Почетак > ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА > STANKO SUBOTIĆ: “BIO SAM U ZAMCI BORISOVIH BANDITA”

STANKO SUBOTIĆ: “BIO SAM U ZAMCI BORISOVIH BANDITA”

30. септембар 2012.

 

Ekskluzivno: Stanko Subotić-Cane u pismu Evropskoj komisiji optužuje i  opisuje ko je takozvana srpska elita, kome je sve davao novac, ko ga je ucenjivao, zašto je Boris Tadić njegov najveći dužnik i kako mu je režirao sudski progon i montirao lažne optužbe.

U međuvremenu, Interpol ga je skinuo sa poternice, po kojoj bio uhapšen, pa pušten u Moskvi.

 

stanko_subotic

 

Najveći srpski duvanski bos, kako ga u žargonu zovu mediji svih režima u Srbiji, Stanko Subotić Cane, dočekao je svojih „pet minuta“.

Subotić se obratio Evropskoj komisiji pismom u kome detaljno govori o svojim bivšim prijateljima, neprijateljima, političarima koji su ga reketirali, korumpiranom srpskom pravosuđu i razlozima progonstva u kome se i danas nalazi.

U Beogradu je nepravosnažnom presudom osuđen na šest godina zatvora, a u Švajcarskoj je slobodan građanin.

Objavljujemo njegovo pismo u celosti, koje nam je ovih dana poštom dostavljeno, sa gomilom priloga, kao dokaz njegovim tvrdnjama.

…….

Kako je upravo u toku proces nadzora i realizacije akcionog plana EU prema Srbiji u cilju određivanja datuma za započinjanje pregovora o prisajedinjenju Srbije EU, a s obzirom da prioritetno pitanje predstavlja borba protiv organizovanog kriminala, smatrao sam da je neophodno da Vas, ali i novoizabranog predsednika Srbije gospodina Tomislava Nikolića, obavestim o najflagrantnijim i najopasnijim oblicima organizovanog kriminala koji se nalazi u najvišim državnim institucijama u Srbiji.

 

Uz ovaj dopis prilažem Vam i materijalne dokaze za moje navode, kao i spisak svedoka, ali i institucija kojima se lako možete uveriti u verodostojnost iznetih činjenica.

Materijal koji Vam dostavljam, između ostalog, doprinosi razotkrivanju pravih motiva takozvane reforme pravosuđa. Iz njega se vidi po čijem nalogu, sa kojim namerama i kakvim ciljem je navodna reforma sprovedena.

Takođe, činjenice koje navodim ukazuju na to kako pojedinci iz izvršne vlasti zloupotrebljavaju institucije, i koriste Ministarstva pravde i policije kao i Agencije za bezbednost za činjenje najtežih krivičnih dela.

Organizovani kriminal ne može da postoji bez direktne sprege najviših vrhova politike, izvršne vlasti, pre svega ministarstava pravde i bezbednosti i najokorelijih kriminalaca. Upravo iz tih razloga nema pomaka u borbi protiv organizovanog kriminala u Srbiji, jer oni koji bi trebalo da ga otkrivaju i kažnjavaju, zapravo direktno učestvuju u kriminalnim aktivnostima.

U osnovi piramide organizovanog kriminala u Srbiji nalaze se različiti politički faktori i institucije. Pre svega predsednik Demokratske stranke Boris Tadić (predsednik Srbije 2004.-2012.) i njegovi najbliži saradnici, zatim Ministarstvo pravde, preko mreže reformisanih sudova i tužilaštava, do operativaca u agencijama bezbednosti i inspektora u Ministarstvu unutrašnjih poslova…

 

Prihvatanje uslova

 

Ja sam Stanko Subotić, državljanin Srbije, živim i radim u EU skoro 30 godina. Posle 10 godina rada u Francuskoj početkom devedesetih vratio sam se u Srbiju sa zarađenim novcem i pokrenuo proizvodnju tekstilnih proizvoda.

Početak raspada države, rat i ekonomsko propadanje prekinuli su započet posao i sticajem okolnosti našao sam se u poslu trgovine duvanom. U tim okolnostima taj posao je bio vrlo isplativ i ubrzo sam postao zvanični distributer velikih proizvođača duvana : British American Tobacco, Reynolds, itd.

Pridržavajući se svih zakonskih pravila, preko zvanične firme na Kipru, zaradio sam tokom devedesetih godina veliki novac.

Iz tih razloga postao sam najpre predmet interesovanja Miloševićevih ljudi i službi bezbednosti, a zatim i njihova meta. Pobegao sam iz Srbije spasavajući goli život. Preselio sam se u Ženevu i krenuo da pomažem političku opoziciju u Srbiji i učestvujem u rušenju Miloševića.

Posle demokratskih promena i odlaska Miloševića sa vlasti u Srbiji došao je Zoran Đinđić, moj dobar prijatelj. Želeći da pomognem novim vlastima ponovo sam se sa svim svojim kapitalom vratio u Srbiju i počeo da ulažem u razne poslovne projekte.

Kako je pak tadašnji predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica napravio pakt sa ostacima režima Slobodana Miloševića, ubrzo je krenula kampanja rušenja ZoranaĐinđića, a za te potrebe nisu birana sredstva. Tako sam i ja lažno klevetan i medijski satanizovan i to isključivo kao kolateralna šteta u „rušenju“ novoizabranih demokratskih vlasti od strane najradikalnijih Miloševićevih ljudi potpomognutih predsednikom Koštunicom.

Posle ubistva Zorana Đinđića, napadi na mene su se intenzivirali. Međutim, paralelno sa tim, ,,uspešni biznismeni“ bliski vladi Vojislava Koštunice počeli su da mi nude predloge koji su se odnosili na poslovnu saradnju i mogućnost da nastavim započete projekte. Kako sam ja pre svega poslovan čovek, prihvatio sam ponuđene uslove i krenuo u investiranje u Srbiju.

Do 2007. godine uložio sam preko 50 miliona evra u razne poslove. Između ostalog, napravio sam najveći distributivni lanac u Srbiji sa prometom od preko 200 miliona evra godišnje, koji je zapošljavao 3.500 ljudi. U to vreme zapravo i počinju ucene tajkuna bliskih Koštunici i atakovanje na moj kapital i firmu, pre svega od strane Milana Beka i…

Neprihvatanje njihovih uslova rezultiralo je podizanjem fingirane optužnice za krivično delo iz 1995. i 1996. godine – zloupotreba službenog položaja u mojoj privatnoj firmi – zatim nezakonitim izdavanjem međunarodne poternice, strahovitom medijskom kampanjom i napadom svih državnih institucija na moju firmu, dok je nisu potpuno uništili, a zatim preuzeli i međusobno podelili.

Koalicionu vladu sa Vojislavom Koštunicom na čelu, činila je tada i Demokratska stranka Borisa Tadića sa kojim sam bio u izuzetno bliskim odnosima i jedan od najvećih finansijera te stranke.

Neposredno pred podizanje optužnice Boris Tadić i Ružica Đinđić, udovica ubijenog premijera Đinđića, insistirali su da finansijski ispunim jedno staro obećanje prema Demokratskoj stranci u iznosu od milion evra i ja sam taj novac u gotovini predao gospođi Đinđić.

Mesec dana posle isplate podignuta je lažna optužnica protiv mene.

Nezadovoljan odnosom Borisa Tadića i njegove stranke prema meni. poslao sam poruke da ću sve detalje o finansiranju objaviti u javnosti. Tada kreće lični rat Borisa Tadića protiv mene.

Kroz nezapamćenu kampanju svih državnih resursa uz koordinaciju medija koji su svi do jednog pod kontrolom DS-a, Boris Tadić nije birao sredstva i načine kojima je želeo da me potpuno uništi.

Iako smo moji advokati i ja bili svesni kršenja zakona i raznih kriminalnih dela koje je Tadić sa svojim saradnicima činio, tek posle njegovog poraza na izborima, počinju da se pojavljuju materijalni dokazi kao i svedoci spremni da svedoče o kakvom se kriminalu u najvišim državnim organima radi.

 

Kabineti prepuni zaverenika

 

Kroz moj slučaj može da se analizira matrica ponašanja kabineta Borisa Tadića u zloupotrebi institucija, pa čak i spremnost na činjenje najtežih krivičnih dela, što su radili njegovi najbliži saradnici, a pre svih: Miodrag Rakić. šef kabineta predsednika Srbije, Nebojša Krstić zvani Krle, savetnik predsednika za medije, Jasmina Stojanov zvana Džesi, šef pres službe predsednika Tadića, Srđan Šaper, direktor agencijeMcCann Erickson i spin direktor predsednika Tadića, Snežana Malović zvana Sneki, ministar pravde 2008-2012, Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, Miljko Radisavljević specijalni tužilac za organizovani kriminal, Saša Ivanić, zamenik specijalnog tužioca za organizovani kriminal, Milorad Veljović, direktor policije, Rodoljub Milovićnačelnik Uprave kriminalističke policije (UKP), Radoslav Đinović, pomoćnik načelnika UKP, Aleksandar Tijanić, direktor državne televizije, Milena Rašić, sudija specijalnog suda i mnogi drugi.

Za činjenje krivičnih dela koja su predmet ovoga dopisa, kao i krivične prijave i dopune predate republičkom tužiocu u Srbiji, ova grupa državnih funkcionera imala je podršku i suizvršioce u sledećim licima: Branko Radujko, direktor Telekoma Srbija, Veselin Simonović, urednik Blica,Ratko Knežević, osoba bez zanimanja, Nebojša Medojević političar iz Crne Gore, Milka Tadić urednik lista Monitor iz Crne Gore, Miodrag Perović, vlasnik medijske imperije u Crnoj Gori, Željko Ivanović, novinar i urednik lista Vijesti iz Crne Gore, Ljubiša Mitrović i Mladen Milutinović, novinari iz Crne Gore i mnogi drugi.

Zbog lične osvete i potrebe da me javno i institucionalno diskredituje, pre nego ja izađem u javnost sa podacima o finansiranju Demokratske stranke, Boris Tadić je kao prioritet svome najbližem timu naložio da se akcija diskreditacije i uništavanja svake vrste nadamnom sprovede u delo.

Način na koji je to urađeno u mom slučaju je inače univerzalni način koji vladajuća elita primenjuje u svrhu uništavanja svih protivnika kako političkih tako i poslovnih.

Uništavanje protivnika zloupotrebom državnih resursa sastoji se od nekoliko faza. Prvo se kreće kroz uništavanje pojedinca kroz medije.

Najpre se preko najbližih Tadićevih saradnika Nebojše Krstića i Jasmine Stojanov (savetnici i saradnici Borisa Tadića za odnose sa medijima) pozivaju kabinetski i stranački novinari i urednici (kojima je u međuvremenu stranka obezbedila ključne pozicije u medijima ili neke druge značajne usluge) i daju im se nalozi šta i kako da pišu protiv nekoga.

To se uvek pravda najvišim državnim interesima (naravno bez objašnjenja šta su i čiji su to interesi). U medijima se pojavljuju ,,ekskluzivne informacije“ iz ,,anonimnih izvora“ kroz koje počinju da se protiv neke osobe objavljuju najstrašnije klevete i optužbe bez bilo kakvih dokaza.

Mehanizam je skoro uvek isti: za lansiranje inicijalnog teksta koriste se mediji poput Blic-a, Press-a, Kurir-a, kao i mediji u Crnoj Gori Dan ili Vijesti.

Nakon toga uključuje se novinska agencija Tanjug koja sve te lažne navode objavljene u pomenutim medijima citira. U sledećoj fazi objavljene neistine prenose svi, pre svega RTV B92 zatim javni servis RTS. Plasirane tekstove, tabloidi razrađuju tako što svakodnevno objavljuju neke navodno nove informacije.

 

Uskraćen za osnovna prava

 

Ja sam jedan od onih koji nije pristao na njihove ucene i pretnje i zbog toga sam evo skoro 10 godina izložen konstantnim pritiscima i državnom teroru pojedinaca iz srpske vlasti, a posebno poslednjih 5 godina od kada i traje montiran i nezakonit sudski proces protiv mene.

Kao sto sam već pomenuo, 2007. godine ja sam u Srbiji posedovao najveći distributerski lanac kioska, preduzeće Futuru plus gde sam bio u partnerskom odnosu sa nemačkim medijskim gigantom WAZ Medien grupe.

Kako po prirodi poslova štampa direktno zavisi od odnosa sa distributerima, mogućnost da ja zajedno sa Nemcima imam tu vrstu kontrole je iskorišćena da se političarima plasira priča o opasnosti koja iz takvih veza može da usledi.

Pozadina je bila mnogo trivijalnija. Dvojica Miloševićevih ministara i bliskih saradnika: ….. i Milan Beko, bacili su oko na moju firmu i moje poslove, pa im je moje proterivanje sa tržišta Srbije bilo prioritet.

Tako je počeo moj progon. Mediji, tekstovi, pretnje, najave hapšenja i suđenja, a za sve vreme dogovori sa mnom o poslovnim aranžmanima. Kako nisam pristajao na te ucene, kao vid kazne i pritiska, podignuta je optužnica protiv mene. Isti dan kod mene je došao… i ponudio da firmu prebacim na njega?!

Verujući da ću uspeti da zaustavim tu političku farsu, obratio sam se DS-u, stranci koju sam godinama finansijski pomagao. Čak sam i dobio uveravanja da će se taj progon zaustaviti i da svi znaju da je to urađeno samo kako bih se ja ,,disciplinovao“.

Ono što međutim nisam znao je da su Beko i… uspeli da parama kupe većinu političara iz tadašnje vlasti, pa i same DS, tako da su tim procesom protiv mene praktično oni upravljali. Plašeći se moje upornosti, novca i brojnih dokaza koje sam o svima posedovao, povisili su ulog.

Tokom 2008. godine Borisu Tadiću plasiraju priču o tome kako sam ja nekakav opasan kriminalac, koji naručuje ubistva po Balkanu i kako sam njega označio kao metu.

Tadić inače izuzetno sujetan i po tvrdnjama onih koji ga poznaju, paranoičan, te plasirane laži prihvata kao činjenicu. Od tada kreće u lični rat sa mnom, ali i sa predsednikom Vlade Crne Gore, Milom Đukanovićem, pod apsurdnim izgovorom da me premijer Đukanović u mojim kriminalnim namerama podržava i pruža mi zaštitu.

Stvarni razlog mržnje prema premijeru Đukanoviću, nalazi se učinjenici da je Crna Gora priznala Kosovo, a Tadić je to smatrao kao ličnu odluku premijera Đukanovića. Skup ovih okolnosti bio je dovoljan da Boris Tadić i grupa ljudi oko njega, svi na visokim državnim funkcijama, krenu u kriminalnu akciju protiv mene i svih onih koji su sa mnom bili povezani na bilo koji način.

Preko državnih resursa upadaju u moju firmu, kreću u njeno uništavanje i ubrzo proglašavaju stečaj. Preko noći u firmu ubacuju svoje ljude, nameštaju da je preuzme njihov blizak saradnik i nastavi uspešno poslovanje, a da vlasnika firme (pravno lice iz Danske) ni o čemu nisu ni obavestili!

Mene stavljaju na Interpolovu listu, kao nekakvog begunca iako znaju da živim sa porodicom u Švajcarskoj i imaju moju adresu, gde mi inače dostavljaju poštu.

Tužilaštvo po nalozima šefa kabineta predsednika Tadića – Miodraga Rakića na silu uz pomoć pretnji i montiranjem dokaza od strane policije počinje sudski postupak bez i jednog jedinog dokaza.

Kreću pritisci izvršne vlasti na pravosuđe preko ministarke Snežane Malović i Slobodana Homena. Sudski proces se vodi uz neviđenu medijsku harangu.

Meni se uskraćuju osnovna prava koje zakoni o sudskom postupku podrazumevaju. Moji advokati javno napuštaju proces jer nemaju mogućnost da me brane.

Za to vreme ministarka pravde Snežana Malović javno daje izjave da sam ja kriv i da moram da budem osuđen. Odlazi i putuje po inostranstvu kao ministar pravde, a onda zloupotrebljavajući tu funkciju priča na tim skupovima o meni i iznosi laži i o sudskom postupku, o mojoj krivici, opasnostima koje prete svima ako ja ne budem u zatvoru.

Za sve to vreme meni su sudili samo za jednu jedinu stvar. Krivično delo zloupotreba službenog položaja u mojoj privatnoj firmi i to za period 1995. i 1996. godine?!

Nespremnost sudske vlasti da ekspresno izvršava ovakve naloge političara, isprovocirala je vrh države da sprovede „reformu pravosuđa“, verujući da će tako postaviti partijske sudije koje će naloge ,,velikog šefa“ sprovoditi u delo i to ekspresno i bespogovorno.

Reformu pravosuđa sprovode Miodrag Rakić sef kabineta predsednika Borisa Tadića, Dušan Petrović potpredsednik DS i bivši ministar pravde, Snežana Malović aktuelni ministar pravde, Slobodan Homen državni sekretar u Ministarstvu pravde, Nata Mesarević predsednik Visokog saveta pravosuđa.

Isključivi i jedini razlog ove reforme bio je apsolutno stavljanje pod kontrolu jedne stranke i jednog čoveka celokupnog pravosuđa jedne zemlje.

 

Montiranje krivice za ubistvo

 

Konkretna svrha reforme bila je potreba da se apsolutnom kontrolom sudova i sudija sprovode lične odmazde i vode privatni ratovi predsednika Tadića i njegovog režima protiv jednog broja ljudi, među kojima sam bio i ja.

I pored svih poluga vlasti i pritisaka koje su protiv mene primenjivali nisu uspeli u nameri da me na prečac osude i proglase osuđenim kriminalcem.

Naprotiv, ja sam uz pomoć mojih advokata uspeo da koliko-toliko u javnosti predstavim pravu pozadinu ovog procesa. Tako je vremenom taj nasilni sudski postupak počeo poput bumeranga da im se vraća. Tužiocu sam predao ugovore i dokaze o pljački desetina miliona evra koje su Beko i… uradili.

Predao sam imena službenika Agencija za privatizacije, ministara, političara koji su učestvovali u pljačkaškim privatizacijama. Predao sam kompletnu dokumentaciju oko privatizacije Večernjih novosti, Luke Beograd (privatizacije u kojima su ova dvojica tajkuna učestvovali).

U Švajcarsku su došli predstavnici Saveta za borbu protiv korupcije i od mene uzeli svu dokumentaciju. Slika o procesu koje se protiv mene vodio u velikoj se meri promenila.

To je samo otežalo sprovođenje u delo namere establišmenta da me ekspresno i na silu osude.

Odbijanje brojnih država Evrope da me isporuče i sarađuju po tom pitanju, jasno stavljajući do znanja da to krivično delo za koje me u Srbiji terete ne postoji u zakonodavstvu evropskih država, samo je dodatno ukazalo na namere srpskih moćnika da me kroz taj proces unište.

Tada se u kabinetu Borisa Tadića i njegovom najbližem okruženju donosi odluka da me optuže za nešto drugo i to po mogućstvu najteže krivično delo – ubistvo!

Ova bolesna i kriminalna ideja poklapa se sa ubistvom hrvatskog novinara Iva Pukanića, koji je o meni tokom 2001. godine po nalogu kriminalaca napisao desetine tekstova punih kleveta, zbog kojih sam ga tužio sudu u Hrvatskoj i dobio na desetine sudskih presuda.

Pukanić je inače bio novinar-reketaš i bavio se takvim poslovima, ali je očigledno njegovim pravim ubicama i naručiocima bilo jako važno da se to ubistvo „izveze“ iz Hrvatske i da se optuže neki drugi.

Tako se istoga dana kad se ubistvo desilo, dok još ni forenzička istraga nije završena, u medijima kontrolisanim od strane organizovanog kriminala i službi bezbednosti, moglo pročitati da se sumnja da su naručioci iz Crne Gore, pominju čak imena predsednika Vlade Crne Gore Mila Đukanovića i moje.

Koristeći ovu tragediju, ljudi bliski predsedniku Tadiću predlažu mu da to iskoristi za obračun sa mnom, ali i sa premijerom Đukanovićem.

Aktivirajući opskurnog kriminalca Ratka Kneževića uz pomoć medija, odnosno grupe novinara koju su činili Aleksandar Tijanić, Tamara Marković-Subota, Veselin Simonović uz stalnu koordinaciju koju su obavljali savetnik i službenik Borisa Tadića poput Srđana Šapera, Nebojše Krstića, Jasmine Stojanov, ova tema postaje apsolutno dominantna tema u javnosti Srbije i Crne Gore.

Ratku Kneževiću se dodeljuju udarni termini na televizijama, naslovne stranice u novinama i nedeljnicima gde on iznosi najteže klevete i laži protiv premijera Đukanovića i mene.

Po matrici koju sam opisao, specijalni tužilac odlazi na noge Kneževiću, javno saopštavajući da je on vrlo kredibilan svedok.

U Zagrebu gde je novinar Pukanić živeo i radio i gde su ga ubili počinje suđenje grupi neposrednih izvršioca od kojih su mnogi bili pripadnici srbijanskih paraformacija tokom ratova ili saradnici službi bezbednosti. Svedočenje Ratka Kneževića na tom suđenju sudija odbacuje kao neznačajno, nerelevantno, svedočenje koje se svodi na „rekla-kazala“ bez bilo kakvih ličnih saznanja.

U Zagrebu se proces završava i donosi se pravosnažna presuda. Sem ogovaranja i kleveta Ratka Kneževića tokom procesa niko nije pomenuo niti ime premijeraĐukanovića niti moje ime.

To međutim vlastima u Srbiji ne znači puno i oni bez objašnjenja i pravnog utemeljenja započinju sopstveni sudski proces u Beogradu za isto ubistvo, i to za pozadinu ubistva i eventualne naručioce, iako je proces za isto krivično delo u Zagrebu završen!

Tetralno hapse bivšeg saradnika državne bezbednosti Sretena Jocića, koga optužuju za neko drugo delo, a kroz medije serviraju priču da je on operativno organizovao Pukanićevo ubistvo. Ubrzo se uz prethodni dogovor u Beogradu hapsi i bivši pripadnik paravojnih jedinica Željko Milovanović, označen od policije kao neposredni atentator na Pukanića.

 

Rukopis Tadićevog scenarija

 

Koristeći najodanije saradnike Slobodana Miloševića koji su ostali u službama bezbednosti i pravosuđu, Boris Tadić uz dogovor sa svojim najbližim saradnicima primenjuje i metode koje je režim Slobodan Miloševića koristio u borbi sa neprijateljima – kreiranje i montiranje lažnih optužbi za najteža krivična dela.

Kako su i Jocić i Milovanovićimali veliki broj poznanika, saboraca, veza i kontakata sa ljudima iz bezbednosnih struktura, odmah se prelazi na finalni scenario: Jocić i Milovanović treba da budu „obrađeni“ tako da im se stavi do znanja da im preti po 40 godina robije (u njihovom slučaju doživotni zatvori) ili mogućnost da žive slobodno negde daleko od Srbije.

Za takvu mogućnost iskupljenja bilo je potrebno da lažno optuže MilaĐukanovića predsednika vlade Crne Gore i mene Stanka Subotića, da smo mi od njih dvojice naručili ubistvo Pukanića.

U scenariju Borisa Tadića i njegovih saučesnika u ovome zločinu, sve je izgledalo idealno. Ova dvojica neće imati izbor i pristaće sigurno na nagodbu. Tadiću su to potvrđivali i najbliži saradnici poput Miodraga Rakića, Saše Vukadinovića direktora BIA, Milorada Veljovića direktora policije i mnogi drugi.

Ako se iznudi ovako priznanje, tužilac istog trenutka podiže optužnicu za naručivanje ubistva protiv Mila Đukanovića i mene. Švajcarska i druge države koje nisu pristajale na moje izručenje zbog krivičnog dela ,,zloupotreba službenog položaja u privatnoj firmi“ sada će morati da me izruče.

Predsednik vlade Crne Gore će imati strahovit problem u samoj državi, ali i kod svetskih državnika i institucija EU, gde Crna Gora želi da se priključi.

Tadić postaje „faktor mira, bezbednosti“ i ,,simbol borbe protiv organizovanog kriminala“ na Balkanu! Hrvatskoj ovakav rasplet idealno odgovara. Nema nikoga ko bi se ovome scenariju suprotstavio.

Mediji, pojedini, plaćeni analitičari, opozicija u Crnoj Gori, međunarodni plaćenici srpske vlasti u EU i SAD su već bili pripremljeni. Očekivao se naš finalni medijski maskar i sudski proces koji bi obojicu uništio zauvek. Da je ovo sve bilo pripremljeno, svedoče intervjui, tekstovi, naslovne stranice brojnih novina i magazina pod kontrolom Borisa Tadića i njegove klike.

Ratko Knežević, kriminalac iz Crne Gore koji je postao najbliži i najpouzdaniji saradnik predsednika Tadića i njegovih najpoverljivijih ljudi, nije izdržao, a da se ne pohvali kako je upoznat sa činjenicom da se protiv mene i Mila sprema nova optužnica i to ,,mnogo mnogo ozbiljnija“.

Mediji u Srbiji i Crnoj Gori su se utrkivali ko će da objavi ekskluzivniju vest o istrazi koju tužilastvo i policija u Srbiji vode oko naručioca ubistva i naravno uvek su to bila imena premijera Đukanovića i moje. Kako je to bio prioritet broj jedan predsednika Tadića, svi resursi države Srbije stavljeni su u tu funkciju.

Miodrag Rakić je dnevno koordinirao pravosuđe, službe bezbednosti i policiju oko procesa nagovaranja ovih svedoka. Snežana Malović ministar pravde, Miljko Radisavljevićspecijalni tužilac, Saša Ivanić zamenik specijalnog tužioca, Milorad Veljović direktor policije, Saša Vukadinović direktor BIA i ostali, svakodnevno su obaveštavali Rakića o napretku dogovora i mogućnošću podizanja optužnice protiv Đukanovića i mene.

 Drugi deo tima bio je zadužen za medijsku pripremu ove akcije. Jasmina Stojanov, Nebojša Krstić, Srđan Šaper, Aleksandar Tijanić su bili zaduženi za medijsku pripremu ove kriminalne akcije. Mediji u Srbiji, Crnoj Gori pa i Hrvatskoj imali su zadatak da monstruozne planove ove grupe približe javnosti i olakšaju tužilaštvu da bez dokaza ipak podigne optužnicu.

Pre svega je bila važna Crna Gora i mediji u njoj. Opozicija u Crnoj Gori koju finansira režim iz Beograda je već počela da javno najavljuje ubrzano hapšenje premijera Crne Gore i njihovo preuzimanje vlasti. Kako bi dodatno pomogao opoziciji u Crnoj Gori. Boris Tadić daje nalog Branku Radujku, direktoru Telekoma Srbija da sa značajnim sredstvima pomogne tu akciju u Crnoj Gori.

Telekom je inače firma koja služi Borisu Tadiću i Demokratskoj stranci (ranije je koristila Koštunici i DSS za iste razloge) za finansiranje svih mogućih partijskih i ličnih projekata.

Kolokvijalno je poznata kao „kasica-prasica“ DS-a i kabineta Borisa Tadića. Branko Radujko, određuje budžet od milion evra za ,,marketing“ firme u Crnoj Gori i naravno najveći deo daje u ruke parapolitičkoj opoziciji okupljenoj oko dnevnog lista Vijesti, Monitor i TV Vijesti. Oni velikodušno vraćaju uslugu i od tada svakodnevno to je bila jedina i najvažnija tema koju su ovi kvazimediji obrađivali.

Te medijski servirane lažne optužbe, po unapred napravljenom dogovoru i koordinaciji iz Tadićevog kabineta, dočekivali su političari u Crnoj Gori i Srbiji. Svakodnevno su optuživali vlast Crne Gore, da je u nekakvom dogovoru sa mnom i na nekakvom ,,ratnom kabinetu“ donosila odluke o ubistvima po Balkanu.

Za Tadića i njegove najbliže saučesnike sve je izgledalo idealno. Problem je nastao u naizgled nevažnim činjenicama, da ni premijer Đukanović niti ja nismo ni znali niti ikada videli ni Jocića ni Milovanovića.

Jocić koji je bio iskusniji i lukaviji, a i znao sa kim ima posla, nije nikako hteo da pristane na ovakav dogovor, znajući da je u pitanju politika i da ni njemu posle eventualne nagodbe niko ne garantuje bilo kakvu sigurnost. Zato su i pregovori trajali duže nego što je to krug ljudi oko Borisa Tadića očekivao.

Pritiske na Jocića da lažno svedoči, počeo je da vrši i direktor policije Milorad Veljović koji je pored Saše Ivanića (pomoćnika specijalnog tužioca) i „dobronamernih zajedničkih prijatelja“ Jociću predlagao slobodan život u Gvatemali, puno para i sve što uz to ide samo da lažno optuži Đukanovića i mene.

Odupiranje Jocića da tek tako pristane na lažno svedočenje, nateralo je kriminalce iz institucija države da potraže nove svedoke.

Tako po nalogu samoga Borisa Tadića, koji je prenet naravno preko njegovog šefa kabineta Miodraga Rakića, najviši funkcioneri uprave kriminalističke policije i specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal traže nove „svedoke“.

Službe bezbednosti su počele da obrađuju brojne kriminalce, profesionalne ubice i dilere drogom, sve one koji bi po njihovom mišljenju bili spremni na takvu vrstu dogovora. Traženi su pre svega osuđeni kriminalci iz Crne Gore, koji su u bekstvu ili su na slobodi pod kontrolom srpskih službi bezbednosti.

 

Nalozi i izvršenja

 

Po nalogu Rakića, Snežana Malović je dobila zadatak da sve ovakve slučajeve preko sudova oslobađa i pušta iz zatvora, što je ona bespogovorno izvršavala.

Tako su nekoliko državljana Crne Gore koji su imali probleme sa zakonom ucenjivani ukidanjem presuda i pre svega zaštitom u Srbiji, ako pristanu da po nalogu predstavnika države Srbije lažno svedoče i lažno optuže mene, ali pre svega premijera Crne Gore Mila Đukanovića.

Ovo je bio državni projekat i to prvoga reda. Samo tako su najviši funkcioneri policije, posebno uprave kriminalističke policije mogli da nude kriminalcima razne pogodnosti države, kao protivuslugu za lažno svedočenje i monstruozne optužbe protiv demokratski izabranog premijera susedne države.

Kako su se u ovome delu kriminalnih radnji dešavala i mnogo teža krivična dela, a kako su u to sve bili umešani i visokopoziconirani političari dodatne detalje u ovome dopisu ne iznosim, posebno zato što su oni deo istrage tužilaštva koja se ovih dana završava i gde se uskoro očekuje podizanje krivičnih prijava protiv velikog broja lica.

Ukoliko pak bilo kome od primaoca ovoga dopisa bude značajno i hoće da se interesuje oko ovih detalja i ja i moji advokati smo spremni da pružimo i sve te dokaze, kao i imena učesnika.

Mediji su nastavljali da izvršavaju naloge ove kriminalne grupe, optužujući nas svakodnevno za razna krivična dela. Ubrzo je pored ubistava došla na red i prodaja droge, pa sam tako od iste grupe optuživan za organizaciju i prodaju miliona tona kokaina širom sveta, od Argentine do Rusije.

Čak je i sam predsednik Boris Tadić koristio svaku priliku tokom zvaničnih susreta sa inostranim zvaničnicima da iznosi lažne optužbe o nekakvoj prodaji droge koja ide iz Crne Gore i njegovim naporima da to spreči.

Kako za ovo pak nije bilo dokaza, odustalo se privremeno od optužbi za drogu i ponovo vratilo na priču o ubistvu. Neprihvatanje Sretena Jocića da učestvuje sa njima u ovome kriminalu nateralo ih je da pokušaju sa traženjem onih koji će biti spremni da me lažno optuže.

Zadatak koji je naređen ljudima iz policije, tajnih službi, tužilaštva, pravosuđa bio je jasan: nađite kako znate i umete bilo šta, ne birajući sredstva, načine, metode!

Sve je dozvoljeno i svi resursi države su na raspolaganju! Upravo zato u institucijama države otvorena je neka vrsta takmičenja među pojedincima, ko će prvi doneti šefovima ,,skalp“ nekoga od nas dvojice. Službe bezbednosti su koristile svoje metode, policija svoje, Ministarstvo pravde kontrolu sudova i tužioca (upravo zato svi su bili u v.d. stanju sve vreme), a svi zajedno imali su podršku kabineta i svih medija u državi.

Pored ucenjenih i osuđenih kriminalaca, druga ciljna grupa potencijalnih lažnih svedoka pronalazila se među osumnjičenim ili optuženim pojedincima u raznim krivičnim postupcima, koji su svi po političkom nalogu vođeni upravo u Specijalnom sudu za organizovani kriminal.

Metod je bio jednostavan.

Zakon donet da bi se sprečio organizovani kriminal i istražila politička ubistva pod režimom Slobodana Miloševića, u Specijalnom sudu je zloupotrebljavan i korišćen isključivo u političkim i ličnim obračunima, onih koji su na vlasti i koji kontrolišu ovu instituciju.

Tu je politiku počela vlada Vojislava Koštunice, izmišljanjem svih vrsta ,,mafija“ koje su služile da bi se uništavala kako politička tako i ekonomska konkurencija. Tu zloupotrebu nastavili su Boris Tadić i njegov kabinet, koji tu vrstu zloupotreba nad Specijalnim sudom i tužilaštvom sprovodi do dan danas.

Prednost da se po tom zakonu osumnjičeni i optuženi mogu da drže u pritvoru i nekoliko godina, bio je idealan model da se takvim osobama nude ,,dogovori“ koji bi ih spasili takve torture.

I to su specijalno tužilastvo sa ljudima iz policije i službi bezbednosti koristili sve vreme. Tako su u montiranom sudskom procesu koji su protiv mene vodili, držali u pritvoru skoro četiri godine Stevana Banovića bivšeg službenika Savezne uprave carina, terajući ga da me lažno optuži za šverc cigareta.

Dve godine pre nego je tužilac uopšte i otvorio istragu policijski inspektor Bogdan Pušić je počeo da vrši pritisak na Stevana Banovića da me lažno optuži i to za poslove šverca koje je radila država Srbija preko vojne i državne bezbednosti. U početku je to radio neformalni i „prijateljski“, a od 2006. zvanično u sedištu UBOPOK-a i prisustvu zamenika tužioca Saše Ivanića, tužioca koji je i vodio ovaj predmet.

Banoviću je nuđen status svedoka saradnika samo da prihvati da na sudu pročita iskaz koji su mu Pušić i Ivanić unapred pripremili. Bogdan Pušić je pritiskao porodicu Stevana Banovića, njegovu ženu i sina.

Dolazio je kod njih kući, terao ih da vrše pritisak na oca i supruga, da oni prihvate lažno svedočnje itd. Pa je tako dovodio na sud suprugu Stevana Banovića i bio prisutan prilikom davanja njenoga iskaza, koji je ona sudski overenom izjavom poništila i objasnila da ga je dala pod pritiskom.

Stevan Banović je težak srčani bolesnik. I pored te činjenice držan je u pritvoru 42 meseca bez adekvatne medicinske nege, stalno teran da lažno optuži mene, a da ne pominje istinu koju je kao radnik carina znao, tj. da su se švercom cigareta za koje su mene optuživali bavili predstavnici državne i vojne bezbednosti preko njihove firme Succes.

 

Lažne optužbe

 

Sve ovo i mnogo više od ovoga, Stevan Banović je izjavio na sudu u predmetu K-Po1 br.103/10 i to na glavnom pretresu 24.06.2011. i tokom davanja završnih reči 03.10.2011.

Tom prilikom Banović je izjavio da je dobijao i pretnje na mobilni telefon pred davanje iskaza, da nikako ne sme da pominje vojsku i vojnu bezbednost, kao ni firmu Succes i vezu sa državom.

Prilog br. 3 – Transkript audio zapisa sa glavnog pretresa održanog dana 24.06.2011. godine

Prilog br. 4 – Transkript audio zapisa sa glavnog pretresa održanog dana 03.10.2011. godine

Prilog br. 5 – Sudski overena izjava Stevana Banovića.

Da je ovakav stil i način rada policije i tužilštva, svojstven kriminalcima, bio i jedini način koji su oni radili potvrđuje i iskaz Milenović Dejana, optuženog u sasvim drugom predmetu K-Po 1 br 104/10.

U predmetu koji nema nikave veze sa mnom, ponovo su službenici UBOPOK-a Bogdan Pušić i Ljubičić Zoran uz tužioca Sašu Ivanića, čineći krivična dela, pokušavali da na silu, ucenama i pretnjama nađu nekoga ko bi bio spreman da me lažno optuži.

Tako su još 2006. godine Pušić i Ljubičić nudili Milenoviću status svedoka-saradnika ako optuži mene i Sinišu Stojčića da smo zajedno švercovali cigarete.

Činjenica da me Milenović uopšte ne poznaje nije bila prepreka, čak je tužilac Ivanić imao spremne iskaze koje je Milenović samo trebalo da potpiše.

Nepristajanje Milenovića da me lažno optuži rezultiralo je njegovim hapšenjem jula 2007. godine, kada mu je nezakonito u policijsku stanicu dolazio tužilac Ivanić i nudio „spas i dogovor“ samo ako lažno optuži mene !

Kako ni to nije uspelo, država mu je dala advokata po službenoj dužnosti Gordanu Babić, koja je od prvog trenutka vršila pritisak na Milenovića da prihvati ponudu tužioca i da mene lažno optuži.

Čak mu je iz tužilaštva donosila papire, koje je Milenović trebalo da nauči napamet i da ih kao takve uvrste u spise. Advokat Gordana Babić je čak predlagala Milenoviću da učestvuju u krivičnom delu ucene i reketiranja prema meni, sa namerom da od mene traže 500.000 evra!

Milenović to nije prihvatio i ubrzo je zamenio advokata koji je u suštini bio predstavnik tužilaštva i policije.

 

Epilog koga još nema

 

Na osnovu svega navedenog potpuno je jasno i činjenično dokazano da je jedna grupa visokih državnih funkcionera, zloupotrebljavajući funkcije, službeni položaj i zakonska ovlašćenja koja iz tih funkcija proističu učinila niz izuzetno teških krivičnih dela.

Takođe je evidentno da su to radili u kontinuitetu više godina, sa samo jednom jedinom namerom da zadovolje političke naloge koje su dobijali od svojih pretpostavljenih, odnosno nosioca političkih funkcija u vlasti u Srbiji.

Ovo kriminalno delo vršili su predstavnici najznačajnih državnih institucija pa je utoliko činjenje ovih krivičnih dela opasnije i ozbiljnije.

Institucije koje u svakome demokratskom društvu služe za zaštitu i bezbednost građana i društva, u diktaturama i zlikovačkim režimima  se koriste za pljačku, otmice, ucene, montiranje procesa, ličnu osvetu pačak i naručena ubistva.

Srbija je do skoro imala na vlasti takav režim i posledice takve vladavine se osećaju i dan-danas.

Upravo je zato važno da se ova teška krivična dela što pre istraže i dobiju zakonsku formu, a počinioci teško kazne, kako se ovakve stvari više nikada ne bi dešavale u Srbiji.

 

Najodgovorniji u činjenju ovih krivičnih dela su:

 

Ministarstvo policije i to hijerarhijski od direktora policije Milorada Veljovića, preko Rodoljuba Milovića, načelnika uprave kriminalističke uprave Srbije, zatim Radoslava Đinovića, pomočnika načelnika UKP za terorizam, kao i operativaca poput Bogdana Pušića inspektora, Zorana Ljubičića inspektora i mnogih drugih Ministarstvo pravde na čelu sa Snežanom Malović i državnim sekretarom Slobodanom Homenom, Specijalno tužilastvo za organizovani kriminal na čelu sa tužiocem Miljkom Radisavljevićem i neposrednim operativnim tužiocem zaduženim za ,,prljave poslove“ Sašom Ivanićem. Svi pomenuti su uz određen broj drugih pojedinaca učestvovali u izvršavanju nezakonitih naloga koje je preko šefa kabineta predsednika Srbije davao Miodrag Rakić.

Jasno je da su nalozi Miodraga Rakića predstavljali želje ili naredbe samog predsednika Borisa Tadića i njegovih najbližih saradnika. U kojoj je meri to bilo zloupotrebljavano od strane Miodraga Rakića i eventualno nekoga od strane pomenutih funkcionera, na istrazi je da utvrdi.

Prednost da je u međuvremenu došlo do promene vlasti i da će verovatno nosioci nekih od najvažnijih funkcija izvršne vlasti biti zamenjeni daje mogućnost da se ova istraga zaista sprovede i pokaže najteže oblike organizovanog kriminala u samom vrhu vlasti.

Ipak, bez podrške demokratskih institucija Evropske Unije, kojoj Srbija želi da se priključi i nadzora u društvu kakvo je naše nije izvesno da će istraga biti i urađena na adekvatan i istinit način.

Upravo iz tih razloga i dostavljamo ovaj dopis, najvišim funkcionerima EU zaduženim za priključenje i proširenje ove zajednice, uvereni da će svojim nadležnim službenicima dati ovaj dopis i dokaze da se sami uvere u istinitost navedenih tvrdnji.

 

#Gero Srbija

Materijal: Stanko Subotić

Creative Commons лиценца

  1. NATALIJA NOVAKOVIC
    30. септембар 2012. у 10:47

    POSTO SE G. SUBOTIC STALNO POZIVA NA TO DA JE OSUDJEN PO CL. ZAKONA ZA UPOTREBU SLUZBENOG POLOZAJA U SOPSTVENOJ FIRMI , TREBALO JE DA ZNA ILI NEKI PRAVNIK DA MU PROTUMACI ZAKON U SRBIJI I DANAS TAJ ZAKON POSTOJI I PRIVATNA PREDUZECA NI PO KOM OSNOVU SE NE RAZLIKUJU OD DRUSTVENIH SVI ZAKONI VAZE I ZA JEDNA I DRUGA BEZ OBZIRA NA VLASNISTVO. KOSTUNICA JE HTEO DA ISKORENI KRIMNAL ODMAH POSLE 2000GOD. ALI NIJE BIO S STANJU ZBOG DS KOJI JE BIO OGREZO U KRIMINALU SVE DO DANA DANASNJEG TEK CE DA SE SAZNAJU MNOGE STVARI, PA POSTO NIJE UPEO ON JE IZAAO IZ VLADE I DISTANCIRAO SE OD DS I ZORANA. VREME CE POKAZATI KO JE BIO U PRAVU I KO JE STA RADIO ISTINA UVEK ISPLIVA NA POVRSINU.

    Свиђа ми се

  2. 30. септембар 2012. у 11:18

    Ja mislim da je tu nešto mnogo zapetljano, ne kažem da je Cane Subotić cvećka, jer svaki koji se obogati na tudjoj nesreći je kriminalac no ja to neznam samo moja konstatacija, a ovo što piše i neimenuje sve to je kukavičluk, pa oni bi Caneta ubili i u Švajcarskoj da su hteli ili nisu smeli zbog poternice, a Stanko Subotić neka slobodno dodje u Srbiju ako ima dokumentaciju ima dobrih i podmitljivih advokata, pa neka uzme poštenog advokata i neka dokaže šta je Boris radio sve i njegi saradnici, pa će možda oni biti procesuirani mesto Caneta, jeste da pratim sve i nemogu nikako da rasčistim koje u pravu, a ko laže, znam da DS veliki lopovi i lažovi ali to se mora i dokazati, zašto Cane ne uputi dopis Aleksandru Vučiću, je Dačiću ne vredi Veljović je njegov čovek i Dačić sve zna šta je ko radio, ali pametno ćuti, Vučiću je dovoljno da ima dokumentaciju, pa ja nemoram nikoga da ućim šta treba da radi, fotokopirati dokumentaciju i poslati mejlom na Vučićev profil i Vučić će znati šta treba da radi, a da su lopovi i lažovi svi u DS i direktori velikih firmi državnih ja i neznam koje sve direktor, samo znam za Hamoviča i Lazarevića jer nam je struja sve skuplja ali i loša Branka Radujka i Šarančića za Beka sam Čula, ima ih preko mere počev od Djilasa koji je za svaki prodat kikiriki dobio 100 evra, njih treba Petrovića čuvara kapije Mire Marković Šutanovca Dulića Pajtića i još mnoge, pa vi ste Cane rekli svoje kada ste sa njima šurovali, a mi gladovali niko nije mislio na nas gladne ni na borce koji su se borili, već ste svi šićarili okolo od bednog naroda koji je sve dap samo da spase život svo i svoje dece i familije.Od mene toliko

    Свиђа ми се

  3. sima
    6. октобар 2012. у 21:40

    SVE UZA ZID,I SEKULIĆA,I MIHAILOVIĆA I ČOVIĆA,I VUJIĆA,I SVE OSTALE KOMUNJARE,I OSTALU POLITIČKU LOPOVSKU ĐUBRAD.

    Свиђа ми се

  1. 30. септембар 2012. у 10:28
Затворено за коментаре.
%d bloggers like this: