Архива

Posts Tagged ‘ds’

NEPREKIDNA PROPAGANDNA IZBORNA KAMPANJA PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“

16. новембра 2015. Коментари су искључени

 

U više od sto opštinskih odbora SNS-a ne postoji legitimno izabrano rukovodstvo već se istaknutiji članovi brutalno otimaju o funkcije…Uz to, Vučića su izdali „prijatelji" iz Nemačke i objavljivanjem ultimatuma „ili Kosovo ili Evropska unija" smanjili mu šanse da u kampanji opet parazitira na lažnom patriotizmu.

Da muka bude veća, Vučićevim političko-mafijaškim partnerima iz Crne Gore istekao je rok trajanja. Svaki čovek ima tri dimenzije: visinu, širinu, i dužinu. A koliko je Vučić dugačak? O tome piše Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji blizak Vučićevo saradnik.

 

                       Predrag Popović

EVROPEJCI BEZ SRBIJE2

 

Na radnom mestu kojim se proslavio, kragujevačkom groblju, Tomislav Nikolić je shvatio značaj mudre izreke „život je kratak". Zato ne gubi vreme. Iako nema stranku, intenzivirao je pregovore o formiranju novog političkog bloka. S većim manevarskim prostorom za političko delovanje, Nikolić namerava da okupi šareno društvo čiji zajednički imenitelj može da bude patriotizam, tvrđi od naprednjačkog i demokratskog, a mekši i Zapadu prihvatljiviji od radikalskog.

Ne odričući se parola o priključenju Evropskoj uniji, Nikolić ima šansu da oživljavanjem priče o odbrani srpskog Kosova i Metohije i uspostavljanja čvršćih političkih i ekonomskih veza s Rusijom bez većih problema privuče značajan broj glasača.

Zbog stranačke infrastrukture i solventnih finansijera, Nikoliću je najpotrebnije partnerstvo s Ivicom Dačićem. Posle svih ličnih uvreda, podmetanja i kompromitujućih kampanja kojima ga je izložio Vučić, Dačiću je jasno da više ne može računati na koaliciju sa SNS-om.

Što je bilo daleko, stiglo je blizu, predsednik SPS-a opet će morati da se bavi politikom. Ako odluči da se u tu neizvesnost upusti bez ozbiljnih saveznika i ako istrpi aferaške kampanje koje ga čekaju, možda će preskočiti cenzus, ali ostaće daleko od onoga što najviše voli – vlasti, moći i para. Dačić je svakakav, samo ne naivan, zna da ga zdrav razum i svi politički rezoni upućuju na saradnju s Nikolićem.

Sličnim motivima rukovodiće se Velimir Ilić i Dragan Marković Palma. Vučić je perfidno skrajnuo Ilića, ostavio ga je u vlasti, ali bez ikakvog uticaja. Usput, gotovo svi ambiciozniji funkcioneri Nove Srbije prešli su u SNS.

Ako ne želi da se vrati u Čačak, Velja Ilić nema mnogo opcija, opstanak na političkoj sceni može da potraži samo u okviru ovog saveza. U sličnoj situaciji nalazi se i Palma. U svoj muzej može da postavi deset voštanih figura Aleksandra Vučića, džabe mu je, više mu nije potreban.

U budućem savezu istaknuto mesto imaće i Bogoljub Karić , koji je najbliže saradnike već smestio kod Nikolića u Predsedništvo. Karić je ulazak u koaliciju sa SNS-om 2010. godine, kako su tvrdili dobro obavešteni izvori, platio s dva miliona evra.

Dobio je poslanička mesta za suprugu Milanku i brata Dragomira, ali ne i ono najvažnije – povlačenje Interpolove poternice i omogućavanje da se u sudskom postupku zbog pljačke „Mobtela" brani sa slobode.

Na primeru Stanka Subotića pokazalo se da Vučić, kad hoće, može da pomogne svojim sponzorima. Kariću neće, drži ga na kratkom povocu i pri tome ga cedi i cedi. Iako je poslovično strpljiv, lider Pokreta „Snaga Srbije" neće beskonačno da trpa pare u Vučićeve džepove bez dna. Uostalom, vođa mu je već nekoliko puta pokazao kako ga tretira.

Od pre godinu dana Dragomir Karić može Vučića da čuje i vidi samo na „Pinku", pošto ni na telefon neće da mu se javi. Karićeva poslovna imperija dobro posluje u Rusiji, Belorusiji i nekim azijskim državama, a deo prihoda, preusmeren s Vučića na Nikolića može da se ispostavi kao dobra politička investicija.

U finansijskom i ideološkom smislu Tomislavu Nikoliću je značajan i Nenad Popović , predsednik Srpske narodne partije. Bivši potpredsednik Koštuničinog DSS-a pokazuje spremnost da se bori za svoje mesto na političkoj sceni, okuplja saradnike, širi stranačku mrežu, ulaže novac i principe koji Srbiju usmeravaju ka Rusiji.

Iako ga logika krupnog kapitala, kao i određene lične osobine, preporučuju za saradnju s Vučićem, na Popovićev izbor tabora kome će se prikloniti bitno će uticati odnos prema Rusiji, a u tome mu je Nikolić neuporedivo prihvatljiviji.

Uz saradnike iz drugih stranaka Tomislav Nikolić može da računa i na veći broj naprednjačkih funkcionera i članova, koji su nezadovoljni svojim statusom i spremni za novi politički početak. Pored njih, novu koaliciju podržaće i brojni lokalni šefovi raznih udruženja građana, koji upravljaju čak i nekim bogatijim opštinama.

Njihovim interesima mnogo je prihvatljivija nagodba s Nikolićem, u kojoj bi zadržali autonomnost i mogućnost da realizuju vlastite političke i poslovne interese nego da se utope u Vučićev kartel.

U toj kombinatorici vredi istaći i ulogu Miroslava Miškovića  , najkrupnijeg tajkuna koji se našao u Vučićevoj nemilosti. Da bi se predstavio kao borac protiv kriminala i korupcije, što mu je bio glavni marketinški trik u prošloj izbornoj kampanji, Vučić je, zloupotrebom policije, tužilaštva i pravosuđa pokrenuo hajku na Miškovića. U svom populističkom maniru, kršeći Ustav i zakone, na 7,5 meseci pritvorio je vlasnika „Delte" i montirao optužnicu s kojom ni Tužilaštvo za organizovani kriminal, ni Specijalni sud ne znaju šta da rade.

Suđenje traje već dve godine, a nije se pomerilo dalje od početka. Tim političkim progonom Vučić je dobio jeftine poene kod lakovernih glasača, ali i iskrenog neprijatelja, sudbinski zainteresovanog za njegovo svrgavanje.

S obzirom na dugotrajnu i korektnu saradnju s Nikolićem, može da se očekuje da Mišković, kao što je finansirao puč u SRS-u, opet odreši kesu. Tomislav Nikolić ne čeka na ozvaničenje svog novog političkog projekta. Na opšte iznenađenje, nedavno je dobio novog i moćnog saveznika – Aleksandra Rodića , vlasnika dnevnih novina „Kurir". Saradnju je inicirao odlazeći američki ambasador Majkl Kirbi, s kojim se Aca Rodić češće viđa nego s tatom Rajom.

Kao što je i ranije nekoliko puta radio, povijajući se kako vetar duva, prestolonaslednik dinastije Rodić se lako i beskrupulozno distancirao od Vučića. Za razliku od svih režimskih medija, koji su skandal s prisluškivanjem Pajtića pratili isključivo u interesu premijera i njegovog kuma, Rodićev „Njuzvik" objavio je tekst Ejni Mejšon, bivše agentice britanske tajne službe MI5  , u kome se razotkrivaju načini na koje tajne službe pakuju afere. Korak dalje „Kurir" je napravio prilikom izveštavanja s proslave sedmog rođendana Srpske napredne stranke.

Na sajtu tog lista, dok su dve televizije s nacionalnom frekvencijom – „Pink" i „Hepi" – direktno prenosile hepening Vučićevog kartela, izveštaj s tog skupa bio je plasiran kao 44. vest, daleko iza prve: „Nađa Golubović polugola plesala u Pinkovim zvezdama".

Promenu uređivačke politike ilustrovao je i intervju s Tomislavom Nikolićem, koji je tada podržao Dačića, požalio se da i njega prisluškuju i montiraju mu razne afere, pohvalio se kontaktima s Angelom Merkel i Barakom Obamom i istakao mogućnost da se opet kandiduje za predsednika Srbije. Nekoliko dana kasnije, Nikolić je podržao Rodića u nameri da postane vlasnik „Politike" i kompanije „Novosti". Pošto se zna da kampanju protiv„Kurira", u Vučićevo ime, vodi Goran Veselinović, očigledno je da su se preklopili Rodićevi i Nikolićevi interesi.

Bez podrške „Kurira", Vučićev medijski monopol biće značajno okrnjen, što će uticati na pad proizvodnje u njegovoj industriji laži i prevara.

Naravno, ni Vučić ne sedi skrštenih ruku. U svođenju računa s „političkim ocem" koristi najprljavija, sebi svojstvena, sredstva. Beskrupulozno kompromituje celu porodicu Nikolić.

Posle optužbi da je kupio fakultetsku diplomu i izrugivanja Tominim izjavama, našao mu je i vanbračnu ćerku koju, navodno, ima sa izvesnom Holanđankom Elizabet Farel. Dragicu predstavlja kao pokondirenu i bahatu domaćicu koja na nezakonit način zgrće pare preko svog humanitarnog fonda.

Za korupciju je osumnjičen i sin Radomir Vučiću za ljubav, kampanju satanizacije porodice Nikolić, gorljivo i brutalno, predvodi zajednički kum i bivši šef, teško oboleli ugledni tviteraš Vojislav Šešelj.

Uz javne prljavštine kojima zatrpava Nikolića, Vučić tajnim podmetanjima pokušava da mu nanese što veću materijalnu i političku štetu. I sam predsednik države u medijima je optuživao izvršnu vlast da sabotira strane investitore koje on dovodi u Srbiju. Rasterivanjem Nikolićevih poslovnih partnera, Vučić pri tome svima na najkonkretniji način pokazuje ko je glavni.

Vreme je pokazalo, Vučić nema sposobnost, znanje i snagu da upravlja društvenim,ekonomskim i političkim procesima. Umesto potrage za ozbiljnim rešenjima nagomilanih problema, premijer stalnom propagandnom izbornom kampanjom, punom megalomanskih obećanja i trivijalnih opravdavanja neuspeha, uzalud pokušava da uveri građane da nema inflacije, cene nisu porasle, nezaposlenih je sve manje, živi se bolje, Vulin je normalan i slične bajke. Režimski mediji mogu beskonačno da emituju saopštenja i izjave lidera Srpske napredne stranke, u tom glibu nema ni traga bilo kakve političke strategije.

Vučić ne samo što nema rešenje za Kosovo, već ne zna ni koji više trik da izvede.

Sve što je uradio, pretvorilo se u katastrofu. Svi njegovi „prijatelji" – Nemačka, Crna Gora, Ujedinjeni Arapski Emirati – u međunarodnim institucijama otvoreno rade u interesu albanske republike Kosova. Ni u odnosu prema Rusiji, koji takođe ima uticaja na domaće glasače, nije se proslavio.

Džabe mu priče o milijardi evra kredita i mnogo moćnim topovima koje će mu dati Vladimir Putin, te laži nisu prošle ni pre dve godine, kad je takođe pominjao milijardu evra ruskog kredita za Železnicu Srbije i nove MIG-ove. Srpske opozicione stranke Vučić je podmitio ili zastrašio.

Na naprednjačku koalicionu deponiju priveo je hordu beznačajnih politikanata, od Pokreta socijalista do blaženopočivšeg Srpskog pokreta obnove. U saradnji s najglupljim liderskim tandemom u novijoj istoriji Srbije, Tadić-Đilas, demolirao je Demokratsku stranku.

I, ne zaustavlja se. Prvom prilikom, pred sledeće izbore, pokušaće da je dokrajči novim raskolom, koji će izazvati pomoću Borka Stefanovića . Plan je jednostavan: Srbiza će podelu inicirati „Programom u 24 tačke", koji je i napisan tako da ne bude prihvatljiv za većinu funkcionera i glasača DS-a.

Sukob će tinjati dok se ne raspiše tender za prodaju „Telekoma". Ljuti levičar Borko organizovaće proteste, tobož u zaštitu državnih interesa, telekomunikacijskih proletera i ostalih socijalnih slojeva. Demokratska stranka, koja je i sama, dok je bila na vlasti, najavljivala prodaju „Telekoma", neće moći da podrži proteste i eto raskola.

S imidžom urbanog Če Gevare u Prada cipelama, Borko će se nametnuti kao vođa nove socijal-demokratske stranke. Za pare, navodno, ne mora da brine. Vučić će ga finansijski podržati preko svog kriminogenog tajkuna…

Pored nekoliko istaknutijih demokrata, uz Borka će se naći pozorišni reditelj Sandokan Mladenović, sociolog Jovo Bakić i još neka nova, politički nekompromitovana, lica. Prepoznatljiva ideološka osnova, sveža energija i podržka režimskih medija trebalo bi da Stefanoviću donese bar 3-5 odsto glasača. Dovoljno i njemu za izborni debi, dovoljno i Vučiću za štetu koja će Demokratsku stranku svesti na granicu cenzusa.

Manipulativnu strategiju Aleksandra Vučića može da poremeti samo formiranje Nikolićevog bloka. Koliko god to strašno izgledalo, s obzirom na biografije političara i tajkuna koji bi trebalo da učestvuju u tom projektu, Tomislavu Nikoliću je zapala obaveza da oživi demokratske procese i suprotstavi se naprednjačkom čudovištu koje je stvorio.

A, to neće biti lak zadatak. Kao i svi ostali diktatori, Vučić će vlast braniti nasiljem. Uostalom, on to i sada, kad je najjači, vredno radi. Kako bi ostvario lične interese, krši Ustav i zakone, državne institucije koristi za progon svih protivnika, montira sudske postupke, preti, hapsi i otima imovinu.

Ako do toga dođe, a male su šanse da ga to mimoiđe, Vučić će na ulične proteste odgovoriti silom. Danas njegovi komunalci terorišu ojađene i osiromašene građane koji se švercuju u gradskom prevozu, sutra će policajci, žandar i vojnici, potpomognuti navijačkim grupama i naprednjačkim kriminalcima da udare na svakoga ko se usudi da organizuje demonstracije.

Ko ne veruje, neka se seti Vučićevih ranijih aktivnosti. Dva poslednja mitinga u čijoj je organizaciji učestvovao završila su se tragedijama. Tokom spaljivanja američke ambasade poginuo je mladi Zoran Vujović, na protestu povodom hapšenja Radovana Karadžića ubijen je Ranko Panić. U borbi za vlast Vučić je dokazao da bez griže savesti može da izaziva prolivanje tuđe krvi. Posle toga, može samo da se zamisli na šta će biti spreman da uradi kad dođe vreme raspleta.

S obzirom da pod kontrolom ima sve državne organe sile, ali i svoje stare drugare iz zemunskog, surčinskog i voždovačkog podzemlja, kao i huligane sa stadiona, Vučiću niko neće moći da se suprotstavi na ulici. I, ne treba. Prvi put, 2000. godine, s vlasti je oteran silom.

Sada bi bio red da ga građani, umesto bagerom, kukom i motikom, najure glasačkim listićima.Kako god bilo, Tomislav Nikolić će politički nadživeti Aleksandra Vučića. Novi politički savez, skrpljen od starih likova, svakako neće predstavljati budućnost Srbije, ali biće dovoljno da zaljulja diktatorov tron i uspori srljanje Srbije u naprednjačku provaliju.

 

©Geto Srbija

mterijal: List protiv mafije

VUČIĆEV TRON NA KLIMAVIM NOGAMA A ROK TRAJANJA NA VLASTI ISTIČE…

30. септембра 2015. 1 коментар

 

Dok je bio velikosrpski radikal, Aleksandar Vučić je govore ulepšavao citatima kneza Lazara, vladike Nikolaja i, naravno, Vojislava Šešelja. Transformisan u evroatlantskog naprednjaka počeo je da se oslanja na strane autoritete poput Maksa Vebera, Vinstona Čerčila i stare kineske mudrace. Posebno mu se svidela deviza legendarnog vojnog stratega Sun Cua: „Ako dovoljno dugo sediš na obali, dočekaćeš da reka pronese telo tvog neprijatelja".

Vučić se na ličnom primeru uverio u tačnost tog saveta. Strpljenje mu se isplatilo, jednog po jednog, bukvalno ili u političkom smislu, reka je odnela sve njegove protivnike: Miloševića, Đinđića, Šešelja, Đilasa, a i Nikolić beznadno tone. Ali, i Vučićev slučaj je iscrpljen, i pitanje je dana kada će i njega “prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“.

 

                   Predrag Popović

VREME JE ZA ODLAZAK-11

 

U aprilu, dok je usamljen i očajan šetao obalom vašingtonske reke Potomak, Vučić je jasno video kako voda nosi njega. S vlasti, pravo na dno prošlosti. Prizor ga nije iznenadio. Vučić je znao šta ga čeka u Americi.

Znao je da će u Beloj kući biti primljen na nivou balkanskog turiste i da će umesto poziranja s uticajnim političarima imati priliku samo da se suoči s njihovim staferima, koji će mu preneti spisak novih zahteva. To se i dogodilo. Osim slučajnog susreta na hodniku, daleko od Ovalnog kabineta, sa republikanskim senatorom Džonom Mekejnom, imao je samo dva značajna sastanka, i to s Viktorijom Nuland, pomoćnicom državnog sekretara za Evropu i Evroaziju i sa Suzan Rajs, savetnicom za nacionalnu bezbednost predsednika Obame.

Sve što je čuo, svodilo se na – gotov si, Vučiću.

Pored starog i dobro poznatog zahteva da se kazne krivci za smrt braće Bitići, američkih državljana i istaknutih terorista UČK-a, srpski premijer je suočen s još tri značajna problema: 1. slučaj Miroslava Miškovića, 2. reketiranje američke kompanije „Kontinental Vind Partners" (CWP)  i 3. distanca Srbije od Rusije.

Vučić je znao da se Mišković obratio američkim lobistima za pomoć, prikazujući svoj sudski postupak kao zloupotrebu pravosuđa od strane izvršne vlasti. Međutim, ni Vučićev zaštitnik Majkl Kirbi, američki ambasador u Beogradu, nije imao informacije o tome da je u Stejt Departmentu već procenjeno da je tužba protiv Miškovića neosnovana.

Drugi problem je kompleksniji, pošto je u njega involvirana američka kompanija koju vodi Mark Krendal, muž Lidije Zilme Udovički, čija sestra Kori je aktuelna ministarka u Vladi Srbije.

U izgradnju vetroparka u Banatu CWP je investirala oko 300.000.000 evra, ali posao kasni jer neko iz Vučićevog okruženja traži dva miliona evra, kako bi omogućio dozvole za priključenje u sistem Elektorprivrede Srbije.

Bez otvaranja diskusije na te teme, Vučiću je izdato naređenje da hitno nađe rešenje. Pravosudni progon Miškovića mora da se zaustavi, a CWP-u mora da bude omogućeno normalno poslovanje i, naravno, reketaš mora biti otkriven i kažnjen. Vučiću je ostalo da samo muca, sleže ramenima i prediše nad sudbinom.

Treće naređenje je glasiloSrbija mora odlučno da se distancira od Rusije, samo takvim postupkom može da dokaže rešenost da nastavi proces priključenja Evropskoj uniji. Taj zahtev nije iznenadio Vučića.

Svaki put kad bi mu neki zapadni diplomata pomenuo taj uslov, srpski premijer bi odrecitovao tra-la-la bajku o nesvrstavanju ni na jednu stranu i, kao dokaz podrške evroatlantskoj antiruskoj kampanji, odluku Srbije da ne prizna otcepljenje Krima od Ukrajine.

No, to više ne zadovoljava Amerikance. Ne zanimaju ih priče o rusofilstvu Tomislava Nikolića i Ivice Dačića. Odlično obavešteni vašingtonski moćnici dobro znaju da Nikolićevi stavovi nisu bitni, a da Dačić bespogovorno izvršava sve američke naloge jer dobro zna da mu opastanak na slobodi i političkoj sceni zavisi od toga da li će i kada će CIA i DEA otvoriti dosijea Darka Šarića i Rodoljuba Radulovića, zvanog Miša Banana.

Bez uvijanja, Amerikanci su Vučiću otkrili da imaju saznanja o tome kako upravo on dotura Rusima poverljive informacije. Vučić je bio oprezan, ruskim diplomatama uvek je preko posrednika plasirao sva značajnija obaveštenja. Uzalud. Majstori iz CIA su lako ušli u trag informacija koje su dali samo Vučiću, tako da su njegovi pokušaji da odgovornost svali na Nikolića i Dačića izgledali kao detinjasta igra.

Još dok je leteo iznad Atlantika, na povratku u svoj kalifat, Aleksandar Vučić je shvatio da su ga Amerikanci pustili niz vodu. Brzo se uverio i kako će porinuće izgledati u praksi.

Kao što su pažljivo isplanirali Vučićevo instaliranje na vlast, eksperti iz Lenglija su detaljno pripremili projekat „postvučićevske Srbije". Nezainteresovani za njegove marketinške trikove i lažna ili iskrena obećanja, njima svejedno, pokrenuli su proces rušenja diktatora.

Odmah po povratku iz SAD, Vučić je obavešten da je ambasador Kirbi jednom od kolega, pred nekoliko svedoka, postavio pitanje: „Šta mislite o Miodragu Kostiću kao potencijalnom budućem premijeru Srbije?"

Ne čekajući odgovor, Kirbi je s osmehom i naglašenom podrškom toj ideji nahvalio Kostića kao uspešnog biznismena koji odlično razume političke procese, što je dokazao odnosom prema Ukrajini, u kojoj je razvio krupne poslove.

Da li Amerikanci zaista žele da na mestu premijera vide Kostića ili ga tom pričom samo da testiraju, Vučiću nije ni bitno. Šokirala ga je već činjenica da se uopšte pominje mogućnost da ga neko nasledi. I to sad, kad je najjači, bar u svojim očima, na „Pinku" i u „Informeru".

Vučić još nije stigao ni da se osveži infuzijom, a stigla ga je nova nevolja. Na sednici Vlade Srbije, održanoj u četvrtak 18. juna, glasalo se o predlogu britanske rezolucije o Srebrenici, koja je trebalo da se usvoji na sledećoj sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, ali je to sprečio ruski veto!!!!

Iako stav Srbije niko nije ni tražio, niti ima ikakav značaj, osim za unutrašnje političke i propagandne potrebe, Vučić je hteo da proveri raspoloženje članova svog kabineta i dokaže da u državnom vrhu vlada idilično jedinstvo.

Bolje da nije. Troje ministara dalo je podršku rezoluciji koja na najteži način optužuje Srbe i Srbiju za genocid nad Bošnjacima u Srebrenici. Prema neproverenim informacijama, za rezoluciju su glasali Zorana Mihajlović, Kori Udovički i Dušan Vujović.

Uostalom, nije ni bitno ko je odbio da slepo sledi premijerov politički avanturizam, američka poruka je bila sasvim jasna – uvek i po svakom pitanju može da se politički uzdrma Vučićev tron.

Pored prezentacije političke moći, Amerikanci su izvršili i neku vrstu čistke u srpskoj Bezbednosno-informativnoj agenciji. S mesta savetnika šefa BIA smenjeni su Radivoje Mičić i Duško Bobić. Oni su osumnjičeni da pripadaju tvrdoj proruskoj grupi i da su, kao takvi, nepodobni za vršenje funkcija u vrhu tajne policije.

Mičić i Bobić su iskusni obaveštajci. Iako su imali dug staž u Službi, nisu bili politički kompromitovani, ali smenjivani su i u vreme režima Tadić-Dačić. U BIA ih je vratio Nebojša Rodić, prvi Vučićev kadar na čelu tajne policije. Međutim, mimo Vučića, sada ih je penzionisao direktor Aleksandar Đorđević – tvrdi za Tabloid izvor iz BIA.

Đorđević je istovremeno kad i Vučić, ali u nezavisnom aranžmanu, putovao u Sjedinjene Države. Kao dokaz lojalnosti, poneo je rešenja o uklanjanju dvojice „ruskih špijuna" iz BIA. Nije poznato kakva uputstva za dalje delovanje je Đorđević dobio od šefova iz CIA.

Veliki Vučićev poraz predstavlja i imenovanje Dragana Bujoševića za direktora Radio-televizije Srbije. Iako Bujošević, u skladu sa svojim karakterom i profesionalnim kvalitetima, neće predstavljati neku ozbiljniju prepreku režimskim medijskim kombinacijama, Vučić je tu kadrovsku igru, kao i sve ostalo, shvatio kao ličnu diskreditaciju i značajno ograničenje moći.

I na ovaj način Amerikanci su premijeru pokazali ko vuče konce. Vučiću je ostalo samo da upregne Dragana J. Vučićevića i preko „Informera" pokrene kampanju kompromitacije „žutog Bujketa".

Amerikanci disciplinuju Vučića na sve načine. Uz političke pritiske i kadrovske vrteške život mu zagorčavaju strateškim spletkama poput puštanja, pa vraćanja Šešelja u Hag, hapšenjem i oslobađanjem Haradinaja i, naročito, pritvaranjem Nasera Orića, s kojim Vučić ne zna šta da radi.

Uporedo s tim, sve su glasniji prigovori srpskom režimu zbog medijske cenzure, kao i podrška pojedincima koji su izloženi progonu kakav već mesecima trpi Saša Janković. Da stvar bude gora, Vučić je suočen i s brutalnim finansijskim ucenama i to ne samo od Međunarodnog monetarnog fonda. Snažan udar ga čeka na susretu s Angelom Merkel, koja će zahtevati da Srbija hitno podmiri 190 miliona evra duga „Velefarma" prema „Štadi".

Od osnivanja Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić pokušava da se predstavi kao prvi srpski lider koji ima apsolutnu podršku SAD i EU. Sa stranim predstavnicima uspostavio je harmoničan odnos, kako oni drmaju, tako se on trese. Odradio je dobar posao.

Stvorio je sve uslove za zaokruženje državnosti albanske republike Kosovo, pristao na promene Ustava koje će ozvaničiti trajni gubitak južne srpske pokrajine, stavio je celu Srbiju na uslugu NATO i zatezanjem odnosa s Rusijom naneo nenadoknadivu štetu našim političkim i privrednim interesima.

Međutim, uplašen činjenicom da mu je istekao rok trajanja na vlasti, počeo je da razmišlja taktički – malo glavom, malo dupetom.

– Znam da bi to mnogi jedva dočekali, ali moraću da ih razočaram, ja neću završiti kao Slobodan Milošević ili Zoran Đinđić. Njih dvojica su oboreni uz pomoć svojih najbližih saradnika. Za sve što se dešavalo pre 5. oktobra, za sve pljačke, ratove, inflaciju i sankcije, za sve je kriv samo Milošević.

Za sve zlo koje je Srbiju snašlo dolaskom DOS-a na vlast, kriv je samo Đinđić. Pa, neće da može… Ko misli da mu je korisno da krene protiv mene, neka to radi, ali mora da bude svestan da se neću predati tek tako, bez borbe.

Kad sam javno zahtevao da u ovim teškim danima budemo jedinstveni nisam se šalio. Ili ćemo zajedno da prođemo kroz ovu krizu ili ćemo zajedno da padnemo – rekao je Vučić na prvom sastanku s najbližim saradnicima po povratku iz Vašingtona.

Tek da pretnja bude jasnija, naglasio je kako o svima zna sve i poseduje dokazeza koje bi bilo bolje da se nikada ne pojave u medijima".

– Vučićeve pretnje svi su shvatili krajnje ozbiljno. U vrhu SNS-a i naročito u Vladi nastala je panika. Neko je pustio glas da Vučić ima dosijea svih saradnika i da, osim njega, samo Andrej zna od koga i kako dobija informacije iz BIA.

Navodno, na „crnoj listi" nalaze se Zorana Mihajlović, Zlatibor Lončar, Nikola Selaković, Maja Gojković, Radomir Nikolić, pa čak i Nikola Petrović i Petar Panić Pana. Tu su i ministri koji se javno zaklinju u lojalnost premijeru Nebojša Stefanović i Aleksandar Vulin.

Vučić se potrudio da raširi paranoju. Neko je, verovatno uz njegovu saglasnost, među naprednjacima proturio priču kako je Vučić, nezadovoljan tonom s kojim mu se obratila, skresao ministarki Jadranki Joksimović da pazi kako priča s njim, jer, kako je rekao, „na snimcima presretnutih razgovora koje je vodila s problematičnim likovima ima mnogo spornih stvari".

Možda je Vučić, po običaju, lagao, ali ostvario je cilj. Sada svi njegovi saradnici strepe jedni od drugih, dobro vagaju svaku reč i još otvorenije se ulaguju opasnom šefu – kaže za Tabloid izvor iz SNS-a,

Paranoja je uzela maha, a kako i ne bi kad svi znaju s kakvom lakoćom se Vučić odrekao Šešelja, Đilasa, Nikolića, Kosova... Posle toga, neće mu biti problem da, čim proceni da je vreme, odbaci Nikolu Petrovića ili bilo kojeg drugog saradnika u čiju lojalnost posumnja.

U Vučićevom ludilu ima sistema. Pošto je svoju piramidu vlasti formirao po sistemu kakav je video u svom omiljenom filmu „Kum", jasno mu je da će ga napasti neko blizak, u koga ima poverenja.

Ako je sebi odredio ulogu Majkla Korleonea, a bratu Andreju, Sonija, najozbiljniji kandidati za Freda su Petrović i Lončar. Suviše su autonomni, imaju svoje poslove i ambicije, ne zavise od volje vođe, uvek mogu da zadovoljenje interesa potraže na nekoj drugoj strani.

Poznato je da je Petroviću mnogo važniji partner Stanko Subotić nego Vučić. Lončar je oslonjen na dugogodišnjeg ortaka Aleksandra Đorđevića, koji BIA vodi prema uputstvima koje ne dobija od Vučića, nego od Amerikanaca. Za njih dvojicu premijer nema rešenja, može samo da se nada da ga neće prodati.

Nema rešenja ni za Zoranu Mihajlović. Zahvaljujući davno stečenoj čvrstoj podršci stranaca, Mihajlovićeva je dovoljno sposobna i odlučna da, u određenom trenutku, izazove podele u SNS-u i suprotstavi se Vučićevoj samovolji. Kad dođe do haosa, a taj trenutak je sve bliži, ona može da predvodi grupu nezadovoljnih naprednjaka, koji nisu zadovoljili apetite.

Zbog svih problema, Vučić je odustao od rekonstrukcije Vlade i sređivanja stanja u svojoj stranci. Na raspuštanje Vlade i raspisivanje vanrednih republičkih izbora, koje je planirao da veže s vojvođanskim, krajem decembra, odlučiće se samo ako uspe da preko leta konsoliduje stanje u SNS-u i izgladi odnose sa Amerikancima. Da bi ispunio tu nemoguću misiju moraće da se, kako zna i ume, izvuče iz sudske afere s Miškovićem.

Ne sme da prizna propast slučaja na kome je, još pre tri godine, gradio autoritet bespoštednog borca protiv kriminala i korupcije, a ne može ni da odbije zahtev da se okonča ta pravosudna predstava.

I da bi ispunio drugi američki uslov – omogućavanje kompaniji CWP normalno poslovanje – mora da smisli neki hudinijevski trik, pa da kazni reketaše iz svog okruženja, ali tako da ih ne naljuti i ne okrene protiv sebe. Neće mu biti lako ni da se distancira od Rusa. Svidelo mu se da sedi na obe klupe, iako ni na jednoj nije rado viđen.

Vučićeva borba za opstanak na vlasti osuđena je na neuspeh. Tron mu je ozbiljno poljuljan, to više ne može da sakrije od svih kojima se zamerio, a koji raspolažu kvalitetnijim informacijama od onih koje nudi „Pink".

Vučić je dokazao da nema pojma o politici. Dok on vodi marketinšku kampanju i brine za trenutni rejting, krupni igrači na mnogo realniji način štite svoje interese. Da je biznis važniji od populizma Vučić će se uveriti kad bude prekasno.

Mnogima se zamerio, jedva su dočekali da vide kako mu brod tone. Čim je procurela vest da je Miodrag Kostić pretendent na mesto premijera, obradovali su se i oni koji o njemu ne misle dobro.

Naprosto, raposloženje je takvo da je svako dobrodošao, samo neka Vučić ode. Ne znam da li je tačno, ali prepričava se kako je Kostić, kad je upitan da li je tačno da će postati premijer, rekao: „Što se tiče ove Vlade, veliki sam optimista, neće dugo". Taj optimizam dele i mnogi građani – kaže za naš magazin odlično obavešten izvor iz SNS-a.

Kad je prvi put pao s vlasti, kao radikalski ministar protiv informisanja, Aleksandar Vučić je potonuo u duboku depresiju. Iako je i tada činio stravične zločine prema demokratiji, medijima i nepodobnim pojedincima, mogao je da alibi traži u činjenici da je bio samo jedan od šrafova u crno-crvenom mehanizmu zla.

Pad s ovog nivoa vlasti, svojstvenog samo diktatorima, boleće mnogo više. To zna i Vučić, zato će tron braniti svim sredstvima. Kao neprijatelje etiketiraće sve: Amerikance, svoje saradnike, tajkune, opozicionare, sve građane koje je pretvorio u taoce svog politikantskog avanturizma. No, sve mu je uzalud. I Hitler je 1943. bio opasan protivnik, pa su i tada svi znali da ga čeka poraz. Kao danas Vučića.

 

 ©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DUŠAN PETROVIĆ: “DEMOKRATSKA” PLJAČKA PREKO “INTER-KOPA”

19. фебруара 2013. 12 коментара

 

  Preduzeće Inter-kop iz Šapca je pod zaštitom nekadašnje vlasti ojadilo banke za oko 50 miliona evra, ostalo dužno kooperantima i iz državnog budžeta pokralo desetine miliona evra.

  Novac je najvećim delom otišao bivšem vrhu Demokratske stranke i Dušanu Petroviću, ali ni nova vlast ne pokazuje interes da rasvetli ovu aferu.

 

Piše: major Goran Mitrović

  OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

  Novi vlastodršci se iz ovog slučaja uče kako se lagodno kradu pare, a narod plaća njihovo "školovanje".

Inter-kop je sa sobom, u stečaj, povukao još najmanje dvadeset šabačkih preduzeća, i ostavio bez posla još najmanje dve hiljade radnika.

 

 

  Preduzeće Inter-kop osnovano je 1991. godine i registrovano na adresi Beogradski put BB, naselje Mišar u Šapcu.

Po konsolidovanom finansijskom izveštaju za 2011. godinu ono je ostvarilo čist dobitak od 178.645.000 dinara i zapošljavalo 1.264 radnika.

Po izveštaju Ministarstva građevinarstva i urbanizma od početka septembra 2012. Inter-kop je bio u blokadi za 2,5 milijardi dinara.

Kratak je put od milijardera do prosjaka, bar u Srbiji i bar za one koji svoj uspeh duguju političarima na vlasti.

Po izveštaju Agencije za privredne registre (APR) jedini vlasnik Inter-kopa sa uplaćenim novčanim kapitalom od 150.602,41 dinara na dan 17. januara 2005. jeste Rade Nikolić, dok je direktor Savo Krunić.

U Nadzornom odboru su Sanja Nikolić i Aleksandar Stanović.

  Dobro obavešteni, međutim, tvrde da iza Inter-kopa faktički stoji Miroslav Bogićević, vlasnik Farmakoma MB i nezasiti tajkun iz Šapca.

Takođe, tvrdi se da je projekat Inter-kop osmislio Dušan Petrović, nekadašnji ministar pravde, pa poljoprivrede, takođe iz Šapca.

Upravo zbog bliskosti ovog političara, kome je u poslovnim krugovima nadimak Mister 10 odsto, po procentu koji je za sebe uzimao od svakog posla, Inter-kop je krenuo nizbrdo i to onog trenutka kada je Petrović ne samo izgubio ministarsku fotelju, već i ušao u sukob sa aktuelnim vrhom Demokratske stranke koji drži dvojac Dragan Đilas i Bojan Pajtić.

U ovoj informaciji, se u suštini, krije razlog propasti Inter-kopa, budući da se u pomenutom izveštaju Ministarstva građevinarstva Srbije, tvrdi kako je najveći dužnik Inter-kopa pokrajinski Fond za kapitalna ulaganja, koji drži Bojan Pajtić.

Dok je Inter-kop još bio u milosti žutih vlastodržaca, priča je tekla sas vim drugačije.

U svom pismu državnom tužiocu Zagorki Dolovac, ministru odbrane Draganu Šutanovcu i još nekim ministrima i samoj vladi Srbije od juna 2010. grupa policijskih službenika iz Šapca između ostalog piše: "Potrebno je proveriti poslovanje firmi: Inter-kop, Golub-petrol, Lamela, Max Petrol, Top Šped, Ajant, Duga, Miki turs, Bane turs itd.

Tu ćete naići na veliki broj zloupotreba službenog položaja, falsifikovanja službenih isprava, falsifikovanja faktura, krijumčarenja nafte i naravno utaja poreza, kao i drugih krivičnih dela!"

Na ovaj dopis niko od državnih funkcionera nikada nije reagovao.

I Sindikat radnika Novog Beograda krajem maja 2011. godine javno objavljuje da Dušan "10 Odsto" Petrović obrće milione evra  preko sledećih preduzeća: Inter-kop. direktora Save Krunića, Top-kalk iz Jazovnika, Alfa RS, Pro-kalk, Vodoterm, Auto Italija…

  U vreme kada je Dušan Petrović bio u vrhu DS-a ni Beogradska vlast nije bila gadljiva na milione evra koje je krala preko Inter-kopa.

Tako je ovo preduzeće učestvovalo i u rekonstrukciji beogradskog Bulevara kralja Aleksandra, a za te radove je iz gradskog budžeta plaćeno 17 miliona evra.

Naknadnim proverama je utvrđeno da su radovi vredni jedva 11 milona evra, odnosno da su izvođači radova, pa tako i šabačka firma, naduvanim računima protivpravno prisvojili oko šest miliona evra.

Afera je, kao i obično, zataškana.

Inter-kop je bio i izvođač radova na jednom skoro zaboravljenom novom "Skadru na Bojani", odnosno Glavnom poštanskom centru za Beograd, izgrađenom na 30.000 kvadratnih metara u Zemunu.

Za ovaj poduhvat Pošte Srbije su izvođaču radova platile 15 miliona evra, ali objekat i dalje nije u funkciji, iako je prethodna vlast obećavala da će da proradi najkasnije do kraja 2012.

Očigledno je da se "fušerilo" na svakom mestu kako bi što je moguće više novca od investicije otišlo Dušanu Petroviću i ostalima iz vrha DS-a, pa tako Inter-kop nije ni završio započete radove.

Urađena je, u stvari, samo fasada koju je u predizbornoj kampanji obišla stara vlada na čelu sa Mirkom Cvetkovićem.

U 2006. je Interkop imao poslovni prihod u visini od 2.192.690.000 dinara, sledeće godine on narasta na 3.856.430.000, u 2008. to je već 5.092.130.000. U 2009. godini, pošto su smanjeni državni prihodi usled svetske krize, opala je i zarada Interkopa, koji tu godinu završava sa ipak impresivnom sumom od 5.049.481.000 dinara.

Za samo tri godine vlasti Tadićeve ekipe, Interkop je duplirao svoje prihode.

I iz ovoga se vidi koliko je ovo preduzeće bilo blisko srcu, ali i novčanicima onih koji su svojevremeno vodili državu.

 

  Najveća pljačka, međutim, odigrala se u finansijskom sektoru i to opet uz pomoć Petrovića i ekipe iz vrha DS-a, a ove mahinacije ne ulaze u godišnje izveštaje i nemoguće je ući im u trag preko APR-a.

Inter-kop je u ovom trenutku raznim bankama u Srbiji dužan ukupno 22.662.777 evra i 2.881.871.637 dinara, bez ikakvog izgleda da taj novac ikada vrati.

Najviše je šabačko preduzeće uzelo od Komercijalne banke: 8.500.000 evra i  320.000.000 dinara.

Najgore je, međutim prošla ionako slaba Srpska banka koja je izgubila  1.500.000 evra i 554.000.000 dinara.

  Srpska banka je akcionarsko društvo, gde država ima 98 odsto akcija i samim tim potpunu kontrolu nad njenim poslovanjem.

Predsednik izvršnog odbora banke je Ivan Maričić, koji je na to mesto došao 2009. godine sa funkcije direktora Uprave za trezor Ministarstva finansija.

Članovi Izvršnog odbora su Ivan Ristić i Sonja Zigova Kovačević, koja je prethodno bila pomoćnik direktora Uprave trezora.

Ovakva direktorska trojka potekla ispod skuta Mlađana Dinkića nije ni htela, ali ni mogla da vlastima kaže "ne" i odbije davanje nekog kredita Inter-kopu.

Predsednica Upravnog odbora Srpske banke je Biljana Janjić, iz brokerske kuće Mediolanum, članovi su: Branka Sredojević, Tanja Vasiljević, Vidosava Džagić i Zoran Bogetić (profesor Ekonomskog fakulteta i stalni savetnik preduzeća Montecco Inc.).

Srpsku banku, koja i onako spada u male banke u Srbiji (prihod u 2011. godini 262.160.000 dinara), gubitak oko sedam miliona evra, koliko je uzeo Inter-kop, teško će uzdrmati.

Postoji velika šansa da će na kraju, isto kao i u slučaju Agrobanke, ceo trošak snositi obični građani Srbije, dok će Dušan "10 odsto" Petrović, Miroslav Bogićević, Rade Nikolić i ostali proći nekažnjeno.

Vredi još napomenuti da je i Fond za razvoj Srbije Inter-kopu poklonio 200.000.000 dinara, ali nije jasno po kom osnovu.

U svakom slučaju, pljačka preko Inter-kopa ugrožava opstanak 14 banaka i dvadesetak preduzeća (kooperanata) iz Srbije kojima je ovo preduzeće ostalo dužno.

Isto tako, ugroženo je trenutno oko 2.000 radnika i njihovih porodica kojima je jedini prihod bila plata zarađena u ovom šabačkom preduzeću, a koju primaju sa višemesečnim zakašnjenjem, ako je uopšte i prime.

 

  Obaveze Inter-kop, Mišar, Šabac, prema bankama sa stanjem na dan 1. januara 2012.  godine zvanično iznose:

Komercijalna banka 8.500.000 evra i 320.000.000 dinara,  Hypo Alpe Adria 4.600.000 evra, Čačanska banka 4.182.777 evra, Societe G.B. 2.280.000 evra, Eurobank milion evra, Erste bank 600.000 evra,  Srpska banka 1.500.000 evra i 554.000.000 dinara, UBB 550.000.000 dinara, Poštanska štedionica  500.000.000 dinara,  AIK banka 298.400.000 dinara, Unikredit bank 200.000.000 dinara, Fond za razvoj Srbije 200.000.000 dinara, Credy banka 119.471.637 dinara, Raiffeisen bank 100.000.000 dinara, Jumbes banka 40.000.000 dinara.

Ukupno obaveze po kreditima iznose 22.662.777 evra i još  2.881.871.637 dinara.

S obzirom da su najveći plasmani Srpske banke išli Inter-kopu, ali i Farmakomu MB, postojao je šaljivi predlog da se ova banka preimenuje u Šabačku banku.

 

  Ljubodrag Ristić je jula 2012. objasnio sistem krađe na svom blogu:

"Godine 2004. bio sam angažovan od strane kompanije Dunav osiguranje, pored ostalih poslova i na sagledavanju uzroka požara u privatnom preduzeću Uno Martin u Mišaru, pa u preduzeću Melamin ili Melamin DJnikada nisam uspeo da utvrdim o kojem se preduzeću radilo.

Molili me ljudi iz Dunava da pomognem jer, govorili su mi da Dušan Petrović (advokat iz Šapca) sa grupom tajkuna koje je sam klonirao, preko kompanije Dunav Osiguranje finansira Demokratsku stranku, ne zaboravljajući naravno ni svoje interese….

Oni su instriuisani, jer to sami nikada ne bi znali, da od Dušana Petrovića unapred dobiju sigurne poslove. Po volji DS!

Onda osiguraju vajnu i svu drugu imovinu, na lažnjaka, koje se zove nadosiguranje.

Onda odu u Banku (a sve unapred  dogovoreno sa Dušanom Petrovićem i bratijom) i dobiju kredite, po principu uzmi Ago koliko ti drago!

Dušan Petrović zna šta je vinkulacija polisa osiguranja, oni nemaju pojma, oni samo glume poslovne ljude, a po obrazovanju oni su tačka, odnosno najprostiji geometrijski oblik koji nastaje kada olovka samo padne na belu podlogu.

Dakle, uzmu kredit, a garancija za vraćanje istog je polisa osiguranja.

Imovina se, radi dobijanja što većeg kredita, osigura na znatno višu vrednost nego što stvarno jeste.

Krediti se uredno servisiraju, jer su poslovi unapred dobijeni, sve je formalno po zakonu, a ustvari sve je vrhunski kriminal…

A Bogićević i dalje vedri i oblači, a pored njega po istom principu, i prevarant iz Republike Srpske, vlasnik firme (de iure) Inter kop, sve pod okriljem anđela – zaštitnika i čuvara Dušana Petrovića”.

 

  ©Geto Srbija

List protiv mafije

PETAR ISKENDEROV: Kome je u interesu Dačićeva munjevita diskreditacija?

8. фебруара 2013. Коментари су искључени

 

  KO STOJI iza propagandne kampanje bez presedana čak i po srpskim merilima, protiv predsednika vlade i ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića?

To pitanje je po svojoj oštrini zasenilo čak i prvi susret Predsednika Srbije i Kosova, mada, može biti da će se upravo „kosovski trag” pokazati kao ključni u odnosu na događaje oko šefa vlade.

demokratska-stranka

 

 

  Srednjevekovni engleski franjevački fratar i filozof Viljem Okam, jednom je formulisao važan metodološki princip u spoznaji stvarnosti, koji je danas poznat pod nazivom „Okamova oštrica”.

Princip kaže da „nije potrebno bez neophodnosti umnožavati pretpostavke”.

Drugim rečima – ne treba izmišljati nove okolnosti da bi se objasnila ova ili ona pojava, ako se može proći i bez njih.

 

 

 

Razvoj skandala oko Ivice Dačića ilustrativno podseća na tu jednostavnu istinu.

Upravo široki spektar preduzetih mera protiv njega – od tek sada „pristiglih” materijala o njegovim sastancima sa ljudima bliskim odbeglom „narko-kralju” Darku Šariću tokom 2008-2009. godine, do provokacije nogama i ostalim delovima tela pseudo-voditeljke emisije „Nemoguća misija” – daje osnova da se pretpostavi da se ovde radi o prilično primitivnom scenariju, ali sa veoma jasnim političkim ciljem.

Zbog toga ima smisla zaobići žestoke rasprave o (ne)krivici ili (ne)upućenosti Ivice Dačića i pozabaviti se drugim, mnogo važnijim pitanjemko ima koristi od ovakve munjevite i višestruke diskvalifikacije Premijera, ministra unutrašnjih poslova, vođe socijalista i – da ne propustimo – glavnog pregovarača Srbije u pregovorima o Kosmetu?

U najmanju ruku, postoji 5 mogućih scenarija.

  Prvi – najmanje verovatan – povezan je sa rastućim nezadovoljstvom ovakvom politikom totalnih ustupaka srpske vlade po pitanju Kosova, sa kojom se upravo Dačić poistovećuje.

Sa te tačke gledišta, njegova diskreditacija i njegovo uklanjanje sa političke scene mogu izgledati kao odgovarajuća dejstva srpskih patriota.

Međutim, srpske patriotske snage u ovom trenutku ne preživljavaju baš najbolja vremena i pitanje je da li su oni sposobne za realizaciju ovakvog scenarija, čije niti očigledno ne dosežu do kosmetskih Srba ili Demokratske Stranke Srbije.

  Drugi scenario zasnovan je na potpuno suprotnoj premisi.

Dačića sa političke scene žele da uklone suprotne snage, one koje smatraju nedovoljnim njegove ustupke prema Prištini.

Ova opcija izgleda mnogo ubedljivija – imajući u vidu znatne promene u taboru glavnih arhitekata nezavisnog Kosova.

Pre nekoliko dana je napustila položaj glavni saveznik kosmetskih separatista u američkoj administraciji – državna sekretarka Hilari Klinton.

Za nju završetak „Kosovskog projekta” predstavlja, bez ikakvog preterivanja, porodičnu stvar, koju je započeo njen suprug Bil.

A taj projekat se ne može smatrati završenim, sve dok Beograd ne prizna nezavisnost Prištine.

Međutim, takav potrebni sporazum Dačić-Tači, nije zaključen.

Zbog toga bi izgledala logična težnja odlazeće madam Klinton, da u znak odmazde zada svoj poslednji udarac.

A sprovodnika američkog uticaja na srpskoj političkoj sceni i u određenim konkretnim ministarstvima, danas ima u izobilju.

  Treći – ne manje prihvatljiv scenario pretpostavlja da su se protiv Dačića urotile one snage koje u ovom trenutku ne interesuje Kosovo, već njihov povratak na vlast.

Sa te tačke gledišta, izabran je zaista ugodan trenutak.

  Tu je i četvrti mogući scenario – na koji je, između ostalih, akcenat stavio i britanski balkanolog Tim Džuda i niz drugih zapadnih posmatrača.

Po toj verziji, slabljenje pozicije Ivice Dačića, čak i uz formalno očuvanje premijerske funkcije, objektivno ide na ruku SNS i Aleksandru Vučiću lično.

Sličan scenario, za razliku od prethodnog, ne zahteva prevremene izbore, već znači samo preraspodelu snaga i uticaja u okvirima postojeće vladajuće koalicije.

Karakteristično je međutim, sudeći po raspoloživim informacijama, da u samoj Srpskoj naprednoj stranci postoje dijametralno suprotstavljena mišljenja po pitanju stepena odgovornsti Dačića.

A to znači da u svakom slučaju, inicijator antipremijerske kampanje nije bila SNS kao takva.

  U vezi sa tim zanimljiva je pojava na uticajnom turskom sajtu TUIC Akademi, teksta sa potpisom uglednog lokalnog analitičara Dileka Kutuka (DilekKütük), koji je teško drugačije okarakterisati nego kao panegirik lično Aleksandru Vučiću.

Evo samo jednog karakterističnog citata: „Raste poverenje u novu vladu Srbije, koja je formirana posle izbora 2012. godine.

Među razlozima rasta poverenja, ne treba isključiti ni uticaj važnih i smelih koraka u borbi protiv korupcije u zemlji.

Sa tim u vezi, treba istaći napore potpredsednika vlade Aleksandra Vučića, koji je osvojio narodne simpatije usled svoje aktivne borbe protiv korupcije”.

  Tako operativna izjava neposredno po izbijanju vrućeg skandala i akcenat određenih turskih krugova na Vučića kao naslednika Dačićevog – predstavlja veoma važnu činjenicu, na osnovu koje se mogu izvući buduće promene geopolitičkog vektora u Srbiji i oko nje.

 

 

 

  I na kraju, peti scenario je rezultat odbrane samog Ivice Dačića, koji je izjavio da je to osveta kriminalnog miljea zbog njegove borbe protiv kriminala.

Po njegovim rečima, odgovarajuća informacija o vezama sa Rodoljubom Radulovićem „tiho je poslata u arhivu, da bi se iskoristila za pritiske i ucene kada za njih dođe vreme”. 

No, ukoliko je to stvarno tako, tada u srpskom društvu mogu da se pojave ne manje bolesna pitanja, sad već direktno Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Jer ispada da ono u poslednjih nekoliko godina, ili nije moglo, ili nije htelo, da istraži neke jednostavne ali za srpski i balkanski kriminal ključne prestupničke dilerske lance.

  Već u nedeljama koje slede, moguće je razjašnjenje više ukazanih scenarija ili možda, pojava novih.

Tada će i postati jasno ko je iznad glave Premijera i ministra unutrašnjih poslova nadneo „Okamovu oštricu”.

Jedino što se stiče čvrst utisak, da ni jedan razvoj događaja neće doneti dobrobit Srbiji, Srbima i srpskim nacionalno-državnim interesima.

©Geto Srbija

Fakti

SRBIJA: DOM ZA PLJAČKANJE I MUČENJE

1. фебруара 2013. 4 коментара

Posledice zapanjujuće pljačke stoleća koju je izvela Demokratska stranka za deset godina svoje vladavine Srbijom, još nisu sagledane, a već su se pozicionirali nastavljači ovog bezumlje koje Srbiju vodi direktno u propast i brzi nestanak kao nezavisne države koja je imala i tradiciju, integritet i ugled u svetu.

SRBIJA VLADA SKUPŠTINA

Piše: Nikola Vlahović

Vođe Srpske napredne stranke nepogrešivo nastavljaju tamo gde je Boris Tadić stao.

Kontinuitet daljeg rasturanja Srbije obezbeđuje i njegov bivši šef kabineta, Miodrag Rakić, sada  „oficir za vezu“ između stare pljačkaše garniture i novih osvajača koji  otimaju aktivno a hapse selektivno.

Srbija je u rasulu, njenu imovinu prodaju a najpametnije rasteruju.

Nijedan multimilioner Demokratske stranke nije odgovarao za svoje pljačke, a svaki siromah koji se pobuni, može biti uhapšen kao državni neprijatelj.

Vlada i ministri znaju samo kolika su im primanja ali ne i čega je Srbija vlasnik.

Polovinom 2012. godine, stručnjaci Svetske banke, (EBRD) i MMF-a procenili su da ukupna imovina Republike Srbije ne prelazi 150 milijardi evra!

Ovaj neverovatan, uvredljiv i netačan podatak nije došao slučajno, jer ove tri svetske bankarske korporacije raspolažu većim delom srpskog spoljnog duga.

Ovi savremeni porobljivači Srbije, svoju besramnu procenu temelje na dugogodišnjoj politici kriminalizovanih političkih koalicija koje haraju kao da je došao sudnji dan, i kao da posle njih neće biti ničega, ni ove zemlje ni života u njoj!

Srbija je danas  potpuno nedefinisana država u kojoj  Vlada, ministri, parlament, predsednik i druge odgovorne institucije i ličnosti,  ne znaju osnovne informacije o sopstvenoj domovini, koja je za nekoliko decenija pretvorena u državnu razvalinu, čija je imovina nepoznata, čije su granice nedefinisane a suverenitet pogažen i potpuno suspendovan.

Fond obradive zemlje smanjuje se godišnje za 25. 000 hektara, i u takvoj atmosferi, srpske vlasti prodaju Ujedinjenim arapskim emiratima deset poljoprivrednih gazdinstava sa oko 9.000. hektara najkvalitetnijeg poljoprivrednog zemljišta, i to sve u okolini glavnog grada, Beograda, uključujući i gigant PKB, kome niko još nije utvrdio pravu vrednost niti može, jer takav resurs i nema cenu!

Ovako opkoljeni Beograd, čije će luke na Dunavu koristiti Emirati, ovim činom je zarobljen, a njegova izolacija je već izvesna, jer tamo gde posluje Šeik iz Ujedinjenih arapskih emirata, Evropska unija pravi privredni, tranzitni, politički i svaki drugi zid.

Sa druge strane, građanima Srbije je oduzeto pravo da upravljaju svojim granicama, nametnuta im je separatistička država u sred svoje ustavne (i istorijske) teritorije i prinuđeni su da gledaju kako Albanci naplaćuju carinu na novopostavljenim carinskim prelazima, uz pomoć Evropske unije, po želji Amerike i uz saglasnost vlastodržaca u Beogradu.

I sve to samo zbogdobijanja datuma za početak pregovora Srbije o ulasku u Evropsku uniju“!

OTIMAČI DRŽAVNOG BLAGA

Osim neutvrđenih granica i nasilja nad sopstvenom državnom teritorijom, Srbija je suočena sa potpunim haosom u institucijama sistema, pa tako niko sa sigurnošću ne može da tvrdi ša sve ova zemlja poseduje, šta je u vlasništvu države a šta je vlasništvo privatnih lica, gde je pokradena imovina, koliko je srpske imovine u posedu drugih država, koliko stvarno vredi ukupna imovina Srbije, u kojim zemljama se nalaze nevraćene državne zlatne rezerve iz ranijih epoha i mnogo toga još…

Rasprodaja Srbije, njene imovine, društvenih i javnih preduzeća, banaka, banja…, počela je početkom 2001. godine, kada na vlast dolazi takozvana Demokratska opozicija Srbije, zvana DOS.

Na zaprepašćenje stručne javnosti i građana, tadašnji guverner, tada fiktivne Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić, dekretom od 31. decembra te 2001. godine, šalje u stečaj najveće srpske banke, a sa njima i polovinu srpske privrede i kompanija koji su bili deponenti tih banaka.

Rasprodaja Srbije je mogla da počne, a dolaskom na vlast mafije Borisa Tadića, nijedan nacionalni interes više nije bio štićen.

Životinjskom pohlepom pljačkajući, uz pomoć i uz organizaciju svog šefa kabineta Miodraga Rakića, reketirajući privrednike, javna preduzeća, fondove i uzimajući iz budžeta koliko hoće, a odvajajući na račune najveći deo iz masnih donacija i kredita, Boris Tadić se osećao kao namesnik.

Kao da ga je neko važan, iz svetskog  centra, poslao da vlada ovom teritorijom.

Srpski predsednik, u dva mandata, ponašao sa kao Pontije Pilat.

Kada je prošle godine zbačen, očekivalo se da će nova, krhka i nametnuta koalicija, početi da uz pomoć Evropske unije i njenih institucija, povede borbu protiv kriminala i korupcije, i tako vrati makar trideset milijardi evra, koji su na računima Tadićeve mafije.

Ali, da je mafija Borisa Tadića opasna i vezana lancima, umesto u lanac, brzo će se pokazati.

Ona ističe svog čoveka koji počinje da trabunja o borbi protiv korupcije, a posle tih izgovorenih reči on sedi sa njima, pije belo vino i prebraja pare.

Dakle, nova vlast, koju predvodi Srpska napredna stranka, pokazala se, kao što se upućeni  delovi javnosti i očekivali.

Niko od bande Borisa Tadića nije u zatvoru!

Miodrag Rakić je na slobodi, njega i porodicu obezbeđuje čak osamdeset vojnih specijalaca!

A Rakić je bio Tadićev konsiljero koji je naplaćivao danak za svog šefa, i sabrao mu tri milijarde evra.

Bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac, da podsetimo, rasprodajom vojne imovine i naoružanja i namenske industrije zaradio je za sebe i svoj partijsko-poslovni klan preko 600 miliona evra.

Bojan Pajtić je, pljačkajući Vojvodinu, njene fondove, banke, bolnice, škole, a naročito Razvojnu banku Vojvodine i Metals banku, inkasirao sebi i svome klanu preko pola milijarde evra, i nekretnine u vrednosti od oko 200 miliona!

Bivši ministar Dušan Petrović je uspeo da se takođe omasti, prebacujući deo svoje imovine na više tajkuna, oko 700 miliona evra!

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je, kada se saberu sve njegove zarade, koje su prijavljene na APR-u, inkasirao oko MILIJARDU i DVESTA miliona evra!

Branko Radujko, bivši generalni sekretar Borisa Tadića, a potom direktor Telekom-Srbija, oštetio je ovo javno preduzeća za preko milijardu evra, prebacujući novac na račune Demokratske stranke, i na svoje.

On i njegov klan su, postoje dokazi, “teški“ oko 200 miliona evra!

Božidar Đelić, bivši ministar, ovajdio je sebe i stranku sa pola milijarde evra!

Doskorašnji premijer Mirko Cvetković, uspeo je, pod stare dane, da inkasira oko 600 miliona evra!

Oliver Dulić, sa bratom Modestom, gradonačelnikom Subotice, debelo se obezbedio. Računa se da su zgrnuli za sebe i svoje, preko 350 milion evra!

Bivši ministar Aleksandar Vlahović, rukovodeći rasprodajom preduzeća, omastio je stranku i sebe sa oko 550 miliona evra!

Koliko je drpio Vuk Jeremić?

A gde je ministar zdravlja u četiri mandata Tomica Milosavljević, gde je družina Mlađana Dinkića?

SNS i DS na istom zadatku: “OPLJAČKAJ I RASTURI”

Spisak Tadićevih mafijaša, koji su bili ministri, državni sekretari, ili stranački tajkuni, impresivan je.

Jer opljačkati za osam godina državu za 50 milijardi evra, nije mačji kašalj.

Srpska napredna stranka je, čim je ugovorena koalicija sa SPS-om, jer je međunarodna zajednica želela da gubitnik na predsedničkim izborima Boris Tadić ne postane premijer, jer on je spreman na sve gadosti, da saopšti da će njeni ljudi voditi “borbu protiv korupcije, organizovanog kriminala i preispitivanje privatizacije 20 preduzeća“.

I bi tako.

Niko od Tadićevih mafijaša nije otišao u zatvor!

Umesto da vrati 50 milijardi  opljačkanih para, mafija iz SNS-a je, pseći poslušna, potrčala u naručje Tadićevim lopovima, ljubeći skute i nudeći da sa njima, samo da se evropljani ne dosete, uđe u koaliciju.

Degutantno je kako se iz SNS najavljuju hapšenja.

A hapse se samo oni čije privođenje sudijama traži Miodrag Rakić!

Prošle nedelje iz kabineta predsednika Srbije saopšteno je da je administracija bivšeg predsednika Borisa Tadića, prilikom predaje dužnosti prošle godine, ostavila prazne kabinete, ispraženjen od lica i inventare, a pomela je i budžet, predviđen za rad do kraja prošle godine.

Odmah su se javili glasnogovornici iz SNS-a pokušavajući da opravdaju ovu pljačku, kojom je, takođe, rukovodio Miodrag Rakić.

Osim što je amnestirala pljačku tešku preko 50 milijardi evra, Srpska napredna stranka je, učešćem u novoj vladi, pokrila sve svoje kriminale u spoljnoj politici, uzdižući Vuka Jeremića, tog maloumnika koji je zadao teške udare srpskom ugledu u svetu.

Srpska napredna stranka nastavila je da uništava sve institucije.

Pokrila je zločinačke aktivnosti prethodne vlade na urušavanju pravne sigurnosti i oko reforme pravosudnog sistema.

Prethodni ministar odbrane Dragan Šutanovac uništio je Vojsku Srbije – njenu vojnu imovinu, namensku industriju, rasprodao je naoružanje i sveo je na lovačka društva.

Srpska napredna stranka nije ni prstom mrdnula da išta popravi.

Umesto toga, ministar odbrane je pokušao da se poigra sa Dmitrijem Rogozinom, potpredsednikom Vlade Ruske federacije, obećavajući nekakvu vojnu saradnju, a onda se okrenuo arapskim državama, da sa njima sklapa navodne poslove u naoružavanju.

Učinak Srpske napredne stranke u vladi može se oceniti kao nastavak zločinačke politike koju su sprovodili u prethodnoj stranci koja ih je odgajila, finansirala, a potom je izdali, kao što i danas izdaje nacionalne interese.

Namera Srpske napredne stranke da Ujedinjenim arapskim emiratima proda poljoprivredno zemljište, uglavnom oko Beograda, koje je hranilo ovaj grad, za desetinu miliona evra i dolara mita, koje su dobili njeni lideri, i tobož samo tri blindirana džipa i snajpersku pušku, pokazuje da se oni neće odreći svoje izdajničke uloge.

Javna paktiranja, šenlučenja i zajednička prizivanja izbora od strane Demokratske stranke i SNS-a, pokazuju da njihova rukovodstva predstavljaju istu kriminalnu organizaciju, koja je na istom zadatku- da opljačka Srbiju, otme od nje, rasturi…

RASPRODAJA DRŽAVNE IMOVINE

Jedna od nadležnih ustanova za ova pitanje, Direkcija za imovinu Srbije postoji tek od 1996. godine.

Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije, ona bi trebalo bi da se bavi ovim pitanjima.

Uostalom, i zvanično, Republička direkcija za imovinu vodi jedinstvenu evidenciju o nepokretnostima i zbirnu evidenciju pokretnih stvari (po vrsti i vrednosti).

Ali, nikada do današnjeg dana iz ove institucije nije saopšteno javnosti šta to Srbija ima, čega je vlasnik, ko imovinom suštinski upravlja.

Takođe, do današnjeg dana nijedna vladajuća koalicija „od dolaska demokratije“, nije detaljno popisala državnu imovinu, nego politički i režimski klanovi i njihovi centri moći namerno ovu temu drže što dalje od javnosti, sa ciljem da sakriju stvarno stanje.

Upravo zato je i bilo moguće da vrednosti srpske državne imovine svedena na 150 milijardi evra, ako je poznato da je samo imovina na Kosovu vredna oko 200 milijardi dolara (prema svim procenama, i domaćim i stranim).

Nepokretna imovina Srba čini 58 odsto vlasništva na Kosmetu, gde je uzurpirano milion katastarskih parcela obradivog zemljišta, livada i šuma vrednih 50 milijardi evra.

U kosovskom, dreničkom i metohijskom basenu nalaze se rezerve uglja za dva veka, a imovina 1.358 srpskih preduzeća, od kojih je većina nelegalno privatizovana, procenjuje se na više od 1,5 milijardi dolara.

Danas, 2013. godine, u pregovorima sa kosovskim Albancima, pregovarači sa srpske strane lakonski konstatuju kako je Srbija u prošlosti ulagala u razvoj kosovske privrede, ali da se „država do sada nije dovoljno bavila institucionalnom zaštitom svoje imovine na tom području“!

Ova besramna konstatacija, više govori od hiljadu drugih činjenica, kako je došlo do toga da jedna relativno stabilna, agrarna i industrijska zemlja postane prosjak na jugoistoku Evrope, čiju je bagatelnu cenu istakla Svetska banka, kao da sprema Srbiju za prodaju na berzi u Njujorku!

A kako i ne bi kad su u „domaćoj radinosti“ samo Železnice Srbije procenjene na 2,4 milijarde evra, što je takođe smišljeno urađeno kako bi budući koncesionar, kupac ili investitor, imao što manje brige oko realnog održavanja i unapređivanja te imovine.

DRŽAVA “ZAKONSKI OTIMA” OD SEBE

Bez obzira na činjenicu da je tačna vrednost državne imovine u Srbiji nepoznata i javnosti i onima koji su na vlasti, ima podataka koji daju makar delimičnu sliku stanja.

Tako je, na primer, država Srbija evidentirana kao vlasnik ukupno 656.583 objekta, 107.743 stana, 15.735 poslovnih prostora, 7.516 garaže, a u svom vlasništvu ima i  884.046 hektara poljoprivrednog,  983.111 hektara šumskog i 417.054 hektara građevinskog zemljišta.

Međutim, ovi zvanični podaci su namerno netačni, nepotpuni i iskrivljeni.

Sve dosadašnje višestranačke koalicije na vlasti pripisivala su manje državne imovine nego što je inače ima.

Tako je, na primer, još u vreme vlade Zorana Đinđića, multimilionska vrednost državne imovine preko noći postajala „imovina bez vlasnika“, da bi kasnije lakše prelazila u ruke tajkuna i kriminalaca, a za vreme svake sledeće vlade, sve do danas, količinom i vrednošću te imovine se manipulisalo za potrebe pljačke partijskih klanova.

Još pre dve godine, na snagu je stupio i  Zakon o javnoj svojini, pa se deo imovine Republike Srbije prelio na oko 200 titulara (pokrajina, opština, grad…).

Tako je samo dodatno omogućen dalji nestanak i rasipanja državnih dobara, a mogućnost da neko sabere šta država Srbija stvarno poseduje, manja je nego ikada ranije.

Milina za dalju pljačku.

NIKO NE ZNA KOLIKO IH IMA, ALI JE POZNATO KOLIKO KAŠTAJU

Srpski ministri i vlada već više od deset godina ne znaju koliko imaju državnih (vladinih) agencija ni čemu mnoge od njih služe.

Poređenja radi, velika, ujedinjena Nemačka, ima samo šest vladinih agencija, Slovačka osam, a Srbija, jedna od dve najsiromašnije zemlje na Balkanu, čiji je društveni proizvod mizeran, ima više od 130 vladinih agencija, a tačan broj im još niko nije utvrdio.

Niko tačno ne zna koliko je ljudi zaposleno u tim „telima“, ali je poznato da ovi fantomi godišnje koštaju građane Srbije blizu milijardu evra (tačnije, 820 miliona evra za prošlu godinu).

 

 

 

©Geto Srbija

List protiv mafije

HOMEN PRIZNAO: BIVŠI REŽIM “ZNAO” ZA VEZE MIŠKOVIĆA!

16. јануара 2013. 2 коментара

 

Bivša vlast je još 2008. godine imala informacije da Darko Šarić novac stečen prodajom droge pere kroz zajedničke poslove sa Miroslavom Miškovićem, ali nije bilo dovoljno dokaza da se podigne i optužnica, priznao je Slobodan Homen bivši državni sekretar u Ministarstvu pravde u izjavi za beogradske medije.

Smeštali Subotiću, da bi prikrili Miškovića: Slobodan Homen i Snežana Malović, članovi zločinačkog udruženja

 

Prema rečima bliskog saradnika nekadašnje ministarke pravde Snežane Malović, Mišković je Šarićevim novcem finansirao izgradnju novobeogradskog naselja Belvil.

“Tokom istrage došli smo do ozbiljnih indicija da se Belvil gradi i parama Šarićevog narko-klana.

Ipak dokazi koje smo imali nisu bili dovoljno čvrsti da bi neko bio optužen”, rekao je Homen gostujući na televiziji Pink 2.

On je dodao da bi se Šarićevim hapšenjem i pristajanjem da svedoči o poslovima u Srbiji, u problemu našli ne samo Mišković, već i mnogi drugi domaći krupni biznismeni.

“Šarićev klan je baratao milijardama evra.

Tolike pare nije mogao da opere sa sitnim igračima.

Ne smem da govorim o svim saznanjima iz istrage koja imam, ali reći ću vam samo da su postojali izveštaji da sa Šarićima sarađuje nekoliko krupnih kapitalista”, pojasnio je Homen u kasnijoj izjavi za beogradski tabloid Informer.

 

On je naglasio da bi eventualno hapšenje i svedočenje Darka Šarića definitivno promenilo srpsku političku i poslovnu scenu.

“Ako bi Šarić rekao sve što zna i ako bi dostavio snimke iz svog sedišta na Tatarskom brdu, srpska politika i krupni biznis ostali bi bez desetak krupnih igrača”, rekao je nekadašnji državni sekretar, koji je bio zadužen za borbu protiv organizovanog kriminala koji je baš za njegova mandata u Srbiji doživeo svoj najveći procvat.

Za razliku od Miškovića koji je pred očima Tadićevih lažnih boraca protiv organizovanog kriminala prao novac najvećeg balkanskog narko-kartela, zanimljivo je da Homenu nedostatak čak i samih indicija, a o dokazima da i ne govorimo, nije predstavljao problem da u maju 2009. godine švajcarskom tužilaštvu i policiji podnese nedokumentovanu prijavu protiv Stanka Subotića zbog navodne saradnje sa Šarićima.

Ta prijava je,  kao što će kasnije pokazati i istraga i izveštaj švajcarskog tužilaštva, bila u potpunosti neosnovana i plod uverenja Tadićevog kabineta da će istraga švajcarskih državnih organa pronaći bilo šta u poslovanju Stanka Subotića što bi ojačalo montirani proces koji se protiv njega vodi u Beogradu.

Nakon što je taj providan pokušaj propao, domaća javnost je ostala uskraćena za odgovor, zbog čega su Malovićeva, Homen i Miljko Radisavljević, kao izvršioci naloga koje su dobijali iz Tadićevog kabineta istragu protiv Šarića i njegovih pomagača usmeravali u pogrešnom smeru i tako pljevaljskom narko bosu omogućili da u Srbiji opere nekoliko milijardi evra.

 

 

Da li je razlog za to bila činjenica da je Miroslav Mišković, ključni Šarićev poslovni partner, bio finasijer Demorkatske stranke u to vreme ili je novac za crne DS fondove pristizao i od samog Šarića, ključno je pitanje na koje bi se buduća istraga morala fokusirati.

 

 

©Geto Srbija

Materijal:eNovine

Creative Commons лиценца

BOJAN PAJTIĆ: “ĐAVOLOV (ĐILASOV) ŠEGRT…”

10. јануара 2013. 1 коментар

 

Misleći da nema boljeg “položajnika” od Bojana Pajtića, ličnog potpredsednika Dragana Đilasa, dnevnik Kurir je priredio “božićni intervju”, nehotice i prostodušno pokazujući da su Demokratsku stranku načeli oni koji su otišli, ali da će je dokrajčiti ovi što su pretekli.

Piše: Branislav Jelić

djilas-i-pajtic

 

Materijalni dokaz je i vojvođanski premijer, persona uverena da je Tadić izgubio izbore zbog lošeg marketinga, a ne, eventualno, zbog kolosalne pljačke koju je sprovela njegova stranka.

Razume se, Bojan Pajtić je u maniru uvežbanog marketinškog političara, već na početku intervjua naglasio da mu nije ništa, da ga ništa ne boli, odnosno, “da nema razloga za nezadovoljstvošto predstavlja mešavinu gluposti i loše intuicije, sada kada se nazire da će kvorum Demokratske stranke i snaga koalicionog potencijala biti obezbeđeni jedino u KP domu Zabela.

Elem, tako dobro raspoložen, možda i uz pomoć kakve kuvane brlje, Pajtić je veličanstveno potvrdio da je nesrećni Boris Tadić (to je onaj sedokosi što je šarmirao građane) izgubio izbore samo zato što nije posvetio dovoljno pažnje naučnom marketingu.

Znači, problem je bio, “misli” Pajtić, u levom profilu, mlohavim sloganima, nedovoljnom broju flajera i bilborda, a nikako u tome što je demoliran pravosudni sistem, razorena privreda i zgažena poljoprivreda, što je korupcija postala jedina ideologija, a “ugrađivanje” prvi i jedini istinski stub politike Demokratske stranke.

Uveren da je racionalnost precenjena, pokrajinski lider užasne sutrašnjice je izneo svoja nepotrebna zapažanja o aktuelnom političkom trenutku, vređajući intelekt čak i Kurirove publike tvrdnjom daljudi danas teže žive nego za vreme prošle vlade i zbog povećanog PDV, veće inflacije, lošeg zakona o budžetskom sistemu, većeg zaduživanja…”, “rezultata” do kojih se stiglo za osam godina rastakanja države i društva pod vođstvom ispraznog lidera..

Žaleći se na statistiku i afirmišući metafiziku, Pajtić je otkrio da je “četiri dana pre drugog kruga predsedničkih izbora Tadić je imao 18 odsto prednosti u odnosu na Nikolića.

I toliko o tim i takvim istraživanjima koja govore da DS loše stoji”, izračunao je pokrajinski ban na prste leve ruke kako su ih za skupe pare zamajavali razni strateški marketinzi i ostali ipsosi.

Đilasov šegrt je kazao nešto i o Kosovu, o tome da ga valjda srce boli što su uvedene carine i oficiri za vezu, ali pametni građani Srbije nikada nisu nasedali na DS lupetanja o “svetoj srpskoj zemlji”, pa neće ni sada kada ih proizvodi jedan nižerazredni partijski činovnik.

Tim pre što je ovaj pokazao odsustvo svake brige za Metohijom koju ni ne pominje!

Umesto patriotskog lažnjaka, izdavajamo bizarnost koju je promovisao pokrajinski premijer tvrdnjom, da je ministarstvo finansija dalo garanciju da će biti obezbeđeno 12 milijardi dinara za izgradnju tunela kroz Frušku goru.

Otkud tunel pod planinom čiji najviši vrh (Crveni Čot) doseže 539 metara, Pajtić će objasniti u nekom novom razgovoru, po mogućstvu informativnom i istražnom.

 

©Geto Srbija

Materijal:eNovine

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: