Archive

Archive for јануар 2014

SRBIJA JE POSTALA NAJVEĆI EVROPSKI KONTEJNER NAJLOŠIJE ALI I NAJSKUPLJE ROBE IZ UVOZA

31. јануара 2014. Коментари су искључени

 

U vreme potpunog raspada ekonomije u Srbiji (kao i u celom regionu), masovan, nekontrolisani uvoz je samo drugo ime za kolonijalni status. Kako drukčije objasniti činjenicu da je re o zastrašujućim sumama koje se mere milijardama dolara? Samo u toku prošle godine, na uvozne energente, automobile i električne mašine, Srbija je platila čak pet milijardi dolara! Ukupan godišnji uvoz prelazi i deset milijardi dolara. Ali, ako je uvoz nekih strateških proizvoda nužnost, uvoz luka, krompira i jabuka svakako nije. U vreme dok je još postojala jugoslovenska federacija, uvoz robe je morao da prati izvoz.

 

          Nikola Vlahović

 

Tačnije, koliko je uvoznik planirao da uveze robe, za toliko je morao i da je izveze! Na taj način se održavala ravnoteža prometa, ali, pre svega, štitio domaći proizvođač i domaće tržište.

Zahvaljujući takvoj politici, u ondašnjoj državi nastajale su vrhunske robne marke koje su mogle da konkurišu ravnopravno na svetskom, ali i na domaćem tržištu. Za razliku od onih vremena, Srbija je danas otvoreni kontejner u koji svako baca šta hoće. Izvoz je smešno mali, i uglavnom ide preko par tajkunskih, i nekoliko stranih firmi.

Za samo deset godina, Srbija je postala najveći evropski kontejner najlošije ali i najskuplje robe iz uvoza. Tako je ubijanje domaćeg proizvođača obavljeno na najbrutalniji način, uz pomoć korumpiranih vlasti i kriminalnih apetita beskrupuloznih mešetara i preprodavaca.

Planska politika ubijanja Srbije nigde nije tako vidljiva kao na ovom, nečuvenom uvozničkom nasilju. Još od vladavine DOS-a pa sve do sadašnjih, naprednjačkih skakavaca, traje istovremeno uništavanje domaće proizvodnje i masovan uvoz svega zamislivog i nezamislivog, počevši od odeće, obuće, hrane, tehničke opreme, pa sve do sirovina i polufabrikata, koji uglavnom imaju tretman smeća u zemljama porekla.

Da je situacija dramatična, posebno kad je uvoz hrane u pitanju, govori i podatak da je samo u toku prošle godine, u Srbiju uvezeno skoro dve hiljade tona krompira, preko 23 hiljade tona paradajza, hiljadu i po tona šargarepe i preko 12 hiljada tona pasulja (iz Kazahstana), skoro 14 hiljada tona (iz Makedonije, Grčke, Turske, Španije…), preko 13 hiljada tona jabuka, hiljadu tona krušaka

Pretprošle i prošle godine jabuke su Srbiji su odlično rodile, ali je, istovremeno, tržište bilo preplavljeno jeftinim (i lošim) jabukama iz uvoza, za šta je potrošeno čak 10 miliona dolara!

Mada je Srbija država sa statusom najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom, izvoz srpskih jabuka na ovo ogromno tržište bio je skoro duplo manji od uvoza!

Srbija godišnje uveze i preko tri hiljade tona crnog luka (uglavnom iz Holandije, Belgije, Češke, pa čak i Australije!). Lešnik dolazi iz Gruzije, Nemačke i Turske, smokve iz Albanije, a beli luk iz Kine.

Mada zvuči neverovatno, da Srbija kao izrazito poljoprivredna zemlja, uvozi ono čega ima u obilju, ovo kriminalno uvozničko divljanje je znatno šire nego što izgleda. Istovremeno, na spisku onih roba koje bi bez teškoća mogle biti proizvedene u Srbiji, a koje godinama uvozimo, nalaze se i takve "sitnice koje život znače" kao što su šibice, lampe, igračke, žvake, cveće, školski pribor…

Tužno je i to da Srbija, koja je na početku dvadesetog veka samo u jednoj godini izvezla u Austro-Ugarsku čak milion svinja, danas godišnje uvozi između 4 i 7 hiljada tona svinjskog mesa (vrednosti preko 18 miliona dolara)!

Da bi ubijanje domaćih proizvođača bilo jasnije, treba znati i to da Ministarstvo poljoprivrede za subvencije planira neznatnu sumu, mada Srbija raspolaže sa 0,6 hektara obradivih površina po glavi stanovnika, što nema nijedna druga zemlja u Evropi. Umesto da bude poljoprivredna velesila, kriminalnom politikom svojih vlada, Srbija je danas pretvorena u najbedniju koloniju, zavisnu od uvoza svega, pa čak i flaširane vode, mada je ovde, pod ovim nebom, ima u izobilju.

Slučaj uvoza krompira je možda najrečitiji primer kako vlasti ovdašnje sa predumišljajem ubijaju seljaka, selo, poljoprivredna gazdinstva…Sa jedne strane, proizvodnja krompira je pod subvencijom države, a sa druge, država vrši diverziju sopstvenih odluka, jer uvoznici već odavno potplaćuju državne službenike.

Zbog svega toga, vagoni domaćeg krompira propadaju. Zbog milion tona krompira uvezenog u 2012/2013 godini, na hiljade tona domaćeg krompira je bačeno! Tako su u crno ostali zavijeni proizvođači krompira u Vojvodini, Šumadiji, Mačvi…Čipsara u Čačku, koja je godinama kupovala krompir od domaćih proizvođača, danas je prinuđena da ga kupuje od uvoznika.

A kakav "kvalitet" uvozimo, najbolje govori podatak da su, na primer, poznate marke čokolada koje se prodaju na našem tržištu često sa znatno manjim sadržajem kakaoa nego u zemljama zapadne Evrope, da začini sadrže više soli nego povrća, da uvozni deterdženti lošije peru, da kremovi imaju manje mleka i lešnika, da se u proizvode od meda stavlja se kukuruzni sirup...

Sa druge strane, ovi proizvodi se na isti način reklamiraju kod nas kao i u zemljama u kojima su znatno kvalitetniji, ista im je ambalaža. Štaviše, ni cene se ne razlikuju, čak su kod nas često i više. Roba lošijeg kvaliteta stiže uglavnom iz Rumunije, Bugarske, Mađarske, Poljske, gde velike svetske kompanije imaju razvijenu proizvodnju, namenjenu za stanovništvo ovog dela Evrope.

Čak i kineska roba kojom je preplavljeno tržište Srbije, ima status trećerazrednih proizvoda u Kini. Na žalost, Srbija nema skoro nikakvu kontrolu nad kvalitetom uvozne robe. I to je posledica kriminalne veze državnih organa sa velikim uvoznicima.

 

     Uvozimo i operacione stolove!

 

Poseban haos, uvoznička mafija napravila je na tržištu tekstila. Domaće tekstilne fabrike bačene su u dužničko ropstvo ili su brutalno ugašene, jer država nije htela da štiti domaći proizvod. Da bi akcija uspela, korumpirane su sve nadležne institucije, pa je nesmetano krenuo uvoz tekstila iz Indije, sa Tajlanda, iz Kine, Turske, Egipta, pa čak i Madagaskara. Ispada da su, kako reče jedan ogorčeni analitičar, topliji džemperi koje uvozimo sa Madagaskara od onih koje štrikaju zlatiborske pletilje.

Tekstil i obuća koje kupujemo u radnjama uglavnom nisu prošli nikakvu kontrolu zdravstvene ispravnosti. U Srbiji, naime, ne postoje ni pravilnici, ali ni aparati koji su u stanju da identifikuju hemijski sastav odeće. Iako u ovdašnjim kućama i inspekcijama tvrde da kontrolišu deklaracije koje im dostavljaju uvoznici i proizvođači, one su, uglavnom, nejasne i nepotpune. Referentna laboratorija nema mogućnost za proveru svega što se prodaje.

Kao u doba samoupravnih viceva, ministarstvima finansija i privrede, koja su, inače, u obavezi da do kraja godine donesu nove pravilnike o tekstilu i obući, formiraće komisiju! Tada će se određivati prisustvo teških metala u odeći, obući i tekstilu i drugih hemijskih jedinjenja čije prisustvo predstavlja rizik po zdravlje ljudi!

Ali, nije sporna samo zdravstvena ispravnost kineske robe koja se prodaje bez ikakvih deklaracija na svakoj uličnoj tezgi, pijaci i buvljaku, i koja u Srbiju dolazi sumnjivim kanalima. Jedina garancija kvaliteta, kako domaće odeće i obuće, tako i one markirane iz uvoza, jeste reč proizvođača i njegova reputacija.

Na žalost, divljanje uvoza dostiglo je zastrašujuće razmere, pa tako iz inostranstva stižu i najprostije medicinske potrepštine kao što su igle i špricevi, aparati za disanje…

Sa druge strane, čak i najdelikatnija oprema koju proizvode domaće kompanije po najvišim svetskim standardima, danas ne može da se odupre uvoznom ludilu koje direktno podstiče Vlada Srbije i njena ministarstva.

Protekle, 2013. godine, država je svojom uvoznom politikom "ubila" čak i proizvođače rentgen-aparata (poput "Jugorentgena" ali i "Elektromedicine"), mada su ove firme godinama snadbevale i servisirale zdravstvene ustanove u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji.

Srbija uvozi čak i operacione stolove, pa ih godišnje uveze oko stotinu komada, mada je razlika između najniže cene uvoznog, i operacionog stola proizvedenog u „Elektromedicini", čak 15.000 evra!

 

     Kome treba 25 tona svinjske dlake?

 

Srbija godišnje uvozi neverovatnih 200 kilograma ljudske kose, 400 kilograma kornjačevine i kitovih kostiju, čak 2.500 kilograma ptičjeg perja i 100 kilograma prirodnih sunđera, pa čak i helikoptere do 2.000 kilograma koji su plaćeni 505.000 dolara.

Prošle godine uvezeno je 100 kilograma prašine i praha od dragog i poludragog kamenja, čak 50.000 kilograma konoplje i više od 300 kilograma deteline, 1.000 kilograma korala i 400 kilograma bikove sperme i 25.000 kilograma svinjske dlake!

U gomili bizarnih proizvoda koje Srbija uvozi, prošle godine je iz inostranstva stiglo čak 8.800 kilograma dvogleda, 6.600 kilograma različitih mikroskopa i 2.400 kilograma teleskopa za oružje. Kao da sve u ovoj zemlji funkcioniše kako treba, pa je još samo ostalo da zbrinemo lovce!

Luskuznu hranu uvozimo i kupujemo u tonama, kao da imamo švajcarske ili nemačke plate, i kao da nam je tržište bar desetak puta "teže". Podaci Republičkog zavoda za startistiku govore da se u Srbiji pojede godišnje 800 tona smrznutih, sušenih i soljenih sipa, hobotnica i lignji. A, papiri sa carina pokazuju i da smo kupili i 16 tona jastoga, četiri tone rakova i 1.700 kilograma ostriga i druge morske hrane.

Možda i ovo može da zazvuči neverovatno, ali srpska polja nemaju dovoljno nane pa je zato uvozimo godišnje u nezamislivim količinama od po dvadesetak tona! Razlog je takođe teror nad domaćim proizvođačima koji su u nemilosti sopstvenog ministarstva poljoprivrede!

A, kolika je razlika između uvoza i izvoza, najbolje govori podatak da je Srbija za poslednjih godinu dana ostvarila deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni za više od pola milijarde dolara.

Srbija uvozi čak i led za ćevape, pljeskavice i sve proizvode od mlevenog mesa. Među stotinama različitih artikala koji svakog meseca ulaze u Srbiju je i led, kojeg nema dovoljno u domaćoj proizvodnji!? Pojedine mesne industrije, kao što je „Big Bul" iz Bačinaca u Sremu, imaju ledomate, ali većina je prinuđena da koristi uvozni led! Led se u mesnoj industriji koristi u pripremi roštiljskog mesa.

U lepezi mesnih proizvoda koji se uvoze jer kod nas nema ko da ih proizvede su svinjska i ovčja creva, bešike i želuci. Creva su se uvek uvozila, jer ih kod nas nikad nije bilo dovoljno. Stižu iz Kine i služe za proizvodnju kobasica. Kinezi imaju najbolju tehnologiju obrade creva, pa tako i razvijene zemlje iz Evrope šalju svinjska i ovčja creva u Kinu, gde se čiste, kalibrišu i namotavaju, pa se vraćaju u zemlje porekla.

Na spisku robe koju ne bismo morali da uvozimo, ali iz nekog razloga to činimo, nalaze se i čačkalice. Srbija u neograničenim količinama kupuje ruže, začine, tikvice, otpatke od hartije, šljokice, đonove, potpetice…Dugačak je i spisak onih neuobičajenih roba koju Srbija uvozi nalaze se oklopi kornjače, zmije otrovnice, igle, kuhinjske krpe, lišće…U brodskim kontejnerima koji plove za Srbiju, nalaze se i priplodni konji i magarci. Uvozili smo i majmune, i to za potrebe Instituta „Torlak" i proizvodnje seruma.

 

     Beskrajni spisak apsurda

 

Nije tajna da Srbija uvozi sve i svašta: od šibica, preko pasulja, do belog luka, pa i šljunka i kamena! Iako, u prvi mah, zvuči smešno, na spisku apsurda našlo se i staro staklo – osnovna sirovina Srpske fabrike za reciklažu iz Grejača kod Aleksinca, jedine firme ne samo u našoj zemlji, već i u regionu, koja se bavi preradom ove ambalaže i primorana je da godišnje uveze i do 3.000 tona otpadnog stakla!

Iako je kapacitet fabrike 30.000 tona, bez obzira na uvoz iz regiona, godišnje jedva uspeva da reciklira oko 13.000 tona otpadnog stakla koje ne može da sakupi na domaćem terenu. Krajnji proizvod je takozvani kulet, reciklirano staklo koje iz ovog pogona odlazi uglavnom u izvoz, a radi se o čak 10.000 tona na godišnjem nivou.

Generalni direktor kompanije „Holcim Srbija", Klaudiu Soare, najavio je da će ta cementara u Paraćinu izgraditi najsavremeniji sistem za recikliranje komunalnog otpada u Evropi, vredan nekoliko miliona evra. Lako je zaključiti od koga će fabrika za reciklažu iz Grejača kod Aleksinca kupovati reciklirano staklo.

Upozorenja domaćih i evropskih udruženja potrošača da je kvalitet proizvoda istog brenda lošiji za nerazvijene zemlje Evrope (gde Srbija realno pripada) – proizvođači cinično pravdaju „različitim potrebama" i „ukusom lokalnog stanovništva". O

ovoj temi trenutno raspravlja i Evropski parlament, obzirom da su očigledne razlike između kvaliteta roba istih marki koje se prodaju u „starim" i „novim" članicama Evropske unije. Kako bi se ovoj vrsti obmane stalo na put, u Evropskom parlamentu pokrenuta je inicijativa da se ta praksa proglasi prevarom.

Naime, za razliku od SAD-a, Evropska unija nema opšteprihvaćenu definiciju prevare s hranom, pa jedino regulativa pod brojem 178/2002 propisuje kako je "zabranjeno obmanjivati potrošače". Kako to zvuči naivno iz perspektive Srbije, te male, još sasvim nepokorene evroatlanske kolonije na Balkanu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLJAČKA U NASTAVCIMA: PRIVREMENI UVOZ ROBE U RUKAMA POJEDINACA, A DRŽAVA NA GUBITKU

29. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Pripadnici "carinske mafije", navodno razbijene 2006. godine, danas su visoki funkcioneri ministarstava nove Vlade Srbije. Sa tih pozicija oni su u stanju da ponovo organizuju svoje nekadašnje saučesnike i da organizovanim kriminalnim delovanjem republički budžet oštete za više desetina miliona evra svake godine.

 

          Igor Milanović

 

Postoji više razloga zbog kojih neka roba u Srbiju može legalno da bude uneta bez plaćanja carine: zbog reeksporta (izvoza u treću državu) ili zato što je privremeno potrebna za izvođenje nekih radova za čije izvršenje je određeno strano preduzeće.

Iz ovog drugog razloga pomoćnik tadašnjeg ministra finansija Vesna Hreljac-Ivanović dopisom od 1. avgusta 2008. slovenačkoj kompaniji Primorje DD odobrava privremeni uvoz opreme i alata koji bi koristili za izvođenje investicionog objekta PPPV "Makiš 2".

Pomenuti oprema i alat se sastoje od polovne betonjerke koju je Primorje DD sa sedištem u Vipavska cesta 3, 5270 Ajdovščina, Republike Slovenija, ugovorom od 5. maja 2006. iznajmio od Cestno podjetje Nova Gorica, Industrijska cesta 2, Kromberk, 5000 Nova Gorica, Republika Slovenija. U pomenutom ugovoru broj betonjerke naveden je kao OS CPG 6738 SM 7501, mada se u kasnijim carinskim deklaracija u Srbiji navode i drugi brojevi.

Šta se dalje s pomenutom betonjerkom sve dešavalo po unošenju u Srbiju nije poznat, ali se sa sigurnošću zna da ona i dalje ovde radi, iako je projekat "Makiš 2" završen. Tako Carinska ispostava Beogradski sajam 7. februara 2013. izdaje novu ispravu za unos iste betonjerke, koja nije ni napuštala Srbiju, bez plaćanja carine.

Radi se o klasičnom prepakivanju, kako se to zove, odnosno o izdavanju nove isprave koja treba da zameni staru, isteklu. Procenjena vrednost betonjerke iznosi 96.000 evra, dok je iznos dažbina koje nisu plaćene procenjen na 2.780.915,90 dinara.

Niko se u Upravi carina nije zapitao šta jedna betonjerka radi punih pet godina u Srbiji. Projekat zbog koga je uneta je odavno završen, a ona i dalje radi, ali na drugim gradilištima.

Zbog neplaćanja carine betonjerka predstavlja nelojalnu konkurenciju domaćim izvođačima radova koji redovno plaćaju sve dažbine. Ono što je interesantno je to da Primorje DD u Sloveniji odavno više ne postoji.

Bez obzira na to, država ima mogućnost da naplati carinu za betonjerku, jer je pri unošenju špediter Transošped d.o.o. iz Beograda priložio bankarsku garanciju Societe Generale banke iz Beograda. Nekome, očigledno, odgovara da se strana oprema i alati unose bez carine u Srbiju.

Državna kontrola koja bi želela da ispita gde završava roba koja se bez carine privremeno unosi u Srbiju ne bi imala velikih problema. Da bi ušao u elektronski sistem Uprave carine carinski službenik na terminalu mora da upiše svoj identifikacioni broj, preko koga bi brzo bio otkriven. Zbog toga je u sistem ubačen broj 99999 koji koriste oni službenici koji žele nešto da prikriju. Praćenjem traga robe unete preko pomenute šifre lako bi se razmotalo celo klupko.

Kao jedan od članova "carinske mafije" uhapšene 2006. pominjao se i Dejan Carević, tadašnji funkcioner Uprave carina, a raniji pripadnik Državne bezbednosti. Carević je izbegao hapšenje, a radi mira u kući sam je napustio carinu.

Za vreme službovanja u UC stekao je stan od 90 kvadrata na Novom Beogradu, blok 30, broj 76/17, još jedan od 80 kvadrata, a kupio je i stan u Marbelji, Španija. Danas je Carević šef kabineta ministra pravde Republike Srbije Nikole Selakovića.

Sa te funkcije on je u prilici da zaštiti sve svoje saradnike sklonjene u akciji protiv "carinske mafije". Većina njih je vraćena u Upravu carina na položaje sa kojih mogu da nesmetano dozvoljavaju uvoz robe bez plaćanja carine.

Jedan od njihovih pulena je sadašnji šef Carinske ispostave Beogradski sajam Nebojša Zorić. Preko njegove CI obavlja se ilegalni uvoz najvrednije robe iz inostranstva, među kojom je i jedna jahta, uneta navodno kao sajamski eksponat koja je i danas u Srbiji u vlasništvu jednog preduzeća registrovanog na Adi Ciganliji.

Direktor Uprave carina Miloš Tomić, i sam do guše upetljan u ilegalni uvoz, bespogovorno sarađuje sa pomenutom trojkom. On je taj koji sprečava interne istrage, zbog čega pripadnici unutrašnje kontrole poštenim radnicima carina savetuju da se obrate policiji i tužilaštvu. Organi UC-a, naime, nisu ni u stanju niti u mogućnosti da bilo šta učine.

Milione evra pomenuta organizovana grupa godišnje uzme kao mito za dozvolu "privremenog uvoza" robe koja potom ostaje u Srbiji. Državni budžet na ovaj način godišnje izgubi više desetina miliona evra. Koliko je to prosečnih penzija, obroka u narodnim kuhinjama, lekova za najteže obolele?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

INSTITUTI I ZAVODI, I NJIHOVO NAUČNO BAKTANJE O NEVAŽNIM I MANJE VAŽNIM PITANJIMA; A KAKVA JE KORIST ZA SRBIJU??!

28. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Kako je ruska TV serija "Institut" potakla malo istraživanje o tome kakvi sve instituti postoje kod nas. Šta zapravo znači reč Institut. Šta je ustanova. Gde postoji ustanova za izdržavanje kazne zatvora. Gde postoji institut za pečurke. Kakvi u se sve instituti osnovali u krilu SANU i kakva je bila njihova sudbina. Gde postoji čitav niz fantomskih instituta bez ijednog zaposlenog. Čemu i kome služi bizarni Zavod za proučavanje kulturnog razvitka?

 

          Stanislav Živkov

Pošto je poslednjih dana naša publika doslovce poludela za ruskom serijom Institut zapitali smo se šta su zapravo bili instituti da bi na kraju shvatili da se pod imenom institut zapravo nalaze brojni primerci društvenog parazitizma na koje se pod izgovorom nepostojećeg naučnog rada arče neverovatne pare ni na šta!

Institut (lat. instituo = postaviti, ustanoviti, obučavati) trebao bi da bude ustanova pod kojom se podrazumeva predmet delovanja naučno-istraživačkog ili obrazovnog karaktera (naučna institucija), ali ona je takođe sinonim za privrednu, kulturnu ili umetničku organizaciju a u poslednje vreme i umiveni naziv za raznorazne privatne prćije. U pravu, pojam institut ima zasebno značenje (pravni institut). Institut ima tačno definisane ciljeve istraživanja, a može biti samostalna organizacija ili telo u sastavu druge organizacije (npr. univerziteta) kao naučna ustanova ili zavod.

 

     Relikti nuklearne histerije

 

Institucija (od latinskog instituere, staviti, osnovati), kao pojam ima više značenja: ustanova ili zavod što je u društvenim naukama naziv za uži skup međusobno povezanih, relativno trajnih društvenih odnosa koji su regulirani ustaljenim društvenim pravilima (običajnim, moralnim, pravnim). Ustanova koja je takođe neka vrsta instituta, je pravni subjekt čije je osnivanje i organizacija uređeno zakonom sa zadatkom trajnog obavljanja delatnosti odgoja i obrazovanja, nauke, kulture, informisanja, sporta, telesne i tehničke kulture, brige o deci, zdravstva, socijalne zaštite, brige o invalidima i drugih neprofitnih delatnosti.

Očito je da mnogi ne znaju šta je institut a šta ustanova, pa je doskora u Pančevu, u pešačkoj zoni, postojala tabla sa bizarnim nazivom Ustanova za izdržavanje kazne zatvora. ZATVOR Pančevo koja je nedavno dobila mnogo normalniji naziv iako je ćorka i dalje ostala na nenormalnom mestu, ali zato u okolini Beograda i dalje nesmetano deluje još bizarniji Institut za pečurke, odnosno eminentno proizvodno trgovinsko preduzeće doo koje se bavi proizvodnjom lekovitih preparata na bazi gljiva, mada nije jasno da li se radi o talofitama ili kormofitama!

U Vinči se takođe nalazi i eminentni mastodont odnosno Institut za nuklearne nauke Vinča koji predstavlja posthumni relikt posleratne trke za naoružanje kada su po političkoj direktivi gotovo svi geolozi u Srbiji, uz geološki čekić, torbu i bakandže, kao domaći zadatak dobili Gajger-Milerov brojač radi obaveznog traženja ruda uranijuma kako bi, u skladu sa poslovicom kuda svi tu i mali Mujo i Jugoslavija dobila svoju atomsku bombu.

A nekako istovremeno je formiran je i Institut za nuklearne sirovine koji je nakon višekratnih podela, spajanja i transformacija nedavno postao Geološki institut Srbije ali po cenu da je u režiji pojedinaca iz Ministarstva zaštite životne sredine geologija u Srbiji gotovo potpuno uništena radi realizacije sumanutog projekta Geoliss , odnosno formiranja digitalne baze podataka a čitav projekat je zapravo najobičnija drpaža i plagijat na koju je straćena enormna količina novca.

Kao relikti nuklearne histerije, u međuvremenu su se još spodobili i Institut za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina te Institut za primenu nuklearne energije INEP u Zemunu, iako nikom normalnom nije jasno šta sve ove "eminentne" ustanove zapravo rade! Pošto su geonauke jako moderne a Rudarsko geološki fakultet ima dva smera, bilo je vrlo poželjno da se osnuje i Rudarski institut u Zemunu!

 

     Balvanološka posla

 

Što se raznoraznih instituta tiče čini se da su u Beogradu instituti osnivani kako je kome trebalo pa tako recimo deluje fantomski Adizes institute čiji je osnivač izvesni Dr Isak Adižes koji je osnivač i profesionalni direktor Adizes Institute, Santa Barbara, Kalifornija, inače tvorac metoda koji nosi njegovo ime i renomirani konsultant rukovodilaca preduzeća i vlada širom sveta. Poznat je po svom jedinstvenom pristupu upravljanju organizacionim promenama zasnovanom na procesu kojim se izgrađuje uzajamno poštovanje i poverenje.

Veliki deo raznoraznih instituta osnovan je posle rata u krilu Srpske akademije Nauka i umetnosti a neki od njih aktivni su i danas. Tako je recimo Arheološki institut SANU iako stalno u zgradi SANU, jedno vreme bio van njenog sastava , a dobar broj godina u njemu je vrlo aktivno delovala partijska ćelija pošto je višedecenijski direktor Đurđe Bošković, inače triput propali kandidat za članstvo u SANU na sednice partijske organizacije redovno dovodio studente radi dodatne ideološke indoktrinacije.

U svakom slučaju Bošković je institut pri odlasku u penziju ostavio u takvom stanju da je nekoliko narednih direktora naprasno pomrlo ne uspevši da u institutu zavedu red. U SANU je takođe postojao i Astronomski institut, odnosno današnja Astronomska opservatorija za koju uopšte već godinama nije jasno čemu služi kada su njeni teleskopi praktično neupotrebljivi za iole složenije astronomsko istraživanje iz prostog razloga jer je nebo nad Beogradom uglavnom sivo a ne crno.

U SANU je posle rata postojao i Institut za izučavanje ishrane naroda koji je relativno brzo ugašen, baš kao i Geološki institut SANU "Jovan Žujović" ali je zato i danas aktivan Institut za proučavanje lekovitog bilja "Dr Josif Pančić". Naravno tu su i Matematički institut SANU, Institut tehničkih nauka SANU, Geografski institut SANU, Muzikološki institut SANU, Etnografski institut SANU, Vizantološki institut SANU, Balvanoški institut SANU koji su po pravilu jedine ustanove te vrste u Srbiji.

Međutim institucionalizovani parazitizam pojavljuje se u oblasti istorije jer je iz bogzna kojih razloga fundamentalna naučna ustanova Istorijski institut SANU doslovce okljaštrena pošto se bavi istorijom do 1918. godine a sve to kako bi neometano delovala još dva instituta, relikta samoupravnog socijalizma Institut za noviju istoriju Srbije koji proučava istoriju srpskog naroda od 1918. godine do danas.

Delatnost: humanističke nauke, istorija te Institut za savremenu istoriju koji proučava istoriju 20. veka. Naravno nekima ni to nije bio dovoljno pa je zato izmišljen Institut za političke studije koji se bakće sa društvenim i političkim naukama, istorijom kulture, postkomunističkom tranzicijjom i uvek vrlo modernim balkanskim, odnosno balvanskim studijama, baš kao i Balvanološki institut. Kako bi sve bizarne naučne oblasti bile zastupljene takođe je bilo neophodno osnovati i svaštarski Institut društvenih nauka da se bakće sa društvenim naukama, demografijom, sociologijom, političkim naukama, i javnim mnjenjem!

Kao naučna oblast ekonomija je uvek bila veoma moderna pa su decenijama Ekonomski fakultet i Viša ekonomska škola bili poznati po desetinama hiljada doživotnih studenata, ali su zbog tog modernizma nastali Institut ekonomskih nauka koji zaista i jeste eminentna naučna ustanova, ali i Ekonomski institut, Institut za ekonomiku poljoprivrede te Institut za ekonomiku i finansije koji je zapravo najobičnije preduzeće za reviziju osnovano kao pravni sledbenik firme SAM konsalting formirane 1990. godine po vladinom programu za konsalting!

 

     Plava štrafta oko vrata

 

Kako bi se sve oblasti ekonomije adekvatno pokrile bilo je veoma potrebno osnovati i Institut za spoljnu trgovinu! Pošto su decenijama trajale svađe i prepucavanja na relaciji Filozofski fakultet – SANU, na samom fakultetu je tokom proteklih 40 godina formirano više, uglavnom fantomskih naučnih ustanova, odnosno instituta od kojih neki godinama uopšte nemaju nijednog zaposlenog jer nastavno osoblje sedi jednom guzicom na dve stolice pa, osim redovne plate koju dobijaju za poslove u nastavi, dobijaju dodatna sredstva za rad na uglavnom nepostojećim projektima.

Izuzetak u ovome je Institut za istoriju umetnosti koji ima 6 stalno zaposlenih i koji se zaista bavi fundamentalnim istraživanjima o čemu svedoče brojne objavljene knjige. Doduše svojedobno je Institut bio pretvoren u prateći servis za potrebe nekadašnjeg upravnika Vojislava Koraća i njegove ljubavnice dr Marice Šuput a baš u to vreme, neki od tadašnjih zaposlenih su godinama u Institut navraćali samo da podignu platu! Tako su danas na Fakultetu aktivni sledeći fantomski instituti: Institut za sociološka istraživanja, Institut za etnologiju i antropologiju, Institut za pedagogiju i andragogiju, Institut za filozofiju te Institut za psihologiju.

Postavlja se stoga pitanje čemu i kome uopšte služe ovakve fantomske ustanove kada već postoji Institut za pedagoška istraživanja čija delatnost su društvene nauke, pedagogija, pedagoška psihologija, sociologijaa koji je osnovan još 1959. godine.

Štaviše, pošto je psihologija takođe postala jako popularna 2005. godine u Beogradu je osnovan krajnje bizaran Institut za psihodramu čije su glavne delatnosti psihodramska psihoterapija i edukacija psihodramskih psihoterapeuta/kinja. Za neupućene: psihodrama je grupni akcioni psihoterapijski metod koji se oslanja na teoriju, filozofiju i metodologiju Jakoba L. Morena.

Terapijski postupak se bazira na scenskoj ekspresiji uz korišćenje dramskih tehnika, sociometrije i grupne dinamike što samo po sebi najbolje govori da se zapravo radi o sindromima čijim lečenjem se na naučnoj osnovi već decenijama bave stručnjaci Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici gde jedini problem predstavlja činjenica da nakon dužeg rada psihijatri i psiholozi postaju sami sebi pacijenti!

Poljoprivreda je takođe vrlo kurentna oblast koja kod nas samo potvrđuje narodnu poslovicu gde je mnogo babica, deca budu kilava. Naime raznim aspektima poljoprivrede kod nas se bakću Institut za kukuruz "Zemun Polje", Institut za zemljište , Institut za primenu nauke u poljoprivredi, Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija", Institut za stočarstvo, Naučni institut za veterinarstvo Srbije, PKB "INI-Agroekonomik", Institut za higijenu i tehnologiju mesa te Institut za zaštitu bilja i životnu sredinu !

Sve u svemu instituti i institutčići su se namnožili kao korov ali vodeće mesto u parazitizmu svakako pripada bizarnom Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka i njegovom OOURU Zavodu za kulturu Vojvodine koji predstavljaju najidealnije primere višedecenijskog arčenja para na navodna fundamentalna istraživanja od kojih niko nikada nije imao nikakve koristi a svi koje su ove eminentne ustanove davile imali su plave štrafte oko vrata kao posledicu!

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka osnovan je 20. aprila 1967. godine kao ustanova u oblasti kulture koja se bavi naučnim, razvojnim i primenjenim istraživanjima, izradom studija i analiza u oblasti sociologije kulture i kulturne politike, prikupljajući informacije i dokumentaciju o kulturi, umetnosti i medijima u zemlji i inostranstvu. Zavod ima pravo da svoje programe valorizuje i verifikuje na domaćem i stranom tržištu.

 

     Zavod za kočenje kulturnog razvitka

 

Sve ovo izgleda lepo i krasno a zapravo se svodi na sistematsko zatrpavanje svih ustanova kulture u Srbiji desetinama strana stupidnih upitnika u kojima se svake godine postavljaju stotine glupih pitanja, traže se raznorazni statistički podaci koji se zatim u Zavodu mesecima prepisuju i obrađuju, verovatno kako bi se obezbeđivalo ostvarivanje opšteg interesa u oblasti kulture, što je pak druga potpuno sumanuta definicija proistekla iz konferencijaškog govora iz doba komunizma .

Naravno na ovakve budalaštine decenijama se troše pare da bi kao jedini rezultat povremeno bio objavljivan navodno eminentan časopis Kultura, posvećen sociologiji kulture i kulturnoj politici. Međutim malo je poznato da Zavod za proučavanje kulturnog razvitka ne malu količinu sredstava dobija radeći kojekakva istraživanja po narudžbini sa strane odakle se najčešće naručuju i oblast istraživanja, način istraživanja i rezultat pa je na Zavodu da u skladu sa narudžbinama pripremi i pitanja i navede na davanje odgovora kako bi naručioc bio zadovoljan. Na osnovu ovakvih "nepristrasnih" istraživanja Zavod nastavlja sa izradom raznoraznih strategija o kulturi koje u lokalnim samoupravama često dobijaju status nedodirljive svete krave samo kako bi se po svaku cenu realizovale sumanute ideje naručioca.

Na taj način se pojavljuju bizarne skupo plaćene studije poput Strategije o kulturi grada Pančeva 2011-2015 koje kao metastatski karcinom uništavaju sve pred sobom! O tome koliko je samo postojanje i osnivanje ovog zavoda još od početka bilo na vrlo tankim nogama najbolje svedoče podaci dostupni na samoj sajtu Zavoda iz kojih se vrlo jasno vidi da je već tada postavljano pitanje opravdanosti rada ove bizarne institucije.

Tako se navodi da nastanak, početak i razvoj bilo koje ustanove, pogotovo posebne i sasvim nove ustanove, nije moguće razumeti bez poznavanja sociokulturnog konteksta i vremena njenog nastanka iz čega proizilazi da je već tada bačen novac na neko istraživanje kako bi se po svaku cenu opravdalo osnivanje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka koji je, kako se na sajtu navodi ušao u intelektualno polje bez istorijski stvorenog legitimiteta, a istini za volju taj legitimitet nije stekao ni do danas jer u naučnom polju na legitimitet mogu da računaju samo istraživačke ustanove iza kojih mogu da stanu već oformljene naučne discipline i instance koje stvaraju i naučne autoritete i naučni podmladak, što sa Zavodom nikada nije bio slučaj jer je osnovan političkom pomodnom odlukom a ne odlukom zasnovanom na realnom sagledavanju potreba tog vremena!

Na sajtu se dalje navodi da i sâm izbor naziva nove ustanove – Zavod za proučavanje kulturnog razvitka svedoči, u najmanju ruku, o nedoumici kako nazvati tu ustanovu. Ustanova nije mogla da dobije status naučnog instituta, a to nije bila ni želja njenog osnivača, jer nije ispunjavala zakonske uslove, pa je zato izabran neutralni termin zavod, a usvajanje bliže odredbe o proučavanju kulturnog razvitka sledilo je, makar i nedovoljno artikulisano, ideju o tome da u kulturi postoji nesumnjiv razvoj, koji samo treba prepoznati i podstaći.

O tome da je zaista u pitanju reč o pravoj parazitskoj ustanovi potvrđuje se u nastavku teksta gde se navodi da bi se pravo uporište osnovne delatnosti Zavoda najpre našlo u sociologiji kulture i umetnosti, mada su se neki tokovi te delatnosti – i tada, na samom početku, i u poznijim fazama rada, često nalazili u graničnim zonama mnogih disciplina: ekonomije i organizacije kulture, urbanog planiranja kulturnog razvoja, istraživanja javnog mnjenja usmerenog na kulturne potrebe i kulturnu potrošnju, politikologije s orijentacijom na kulturnu politiku…

Bulažnjenje se nastavlja u istom stilu pa se dalje tvrdi kako u slučaju prenošenja i usvajanja novih naučnih ideja uvek postoji čitav skup sociokulturnih uslova u zemlji primaocu koji dovode do buđenja i razvoja izvorne naučne misli: sâm predmet se u svojim razvojnim formama (kultura) nameće proučavanju, javlja se naučna radoznalost podstaknuta već postojećim začecima novog u društvenim i humanističkim naukama, a posebno međuuticajima različitih kultura, osnivaju se katedre na univerzitetima i stvara naučni podmladak, osnivaju se instituti i formira naučni kadar u njima.

Ustvari, polako se napuštao taj koncept društvene svesti, a sve više počelo da govori o kulturi kao nečem samosvojnom i sa sopstvenom dinamikom razvoja u sklopu društvene strukture, razgraničio je u pojmovnom smislu instituciju kulture od organizacije kulture (dramska umetnost – pozorište), na primer, i postavio analitičku shemu horizontalne i vertikalne dimenzije kulturnog stvaranja u kojoj se (shemi) u prvoj ravni kao bitni elementi pojavljuju priprema, akcija, ocena ili analiza, a u drugoj stvaranje, saopštavanje i primanje Zavod za proučavanje kulturnog razvitka koji, s malom ekipom ljudi različitog profila i sa ne baš tako jasno definisanom ulogom – prema Zakonu o osnivanju i prvom Statutu u prvi plan se ističu proučavanje društvenih promena i iznalaženje mogućnosti i oblika primene savremenih metoda rada i unapređivanje kulturnih delatnosti – nastoji da uoči osnovne karakteristike glavnih aktera na tom polju i nešto bolje osvetli manje poznata ili gotovo nepoznata mesta na njemu. Širina zahvata u intelektualno odnosno kulturno polje, već i raznovrsnost tema koje su obrađivane.

Radovima posvećenim kadrovima u ustanovama kulture, kulturnom životu radničke i seoske omladine, domovima kulture, materijalnoj osnovi kulturnog života sela, umetničkim udruženjima, slobodnim umetnicima, umetničkoj publici, programima kulturnog razvoja Srbije i Beograda i drugih opština.

Sve u svemu, decenijama je ovaj bizarni zavod trošio novac na raznorazna statistička istraživanja iz kojih su metastazirale svakojake cirkuske manifestacije po svim gradovima Srbije. Krunu ovakvog stvaralaštva svakako predstavlja pokretanje časopisa Kultura, časopisa za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku čime je, 1968. godine otvoren je još jedan izuzetno značajan intelektualni kanal za strujanje ideja.

Sve ono što Zavod u okviru svoje redovne delatnosti nije mogao da ostvari – zbog ograničenih materijalnih sredstava, relativno uzane personalne istraživačke baze, ograničenja koja je nametao osnivač i finansijer – našlo je, uz redakcijski rad zasnovan na visokim profesionalnim kriterijumima a potpun nečitki i dosadan časopis, zajedno sa mnogim drugima , samo je nemilice punio sve javne biblioteke i to desetinama dužnih metara bačene hartije, eventualno pročitan u vreme izlaska i možda još dva puta i nikada više. Nije ni čudo što je prošle godine Vlada Srbije sa pravom predložila gašenje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, ali na žalost na kuknjavu tzv kulturne elite i Ministarstva kulture to se nije desilo. Prava šteta!

 

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

GDE ĆE ZAVRŠITI MILIONI EVRA ZA PROJEKAT “AKVA PARK” – NEPOZNANICA ZA SVE STRUKTURE NOVOG SADA!?

25. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Novosadski sajam je u prethodnom periodu, pod novim rukovodstvom, trošio prosečno deset miliona dinara mesečno na potpuno nepotrebne nabavke, odnosno prebacivao je taj novac u džepove privatnika i političara. O tome svedoči saopštenje za javnost Udruženja malih akcionara od 20. decembra 2013.

 

 

Od neregularnog dolaska na čelo Novosadskog sajma, pa sve do danas, a to je otprilike nepunih osam meseci, dr Dragan Lukač, sadašnji generalni direktor, uspeo je da potroši sve novce koje je njegov prethodnik ostavio na računu, a radi se o sumi od oko 78 miliona dinara.

Svi napori i apeli Udruženja malih akcionara Novosadskog sajma u cilju očuvanja kapitala društva svedeni su na kritike upućene generalnom direktoru zbog nenamenskog trošenja sredstava kao i zanemarivanja osnovne delatnosti i unapređenja poslovanja, što će proizvesti gubitke i štetu za akcionare Novosadskog sajma.

Udeo u kapitalu koji poseduju mali akcionari kreće se oko 12 odsto sa tendencijom rasta. Ovim putem još jednom napominjemo da je Novosadski sajam akcionarsko društvo, a ne javno preduzeće, gde svim akcionarima treba obezbediti jednaku poziciju oko uvida u poslovanje.

Ovde takođe ističemo da smo i u prethodnom periodu kao Udruženje bili ignorisani od strane tadašnjih direktora i da se takva praksa nije promenila ni ovoga puta, već je kontinuitet negativnog nastupanja nastavljen.

I pored uveravanja Gradskih moćnika, a pogotovu novog gradonačelnika Miloša Vučevića da se taj trend omalovažavanja malih akcionara neće nastaviti dok je on na vlasti, ispostavilo se da je to lep marketinški trik u nastupu prema akcionarima. Eksponent te vlasti i prvi čovek Novosadskog sajma ne samo da se nije udostojio da primi delegaciju malih akcionara nego nikada nije odgovorio niti na jedan naš dopis. Bahatost i rasipništvo u vođenju Novosadskog sajma kao da je postala opsesija novog direktora, a da pri tome nikog ni zašta ne pita. Naši apeli i negodovanje upućeni Nadzornom odboru Novosadskog sajma naišli su na zid ćutanja i ostali bez odgovora.

Informacije kojima Udruženje malih akcionara raspolaže ukazuju da generalni direktor Dragan Lukač već nekoliko meseci ne komunicira sa većinom članova Izvršnog odbora, oduzevši im ingerencije u sektorima koje vode, izuzimajući ih iz procesa poslovanja i rukovođenja, što se negativno odražava na poslovanje. Generalnom direktoru nisu potrebni pomoćnici i savremenici, jer je uspostavio apsolutističku vlast.

Takvo ponašanje iniciralo je sastanak Izvršnog odbora Novosadskog sajma i arbitražu gradskih čelnika (gradonačelnika Miloša Vučevića i predsednika gradske skupštine Novog Sada gospodina Siniše Sevića) u procesu normalizacije odnosa na relaciji generalni direktor – Izvršni odbor, za koju se nadamo da će uroditi plodom.

Takođe ovim putem izražavamo svoju sumnju prema pompezno najavljenoj investiciji od nekoliko miliona evra u projekat "AQVA PARK" na Novosadskom sajmu. Način na koji ga je promovisao generalni direktor Lukač, a da se pre toga nije konsultovao ni sa jednim relevantnim činiocem, kako u gradu Novom Sadu, tako ni na pokrajinskom i republičkom nivou, poprilično je apsurdan. Zamislite investiciju od nekoliko miliona evra, a da sa tom činjenicom nisu upoznati Nadzorni odbor akcionarskog društva Novosadski sajam niti Skupština društva.

Za tu investiciju nije čuo niko u Zavodu za izgradnju grada, niti gradonačelnik, niti iko od akcionara. Način na koji se generalni direktor Sajma obraća medijima je više nego neozbiljan i zabrinjavajući. Pošto se uporno tvrdi kako postoji završen projekat, akcionari se pitaju koliko je ta projektna dokumentacija plaćena i da li će ceo posao izgradnje famoznog Akva parka ostati samo na tome? Sumnjamo da je Akva park šarena laža za javnost i dobra prilika za ličnu promociju.

Ovim putem želimo da obavestimo sve medije na kakav problem nailazi Udruženje malih akcionara u okruženju bez pravnog miljea, te smo prinuđeni da na ovaj način izrazimo svoje negodovanje. Cilj udruženja malih akcionara je da štiti svoj kapital i da stalno obaveštava javnost i ukazuje svim akcionarima na neodgovorno činjenje pojedinaca iz redova uprave.

 

     A 1.

    Pismo bez odgovora

Udruženje malih akcionara je 14. novembra 3013. godine pismeno od predsednice Nadzornog odbora Novosadskog sajma gospođe Mire Ač tražio obaveštenje koliko je utrošeno na renoviranje pedesetak kancelarija, toaleta, svečanog salona i kabineta generalnog direktora, kao i izveštaj potpisan od lica zaduženog za nadzor radova i fakture koje se odnose na pomenuto uređenje. Takođe se postavilo i pitanje da li je direktor Lukač i formalno ukinuo službu za javne nabavke. Na ovo pismo još nije odgovoreno.

Po fakturi broj 0170 izdatoj od strane "Ivković atelje" sztr od 8. novembra 2013. Novosadski sajam je bio dužan da plati ukupno 2.374.560,00 dinara za 600 "svečanih korica za medalju u kombinaciji dva materijala, zlatotisak loga i teksta na korici, pripremu i štampu teksta medalje". Na fakturi se nalaze rukom dopisane dve primedbe: "Bilinović neće da potpiše" i "Vera Pantović da šifrira primedbe".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NESAVESTAN DUŽNIK: PRIJATELJU DOKTORU (NE)TREBA POZAJMITI NOVAC

24. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Slučaj doktora Miće Đuričića, beogradskog lekara koji je svoju profesiju zamenio za profesiju prevaranta, rečito govori u kakvom se stanju nalazi srpsko zdravstvo, i kako je lako postati bogat u zemlji bez zakona i institucija. Iako je do sada prevario banke i prijatelje za 12 miliona evra, još nije izveden pred sud, a presude donete protiv njega samo su mrtvo slovo na papiru. On je srećan zbog toga, i nastavlja sa prevarama.

 

          M. Hadžić

 

Doktor Mićo Đuričić je lekar po struci, plastični hirurg po specijalizaciji. Profesor univerzitetski, po tituli, kako se predstavlja, i po tome ga znaju njegovi pacijenti, prijatelji i žrtve. Mera Đuričićevog života je besprizornost! Kao lekar koji je otvorio polikliniku za plastičnu hirurgiju, Đuričić je upoznao mnogo ljudi. A ko dođe kod doktora na glasu, ima da plati.

I Đuričićeva supruga je profesor univerziteta, na Stomatološkom fakultetu u Beogradu. Kosovka Obradović Đuričić je drug Mićina žena, ali je prva u prevari. Pozivajući se na svoje poslovne projekte, doktor Đuričić je od prijatelja pozajmljivao desetine i stotine hiljada evra, samo da polikliniku dovrši, da “uđe u biznis“. Kada bi se žrtva “drznula“ da zatraži pozajmljeni novac, “uvaženi“ doktor bi im drsko odgovarao:

“…Šta hoćete vi zelenaši, da mi uzmete život!“, mada su očajnici tražili da im doktor, kao prijatelj, vrati samo ono što im je, na prevaru, uzeo kao beskamatnu pozajmicu. Na taj način je doktor sa skalpelom otvorio Polikliniku "Galathea" u ulici Mihaila Avakumovića u Beogradu. Od banke je uzeo kredit od pet miliona evra, u kešu! Zgradu klinike je založio kao hipoteku, uzeo novac i napravio drugu zgradu, na prestižnom mestu, u šumi, gde je gradnja zabranjena, u Ulici Baje Pivljanina broj 8, odmah pored Belog dvora!

Banka je izvisila, jer zgradu koja je namenski građena kao poliklinika, nema kome da proda! Sada banka nudi Đuričiću da otvori i u njoj polikliniku, pa da vraća kredit. Ali, doktor sa skalpelom nikom ne vraća novac. Njemu je strast uzimanje.

Prvo mesecima proučava prijatelje, njihove lične, porodične i imovinske prilike, i onda, kao što zmija proguta žabu, tako i doktor, gradeći pred prijateljima priču o svojim investicijama i problemima sa “zelenašima“, pripremi prijatelja za odstrel. Na dva meseca mu uzme do poslednje pare. Onda ih potpuno zaboravi. Biće novca, poverova ovca.

“Zapalio sam dve banke, uzeo sam im devet miliona, i srećan sam zbog toga" – hvali se doktor Đuričić.

On nije prevario samo banke. Više od 400 prijatelja, dakle svi oi koji su sa njim radili, družili se, ili su bili njegovi pacijenti, “pozajmilo“ je Mići i njegovoj supruzi.

Protiv Miće Đuričića podneto je više krivičnih prijava, kojim ga njegovi bivši prijatelji optužuju da im je uzeo novac na zajam, sve do poslednje pare, i da više ne želi da ih vidi. Svu imovinu prepisao je na kćerku, koja je operska pevačica u Narodnom pozorištu u Beogradu, a najveći deo para je izneo u Švajcarsku. Tužilaštvo je sve prijave odbacilo kao neosnovane. Prevara u Srbiji nije kažnjiva.

Tomislav Kilibarda je na čelu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, koje stoji iza odluka o odbačaju krivičnih prijava protiv plastičnog hirurga Đuričića. Oni koji su, verujući na reč, ugled i zvanje gospodina Đuričića, pozajmili mu svoj ušteđeni novac, “samo na par dana“, morali su da potroše novac i na sudske takse, da dobiju spor koji ne mogu da naplate.

Usluge u poliklinici doktora Đuričića su dvostruko skuplje od onih koje pružaju duge klinike. Doktor ne koristi skalpel. Za njega operišu kolege sa VMA. On zgrće kajmak. Svaki njegov pacijent je i potencijalna žrtva, uvek u opasnosti da mu doktor, na par sedmice, uzme stotinak hiljada evra.

U njegovim predstavama za javnost, sve je obrnuto. Doktor sa skalpelom sebe slavi pa kaže kako je "…Krajem avgusta (26-28.2008) Bolnica Galathea bila mesto na kome su se okupili najbolji hirurzi iz regiona".

Naravno, sebe stavlja na prvo mesto: "…Dr Mića Đuričić, prof. dr Marijan Novaković, prof. dr Uroš Ahčan -Slovenija, dr Franc Planinšek -Slovenija, doc. dr Davor Mijatović -Hrvatska i dr Luiz Toledo -Brazil, da prisutnim hirurzima pokažu napredne tehnike argumentacije i rekonstrukcije dojki (prvi i drugi dan) i male estetske intervencije na licu (treći dan). Biće to, reče Đuričić, IX R.A.P.S, institucija koja je obeležila razvoj plastične i estetske hirurgije u Srbiji u poslednjih deset godina!"

I ko ne bi prijatelju, ovakvo predstavljenog u javnosti, pozajmio novac, da dovrši svoje (ne)delo. Pažnja: doktor Đuričić i dalje vara. Ne dajte mu svoj novac. Zdravstvena inspekcija ne svraća u polikliniku u kojoj operiše, a ne bi smeo, jer klinika zato nema dozvolu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BRIGA EVROPSKOG PARLAMENTA ZBOG DISKRIMINACIJE LGBT POPULACIJE U SRBIJI

23. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Zakoračivši na put prepun rupa, trnja, krivina, više uzbrdica nego ravnice, put koji bi Srbiju mogao da odvede u “tri lepe” (što bi rek`o naš narod) zajednice evrpskih naroda, a čije briselske birokrate žele srpskom narodu da, novu evropsku kominternu pretstave putem donošenja zaključaka, mišljenja, smernica, uputstava, naloga, direktiva, preporuka, platformi, mera, zahteva…, i utuve im u glavu da je EU početak i kraj njihovog boljeg života, i da je potrebno da Srbija i njen narod preduzme sve mere koje bi vodile ka potpunom uništenju kredibiliteta i ugleda nacije i onih pojedinaca, institucija i društvenih grupa koje pretstavljaju prepreku realizaciji evropskih I globalističkih ciljeva usmerenih na Srbiju!!!

 

 

 

U takvom birokratskom “davljenju” srpskog naroda i Srbije, je i nedavni izveštaj evropskog parlamenta o napretku Srbije kao potencijalnog kandidata na putu za članstvo u EU, koji je podneo naš osvedočeni “veliki prijatelj” Jelko Kacin, u čijem je jednom delu uputio kritiku Srbiji zbog položaja LGBT populacije, ali ni reči tome da se takvim eksponiranjem suzbijaju i neke zdrave i dugogodišnje dobre navike ljudi.

A nećemo ni pominjati da u takvom izveštaju nema ništa rečeno (zato što to nije bitno za funkcionisanje evropske birokratije), o onom delu srpske stvarnosti koji bi opisao kvalitet života većine naroda u Srbiji, koji bez zaposlenja jedva sebi i svojoj porodici mogu da priušte normalan život bez oskudice, kao i osvrt na zdravstveno stanje stanovništva i kvalitetan život starije populacije, itd…

Ali zato je vrlo bitan elemenat o kome se pisalo, bilo stanje i položaj LGBT populacije u Srbiji, o čemu je na sajtu internet Grupe evropskog parlamenta o LGBT pravima, objavljen deo izveštaja sa pozivom da Srbija mora da uloži više truda u cilju zaštite homoseksulanih vrednosti.

Na tom internet portalu stoji da:

“Danas je Evropski parlament usvojio dva godišnja izveštaja o napretku za kandidate i potencijalne kandidate zemljama EU. Poslanici Evropskog parlamenta su ocenili prava LGBTI ljudi, a preporučuje se da dve zemlje poboljšaju situaciju.

U svom izveštaju o Srbiji , Evropski parlament "snažno osuđuje odluku vlasti da zabrani planiranu septembarsku beogradsku Paradu ponosa 2013., kao u prethodne dve godine ", i poziva vlasti da poštuju slobodu okupljanja LGBTI ljudi.

Parlament takođe poziva srpske vlasti da pojačaju napore protiv nasilnih navijačkih grupa koji prete i napadaju ljude LGBTI.

Pa ako slučajno nešto ne funkcioniše po nametnutim pravilima tu će se uvek naći spremna i evropska gey policija gde se šira javnost može upoznati sa nastankom, njenom istorijom , ciljevima, zadacima … A kao dokaz ozbiljne aktivnosti EU u celini, na ovom sajtu možete pogledati koji su sve sadržaji, aktivnosti, projekti, i fondovi vezani za LGBT populaciju.

Izveštaj dalje poziva na širu političku podršku za ljudska prava LGBTI ljudi, a za zemlju da sprovede svoju strategiju u borbi protiv diskriminacije.

U svom izveštaju o Kosovu , Skupština je izrazila zabrinutost zbog uporne diskriminacije, uključujući i na osnovu seksualne orijentacije. Izveštaj je pozvao na sveobuhvatne nacionalne strategije za borbu protiv diskriminacije da garantuju jednakost u snazi  (pogledati tačke 20. i 21).

Na kraju, izveštaj je podsetio na homofobične nasilne napade zbog izdavanja časopisa Kosovo 2.0 , o seksu i seksualnosti, i pozvao da počinioci budu krivično gonjeni.

Oba izveštaja su usvojena većinom glasova.

Jelko Kacin MEP , član Intergrupe o LGBT pravima i izvestioca za Srbiju, je reagovao: "Polako ali sigurno, jednaka prava se odvijaju u Srbiji i na Kosovu, ali je potrebno mnogo više napora da bi se efikasno garanotvala vladavina prava i osiguraju ljudska prava LGBTI manjina. "

Pa još Kacin reče da je ;”posebno zabrinut zato što se antidiskriminacioni zakon ne sprovodi dobro, a da je Beograd Prajd  opet zabranjen u septembru prošle godine."

A Ulrike Lunaček MEP , ko-predsednik LGBT Intergrupe i izvestioca za Kosovo, nastavila je: "Poštovanje prava LGBTI ljudi je važno obeležje inkluzivnog i tolerantnog društva. Princip nediskriminacije ugrađen je u Ustav Kosova i treba da bude ispunjen sa relevantnim zakonima i strategijama implementacije u cilju poboljšanja života ljudi LGBTI u zemlji. "

"Drago mi je da su kolege širom političkog spektra pokazale da EU ima svoju ozbiljnu privrženost ljudskim pravima, a što je uključeno u snažan tekst o pravima LGBTI ljudi."

Posle “takve važne” LGBT pljuske koja je bila sastavni deo evropskih impresija o Srbiji, ne bismo se iznenadili ako bi jedan od million zahteva (sadržanih u onih 35 poglavlja), bio i taj da Srbija ne može biti primeljena u EU ako 30% njene populacije ne bude homoseksualno orijentisano

Bojim se da vlast u Srbiji, za nekoliko godina ne preduzme izvesne mere i po tom pitanju…

 

©Geto Srbija

europarl

NOSICI PRAVDE U SRBIJI: NAJLOŠIJI SUDIJA ALI DOBAR PREVRTAČ!!!

22. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Srpski sudovi još donose presude “U ime naroda“. I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu izdavati obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Nažalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost, ni javni moral. Uvek su spremni da za sitnu paru, ili dodvoravanje nekom važnom čoveku iz partija na vlasti, poštenom građaninu otmu stan, imovinu, decu, proglase ga ludim, oduzmu mu poslovnu sposobnost, ili ga drže mesecima i godinama u pritvoru, sve dok ga potpuno ne slome i učine nesposobnim za život. I to sve čine nekažnjeno, za svoj rad primaju najveće plate u državi, a imaju i mnoge druge privilegije.

 

           Milan Glamočanin

 

I nova vlast nastoji da pravosuđe potpuno stavi u funkciju zaštite interesa vladajuće klike, suprotno zahtevima iz Brisela da se pravosuđe mora dubinski očistiti od korupcije, nepotizma, nestručnosti i politikantstva. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi…

Dobili smo nove “reformatore“ pravosuđa. Osim mladoumnog ministra pravde Nikole Selakovića, tu su i državni sekretar u ministarstvu Danilo Nikolić, bivši predsednik Okružnog suda u Nišu, i pomoćnica ministra Ljiljana Blagojević, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu. Šta se može očekivati od nove reforme? Odgovor možete dobiti iz priloga koje objavljujemo, kao ilustraciju trenutnog stanja, i ko su ljudi sa kojima treba da idemo u budućnost.

 

      Poljupci sa Danilom

     Insajder S –7

Ja bih nešto o Danilu Nikoliću, bivšoj komunističkoj perjanici, borcu protiv verbalnog delikta, dželatu nezadovoljnih psovača države i Predsednika, udvaraču i dupeliscu svih Sekretara i Predsednika Komiteta, „velikom"komunisti, socijalisti, dupeuvlakača demokratama, velikom Demohrišćaninu, pa pripadniku Koštuničinih snaga, pa Vučićevoj armadi, pa….nije tu kraj, videćemo gde će potok da ga odnese.

Sve je to bio, a biće i dalje, sve dok aktuelne vlasti podržavaju poltrone, udvarače, a on to može, čovek čiji je obraz deblji od đona, čovek koji je najbogatiji u srpskom pravosuđu, i čija se imovina ceni na desetine miliona evra. Zaradio je on to poštenim radom. „Ja sam častan i pošten", možete čuti u razgovoru sa njim desetak puta za pola sata. Nemojte da ga pitate za prvi milion. No, da krenemo redom…

Danilo Nikolić je danas državni sekretar u Ministarstvu pravde Srbije, novi “reformator “ srpskog pravosuđa. Ako se sazna ko je Danilo Nikolić, znaće se i kuda ona vodi.

Iz jedne zabiti kod Nikšića dođe seljanče u Niš, sa iscepanim pantalonama, da stekne znanje na Pravnom fakultetu. Odmah započe borbu laktovima, ali znanje mu nikakvo. S obzirom na intelektualni nivo, jedva po koja šestica, ali mu nije nedostajala veština u pronalaženju grana na stablu ukorenjenih zemljaka koji su uveliko vladali u gradu na Nišavi.

Završi fakultet sa prosečnom ocenom 6,2, ali je već doktorirao poltronisanje i udvaranje. Malo je vremena proveo u Opštinskom sudu u Nišu, kada ga i pored izuzetno lošeg kvaliteta rada izabraše za sudiju Okružnog suda. U dva mandata je bio sekretar partijske organizacije, pa je i mimo statuta molio da bude izabran i treći put. Bio je besprekoran u obračunu sa ljudima nezadovoljnih siromaštvom i psovačima sistema, tri, četiri, pet godina za psovku! Po kvalitetu u prvostepenoj krivičnoj materiji bio je najlošiji sudija od postanka suda, sa 75% ukinutih odluka. Ali to mu nije smetalo da napreduje.

Odlazi Danilo u Republičko veće sindikata, za sekretara, ali zbog mućke sa stanovima sa tadašnjim predsednikom sindikata, najuriše ga sa posla. Opet se vraća u Okružni sud u Nišu. Počinje da radi za pare. Običnu potvrdu ne potpisuje dok mu se ne plati. Konfekcija marka, putovanja, a potom plac u Budvi, lokali u Nišu i to u Dušanovom bazaru od 100 kvadrata, na Bulevaru, pet lokala preko puta suda, kažu da ima na ime supruge Dijamantke šest lokala u podzemnom prolazu, stan za ćerku od 130.000 maraka.

Kad kupi neku nepokretnost uvek kaže da je prodao plac u Budvi, i tako ga prodavao oko pet puta, i da mu je pomogao Radule Karadžić. Kao predsednik Okružnog suda kupuje kuću u najlepšem delu Niša, i to sve od sudijske plate.Automobil koji su mu „ukrali„ naplatio je od osiguranja, pa kad su mu ga pronašli i vratili, taj častan i pošten čovek ga prodaje i uzima novac.

Kao sudija Okružnog suda mnogo se družio sa tadašnjim Republičkim javnim tužiocem Simićem, pa kad ovog smeniše, više ga i ne poznaje.

Nikada u životu nije presudio nijedan slučaj sa drogom, ali kad mu profesor Čejović iz Kragujevca i njegova saradnica napisaše magistarski rad u vezi droge, poče da se deklariše kao veliki sudija. Isti taj profesor Čejović, s kojim se okumio, napisao mu i doktorsku disertaciju , pa kad profesor upade u neke neprilike sa indeksima, uvaženi „doktor" Danilo ga se odrekao, i počeo da priča kako profesora lično ne poznaje.

Učlani se dr Danilo u Demohrišćansku stranku, da bi ga birali za predsednika suda. Tako se javno udvarao, sada pok. Vladanu Batiću, da je to bilo žalosno i sramno gledati. Ode Batić, a on ne postade predsednik suda, i da vidiš kako poče da pljuje po Vladanu!

Dođe Koštunica, pa i „doktor" dođe do mesta predsednika Okružnog suda u Nišu. Valjda zbog toga što se pri svakom susretu sa Goranom Ilićem, doktorom sudske medicine, pomoćnikom ministra zdravlja kod Koštunice, ljubio i na ulici i u hodniku suda. Šta su radili u kancelariji to niko ne zna.

Doduše to ranije ljubljenje, nije mu pomoglo kod „žutih", kada se ljubio sa Vladimirom Domazetom, koji je zbog siline poljubaca počeo da beži od njega.

I dođe za ministra pravde izvesni Z. Stojković. Nezabeleženo druženje, pijančenje, puni gepek viskija, pa pritisak na sudiju Katarinu Ranđelović – sloboda za Pahomija! Nije mogao Stojković da spava u hotelu, doktor mu nije dao, spavao je kod njega. Ode Stojković, doktor i njega izbrisa iz spiska „prijatelja".

Živi život prevrtača, nazovi doktor, pripadnik svih posleratnih partija, a evri kaplju li kaplju...Obećava, pritiska sudije ,otima od porodica ljudi sa crne klupe, i bogati se. I gle čuda, u nekom momentu shvati da može i da se švaleriše, pa krenu u seksualne avanture sa sudijskom saradnicom Snežanom Milenković, rođenom 1977. godine, nešto mlađom od njegove ćerke.

Ali, seks se plaća, pa svojoj konkubini od „teško" zarađenih para kupi stan, tu nedaleko od suda, da se za vreme toplog obroka odmori. Kad smo kod ove veze, doktor ostare i, ode u penziju, ali kako valjda nema boljeg u ovoj napaćenoj zemlji, ode i za državnog sekretara, ali svoju ljubav nije zaboravio.Nedavno je odvede u Beograd u Ministarstvo pravde, da se slože, ali ne verujem da se i množe.

Dođoše „žuti", mnogo loše uradiše, ali imaše i jednu svetlu tačku, najuriše „doktora"iz suda, kažu, dosta je krao, mnogo se obogatio i dosta mu više.

Počinje Danilo kao advokat. Znanje oskudno, a želja za parama velika, pritiska sudije , dosađuje, da bi u jednom momentu sadašnji VF predsednika Višeg suda Zoran Krstić tražio izuzeće da bi ga izbegao.Tarifa je strašna. Za posredovanje u predmetu krivice Novice Jovanovića iz Nišprodukta, radi pomirenja sa roditeljima teško povređenog mladića, uze 200.000 evra!

Počinje da preti sudijama, vrši pritisak, ali čulo se da završava posao, pušta ljude iz pritvora. Za puštanje iz pritvora nasilnika koji su džipovima divljali po pešačkoj zoni u Nišu, i to nekoliko dana nakon pritvaranja dobio je stan, a sudiju Irenu Bošković, koja posluša doktora i ukinu pritvor prebaciše da radi ostavinske predmete.Taj koji mu je dao stan odmah pobeže za Nemačku i predmet još nije završen.Odbrana koju pruža okrivljenima sastoji se od obećanja, i za to se plaća najmanje 10.000 evra.

Postao je veoma blizak sa vodećim narko bosom za južnu Evropu Ajkovićem, i to prijateljstvo je nastavio da gaji i kao državni sekretar, dok ne uhapsiše Ajkovića. Zli jezici kažu da je i na njegovom platnom spisku.

Svi su bili šokirani kad se učlanio u SNS, i zahvaljujući dr Zoranu Perišiću, sadašnjem Gradonačelniku Niša, čija je dva predmeta krivice držao u fijoci, odmah je avanzovao. Za dlaku mu izbeže mesto ministra pravde, ali dobi je mesto državnog sekretara.

Njegova ćerka Irena , bivši zamenik Opštinskog tužioca, ostala je da se bavi advokaturom, i tu počinje bogata žetva. Ćerka Irena, koja za pravnika kaže da je pravno lice , brani okrivljene u najljućim slučajevima, ali bog me ubio, ako je u stanju da nekog brani i za šumsku krađu.

Ali tu je tata, državni sekretar u Ministarstvu pravde, tako da svaka njena, nazovi odbrana, košta najmanje 10.000 evra. Tu su okrivljeni dobro poznati u Nišu, Zoran Đurđanović, Uroš Jevremović, kojima „doktor"obeća slobodu za više krivičnih dela u slučaju Nišprodukta.

I uze im po „desetku". Milošu Savić uze isto toliko za slobodu, ali ima „neposlušnih"sudija koji ga se ne boje. Miloš umesto slobode dobi tri ipo godine, pa sad traži pare nazad, preti. Državnom sekretaru se ne vraćaju pare, pa mu nudi spas kod Apelacionog suda. Kaže, zadužio neke sudije, biće dobro. Miloš nestašan pa opet ode u pritvor, spas za „doktora" za trenutak, ali dokle.

 

     Može i koverta umesto poljupca

 

Dača je veliki Srbomrzac. Do izbora za predsednika Okružnog suda, s ponosom je isticao da je crnogorski državljanin.

Sada, kao državni sekretar, u dilu je sa advokatom Milanom Petrovićem, najpokvarenijim među advokatima, pruža odbranu i logističku podršku svom patronu Ajkoviću koji je uhapšen. Do hapšenja Ajkovića vikend o trošku države je bio rezervisan u kafeu kod „Ace kaktusa", velikog finansijskog patrona Napredne stranke.Tu su „doktor“, i doktor Perišić, neki ljudi iz policije, koji sa dolaskom novog načelnika odoše u prošlost.Kroji se politika, biraju se sudije, tužioci. Sa svojom ćerkom čini čuda, otima.

I krenu akcija „Grom". Počeše hapšenja i po Nišu. I ko tu najviše profitira: naravno, najviše profitira Državni sekretar, nazovi doktor! Pogađate, očevi, majke, kumovi, prijatelji pohapšenih, pohrliše kod „velikog" advokata, ćerke Državnog sekretara, Irene Đorđević, koja obećava, laže, a „doktoru" njegova nova partija sa ovom akcijom će da kupi vilu u Kanu, neku pored vile koju je kupio Boško Ristić Manulać, advokat ovdašnji.

Ej, moj Vučiću i Selakoviću, „doktoru" Danilu do sada ubaciste u džep milion evra, i tek mu ubacujete! Ej Srbijo, teško tebi kad si spala da ti državni sekretar u Ministarstvu pravde bude čovek ogrezao u kriminalu, kriminalac najvišeg ranga, najveći poltron i dupeuvlakač.

Danilo vršlja po Srbiji, bira sudije i predsednike sudova, tužioce, bira u Apelacioni sud sudije Boškovića, Bulatovića, Dijanu Janković, koji brat bratu ne vrede ni pola sudije Osnovnog suda, ulaže u njih zbog ćerke, a i zbog sebe, kada se vrati u advokaturu, obećava, pljačka. Pravi raspored poslova u sudovima.

Ono što je radio Boško Ristić u pravosuđu nije ni deo onoga što radi ovaj nezajažljivac. U srpskom pravosuđu ništa se, danas, ne može uraditi bez njega. Prvo se sa Danilom treba poljubiti, a onda mu dati koverat. Bez toga ne ide.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: