Archive

Archive for фебруар 2014

VAŽNI LJUDI PRVOG POTPREDSEDNIKA VLADE U IZMIŠLJENOJ BORBI PROTIV KRIMINALA I KORUPCIJE

28. фебруар 2014. Коментари су искључени

 

Mada je skoro četvrt veka zaštićen poslaničkim imunitetom, Aleksandar Vučić od jednoga nikako nije mogao da se odbrani, a to je sud javnosti. Čak i danas, uprkos njegovoj apsolutnoj kontroli skoro svih medija u Srbiji, ukazuje se lice prevaranta, opsednutog vlašću i novcem. Vučić je i više od toga! U pitanju je licemer, spreman na svaku ideologiju i svaku izdaju, samo ako mu to donosi moć. Za godinu dana, od kada vrši dužnost prvog potpredsednika vlade, razradio je mehanizam do sada nezapamćene otimačine i tako sebi napravio imperiju, ali i armiju neprijatelja koji mu to neće zaboraviti…

 

          major Goran Mitrović

 

Njegova desna ruka i “čovek za prijem novca“, u vidu “male pažnje“ Nikola Petrović, funkcioner SNS-a i direktor "Elektromreže", prevazišao je Al Kaponeove skupljače harača. Na udaru Vučićevih haračlija su tajkuni, banke, fondovi, ustanove…

Borba protiv korupcije je samo paravan za Vučićevo otimanje novca i njegovo ustoličenje kao Gospodara Srbije. U tom paklenom naumu on se koristi direktorom srpske policije koji za njega uhodi njegove žrtve, novinare i političke protivnike, predsednika Nikolića, pa i dečake iz njegovog života.

Prevare Aleksandra Vučića su toliko prozirne, da je i on sam sebi postao smešan, i nakon što je opelješio svoje drugove iz vrha Demokratske stranke, odlučio je da sa njima uđe u koaliciju. Kada je izglasan za podpredsednika Vlade Srbije, Vučić je krenuo u obračun sa premijerom Ivicom Dačićem, jer je, poslujući kao generalni sekretar Srpske radikalne stranke sa šefovima kabinete Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, naučio da se šurovanjem sa vlašću i varanjem građana mogu zgrnuti velike pare.

Kao nerazdvojni prijatelj Aleksandra Nikitovića, šefa kabineta tadašnjeg premijera Koštunice, Vučić je naplaćivao podršku Vladi u izglasavanju zakona. Upućeni tvrde da je zaradio desetinu miliona evra.

Padom Koštunice, Vučić momentalno zaboravlja na Nikitovića i zaljubljuje se u Miodraga Rakića, šefa kabineta Borisa Tadića.ti klovn Rakić fascinira Vučića pričama o tajnim službama, o dosijeima, praćenju i uhođenju.

Vučić je pomogao Rakiću da dva puta Nikolić izgubi predsedničke izbore, za sumu od oko 20 miliona evra! Najveći deo kolača dobio je, pogađate, Vučić. Kada je, na svoje veliko iznenađenje, morao da uđe u Vladu Srbije, Vučić se zaklinje Rakiću da će vladati kratko, i da će njega, za života, uzeti u novu Vladu, samo da otera Dačića. Obrazac njegovih prevara i nasilja, uvek je bio krajnje jednostavan. Nastavio je da kopira svoju ljubav Miodraga Rakića.

Prvo bi nahuškao, poput besnih pasa, novinare dnevnih listova Informer i Kurir, koji bi objavljivali tekstove koji su dolazili iz kabineta direktora policije Milorada Veljovića i načelnika Uprave kriminalističke policije Rodoljuba Milovića. Donosila ih je, i još donosi, Marija Nenić, ugovorni saradnik za mesije Direkcije policije, inače poznatija kao novinarka TV B 92.

Ona je od ranije poznata policiji, zbog najtežih krivičnih prestupa, a napravila je kuću na Voždovcu, na placu vlasnika kome se izgubio svaki trag, a zaključuje se da je ubijen. I iz kabineta Aleksandra Vučića stizali su pamfleti. Blaćeni su oni za koje se pouzdano znalo da imaju para. Smatra se da je akcijom rukovodio Miodrag Rakić, velika Vučićeva ljubav, koji je i Aleksandra koristio za prljave poslove Demokratske stranke. Danima bi Informer i Kurir pisali o “žrtvi“.

A, “borba protiv korupcije“, počela je tipovanjem žrtava. Na početku je prvi potpredsednik Vlade Srbije prigrabio sebi neustavna ovlašćenja. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić imenovao ga je za “koordinatora rada svih službi bezbednosti“. Svaka služba ima direktora, i njen rad je određen zakonom, u kojem nema mesta za koordinatora rada svih službi bezbednosti.

Na svom dvoru, Aleksandar Vučić je definisao uloge svakog sluge. Za ozbiljnije političke angažmane zadužio je Nebojšu Stefanovića. Istu vrstu usluga, samo rang niže, pružao mu je Branislav Prostran. Za spletkarenje u sivoj finansijskoj i hedonističkoj zoni odgovoran je Zoran Bašanović. Goran Veselinović ima čast da na svoje ime vodi Vučićeve biznis kombinacije. Jugoslav Petković posreduje u odnosima s bogatašima, ali samo onima iz drugog ešalona.

 

     Andrej i Nedodirljivi

 

U tom okruženju posebnu ulogu ima Nikola Petrović, Vučićev kum i komšija iz „Crvenkape". Svaki sluga koji nije bio prisutan, postajao je meta ogovaranja i ruganja. Stefanovića su nazivali giricom i slinom, Bašanovića kleptomanom, Veselinovića, naravno, narkomanom…Za svakoga su imali neki trač, samo je Petrović bio nedodirljiv. Na pomen njegovog imena svi bi ćutali ili, u nastupu hrabrosti, kolutali očima i odmahivali rukama.

Urednik “Pravde" Predrag Popović se seća: "…Samo jednom prilikom, u sedištu SNS-a, kad se u Vučićevom kabinetu okupilo desetak opštinskih lidera iz unutrašnjosti, Andrej Vučić se usudio da kritikuje Petrovića.

Zavaljen u fotelju svog kuma i šefa, Petrović je listao katalog satova i nakita, nezainteresovan za goste. Pogledaj ga. Došao je u odelu koje je skuplje od kuća ovih mučenika što su stigli iz pizde materine, seo je pred njih i bira da li da kupi Franck Muller ili Patek Philippe od 80.000 evra. Namerno to radi, hoće da impresionira sirotinju, sram ga bilo", iznervirao se mlađi Vučić, čiji politički nerv je jednako besprekoran kao i kod starijeg brata.

Andrej je ustao, uzeo katalog iz Petrovićeve ruke, vratio se do svoje stolice, stavio na nju sporni časopis i seo. I sam Petrović je izgledao kao da je ispao iz nekog hedonističkog kataloga.

Skupa odeća i obuća, ogrlice i narukvice, tompusi i probrana pića, utegnut, kvarcnut, pravi tajkunčić u usponu. Niko nije znao da mi tačno kaže kojim biznisom se bavi. Pričalo se da najviše para zarađuje uvozom smrznute ribe, ali pominjale su se i njegove brokerske kuće, kompanija za trgovinu električnom energijom. Vučić je tvrdio da je Nikola sin srpskog biznismena koji u Francuskoj ima ogromnu fabriku za preradu voća i povrća. Odbijajući jedan Vučićev poziv na večeru u restoranu „Tribeca", pitao sam ga otkad je počeo da izlazi na takva mesta.

„…Brate, meni je svejedno da li ću da kod kuće jedem slaninu i luk ili morske plodove u nekom ekskluzivnom restoranu. Međutim, prihvatio sam Nikolinu pametnu devizu da nije važno samo da imaš pare, moraš i da ih pokažeš. Možeš da imaš para koliko hoćeš, ali ništa ti ne vrede ako drugi, jači od tebe, ne znaju za to ili ako te ignorišu", objasnio mi je Vučić.

 

     Reketira za Vučića

 

Nikola Petrović je postavljen za direktora Elektromeže. Glavni zadatak mu je “obrada“ krupnih igrača i pribavljanje krupnih uloga. Prvo bi od Veljovića dobio dosijea žrtava, potok bi otišao u dnevni list Informer i donosio tekstove koje je urednik Vučićević bespogrovorno objavljivao.

Žrtva bi bila oblaćena, stavljena bi joj u izgled opasnost od hapšenja. Tako prestrašenog biznismena potom posećuje Petrović i pravi pogodbe. Ko ne plati, ode u zatvor. Ko plati, Informer ga odmah pohvali.

Novinari Informera mesecima su tajno fotografisali dolazak Petrovića i izdavanje naloga Vučićeviću. (Zahavljujemo im). Petrović u “Pravdi", koja je i ugašena, nikog nije plaćao osim povremeno dvoje-troje urednika. Zaposleni su morali da štrajkuju, nakon što šest meseci nisu primali platu. Novinarsko roblje ni u Informeru ne prima pristojne plate.

Dušan Elezović, predsednik Pokrajinskog odbora DS-a morao je sa računa u bečkoj banci da podigne 1.200.000 hiljada i preda ih Petroviću. On je razrezao namete vojvođanskim tajkunima i stranačkim funkcionerima, tražeći i više od polovine njihovih prihoda.

Ranije je pisano kako su se od zatvora spasili vlasnici Interkomerca Goran Perčević i direktor Beohemije Žunić.

Krajem prošle godine, u vreme pokretanja stečajnog postupka, Goran Perčević je iznenada napustio Srbiju, ali se vratio posle desetak dana. Isto su učinili još neki tajkuni, čije su firme dospele u blokadu. Svi oni su pre odlaska, ali i odmah po povratku, imali poverljive razgovore sa Nikolom Petrovićem, direktorom Elektromreže Srbije, i sivom eminencijom koja stoji iza političkog projekta „Aleksandar Vučić".

Bliski saradnici potpredsednika Vlade dobro znaju da je Petrović, inače ličnost koja se slabo eksponira u medijima, osoba koja je bukvalno stvorila današnjeg Vučića. Iz tog razloga je on čovek od njegovog najvećeg poverenja, i zadužen je za krupno reketiranje.

Da je Petrović Perčeviću doneo svilen gajtan i ponudu da se otkupi, potvrđuje i činjenica da on svoj boravak u inostranstvu nije iskoristio da bi pobegao, već da bi prikupio novac kojim bi odobrovoljio Vučića! Pre toga je stupio u kontakt sa najvišim funkcionerima Ministarstva unutrašnjih poslova, od kojih je saznao da ništa ne mogu da učine, jer je odluka već doneta.

Nikola uvek nosi skupa odela, posebno pravljene cipele, zlatan nakit i vozi najnovije i najskuplje modele automobila. Obeduje isključivo u najelitnijim restoranima i izuzetno je agresivan prema onima koji mu se ispreče na putu…

Nikola Petrović za Vučića sakuplja novac ucenjujući privrednike. Danas je zadužen samo za višemilionske iznose u evrima, dok manje sume prepušta drugima. Ono što je Vladimir Beba Popović bio Zoranu Đinđiću, to je Petrović Vučiću.

Pitanje je samo kada će mu doći glave. Kamere bezbedonosne službe zabeležile su “operaciju aktovka“. Vučić bi iz svog doskorašnjeg stana u "Crvenkapi" na Novom Beogradu izlazio u trenerci i patikama, silazio na prvi sprat u kafić, jer u istoj zgradi stanuje i Petrović, i posle pet minuta bi se vraćao u stan sa aktovkom. Tačno se zna ko je tog dana bio žrtva…

 

     Kum na venčanju

 

Kada se Vučić prošle godine brzopotezno oženio, Nikola Petrović je rukovodio tom akcijom. Aleksandar je tužbu za razvod podneo 14. novembra, a razveden je 16. novembra, jer je policija privela njegovu suprugu da u kasarni na Topčideru potpiše zapisnik o saslušavanju stranaka.

Kada se Aleksandar iseljavao iz stana u "Crvenkapi", barem 50 policajaca je bilo u zgradi, jer su njegova supruga i deca plakali, moleći ga da ih ne ostavlja.

Na dan venčanja, privedena je matičarka SO Zemuna, dovezli su je u pratnji crnih limuzina BIA na Topčider, morala je za minut da stavi svoj potpis u knjige venčanih koje su već bile popunjene, i odmah je vraćena.

Nesreća se ipak nasmešila Vučiću. Prvo je Rakić izgubio u Demokratskoj stranci. Sa otpadnicima je osnovao novu, ali bez šanse da prođu a izborima. Vučić je tvrdo obećao da će ga uzeti u Vladu, kao “veoma sposobnog čoveka“. A onda je bolest Rakića eskalirala (zbog raka su mu izvađena prostata i testisi i dada ima problema sa plućima), i Vučića sada nema ko da navija. Prošle nedelje posetio ga je u Londonu, tražeći instrukcije.

Vučićeva borba protiv organizovanog kriminala i korupcije je lažna, a on je koristi za lično bogaćenje. Do sada je na poznate račune inkasirao preko 610 miliona evra!

 

    A 1.

   Braća po materi

Saobraćajni policajac iz Pančeva, Stole Margetić, tri puta je pisao prijavu Andreju Vučiću, rođenom bratu Aleksandra Vučića: dva puta što mu vozilo nije registrovano, a jednom što nije imao pojas. Andrej mu je napominjao da je brat Aleksandra Vučića, ali je saobraćajac verovao da su svi isti pred zakonom.

Te prijave nikada nisu puštene. Umesto da ga nagrade, nadležni ovog policajca prebaciše iz saobraćaja u poredak. Čovek je sad na bolovanju, ima visok šećer i pritisak, jer je ušao u sukob sa komandirom saobraćajne policije Mitkovićem, zato što je pisao i prijave za neke pretovare, i time dirao komandirove ljude. Margetić piše, a komandir cepa prijave.

Na kraju poštenom policajcu napisaše predstavku i on ode u ono što se narodski zove "prašinar". Pre godinu dana je Andreju prvi put bila pisana prijava za prekršaj u Pančevu. Policajac Margetić posle ponoći mu je skinuo tablice, ali je ovaj zvao Dačićevog savetnika iz Beograda da interveniše i, naravno, odmah je bilo sve u redu. Međutim, Andrej se i dalje bahato ponašao i za njega zakon ne važi, već samo demonstracija sile.

Veljović se stalno ulaguje Andreju Vučiću. Andrej non stop dolazi u Pančevu, jer tu ima ljubavnicu, plavušu Ivanu Popović.

U Pančevu se ponaša bahato i viđa se sa onima što imaju policijske dosije, najviše sa ubicom Dejanom Simeunovićem Simketom. Uvek se sa njima izljubi i izgrli, naravno pred publikom, da bi im dao na značaju. Ljubavnica Andreja Vučića ima brata Nikolu, koji se takođe ponaša bahato i po Pančevu se oboje pozivaju na Vučića.

Andrej Vučić je za svog starijeg brata Aleksandra glavni poverenik za Vojvodinu. U toj pokrajini on kadruje, postavlja i premešta funkcionere, ali je najviše zadužen da od privrednika uzima novac. Andrej i Aleksandar su braća po materi. Kada je postao podpredsednik Vlade Srbije, Aleksandar je najavio hapšenje “njemu veoma bliskog čoveka“, objašnjenjem da nije niko iznad zakona.

Andrej je veoma blizak sa Nebojšom Čovićem, čije hapšenje je takođe najavio Informer, ali je Nebojša morao da odvoji 15 miliona evra, preda ih Vučićevom blagajniku Nikoli Petroviću, i tako dobije “oprost“. Na taj način su obojica spašeni.

Pozivajući se na brata Aleksandra, Andrej je postao među viđenijim tajkunima. Njegova ad hok osnovana firma preuzela je sav uvoz soli za Srbiju, od tuzlanskog rudnika. Andrej ima monopol na uvoz soli za ljudsku ishranu, za ishranu stoke i soli za puteve! Predhodno je Nikola Petrović ovaj posao oduzeo Interkomercu, na čijem je čelu Goran Perčević, koji je doveden do prosjačkog štapa.

Zameriti se Andreju, opasno je po život…

 

    A 2.

   I Cane mu je debelo platio

Aleksandru Vučiću su usta bila puna borbe protiv korupcije i nezavisnosti pravosuđa. U stvarnosti je sve suprotno od onoga što on kaže, a najbolji primer za to je slučaj Stanka Subotića Caneta koji je nedavno dobio mogućnost da se sa slobode brani uz plaćanje kaucije. Pozadinu svega toga objašnjava saradnik Đorđe Višekruna:

"…Sredinom decembra 2011. zatekao sam se nekim poslom u prostorijama centrale SNS-a gde mi se obratio jedan od najviših funkcionera te stranke, a danas i narodni poslanik u republičkoj skupštini( Vladimir Cvijan, napomena redakcije). Zamolio me je da ga mojim kolima povezem, jer je žurio na aerodrom, da uhvati let za Švajcarsku. Objasnio mi je da je on u stranci zadužen za kontakte sa osobama sa poternica od kojih je uzimao novac za potrebe SNS-a.

U Švajcarsku je išao da bi se sreo sa Stankom Subotićem koji je obećao da plati veoma visoku donaciju SNS-u kako bi mu bilo omogućeno da privede kraju sudski postupak u slučaju da ta stranka dođe na vlast. Drugi deo para je za Caneta trebao da plati srpski kontroverzni biznismen Slaviša Purić.

Kada sam sledeći put došao u centralu stranke, bilo je to 22. decembra 2011. godine, o ovom razgovoru sam obavestio Aleksandra Vučića, uz reči kako bi trebao da obrati pažnju na to da njegovi najbliži saradnici ne pričaju o takvim stvarima pred publikom. Složio se samnom i o svemu obavestio Tomu Nikolića, takođe uz komentar da saradnici treba da drže jezik za zubima, kada su u pitanju ovako škakljive teme.

Vučić je tom prilikom na jednoj ceduljici napisao broj svog privatnog mobilnog telefona i dao mi je sa molbom da mu se obavezno javim u slučaju da se ovako nešto ponovi. Kao dokaz da je sve ovo tačno prilažem cedulju sa Vučićevom rukom pisanim brojem telefona koji je on tada koristio…".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NIJE BITNO KAKAV SI, VEĆ ČIJI SI: MARIFETLUCI POZNATI NADLEŽNIMA, A NIKO NE REAGUJE

27. фебруар 2014. Коментари су искључени

 

Bivši vozač Službe državne bezbednosti Dragan Lukač, prešao je put od kradljivca goriva i guma, do doktora nauka i direktora Novosadskog sajma. Za manje od godinu dana, na račun ove firme, obogatio se i on i svi njemu lojalni saradnici, članovi Nadzornog odbora. Korumpirajući njih, sebi je obezbedio slobodan pristup "robi i kapitalu" i postavio sebe u centar odlučivanja. Umesto tendera, tu su pogodbe.

 

          Arpad Nađ

 

Posle decenija uspešnog poslovanja Novosadski sajam AD pravi gubitke, a radnicima kasne plate. Istovremeno čelnici ovog mešovitog akcionarskog društva sa većinskim državnim udelom žive na visokoj nozi, bezbedni od sudskog gonjenja dok su naprednjaci neka vlast u Srbiji.

Predstavnici aktuelne vlasti su gori od termita – uništavaju sve čega se dotaknu. Krađa, otimačina i izvlačenje para iz državnog budžeta najnormalnije su pojave. Bivši direktor novosadskog sajma Goran Vasić nije poznat po nekom poštenju, ali je, ipak, za sobom u kasi ostavio 78 miliona dinara.

Za manje od devet meseci od kako je preuzeo funkciju direktora preduzeća AD Novosadski sajam, Dragan Lukač je ne samo potrošio pomenutu svotu, već je po završnom računu za 2013. Sajam u minusu od 25 miliona dinara, a radnicima kasne plate.

Čim je došao na funkciju Lukač je odlučio da obnovi vozni park, ali samo u delu koji koriste on i njemu odani poltroni. Prvo je auto-salonu Stojanov na Zrenjaninskom putu prodao automobil marke Mercedes, službeno vozilo prethodnog direktora, za samo 800.000 dinara i jedan Citroen C5 za 630.000 dinara. Do 9. januara 2014. u dvorištu Sajma su stajali automobili džip marke Hjundai I-55, svega nekoliko godina stari Mercedes i jedna Škoda Superb. Tog dana su pomenuta vozila nestala i ne zna se gde su završila.

Od pomenutog salona Stijanov, Dragan Lukač kupuje za preko 40.000 evra tri automobila Fijat 500L, kao i vozilo marke Lančija Vojadžer, produžena verzija, za 40.000 evra iako je to vozilo skoro dve godine stajalo u salonu, jer niko nije hteo da ga kupi.

Od auto-salona Inter-Srem kupljena je Škoda Rapid za 15.000 evra i Škoda Jeti za 1.580.769,05 dinara. Konačno, parama Novosadskog sajma, Lukač za sebe kupuje Škodu Superb za preko 30.000 evra, jer stalno zamišlja kako je neki važni političar, a oni se, uglavnom, voze ovim kolima.

Direktor Lukač je rođen 12. marta 1961. godine u Novim Karlovcima, gde je završio osnovnu školu sa prosekom 3. Nekako je završio i srednju ekonomsku školu u Staroj Pazovi, pa pošto nije bio za studije 1981. postaje šofer u Državnoj bezbednosti i kao takav uspeva u periodu od 1985. do 1988.da završi Višu školu unutrašnjih poslova u Zemunu.

Bio je blizak sa autonomašima, ali menja tabor kada su ovi izgubili vlast u Vojvodini i u DB-u postaje operativac koji prati državne neprijatelje raznih boja: od informbirovaca do ustaške emigracije iz Hrvatske. Iz službe je izbačen nakon što je uhvaćen kako iz službenih vozila krade gorivo i gume.

Shvativši da nije bitno šta si, već čiji si, Lukač se politički aktivira, prvo u SPS-u, koji napušta posle 2000. godine kada prelazi u Demokratsku stranku, kojoj okreće leđa kada je video da ona gubi vlast i vraća se socijalistima. U međuvremenu je završio neki privatni fakultet i negde nabavio titulu doktora nauka.

Odmah po dolasku na čelo Novosadskog sajma Lukač daje da mu se preuredi kabinet koji danas podseća na prestonu dvoranu nekog afričkog diktatora. Da bi mogao lakše da pljačka, on već prvog dana direktorovanja ukida službu javnih nabavki i uvodi sistem direktnih pogodbi, u kome je, zna se, njegova zadnja reč.

Po radnom ugovoru broj 395/13 od 15. marta 2013. godine Dragan Lukač od Sajma prima mesečnu platu u iznosu od 2.600 evra neto. Po članu 13 ovog ugovora Lukač u slučaju da bude razrešen dužnosti ili sam podnese ostavku ima pravo na otpremninu u visini od 12 bruto mesečnih plata (osnovna zarada uvećana za minuli rad, regres i topli obrok)!?

Dobro obavešteni tvrde da Lukač još uvek prima novčanu naknadu koja mu pripada kao bivšem predsedniku Regionalne privredne komore Novog Sada, a dobija i pare za obavljanje još sijaset drugih funkcija.

Dragan Lukač je formalno predsednik Izvršnog odbora Novosadskog sajma AD čiji su ostali članovi: Gordana Ćuk, Andrea Knezi, Jelena Marinković i Saša Bilinović. Suštinski Lukač je jedini direktor, jer je sa većinom ostalih u neprestanom ratu. Njihovi sukobi su već poprimili te razmere da su u posredovanje morali da se uključe i gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević i predsednik gradske skupštine Siniša Sević.

Direktor punu podršku ima od Nadzornog odbora, posebno od njegove predsednice Mire Ač, vremešne gospođe od nekih 70 godina koja ćutke sve potpisuje. Zauzvrat i ona ima udela u podeli plena, pa njena finansijska renesansa običnog čoveka ostavlja bez daha. U međuvremenu je ona svom starijem sinu kupila Polikliniku za estetsku hirurgiju smeštenu u ulici Maksima Gorkog 30. Obezbedila mu je i opremila preko 200 kvadratnih metara prostora i nabavila opremu vrednu više od 300.000 evra.

Članica Nadzornog odbora je i Olivera Simović, ujedno i šef Kancelarije za ekonomski razvoj Novog Sada koja je bila emotivno bliska sa gradonačelnikom Vučevićem. Njen muž, poznat kao Lale, ima štampariju Rebez i marketinšku agenciju koja monopolistički zastupa gradske službe: Urbanizam, Zavod za izgradnju grada (ZIG), Spens, Zelenilo, Lisje…

Olivera je članica još nekih pet komisija na gradskom nivou. Nedavno je kupila novi džip vredan 30.000 evra i svima se hvali kojom brzinom je zaradila prvih milion evra.

Goran Višnjić je takođe član NO Novosadskog sajma. Prilikom imenovanja na mesto direktora ZIG-a prikazao je lažnu diplomu iz Sarajeva po kojoj je diplomirani ekonomista. Kada je pokrenuta istraga o ovome, proglasio je tu diplomu nestalom u požaru (?!), a onda odnekud izvadio drugu, ovog puta iz Tuzle.

Posle intervencije gradonačelnika Vučevića kod direktora policije Milorada Veljovića i načelnika novosadske policije Stevana Krstića predmet je sakriven na dnu neke fioke.

Višnjić nije samo poznat po falsifikovanjima diploma, već i po zloupotrebi službenog položaja. Iako je u mogućnosti da stopira istrage u Srbiji u inostranstvu je nemoćan, tako da je Bosna i Hercegovina za njim raspisala međunarodnu poternicu zbog ranijih dela iz oblasti privrednog kriminala. Početkom godine je zajedno sa porodicom i gradonačelnikom Vučevićem koji je takođe poveo svoju porodicu, bio u Sloveniji na odmoru. Račun je platio Novosadski sajam, a sve je knjigovodstveno ispeglala Gordana Ćuk.

Ovo je bilo putovanje pomirenja, jer Vučević i Višnjić jedno vreme nisu pričali nakon što je Olivera Simović napustila gradonačelnika Novog Sada i emotivno se zbližila sa Višnjićem.

Vladimir Stojković, pomoćnik gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, još je jedan član Nadzornog odbora sa lošom biografijom. Naime, vozeći službeni automobil marke Škoda Fabia, u pripitom stanju on je u julu mesecu 2013. udario jednog dečaka na biciklu. Na svu sreću, sve je prošlo bez većih posledica, a uviđaj je radio lično načelnik novosadske policije Stevan Krstić, pa je na kraju ispalo kako je momak samog sebe pregazi!

Stojković od stranih investitora spremnih da ulože u Novi Sad traži proviziju od 10 do 20 odsto, a sarađuje i sa Višnjićem, pa tako jedan drugome nameštaju poslove uzimanja provizije.

Dejan Mandić je u okviru grada Novog Sada zadužen za finansije, a na Novosadskom sajmu je član Nadzornog odbora. Prijatelj je sa Lukačem još iz vremena kada su obojica radila za Državnu bezbednost, pa zato nije insistirao da se uradi presek računa kada je Lukač postavljen za direktora, niti ga interesuje završni godišnji račun. Nedavno je na početku Somborskog bulevara kupio kafić, a i džip marke Nisan, produžena verzija sa tovarnim prostorom, vredan preko 30.000 evra.

Svi ovi marifetluci su poznati nadležnima, ali niko ne želi da reaguje, jer svi imaju koristi od Lukača i njegovih krađa. Na dočeku Nove godine u Gradskoj kući, u VIP loži, zajedno su slavili Vučević i Lukač sa ostalim gradskim funkcionerima. Na stolu je bilo i od ptice mleko, kako kaže naš narod, a račun niko nije platio iz svog džepa. Zato ne treba da čudi što je Novosadski sajam prvi put u svojoj 90 godina dugoj istoriji u dugovima.

Zbog praznog računa Sajma nedavno nije mogla da bude plaćena ni faktura restorana Novak u ulici Novosadskog sajma br. 4, od preko milion dinara. Dobro se jelo, još bolje pilo…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SAUČESNIŠTVO GRADONAČELNIKOVIH LJUDI U ZLOČINU DALJEG RASTURANJA GRADA

25. фебруар 2014. 4 коментара

 

Na isteku druge godine autistične vladavine, nazadnjaci na plodnoj zemlji srednjeg Banata seju i gaje kaktuse i bodljikavu prasad. Bahato i nezainteresovano pokazuju apsolutnu nemoć, a od urlajućih predizbornih obećanja "brda" investicija, Zrenjanin je "overen" retko viđenom partokratijom i poremećenim odnosima u gradskoj upravi, javnim preduzećima i ustanovama.

 

          Zoltan Horvat

 

"Opelo" Zrenjaninu se poje na kadrovskim lumperajkama u stranačkim kafićima i restoranima gde je jedino važno zapošljavanje novopečenih nazadnjaka i međustranačka trange-frange trgovina po ukusu Gorana Kneževića (iz milošte Regionalni Isus) i njegovih utreniranih satelita (Džegera, Bađoka, Dače Dimkića, novopridošlog, al’ proverenog menjača stranačkih obeležja Staniše Banjanina…).

"Heroji" ovdašnjeg nazadnjaštva sprovode 2013. godinu na smetlište istorijskog beznađa. Ove godine su svi zrenjaninski dani bukvalno potrošeni na razmeštanje podobnih kadrova i grubo sprečavanje bilo kakvog pomaka napred.

Gradska uprava je "prebogata" retko nesposobnim kadrovima koje svih 365 dana u godini "pažljivo" razmešta "novi večiti" prvi izvršilac, novopečeni nazadnjak, Jasmina Malinić, načelnik gradske uprave.

Potrošena silna energija na proizvodnju nazadnjačkog biračkog tela isterala je iz Zrenjanina sve dobro, investitore, obilaznicu, fabriku vode, pa su kancelarije guzonja koje se međusobno očima ne mogu videti postala mesta za trgovinu ljudima.

Na udaru je sve dobro u pokušaju, a za svoju sudbinu strepi i gradonačelnik, mr Ivan Bošnjak kojeg „njegovi" posilni miniraju na svakom koraku. Mimo njegovog znanja zakazaju se i sednice gradskog veća gde se donose nebulozne odluke od kojih jedinu korist imaju uterivači para sugrađana u sopstvene džepove.

Tako je od aprila ove godine, inače pažljivo sakrivena od očiju javnosti, profunkcionisala i „preko potrebna" nova komisija za izradu godišnjeg programa zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta gde je 13 privilegovanih za 8 meseci klasičnog zamlaćivanja sugrađana dobilo 4,11 miliona dinara?!?

Na čelu komisije Stojan Kralj, rođak Čeda Janjića, zamenika gradonačelnika, Prvog Favorita Regionalnog Isusa, a zamenik predsednika komisije je Svetozar Stefanov, po potrebi nazadnjak. Svaki član komisije je do sada nagrađen sa po tri hiljade evra za ukupno dva sastančenja, pa im redovne plate dođu ko bakšiš. Vrhuška nazadnjaka u gradskoj kući nije mutava, ima tu još podosta komisija sa milionskim apanažama za podobne (ćuti, k…, i brzine menjaj).

U javnim preduzećima će 2013. ostati upamćena kao godina idealnog sprovođenja diletantizma. Direkcija od šefa stranke kupuje polovni Porshe lizing automobil, usput se u milionski posao "ugrađuje" privatna firma Točak, pa tim povodom David Dimkić, šef gradskih finansija pažljivo prepravlja fakture.

U Direkciji sem dugova do guše, unapređivanja nesposobnih i vožnji službenim automobilom (baš) lepih sekretarica, nema ništa novo, ako izuzmemo "briljantan" stav direktora Gorana Kravarušića da je za trenutnu katastrofu u firmi kriva opozicija zbog, kako je naveo, nerada u prethodnoj deceniji.

U Vodovodu rukovodeći organ još uvek nije namirio svoje finansijsko predizborno učešće, pa se došlo na ideju da direktor iznajmi sopstveni automobil sopstvenom preduzeću. Time se stvaraju uslovi da "genijalni" direktor Bojan Putić ima osigurana milionska sredstva za lično, al’ stručno usavršavanje odnosno doškolovavanje (da sav teret porodičnog budžeta ne padne na suprugu mu, zamenika tužioca).

Izgradnja Fabrike vode je, nakon ozbiljnog interesovanja nemačke državne firme Wassertechnick naravno, ukalkulisana, ali i odložena za neka buduća pokolenja. Trenutno je jedini problem što ova dobra i proverena investicija potiče od omražene opozicije i bivšeg direktora Milorada Bjelogrlića, retko uglednog privrednika, al smaknutog i oteranog u penziju od strane Prvog Favorita. Sugrađanima je i dalje zagarantovana česmuša, na koju se ne žale samo svinje i preostalo malo stoke po gradskim oborima.

Bušna gradska kasa pod budnim okom Dače ipak je dovoljna da podmiri neutažive potrebe krkanluka nazadnjaka, cirka 13 hiljada dinara dnevno. Uglavnom se biraju firme koje ne izdaju fiskalni račun, pa je tako SUR Mali pasaž Plus jednom prilikom za usluge keteringa naplatio, sitnica, 276 hiljada dinara.

Ovdašnji mediji, nemajući opravdanja za saučesništvo u zločinu daljeg rasturanja grada, bespomoćno tumaraju od funkcionera do funkcionera tražeći milostinju za lagarije od izveštavanja.

Izbor novog v.d. direktora Radio Zrenjanina u podobnom liku i još podobnijem delu Nedeljka Golušina je potaman za gradske guzonje, ali sugrađani pamte i crtanje rogova na glavi partijarha. Desetine miliona dinara je samo ove godine ulupano u ovaj gradski med(ij) i mleko o aktuelnoj vlasti.

Privatni elektronski mediji, konkretno KTV, poslednjih dana "seje baražnu vatru" na adresu Regionalnog Isusa i njegovih satelita objavljivanjem (najzad) istinitih podataka o korumpiranoj i kriminogenoj vlasti u Zrenjaninu. Da li se iza napada krije lova koja već dugi niz meseci "ne putuje" na relaciji gradska kasa – žiro račun KTV (Santos "ćuti", valjda legla lova), tek, većina ovdašnjih novinara ima bedan status honoraraca sa zavidnom mesečnom apanažom od dve do deset hiljada dinara (beogradski dnevni list Danas je tu principijelniji, njegovi dopisnici imaju "zacementiranih" dve hiljade dinara mesečno).

Sem zaraznog i neizlečivog politikanstva, u Zrenjaninu uspeva i primopredaja koverti u svim oblastima. U ovdašnjoj Regionalnoj bolnici u večitoj izgradnji, žena ne može da se porodi ako se prethodno ne izbroji 200 evra na ginekološkom odeljenju.

Može li na račun bolnice, platićemo, ne može, može samo keš, bez priznanice, uz uveravanje da će osoblje bolnice od trenutka primopredaje evrića voditi računa o trudnici kao o najrođenijem. Pokušali smo da kontaktiramo dr Ilić i njene kolege na Ginekološkom odeljenju, ali je nepodobnim novinarima ulaz jednostavno zabranjen. Tek do Domaćice Gordana Kozlovački, direktorice bolnice nismo mogli, jer se još sa vrata dolepotpisanom saopštava: jes’ da nas vidiš, al’ nismo tu.

Godina koja je prošla pamti se i po mladim ljudima koji ličnom hrabrošću pokazuju da za Zrenjanin ima nade. Jovana Ljljak, direktorica stambene agencije energično se prihvatila svog posla, naterala zaposlene da zarađuju plate aktivnim radom i sudski potražuje sva milionska dugovanja za neplaćeni zakup poslovnog prostora od ovdašnjih nazadnjačkih guzonja. Žestoki zahtevi za njenu smenu ne jenjavaju iz kabineta Regionalnog Isusa, što je još jedan prilog za ovdašnju Deja Vu biografiju, mladi čovek protiv slepačke stranačke poslušnosti.

Umesto pohvale i nagrade lepoj mladoj dami Jovani, danas u Zrenjaninu "šnjur" odnose samo oni koji sami sebi dodeljuju godišnje i sve druge nagr(a)de. Tako u Palati (ne)pravde šefovi sami sebi udeljuju priznanja dok im potčinjeni kurtoazno aplaudiraju na recimo "fenomenalnom" odnosu starešina suda – Centar za socijalni rad – starešina prekršajnog suda.

Nagr(a)đeni akteri su se istakli u kažnjavanju golja i sirotinje, dok su istovremeno "ugledni i dobrostojeći" oslobođeni bilo kakve odgovornosti (uprkos "peglanjima" bivših supruga i maltretiranju dece). Bilo bi još fenomenalnije, a neke ovdašnje guzonje zalegle, da se ovogodišnja nagrada Zrenjanina dodeli i najvrednijem stečajnom upravniku, gde stečajisanje u desetak firmi prvo naplaćuje u desetinama hiljada evra, dozvoljavajući da bude reketiran od svojih gradskih gazda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SMRT, ZA RAZLIKU OD ŽIVOTA, NAPREDUJE U SVIM PRAVCIMA: ZAŠTO NIKO NE KONTROLIŠE ISPRAVNOST PREHRAMBENIH PROIZVODA???

24. фебруар 2014. Коментари су искључени

 

Poslednje ispitivanje ispravnosti hrane u Srbiji obavljeno je 2006. godine, i to na zahtev Pokreta potrošača Beograda. Tada je utvrđeno da u 38 uzorka stranih i domaćih proizvođača postoji prisustvo viška fosfata, aditiva E124 koji je tada bio zabranjen, dok je u proizvodima od mesnih prerađevina konstatovan manjak proteina. O kontroli namirnica više niko javno ne govori, osim kada dođe do masovnih trovanja. Država je ozakonila princip nekakve neshvatljive "samokontrole" namirnica, pa je posao inspektora sveden na obavezu da prekontrolišu deklaracije onih koji legalno posluju. Ilegalcima ionako niko ništa ne može…

 

          Vuk Stanić

 

U Srbiji ne postoji profesionalna kontrola životnih namirnica, jer su lošim propisima vezane ruke nadležnim inspektorima. Sanitarna inspekcija ministarstva zdravlja, kontroliše da li ima bakterija u vitrinama u kojima stoji hrana, ali ne kontroliše i hranu… Da je država uređena, hranu bi trebalo da kontroliše veterinarska i poljoprivredna inspekcija. Po pravilu, prvi kontrolišu hranu životinjskog porekla, a drugi biljnog.

U Srbiji i celom regionu, hrana biljnog porekla je puna kancerogenih aditiva, herbicida, pesticida i genetskih modifikovanih organizama. Ali, uprkos ovoj činjenici, nadležnosti veterinarske i poljoprivredne inspekcije su ograničene propisanom "samokontrolom" i HASAP-om.

Država tim naopakim zakonskim rešenjem smatra da proizvođač iz EU i SAD poštuje norme HASAP-a, da je on tamo već kontrolisan, i da njihovu robu ne treba ponovo kontrolisati! Zbog ovakvih propisa svakodnevno jedemo otptatke evropske mesne industrije, jedemo GMO, jedemo zdravstveno opasne namirnice

 

     Isplativije nego trgovina drogom

 

Prema propisima EU, pileća pluća, trtice i druge otpatke, tamošnji proizvođači su dužni da unište u roku od deset dana, ili da ih izvezu. Zato kamioni sa registracijama zemalja nekadašnje Jugoslavije spremno čekaju ispred evropskih klanica, otpaci se brzo utovaraju i kreću u pravcu Srbije koja je i najveći kupac ovog evropskog đubreta.

Kupuju ih domaći proizvođači hrane, Perutnina Ptuj, Petar Matijević, Zlatiborac, Neoplanta. Otpatke prerađuju i stavljaju u šunke, kobasice, viršle, prerađuju ih i prodaju čak i kao mleveno meso. Kontrole nema, imamo HASAP.

Industrija mesa Matijević ima i svoju laboratoriju, svoje veterinare, zbog toga ih ne treba posebno proveravati smatra načelnik veterinarske inspekcije Sanja Čelebićanin. Ona je veterinarskim inspektorima skrenula pažnju da Matijevića ne kontrolišu jer ona veruje nalazima njegove laboratorije. Za to vreme on prerađuje otpatke iz evropske unije u hranu.

Za kilogram mašinski otkošenog mesa, koje je, ustvari, usitnjeni mesnih otpad (MOM), u EU se plaća 50 dinara za kilogram. Kada se ti otpaci pomešaju sa sojom i aditivima dobijaju se viršle, pakovanje viršli koje je zavisno od proizvođača ima između 350 i 400 grama prodaje se potom za oko 250 dinara. Novac koji proizvođač uloži u soju MOM i aditive na kraju donosi profit viši od 100 odsto! Isplativija od ovakvog trovanja naroda je jedino trgovina drogom!

Tu treba naglasiti i da su veterinarskim inspektorima vezane ruke, da oni ništa ne mogu da preduzmu, pošto je ovakvo poslovanje odobreno "protokolima smrti ministarstva poljoprivrede". (Važeći pravilnici kojima su regulisani proizvodnja i prodaja mesa i mesnih prerađevina dozvoljavaju ovakvo ponašanje proizvođača).

 

     Mlevene kosti u viršlama za decu

 

Ne može se kontrolisati već kontrolisano, smatraju naši stručnjaci iz Ministarstva poljoprivrede. Isti slučaj je sa slatkišima iz EU, na njima čak piše koje aditive sadrže, neki od tih aditiva zabranjeni su u EU. Kod nas nisu zabranjeni, pa se roba za Srbiju i druga idiotska tržišta posebno proizvodi. Poznat je slučaj hrvatskog čokoladnog namaza koji sadrži 30 odsto pravih lešnika. U toj zemlji propis je da sliku lešnika na proizvodni artikal možete da stavite samo ako ga zaista unutra ima 30 odsto. U Srbiji takav propis ne postoji, isti krem se ovde liferuje sa istom slikom i tri odsto lešnika…

U mleku koje pijemo povišen je nivo aflatoksina, naprednjaci su u dogovoru sa tajkunima izmenili zakonske propise pa je ovakvo trovanje legalno. Da pre godinu dana dozvoljeni nivo aflatoksina u mlečnim proizvodima nije podignut sa 0,05 na 0,5. Deca se ne bi trovala mlekom, ali bi Salford, Viktorija grupa, MK grupa Miodraga Kostića, kao i agrarna dobra koja je kupio Petar Matijević imali veliku štetu.

Sada posle više meseci trovanja građana takvim mlekom, naprednjački ministar Dragan Glamočić najavljuje da će u izbornoj kampanji, a zarad boljeg izbornog rezultata SNS-a propise ponovo uskladiti sa evropskim.

Sniziće dozvoljeni nivo aflatoksina. Na taj način tajkuni više decu neće trovati lošim kvalitetom mleka, a naprednjaci će ostvariti dobar izborni rezultat…Veterinarski inspektor, , tvrdi da su sve češće zaplene uveženih kostiju životinjskog porekla. Mlevene kosti svinja, pilića goveda nalaze se često u viršlama za decu. Naša carina je šuplja i kada nema dojave kosti životinjskog porekla ulaze u Srbiju, a potom se prodaju manjim proizvođačima viršli. U slatkiše i sokove dozvoljeno je da se stavljaju aditivi koji izazivaju rak i druge bolesti (npr. aditiv E621).

 

     Piletinu punjena antibioticima i hormonima

 

Antibiotike je zabranjeno stavljati u hranu, i zabranjeno je stoku hraniti antibioticima, ali se uzorkovanje na antibiotike ne radi. Kada su zadnji put urađene analize na antibiotike i druge toksine to su tražili službenici komisije Evropske unije. Nalaz naše laboratorije nisu prihvatili pošto se nije slagala sa uzorkom koji su sami uradili. Komisija EU je potom konstatovala i unela u izveštaj, da u laboratorijama u Srbiji dolazi do zamene uzoraka.

Preporučila nam je Evropska unija da ne prepuštamo stvar slučaju i da osnujemo nacionalno referentnu laboratoriju koja bi kontrolisala sve laboratorije u državi. EU je donirala opremu, a ministar Dragan Glamočić je učestvovao u zaveri da se laboratorija nikada ne otvori. Glamočić je pomogao da se donirana oprema prebaci iz Batajnice na fakultet u Novom Sadu. U to vreme Glamočić je radio na fakultetu, a njegova katedra i dan danas se koristi doniranom opremom. Laboratorija čak radi i komercijalno uzorkovanje, a sredstva se slivaju na račun fakulteta.

Sa druge strane Sanja Čelebićanin aktivno učestvuje u predstavama koje organizuju tajkuni za promociju kvaliteta njihovih proizvoda. Na Matijevićev poziv ona odlazi u njegovu fabriku i posmatra kako se njegovi proizvodi uzorkuju. Dan pre toga u kutere se umesto MOM-a i soje stavlja meso visokog kvaliteta, zdravih životinja.

Ceo dan se prave uzorci za službenike Ministarstva i poljoprivredne i veterinarske inspektore. Na kraju se sve analizira u njegovoj laboratoriji koju niko ne kontroliše jer je donacija EU za kontrolu ukradena. Zadovoljni direktori fabrike i načelnice potom se rastaju, a inspektorima se saopštava eto vidite da je sve uredu i da ne treba uzorkovati.

Ćelebičanin je zajedno sa sekretarima ministarstva poljoprivrede Danilom Golubovićem, Dejanom Krnjajićem, i Budimirom Plavšićem, načelnikom zdravstvene zaštite životinja, izdala sve potrebne dozvole za rad Belgijancu koji upravlja firmom "Energo Zelena" iz Inđije.

Priča se da su osim dozvola Belgijancu dali i usmeno obećanje da će svi konfiskati skupljeni u Srbiji biti usmeravani na njegovu preradu. Da li je priča tačna, nije moguće dokazati, ali su u praksi četvoro službenika ministarstva poljoprivrede, uradili sve što su mogli da sve kafilerije budu zatvorene. Što su se oni više mešali, sve je manje bilo konkurencije u oblasti prerade mrcina. Ipak, država je uložila mnogo novca ranijih godina u ćuprijsku kafileriju, baš kao i Somborsku, pa su ove i još nekoliko ustanova nastavile sa radom. Ne samo da nisu sve uginule životinje slate u "Energo zelenu", već su mnoge farme shvatile da im je jednostavnije da raspoloženim Romima dozvole da odvlače mrcine iz kontejnera.

Što su se Romi više mešali u ovu priču, sve je manje posla bilo za Belgijanca. Iznerviran ovakvim razvojem događaja on je naredio svojim šoferima da slikaju ove događaje na farmi u Bečeju. Potom su slike prosleđene policiji. Policija ih je prosledila medijima. Na nekim od fotografija se čak vidi logo na kamiona firme "Energo zelena". Kada se prašina digla, ako Čelebićaninova se pravdala da je to bilo van njenih moći. Ipak situacija je više nego ozbiljna jer se tokom istrage ispostavilo da se meso uginulih životinja sa farmi u Srbiji organizovano prodaje na pijacama!

 

     Đubretarska internacionala

 

U jednom od nehigijenskih naselja, u kući od lima kartona i drveta, na ilegalnom priključku za struju inspektori su našli dva zamrzivača puna mesa uginulih životinja. Otac domaćinstva se pravdao da tu hranu koristi kako bi hranio pse. Inspektori odlučuju da je zaplene i unište, ali bivaju sprečeni od supruge domaćina, koja na njih viče i traži da im ostave hranu "jer deca neće imati šta da jedu".

Idite dirajte ove vaše bele što to prodaju na pijacama, rekla je gospođa inspektoru. Zainteresovan za druge detalje priče koju je ona otkrila, ponudio je da meso iz njenih zamrzivača otkupi, a da mu ona zauzvrat ispriča sve što zna o prodaji tog mesa na pijacama. Ispostavilo se da postoji organizovana grupa ljudi koja koristi siromašne Rome da bi meso uginulih životinja odvuku sa farmi…

"…Oni dozvoljavaju da deo mesa završi na stolovima u nehigijenskim naseljima. Veći deo sakupljenog mesa iz kontejnera moraju da predaju organizatorima posla. To meso se potom prodaje na pijacama na tezgama koje nisu predviđene za prodaju mesa, a nekada i na kartonskim kutijama.

Za prodavce biraju Srbe, mada su ovaj posao na pijaci Subotici ponekad poveravali i Mađarima. Ukoliko bi se prodaja prepustila Romima, to bi moglo da izazove sumnju kod kupaca, pa se vodi računa da oni imaju dobru priču. Na primer, ja meso sama proizvodim, zdravo je, ali nemam novca da platim da svinjama stave minđuše i da se registrujem kao poljoprivredni proizvođač…", rekla je inspektorova sagovornica.

U razgovoru sa jednim od veterinarskih inspektora saznajemo da je ovo istina i da oni imaju veliki problem sa suzbijanjem ovih preprodavaca mesa uginulih životinja. U pitanju su agresivni ljudi koji ne dozvoljavaju da im se meso oduzme. Kada im inspektori traže ličnu kartu oni odbijaju da je daju. Bez lične karte nema ni pisanja prekršajne prijave, što proces stopira do dolaska policije koja je ovlašćena da ih legitimiše. Ipak, veterinarski inspektori na taj način gube mnogo vremena, a policija nekada i ne može da izađe na lice mesta.

 

    Samo da nije uvedena "samokontrola"…

 

Zbog takozvane "samokontrole" isperavnosti namirnica, inspektorima je posao sveden na obavezi da prekontrolišu deklaracije onih koji legalno posluju. Čitanje deklaracija proizvoda, im nekada oduzme po ceo dan, onda i ne stižu da prekontrolišu prodaju mesa bez pečata na tezgama. Neki inspektori se snalaze tako što zapisuju brojeve tezgi na kojima se to radi, potom od pijačne uprave traže podatke o zakupcu tezge…Osim mesa uginulih životinja masovno jedemo i hranu koja sadrži genetski modifikovane organizme, koji konzumenata izazivaju različita oštećenja u organizmu. Od GMO hrane dobija se i rak.

Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije Batut, 1990. godine, od raka je u Srbiji bolovalo nešto više od deset hiljada ljudi. Tada su najveći uzročnici ove bolesti bili pušenje i stres. Posle bombardovanja, broju ovih oboljenja doprinelo je i zračenje, dok su nezdrava hrana sa aditivima i GMO posle petog oktobra doprineli pandemiji ove bolesti. Od 2001. do 2010. godine na teritoriji centralne Srbije od raka je godišnje oboljevalo 24,837 ljudi, dok je 2010 godini taj broj je porastao na 26.156 obolelih. Prošle 2013. godine od raka je u Srbiji bolovalo 32. 000 ljudi! Smrt, za razliku od života, napreduje u svim pravcima…

 

     A 1.

   Mačka u džaku naplaćena dva puta

Javno Komunalno Preduzeće Komunalac iz Leskovca, godišnje iz budžeta grada naplaćuje trinaest miliona dinara, za poslove iz oblasti zoohigijene, u koje spadaju čuvanje i hranjenje uhvaćenih lutalica, pasa i mačaka.

Psi u njihovom prihvatilištu umiru od gladi, odnosno jedu jedni druge kako bi preživeli. Za 2012. godinu naplatili su 12.655.657,58 dinara, dok je za prvih šest meseci 2013 godine na račun JKP Komunalca uplaćeno čak 6.327.828,79 dinara.

Nevladine organizacije pritisle su JKP Leskovac, da objasne kako to da u njihovom prihvatilištu, ogladneli psi, kidišu na najslabije među sobom kako bi utolili glad, dok im grad plaća sto dvadeset hiljada evra godišnje, za dobrobit tih životinja. Ne znajući kako da objasne svoje postupke, iz ovog javnog preduzeća uputili su dopis u kome tvrde da su sve životinje vraćene vlasnicima dok su za životinje bez doma pronađeni vlasnici.

-Uhvaćene pse udomili smo ili vratili vlasnicima, saopštili su iz ovog preduzeća. Video klipove sa Jutjuba u kojima gladni psi njihovog prihvatilišta kidišu jedni na druge, nisu komentarisali. Ispostaviće se da o tome moraju posebno glasno da ćute jer je prihvatilište u kome su se dešavale grozne scene, neregistrovano.

U okviru JKP Komunalc nalazi se neregistrovano prihvatilište za pse, piše u dokumentima koje je našoj redakciji dostavila nevladina organizacija Link.

Prema rečima Nataše Vukmirović iz Linka, javnim komunalnim preduzećima u Srbiji svake godine uplaćuju se ogromni iznosi novca koji se ne koriste da bi se rešio problem napuštenih životinja, a naročito se ne koristi da bi se psima i mačkama obezbedila zaštita dobrobiti u skladu sa zakonom.

Novac za udomljavanje životinja troši se iz državnog budžeta, ali i iz opštinskih kasa, dok je trenutno najunosniji biznis, plasman životinja bez vlasnika u Evropsku uniju. Emotivnim Evropljanima se šalju slike napuštenih životinja, pasa i mačaka sa propratnom pričom kako su ih bivši vlasnici tukli. Ponekad se prave i kratki video klipovi o tome kako je životinja bez vlasnika na ulici šutirana i zlostavljana. Mnogima je poslat i video klip ilegalnog leskovačkog prihvatilišta u kome najslabiju životinju do kosti glođu drugi psi bez vlasnika.

Šokirani građani EU, tada se zgražavaju nad sudbinom jadnih životinja i spremno otvaraju novčanike kako bi pomogli jadnim stvorenjima. Kada inkasiraju novac, životinja se šalje zainteresovanima u EU, ili se nalaze vlasnici u našoj zemlji kojima se iz EU, šalje novac za izdržavanje životinje.

Sav posao odvija se sivim kanalima, tako da novac koji iz inostranstva stiže za ove poslove ostaje neoporezovan. Država nema zaradu od prometa životinja bez vlasnika, ali pojedinci mlate velike pare. Oni pod izgovorom dobrobiti životinja šišaju ovce iz EU, i često dobijaju sredstva iz domaćeg budžeta. Spospobni se naplate dva puta, ali porez ne plaćaju nikada.

 

     A 2.

   EU ne zahteva slobodan uvoz GMO u Srbiju

Ministar Glamočić, javno je slagao kada je u nekoliko navrata za medije izjavio da Evropska unija od Srbije očekuje da dozvolimo slobodan promet GMO proizvoda. Kao i da je to uslov za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju.

Nakon imenovanja na mesto ministra Glamočiću je uručen dopis iz EU o potrebi usklađivanja propisa. U kome ističu da se u Srbiji GMO hranom ne smatra ona koja sarži 0,09 odsto genetski modifikovanih organizama. Da je po našem zakonu dozvoljeno i proizvesti hranu sa tolikim odstupanjem i ne obeležavati je.

Sa druge strane u EU se prisustvo 0,09 odsto GMO organizama mora obeležavati, pa je u dopisu od Srbije traženo da se usklade propisi.Zapravo ne obeležen proizvod koji sadrži 0,09 ili manje GMO ne bi smo smeli da izvozimo kao takav u EU.

EU nije nametala rešenje već je tražila da sami odlučimo na koji način će se uskladiti propisi. U dogovoru sa domaćim tajkunima Glamočić je našao rešenje po kome bi se ukinula granica od 0,09 odsto GMO u hrani, a uvela obaveza obeležavanja GMO proizvoda.

Na taj način bi se udovoljilo i EU i tajkunima (ne postoje dokazi o kojim tajkunima se radi. Pretpostavalja se da je u pitanju vlasnik firme MK Komerc Miodrag Kostić, čija firma sarađuje sa najvećim svetskim proizvođačem GMO hrane na svetu, firmom Monsanto).

Dakle, EU se nije mešala, naš propis je mogao da bude izmenjen i tako da se uspostavi apsolutna zabrana GMO i tada ne bi postojale prepreke za ulaz na tržište EU. Ipak, u našoj državi političari rade za račun tajkuna, a ne za račun naroda, pa se Glamočić kasnije zapleo u svojim lažima i protivrečnostima…

 

     A 3.

   Srpski doručak Koka Kola i kancerogeni E407

Kancerogeno sredstvo za bojenje 4-MEI koje se može naći u svakoj flašici Koka-Kole je bio razlog da bivši predsednik Amerike koji je bombardovao Srbiju zamoli vlasnike soda mašina da u školama izbace Koka Kolu i druga gazirana pića iz automata u školama.

Kod nas se ni ministri zdravlja nisu setili da zabrane prodaju Koka Kole u osnovnim školama i u blizini škola. Deca često Koka Kolu piju već za doručak. Na žalost, u našoj zemlji deca osim pristupa sredstvu 4-MEI, imaju lak pristup i aditivu E407 koji je zabranjen u većini država na svetu. Ima ga u pljeskavicama na kioscima oko škola, u skoro svakoj pekari, odnosno u bureku sa mesom, ili kiflama sa viršlom…

Samo se još u Srbiji mogu kupiti mesni proizvodi koji sadrže polifosfate i druge štetne sastojke. Neki od njih su, štaviše, toliko opasni da na ljude mogu da deluju mutageno i u drugom ili trećem kolenu, proizvođači ih obilato koriste kako bi namirnice duže trajale, imale lepšu boju ili jednostavno prijatniji ukus.

Miodrag Stojšić, doktor veterine kaže da se konzervans E-407 odavno nalazi na listi zabranjenih aditiva u zemljama Evropske unije, budući da je dokazano da izaziva brojna oboljenja želudačno-crevnog trakta (među njima i rak debelog creva!), ali ga u Srbiji možete naći na svakom koraku, odnosno bukvalno u svakoj mesari.

Ovaj sastojak se priča Stojšić, kod nas koristi i u mlečnoj industriji, zbog čega bi država morala da reaguje i da zaštiti potrošače i njihovo zdravlje.

– Taj E-407 karagenan spada u grupu najštetnijih aditiva, a kod nas se stavlja u viršle, šunke, čak sam skoro u jednoj prodavnici video da ga ima i u mleku, kaže Stojšić.

Polifosfati su, takođe, uobičajena pojava u ovdašnjim suhomesnatim prerađevinama, a proizvođačima nimalo ne smeta što je isti dokazano genotoksična materija, te njegovo preterano unošenje u organizam može izazvati mutacije gena. Osim što ih stavljaju u šunke i parizere, zabranjeni polifosfati mogu se naći bezmalo u svakom kiosku brze hrane u Srbiji.

Nigde se u svetu polifosfati ne stavljaju u mleveno meso, osim kod nas, gde ih možete naći gotovo u svakom kiosku koji prodaje ćevape i pljeskavice. Za to je kriva veterinarska inspekcija, jer ne radi svoj posao. Takve namirnice ne smeju da idu u promet, samo što se ovde kontrole izvršavaju po nalozima tajkuna i proizvođača, pa se tako desi da u našoj hrani možete naći aditive, boje, emulgatore koji se više nigde u svetu ne koriste – objašnjava Stojšić.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafje

DA LI DEO VRHA SRPSKE POLICIJE ŠTITI ZELENAŠE IZ CRNE GORE?? NARAVNO NE ZA DŽABE…!!!

23. фебруар 2014. Коментари су искључени

 

 

Borba protiv organizovanog kriminala sprovodi se samo kada kriminalci ne žele da plaćaju zaštitu policijskom i državnom vrhu. Grupa zelenaša na čelu sa Borivojem Baraćem i Goranom Kneževićem iz Budve to je shvatila i luksuzne stanove u Beogradu poklonila načelniku beogradske policije Veselinu Miliću i direktoru policije Miloradu Veljoviću. Zauzvrat smeju nekažnjeno da rade šta hoće.

 

          major Goran Mitrović

 

Preduzeće Belmostroj je registrovano u mestu Adrani, u blizini Kraljeva, i bavi se izgradnjom stambenih i poslovnih objekata. Jedna od zgrada koje ono zida je na beogradskoj adresi Pećka ulica 13, opština Zvezdara.

Kako bi dovršio ovaj objekat Bojan Gajović, vlasnik i direktor Belmostroja, 2008. je na zajam uzeo 100.000 evra od Borivoja Borka Baraća iz Leposavića i Gorana Kneževića, zvanog Top, iz Budve za koga se veruje da je Šarićev čovek i drug Luke Bojovića. Prema krivičnoj prijavi Ktr 252/12 koja od 26. aprila 2012. skuplja prašinu u Tužilaštvu za organizovani kriminal, sa pomenutom dvojicom Gajovića je upoznao Dušan Čiplak iz Kraljeva.

Kao i svi zelenaši, Barać i Knežević su dužniku obračunavali kamatu od 10 odsto na mesečnom nivou, dobijali su po 5.000, 6.000 ili čak 12.000 evra mesečno, a u avgustu 2010. čak 48.000 evra. Ukupno su inkasirali oko 250.000 i to samo za kamatu. Dužnik je novac naizmenično davao Baraću i Dušanu Čiplaku, preko koga je upoznao ove zelenaše.

Pošto nije više imao para da plaća zelenaše, a posle niza pretnji upućenih njemu i članovima porodice, Gajović pristaje na "nagodbu" sa Baraćem i Kneževićem. Upriličen je tim povodom i sastanak u kafiću "Moda", u Njegoševoj ulici u Beogradu 9. jula 2010. godine.

Barać i Knežević su bili u pratnji advokata Nenada Vojnovića. Tada je Gajoviću otvoreno prećeno da će da nastradaju i on i članovi njegove porodice. U skladu sa iznuđenim dogovorom, Gajović sledećeg dana odlazi u pisarnicu u Palati pravde, gde overava punomoćje kojim Baraća i Kneževića ovlašćuje, da u slučaju da im ne vrati dug od 250.000 evra do 20. decembra 2010, da mogu u ime i za račun njegove firme da prodaju stanove u zgradi u ulici Pećka 13. Tada potpisuje i dva blanko lista na koja će kasnije iznuđivači dopisati ugovor o poravnanju i ugovor o jemstvu kojima su faktički celu zgradu prisvojili.

Očigledno se radi o klasičnom zelenašenju čije su žrtve mnogi građani ove osiromašene države. Po već pomenutoj krivičnoj prijavi iz aprila 2012. pored Gajovića novac su od Baraća i Kneževića, ali i njihovih saučesnika Lazara Happla (pod ranijim prezimenom poznat i kao Mali Lazo sa Lekinog Brda), Petrašina Šipčića, Dragoljuba Mijalačkovića iz Vučitrna, Slavka Trikića i Saše Anovića pod istim zelenaškim uslovima uzimali i mnogi drugi.

Kako sam nije mogao da se izbori sa ovom dobro organizovanom grupom Gajović je pomoć potražio od policije. Jednom prilikom, pre nego što je trebalo da preda veću količinu novca za kamatu, on je otišao u policiju u Kraljevu i prijavio ceo slučaj.

Ispričao je kako od članova grupe on i članovi njegove porodice telefonskim putem dobijaju pretnje i kako je pripremio nekoliko hiljada evra da isplati kamatu za taj mesec. Od policajaca je tražio da zabeleže brojeve novčanica i da snimaju razgovor između njega i iznuđivača.

Umesto toga, policajci su o postojanju prijave odmah obavestili osumnjičene koji su se zatim sa još većim besom obrušili na Gajovića. Njemu je postalo jasno da Barać, Knežević i njihova grupa uživaju policijsku zaštitu. U to vreme jedino još nije znao ko iz policije stoji iza ove kriminalne grupe, ali će i to ubrzo saznati.

Zloupotrebljavajući iznuđeno punomoćje iz jula 2010, koje je Gajović pismenim putem otkazao 27. januara 2011, Barać i Knežević su počeli da prodaju stanove u zgradi u Pećkoj 13 u Beogradu. Pošto zgrada još nije bila završena, oni su sa oružanom pratnjom ušli na gradilište, odakle su oterali radnike Belmostroja i počeli da dovode svoje ljude i zgradu zidaju po nekim svojim projektima.Bespravno su se priključili i na elektromrežu, ali ih niko ne dira, iako postoji opasnost da struja nekoga ubije.

Gajović je na gradilištu imao čuvare koji su ga redovno obaveštavali o upadu naoružanih ljudi i bespravnim radovima. O svemu je obaveštavao policiju, ali iz obližnje policijske stanice Zvezdara nije stizala nikakva pomoć – patrola najčešće nije ni dolazila, a i kada bi to učinila prethodno je neko iz stanice obaveštavao Baraća i Kneževića da povuku svoje ljude.

Konačno je Gajović na gradilištu postavio kamere koje su snimile čoveka koji štiti kriminalce. Radi se o Veselinu Miliću, načelniku beogradske policije, koji je sa naoružanom pratnjom dolazio da nadgleda radove.

Po rečima očevidaca govorio je kako je postao vlasnik stana broj 14, veličine 275 kvadratnih metara. Bila je to mala cena koju su Barać i Knežević morali da daju prvom čoveku beogradske policije da bi zauzvrat nesmetano mogli da reketiraju svoje dužnike.

Kako su se zelenašenjem bavili i izvan Beograda pomenuta dvojica su morala da imaju i zaštitu policije na celoj teritoriji Republike. Po rečima očevidaca, jedan od stanova u pomenutoj zgradi je iz tog razloga dat direktoru policije Miloradu Veljoviću koji se na gradilištu još nije lično pojavio, pošto se trenutno tek završava stan za Milića. Više puta osuđivani Happl ima i dozvolu za nošenje oružja koju može da izda jedino direktor policije.

Shvativši da iza cele grupe stoje najmoćniji ljudi srpske policije, zbog čijeg se autoriteta ništa ne dešava ni u vezi krivične prijave u Tužilaštvu za organizovani kriminal, Gajović je o svemu obavestio i sam državni vrh u nadi da će makar od deklarativno na borbu protiv organizovanog kriminala spremnog Aleksandra Vučića dobiti neku zaštitu.

Do danas se ništa nije desilo, a Gajoviću i njegovoj porodici redovno i dalje stižu pretnje, zbog čega se on oseća izuzetno ugroženim i plaši se za svoj i živote najbližih.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠTETOČINE I LAŽNI ZAŠTITNICI U CENTRIMA I ZAVODIMA ZA ZAŠTITU SPOMENIKA NA KOSOVU I METOHIJI

22. фебруар 2014. Коментари су искључени

 

Šta su paraziti i ko zapravo jedino ima korist od navodne zaštite spomenika kulture na Kosovu. Ko stoji iza bizarne nevladine organizacije Mnemosyne. Gde se nalaze nepostojeći muzeji. Ko su eminentni saradnici Mnemosyne. Zašto je ovoj bizarnoj NVO smetao individualni rad. Ko je frizirao terenske izveštaje sa Kosova. Ko su autori raskošnih slikovnica o spomenicima Kosova. Koje eminentne etnologinje su mešali sa kafanskim pevaljkama. Ko je za preduzimačku firmu Koto angažovao konzervatore. Zbog čega je namešten tender UNESCA. Ko je decenijama dobijao poslove po liniji Demokratske stranke. Čije se sve prostorije nalaze u ulici Radoslava Grujića 11. Ko je zajednički imenitelj za sve korisnike prostora i na koga se može primeniti poslovica spram sveca i tropar?

 

           Stanislav Živkov

 

Parazitizam (grčki: đαράσιτος = čankoliz, ulizica), predstavlja tip simbiotskog odnosa između organizama različitih vrsta u kojem jedan organizam, parazit, ima koristi na štetu domaćina. U svakodnevnom životu izraz parazitizam se najčešće koristi radi označavanja raznoraznih štetočina i neradnika koji samim svojim postojanjem i gromoglasnom medijskom halabukom pokušavaju da skrenu pažnju sa svog nerada, besprimernog arčenja para i prodavanja magle.

Osim raznoraznih fantomskih parazitskih ustanova poput Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, po svom stepenu štetočinstva od 1999. godine posebno se ističu, s jedne strane podjednako štetne nevladine organizacije koje se navodno bave zaštitom kulturnih dobara pri čemu od tog rada jedino korist imaju same nevladine organizacije i njihova članska visočanstva, dok se spomenici i dalje nalaze u trajnom trpnom i propadajućem stanju, te s druge brojni pojedinci i navodni stručnjaci za zaštitu kulturne baštine koji su svi od reda iskoristili rat i faktički gubitak Kosova kao idealan povod sada već višedecenijsko parazitisanje i arčenje novca na navodno proučavanje i zaštitu kulturnog nasleđa na Kosovu, a među njima, po svom stepenu parazitizma posebno se ističe Centar za očuvanje nasleđa Kosova i Metohije – Mnemosyne, kao nevladina , nepolitička i neprofitna organizacija, okuplja aktivne stručnjake i kulturne radnike koji imaju iskustva u zaštiti nacionalne baštine na Kosovu i Metohiji i koji su spremni dati svoj ​​doprinos u uslovima koji su daleko od regularnih.

Malo je poznato da je odmah nakon završetka rata na Kosovu grupa istaknutih stručnjaka pokrenula inicijativu da se na terenu izvrši kompletan uvid stanja spomenika Kosova prema utvrđenom modelu, ali je ova inicijativa pojedinaca bila stopirana od predsednice upravo osnovane Mnemosyne pod naivnim izgovorom da zbog ozbiljnosti situacije. individualnom radu na Kosovu nema mesta već da se sav posao na rekognosciranju terena mora vršiti timski.

Kao rezultat tog timskog rada, prikupljen je veliki broj uglavnom veoma kvalitetnih terenskih izveštaja koji u svom integralnom obliku nikada nisu bili objavljeni iz prostog razloga jer je Mnemosyne zapravo postala ubožnica za raznorazne penzionerske, mahom prethumne štetočine koje su se ovom poslu zapravo prišljamčile kako bi se sakrila prava istina o urnisanju spomenika koje su pre 1999 godine učinili sami konzervatori.

Glavna osoba koja je samu sebe odredila za svojevrsnog cenzora terenskih izveštaja bila je dr Milka Čanak Medić, penzionisana konzervatorka i profesorka arhitektonskog fakulteta a o stepenu njenog štetočinstva najbolje govori njen isfriziran izveštaj o stanju crkava Pećke Patrijaršije po kome je jedino bilo potrebno očistiti oluke i rešetke kišne kanalizacije kako bi se rešio problem stalnog vlaženja zidova crkava!

Naime tek tokom radova izvedenih od 2006-2008. godine ustanovljen je pravi obim štetočinstva Medićeve koje je u Pećkoj patrijaršiji izvođeno decenijama počevši od 1961. Godine kada je angažovana na rešavanju otklanjanja štete nastale zbog prokišnjavanja krovova i pojave vlage koja se pojavila unutar svih crkava, kao i u priprati, a tada je zapravo započeo višedecenijski zajednički zločinački poduhvat uništavanja Pećke patrijaršije.

Naime, pod njenim rukovodstvom tada se, zbog navodnog sprečavanja vlaženja zidova, postojeća drenaža iz 1932-1933. godine zamenjuje sistemom betonskih kanala i naporedo se radi i na reviziji krova koji je uradio Đurđe Bošković.

Dvadesetak godina kasnije, tačnije 1983, u Patrijaršiju ponovno dolazi Milka Čanak-Medić sa arh. teh. Ivanom Putićem, vrši iskopavanja u crkvi i oko nje, kako bi ustanovili ranije građevinske faze na čijim su ostacima podignute sadašnje crkve. Tada su izvedeni radovi na ponovnoj sanaciji krova i izradi novih drenažnih kanala za vodu oko temelja. Oko kompleksa su izvedeni novi otvoreni betonski kanali, ali su zato betonom ispunjeni prethodni kanali koje je Medićeva postavila dvadesetak godina ranije, jer su se oni, prema rečima Milke Čanak Medić, "napunili lišćem i otpacima".

Tako je u temeljnu zonu sasvim nepotrebno uneseno preko 90 kubnih metara betona, a tonirani malter sa visokim sadržajem cementa upotrebljavan je za popravke spojnica na fasadama. Ovako zacementirani porozni zidovi kao sunđer su skupljali vlagu, koja je uništavala freske, te je tek 2006. započelo spasavanje kompleksa!

Najpre je iz temelja uklonjeno 97 kubika livenog betona od dve garniture drenažnih kanala, a potom dodatnih 63 kubika lomljenog betona koji je Medićeva reciklirala radi izrade drenaže terena!

Naravno, o svemu ovome se ništa nije znalo jer je o stanju pećkih crkava Milka Čanak-Medić u svojoj knjižurini Arhitektura prve polovine XIII veka, sveska II, str 24, objavila pravi pravcijati falsifikat. Naime, ni na crtežima ni na fotografijama nema stvarnog izgleda temeljne zone, jer su namerno objavljene fotografije stanja iz vremena radova Đurđa Boškovića kako bi se po svaku cenu izbeglo prikazivanje stvarnog stanja!

 

     Obruč oko crkvi

 

Štaviše, ni na presecima crkava nisu prikazani temelji, iz čega proizilazi da su sve Medićkine knjižurine zapravo neutemeljena nauka! Naravno, "nevina" poput francuske sobarice, Medićka je svoju krivicu kao kukavičje jaje podmetnula tada uveliko pokojnom Boškoviću, navodeći u intervjuu za Politiku od 13. marta 2006. kako je… trebalo znati da su između dva svetska rata sve crkve bile obuhvaćene betonskim obručima. Takav jedan obruč spušta se do temelja same crkve!

I samo malterisanje crkava poslužilo je kao izgovor za klevetničku kampanju Medićke i ostalih članova konzervatorske mafije, jer se po svaku cenu htelo sakriti pravo stanje spomenika pod "izgovorom" insistiranja na očuvanju autentičnosti spomenika.

U međuvremenu je fasada sa dekoracijom rekonstruisana, ali je pri tom ustanovljeno da je Milka Čanak-Medić takođe i kradljivac tuđe arhitektonske dokumentacije, jer je u zaključanom metalnom ormanu u bivšoj kancelariji Milke Čanak-Medić pronađeno preko 300 do tada potpuno nepoznatih crteža dekoracije fasada koje je Bošković izradio 1931. godine!

Naravno ovako eminentna i zaslužna stručnjakinja iskoristila je Mnemosine kao dobrodošlu priliku za arčenje para ne štampu još jedne totalno neupotrebljive preskupo plaćene slikovnice o Dečanima koju je napisala zajedno sa izvesnim dr Branislavom Todićem, na Filozofskom fakultetu poznatim kao Princ od Lapljeg Sela.

Osim ovakvih još relativno vitalnih persona, sa Mnemosinom su sarađivali još neki bizarni prethumni likovi, verovatno očekujuću promenu statusa u posthumni. U to kategoriju pre svega spada akademik Gojko Subotić, u široj javnosti poznatiji kao muž Irine Subotić, stručnjakinje koja ni sama ne zna za šta , koji za proteklih 15 godina jedva da je napisao par naučnih radova.

Naravno tu je i izvesna Gordana Tomović, penzionerka istorijskog instituta poznata po aferi „reizbor" Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta, kao i dve penzionerke Etnografskog instituta SANU: Miljana Radovanović i Desanka Nikolić, koja je tokom svog terenskog rada ostala najzapaženija po ekstremnom blajhanju kose pa se više puta dešavalo da joj pri dolasku na teren gradska uprava priredi svečani doček zamenjujući je sa kafanskom pevačicom angažovanom za svirku u lokalnoj birtiji!

Naravno u ovoj lakrdiji učestvuju i kustosi na žalost fantomskog Muzeja u Prištini sa sedištem u Etnografskom Muzeju u Beogradu, odnosno Muzeja Kosova što se zapravo svodi na materijal sa dve izložbe koje su kružile ex SRJ: arheološko blago Kosova i Zlatovez koje je rat zatekao van Kosova.

Naravno za proteklih petnaest godina izbeglička ekipa iz Muzeja praktično dobija samo plate ali se zato svesrdno uključila u projekte Mnemosyne pa su tamo, osim predsednice Mnemosyne Mirjane Menković koja prima plate i od Muzeja Kosova u Beogradu i Etnografskog Muzeja, kao saradnici navedeni Branko Jokić, direktor nepostojećeg Muzeja Kosova u Beogradu, Slobodan Fidanovski, bivši kustos Muzeja Kosova, sada zaposlen u Narodnom Muzeju u Beogradu, Milosav Lukić arhitektonski tehničar nepostojećeg Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Prištini, Sanja Stanković, etnolog nepostojećeg muzeja Kosova u Beogradu, te izvesni Zoran Đorđević, direktor eminentne ustanove Doma kulture „Sveti Sava" iz Leposavića.

Još je eminentniji sastav Upravnog odbora Mnemosyne gde je predsednica već spominjana Menkovićka, a članovi Branko Jokić, Milka Čanak Medić, Ljubodrag Simić sa Filozofskog fakulteta te opet isti Zoran Đorđević što samo po sebi dokazuje da se ovde ponavlja dečja pesmica: Kolariću Paniću, vrtimo se samiću, sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo, odnosno u prevodu: ja tebe vojvodo-ti meni serdare, pošto se jedna te ista imena stalno vrte u krug.

Naravno, kako bi ovo društvo bilo kompletno, sa Mnemosyne su sarađivala i još raznorazna smetala poput Mile Popović Živančević direktorke skarednog Centralnog instituta za konzervaciju, inače nedonoščeta nekadašnjeg i sadašnjeg pomoćnika ministra kulture za pranje prljavog veša Miladina Lukića i još nekih njenih satrapa iz iste bizarne firme.

Naravno tu su i pravi entuzijasti kojima je zapravo jedino stalo da se nešto preduzme sa spomenicima Kosova, ali se tu nalaze i svojevrsni profiteri poput konzervatora Pokrajinskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu Siniše Zekovića za koga bi bilo jako zanimljivo saznato u kom svojstvu je zastupao firmu Koto, tj. Privredno društvo za izgradnju, obnavljanje i rekonstrukciju građevinskih objekata Koto dоо Beograd; aktivno privredno društvo sa ograničenom odgovornošću i matičnim brojem 07805896 i sedištem u Vojvode Stepe 466 u Beogradu i PIB-om 101735058.

Još je zanimljivija činjenica da je ovo preduzeće osnovano 19.7. 2005. a šifra delatnosti je 4120, odnosno izgradnja stambenih i nestambenih zgrada u stopostotnom vlasništvu izvesnog Zlatana Tomića sa JMBG 0103959710019! Sve postaje jasnije ako se zna da je od osam poslova na Kosovu, koliko je bilo raspisano, Koto dobio šest a sve je finansirala ruska vlada donacijom od dva miliona evra!

Naravno nikome ni najmanje nije smetala činjenica da firma Koto uopšte nije registrovana za zaštitu kulturnih dobara a poseduje sve licence osim konzervatorskih (400 – Odgovorni izvođač radova objekata visokogradnje i unutrašnjih instalacija vodovoda i kanalizacije, 410 – Odgovorni izvođač radova građevinskih konstrukcija i građevinsko-zanatskih radova na objektima visokogradnje, niskogradnje i hidrogradnje, 411 – Odgovorni izvođač radova građevinskih konstrukcija i građevinsko-zanatskih radova na objektima visokogradnje, 415 – Odgovorni izvođač radova saobraćajnica, 418 – Odgovorni izvođač radova drumskih saobraćajnica, 430 – Odgovorni izvođač radova termotehnike, termoenergetike, procesne i gasne tehnike, 450 – Odgovorni izvođač radova elektroenergetskih instalacija niskog i srednjeg napona, 469 – Odgovorni izvođač radova u sistemima telekomunikacionog saobraćaja i mreža, 470 – Odgovorni izvođač radova saobraćajne signalizacije; 300 – Odgovorni projektant arhitektonskih projekata, uređenja slobodnih prostora i unutrašnjih instalacija vodovoda i kanalizacije, 310 – Odgovorni projektant građevinskih konstrukcija objekata visokogradnje, niskogradnje i hidrogradnje, 381 – Odgovorni inženjer za energetsku efikasnost zgrada).

 

     Naša Evropa, njihova Srbija

 

Takođe je poznato da je za ove poslove bio angažovan veliki broj konzervatora iz Pokrajinskog i Republičkog zavoda za urnisanje spomenika a pošto su radovi trajali od 6 meseci do godinu dana bilo bi jako zanimljivo saznati na koji način je u ovi zavodima bilo regulisano ovoliko odsustvo pojedinih zaposlenih te da li su u čitav poslić , kao i na koji način bili umešani i direktori Zoran Vapa i smenjena direktorka Republičkog Zavoda Vera Pavlović Lončarski!

Štaviše, ako se zna da je organizator čitavog posla insistirao da na tenderu za obnovu spomenika na Kosovu mogu učestvovati samo privatne firme a ne državne ustanove poput raznih Zavoda za urnisanje spomenika kulture, očito je da je u samo sastavljanje uslova tendera debelo bio umešano više konzervatora koji su na elegantan način isključili ustanove u kojima rade i primaju platu, kako bi isti taj posao radili ali u režiji privatne firme koja se uopšte do tada nije bavila zaštitom spomenika kulture, a pogotovu ne konzervacijom i restauracijom slikarstva i skulpture!

Posebno je zanimljiv drugi uslov koji je postavljen od strane UNESCA a to je najmanje petnaestogodišnje iskustvo u radu na zaštiti kulturnih dobara! Naime na samom sajtu Koto-a doslovce piše sledeće:

Koto d.o.o., privredno društvo za izgradnju, obnavljanje i rekonstrukciju građevinskih objekata, osnovano je 1992. godine u Beogradu. Osnivač i vlasnik je Zlatan Tomić, dipl.inž.građ.Preduzeće preko dvadeset godina uspešno radi na poslovima izvođenja, revitalizacije, sanacije, rehabilitacija i projektovanja.

Osnovne delatnosti preduzeća su, od osnivanja do danas, proširivane u skladu sa potrebama i zahtevima klijenata! Kada se pogleda lista izvedenih poslova vidi se da je KOTO bio neka vrsta režimske firme Demokratske stranke pošto je najveći broj izvedenih poslova rađen za naručioce koji su doskora bili na kadrovskoj listi DS-a, odnosno za gradske zavode u Beogradu (Restauracija bedema Beogradske tvrđave, kompleksa Zindan kapije, Kralj kapije, na unutrašnjoj Stambol kapiji, Sava kapije u Donjem gradu, radovi na Malom stepenišnom silazu, Restauracija obodnih zidova Velikog barutnog magacina, radovi na obnovi Flanke priobalnog polubastiona, radovi na obnovi Unutrašnje kurtine, Restauratorski radovi na Velikom Ravelinu jugoistočnog fronta i na Bastionu Savske padine, te redovno održavanje javnih spomenika i spomen obeležja u Beogradu, Istraživački i pripremni radovi na čeonoj fasadi zgrade Narodnog muzeja u Beogradu, Sanacija, restauracija i adaptacija objekta Muzeja Vuka i Dositeja), Pančevu, Zrenjaninu, Republički zavod u Beogradu, Ministarstvo spoljnih poslova (takođe bilo na listi DS-a)itd.

Konačno, u Beogradu postoji još jedna parazitska nevladina organizacija koja se takođe navodno bavi zaštitom kulturnih dobara! Europa Nostra Srbija registrovana je kao dobrovoljno, nevladino, neprofitno i nestranačko udruženje posvećeno podizanju svesti o značaju kulturne baštine kao elementarnog prava svakog građanina.

Europa nostra Serbia se kroz aktivnosti zalaže za očuvanje ugroženog kulturnog i prirodnog nasleđa razvijanjem svesti i edukacijom najšire populacije, jačanje kapaciteta sektora koji se bavi nasleđem na lokalnom, regionalnom, nacionalnom i evropskom nivou, zagovara da održiv razvoj baziran na baštini bude jedan od prioriteta politike Srbije, komunicira i razmenjuje iskustva, znanja i dobre prakse vezane za kulturno i prirodno nasleđe na evropskom nivou. Serbia Nostra je deo šire evropske mreže, Europa Nostra, koja predstavlja oko 250 nevladinih organizacija, 150 pridruženih organizacija i 1500 individualnih članova iz više od 50 evropskih zemalja posvećenih očuvanju kulturnog nasleđa i pejzaža ovog kontinenta.

 

     U nastavku se bombastično tvrdi sledeće:

 

Zajedno, mi činimo moćnu mrežu za dijalog i debate, proslavljamo najbolja dostignuća iz oblasti nasleđa, vodimo kampanje protiv ugrožavanja i uništavanja spomenika, zgrada, lokaliteta, ambijentalnih celina i pejzaža koje čine našu celokupnu baštinu i lobiramo u korist održive politike i visokih standarda koji se odnose na baštinu.

Verujemo u veličine lokalnih priča, emocije intimnih istorija, verodostojnost individualnih sećanja i doprinos i odgovornost svakog pojedinca u očuvanju kulturnog nasleđa. Ubeđeni smo da svako od nas pojedinačno i svi zajedno, treba da budemo aktivni čuvari naše zajedničke baštine. Cilj Udruženja je stavljanje nasleđa u centar pažnje javnosti na državnom, regionalnom i lokalnom nivou, kao i uticanje da nasleđe bude prioritet zakonodavstva.

Radi ostvarivanja svog cilja i misije Udruženje podstiče i koordinira aktivnost svojih članova i drugih subjekata na realizaciji sledećih zadataka: zagovaranje unapređenja pravne regulative koja reguliše zaštitu, planiranje i razvoj kulturnog i prirodnog nasleđa, a u skladu sa međunarodnim obavezama Srbije i preporukama i dokumentima Saveta Evrope, UNESKO-a i ICOMOS-a i drugih relevantnih strukovnih organizacija; pružanje podrške kampanjama koje za cilj imaju zaštitu ugroženog kulturnog i prirodnog nasleđa; stimulisanje međusektorske saradnje i povezivanja civilnog, javnog, društvenog i privatnog sektora koji se bavi nasleđem na lokalnom, regionalnom i državnom nivou u Srbiji radi jačanja njihovog akcionog kapaciteta; promovisanje vrednosti, značaja i diverziteta kulturnog i prirodnog nasleđa Srbije kao bitnog faktora u procesu evropskih integracija i značajnog činioca održivog kulturnog i ekonomskog razvoja; razvoj svesti i edukacija građanstva u cilju povećanja akcionog kapaciteta radi aktivnog učestvovanja u zaštiti, unapređenju i identifikaciji problema kulturnog i prirodnog nasleđa Srbije; rad sa mladima kao nosiocima zaštite i razvoja kulturnog i prirodnog nasleđa u budućnosti; prenošenje iskustava i dobrih primera iz prakse u zemlji i inostranstvu na zaštiti, planiranju i razvoju kulturnog i prirodnog nasleđa, angažovanje civilnog sektora u izgradnji zajedništva kroz razumevanje, razvoj, menadžment i očuvanje kulturnog nasleđa Zapadnog Balkana.

Jedino što nigde na sajtu ne piše da je predsednica Serbia Nostre penzionerka Irina Subotić, supruga penzionera akademika Gojka Subotića, poznatija kao Irina Nacionale. Sve bi to bilo lepo i krasno ali kada se pogledaju podaci na sajtu Agencije za privredne registre vidi se da je reč o Udruženju za zaštitu graditeljske i prirodne baštine Srbije „Naša Srbija"-„Serbia Nostra" osnovanom 10.9.1996. a stvari postaju kristalno jasne kada se vidi da je Serbia Nostra prijavljena na adresi u ulici Radoslava Grujića 11. u Beogradu, na istoj onoj gde je i sedište Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture, bizarnog Društva Konzervatora Srbije, Nacionalnog komiteta Icomosa Srbije koji ima veoma važan zajednički imenitelj sa Serbia Nostrom, a to je izvesni Miladin Lukić, sa jmbg 0607956710032, sadašnji pomoćnik ministra kulture za pranje prljavog veša, zakoniti zastupnik Serbia Nostre te član nadzornog odbora Nacionalnog komiteta ICOMOS-a Srbije, što s obzirom na stanje spomenika kako onih na Kosovu tako i onih van njega samo potvrđuje narodnu poslovicu: spram sveca i tropar, odnosno u prevodu ugasili smo ga!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEKA OD DOSTIGNUĆA NAPREDNJAČKOG GRADONAČELNIKA U PUNJENJU I PRAŽNJENJU GRADSKE KASE

21. фебруар 2014. Коментари су искључени

 

Nova gradska vlast u Novom Sadu nema para za trudnice, invalide ili penzionere, ali ima da plaća lumperajke gradonačelnika, investira u dubiozne nevladine organizacije, kao i da prašta porez najbogatijima.

 

         Đorđe Višekruna

PRIVREDA NS-4AAA

 

Svaki dan prolazim industrijskom zonom Novog Sada, sablasno pustom i praznom: više podseća na azil za pse lutalice nego na nekadašnji motor razvoja Vojvodine. Novosađane je pogodio grom u obliku SNS-a. To je još jedan grom u izvedbi naprednjaka, ali ne prema glavnim dilerima droge, nego prema privredi.

Ono što Demokratska stranka nije uspela da sahrani, ona preduzeća koja su ostala zdrava i uspešna, naprednjaci su kao grobari uspeli da bace na kolena, na izdisaju im se uzimaju zadnji atomi snage, reketiraju se i javno i tajno i putem partijskih komesara za bezbednost i putem gradskih odluka.

I Hitler i Turci su ubijali narod sa više milosti od naprednjaka. Novosađani se moraju izboriti za lokalne izbore kako bi nova vlast hitno ukinula naprednjački danak i harač. Neophodno je hitno ukidanje odluke skupštine grada Novog Sada o utvrđivanju stope poreza na imovinu za pravna lica i zahtev za umanjenje poreza na imovinu za fizička lica od 25 odsto.

Ova odluka je otvoreni poziv investitorima da u Novom Sadu ništa ne grade i ne otvaraju radna mesta. Ova odluka je dokaz potpunog odsustva osećaja za realnost gradonačelnika Miloša Vučevića i naprednjaka, jer je posledica uništavanja privrede Novog Sada.

Nova vlast mora hitno da ukine odluku o utvrđivanju stope poreza na imovinu donetu od strane Skupštine grada Novog Sada dana 29. januara 2013. godine, a koja važi od 01. januara 2014. godine. Ovo su konkretni primeri kako naprednjaci uništavaju novosadska preduzeća.

Preduzeća koja imaju imovinu vrednu preko 50 miliona dinara sa 380.000 dinara plus 2 odsto od vrednosti imovine. To je godišnji porez na imovinu. Preduzeća koja imaju imovinu vredniju od 10.000.000 a manju od 25.000.000 dinara dinara trebaju da plate 40.000 dinara plus 0,6 odsto vrednosti imovine. Preduzeća vredna od 25 miliona do 50 miliona plaćaju porez na imovinu 130.000 dinara plus 1 odsto vrednosti imovine. Mikro, mala i srednja preduzeća koja žive i preživljavaju, a imaju neki lokal vredan 10 miliona dinara, odnosno 85.000 evra, treba da plate 40.000 dinara plus 0,6 odsto vrednosti.

Ovaj porez je viši od kamatnih stopa koje naplaćuju banke za investicione kredite. Za 12 godina, što je kraće za 8 godina od dugoročnog investicionog kredita, grad želi da naplati kroz porez celokupnu investiciju. Nisu tajkuni oni koji imaju 500m2 ili 1.000 m2 poslovnog prostora. Očigledno odsustvo poznavanja elementarnih ekonomskih parametara dovelo je do ove sramne i pljačkaške odluke, jer jedan i dva odsto su profitne stope, a kamatne stope na investicione kredite banaka se kreću od 0,75 odsto za veće do 1,75 odsto za manje i banke od toga žive.

Miloš Vučević je podigao porez na imovinu fizičkih lica, ali je napravio izuzetke, pa tako Tatarsko brdo (poznato kao Brdo lopova) i Kamenjar (poznat kao Dolina lopova), ne spadaju u elitna naselja, bez obzira na velelepne vile tu sagrađene, nego su kvalifikovani kao zapuštene zone sa minimalnom stopom poreza. Upravo se u ovim elitnim naseljima nalaze kuće članova Gradskog odbora, ali i finansijera SNS – od ministra Igora Mirovića pa nadalje.

Vučević je doveo lažnog investitora i pred kamerama najavio otvaranje fabrike za proizvodnju klima uređaja za vozove u Rusiji i Belorusiji, kao i zapošljavanje 600 Novosađana. Gde su obećane investicije, gde su nova radna mesta?

Miloš Vučević je samo formalno otvorio tržni centar BIG, čak je na otvaranje pozvao svog mentora Vučića. To je jedan od niza apsurda u Novom Sadu, jer je celu investiciju ugovorila prošla gradska vlast. Naprednjaci su samo presekli traku i slikali se za medije.

Gradonačelnik Novog Sada je tako napravio gradski budžet, da svaka mesna zajednica dobija za godinu dana po 500.000 dinara (i slovima: pola miliona dinara).

Kada se saberu plate sa doprinosima samo za jednog radnika u MZ, vidi se da pomenuta suma ni izdaleka nije dovoljna. Sa druge strane je za finansiranje nevladinih organizacija predviđeno šest miliona evra, ali zato nema para za trudnice, nema ni za invalide, ni za penzionere…

Na ovu krizu dati za nevladine organizacije 660 miliona dinara je suludo i nehumano, jer je to oko tri odsto rashodne strane budžeta. Za dve godine Vučević nije dao ni jedan jedini dinar da se završe započeti vrtići u PU "Radosno detinjstvo".

Miloš Vučević je u budžetu grada povećao stavku "troškovi gradonačelnika" sa 35 na 109 miliona dinara, znači preko tri puta. Da nije postao supermen kao Vučić, da se možda neće pojavljivati na tri mesta istovremeno? Da li to znači da će gradonačelnik povećati za isti procenat svoje aktivnosti u toku 2014?

On je duplirao porez na imovinu, ali su zato u republičkom parlamentu poslanici SNS iz Novog Sada glasali da se porez na prihode od zakupa poslovnih prostora ne uplaćuje u lokalni budžet nego u republički. To je njegova briga o standardu Novosađana.

Miloš Vučević je podneo krivičnu prijavu protiv Tomislava Bokana i čak štrajkovao pred sudom tražeći da se Bokan uhapsi zbog kupovine glasova, da bi potom sa tim istim Bokanom napravio koaliciju. Vučević priča o moralu, a on vlada Novim Sadom u ime Vučića, a ne u ime naroda, jer je bio treći na lokalnim izborima.

 

©Geto Srbija

materijal: Lst protiv mafije

%d bloggers like this: