pogledu otvaranja poglavlja 23 i 24 (odnose se na slobodu medija i pravosuđa), gledajući u ministra pravde, koji je izgledao ozaren, uprkos konstatacijama u tom izveštaju da je srpsko pravosuđe na najnižim granama!

 

    A 1. Sudija iz kriminogene sredine

A kako izgleda suđenje kada Vučićev kum tuži Magazin Tabloid zbog nanetih mu duševnih bolova, mogu se uveriti i naši čitaoci. Nakon što smo opisali kriminal Vučićevog kuma, on se oglasio u Informeru tvrdnjom da neće da nam plati reket!

Optužio nas je da smo reketaši. To je omiljena optužba Vučićeve kamarile koja otima, pljačka i sama reketira. Potom je pred očima Majkla Devenporta usledila zabrana štampanja našeg magazina, prvo u štampariji u Novom Sadu, potom u štampariji Blica, a potom i u svim drugim štamparijama.

Kada smo našli štampara u Podgorici, Petrović je naterao distributere da ne prodaju naš magazin, a na kioscima smo ponovo zahvaljujući privremenoj meri koje su donele sudije Privrednog suda u Beogradu.

I, eto procesa.

Gospodin Petrović je za sudiju koja će nas osuditi izabrao Maju Čogurić, kumu predsednika Višeg suda u Beogradu Aleksandra Stepanović, koja je iz kriminogene sredine.

Podsećamo, ona je brzo napredovala u službi, rukovodilac je odeljenja za suđenje u parničnim postupcima prvog stepena. Njen otac Radovan Čogurić  je bio sudija Vrhovnog suda Srbije, bio je, bez sumnje, jedan od najkorumpiranijih, kao i njegov brat Slobodan. Razrešen je dužnosti sudije, jer je u teško pijanom stanju pogazio na pešačkom prelazu u Žarkovu, u Beogradu, rođaku Mirjane Marković.

Postupak je sproveo Drugi opštinski sud u Beogradu, iako je sudija bio u stanju teškog pijanstva. Spasio ga je bivši sudija Okružnog suda u Beogradu Miodrag Jović, a Čogurić je bio jedno vreme zamenik predsednika Okružnog suda. Ipak, na kraju je osuđen na samo pet meseci zatvora! Skupština Srbije razrešila ga je sudijske dužnosti, ali ga je dolaskom DOS-a na vlast, Ustavni sud SR Jugoslavije vratio na posao, nakon izdržane kazne.

Drugi stric Maje Čogurić, Milisav Čogurić, je nedavno razrešen dužnosti pomoćnika ministra u Ministarstvu pravde Srbije, na zahtev ministra Selakovića, jer je uhvaćen u korupciji. On je, inače, pisao zakon o amnestiji, prilagođavajući ga svom sinu, koji je bio na izdržavanju kazne, zbog saobraćajnog udesa.

Čogurići gaze sve pred sobom. To im je u krvi. Na raspravi zakazanoj 27. aprila po tužbi Nikole Petrovića, tuženi Predrag Popović je priložio nalaz iz Urgentnog centra u Beogradu, da je teško bolestan, da zbog diskohernije ne može da se kreće. Sudija je odlučila da nastavi suđenje, ocenivši da njegovo prisustvo kao tuženog nije obavezno! Presudiće ona njemu, zar on da vređa Nikolu Petrovića!

Sudija Maja Čogurić ima kćerku u vanbračnoj vezi sa Aleksandrom Lukićem, koji je u bekstvu. Postupak protiv njega vodi sud u kojem je Maja sudija, jer je on, kao vlasnik Delta-legala ostavio bez stanova oko 2.000 kupaca, koji su unapred platili za njihovu gradnju. Naravno, Maja svoju kćerkicu izdržava od para koje je njen nevenčani suprug uzeo do 2.000 onih koji su ostali, sa svojim porodicama bez krova nad glavom.

Da li je moguće da neko, sa ovakvom biografijom, u bilo kojoj zemlji može da deli pravdu?

Pozivamo građane, kolege i gospodina Devenporta da prisustvuju suđenju koje će se po tužbi kuma Nikole Petrovića održati u zgradi Višeg suda u Beogradu, u Timočkoj ulici broj 15, u sudnici na drugom spratu, sa početkom u 13,30 sati, 14. decembra 2015. godine.

 

      A 1. Osuđenik iz Padinske Skele u pismu upućenom Magazinu Tabloid kaže:

Robijam kao da sam zatočenik Islamske države!

Kao osuđenik koji služi kaznu u novokomponovanom zatvoru Padinska Skela (takozvana "Nova Skela"), pišem Vam o dešavanju unutar ćelijskog zida.

Ja, osuđenik Draža Božić MB 37/12, sa A2 bloka, ćelija br.6, totalno sam siromašnog statusa, poput drugih koji su ovde pod diktaturom. Vođenjem ovog "objekta" od strane upravnika Milana Pavlovića, zapovednika Kristijana Đujić, načelnice službe tretmana Daliborke Kujačić i vaspitača Darka Krstića, predstavlja posebnu priču…

Za njih ne postoji reč "razumevanje". A kamoli "resocilizacija". Svi siromašni osuđenici poput mene, koji ne pristanu na vrbovanje od strane pretpostavljenih, bivaju zatvarani u ćelije sa problematičnim osuđenicima. Zahvaljujući tretmanu od strane tih, nazovi-ljudi, nas tretiraju kao da smo u Aušvicu.

Ako, upravo ti da nazovem ljudi, ako se ne tretiramo ni kao u Aušvicu. Bivaju primorani da štrajkuju, da se seku, da bi napokon toga bili prebijani i pokrenuti disciplinski postupci. Nakon prošlog mog dopisa Vašem uredništvu i objavljivanja tog pisma, ja doživljavam torturu. Još idem bos, bez čarapa, majica, osnovnog rublja!

Imam uredan lekarski specijalistički nalaz da treba da boravim u ćeliji sa spoljne strane kojih ima oko 300. Ali to niko ne poštuje. Vaspitač Darko Krstić mi je doslovno rekao: "Bićeš sa kime ja kažem i gde ja to odredim. Ja sam ti sve i upravnik, doktor!"

U pravnoj demokratskoj uređenoj državi Srbiji kao osuđenik, Srbin, robijam kao u zatočeništvu Islamske države!

Kao pravoslavnom verniku i verska prava su mi ugrožena. Sveštenik ne dolazi da zapalim sveću mada je to drugim osuđenicima omogućeno. Skoro mi je poslalo monaštvo iz manastira Sopoćani par čarapa od vune i potkošulju! Svaka im čast!

Osim četiri zida, od 3. februara 2012. godine, gledam zid i rešetke. Nemam TV aparat u ćeliji. Dok drugi dobrostojeći osuđenici imaju po dva televizora, rešo, dva ventilatora, pa čak i plejstejšn igre, ja gledam u zidove! Ministarstvo pravde i njihove inkvizitore u ovom zatvoru, to ne zanima. Pored toga, do isteka kazne imam manje od dve godine.

A, celokupna je 8 godina i 10 meseci. Pisao sam da me prebace od 2012. godine u matični zatvor ili u Okružni zatvor Zaječar pošto sam ja iz Knjaževca koji od Skele ima oko 300 kilometara! Niko mi ne dolazi! Tačno dve godine.

Zatvoren, sam 24 sata dnevno, dve godine nisam video sunčev sjaj! Ovde je istinita bezbednost na nultom nivou. Stvara se krvavi pir! Zbog ovakvog odnosa, osuđenici umiru ili sebi prekraćuju muke.

Služba obezbeđenja takođe trpi diktaturu i naređenja "sa vrha" koja poneki komandiri nerado izvršavaju. A, plata im je manja od plate vozača komunalnog kamiona!

Ukoliko do Vas uopšte stigne ovaj dopis i ako ga objavite, što Vas molim, pošaljite mi taj broj Vašeg magazina.

Sa verom u slobodne medije i Vas!

Zahvalan, i s poštovanjem

 

© Geto Srbija

materijal: List protiv mafije