Archive

Archive for август 2015

REŽIRANA DISTRIBUCIJA IZBEGLICA ZA ARAPSKU JESEN U SRBIJI: ILI KAKO VLAST IMA BOLJI ODNOS PREMA MIGRANTIMA NEGO PREMA SVOM NARODU!!?

27. августа 2015. 2 коментара

 

Od početka leta 2015. godine, ogromna masa imigranata, uglavnom iz Sirije, Avganistana, Iraka, ali i nekih drugih azijskih i afričkih zemalja, neprekidno se kreće preko Turske, Grčke i Makedonije, u pravcu Srbije, a prema procenama svih svetskih medija, to predstavlja tek početak velikog islamskog pokoravanja evropskog kontinenta. Uprkos ovim dramatičnim činjenicama, poludeli tiranin, Aleksandar Vučić ne vidi u tome ništa loše, i očekuje velike pare od izgradnje najvećeg izbegličkog kampa na evropskom kontinentu.

Ponuda je došla iz Nemačke, a ispitivanje "smeštajnih mogućnosti" u Srbiji, izvršeno je pre skoro pola godine, preko odgovarajućih centara destrukcije u nevladinom sektoru, i preko novog šefa UNHCR-a, Hansa Fridriha Šodera, koji je Vučiću sugerisao da je ovo odlična prilika za zaradu i promociju "tolerancije i demokratije"! Njemu nije trebalo dva puta ponavljati: sve je prihvatio, samo još čeka da mu stignu pare…

 

               Milan Malenović, Nikola Vlahović

ARAPSKA JESEN U SRBIJI-5

 

Dana 24. aprila 2015. godine, jedna mala grupa probranih petokolonaša iz Beogradskog centra za ljudska prava (Vesna Petrović, izvršna direktorka i pravnici Nikola Kovačević i Lena Petrović), održavala je zatvoreni skup na temu "Tražioci azila u Republici Srbiji".

Grupom je koordinirao novi, tada tek imenovani šef predstavništva UNHCR, Hans Fridrih Šoder i Anne – Birgitte Krum Hansen, šefica odeljenja UNHCR za pravnu zaštitu izbeglica u Srbiji.

Mada za to u aprilu mesecu još uvek nije bilo povoda, učesnici su govorili o tome kako treba pristupiti postupku azila, kakvo će biti postupanje policije i drugih nadležnih organa prema tražiocima azila, ali i o neophodnosti programa integracije i položaju osoba kojima je odobren azil i međunarodnim i regionalnim okolnostima koje dovode do sve većih prisilnih migracija…

U tom trenutku, u Srbiji nije bilo više od 2.000 imigranata, uključujući i one koji se već godinama nalaze u prihvatnom centru u Bogovađi. Osim prisutne gospode iz UNHCR i petokolonaša iz nevladinog sektora, niko nije ni slutio da će Srbija za nekoliko meseci postati glavni cilj više stotina hiljada afro-azijskih imigranata.

Ipak, barem dva člana Vučićeve vlade i on lično, nepunih tri meseca kasnije, bili su detaljno upoznati sa nastupajućim događajima…

Naime, u noći između 8 i 9. jula ove godine, odgovarajuća služba nemačke kancelarke Angele Merkel, prilikom njene kratkotrajne posete Beogradu, obavestila je samozvanog vođu da je "Berlin spreman da plati razumnu cenu", ukoliko Srbija prihvati (i zaustavi na svojoj teritoriji!) što veći broj afro-azijskih imigranata čija najezda prema zemljama EU, tek očekuje.

Prema podacima veoma kvalifikovanih izvora Magazina Tabloid, ponuda je "u načelu prihvaćena", a za "supervizora" cele akcije, angažovan je već pomenuti šef predstavništva UNHCR, Hans Fridrih Šoder, čovek sa bogatim međunarodnim iskustvom u političkim maniplucajama sa izbeglim i raseljenim licima…

Šoder je, u duhu evropskog licemerja, kritikovao dizanje žičane ograde na mađarskoj granici, a onda pohvalio Srbiju rekavši da je to "…demokratska zemlja u srcu Evrope i ne treba da zatvara svoje granice…".

Time je suludi Vučić dobio verbalnu podršku, ali ne i velika "materijalna sredstva" kojima se još nada. A, načelno obećana dotacija Evropske unije po svakom imigrantu koji se zatekao u Srbiji, mogla bi da se kreće i do 400 evra mesečno.

To je tek deo ponude, jer Nemačka ima svoju cenu za žrtvu koju bi Srbija trebala da podnese. Osim toga, kad se sabere ono što imigranti svakodnevno troše u Srbiji (dnevno oko 6 miliona evra!) sa tom obećanom dotacijom, jasno je šta Vučić i njegovi mešetari hoće.

Ali, gledajući dalje u budućnost, ovakav zločinački akt ostaviće nesagledive posledice na demografsku sliku Srbije, i tada će biti kasno za spas budućih generacija. Jednostavnije rečeno, ako se ovaj gadni naum ostvari, Srbi će u najkraćem mogućem roku postati manjina u svojoj domovini.

 

       Opkoljavanje Srbije sa svih strana

 

Do današnjeg dana, veliki, obećani novac za izgradnju najvećeg prihvatnog centra za imigrante u Evropi, još nije odobren. Vučićeva vlada se u međuvremenu "dokazuje", uvozeći dnevno i preko 2.000 imigranata.

Istovremeno, postoji i prećutni dogovor sa makedonskom vladom da granice prema Srbiji za imigrante budu otvorene, kako bi od ovog "finansijskog aranžmana" i ona nešto dobila, na šta ukazuje i pisanje pojedinih makedonskih informativnih portala…

Mada je uglavnom Grčka sa svojim ostrvima u Istočnom Mediteranu, polazna tačka za većinu afro-azijskih imigranata, a Srbija tranzitna zemlja na putu ka Evropskoj uniji, za nekoliko poslednjih meseci stanje se promenilo iz temelja…

Naime, Srbija je za većinu njih postala konačno odredište, njihova "zadnja pošta" gde primaju novac, a izgleda i uputstva kako da se organizuju i ponašaju dok ne steknu status azilanta.

U poslednjih tri meseca, kao dobro istrenirana vojska, reke imigranata idu na tačno zacrtane ciljeve: kampove, javne gradske površine, hostele, motele, i opštinske prihvatne centre.

Prema pisanju većine zapadnih medija, nema nikakve sumnje da je dobar deo njih pod komandom vođa takozvane Islamske države: Reč je o prethodnici koja će svojom brojnošću promeniti demografsku sliku slabih i nebezbednih zemalja, poput Srbije.

Prvom polovinom avgusta meseca, u medijima se pojavila izjava predsednika skupštinskog odbora za bezbednost Momira Stojanovića (koju on nijednom nije demantovao), da se Srbija sprema na izgradnju najvećeg prihvatnog centra za imigrante na evropskom kontinentu, čiji će kapacitet biti dovoljan za oko 400 hiljada ljudi! Još preciznije, Stojanović je rekao da "…Evropska unija od Srbije traži izgradnju tog centra…".

Mada se ovim povodom oglasio samo jedan nadležni ministar (Aleksandar Vulin), koji je odbacio takvu mogućnost, ipak je rekao nešto vrlo dvosmisleno u vezi sa Stojanovićevom izjavom kad je okarakterisao kao – "neopreznu".

Da li je Stojanović ovo izjavio da upozori javnost ili mu se zaista "omaklo", manje je važno od činjenice da je opet u pitanju Vučićeva "slobodna pogodba".

Sa druge strane, upadljivo je bilo ćutanje svih drugih ministara. Ćutanje u vezi sa ovom temom, prekinuo je Vučić, rekavši javno da Srbija neće imigrantima zabranjivati njihov boravak i njihova međunarodna prava. Bila je to poruka direktno upućena onima od kojih očekuje isplatu "razumne cene" za posao zbrinjavanja najveće mase imigranata koja je pokrenuta u novijoj istoriji.

O nesagledivim posledicama ove bezumne ideje, niko od Vučićevih mešetara i ne razmišlja. Važno je samo to koliko su danas opljačkali! Useljavanje islamskih izbeglica u Srbiju već je dobilo zastrašujuće razmere, posebno u opštinama i gradovima na jugu, poput Preševa, Vranja, Leskovca, Niša...Kako sada stanje izgleda, veća je mogućnost da će na ovu najezdu pre reagovati lokalni Albanci u Preševu i Bujanovcu, nego Srbi iz niškog regiona.

A, šta stvarno čeka Srbiju sa ovolikom masom imigranata (u najavi je dolazak još pola miliona tokom narednih meseci)?

Plan o zbrinjavanju 400.000 imigranata u Srbiji, i to na jednom mestu, megalomanski je i opasan , jer se u zemljama koje imaju slična iskustva (ali sa daleko manjim brojem izbeglih), pokazalo da je većina tu i ostala da živi.

Najveći izbeglički kamp na potezu dva kontinenta, Evrope i Azije, do sada je bio Zatari kamp koji je sagrađen 2012. godine, nedaleko od Amana, u Jordanu. U početku izbegličke krize (u leto 2012. godine), ovaj prihvatni centar primio je desetak hiljada ljudi izbeglih iz ratom zahvaćene Sirije, da bi broj postepeno rastao i dostigao maksimalnih 150 hiljada u 2013. godini, a sada opao na oko 80 hiljada.

Dakle, trenutno u Srbiji ima barem 50 hiljada izbeglih iz Sirije više, nego u najvećem izbegličkom kampu u Jordanu! Da sve bude još gore, ne postoji nikakva evidencija, nema registracionih kartona, nema zdravstvenih izveštaja…Jednom rečju, građani Srbije ne znaju ko im je ušao u kuću, kakvo je stanje tom nezvanom gostu i kakve su mu namere!

Južnije od Šumadije, čak 1.600 sela je prazno, bez ijednog čoveka. Napuštena su imanja, a kuće prazne. U Vučićevom najbližem okruženju ozbiljno se spekuliše idejom da se imigrantima omogući naseljavanje ovih prostora koji inače gravitiraju prema Kosovu.

Te ideje nisu njihove nego je u pitanju derivat onih zločinačkih ideja koje se danas rađaju u glavama velikih vođa Nemačke, Britanije, Amerike…Strpati sve imigrante u centralne delove Zapadnog Balkana, nekako baš na prostorima gde je nekada harala Otomanska imperija.

Eto odgovora na pitanje, zašto u Turskoj danas ne postoji izbeglička masa i kako je ova nekadašnja imperija rešila svoj problem ubrzanom distribucijom Avganistanaca, Sirijaca, Iračana i drugih, gurajući ih preko Bosfora na Balkan.

A, tamo u zemljama koje su već članice EU, čekaju ih izolacije i batine (u Bugarskoj), maltretiranje i ponižavanje (u Grčkoj), ogroman, dvostruki zid od bodljikave žice duž cele granice (Mađarska)…Ko pređe dalje nekim čudom, tu su i svakodnevna hapšenja i proterivanja.

Zašto je Srbija postupila sa islamskim imigrantima bolje nego sa svojim narodom, takozvanim interno raseljenim licima i izbeglicama iz ratova vođenih devedesetih? Više od dvadeset godina, na hiljade ljudi patili su (a mnogi i danas pate) u kolektivnim centrima, dok su od strane države bili opljačkani nebrojeno puta.

Njihov status je već odavno morao da bude jasan, rešen, ali iz nekog veoma sadističkog razloga, nekome odgovara da tih kolektivnih centara i dalje ima, kao i poniženih ljudi u njima.

Mnogi od njihovih potomaka su u kolektivnim centrima odrasli, ljudi postali. Uspeli nekakve poslove da pronađu, ali, životi većine izbeglih lica koja su prošla kroz te centre, zauvek su uništeni. Nikada nije utvrđen ni broj samoubistava iz očaja i bede, koji se dešavao u kolektivnim centrima.

Ovako surovo, maćehinsko ponašanje prema sopstvenom narodu, sasvim je suprotno od blagonaklonog odnosa prema imigrantima pridošlim iz islamskog sveta. Kad su u Subotici videli Vučićeve fotografije sa Sirijcima smeštenim u Preševu, odmah su zatražili da zlosrećni premijer poseti i njih.

Da i tamo prigrli nekog imigranta. Računaju, valjda će nekakva međunarodna finansijska pomoć stići, ako njega vide kako balavi od sreće ispred kolektivnog centra.

U Grčkoj štampi se ovih dana pojavio naslov da prema Srbiji i drugim zemljama centralnog Balkana, kreće oko 4 miliona ljudi, te da će taj proces sistematskog, neprekinutog lanca useljavanje, dešavati još mesecima pa čak i nekoliko godina, dok se ne zaokruži ideja mirnog pokoravanja ovog dela Evrope.

Islamska najezda u Srbiji: logistika i finansijeri u Beogradu i Sarajevu

Vlada Srbije je svojom nonšalancijom, olakim shvatanjem situacije, ali pre svega mračnim nagodbama sa Nemačkom i nekim drugim zemljama EU, omogućila imigrantima da se osećaju kao kod kuće, da šetaju slobodno, koriste javni prevoz, javne površine i javnu infrastrukturu. To u drugim zemljama ne mogu. Nigde ne postoji ovakav pristup prema izbeglicama iz Azije i Afrike kao u Srbiji.

Najbolji primer kako izgleda odnos ozbiljne države prema imigrantima, svakako je Češka. Predsednik Republike Češke, Miloš Zeman, nedavno je izjavio (povodom pokušaja nekoliko desetina izbeglica iz Avganistana i sa Bliskog istoka da silom napuste logor za izbeglice Bjela, u centralnoj Češkoj gde čekaju deportaciju), da „Izbeglicama treba reći tri rečenice: niko vas nije ovamo zvao; kad ste već ovde, morate da poštujete pravila kao što ih poštujemo mi kada dođemo u vašu zemlju; ukoliko vam se to ne sviđa – idite!".

Uzgred, Zeman je ogorčeno konstatovao kako su SAD i članice EU, krive za izbegličku krizu u Evropi jer su pomagale Americi u vojnim intervencijama na Bliskom istoku i severu Afrike: „…Imigracioni talas je stvorila suluda ideja da se krene u intervenciju u Iraku, gde je navodno trebalo da bude oružje za masovno uništenje, ali nikakvo oružje se kasnije nije našlo".

Zeman je početkom ovog meseca tražio i hitno pojačavanje kontrole unutrašnjih granica i tražio od vojske da pošalje 1.500 vojnika na granice.

U Srbiji, na žalost, ni policija nema nikakvu predstavu ko su i šta rade imigranti. Onaj mali procenat deportacija koji se desio početkom leta, sada je još manji.

Očigledno, Vučićeva ideja da zaradi na ovoj seobi naroda, imaće teške posledice, pre svega po demografiju Srbije. Istina, to se uklapa u zločinačke planove SAD i njenih satelita, koji su još krajem devedesetih godina doneli odluku da se nakon bombardovanja Srbije, pristupi "pacifističkim rešenjima", odnosno verskoj, rasnoj, nacionalnoj i svakoj drugoj prekompoziciji stanovništva "na rubnim područjima", poput opština koje se graniče sa Kosovom, ali i svih sela i gradskih naselje u regionu Niša.

Dve najveće opozicione stranke u Nemačkoj traže hitno ukidanje takozvanog Šengenskog sporazuma, i povratak nemačke policije i carine na državne granice. Sve ubrzano izmiče kontroli i možda nije daleko dan kada će vize za zemlje Balkana koje nisu u EU, biti ponovo uvedene.

Srbija je i tu ucenjena. Nudi joj se, dakle, iz Berlina i (malo diskretnije) iz Brisela, da dobije novac kako bi na svojoj teritoriji prihvatila (zadržala) najveći broj imigranata iz islamskih zemalja.

Iz kancelarije evropskog komesara Johansa Hana, Vučiću je ponuđeno "samo" 8 miliona evra, i to namenski, za troškove posla oko identifikacije imigranata i koordinaciju rada sa Briselom.

Vučić je ovu ponudu prećutao, pa je Maja Kocijančič, Hanova portparolka, početkom jula izjavila da "odgovor iz Beograda nije stigao". Nije još uvek i neće tako skoro.

Vučić očekuje velike pare i spreman je da stvori velike nevolje Srbiji, samo da dođe do cilja. Tu je i obećanje koje je dao svojim "prijateljima" iz Emirata, da će sve učiniti kako bi otvorio vrata "za protok ljudi robe i kapitala" iz arapskog sveta prema ovom delu Evrope.

Nemačka, naravno, zna za ovaj njegov suludi naum, pa mu zato i nudi pare da bi nekako invazija islamista bila zaustavljena na granicama nekadašnjeg Otomanskog carstva. Srbiju ionako niko ne želi da vidi kao članicu EU, ako ta naopaka zajednica uopšte preživi još nekoliko godina…

Da je priča o izgradnji najvećeg prihvatnog centra u Evropi za 400 hiljada ljudi veoma realna, govori i činjenica da je ministar Aleksandar Vulin, samo jedan dan nakon što je "demantovao" predsednika skupštinskog odbora za bezbednost Momira Stojanovića, javno zatražio "svaku pomoć", pa i onu finansijsku, od strane EU i posebno od Nemačke, za zbrinjavanje mase imigranata koja će za dva meseca dostići broj stanovnika grada veličine Leskovca!

Vučićeva kasna noćna "komunikaciji" sa Vulinom, urodila je plodom: kao i svaki priglupi poslušnik, sa zakašnjenjem je "pročitao" vođine namere i naknadno shvatio šta spava iza Stojanovićeve izjave o izgradnji gigantskog prihvatnog centra. Jer, Berlin traži, Vučić hoće, a izjavu predsednika skupštinskog odora za bezbednost treba shvatiti onako kako je intonirana: kao upozorenje!

I dok se na prostoru dužem od hiljadu kilometara, od obala na granici Turske i Grčke, pa sve do Srbije, kreću kolone organizovanih i manje organizovanih imigranata iz islamskih zemalja, ovog leta je u Sarajevu i okolini došlo do masovne kupovine nekretnina od strane najbogatijih Arapa iz Kuvajta, Omana i Katara.

Oko 2.000 porodica, od kojih nijedna nema manje od 15 članova, već uveliko žive na području kantona Sarajevo i imaju tendenciju da se šire i na Republiku Srpsku.

Prema izjavi datoj za sarajevski "Avaz", jedan od uglednijih šeika iz Kuvajta, koji je preselio svoju mnogobrojnu porodicu u Bosnu i Hercegovinu, kao glavni razlog njihovog preseljenja navodi "divnu prirodu i ogromnu količinu najzdravije pijaće vode" koju BiH i ovaj deo nekadašnje Jugoslavije ima.

Nekoliko najbogatijih među njima, spremaju se da pokupuju sve izvore pitke vode, pa čak i komunalne sisteme u najvećim gradovima BiH. Ali, to je samo izgovor za ono što Arapi zustavri hoće.

Naime, Kuvajćani ulažu već oko 100 miliona evra u naselja iznad opštine Hadžići i drugde oko Sarajeva, kupuju parcele za individualnu gradnju, a u igmanskom selu Lokve niklo je nekoliko jednoobraznih objekata za koje meštani tvrde da su u vlasništvu Arapa.

Na žalost, osobe arapskog porekla kupuju zemlju koja je bila u vlasništvu Srba koji su napustili svoja sela. U opštini Ilidža arapski investitori otvorili su svoje turističke i agencije za nekretnine poput izvesnog Gulf Travel. a.

Na Ilidži, Arapi su otkupili i veliku stambeno-poslovnu zgradu, a stanovi će biti izdavani i prodavani isključivo kupcima iz arapskih zemalja. I to je tek samo početak, jer su planovi o širenju islamskog kapitala zastrašujući. U Sarajevu već godinama posluje islamska banka (nove se uveliko otvaraju!), a njeni novi komintenti iz zemalja Arapskog zaliva stalno pristižu.

Ni ova invazija bogataša iz islamskih zemalja na Balkan, ne prolazi bez Vučića. Neposredno pred dolazak "troglavog" predsedništva BiH u Beograd, sa Bakirom Izetbegovićem na čelu, ministar-šeik, Rasim Ljajić, najavio je jednostrano ukidanje viza , među kojima i tri ovde pomenute.

Teren je, dakle, već pripremljen, a prema informacijama dobro upućenih, u Beogradu će biti smeštena "logistika" i svi finansijski i operativni "mozgovi" iz Kuvajta, Katara i Omana, koji će da upravljaju mrežom bogatih i po ovom delu Balkana, dobro raspoređenih porodica (u planu su im i velike kupovine nekretnina u Hrvatskoj).

Odatle pa do diskretnog finansiranja dalje islamizacije Balkana i centralne Evrope, ali i finansiranja terorizma, nije daleko. Prema predviđanjima regionalnih kancelarija UN, realno je za očekivati da na prostoru Srbije, ali i Makedonije i BiH, za godinu dana bude stalno nastanjeno preko 300 hiljada sadašnjih imigranata iz islamskih zemalja. Ali, to je tek početak…

 

       Kako se Nemačka brani od imigranata

 

Desetine hiljada izbeglica je u Srbiji, a do kraja godine nas očekuje talas od oko dva miliona migranata sa Bliskog istoka i Severne Afrike. Srpska vlada naizgled nema nikakvu strategiju kako da se ophodi prema ovoj pošasti, ali nemanje strategije u suštini jeste strategija, kako je to nedavno objasnio sam premijer Aleksandar Vučić rečima: "Oni ne nameravaju da ostanu ovde." Državna strategija, dakle, glasi: pomozimo im da nastave putovanje.

Lideri Zapadne Evrope, "obećane zemlje" u koju imigranti hrle, ne pokazuju nikakvo oduševljenje ovim nenajavljenim gostima. Izuzetak čini Nemačka koja ima svoje sopstvene planove.

Filip Hamond je član Konzervativne partije premijera Velike Britanije i ministar spoljnih poslova te kraljevine. U nedavnom intervjuu nacionalnoj televiziji BBC on je rekao: "…Evropska Unija ne može da preuzme milione ljudi koji traže novi život. To nije stanje koje možemo da podnesemo, jer Evropa ne može sebe da zaštiti i da održi svoj životni standard i socijalnu strukturu, ako mora da primi milione migranata iz Afrike."

Na malom grčkom ostrvu, koje ima oko 30.000 stanovnika, trenutno boravi preko 7.000 izbeglica koje su tu prebacile dobro organizovane i sa državnim vlastima Turske povezane bande. Obala Bodruma, poznatog turističkog mesta na turskoj rivijeri, od Kosa je udaljena svega tri kilometra.

Kako strani izveštači javljaju, izbeglice na ostrvu žive u nemogućim uslovima. Grčka, već skrhana politikom štednje i smanjenja javnih rashoda, uopšte nije u stanju da se izbori sa ovom modernom seobom naroda.

Turska nije članica EU i po pravilu međunarodne zakone primenjuje samo ako joj to odgovara. Zbog toga vlada u Ankari mirno posmatra kako organizovane kriminalne bande od migranata uzimaju milione dolara svake nedelje samo da bi ih proveli kroz Tursku i iskrcali na obližnjem grčkom ostrvu ili im pokazali put kroz šumu do teritorije Bugarske.

Kakvo je raspoloženje na Kosu najbolje pokazuje jedna nedavna reportaža dopisnika nemačkog visokotiražnog dnevnog lista Bild: "Verovatno zbog moje tamne kose i kratke brade, jedan kafedžija je, čisteći pločnik ispred svog lokala, kada me je ugledao pomislio da sam izbeglica i viknuo: ‘Beži odavde, imamo mi dovoljno svojih problema.’ Kada sam mu odgovorio da sam Nemac, doviknuo je: ‘To je još gore! Nemačka nas je potpuno uništila!!!"

Izbeglice na Kosu žive u jednom odavno zatvorenom hotelu u kome nema struje. Drugi su smešteni na lokalnom fudbalskom stadionu na kome skoro da nema hlada i gde njih nekoliko hiljada deli dva toaleta bez vode.

Loše organizovana grčka vlast je potpuno zakazala. Privatne humanitarne organizacije su pokušale prvih dana da organizuju prikupljanje i podelu najosnovnije humanitarne pomoći izbeglicama, ali su ubrzo odustale naišavši na kompletno rasulo u administraciji koja, em što nije pripremljena za ovakve situacije, em joj je najveći broj visokih službenika na tradicionalnom avgustovskom godišnjem odmoru sa koga se ne vraćaju makar izbio i Treći svetski rat.

Evropska Unija se ovih dana oglasila spremnošću da Grčkoj pomogne bespovratnim zajmom od osam miliona evra. "To je žalosno, uvredljivo mala suma", citira jednog grčkog zvaničnika nemački list Die Welt, "Toliko nam je potrebno samo da evakuišemo izbeglice sa Kosa. A šta onda? I šta da radimo sa stotinama hiljada izbeglica u celoj zemlji koje Evropska Unija ne primećuje?"

Istovremeno, EU niti želi, niti može da utiče na Tursku da izbeglice ne propušta preko svoje teritorije. Da su u pitanju samo izbeglice iz Sirije, problem bi, možda, i mogao da se nekako reši izvan Evrope. Sada izgleda kao da su ceo Bliski istok i cela Severna Afrika krenuli u veliku seobu.

Ponašanje Nemačke u ovom trenutku je veoma interesantno i indikativno. Upravo reakcije kabineta Angele Merkel pokazuju da sve ovo što nam se dešava nije nikakva slučajnost.

U nemačkom ustavu član 16 a garantuje svakom progonjenom strancu da može da dobije zaštitu na teritoriji Nemačke. Tako je bilo do nedavno.

Do kraja osamdesetih godina prošlog veka, broj azilanata u Nemačkoj se kretao u razumnim okvirima. Kada je počela da puca "Gvozdena zavesa" i da se privredna kriza širi po nekadašnjoj Jugoslaviji, narod je izlaz potražio u izbeglištvu u Nemačkoj.

Posle je došao građanski rat u SFR Jugoslaviji i milioni su pohrlili u Zapadnu Evropu spasavajući gole živote. U Nemačku su 1990. stigla 193.063 emigranta, sledeće godine ih je bilo već 256.112, a 1992. čak 438.191.

Građanski rat se u Nemačkoj ne smatra kao razlog za davanje azila, ali je razlog za dodelu boravka iz humanitarnih razloga (duldung). Iako milioni izbeglica iz devedesetih godina nisu stekli pravo na stalni boravak u Nemačkoj, ipak su mogli privremeno da tamo žive, a mnogi su rado uzimali socijalnu pomoć. Snažna nemačka privreda je uspela da se izbori sa ovim problemom.

U decembru 1992. godine dve najveće stranke nemačkog Bundestaga (koje danas čine vladajuću koaliciju), CDU/CSU i SPD, postigle su takozvani "Kompromis o azilantima" koji je parlament izglasao u maju 1993. godine.

Osim uvođenja zaštite emigranata sa područja zahvaćenog građanskim ratom, ovaj kompromis je predviđao i sledeće: Princip sigurne treće zemlje: Ko u Nemačku dolazi preko teritorije neke države koja se smatra sigurnom, ne može da se pozove na ustavom zagarantovano pravo na zaštitu.

Prilikom hapšenja na državnoj granici ili u njenoj neposrednoj blizini azilanti su mogli odmah da budu vraćeni u zemlju iz koje su stigli u Nemačku, jer su sve države iz okruženja smatrane sigurnim. Princip sigurne zemlje porekla: Tražioci azila iz zemalja koje je Bundestag označio kao sigurne ne mogu da dobiju zaštitu u Nemačkoj.

Poseban pravilnik za aerodrome: zbog toga što azilant u Nemačku može da uđe preko sigurnih trećih država, samo brodom (ali ko će da oplovi celu Evropu?!) ili avionom, donet je niz uredbi koje su obezbeđivale skraćeni postupak provere zahteva za azil i po pravilu vraćanje azilanta u zemlju iz koje je doputovao već sledećim avionom.

Osim toga, nemačke vlasti su se u praksi pozivale i na činjenicu da azilant još nije formalno ušao na nemačku teritoriju, te tako ni ne može da se poziva na zaštitu nemačkog ustava. Uvođenje posebnog zakona za izdržavanje azilanata: Do tada su izbeglice mogle da uživaju ista prava kao i nemački državljani ili u Nemačkoj zaposleni gastarbajteri, kada su u pitanju socijalna davanja i zdravstvena zaštita.

Novi zakon je donet krajem 1993. i izbeglice sveo na status lica na izdržavanju zatvorske kazne. Emigranti od tada imaju pravo na besplatan smeštaj (po pravilu u nekom centru za grupni smeštaj), nešto garderobe, tri obroka dnevno, osnovnu medicinsku zaštitu i džeparac (sada, u zavisnosti od pokrajine u kojoj boravi, najviše 170 evra mesečno po odraslom članu porodice).

 

       Dablinski nesporazum

 

Kako bi Kompromis mogao da bude ustavan, Bundestag je 1. jula 1993. izmenio pomenuti član 16a dodajući ograničenja koja su bila dogovorena. Namački Ustavni sud je u tri kasnije presude potvrdio kako je ustavna promena bila zakonito sprovedena.

Zahvaljujući primeni Kompromisa, kraju rata u Jugoslaviji i donošenju Dablinskog sporazuma, broj azilanata u Nemačkoj je dramatično padao i 2007. je samo 19.164 osoba tražilo zaštitu od progona.

Prvi Dablinski sporazum je na snagu stupio 1. septembra 1997. godine i predstavlja početak nemačkog dovođenja u red ostalih članica EU. Njime je jedino bilo predviđeno uvođenje EURODAC-a, zajedničkog ureda svih zemalja EU u kome bi se beležili svi zahtevi za azil podneti na teritoriji Unije. Time je trebalo da se spreči da ista osoba u različitim državama podnosi zahteve za zaštitu od progona i tako izbegava deportovanje.

Danas je na snazi takozvani Treći dablinski sporazum, odnosno odluka broj 604/2013 Evropskog parlamenta i Evropskog saveta od 26. juna 2013. kojom je Nemačka konačno nametnula svoju volju.

Već je takozvani Drugi dablinski sporazum predviđao mogućnost stavljanja azilanata u deportacioni pritvor, a to je sada dodatno prošireno.

Tražilac azila na teritoriji EU može da bude pritvoren: ako njegov identitet nije utvrđen, kako bi se obezbedili dokazi za donošenje odluke po zahtevu za azil, da bi se utvrdilo pravo na ulazak u zemlju gde je podnet zahtev, ako je zahtev podnet posle zakonom predviđenog roka, radi zaštite javnog reda i poretka, ako postoji postupak po Dablinskom sporazumu.

Još je po takozvanom Drugom dablinskom sporazumu iz 2003. generalno bilo odlučeno da su za obradu zahteva za azil nadležne države, članice EU koje su azilantu omogućile ili nisu sprečile njegov ulazak u EU. U principu je ovo značilo da su najviše pogođene mediteranske države (Italija, Španija, Grčka i Francuska), kao i Mađarska (takozvana Balkanska ruta).

Međutim, najviše zahvaljujući tadašnjem italijanskom premijeru Silviju Berluskoniju i njegovom oštrom protivljenju da ovo pravilo zaživi, Drugi dablinski sporazum je u najvećoj meri ostao mrtvo slovo na papiru.

Zatim je došlo do smene Berluskonija i izbijanja velike ekonomske krize koja je najveći broj država, posebno one sa Mediterana, učinila zavisnim od nemačke finansijske pomoći, pa je na inicijativu Berlina donet Treći dablinski sporazum koji je detaljnije regulisao postupak readmisije.

Nemački list Die Zeit je 11. oktobra 2013. objavio članak kojim je kritikovao nemačko odbijanje uvođenja solidarnog plaćanja kojim bi se finansijski pomoglo zemljama Unije koje su najviše na udaru azilanata. Zanimljivo je da se list 23. oktobra 2013. distancirao od pomenutog članka?!?

Nemački nedeljnik Kopp Exklusiv početkom avgusta ove godine izveštava kako je nemačka novinska agencija DPA svojim saradnicima zabranila da prenose vesti koje azilante prikazuju u lošem svetlu.

Istog momenta je prestala i ranije pokrenuta akcija lista Bild kojom je javnost trebala da bude upozorena na opasnosti koje donose talasi novih izbeglica. Tako izgleda sloboda štampe u državi koju vodi Angela Merkel.

Berlin zna da će najnovija poplava emigranata pogoditi druge, a poziciju Nemačke ojačati. Dablinski sporazum je i dalje na snazi, a Nemačka je okružena sigurnim trećim zemljama koje su dužne da preuzmu nazad izbeglice koje stižu preko njihove teritorije.

Da li će one to učini odmah ili nešto kasnije, nije pitanje koje pritiska nemačke vlasti.

Isto je i sa zemljama Zapadnog Balkana koje očekuju prijem u EU: one ovog trenutka, istina, nisu vezane Dablinom III koji nisu ni potpisale, ali će jednog dana u bliskoj budućnosti to morati da učine. Tada će im u paketu biti vraćeni svi oni azilanti koje danas propuštaju preko svoje teritorije.

Srbija je već od strane nemačkog Bundestaga proglašena sigurnom trećom zemljom i potrebo je još samo nekoliko čvtga udariti kvislinzima na vlasti u Beogradu, pa da počne primena biletarelnog sporazuma kojim bi se u Srbiju vratile desetine, ako ne i stotine hiljada emigranata. A bar je u lupanju čvrga i zavrtanju ruku neposlušnim patuljcima Merkelova postala pravi svetski šampion.

Kako u stvarnosti izgleda primena Dabliskih sporazuma u Nemačkoj, vidi se iz statističkih podataka.

U 2014. godini je 35 odsto svih tražilaca azila u Nemačkoj odbijeno iz "formalnih razloga", kako se inače u birokratskom nemačkom naziva primena Dablinskog sporazuma. U slučaju Somalije, za čije stanovnike gotovo bez izuzetka postoje osnovani razlozi za dodelu zaštite od progona, skoro svi oni koji nisu odbijeni iz formalnih razloga dobili su pravo boravka u Nemačkoj zbog zaštite od progona.

Ostali su ili deportovani u druge zemlje EU (ukupno 66,3 odsto podnosilaca zahteva) ili su u Nemačkoj ostali na osnovu nekog drugog razloga (na primer, spajanje porodice). Manji broj njih je stavljen u pritvor, jer su kao vođe zaraćenih milicija okrvavili ruke i predstavljaju "opasnost po javni mir i poredak" Nemačke.

U Nemačkoj ni jedna verska, etnička ili politička grupacija iz sveta ne uživa na saveznom nivou pravo na azil po osnovu grupne progonjenosti. Da li je neko u zemlji porekla progonjen ili ne, utvrđuje se u svakom pojedinačnom slučaju posebno.

Mali izuzetak čine pripadnici nekih minornih zajednica, na primer Ahmadija iz Pakistana, kojima neki zemaljski upravni sudovi (ali ne svi) po automatizmu priznaju potrebu zaštite od progona.

Koliko su nemački sudovi dosledni u primeni principa lične, a ne kolektivne ugroženosti, pokazuje i slučaj kosovskih Albanaca iz devedesetih godina. Neposredno pred bombardovanje tadašnje Jugoslavije, koje je nemačko Ministarstvo spoljnih poslova tražilo kako bi se zaustavio navodni progon Albanaca, sudovi su listom odbijali zahteve kosovskih Albanaca za dodelu statusa azilanta pozivajući se na izveštaje istog tog Ministarstva u kojima je negirano kolektivno progonjenje?!?

Po potrebi u Nemačkoj belo može da bude i crno i obrnuto, u zavisnosti od nacionalnih interesa.

Pomenuti interesi sada teraju Angelu Merkel da naizgled pozdravlja dolazak miliona izbeglica na nemačku teritoriju, koji će po Trećem dablinskom sporazumu biti smešteni ne u kolektivne prihvatne centre, već u kolektivne logore iz kojih će biti deportovani nazad u zemlju koja im je prva omogućila ulazak na teritoriju Evropske Unije.

U to se savršeno uklapa ponuda koja je upućena Vučiću, da Srbija prihvati što više imigranata, kako onih koji tek dolaze tako i one koje Nemačka vraća izigravajući pomenuti sporazum.

Od Srbije se zahteva prihvatanje readmisije , kao uslov za nastavak pregovora o pristupanju EU.

I pored sveg svog ludila, Aleksandar Vučić nije toliko glup da ovo ne shvata, ali on smatra da će to biti problem neke buduće vlade, a ne one koju on vodi, i koju će narod uskoro oterati kukama i motikama.

Njemu je bitno da što pre uzme pare i ne zanima ga šta će dalje biti…Građani Srbije, koji nemaju sigurno utočište u nekoj južno-američkoj državi, kao porodica Vučić, nemaju apsolutno nikakav razlog da trpe ovakvu politiku i da svoju decu zadužuju kako bi se prehranili emigranti vraćeni iz Evropske Unije.

 

    A 1. Pravo neograničene zaštite tražioca azila

Tada dvadesetogodišnji Pakistanac Azif Abasi je krajem osamdesetih godina prošlog veka iz Damaska avionom stigao u Frankfurt. Njegovi roditelji su već pravosnažno dobili status azilanata u Nemačkoj dokazavši da je cela porodica izložena progonu u Pakistanu, jer su istaknuti pripadnici verskog pokreta ahmadijaca.

Azif je još u Pakistanu dobio turističku vizu za Nemačku podmitivši nekog službenika konzulata. U Damasku je samo presedao. Sletevši na frankfurtski aerodrom on je odmah službenicima rekao kako traži azil u Nemačkoj.

Po i tada važećem Zakonu o strancima ulazna viza za Nemačku može da se koristi samo u svrhu u koju je izdata. Turistički boravak ne obuhvata pravo na podnošenje zahteva za azil, tako da se to smatra zloupotrebom.

Zbog toga je Azifu poništena turistička viza i on je, bez sprovođenja u to vreme obaveznog postupka provere osnovanosti zahteva za azil, smešten u pritvorsku ćeliju na aerodromu.

Njegov otac je, na sreću, angažovao u to vreme najpoznatiju advokatsku kancelariju u Frankfurtu iz oblasti prava stranaca, čiji su predstavnici brzom intervencijom kod nadležnog upravnog suda izdejstvovali privremenu meru zabrane deportovanja. U to vreme još je važilo u međuvremenu ukinuto ustavno pravo neograničene zaštite tražioca azila.

Azif je sledećeg jutra preuzet na aerodromu od strane svog advokata u jedva prepoznatljivom stanju. Dobivši naređenje suda o momentalnom otpuštanju iz pritvora, nemački policajci su vreme čekanja na dolazak advokata iskoristili pokušavajući da ga batinama privole da se dobrovoljno odrekne zahteva i prihvati povratak u Damask.

Mnogo bolje ne prolaze ni tražioci azila iz Srbije koji su od ukidanja viza otputovali u Nemačku. Srbija je proglašena sigurnom zemljom porekla, što znači da u njoj nema kršenja ljudskih prava koje bi opravdalo dodelu statusa azilanta nekom njenom državljaninu.

Ovo u praksi znači da se prilikom podnošenja zahteva za azil primenjuje takozvani skraćeni postupak, koji omogućuje primenu Trećim dablinskim sporazumom regulisanog pritvaranja. Umesto u sabirni centar, većina tražilaca azila iz Srbije odlazi u deportacioni pritvor.

Ne zna se gde je azilantima gore, jer u sabirnom centru žive u grupnom smeštaju sa drugim azilantima iz zemalja čije jezike i običaje ne poznaju. Često su cele porodice smeštene u grupnim spavaonama, pa je zbog buke skoro nemoguće spavati.

Štićenici sabirnih centara imaju pravo slobodnog kretanja, ali im legitimacija važi samo za teritoriju nadležnosti lokalnog Ureda za migrante. Onaj ko bude uhvaćen izvan te teritorije po pravilu biva poslat u deportacioni pritvor.

Rešenje o napuštanju Nemačke izdaje se emigrantu čiji se zahtev obrađuje po skraćenom postupku najkasnije dve nedelje po podnošenju zahteva. Ako znaju nemačke zakone ili imaju para za advokata, ti azilanti mogu da podnesu tužbu Upravnom sudu koji najčešće u roku od dva meseca potvrđuje negativno rešenje.

Žalba višem sudu ne odlaže izvršenje i emigrant se nazad u Srbiji nađe brže nego što je mislio. Uz to mu se izdaje i zabrana ulaska u Nemačku (što podrazumeva i zabranu ulaska u bilo koju drugu državu EU) u trajanju od najmanje pet godina.

Oko 94.000 tako proteranih emigranata sa Zapadnog Balkana u ovom trenutku čeka na deportaciju iz Nemačke. Koliko njih će morati da primi Srbija, nije još poznato u javnosti, ali se pretpostavlja da broj neće biti niži od 50.000. Radi se najviše o Romima, od kojih su mnogi na veoma čudan način dobili državljanstvo Srbije.

Nerazumne srpske vlasti godinama unazad mire se sa gubitkom teritorije Kosova i Metohije, ali ne i sa gubitkom ondašnjeg stanovništva. Svako ko je stanovnik Kosova, bez obzira da li se tamo iz Albanije doselio posle 1999., može na relativno lak način da dobije dokumenta Republike Srbije, zbog čega ga vlasti Nemačke ovde i vraćaju.

Vlada Srbije nema nikakav akcioni plan šta da radi sa ovim vraćenim emigrantima, od kojih većina nema nikakav smeštaj u Srbiji niti bilo kakve osnovne uslove za život. Veliki broj njih čak ni ne zna srpski jezik.

Za svakog vraćenog lažnog emigranta Srbija godišnje iz budžeta mora da plati najmanje 6.000 evra za njegov smeštaj i opskrbljivanje osnovnim životnim namirnicama, zdravstveno osiguranje, režijske troškove stanovanja, oblačenje

Ako se opet bude od strane Nemačke tražilo da se vraćenim lažnim azilantima obezbedi stalni smeštaj, odnosno sazidaju kuće za život (kao što je ranije bio slučaj), to će Srbiju po jednoj deportovanoj porodici koštati najmanje 15.000 evra. Budžet to ne može da podnese, nemačka to zna, a Vučić i u ovom slučaju čeka velike pare, barem dva puta veće od realnih troškova…

 

    A 2. Osvajanje (ne)prirodnim priraštajem

Upravo je Nemačka ranijih decenija najviše insistirala na tome da se problem azilanata rešava u zemljama njihovog porekla. Sada se to više ne pominje u Berlinu, jer bi time zaboli nož u leđa svom gospodaru, Sjedinjenim Američkim Državama, koje su svojom nerazumnom i nehumanom politikom dovele do masovnog egzodusa stanovnika Bliskog Istoka i Severne Afrike. Koliko je do dolaska na vlast pomahnitalog Baraka Huseina Obame u Evropi bilo izbeglica iz Libije ili Sirije? Hiljadu puta manje nego danas.

Koliko je do američke intervencije u Iraku i Avganistanu i početka dejstvovanja od američkih vlasti stvorenog ISIL-a bilo izbeglica iz pomenutih država? Hiljadu puta manje nego danas.

Znajući sve to, ali i shvatajući da je cilj vašingtonske administracije da rekama izbeglica sruši ekonomski sistem Evropske Unije, kako je to objasnio britanski ministar spoljnih poslova, a prihvatajući "zakletvu o vernosti" Sjedinjenim Američkim Državama, koju je na početku mandata potpisala, Angela Merkel je odustala od rešavanja problema izbeglica u njihovim državama i prihvatila da Evropu udave talasi muslimana.

Nemački publicista i političar Tilo Saracin je pre nekoliko godina napisao kako Turci osvajaju Nemačku na isti način na koji su to učinili Albanci sa Kosovom – enormno visokim priraštajem.

Prirodnim priraštajem, muslimani bi Evropu osvojili za stotinak godina. Uz pomoć miliona azilanata oni će to postići za samo par decenija. Većina čitalaca ovog teksta to će doživeti!

GLOSA

Muslimani, britanski državljani, uveliko su razvili "bratsku solidarnost" prema migrantima iz Avganistana, Sirije, Libije i drugih islamskih zemalja, pa ih na sve moguće načine uvoze po prosečnoj ceni od ceni od 1.200 funti. Za te pare ih prebacuju iz Francuske u Britaniju. Niko se više i ne pita otkud im toliko novca, i kako je moguće da su mnogi od njih davali i po 5.000 evra samo da bi stigli do Beograda! A, glavni novac čuvaju za ulazak u neku od zemalja Evropske unije.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

 

O DRŽAVNOM TROŠKU I SKANDALI I BAHATOST DIREKTORA AGENCIJE ZA LEKOVE!!!

25. августа 2015. Коментари су искључени

 

Direktor Agencije za lekove i medicinska sredstva, Saša Jaćović, već dve godine hara ovom ustanovom, troši državni novac kao da je arapski šeik, zapošljava koga hoće i radi šta hoće, ima platu veću od svih ministara i vozni park prepun skupih automobila koje građani plaćaju od svoje sirotinje.

Ali, Jaćović je još u junu 2013. godine, samo dva meseca posle imenovanja za vršioca dužnosti Agencije za lekove, odmah pokazao svoje pravo lice, naredivši tada hitnu izmenu internog pravnog akta, po kojem bi mogao da mu se plaća zakup stana.

 

                 Mersiha Hadžić

BAHATOST DIREKTORA ZA LEKOVE

 

Pošto je rodom iz Kragujevca, gde mu je i mesto stanovanja, do imenovanja za direktora, Jaćović je skoro svakodnevno putovao službenim vozilom u Kragujevac i nazad. Kako onda, tako i danas, Jaćović hara Agencijom za lekove.

Direktor Agencije za lekove i medicinska sredstva, Saša Jaćović, poznat po neumerenosti i rasipništvu, za samo godinu i po dana odobrio je potrošnju oko 11 miliona dinara za službena putovanja, i to sve preko firme “Tripadvisor“, koja je i organizovala putovanja zaposlenih ALIMS, a troškovi se tiču usluga smeštaja i usluga prevoza.

Ako se uzme u obzir da ovde nisu uračunate dnevnice zaposlenih, kao ni kotizacije za učestvovanje na raznim seminarima koje umeju da budu jako skupe, postavlja se pitanje ko odobrava ovakvo arčenje državnih sredstava?

Zašto Agencija za lekove plaća firmi “Tripadvisor“ ogroman procenat za organizovanje smeštaja i prevoza? Da li su, u finansijskom planu, odobrena ovolika sredstva, koja se troše za usluge smeštaja i troškova prevoza?

Da li je sproveden postupak javne nabavke, u skladu sa Zakonom, i na koji način? Koliko iznose dnevnice koje su isplaćivane radnicima i kotizacije koje su plaćane za učešće na seminarima? Da li se na ovakav način štedi državni novac, imajući u vidu mere štednje Vlade Republike Srbije? Nije teško pretpostaviti kakvi su odgovori na sva ova pitanja: novac je trošen nemilice.

Još jedan podatak, je taj, da je direktor Saša Jaćović, Na simpozijumu u Vršcu, čiju organizaciju plaća Agencija za lekove, u novembru 2014. godine, Saša Jaćović je vodio sa sobom skoro trećinu firme (šezdeset i dvoje ljudi!).

Za sve njih su plaćani troškovi smeštaja, hrane i prevoza, a takođe su im isplaćivane i dnevnice za službeni put. Nije poznat podatak koliko je koštao ovakav potez direktora Agencije za lekove i medicinska sredstva, da li je sproveden postupak nabavke prema Zakonu, kao ni da li je Upravni odbor upoznat sa ovakvim podacima.

Prema nekim informacijama, ta faktura je iz vršačke firme “Millenium“ stigla u Agenciju za lekove, direktor je drži u svom kabinetu, ali još nije plaćena, ne zna se iz kog razloga. Obzirom da je centar "Millenium", pre dve nedelje razrešio dužnosti direktorku Natašu Varagić i za novog direktora postavio Srđana Prtljagu, Jaćović je nekoliko puta pokušao da zakaže sastanak sa novim direktorom, ali nije uspeo. Postoje indicije da vrednost fakture prelazi cifru zbog koje je on morao da raspiše javnu nabavku, što nije učinio.

Mada je predugačak spisak Jaćovićevih skandala, ne treba zaobići ni podatak da je bez objavljenog konkursa, 1.09.2013. godine, zaposlio Jadranku Mirković, na mesto rukovodioca centra za humane lekove.

Odmah po njenom dolasku joj je dao službeni automobil na korišćenje, koji je, suprotno zakonu i bez zvanične odluke, koristila i van radnog vremena, iako pomenuta nema potrebe za službenim vozilom ni u radno vreme.

Kada su zaposleni počeli svakodnevno da komentarišu takvu bahatost, direktor joj je ukinuo korišćenje službenog vozila i dao joj je na korišćenje svoj privatni džip, za koji kruži priča da joj je kasnije prodao (i dan danas ga vozi).

Pomenuta gospođica Mirković, iako ima impresivno veliku platu, svakog meseca dobija stimulaciju na platu u iznosima 20 do 30 odsto, a stimulativni dodatak je čak dobijala i u mesecima kada je koristila godišnji odmor (što je nezakonito).

Stimulaciju je dobila čak i u mesecu kada je službeno putovala u Brazil, koje je plaćeno državnim novcem (2.000 evra, plus avio-prevoz i smeštaj), i za koji je još dobila i dodatne devizne dnevnice.

Iako je Agencija za lekove godinama unazad ulagala novac u usavršavanje kadrova, Saša Jaćović je taj kadar ponizio, onog trenutka kada je doveo svoju prijateljicu i stavio je direktno na mesto rukovodioca, a da ona pritom nema ni specijalizaciju, koja je takođe obavezna za to radno mesto. Na opšte zgražavanje stručne javnosti, direktor Saša Jaćović je nju stavio da bude nadređena doktorima nauka.

Primer Jaćovićeve bahatosti je i plaćanje Advokatske kancelarije Popadić & Gačić, koju je, prema sopstvenom priznanju, angažovao na "nečiju" preporuku. Naime, advokat iz ove kancelarije, treba da dobije ovlašćenja van zakona i zdravog razuma (uređivanje internih akata, mešanje u javne nabavke, prisustvo na "neformalnim" sastancima i ostalo).

Prvobitno je direktor raspisao nabavku za advokatske usluge (gde bi on "trebao" da prođe), koja je povučena (jer je to, po zakonu, nemoguća misija), pa je naknadno napravljen privremeni ugovor, a iz računa pomenute kancelarije, može se videti da je advokat plaćen 243.250,00 dinara (išlo se do granice za koju se ne raspisuje javna nabavka), za nešto što zaposleni redovno rade.

Iako Agencija za lekove ima 10 stalno zaposlenih radnika pravne struke (od kojih ima i onih koji imaju položen pravosudni ispit), a ima i dva službenika za javne nabavke, kao i sektor finansija koji broji 12 zaposlenih, postavlja se pitanje: šta su to "usluge unutrašnjih poverljivih poslova", za koje je angažovan ovako skup advokat?

Ali, kako je pomenuti advokat počeo svakodnevno da se pojavljuje u Agenciji za lekove i kako je previše počeo da se meša u unutrašnja pitanja, radnici su počeli da ga nazivaju "spoljni izvrsni direktor Agencije".

Ubrzo se ispostavilo da je i on u direktnom sukobu interesa, jer zastupa određene farmaceutske kuće, a između ostalog i Institut "Torlak"! Naime, Agencija za lekove i Institut Torlak se nalaze u istom dvorištu, pa se lako saznalo gde je još, za velike pare angažovan. Kako advokat nije dostavio uverenje o odsustvu sukoba interesa, direktor Jaćović je konačno shvatio šta radi i tražio hitan raskid ugovora.

Ali, on odmah angažuje novu advokatsku kancelariju, za koju nemamo podatke po kom osnovu je plaća državnim novcem. Ako je lično doveo jednu advokatsku kancelariju, da bi posle plaćenih 234.250,00 dinara, opet doveo drugu, kojoj sad plaća, postavlja se pitanje, da li takav direktor uopšte i zna šta radi i kako mu može biti povereno da i dalje vodi firmu od 200 zaposlenih, koja se bavi kontrolom lekova?!

Tu je i slučaj internog revizora Agencije za lekove, Darka Mirkovića, koji je zaposlen u okviru sektora kancelarije direktora i direktno je odgovoran direktoru. Pomenuti gospodin dolazi na posao i ne radi ništa.

Ne postoji evidencija da li je i napravio bilo kakav izveštaj. Zaposleni ga viđaju kako po ceo dan pravi neki programčić za internu reviziju, za koji priča da hoće da zaštiti autorska prava, da bi mogao kasnije da ga prodaje.

Neverovatno je da direktor izgleda ne zna čime se bave njegovi prvi saradnici, ili im on to tako dozvoljava. Važno je da je pomenutom platio put u London, od državnog novca, kako bi ovaj učestvovao na nekom seminaru.

Ali, da bi sve funkcionisalo kako (ne)treba, za prikrivanje direktorovih bahanalija, direktno je zadužen Branko Paunović, koji je do marta 2015. godine radio na mestu generalnog sekretara Agencije za lekove, kada ga je direktor unapredio, promenivši mu radno mesto, da bi mu dao veću platu i da bi mu priznao fakultetsku diplomu, koju je ovaj doneo nekoliko dana pre toga, a za koju se priča da je stekao "preko noći". Čime je Paunović zadužio Sašu Jaćovića, koji ga drži kao svoju desnu ruku?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAMERNO NESTRUČNO URUŠAVANJE DIREKTORATA CIVILNOG VAZDUHOPLOVSTVA SRBIJE!!???

23. августа 2015. Коментари су искључени

 

Nezakonitim imenovanjem novog direktora civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije, Mirjane Čizmarov, nastavljeno je sa haosom u ovoj instituciji. Naime, Vlada Srbije je donela nepostojeći upravni akt, u vidu rešenja o imenovanju vršioca dužnosti zamenika direktora Direktorata civilnog vazduhoplovstva, čime je otvorena mogućnost da i druge neodgovarajuće ličnosti dođu na vrlo delikatne funkcije, od kojih zavisi i bezbednost zemlje.

U međuvremenu, pokrenut upravi spor pred Upravnim sudom za poništaj ovog nezakonitog imenovanja, ali to neće zaustaviti bahato, režimsko "kadrovanje" u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva.

 

                  Milica Grabež

DIREKTORKA

 

Konačan udarac inače uzdrmanim temeljima srpskog civilnog vazduhoplovstva, dala je Vlada Republike Srbije svojim Rešenjem donetim još 30. oktobra 2014. godine, kojom prilikom je za direktora Direktorata imenovala Mirjanu Čizmarov, osobu koja već pune dve godine aktivno učestvuje u sprovođenju nezakonitosti u Direktoratu.

Do njenog imenovanja ne bi ni došlo, da Zaštitnik građana Republike Srbije nije doneo Preporuku (po pritužbi koju je dobio 1. avgusta prošle godine) kojom je utvrdio da je Direktorat civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije – Upravni odbor, načinio propust u radu u postupku izbora direktora i zamenika direktora Direktorata civilnog vazduhoplovstva, kršeći načelo zakonitosti u svom radu.

Neophodnost da se bez odlaganja, izaberu, u skladu sa zakonom, generalni direktor i zamenik generalnog direktora Direktorata civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije, kao i da se utvrde razlozi za načinjeni propust i preduzmu mere, uključujući i mere lične odgovornosti, kako se propust ne bi ponovio, jeste suština Preporuke Zaštitnika građana, koja je izražena u tri imperativne tačke: "…

Potrebno je da upravni odbor Direktorata civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije bez daljeg odlaganja, u svemu u skladu sa zakonom sprovede, odnosno okonča postupak Javnog konkursa za izbor direktora i zamenika direktora Direktorata;

Potrebno je da Upravni odbor Direktorata utvrdi razloge koji su doveli do propusta i o njima, uz izvinjenje, obavesti sve učesnike konkursa i javnost; Potrebno je da Upravni odbor predloži Vladi Republike Srbije mere koje će sprečiti da se propust ponovi u budućnosti…".

Do današnjeg dana, ni Direktorat ni Upravni odbor Direktorata nisu u celosti postupili po Preporuci Zaštitnika građana, koji je povodom toga uputio i četiri urgencije. Došlo je jedino do imenovanja direktora Direktorata, koje je u celosti sprovedeno nezakonito, zbog čega je pokrenut upravni spor kojim se od Upravnog suda traži poništaj Rešenja Vlade Republike Srbije kojim je imenovana Mirjana Čizmarov.

Tužba za poništaj nezakonitog imenovanja je podneta krajem 2014. godine ali se do danas Upravni sud nije oglasio povodom toga i pored obaveze da zakaže ročište u roku od 30 dana od dana podnošenja tužbe.

Direktorat, odnosno njegov upravni odbor, usvojio je novu sistematizaciju radnih mesta, 26. juna 2015. godine, kojom gotovo u potpunosti urušava civilnu vazduhoplovnu vlast, a samim tim i srpsko vazduhoplovstvo u celini.

Mirjana Čizmarov je tu sistematizaciju uradila inkognito zato što stručni kadar u Direktoratu nije imao potpunog uvida u njenu izradu. Ona je prethodnih dana pripremila i potpisala anekse ugovora o radu kojim su najstručniji radnici u Direktoratu sklonjeni u stranu dok je poslušnike nagradila velikim zaradama i boljim radnim mestima.

Koristeći činjenicu da je Direktorat javna agencija koja nije na budžetu Republike Srbije, pa samim tim i ne opterećuje finansijski građane Republike Srbije, Mirjana Čizmarov je u proteklom periodu zaposlila veliki broj nepotrebnih radnika koji značajno opterećuju budžet Direktorata civilnog vazduhoplovstva. Posledice takvog ponašanja mogu biti pogubne za Direktorat u budućnosti.

Usvojena sistematizacija je pogubna za srpsko vazduhoplovstvo, ali pored mnogih nezakonitosti treba posebno izdvojiti činjenicu da je Mirjana Čizmarov iz sistematizacije izbacila jednu od najvažnijih službi u Direktoratu, koja se zove Služba traganja i spasavanja što je direktno suprotno propisima međunarodne organizacije civilnog vazduhoplovstva!

Ova gospođa je istovremeno učestvovala i u sumnjivoj kupovini poslovne zgrade u Skadarskoj ulici u Beogradu, gde bi Direktorat trebalo da se preseli krajem avgusta 2015. godine.

Ali, ono što je Vlada Republike Srbije uradila na svojoj 138 sednici, u petak 10. jula ove godine, prevazilazi sve stereotipe o pogrešnom postupanju Vlade, o donošenju nezakonitih akata, o nepotizmu i drugim režimskim bolestima.

Naime, oholost, bahatost, nečuvena demonstracija sile koju je Vlada Republike Srbije pokazala prilikom donošenja Rešenja o imenovanju vršioca dužnosti zamenika direktora Direktorata u liku mladog, sa biroa dovedenog, nestručnog i neiskusnog čoveka, za koga se pouzdano zna jedino da je rođen 1986. godine.

Sporan je i njegov "akademski status": nije utvrđeno kada je diplomirao- 2009. ili 2010. godine! Dva su različita podatka u njegovom dosijeu. Na diplomi Pravnog fakulteta koju je priložio, ne stoji da je u pitanju Univerzitet u Beogradu, pa nije poznato koji pravni fakultet je u pitanju!

Naravno, ovo nije ništa novo u radu Vlade pa i celokupne državne administracije. Kad god su mogli, oni su zaobišli, preskočili ili pogrešno protumačili neku odredbu zakona ili drugog propisa, ali su taj propis barem do sada imali kao polaznu osnovu. Međutim, sada su otišli korak dalje, pa iako nisu morali da krše propise, oni su to uradili.

Javni konkurs za izbor direktora i zamenika direktora Direktorata je i nakon imenovanja direktora (nezakonitog ali ipak imenovanja u skladu sa tim konkursom) 30. oktobra 2014. godine, ostao na snazi, pa se, eto, samo čekalo da se neko ko Vladi bude najprihvatljiviji sa liste kandidata imenuje na to mesto.

Ali, ne! Ti neuki ljudi su imenovali mladića koji nema nikakve profesionalne veze sa vazduhoplovstvom (jasan uslov u konkursu je bio petogodišnje iskustvo u vazduhoplovstvu!), već nema ni potrebnih pet godina radnog iskustva (u vreme kada je Javni konkurs raspisan 31. jula 2013. godine, vrlo verovatno da nije bio ni u radnom odnosu). Uz sve to, on nije ni na spisku kandidata od kojih se imenuje zamenik direktora, tačnije nije ni mogao biti učesnik konkursa!

To još uvek nije najgore. Prava eskalacija režimskog diletantizma i okrutne demonstracije sile, pokazala je da Vlada nije bila u stanju da pravilno primeni nijedan postojeći propis.

Ali, zato je umela da imenuje neukog i u svakom pogledu pogrešnog čoveka za vršioca dužnosti zamenika direktora (a ne zamenika direktora), iako je javni konkurs još uvek otvoren, iako su propisi o tome kada se bira vršilac dužnosti (samo kada prestane funkcija prethodnom direktoru pre isteka vremena na koje je imenovan i to najduže za period od šest meseci i do raspisivanja javnog konkursa) toliko jasni da nisu potrebna bila kakva dodatna objašnjenja.

Nova direktorka civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije, Mirjana Čizmarov, posebna je priča. Reč je o osobi koja nema potrebna znanja iz bilo koje oblasti civilnog vazduhoplovstva (nije nikada završila ili bar odslušala bilo koji kurs iz oblasti civilnog vazduhoplovstva).

Zbog njenog ranijeg ponašanja u privrednim subjektima i državnim organima u kojima je radila pre zasnivanja radnog odnosa u Direktoratu kao što su preduzeće „Dimničar", Ministarstvo saobraćaja i Privredna komora ali i njenih karakternih osobina, ona je još početkom 2004. godine, najurena iz ministarstva saobraćaja i infrastrukture od strane tadašnjeg ministra za kapitalne investicije Velimira Ilića!

Često je putovala u inostranstvo i kao član usko stručnih delegacija, i to iz onih oblasti koje nimalo nije poznavala, tako da su takva putovanja imala karakter turističkih putovanja. Na nekim od tih putovanja je iskazivala krajnje nepoštovanje prema kolegama, a njeno najblaže rečeno „slobodno ponašanje" je imalo veoma negativnog uticaja na Direktorat.

Sumnjivi sastanci koje je imala na tim putovanjima sa krajnje sumnjivim osobama (ovi podaci su potpuno pouzdani) i sasvim sigurno iznošenje onih podataka i informacija o Direktoratu koji su mogli biti i poverljive prirode, nažalost nisu sankcionisani od strane odgovornih u Direktoratu.

Prema saznanju iz potpuno pouzdanih izvora, često je koristila privilegije koje joj nisu pripadale i zloupotrebljavala je službena poznanstva sa radnih sastanaka, na koje su je pozivali generalni direktori kao rukovodioca opšteg i pravnog sektora.

Kasnije je, po osnovu tih poznanstava, za sebe, a vrlo je moguće i za druge, pribavljala znatna materijalna i nematerijalna sredstva. Na taj način je sebi obezbedila i stan po najpovoljnijim uslovima.

Uzgred, treba podsetiti da je Mirjana Čizmarov, zahvaljujući svojim neverovatnim apetitima, oštetila Direktorat civilnog vazduhoplovstva za pedeset miliona dinara, samo po osnovu iznajmljivanja poslovnog prostora.

Bez javnog tendera i bez valjanog pregovaranja, zaključila ugovor o najmu, za koji je kasnije priznala da je preplaćen i štetan za Direktorat, što je zavedeno i u zvaničnoj dokumentaciji!

Ali, kod Vučića je sve kao i kod Pape u Vatikanu: pomoliš se, platiš i gresi su ti oprošteni!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SPOSOBNOST I KAPACITET MINISTRA ZDRAVLJA TOKOM PROIZVOĐENJA U DOKTORA MEDICINSKIH NAUKA!!!

20. августа 2015. Коментари су искључени

 

Grupa naučnih radnika, vrhunskih medicinskih stručnjaka, uputila je apel akademskoj javnosti Srbije, Univerzitetu u Beogradu, Medicinskom fakultetu, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Ombudsmanu Saši Jankoviću, Povereniku za informacije od javnog značaja, Rodoljubu Šabiću, direktorki Agencije za borbu protiv korupcije, Tatjani Babić i Ombudsmanu Univerziteta u Beogradu, Branku Rakiću, u kome pozivaju da se lažni doktorat i lažni naučni radovi Vučićevog ministra zdravlja Zlatibora Lončara, konačno razobliče pred zakonom i pred sudom stručne i laičke javnosti.

 

              ……

LONCAROVA DISERTACIJA-8B

 

Autori ovog spisa, podneska i peticije neće se potpisati, jer veruju da to nije najbitnije onima koji su ovlašćeni i plaćeni za utvrđivanje istine. Oni ukazuju na suptilno smišljenu manipulaciju sa brojnim učesnicima, koji su svoje ime, i verovatno teško sticani ugled i prestiž u naučno-stručnim krugovima, stavili u funkciju trgovine uticajem i novcem.

Grupa nastavnika Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu: Vladan Živaljević, Tatjana Pekmezović, Aleksandar Diklić, Svetislav Tatić, Duško Dunđerović, Branislav Olujić, Nikola Slijepčević i Ivan Paunović, odlučila je da proizvede ministra zdravlja asistenta dr Zlatibora Lončara u zvanje doktora medicinskih nauka.

Sa svim pravima i privilegijama koje iz toga proizilaze. Iako svesni da imenovani nema sposobnosti, kapaciteta, vremena, kao ni volje da se naukom bavi, oni su sačinili i objavili naučni rad u kome je on prvopotpisani autor.

Skraćeno prevedeno, da je Zlatibor Lončar dao suštinski doprinos i bio uključen u sve faze studije, kao i da je napisao ovaj rad. (adresa rada u prilogu). Po našim saznanjima iz ove grupe koautora, taj rad je napisala prof. dr Tanja Pekmezović. Lončar nije u tome učestvovao, jer ne poznaje ni najelementarnije tehnike naučno-istraživačkog rada. Statističku analizu ni u obrisima.

Ona je to uradila, stavljajući „skromno" sebe kao četvrtog autora. Ako joj je bilo stalo do para, ili pak do uticaja, moglo bi se razumeti. Ali se ne može prihvatiti. Zakletva u akademsko poštenje u skladu sa Etičkim kodeksom; naučno-istraživačkog rada „Dobra naučna praksa" iz marta 2004. godine i dalje obavezuje na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ne sprovodi se, jer na tom fakultetu nema Ombudsmana za naučno-istraživački rad (čl. 7), kome bi se npr. mogli žaliti građani i naučni radnici, čija se prava ovim aktom intelektualnog nepoštenja (čl.9) povređuju.

Stoga se pisci ovog teksta obraćaju mnogo generalnijim ombudsmanima, poput hrabrog Ombudsmana Srbije g. Saše Jankovića, koji se nije plašio ni onoga ko je nadređen Zlatiboru Lončaru.

Obraćaju se čitavoj akademskoj javnosti Srbije i sveta. Kao i časopisu BMS Urology iz Londona, sa samo jednim zahtevom: poništite taj rad, kao emanaciju intelektualnog nepoštenja, grubog falsifikata i trgovine uticajem. Kao izraz snishodljive naučne misli i prakse u Srbiji, pred vlašću…

Mogli bi se navesti brojni dokazi u prilog ovoj tvrdnji i imperativnog zahteva, ali ćemo dati samo neke…

Dr. Lončar se po sopstvenom iskazu, ne bavi u svakodnevnom radu endokrinom, već abdominalnom hirurgijom. To se može videti iz njegovog CV na sajtu Ministarstva zdravlja. On nije učestvovao u prikupljanju i obradi podataka u vreme koncipiranja i rada na ovom predmetu. Nije učestvovao u lečenju ni jednog bolesnika iz ove oblasti. On se navodno bavi hepatobilijarnom hirurgijom i transplantacijama (iako nema dokaza-potvrde stručne osposobljenosti za taj posao!).

Dr Lončar ne govori akademskim jezikom, obrazovanih ljudi. On barata sa svega oko 500 reči u srpskom i oko 50 reči u engleskom jeziku. Njegovi javni nastupi su nekad pravo mučenje za slušaoce i one koji pokušavaju da dokuče šta je „pisac hteo da kaže".

Kao autor u akademskom prostoru do dolaska na vlast 2012. godini, ima samo jedan rad u kome je dopisan kao sedmi autor! Nakon toga, on se pojavljuje u još nekoliko radova, koji nemaju veze sa njegovom oblašću ekspertize. Nikad nije bio prvi autor.

Dr Lončar ne poznaje statističke ni epidemiološke metode i teško da može da ih sada nauči i objasni. Još teže da ih primeni. To je lako proverljivo organizovanjem kontrolnog ispita, pred objektivnom komisijom za čijeg predsednika kandidujemo profesorku statistike Jelenu Marinković sa Medicinskog fakulteta. Tražimo kontrolu njegovih znanja, zbog više nego osnovane sumnje u lažirane ispite.

Znači, pomenuti doktor je skoro sve ispite na doktorskim studijama „prošao" ne udubljujući se posebno. Tačnije rečeno-nimalo. Ako se neko čudi ovome, može se reći da je to lako moguće iz njegove pozicije u političkom establišmentu, već nekoliko godina. Obični smrtnici to ne mogu i zato moraju da uče. Ovo podrazumeva zahtev da mu se ponište svi ispiti na doktorskim studijama.

On je inače bio najgori od četiri kandidata na konkursu za izbor kliničkih asistenata 2012. godine. Izabran je samo zahvaljujući trgovini političkim uticajem. Taj bi izbor trebalo takođe preispitati, što se ovom peticijom takođe zahteva.

Nije bilo logično da neko istovremeno vrši takve političke i operativne dužnosti, kao što su ministar zdravlja, pomoćnik direktora Kliničkog centra Srbije, direktor Urgentnog centra KCS, član Glavnog odbora i Predsedništva SNS…

On je u vreme polaganja ispita bio i član Saveta Medicinskog fakulteta, čak Saveta Univerziteta u Beogradu i navodno vredno učio epidemiološke ili „odvratne" statističke metode, kao što je Cox-ova multivarijantna regresiona analiza  ili Kaplan-Majerova kriva . Te „prozaične metode" on teško može da nauči sada u dogledno vreme. To podrazumeva prethodna znanja i sposobnosti primene i tumačenja.

Nije logično da dr Lončar u vreme najaktivnijeg bavljenja politikom publikuje nekoliko radova. Istina lako se može videti od strane medicinski obrazovanih ljudi, da nisu iz njegove sfere stručnog interesovanja.

Lončar nema moralne ni ljudske kvalitete, potrebne za jednog doktora nauka. On se interesuje za mafijaške metode zastrašivanja, vehementnog naređivanja i podređivanja, koje je usavršavao u Urgentnom centru. On je direktni krivac za udes helikoptera u kome je nastradalo 7 ljudi, jer je direktno naložio sletanje na Aerodrom Surčin. Sve radi samopromocije u medijima.

On je direktno odgovoran za lošu organizaciju zdravstvene službe u kojoj je infekcija odnela najmanje 7 života u Urgentnom centru (tačno 7). Za isti je okrivljena Klebsijela, za koju nije čak bio siguran da je bakterija. Prema programu doktorskih studija on je uspešno položio predmet: Bolničke infekcije. Što on i stvarno i pravno veoma slabo poznaje!

Lončar je vrlo verovatno katastrofalan ministar. Iako to nije naša tema. On želi da postane naučnik, doktor filozofije (RIO) i to ne na Megatrendu, već na beogradskom univerzitetu. To mu neko omogućava i u tom zlodelu pomaže. Ako nas to ne interesuje, onda nam nije stalo ni do budućnosti.

Konačno, Lončar ne zna engleski jezik. U službenoj biografiji tvrdi da zna. Ali, to je lako proveriti. Urednicima ovog časopisa će biti dat njegov telefon da provere da li autor sa takvim engleskim, može biti pisac ovog složenog teksta i vođa još složenijeg istraživačkog poduhvata.

Na samom kraju ove taksacije, čitalac se može upitati, čemu sva priča i gde je „savršen zločin"?

On je u činjenici da je ova grupa odlučila da preko navedenog rada u relevatnom naučnom časopisu, „progura" doktorsku tezu ass. Zlatibora Lončara. Za razliku od drugih, ali baš svih redom naprednjačkih „naučnika" koji su svi „prosto i bezdušno prepisivali bez citiranja", Lončar je izabrao metod „zakupa" kompetentne, ali nemoralne naučnice dr Tanje Pekmezović.

Ona je sačinila dobar uslovni rad. Napisala čitavu doktorsku tezu i na kraju slajdove i sve što je potrebno za uspešnu odbranu disertacije. Lončar nije ništa ni radio, ni uradio! Kako bi se neko mogao proglasiti doktorom nauka u grani u kojoj nije dao nikakav doprinos?

Sad dolazimo do nekih mogućih zaključaka, koji će svima, koji se ovim budu bavili olakšati posao…

Pre svega, nesumnjivo je da je Medicinski fakultet teško zloupotrebljen. Naučne slobode, intelektualno poštenje i etika povređeni na svakom koraku ovog disertacionog rada ili procesa. Da su mnogi od gore pominjanih naučnih radnika i lekara takođe zloupotrebljeni i neopreznošću stavili svoj ugled „na panj", tvrdnjom kako je Lončar na tome nešto radio.

Oni sigurno znaju da nije radio ništa! Ni u radu, kao ni u disertaciji, kojoj se brzo bliži. Radio je samo političke i neke njima bliske poslove, koji se pre ili kasnije završavaju brodolomima. A i ovaj će verovatno vrlo brzo.

Svima onima koji se pitaju gde je intelektualno i građansko poštenje pisaca ove peticije uzvraćamo kontrapitanjem: Šta mi sitni naučni radnici možemo pred silom vlasti kad ni zvaničnici koji štite društveni poredak i javni interes možda nisu u stanju da ovo zaustave, a neki to čak pomažu? O tome će biti reči u sledećim obraćanjima javnosti, posebno akademskoj. Stoga mi otkrivamo istinu, a vi proverite.

Da bi Univerzitet u Beogradu i Medicinski fakultet, kao i SANU spasli svoju čast, moraju naći osobe od integriteta, koje će ispitati navode. Ombudsman i drugi navedeni im u tome moraju aktivno pomoći. I Dekan i Rektor su članovi SANU, kao i Predsednik SANU, naravno.

Utvrditi istinu i izreći mere. Svi Lončarevi koautori moraju biti udaljeni iz nastavnog i naučnog procesa. Kako bi se sprala ljaga, sa svih onih koji su morali da uče i nauče sve, ono što je propustio Lončar.

Akademska javnost Srbije ne sme ostati ćutljiva i nezainteresovana. Oni koji neće „da se bave politikom, prihvataju da se politika bavi njima". Politika je ovim naizgled savršenim zločinom postala važnija od svega. Što nije istorijski raritet u Srbiji. Naprotiv, u našoj otadžbini je često bio „važniji gram vlasti, od kile pameti". Bio bi red da se tome učini kraj!

Ako sve prećutite i počnete da pravdate, da je toga bilo i ranije, reći ćemo nije u ovoj meri nikada. Kao što ni mnoge stvari, koje danas imamo na dnevnom redu u Vučićevskoj Srbiji, nisu nikada ranije bile moguće.

Kupovina doktorske disertacije je možda bilo i ranije, ali se sada to radi otvoreno i beskrupulozno. To radi niko drugi do ministar zdravlja u Vladi Republike Srbije. I očekuje da postane punopravni član akademske zajednice. Jadna je ta akademska zajednica, koja nemo posmatra i saučestvuje u toj trgovini.

Jadni će biti Ombudsman Saša Janković, poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić i direktorka Agencije za borbu protiv korupcije Tatjana Babić, ako ne smatraju, da su ovim: povređena prava građana, da se radi o istini od javnog značaja, da se radi o čistoj i nepatvorenoj korupciji u akademskom prostoru. Ombudsman Univerziteta u Beogradu g. Branko Rakić je takođe pozvan da zaštiti ugled i čast akademske zajednice.

Iako u ovom kriminalnom slučaju sve izgleda neuhvatljivo, nedostižno u smislu pravde, stvari su, ustvari, vrlo jednostavne. Sve je lako proverljivo. Lončar nema neophodna znanja i kompetencije. Ne može brzo ni da ih stekne.

On treba da bude vraćen na početak u akademskoj zajednici, koja vodi računa o svom dostojanstvu i časti. Sve je falsifikovano, i ispiti na doktorskim studijama i ovaj rad i doktorska teza je na tome zasnovana.

Sada samo žuri sa svršenim činom, koji će se desiti odbranom teze. Stečen „ugled" u akademskoj zajednici. Prevarena akademska i sva druga Srbija!

Kažimo Stop krađi! Kaznimo gore pomenute saučesnike krađe. Kaznimo dekane, prodekane, rektore i prorektore, ako nisu u stanju da se staraju o javnom interesu. Kaznimo ombudsmane, poverenike, direktore agencija – ako ne učine ništa.

Ako ništa ne uradite ovo će brzo postati međunarodno poznat skandal. Spremni smo da obavestimo sve relevantne međunarodne institucije. Pa neka se vidi onda kakav će ugled biti zemlje i univerziteta.

Svaka vlast, pogotovu ovakva, je prolazna – a bruka i sramota večni i trajni.“

 

©Geto Srbija

materijal: List pritiv mafije

HAOS, KORUPCIJA I BEZAKONJE U ZAVODU ZA TRANSFUZIJU KRVI U NIŠU

18. августа 2015. Коментари су искључени

 

Povodom skandalozne odluke Vlade Srbije, da imenuje za v.d. direktora Zavoda za transfuziju krvi u Nišu, dr Vesnu Knežević, mada ona uopšte nije ni učestvovala na raspisanom konkursu, niti ima zakonom propisan doktorat iz ove oblasti.Redakciji su se pismom obratili radnici Zavoda za transfuziju krvi u Nišu.

 

                    ……

DIREKTORKINA SAMOVOLJA

 

„Ovim dopisom želimo da Vam ukažemo na haos, korupciju i bezakonje koje vlada u Zavodu za transfuziju krvi u Nišu, a što je direktno posledica ponašanja i rukovođenja dr Vesne Knežević, v.d. direktorke ove institucije, koja je u tom statusu od marta 2013. godine, dakle, već preko dve godine (Zakon o zdravstvenoj zaštiti kaže najviše 6 meseci!).

Dr Vesna Knežević je imenovana najpre kao kandidat SPS-a, ali se nakon imenovanja učlanila u Srpsku naprednu stranku (SNS). Kompletno imenovanje i svu podršku, nesmenjivoj vd direktorki pruža direktno dr Zoran Perišić, koji igra preferans sa njenim mužem dr Veljom Kneževićem, o čemu dr Vesna javno priča i svima se hvali. To joj je, na žalost, bila jedina karakteristika za imenovanje.

Organi upravljanja u Zavodu ne postoje, kompletno upravljanje Zavodom je bez ikakve kontrole. Upravlja samo vd direktorka. Navešćemo samo nekoliko primera…

Upravni odbor ne funkcioniše, jer je vd direktorka smenila sama predsednika Upravnog odbora prof. Slobodana Milenkovića i sa ostatkom Upravnog odbora donosi odluke i sa njima manipuliše.

Prof. Milenković je imenovan od strane Vlade Republike Srbije 14.11. 2013. godine, ali on nije po volji dr Knežević tako da ga je ona samovoljno izbacila iz Upravnog odbora i više ga ne poziva na sastanke.

Trenutno se po podnetoj krivičnoj prijavi predsednika Upravnog odbora rade predistražne radnje kod javnog tužioca, Osnovnog tužilaštva u Nišu (br. predmeta KT-1466/2014) i to po nalogu Višeg javnog tužilaštva u Nišu.

Predsednik Upravnog odbora ukazuje na samovolju vd direktorke i korupciju. Ulogu predsednika je preuzela zamenik predsednika upravnog odbora, koja zakazuje sastanke i potpisuje odluke, medicinska sestra Gordana Stanković, devojka narodnog poslanika Bratimira Vasiljevića. Pored nje u Upravnom odboru je još jedna medicinska sestra.

Tako je Zavod za transfuziju krvi u Nišu verovatno jedina zdravstvena ustanova, gde u Upravnom odboru sede i dve medicinske sestre.

I ne samo to, nego se članstvo u Upravnom odboru plaća samo medicinskim sestrama, ali ne i predsedniku, jer ga je v.d. direktorka smenila. Članovima ispred ustanove takođe ne, jer im je dr Vesna Knežević naredila da se odreknu tih primanja.

Nadzorni odbor nema sastanke već duže od godinu dana, tako da je vd direktorka blokirala i njihov rad, da bi se prikrila korupcija i zloupotreba trošenja državnih para. Ona je sama raspolagala za dve godine sa sredstvima od oko 500 miliona dinara. Javno se zna da je i predsednik nadzornog odbora o tome obavestio i stranku (zdravstveni odbor SNS-a).

Dr Vesna Knežević je postavila za svog pomoćnika dr Svetlanu Miladinović koja je i član Upravnog odbora, što smatramo da je sukob interesa, jer njena uloga je da preti zaposlenima i pomaže u koruptivnim radnjama. Inače, dr Svetlana Miladinović sa svojim suprugom, vodi i Hotel Vidikovac u Nišu.

Da bi mogla lakše da manipuliše, primila je i pomoćnika direktora za pravne poslove, a to je osoba koja je primljena na određeno vreme, pre par meseci, bez dana radnog staža i znanja!

Načelnik službe za finansije je takođe primljena pre par meseci, bez radnog staža u finansijama i osnovnih znanja iz te oblasti, a primljen je, pre par meseci, i pravnik zadužen za javne nabavke. To mu je prvo zaposlenje, a ima završen privatni fakultet i nikakvo iskustvo.

I pored prijema dva pravnika, dr vesna Knežević i dalje plaća Advokatsku kancelariju Zafirski-Kitić, redovno, bez odluke Upravnog odbora.

Zbog svega toga su ogromni propusti u radu i evo par primera…

Zavod je samo prošle godine na ime poništenih javnih nabavki platio ponuđačima preko 500.000 dinara. Takođe, prošle 2014. godine, vd direktorka je dala knjižno odobrenje prema RFZO na 39 miliona dinara, jer je tokom cele godine uzimala potrošni materijal mimo bilo kakvog plana, samo radi provizije i sopstvene dobiti! Od septembra do kraja 2014. godine nije fakturisana nijedna usluga prema RFZO.

Po nalogu vd direktorke i načelnika službe za finansije u iznosu od 6 miliona dinara, uzete su kese za krv u iznosu od pet miliona dinara po hitnom postupku i pored dobijanja negativnog mišljenja Uprave za javne nabavke, a nabavljeno je i kombi vozilo iz više nabavki, kao teretno, zatim prepravljano u putničko, da bi na kraju ispalo opremljeno kao turističko i preplaćeno preko tri miliona dinara!

Tokom 2014. godine, 15 zaposlenih je dobilo upozorenje pred otkaz ugovora o radu a njih deset zaposlenih je dr Knežević prijavila policijskoj upravi u Nišu zbog propusta u radu (verovali ili ne)!

Vd direktorka se javno hvali kako ima uvek dovoljne količine krvi, što naravno nije tačno. Taj podatak je proverljiv na klinikama KC Niš. Ali je istina da se nikada nije više bacala krv dobrovoljnih davalaca u istoriji zavoda, kao u prvih šest meseci 2015. godine preko 200 jedinica krvi!

Da ova žena planski i sistematski uništava Zavod pokazuju i podaci za prvih šest meseci 2015. godine, i to, nikada nije bilo manje davalaca krvi (500 davalaca manje u odnosu za isti period prošle godine, a najmanji broj unazad 20 godina) i još bitnije- izvršenje plana rada Zavoda za prvih šest meseci je samo 40 odsto u odnosu na plan za celu 2015. godinu!

Što se tiče stručnih grešaka, to su za dve godine urađena su tri vanredna stručna nadzora, gde je za dva utvrđeno da su bile stručne greške (izdata netestirana jedinica krvi porodilji na hepatitis C i pogrešno određivanje krvne grupe kod deteta).

Tu su i najbitnija stručna greška, gde je i urađen vanredni stručni nadzor u 2015. godine, kojom prilikom je izdato 90 jedinica netestirane krvi, na transmisivne bolesti (žuticu B, žuticu C, sidu i sifilis), i da su tu krv primili bolesnici KC Niš!

Bilo je mnogo kontrola zdravstvene inspekcije, koje su uvek konstatovale propuste u radu i samo su naložene mere za otklanjanje nepravilnosti. Po nalogu vd direktorke, krv i krvni derivati se ne daju drugim centrima pri opštim bolnica.

Prema usmenoj naredbi vd direktorke, za izdavanje krvi za bolesnike na klinikama KC Niš, ne izdaju se derivati krvi koje traže kliničari. Osim ako ona drukčije ne naredi.

Zabrinjavajuće je što o ovim događajima sve zna i Ministarstvo zdravlja, koje redovno šalje inspekcijske nadzore, ali…Ministarstvo je pomoglo promenu Statuta 2014. godine, što je suprotno zakonu, kako bi vd direktorka mogla da ispunjava uslove za direktora, kada se raspiše konkurs.

Konkurs je bio i raspisan maja 2014. godine, ali tada je ona sama smenila predsednika Upravnog odbora, a i sam izbor je bio neispravan i Ministarstvo zdravlja nije imenovalo nikoga za direktora.

Konačno, treba reći da smo se obraćali svim mogućim instancama u ovoj zemlji, slali predstavke, dokaze, molili za pomoć, i na žalost, svi su ostali nemi. Ona je njihova, a mi nismo ničiji, nevažni, periferni, samo zaposleni u jednoj zdravstvenoj ustanovi.

Koga je za nas briga? Koga je za ustanovu briga? Koga je uopšte za zdravstvo briga? Kažu, mali smo, samo 110 zaposlenih, malo je tu para, mali interes, niko nije zainteresovan da se stanje reši! I to malo para što ima pokradoše, a da ne odgovaraju nikome. Na nišku transfuziju uskoro će da stave katanac, ali ni to nikoga nije briga.

Niš, 27.07.2015. godine

Zaposleni Zavoda za transfuziju krvi Niš“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŽITIŠTE I KLAN: PORODIČNO UŽIVANJE U PRIVATIZOVANOJ FIRMI DOK SE ZADRUGARI O JADU ZABAVIŠE…

17. августа 2015. Коментари су искључени

 

Šta se događa kada (za seoske prilike) moćnu državnu firmu sa 350 zaposlenih i 350 sezonaca, teroriše jedna familija? Događa se„haos na zemlji", otimačina tuđe imovine, punjenje privatnih džepova, i pretvaranje državne firme sa svega četrdesetak zaposlenih po rođačkoj osnovi,u sopstvenu „igračku".

 

                  Zoltan Horvat

PORODICNI KLAN

 

U Novom Itebeju, na delu je klasično rasturanje Zemljoradničke zadruge Bratstvo-jedinstvo, koju je, u krvavom znoju idugogodišnjem danonoćnom radu, pokrenulo 350 izvornih osnivača, stvorivši, nadaleko poznatu i uspešnu firmu.

Ovakve otimačine, u režiji porodičnog klana Kerteši, ne bi se postideo ni Don Korleone, slavni filmski mafiozo bos. Mozak „vrhunski precizne operacije" otimanja iz očiju i usta osnivača je Šandor Senior – Apuka, bivši direktor, bivši predsednik skupštine zadruge, danas prebogati penzioner. Nasledio ga je sin Šandor Džunior, aktuelni direktor-ZZ bogatun na kub i brat Atila Džunior 2, glavni izvođač radova.

Moćni „zaštitnik" svih otimačina državne imovine je umrežen sistem policije, pravosuđa i vlasti. On daje „pristojan reket" i „namiruje" privatne džepove, pljačkajući tuđu imovinu, (p)ostavlja u večite fotelje, a ogorčene i obespravljene stvaraoce, tera na ulicu. U Palatama (ne)pravde je finale zajebancije države sa proizvođačima narodnog blaga.

Više od 100 bivših zadrugara ZZ Bratstvo-Jedinstvo u Novom Itebeju, kojima je, na prevaru raskinut radni odnos, bezuspešno se mota po srpskim „umreženim" sudovima.

Iako su prilikom raskida radnog odnosa pristali na delimično umanjenje isplate zadružnog uloga i otpremnina 2007. i 2008. godine, na njihove kućne adrese stigla su rešenja o porezu na kapitalnu dobit!

Horski navode da su bili primorani da potpišu rešenja o raskidu radnog odnosa, gde je precizno navedeno da eventualno plaćanje oporezivog dela u celosti izvršava zadruga, i da su primanja po svim osnovama, predmet utvrđivanja poreza na dohodak građana.

U ovom slučaju, razrezani porezi na kapitalnu dobit su nonsens, teret, uvreda i poniženje za izvorne osnivače zadruge. Ne samo da im je uskraćena evidentna dobit od uspešnog poslovanja, već se nastavlja njihovo pljačkanje.

Bivšim zadrugarima je, u proseku, iznos poreza na kapitalnu dobit dostizao i, neverovatnih 700 hiljada dinara. I „najnepismeniji" advokat bi povodom ovog slučaja zvanično saopštio da se porez na kapitalnu dobit ne može „razrezati" na zadružni udeo koji su zadrugari dobili nakon raskida radnog odnosa.

Kratko i jasno, tu više nema nikakvog prometa, prodaje ili prenosa. Dakle, bivši zadrugari mogu eventualno da plate porez na dohodak građana, što je daleko, daleko manji iznos koji propisuje poreski zakon.

Dok se prevareni bivši zadrugari, vredni paori i čestiti ljudi Srpskog i Novog Itebeja svih nacija i nacionalnih manjina motaju po sudovima, gde ih vodaju svakojaki advokati (po kukavičkoj meri umreženog sistema kojem verno služe „dogovornom varajom"), Porodični Klan Kerteši, istinski uživa u državnoj firmi.

U zadruzi sa 40 rođaka svih fela, u večitom strahu od poznatih„izliva" besa Šandora Džuniora prema svojim podanicima, trenutno niko ni sa kim ne govori, svi su svima špijuni, nakon čega slede odvojeni raporti kod Džuniora 2.

Strahovlada Klana od obelodanjivanja prave istine o funkcionisanju zadruge je očigledna, ali, zaposleni „špijuni" jednostavno ćute, čuvajući svoja radna mesta, sigurne plate i, pride što kane.

Da li se zna kako posluje ZZ Bratstvo-Jedinstvo? Sem Klana, niko živ, nema pojma. Najvažnije je sakriti tragove evidentnog uspešnog poslovanja, gde neminovni višak od ekstra prihoda ne sme da ode u ruke previše ljudi, posebno, NE, proteranim izvornim osnivačima zadruge.

Ova zadruga, iz neobjašnjivih razloga izmeštena iz Srpskog u Novi Itebej, osnovana je 1. februara 1998. godine, gde je formalni osnivački ulog zadrugara bio 100 kilograma žita. Šef klana, Šandor Senior – Apuka, nakon što je uz „malu pomoć" prijatelja, samog sebe izabrao za direktora, imao je na raspolaganju preko 350 stalno zaposlenih i još toliko sezonaca.

Radne jedinice su bile perspektivne, stočarska i sva druga proizvodnja na preko 4 hiljade hektara plodne zemlje zagarantovana, kud ćeš lepše za ponos i diku, za snažan razvoj sela Banata.

Šef Klana je u veoma kratkom roku pogasio radne jedinice Rajić, Keks, Jorgovan, Priplodna stada…Uz ovakva idiotska gašenja profitabilne proizvodnje, pokrenuta je i serija otkaza, pravdana tehnološkim viškovima.

Šef Klana je imao „finu caku": u navodnom spašavanju zadružnog zemljišta „morali su" prepisivati parcele. Tek šest godina kasnije, zadrugari su prvi put čuli u životu da postoje skupština zadrugara i nadzorni odbor. Uz završni račun, sa identičnim rezultatom poslovanja svake godine, pozitivna nula.

Siniša Ignjatov, nominalni predsednik skupštine, o čemu nije imao pojma pune četiri godine, potpisivao je na slepo završne račune, svedene na jedno jedino parče hartije, na kojem su ručno ispisivane cifre.

Nakon što je saznao da je „neki faktor" u firmi, za razliku od ostalih, nije se bunio, naprotiv. Nagrađen je da ćuti, bio je „dobar" desetak hektara zadružne zemlje koju je dobio „na crno", taman da se selu pokaže, kako se danas sluganjstvom i saučesništvom u ozakonjenom kriminalu, stiže do „ugleda".

Zbog nesklada između stvarnih izvanrednih poslovnih rezultata i navodne poslovne nule, za šefa Klana su interesovanje pokazali i istražni organi. Zašto nije uhapšen, to ne bi znao da speva ni njegov širom EU poznati zemljak Petefi Šandor, al’ je ipak 2007. godine pravosnažno osuđen na dve godine zatvora uslovno. Šef Klana je tim povodom odlučio da se osveti zadrugarima...

Kao jedini koji je znao stvarno stanje na računu zadruge („debeli" plusevi), a bolesno ljubomoran na solidne plate svih zaposlenih, krenuo je odmazdom prema zadrugarima. Nakon licitiranja državnog zemljišta 2007. godine, jurnula je lavina otkaza.

Spremio je i neke otpremnine, 4, 5, 10, 20, 30 puta manje od sopstvene. Pa se dohvatio realizacije operacije „Zavadi zaposlene". Traktoristi protiv majstora, ratari protiv traktorista, dve suprotstavljene radne jedinice, zavadi pa vladaj, milina za Uncut Apuku…Visina isplaćenih otpremnina otpuštenima bila je tek četvrtina realne vrednosti, ali ih je šef Klana„obrađivao" da će sigurno biti isplaćene po dogovoru, u celosti…

Uz bogovsku otpremninu šefu Klana i ko zna šta još pride, pripremljen je teren za naslednika, „padobranca". Uliku Šandora Džuniora, danas direktora „privatizovane" državne firme, koji se jednog jutra pojavio na motoru ispred ulazne kapije zadruge.

Džunior je poznat Itebejčanima, a i šire, kao bivši direktor danas nepostojeće zadruge Klas, koju je,„operisan" od rukovođenja, ubogaljio, i na kraju uništio.

Džunior je sa Apukom, šefom porodičnog Klana, tada u ulozi predsednika skupštine, zaveo diktaturu, spremivši teren za rođačku firmu. Uz podrazumevajuću „pomoć prijatelja", počev od nadležnih opštinskih organa.

Zora Radinović je, kao šef poreske uprave u opštini Žitište, bila idealna meta i „savršen saveznik". Sve „cake" malverzacija je imala u malom prstu, funkcionisanje zadruge je kroz njene papire bilo„ispeglano", „čisto", ko u mulju ogrezlo korito Starog Begeja.

 

©Geto Srbija

material: List protiv mafije

KO JE PRAVI VLASNIK KAFANE KOJA GLUMI PROMOTIVNI ŠTAND „BEOGRADA NA VODI“???

14. августа 2015. 2 коментара

 

Fantomski projekat „Beograd na vodi" nije ništa drugo do obična prevara kojom Aleksandar Vučić zamajava javnost, skuplja jeftine političke poene i istovremeno svojim prijateljima nabacuje unosne poslove. U ovom slučaju reč je o Branislavu Đuričiću, prijatelju Andreja Vučića. I ovaj slučaj pokazuje surovu prirodu vladavine braće Vučić i njihovog kartela.

 

                    Predrag Popović

KAFANA KAO PROMOTIVNI STAND-4

 

Fantomski projekat „Beograd na vodi" nije ništa drugo do obična prevara kojom Aleksandar Vučić zamajava javnost, skuplja jeftine političke poene i istovremeno svojim prijateljima nabacuje unosne poslove.

Plan je počeo da se ostvaruje već s prvim objektom koji je napravljen na Savskoj promenadi. Krajem aprila, u svečanoj atmosferi, potpisan je ugovor između Vlade Srbije i kompanije „Igl Hils", čija je vrednost 3,5 milijarde evra.

Odmah je ispod Brankovog mosta podignut „promotivni štand". Iako srpsko zakonodavstvo ne poznaje kategoriju „štand kao privremeni objekat", upravo pod tom specifikacijom izdata mu je privremena (tromesečna) dozvola za izgradnju i rad.

Taj deo priobalja Save očišćen je od splavova i ostalih ugostiteljskih objekata i izgrađen štand „Savanova" od 670 kvadrata. Međutim, Beograđani i strani turisti umesto reklamnog materijala za „Beograd na vodi" u tom objektu mogu da uživaju kao u svakom drugom vrhunskom restoranu.

Zato što to i jeste restoran. „Savanova" se reklamira kao restoran: „Najnovije mesto vaših susreta i ukrštanja svih životnih priča, osmišljeno je da vam bude sasvim blizu, nadohvat ruke, kako biste se maksimalno prepustili svakodnevnim zadovoljstvima našeg brižljivo odabranog menija.

Prinoseći vam fascinantnu panoramu velegrada, kao na tacni,i tretman koji se zauvek pamti, učinili smo sve da doživite jedno neponovljivo putovanje, sa kojeg možda i nećete hteti da se vratite. Budite u toku, pratite znakove pored puta, jer jedino tako možete stići do željene stanice." Rezervacije se primaju na telefon 063/333-181.

Na sajtu Restorana "Savanova" nalazi se i izuzetno bogat jelovnik, a ne treba sumnjati u kvalitet hrane i kolača, pošto je kuvarski tim pohvalio i Novak Đoković na svom tviter-nalogu.

– „Savanova" je jedna od najvećih sramota koje idu uz „Beograd na vodi". Navodno je to promotivni štand i kao takav je dobio dozvolu, a u međuvremenu se pretvorio u kafanu, na kojoj neko zarađuje milione i milione.

Štand je postavio Grad Beograd, ali ga je neko zakupio, mada se ne zna ko. Štand tamo ne treba da bude i DS će, ukoliko se ikada bude pitala, tu prevaru srušiti i neće imati nikakvih skrupula da kaže zbog čega je to loše i predstavlja nečiji privatni interes – tvrdi Balša Božović, šef odborničke grupe Demokratske stranke u Gradskoj skupštini Beograda.

– Koliko ja znam, to je promotivni štand i nije se ništa promenilo. Koliko god kvadrata da ima, 10.000 ili 670 važno je da je zakonska procedura ispoštovana, kada je taj objekat izgrađen. Grad nije investirao novac. Ako nešto nije urađeno po zakonu recite, a da li se nekome sviđaili ne što je Beograd na vodi krenuo, što je rekonstruisana zgrada Beogradske zadruge, što smo krenuli u rekonstrukciju Savske promenade…To su velike stvari za Beograđane – rekao je gradonačelnik i otišao da tetki da lek.

Svečani "Doček isteka dozvole" pred "Savanovom", krajem jula, organizovalo je Udruženje građana "Ne da(vi)mo Beograd". Policijski kordon sprečio je više od 500 demonstranata da priđu restoranu-štandu, sa čije terase su gosti, uz piće i "tagliata beef" opušteno posmatrali još jedno šikaniranje građana.

– Mi smo pitali ko je platio izgradnju ovog objekta i nismo dobili odgovor. Mi smo pitali ko upravlja ovim objektom i ko zapravo ubire prihod – nismo dobili odgovor. Ono što smo dobili kao izjavu od gradonačelnika Siniše Malog je da je to ustvari štand i da ima sve potrebne dozvole.

Mi kažemo da gradonačelnik, kao i nebrojeno puta do sada, laže i obmanjuje javnost. Ovo nije štand, ovo je privatna fensi kafana – rekao je okupljenima aktivista Dobrica Veselinović.

Političari, novinari i građani kritikuju isključivo Vučića i Malog, bez hrabrosti i želje da otkriju identitet pravog vlasnika restorana, u javnosti se pominje ime Branislava Đurđevića.

Đurđević je jedan od najistaknutijih članova Vučićeve dvorske svite. Koliko poverenje u njega ima premijer, najbolje govore njegove funkcije izvršnog direktora Elektromreže Srbije i predsednika Skupštine Košarkaškog kluba Crvena zvezda.

Mediji su ga predstavljali kao „najboljeg prijatelja Andreja Vučića", a u vrhu naprednjačkog kartela tvrde da je kum s Nikolom Petrovićem, trenutno najmoćnijim čovekom u Srbiji.

Poverenje u Đurđevića imao je i Vladimir Stojković, bivši golman Zvede i Partizana, uzdanica naše reprezentacije. Kad se venčavao s manekenkom Bojanom Rajić, Stojković među najdražim gostima bio je i Đurđević. Kasnije se pokajao. Iz vrlo pikantnih i opravdanih razloga.

– Dobro znam ko je i šta je Bojana. Kao čovek je ljudina i to ne mogu nikada da sporim, jer smo toliko vremena i proveli zajedno. Ceo život biću joj podrška i prijatelj, a nadam se da će i o nameni.

To što ona ima sa njim, mene ne zanima. Naglašavam da nju ne krivim ni za šta, jer je ona majka moga sina, a jedinu krivicu ima Bane Đurđević, koji se umešao u naš brak pre dve godine.

Bili smo prijatelji odranije, tako da je suvišno bilo šta više reći o tom čoveku. Ne zanima me šta se tačno dešavalo među njima, ali činjenica je da sam to saznao i od mojih i njegovih prijatelja, a i svojim očima. Nisam želeo da reagujem, jer sam od zajedničkih poznanika čuo da se on pozivao na ljude iz političkog vrha -rekao je Stojković, objašnjavajući razloge za razvod od s kojom ima sina Lava.

Stojković nije otkrio da li Đurđević ima veze sa incidentom na splavu u maju prošle godine, kada ga je pretukla grupa mladića. Iako tvrdi da nije ljut na sad već bivšu suprugu, golman na svom tviter-nalogu često kači Bebekovu pesmu "Kučka neverna".

Početkom jula, u trećem mesecu trudnoće, Bojana se udala za Baneta Đurđevića. Venčanju koje je održano u njegovoj kući prisustvovali su samo kumovi i članovi porodica.

Sa zaštitom braće Vučić i kuma Petrovića, Branislav Đurđević može da radi što god poželi, pa i da promotivni štand pretvori u restoran "Savanova", najluksuzniju do sada realizovanu prevaru u okviru "Beograda na vodi".

 

    A 1. Kandidati za graditelje

Promotivni restoran "Savanova" izgradila je firma "Millennium Team", koja je od ranije poznata po spornim poslovima.

"Millennium Team", u vlasništvu Stojana Vujka i Ivana Bošnjaka, sa "Srbijagasom" ili uz njegovo posredovanje, u periodu od 2010. do 2012. ugovorio je nekoliko krupnih poslova gasifikacije.

Između ostalog, ta firma je dobila i ugovor za obavljanje pripremnih radova za "Južni tok". Zbog toga je Zorana Mihajlović u prošloj izbornoj kampanji, žestoko kritikovala tu firmu, nazivajući je "Dačićevim preduzećem čije poslovanje je sumnjivo".

Naprednjaci su kasnije nastavili s optužbama protiv "Millennium Teama", ali umesto Dačića počeli su da prozivaju Dragana Đilasa, odnosno njegovog saradnika Cviju Babića, za koga su tvrdili da je samo u jednoj nabavci, za potrebe Beograda, neobjavljivanjem tendera i sklapanjem ugovora s "Millenium Teamom" prekršio Zakon o javnim nabavkama i protivpravno pribavio višemilionsku korist".

Nadležni organi nikada nisu proverili sporne navode, a izgleda da više nema ni potrebe, pošto je izgradnjom "Savanove" ta firma dobila najznačajniji – naprednjački sertifikat o političko-poslovnoj podobnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: