Archive

Archive for септембар 2016

PORESKE UPLATE ZA LAGODAN ŽIVOT EVROPSKE ARISTOKRATIJE: LIČNE PRIVILEGIJE I VISOKE PLATE, VAŽNIJI OD SUVERENITETA SOPSTVENIH DRŽAVA!!!

11. септембра 2016. Коментари су искључени

 

Politička elita u Evropi, a ne narod, insistira na očuvanju Evropske Unije, jer u njoj uživa nezamislive finansijske privilegije. Političar kome je propala karijera u matičnoj zemlji može da ode u birokratski aparat Brisela za platu od preko 10.000 evra mesečno, sa mogućnošću da u punu starosnu penziju, koja prosečno iznosi 4.300 evra mesečno, ode i pre napunjenih 60 godina života.

Stvaranje posebne vladarske kaste kojoj nije stalo do opšteg, već isključivo do ličnog blagostanja, dešava se ne samo u EU, već i u Sjedinjenim Američkim Državama gde je vojska preko crnih fondova poslednjih godina potrošila 6.500 milijardi budžetskih dolara za podmićivanje stranih i domaćih političara.

 

                Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

EVROKRATE U REDU ZA PLATU

 

Oduvek se sve vrti oko novca, on je glavno pogonsko gorivo i u politici. Nekada su evropski kolonizatori davali vredne poklone indijskim maharadžama koji su, zatim, narodu objašnjavali kako je dobro što su ih Evropljani pokorili. Indijski potkontinent je osvojen bez ispaljenog metka. Isto se dešava danas sa Evropom, ali i drugim kontinentima.

Evropska Unija je nekada bila zamišljena kao oaza mira i prosperiteta u nesigurnom svetu. Narodi koji su ušli u ovaj konglomerat država nadali su se da će im u svakom pogledu biti bolje nego pre.

Nekima je i postalo bolje i to mnogo bolje nego ranije, a to su evrokrate, nova politička i vladarska elita koja upravlja Starim kontinentom i ubeđuje obične ljude kako „EU nema alternativu". Evrokrate su moderne maharadže koje od kolonizatora dobijaju šarene, ali vredne poklone samo da bi dozvolili da njihove zemlje budu kolonizovane.

Razumni i promućurni Britanci, nekadašnji veliki kolonizatori, na vreme su ovo prepoznali i odbivši da od kolonizatora postanu kolonizovani, odlučili su da napuste Evropsku uniju i svoju sudbinu ponovo uzmu u svoje ruke.

Evropska Unija ima oko 33.000 činovnika, odnosno evrokrata na platnom spisku. Gotovo neprimetno je prošlo poslednje povećanje njihovih plata i drugih vrsta apanaže koje dobijaju da bi Evropljane ubeđivali kako bez EU nema života.

U leto 2014. tiho je odobreno povećanje svih plata evrokrata za 1,1 odsto uz automatsko godišnje prilagođavanje inflaciji u evrozoni. I sve to unazad, počevši sa 2012. godinom.

Oko 5.500 činovnika u EU organima ima mesečnu platu veću od 10.000 evra  dok oni najbolje plaćeni mesečno zarađuju i više od 24.000 evra . Nije zato uopšte čudno što političke elite evropskih zemalja žele da njihova zemlja postane ili ostane okupirana od strane Evropske Unije, jer samo tako oni mogu legalno da ostvare ovolike mesečne prihode.

Kako saopštava Evrostat (statistički zavod Evropske unije) , evrokrate plaćaju izuzetno mali porez i doprinose na platu – svega 12 odsto. Uz to, za obavezno zdravstveno osiguranje oni plaćaju svega dva odsto od svoje plate. Zbog toga, jedino oni u celoj Evropi, dobijaju platu koja je u bruto iznosu skoro jednaka neto iznosu. Pravi Eldorado .

Istovremeno kada su povećane plate u leto 2014. povećane su i penzije i, takođe, je uvedeno automatsko usklađivanje jednom godišnje. Od tada prosečna penzija bivših evrokrata iznosi 4.300 evra mesečno, dok je ona najviša čak 9.680 evra mesečno.

Poređenja radi, toliko iznosi najviša penzija nekog bivšeg ministra Nemačke i to posle 22 godine radnog staža u javnoj službi. Za razliku od njega, evrokrata bukvalno može da ide u penziju kada god poželi – prosečno evrokrate u penziju odlaze sa 59 godina starosti i to bez ikakvih umanjenja, dok se stanovništvo EU priprema da u starosnu penziju odlazi sa 70 ili više godina.

Do pomenutog povećanja penzija i njihovog upodobljavanja porastu životnih troškova, ukupni budžet za penziona davanja EU administracije iznosio je 34,8 milijardi evra godišnje za 21.341 penzionera. Do 2015. ovaj se budžet skoro duplirao i u 2015. je iznosio 64 milijarde evra, između ostalog i jer je prosečno automatsko povećanje sa početnih 1,1 odsto godišnje povećano na 1,2 odsto.

Kako je objavio nemački dnevni list „Bild", samo za medicinske troškove evrokrata. U ukupne penzione troškove nisu, međutim, ubrojane penzije za vrhunske političare Unije, kao što su, na primer, predsednik parlamenta, predsednik Komisije ili Evropskog saveta i slično. Za njih je predviđeno dodatnih 1,5 milijardi evra, kada budu odlučili da se povuku u tišinu svog doma.

Pjer Klep, direktor briselske podružnice nevladine organizacije „Open Europe" tvrdi kako se namerno zapošljavaju potpuno nepotrebni evrokrate koji, zatim, uživaju u nezamislivim privilegijama.EU se razvila u jednu administrativnu kastinsku državu" , tvrdi on.

Sa druge strane, primećuje Klep, zemlje članice, isto kao i kandidati za članstvo, u okviru programa štednje drastično su smenjile ne samo broj birokrata u sopstvenim administracijama, već i njihove plate i privilegije, tako da su mnogi od njih izlaz videli u odlasku u briselsku birokratsku mašineriju u kojoj je reč „štednja" potpuno nepoznata.

Iz svega ovoga Henri M. Broder je u svojoj knjizi „Poslednji dani Evrope" izvukao zaključak, kako se upravo stvara jedna nova evropska aristokratija koja je nacionalano indiferentna i okrenuta samo sopstvenoj klasi.

U duhu novog apsolutizma, ovi vladari Evrope smatraju da svojim podanicima ne duguju nikakva objašnjenja, niti im oni koriste za bilo šta drugo osim da svojim poreskim uplatama obezbeđuju pare za privilegije odabranih koji su dospeli do ranga evrokrata.

Nije Evropa, međutim, jedino mesto gde se stvara nova kasta maharadža koji, zatim, zarad ličnih privilegija prodaju suverenitet sopstvenih država. To se dešava širom sveta, pa čak i u Sjedinjenim Američkim Državama.

Interna kontrola troškova armije SAD („Inspector General") utvrdila je nedavno da u vojnom budžetu za poslednje godine postoji crna rupa veličine 6,5 bilijardi dolara, odnosno 6.500 milijardi dolara. Toliko para je potrošeno, a da se ne zna gde su otišle! Da bi se shvatilo kolika je to zaista suma novca, treba reći da ona iznosi 40 odsto godišnjeg bruto domaćeg proizvoda najveće svetske privrede – one Sjedinjenih Američkih Država!

Defense and Accounting Service", obračunski centar Pentagona, izdao je 26. jula 2016. izveštaj u kome je precizirao kako uporedivši finansijske transakcije i postojeće knjigovodstvene podatke za kopnene snage SAD postoji razlika od 6,5 bilijardi dolara. Zaključak interne kontrole je jasan: korišćenje budžetskih sredstava koja se izdvajaju za armiju potpuno je van kontrole.

U Sjedinjenim Državama postoje dve institucije koje ne podležu eksternim finansijskim kontrolama: jedna je Fed (Centralna banka)  , a druga je Pentagon koji po odluci Kongresa najkasnije do 30. septembra 2017. mora da okonča sve pripreme za spoljnu kontrolu. Niko u Vašingtonu, međutim, ne veruje da će do takvih inspekcija zaista i doći.

Američki publicista Vilijam Engdal smatra kako je pomenuti novac upotrebljen za podmićivanje vodećih političara ne samo u inostranstvu, već i u samim Sjedinjenim Američkim Državama. Vojni sektor je danas u ovoj zemlji daleko najsnažnija privredna grana u koju treba investirati što je moguće više javnih para koje će zatim ići u privatne džepove, smatraju planeri unutrašnje kolonizacije SAD u toku koje će postojeća finansijska elita okupirati sopstvenu zemlju.

U svojoj knjizi „Izgubljeni hegemon – koga bi bogovi da unište" („The Lost Hegemon? Whom the gods would destroy")  Engdal povlači paralelu između trenutne situacije u SAD i stanja Rimskog carstva pred raspad u 4. veku nove ere.

On piše: "…Korupcija, falsifikovanje i pretpostavljeni obim prevare i zloupotrebe toliko su se otrgli kontroli i tako su duboko ukorenjeni, da njihovi korisnici svaki pokušaj veće transparentnosti mogu da odbace uz objašnjenje o navodnoj sporosti birokratije. Činjenica da su dostojanstvo i integritet u javnoj službi do pre nekoliko decenija bili tradicija do koje se držalo, pokazuje sadašnju trulež Vašingtona i cele američke nacije…"

Endgal smatra da je američka politička elita namerno potrošila bilijarde dolara na ratovanje po celom svetu kako bi oslabila sopstveno društvo i tako ga pripremila na neminovno gubljenje osnovnih ljudskih i građanskih prava. „…Država koja troši neverovatne sume za ratovanje po celom svetu, ali pušta da njena sopstvena infrastruktura propada, osuđena je na propast", zaključuje Endgal.

I u Evropi, kao i u Sjedinjenim Američkim Državama obični građani kroz poreska davanja finansiraju svoje sopstveno porobljavanje i stvaranje nove aristokratije koja je samoj sebi dovoljna.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OPRAŠTANJE GREHOVA I ZAŠTITA UZ SVEŽANJ NOVCA KAO „ZNAK MALE PAŽNJE“!??

9. септембра 2016. 1 коментар

 

Od kada je najavljen kao kandidat za prvog potpredsednika Vlade Srbije, Aleksandar Vučić je, iz sveg glasa, obećavao da će se žestoko, i bez odlaganja, obračunati sa organizovanim kriminalom, korupcijom, da će pred sud izvesti sve one koji su opljačkali Srbiju, urušili njenu bezbednost.

Ubrzo je, skrušenim glasom, najavio da će, iza rešetaka, otići i njemu veoma bliska osoba, misleći na brata Andreja. Njegovi mediji, nad kojima je već imao uspostavljenu kontrolu, postali su njegovi službeni bilteni, poput Informera, Večernjih novosti, Politike, TV Pink, a potom redom, najavljivali su hapšenja, počev od tadašnjeg premijera Ivice Dačića, pa do Miroslava Miškovića, a na njihovom tapetu su bili svi oni, u koje je Vučić, iz potaje, upirao prstom.

Ali, potom je šizofreni prvi potpredsednik Vlade Srbije postao premijer, odustao je od zahteva EU za preispitivanjem 24 sporne privatizacije, a svi pljačkaši, koji su do njegovog preuzimanja vlasti, iz zemlje izneli preko 50 milijardi evra – amnestirani su. On je od tada postao gospodar koji prašta, nagrađuje i štiti. Samo za velike pare….

 

                      Milica Grabež

SKRIVANJE POTREBNIH LJUDI

 

Predsednik Hrvatske demokratske zajednice i prvi potpredsednik Vlade Hrvatske Tomislav Karamarko podneo je pre tri meseca ostavku  u stranci i na mesto potpredsednika Vlade, jer su mediji objavili da je njegova nova supruga Ana bila u sukobu interesa, i da je lobirala, uz naknadu od pola miliona evra, da mađarska kompanija Mol dobije međunarodnu arbitražu u sporu sa Hrvatskom!

Mediji, poslanici, pa i premijer Tihomir Orešković, tražili su od Karamarka da podnese ostavku. On je to i učinio, mada je u tom trenutku, bio najuticajniji čovek u Hrvatskoj, imajući svoju ulogu u stvaranju ove države. Ostavka je znak postojanja demokratskog duha, institucija i uticaja javnog mnjenja. Karamarka su se odrekli dugogodišnji partijski saborci. Na optužbe da je drpio pola miliona, srpsko diktator bi se samo nasmejao. Rekao bi: jesam, ajde dokažite!

Čim je postao potpredsednik Vlade Srbije, Vučić je krenuo u pljačku i oprost grehova.

Direktor SDPR-a Jugoimport, Stevan Nikčević, dugogodišnji član Demokratske stranke, došao je jednog jutra sa koferom u kojem je bilo 50 miliona evra, u krupnim apoenima. Posle razgovora sa Vučićem u četiri oka, Stevan Nikčević je umesto da ode u zatvor, postavljen za državnog sekretara u ministarstvu Rasima Ljajića. I postao je član naprednjačkog kartela.

Gospodin Nikčević je, sa svojim partijskim drugom Draganom Šutanovcem, opelješio imovinu Vojske Srbije i namenske industrije za najmanje dve milijarde evra. Uveo nas je u mnoge afere koje su koštale Srbiju, narušio nam je ugled, stavio na crne liste švercera oružja…Vučiću je bilo, za početak dovoljno 50 miliona evra, u kešu. Saradnicima je saopštio da je odbio svaku “pomoć stranci“ koju je iskazao Nikčević!

I tako je počelo. Prvo su njegovi psi napadači iz Informera, Kurira, Alo, Novosti, Pinka…Obrađivali žrtvu, stavljajući im lisice na ruke, a potom je Vučić, javno, stajao iza njih, kada su oni platili otkupninu.

Najslikovitiji je slučaj bivšeg gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa. On je prvo optužen za protivpravno bogaćenje  korupcijom i zaradom od oko milijardu evra, koliko je procenjeno da je uzeo od elektronskih medija monopolom na reklame i četvorogodišnjom pljačkom gradskog i republičkog budžeta!

U svakoj državi bi Đilas bio iza rešetaka, na doživotnom zatvoru. Vučić ga je amnestirao, dozvolio mu da rasproda imovinu, podeli bogatstvo na članove porodice, da se okući u inostranstvu. Naravno, milion evra dati su Vođi, da stane iza njega. Dragan Đilas je napustio stranku, prvi je čovek Košarkaškog saveza Srbije…Ne boli ga glava.

Mirko Cvetković, bivši premijer, u miru krcka svoju milijardu, korupcijom stečenu. Ide sa zembiljom u ruci na pijacu, ali je prethodno taj zembilj, do vrha, napunio svežnjevima evra, koji je završio u Vučićevim rukama.

Spisak onih koji su kao “znak male pažnje“ predali svežnjeve novca Aleksandru Vučiću je impresivan. Svi lažni procesi tajkunima, koji su najavljivani, završeni su neuspešno. Tako je Vučić hteo, jer je prethodno, uz pomoć svoje pederske mafije u pravosuđu, izmuzao.

Danas je nezamislivo ni u afričkim državama da jedan čovek optužuje, presuđuje, kažnjava, amnestira. Pođimo redom.

Mediji i stručna javnost dokazali su da je ministar unutrašnjih dela Nebojša Stefanović stekao diplomu Megatrend fakulteta tako što je upisan na treću godinu, bez prethodno položenog ijednog ispita. Ove dokaze u BIA je prosledio tadašnji profesor na fakultetu Zvonko Gobeljić. Potom su se javili profesori koji su dokazali da je Stefanovićeva disertacija – čist plagijat.

Javio se Vučić. Saopštio je da je pročitao doktorat Nebojše Stefanovića, i da je sve u redu. On tvrdi da je sve u redu, tako da nema više diskusije o tome. I tačka, rekao je šizofreni Vučić. Da ministar stekne lažnu diplomu i doktorat i da ostane na tom položaju, nezamislivo je i u afričkim državama. Samo je to u Srbiji moguće.

Kada su ministra Stefanovića optužili da mu je mafija kupila kuću na Bežanijskoj kosi i u Petrovcu na moru, opet se javio Vučić. Proverio je, sve je u redu. Kada je na videlo izbila afera sa stanovima i imovinom Siniše Malog u Bugarskoj, opet se javio Vučić. Sve je on proverio, sve je u redu, neko je Malom podmetnuo vlasništvo nad 20 stanova u Bugarskoj. Jesu na njegovo ime, ali nisu njegovi, zapretio je Vučić.

Kada je objavljeno da je njegov brat Andrej peko lažnih firmi, samo na neplaćenom porezu uzeo preko 20 miliona evra, opet se javio Vođa. "Mom bratu je ukraden identitet, neko mu je podmetnuo" – reka je on. Dakle, neko je Andreju podmetnuo pet fantomskih firmi, preko koji je zaradio, samo na neplaćenom porezu preko 20 miliona evra, plus dvostruko više na neplaćenoj robi! Ustvari, Andrej je preko ovih fantomskih firmi prao novac od šverca droge.

Kada je sudija Privrednog suda u Beogradu, u postupku gašenja ovoj firmi, htela da sprovede postupak i utvrdi ko je podizao novac svih tih godina, da se utvrdi grafološki ko je potpisivao te naloge za isplatu, odmah je izuzeta iz ovog predmeta.

Svaku prozivku Vučićevih saradnika za plagijate, za lažne diplome, korupciju, nasilje i kriminal, on odmah ocenjuje na vanrednim konferencijam kao napad na njega, a Velika propaganda laži to označava kao “podmukli napad na premijera", kao “pokušaj zločinačkog rušenja Vučića od Zapada" …

Svaki naprednjak, koji je prozvan, odmah je od Vučića amnestiran. Uzimajte, ne pitajte.

Samo spisak otetih preduzeća koje je izvršio njegov brat Andrej, prilazi stotinu, najmanje. Tako je Andrej uzeo, uz ugovor, ali bez uknjiženja, školu "Ruđer Bošković" (predškolsku ustanovu, osnovnu i srednju školu) u kojoj je godišnja školarina 11.000 evra po đaku, (čiju diplomu je dobio i Danilo Vučić), njegov brat je direktora i vlasnika škole postavio za ministra prosvete.

Kada je ove činjenice poslanik u Narodnoj skupštini Srbije Bojan Pajtić izneo , kada se birala Vlada Srbije, Vučić je skočio, kao oparen, vičući i preteći – “Sram te bilo, ne diraj mi sina!“. Šta je sramotno u činjenici da je čovek koji je klanu Vučićevih prodao školu, postavljrn za ministra prosvete! To nigde na planeti nije moguće, ali jeste u Srbiji.

Vučićevi su van zakona. Za Aleksandra Vučića, očigledno je, nema zakona, nema morala, sve je u njegovoj ludoj glavi. On optužuje, presuđuje, amnestira. I to sve mimo ustavnog ovlašćenja. Samo pobrojani slučajevi, ne pominjući plaćanje iz budžeta svih njegovih lažnih savetnika, počev od Tonija Blera do Agencije Vladimira Bebe Popovića, dovoljni su da se Vučić stavi van zakona, i da građani sa njim sami reše njegovu odgovornost.

Obračun sa diktatorom i njegovim zlom je prirodno pravo građana!

Vučić će se na ovaj način ponašati sve dok ne bude smaknut. Na ovaj ili onaj način, ali očigledno je da on mirnim putem neće predati vlast. Iza njega je ostalo more suza, krvi, milijarde opljačkanih para, izdaja nacionalnih interesa. A, to bi morali da znaju i njegovi ministri i satrapi koji ga slede, da i onu snose punu odgovornost za njegove zločine, pljačke i izdaju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZADOVOLJAVANJE APETITA VLADAJUĆE STRANKE: VLADA SRBIJE SE IGRA DRŽAVNIM PARAMA KAO KLIKERIMA

6. септембра 2016. Коментари су искључени

 

Vlast stalno izmišlja nove agencije kako bi prikrila protivzakonita delovanja svojih članova koji neumorno kradu iz republičkog budžeta. Stotine miliona evra su tako poslednjih godina"ispod žita" isplaćene preko navodnog akcionarskog društva registrovanog u Užicu (AOFI a.d.), a koje je u stvari državna agencija sa sedištem u Beogradu.

Uhvaćeni u krađi, vlastodršci sada žele da svoja kriminalna dela nastave preko novoosnovane Razvojne agencije Srbije koja je u „v.d. stanju", očekujući dolazak doskorašnjeg ministra privrede Željka Sertića.

 

                   Milan Malenović

ZADOVOLJAVANJE POTREBA VLADAJUCE STRANKE

 

Strategija ove vlasti jeste da sistem napravi toliko komplikovanim, da niko ne može da ga razume i nadgleda. Zbog toga se stalno vrše nepotrebne izmene: jedne agencije se zatvaraju, a otvaraju se druge sa istovetnim namenama.

Iz tog razloga je ugašena Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), a njene poslove je od 11. januara 2016. preuzela novoizmišljena Razvojna agencija Srbije (RAS).

Deo onoga što je radila SIEPA, međutim, preuzela je i Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI), koja je celu jednu deceniju to isto radila, ali u senci, daleko od očiju javnosti.

Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza, uprkos svom nazivu, zvanično nije državna agencija, već akcionarsko društvo koje ima samo jednog akcionara – Republiku Srbiju. Zvanični naziv ove „agencije" je „Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije a.d. Užice" i kod Agencije za privredne registre prijavljena je pod matičnim brojem 20069244. Budući da se radi o zatvorenom akcionarskom društvu, ono AOFI nije listiran na Beogradskoj berzi.

Razlog zbog koga je ovo, u suštini javno preduzeće, prijavljeno kao akcionarsko društvo jeste da se izbegne kontrola kako domaće javnosti, tako isto i međunarodnih institucija koje oznaka a.d. (akcionarsko društvo) zavarava da pomisle kako se radi o privatnom privrednom društvu. Nije jasno ni zbog čega AOFI od početka rada ima sedište u Užicu, kada su svi zaposleni u Beogradu.

Po informacija sa zvaničnog sajta AOFI-ja, generalni direktor Dejan Vukotić može da se dobije preko telefona broj 011-6558 270. Pozivni broj 011 označava Beograd, a ne Užice, a isti pozivni broj imaju i svi ostali funkcioneri ove akcionarske „agencije" izlistirani na njenoj zvaničnoj web-prezentaciji.

Kao adresa zvaničnog sedišta AOFI-ja navodi se Ulica Ljube Stojanovića 5 u Užicu, dok se u Beogradu, zvanično, nalazi samo filijala i to u Ulici Savska 25. Na užičkoj adresi „agencija" ima svega 60 kvadratnih metara poslovnog prostora uzetog u zakup od „DOO Informativnog marketinškog društva Vesti" iz Užica, uz plaćanje godišnje zakupnine u visini od 869.000 dinara.

U Beogradu je, sa druge strane, do juna meseca 2016. AOFI koristio prostorije od 612.28 m2 u Bulevaru Zorana Đinđića 121 na Novom Beogradu (godišnja zakupnina u visini od 10,888 miliona dinara), a od tada se nalazi u prostorijama bankrotirane Srpske banke u Savskoj ulici, opština Savski venac (1.071 m2, šestomesečna kirija iznosi 5,666 miliona dinara).

Zbog velike razlike u kvadraturi između navodnog sedišta u Užicu i navodne filijale u Beogradu, jasno je da je stvarno sedište AOFI-ja u srpskoj prestonici.

I fantomsko sedište u Užicu , isto kao i oznaka „a.d." služe samo da bi se zavarali tragovi i "agencija" predstavila kao privatno privredno društvo iako, u stvarnosti, ona koristi budžetska sredstva.

Dana 19. decembra 2014. godine Vlada Republike Srbije je donela zaključak 05 Broj: 420-15770/2014 po kome je saglasna da AOFI izvrši otpis potraživanja prema „Privrednom društvu za proizvodnju i preradu čelika Železara Smederevo doo" iz Smedereva  po osnovu izvršenog plaćanja po garanciji G- 35/14 od 26. juna 2014. godine u korist „Sberbanke Srbija ad"  u iznosu od 20.000.000 američkih dolara. Dana 25. decembra 2014. godine skupština AOFI-ja je donela odluku Broj: 174/2014 u kojoj se daje saglasnost na otpis potraživanja Agencije po tom osnovu.

AOFI je dobio i zaključak Vlade RS 05 Broj: 420- 15013/2014 od 27. novembra 2014. godine kojim je Vlada saglasna da Agencija izvrši otpis potraživanja prema „Privrednom društvu za proizvodnju i preradu čelika Železara Smederevo doo" po osnovu izvršenog plaćanja po garanciji G- 25/13 od 2. avgusta 2013. u korist „Unikredit banke Srbija"  a.d. u iznosu od 2.298.476.000 dinara, što predstavlja glavni dug, kao i iznosa od 14.372.000 dinara. što predstavlja zateznu kamatu, ukupno 2.312.848 .000 dinara. I ovaj zaključak je usvojila skupština pomenute agencije.

Isto tako su zaključcima Vlade otpisana potraživanja prema „Železari Smederevo" po osnovu izdatih garancija za kredite od ukupno 20 miliona evra uzetih od „Poštanske štedionice" (garancije G-23/2013 i G-27/2013).

Da bi se obezbedila ova sredstva Vlada je otpisala dug AOFI-ja prema republičkom budžetu. Agencija je tako primila zaključak Vlade Republike Srbije 05 Broj: 420-15770/2014 od 19. decembra 2014. godine, po kojem je saglasna da se izvrši otpis potraživanja Republike Srbije prema Agenciji u iznosu od 16.057.000 evra (1.933.359.000 dinara), nastalog po osnovu Ugovora o pozajmici 05 Broj: 424- 14899/2014-2 zaključenog između Republike Srbije i Agencije dana 27. novembra 2014. godine, na osnovu zaključka Vlade 05 Broj: 424-14899/2014 od istog dana, odobrenog po osnovu plaćanja Agencije po garanciji na osnovu zaključka Vlade 05 Broj: 420-3169/2014-1 od 22. aprila 2014. godine, kojim je data saglasnost Vlade za izdavanje te garancije u iznosu od 20.000.000 USD u korist „Sberbanke Srbija ad", a po nalogu „Železare Smederevo".

Iako je za ugovor o garanciji G-25/13 prema „Unicredit banci" obezbeđena garancija za plaćanje od strane dužnika, odnosno „Železare Smederevo", ona nije aktivirana i dug joj je oprošten, tako što je Vlada donela zaključak RS 05 Broj 420-15013/2014 od 27. novembra 2014, kojim je „saglasna da se izvrši otpis potraživanja Republike Srbije prema Agenciji u iznosu od 2.298.524.000 dinara nastalog na osnovu uplate sredstava iz budžeta Republike Srbije za potrebe plaćanja po garanciji broj G-25/13".

Iz ovoga je jasno kako je Vlada RS pokušavala da prikrije tragove svojih subvencija isplaćenih „Železari Smederevo" i to tako što je jedan broj njih uplaćivala preko AOFI a.d. koji je glumio privatno preduzeće.

Zbog toga ne treba da nas čudi istraga koju je pokrenula Evropska komisija pokušavajući da utvrdi da li je srpska čeličana svoje proizvode prodavala po damping cenama, posebno, jer su ove uplate nastavljene i u 2015. godini, ali u daleko manjem obimu.

Najverovatniji izvor informacija dostavljenih Evropskoj komisiji je „Unicredit banka", osnovana kapitalom koji je ukrao klan Borisa Tadića. Pošto je otkriveno da Vlada pokušava tajno da subvencioniše „Železaru" preko AOFI-ja, značaj ove „agencije" je naglo pao, pa su tako i uplate u 2015. bile drastično smanjene.

U 2014. godini AOFI je ostvario ukupne prihode od 5.747.470.000 dinara, dok je naredne godine prihodovao samo 1.918.676.000 dinara. Ova „agencija" je 2005. startovala sa osnovnim kapitalom od 25 miliona evra, što je polovina prihoda ostvarenih 2014. godine.

Sva ostala sredstva su bile uplate iz budžeta Republike Srbije, a zanimljivo je da AOFI ima i veliki broj obveznica Republike Srbije u svom vlasništvu (trenutno 5.557 obveznica nominalne pojedinačne vrednosti od 1.000 evra), pa je iz ovoga evidentno da Srbija sama od sebe kupuje obveznice i tako lažno prikazuje navodno interesovanje investitora, koje u stvarnosti ne postoji.

Za poslovnu 2015. godinu poznati su samo malobrojni otpisi potraživanja po osnovu aktiviranih garancija za dobijanje kredita, a interesantno je da se oni od tada navode zbirno, a ne pojedinačno kao u 2014. godini, tako da je teško razjasniti šta duguje „Železara", a šta neko drugi (na primer „Mostogradnja" a.d. iz Beograda).

Vlast je dugo vremena tvrdila kako je Srbiji potrebna razvojna banka, ali se na kraju ipak opredelila za agenciju koja izveštaje o svom radu podnosi jednom godišnje, dok su banke pod stalnim nadzorom Narodne banke Srbije, pa tako postoji i veća opasnost da neke informacije neželjeno procure u javnost.

Kada je u januaru 2016. Razvojna agencija Srbije (RAS) počela sa radom, na računu je već imala osam milijardi dinara, koliko je iznosio osnivački kapital koji joj je uplaćen iz republičkog budžeta. Ovo svakako nije celokupna suma sa kojom će ova institucija operisati, jer će država nastaviti da joj uplaćuje novac, kao što se vidi iz primera AOFI-ja.

Razvojna agencija Srbije osnovana je Zakonom o ulaganjima koji je stupio na snagu u novembru prošle godine, čime su ugašene SIEPA i Nacionalna agencija za regionalni razvoj (NARR).

Iako su vlastodržci tvrdili da nije moguće da se SIEPA stopi sa NARR-om, očigledno je tako nešto postalo moguće, ali samo pod uslovom da se zadovolje apetiti članova Srpske napredne stranke.

Da su se jednostavno dve agencije stopile, odnosno da se jedna pripojila drugoj, bili bi preuzeti i svi zaposleni. Na ovaj način su, posle gašenja SIEPA-e i NARR-a, svi zaposleni dobili otkaze uz dovoljno visoke otpremnine, koje su garancija da će bar neko vreme držati jezik za zubima, a u RAS su primljeni novi kadrovi koji su na prvom mestu lojalni SNS-u, pa tek onda, po mogućnosti, i kvalifikovani.

Predsednica Upravnog odbora RAS-a Tamara Jurić, obavestila je sredinom januara javnost da svi bivši zaposleni SIEPA-e i NARR-a mogu da konkurišu za radno mesto u novoj agenciji „kad istekne rok od dobijanja otpremnine do zakonske mogućnosti da se konkuriše za neki od poslova u državnoj upravi".

Iz ovoga se vidi da njima nije ni ponuđena mogućnost prelaska u RAS uz odricanje od otpremnine. Jasno je da je nova vlast zainteresovana da u novoj agenciji, koja će upravljati desetinama i stotinama miliona evra budžetskih para, budu zaposleni isključivo oni koji su bezrezervno odani Aleksandru Vučiću i to do te mere da se neće libiti ni da krše zakon, a ni da se pridržavaju zakletve ćutanja, omerte.

Kako bi se osiguralo da će novac odlaziti samo lojalnim članovima partije i ostalima koji su spremni da ga podele sa nezasitim članovima Vučićevog klana, konačno odobrenje za isplatu „subvencija" davaće posebno telo koje će činiti direktor RAS-a, ministar privrede i direktor Privredne komore Srbije. Svu trojicu postavlja lično Aleksandar Vučić.

Paralelno sa osnivanjem RAS-a izmenjen je i zakon i tako omogućeno da „subvencije" za otvaranje novih i proširenje starih proizvodnih kapaciteta mogu da dobijaju i domaći privrednici, a ne, kao do sada, isključivo stranci. Kako izgleda to navodno subvencionisanje vidi se iz prikaza poslovanja AOFI-ja.

 

       Agencija teška osam milijardi evra "u v.d. stanju"

 

Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI) ima sledeće najznačajnije zaposlene: Dejan Vukotić (generalni direktor, telefon 011/6558 270), Nikola Tegeltija (izvršni direktor za finansiranje, telefon 011/6558 231), Danilo Ćirković ( izvršni direktor za osiguranje, telefon 011/6558 252), Petar Pavlović (direktor Sektora za kredite, telefon 011/6558 230), Vesna Jovetić (direktor Sektora za garancije i kreditnu analizu, telefon 011/6558 232), Ivan Savić (direktor Sektora za osiguranje od komercijalnih rizika, telefon 011/6558 260), Marija Kulundžić Ivanji (direktor Sektora za osiguranje od nekomercijalnih rizika, telefon 011/6558 268), Tanja Kursar (direktor Sektora za faktoring, telefon 011/6558 240), Dragan Ilić (direktor Direkcije za reosiguranje i aktuarsku analizu, telefon 011/6558 267) i Biljana Jovanović (direktor Direkcije za upravljanje rizicima, telefon 011/6558 253).

Među najznačajnijim klijentima koje AOFI ističe ne nalaze se ni „Železara Smederevo", a ni „Mostogradnja", dva preduzeća koja se nalaze na vrhu spiska dužnika po osnovu aktiviranih garancija za kredite.

Razvojna agencija Srbije je tek nedavno osnovana i nalazi se još uvek u „v.d. stanju", iako upravlja kapitalom od osam milijardi dinara. Vršilac dužnosti generalnog direktora je dr Miloš Petrović iz Novog Pazara, direktor Sektora za direktna ulaganja je Radoš Gazdić (telefon 011/3398 830), Maja Pejčić je direktor Sektora za upravljanje projektima (telefon 011/3398-644), a Aleksandar Miloradović je viši saradnik za saradnju sa medijima (telefon 011/3398 774).

RAS se trenutno nalazi u prostorijama Privredne komore Srbije u Ulici Resavskoj 13-15, a zaposleni i dobro obavešteni tvrde da će za direktora uskoro biti postavljen Željko Sertić, donedavni ministar privrede.

Kada je u januaru 2016. Razvojna agencija Srbije (RAS) počela sa radom, na računu je već imala osam milijardi dinara, koliko je iznosio osnivački kapital koji joj je uplaćen iz republičkog budžeta. Ovo svakako nije celokupna suma sa kojom će ova institucija operisati, jer će država nastaviti da joj uplaćuje novac, kao što se vidi iz primera AOFI-ja.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EKONOMSKI ATENTATORI: UCENE I ULOGA LIHVARSKE DRUŽINE U KREIRANJU I RASPOLAGANJU BUDŽETOM ZADUŽENIH DRŽAVA

3. септембра 2016. Коментари су искључени

 

Jugoslavija je jedan od osnivača MMF i spada među prve 44 države-osnivača. Tada je osnovana i Međunarodna banka za obnovu i razvoj ili "Svetska banka" – za dugoročno kreditiranje razvoja. To su poznati "bretonvudski blizanci" (po Breton Vudsu mestu u SAD u kojem su osnovani).

Osnovni zadatak MMF po njegovom Statutu pri osnivanju (1944) bio je da podrži međunarodnu likvidnost i plaćanja, podrži devizne rezerve i stabilan devizni kurs u početku fiksan, sa malim fluktuacijama od 1%. Dakle, da pomogne državama-članicama kada uđu u platno-bilansne teškoće, a sve to da bi olakšao međunarodnu trgovinu i plaćanja, posebno posle Drugog svetskog rata.

Postepeno se MMF, iako mu to i dalje nije zadatak, upliće u političke procese i dugoročne strukturne reforme u svim državama s kojima je sklopljen kreditni aranžman.

Kao najnovije, MMF je otišao toliko daleko da je i protiv najavljene nabavke ruskih aviona za potrebe odbrane Srbije. (Čija je to politika i interes? Naravno, SAD koja je najveći davalac sredstava Fondu i bez čijeg glasa se ne može doneti ni jedna odluka). O MMF kao kontroloru i dirigentu Vlade Srbije, piše profesor dr.Slobodan Komazec.

 

 

EKONOMSKI ATENTATORI I GRABLJIVCI5

 

       Prof. dr Slobodan Komazec

Doktrina MMF (u kojem SAD imaju pravo veta) zasnovana je na monetarizmu i neoliberalizmu. On je postao glavni promoter neoliberalne dogme u svetu i zaštitnik interesa krupnog finansijskog kapitala (pre svega SAD pod čijom je dominacijom) i zapadnih kreditora – poverilaca (uz Svetsku banku i STO). U njihovoj funkciji je i Pariski i Londonski klub bankara.

Njegove preporuke i mere su univerzalne za sve države u svetu, bez obzira na njihove velike razlike i specifičnosti. On pre svega želi minimalnu ulogu države u privredi. Dakle, protiv je državnog ekonomskog intervencionizma, pošto se rukovodi tržišnim automatizmom i monetarizmom (u otklanjanju neravnoteže platnog bilansa).

Ta neravnoteža je po njemu isključivo posledica veće ponude tražnje od novca, dakle preterane mase novca u privredi – što zahteva restriktivnu monetarnu politiku. To je poznata monetarna teorija neravnoteže platnog bilansa.

Državama opterećenim visokim dugovima i deficitima i ekonomskom krizom on nameće sledeći model ponašanja za izlazak iz prolema: Liberalizacija cena i slobodan devizni kurs; Liberalizacija i slobodno formiranje kamata; Liberalizacija spoljne trgovine i što je vrlo značajno, uklanjanje zaštitne spoljnotrgovinske politike; Glavni je zagovornik brze i sveopšte privatizacije u sklopu promocije i nametanja neoliberalizma u svetu;

Otvaranje privrede za prodor stranih investicija i kapitala i stranih direktnih ulaganja (liberalizacija kapitalnih transakcija); Smanjenje javne potrošnje i veća štednja; Otpuštanje navodnih viškova radne snage u javnom sektoru u "restrukturisanoj" privredi; Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija (sa drugim socijalnim rashodima);

Dominacija privatne svojine; Dakle, njegova je poruka: stabilizacija, liberalizacija, privatizacija, a to traži i poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope privatnom kapitalu, uz proširenje poreske osnove.

To je svojevrsno prevaljivanje poreza na široke slojeve stanovništva, a oslobađanje prostora za maksimizaciju profita privatnog kapitala – koji je ostavljen bez kontrole usmeravanja i proizvodne upotrebe. Najveći deo ovog kapitala odlazi u spekulativne i neproizvodne transakcije.

Traži se restriktivnost monetarne i fiskalne politike u cilju stabilizacije cena i kursa i uravnotežavanja platnog bilansa, forsiranje štednje i ograničavanja domaće potrošnje, što sve ima za strateški cilj uredno vraćanje dugova inostranstvu. Nije mu cilj razvoj privrede i visoka zaposlenost, već stabilnost (cena i deviznog kursa, uglavnom precenjenog).

 

       MMF i kontrolisana ekonomija

 

Glavni tenori neoliberalnog kapitalizma su predstavnici krupnog finansijskog kapitala i najrazvijenijih privreda zapada. To je neosporno, novi konzervativizam i u ekonomskoj teoriji čiji je glavni promotor MMF i STO.

Mnoge države – dužnici koje su ušle u aranžman sa MMF morale su drastično da smanje zarade i penzije, što je redovno dovelo do velikog pada domaće tražnje, potrošnje i bruto domaćeg proizvoda.

Njegova uloga je u funkciji globalnog kapitala u procesu globalizacije. On odobrava različite oblike kredita, ali pod uslovom da države prihvate provođenje neoliberalne restriktivno-destruktivne (prorecesione) ekonomske politike. Naravno, MMF neće priznati da je to takva politika. To se najčešće završava uvođenjem država u prezaduženost, kolonijalni i potpuno kontrolisani status.

U osnovi to je krizni model navodnog razvoja. Mnogi vodeći svetski ekonomisti i naučnici smatraju da drastične mere štednje i restrikcije koje preporučuje MMF, su pogrešno rešenje, koje samo produbljuje krizu i vodi socijalnom slomu društva. To se na vrlo velikom broju država jasno pokazalo.

Osnovna "briga" i koncept MMF  je kako država dužnik u krizi da vraća dugove stranim kreditorima i kako osigurati sredstva za to, uz stalno narastanje spoljnog duga dužničkog tereta koji guši privredu i obara standard i okreće "piramidu" raspodele nacionalnog bogatstva prema šačici "korisnika tranzicije" i ovog modela "stabilizacije".

Mnoge države koje su odbacile ovu politiku i saradnju sa MMF i koje su izabrale sopstveni, sebi specifičan, model razvoja, ostvarile su visoke stope privrednog rasta. Danas nema više poverenja u svetu u politiku i namere MMF (Grčka, Mađarska, Kipar, Španija, Italija, Portugalija, Brazil, Argentina, baltičke države, Rusija) i niz drugih.

Dužnička kriza se ne može rešiti restrikcijama potrošnje i visokom nezaposlenošću, već visokim stopama privrednog rasta (ekspanzija) i zaposlenosti. Te visoko zadužene države ne bi trebalo da slušaju savete MMF, posebno veliko ograničavanje budžetske potrošnje, (penzije, plate, socijalna davanja), već da se usmere na rast privredne aktivnosti i zaposlenosti.

Ovakvom politikom MMF udara se na posledice, a ne na uzroke krize. MMF je često proizveo krizu, umesto da je otklonio.

Kao veliki zagovornik borbe protiv inflacije (stabilnosti cena) MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje, a potpuno zanemaruje visoku nezaposlenost i siromaštvo. MMF nema više onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi koju je imao dugo posle Drugog svetskog rata.

Stoga mnoge države – članice traže njegovo temeljno reformisanje. Ovo posebno u pogledu sredstava Fonda, glasova članica i prava odlučivanja, ali i daleko veći značaj zemalja u razvoju u njegovoj politici. To se istovremeno odnosi i na njegov model koji i pored očitih slabosti i velikih promašaja, uporno provodi, nastojeći da dokaže njegovu ispravnost.

 

MMF vodi u dužničko ropstvo preko pada potrošnje, tražnje i razvoja

    1) "PODRŠKA" Fonda državi u krizi

Zemlja koja je u krizi i pretenduje na sredstva Fonda, pristupa izradi stabilizacionog programa i prezentira ga Fondu u tzv. "pismu o namerama". Iako "pismo o namerama" suvereno donosi zemlja članica, to je ipak dokument koji u suštini sadrži "sugestije" Fonda o ekonomskoj politici koju zemlja treba da sprovodi, ako želi podršku Fonda, MMF će zemlji odobriti traženu finansijsku podršku ukoliko proceni da je prezentirani program stabilizacije i "restrukturisanja" adekvatan za prevazilaženje platno-bilansnih i budžetskih teškoća. Ovde se redovno preporučuje sledeće:

Provođenje oštre antiinflacione politike, restriktivne monetarne politike (čvrst novac) – kroz visoke realne kamate i precenjeni kurs domaćeg novca,

Smanjivanje budžetskog deficita i prisilno, a ne stvarno uravnotežavanje javnog sektora, dakle restriktivna fiskalna politika (povećanje poreza uz smanjenje javnih rashoda),

Liberalizacija spoljnoekonomskih odnosa (uvoza, izvoza, posebno kapitala i direktnog stranog investiranja), dakle potpuno otvorena, nezaštićena i nepripremljena ekonomija za "udar" svetskog tržišta robe i kapitala,

Potpuno provođenje deregulacije privrednih tokova – dogma neoliberalizma i otklanjanje državnog ekonomskog intervencionizma u sferi pomoći privredi,

Privatizacija (brza i u potpunosti) državnog kapitala (svojine), bez obzira kako se ona provodi, i koje su posledice. To je u sklopu neoliberalnog koncepta "privatizujte, privatizujte – nije važno kako to radite, ali je bitno da to učinite što pre i što potpunije".

Stabilan ili upravljivo fluktuirajući devizni kurs (valutna stabilnost, uz netržišno održavanje precenjenog kursa intervencijama Centralne banke na deviznom tržištu u "zaštiti kursa od preteranih dnevnih oscilacija",

Liberalizacija svih tržišta i cena,

Restrukturisanje i "konsolidacija" za sanacijom (čišćenjem) i uglavnom rasprodajom stranom kapitalu domaćeg bankarskog sistema i dr.

Razvijene zemlje zapada koristile su MMF za svoje spoljno-političke ciljeve, jer je Fond sledio potrebe i interese G7. MMF je u stvari, instrumentalizovan za interese pojedinih zapadnih država (posebno SAD), a delovao je uglavnom "ispod radara javnosti". Upravo ove razvijene države ne bi prihvatile ovu politiku i mere MMF-a.

Svet je suočen sa novim oblicima međunarodne podele rada, sferama uticaja, prodorom kapitala iz sveta razvijenih u nerazvijene, uz vrlo suptilne oblike eksploatacije nerazvijenih zemalja. Industrijski kapital (izvoz robe) ustupa mesto dominantno finansijskom spekulativnom kapitalu i tehnološkoj renti (transferom tehnologija, tehnološkom zavisnošću i sl.).

 

       MMF i ekonomija i finansije Srbije u krizi

 

1) Kompresija potrošnje, siromašenje i privredna stagnacija

Zaključenje "kreditnog aranžmana iz predostrožnosti" i odobravanje 1,2 milijarde evra kredita, bez povlačenja sredstava (za svaki slučaj, stend-baj aranžman ), za eventualno jačanje deviznih rezervi (ne može se koristiti za investicije i potrošnju), tumači se kao dobar potez u jačanju kredibilnosti države i povoljnije (niže kamate u kreditiranju na svetskom tržištu, ali i za privlačenje stranih investicija, održavanje makroekonomske stabilnosti i finansijske discipline, posebno fiskalne discipline. Ovo se posebno odnosi na fiskalnu disciplinu i refinansiranje javnog duga, ali i "poboljšanje investicione klime u zemlji".

Putem brojnih uslovljavanja država u krizi, nameću se instrumenti i mehanizmi globalizacijeu čijoj je osnovi neoliberalni model. Prvo se nameće liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa i posebno liberalizacija u sferi robnih i finansijskih odnosa sa inostranstvom (tokovi kapitala). Liberalizacija izaziva nagli rast spoljne zaduženosti i krizu otplate dugova, a onda poput kakvog mesije, na scenu stupa MMF sa svojim univerzalnim stabilizacionim programom i uslovljavanjem deregulacije, masovne privatizacije i masovne nezaposlenosti.

Liberalizacija spoljne trgovine redovno dovodi do gomilanja deficita spoljne trgovine i stvaranja visoko uvozno zavisne privrede, jer uništena domaća proizvodnja i ponuda ne mogu pokrenuti uvozno-supstitutivne proizvodne kapacitete (preduzeća, grane i oblasti). Uvoz uglavnom naglo raste, a time i deficit spoljne trgovine, koji se zatim finansira spoljnim dugom. To je toliko jasna strategija i politika stvaranja zavisnih i zaduženih ekonomija.

 Liberalizacija spoljne trgovine i domaćeg tržišta nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. U odnosima rada i kapitala Fond se otvoreno stavio na stranu krupnog kapitala. A u odnosima razvijeni-nerazvijeni redovno je na strani razvijenih država.

"Pečat saglasnosti" MMF je obavezan da bi nerazvijene privrede pristupile tržištu kapitala. One moraju prihvatiti recepte MMF u svojoj makroekonomskoj politici (teorija slobodnog tržišta). Često se jasno vidi disfunkcionalnost preporuka MMFi uvlačenje niza privreda u dublju krizu.

MMF nameće uvek gotovo iste recesivne kratkoročne mere "prilagođavanja" kao uslov za dodelu kredita, a time i širu međunarodnu finansijsku podršku. Programi MMF imaju redovno deflatorni karakter. Osnovna poruka i zahtev je da se uspostavi ravnoteža ponude i tražnje da bi se uravnotežio platni bilans.

Deflacioniranje potrošnje i kontrola svih njenih oblika, smanjenje bankarskih kredita, uravnoteženje budžeta, uz devalvaciju, treba da uravnoteži platni bilans. Smanjivanje svih vidova potrošnje i ograničavanje bankarskih kredita vodi usporavanju privrednog razvoja uz porast nezaposlenosti.

Rast nezaposlenosti i povećanje siromaštva postaju barijere za slobodno kretanje radne snage. Rad se tretira isključivo kao trošak, koga treba smanjiti u cilju porasta profitabilnosti privatnog sektora. MMF svojom politikom zaoštrava sukob rada i kapitala.

Politika međunarodnih finansijskih institucija najčešće je rezultat finansijskih i komercijalnih interesa razvijenih privreda, a ne privreda u krizi i nužnom razvoju.

Takav model nije prihvatila ni jedna razvijena privreda, posebno u pogledu kamatne politike, budžetskog deficita i platno-bilansne politike. One vode svoju politiku, a MMF im se osnovi "prilagođava" (kao i brojne rejting agencije).

Neophodna uloga države u nerazvijenim privredama kao regulatora domaće privrede i makroekonomske politike, zamenjena je mantrom (svetom formulom)slobodnog tržišta preko Vašingtonskog konsenzusa (saglasnost i sporazum MMF, Svetske banke i Trezora SAD). Svetu je to već odavno postalo jasno.

Model stabilizacije i restrukturizacije koji nudi MMF neki autori su nazvali "veliki prasak" liberalizacije i deregulacije. Deregulacija  redovno vodi u privredni i finansijski haos i potpuno nekontrolisane tokove novca i kapitala. Tome se dodaje i "širenje demokratije" da bi haos bio još veći, a destrukcija neuhvatljiva.

Tržišni fundamentalizam i koncept "strukturnih reformi" Svetske banke, odnosno "strukturno prilagođavanje" MMFdoveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanja dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistemi dovedeni do raspada.

Liberalna imperija se pretvara u totalitarni sistem. Razara se industrijski sektor, buja finansijski sektor praćen nihilističkom ideologijom i individualizmom. Stvaraju se finansijski mehuri i "pena" umesto razvoja realne ekonomije. Spekulativni kapital je zadominirao, tako da i BDP postaje sve više rezultat spekulativne ekonomije, posredovanja i usluga. Čak i on kao osnovni makroagregat ne odražava realnu ekonomiju. Ali i dalje zadržava naziv "bruto domaći proizvod", a od domaćeg proizvoda je malo ostalo.

Novi aranžman iz predostrožnosti od 25. februara 2015. godine iznosi 1,2 milijardi evra ili 935 miliona SPV što je 200% naše kvote kod MMF (468 miliona ili 725 miliona dolara uz kurs 1 SPV = 1,55 $). Vlada se obavezala u svom Pismu o namerama da sprovodi dogovorenu ekonomsku politiku sa MMF. Dakle, Vlada je sama predložila mere, a Fond ih je prihvatio i traži njihovo striktno provođenje. Da navedemo osnovne:

– Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija,

Otpuštanja u javnom sektoru već od jula 2015. ukupno 5% godišnje ili 70.000 u tri godine, da bi se to kasnije smanjilo na 40.000,

– Smanjenje deficita u budžetu na 3% BDP do kraja 2017. godine,

Struja će poskupeti za 12% od 1.08.2015. godine,

– Struja će u naredne tri godine dostići tržišnu cenu,

– Uvode se akcize na bezalkoholna pića, i druge akcizne robe,

– Zaustavljanje rasta javnog duga do kraja 2017. godine,

– Pokrenuće se stečaj do kraja 2015. godine za 139 preduzeća,

– Kontrola i smanjenje državnih garancija javnim preduzećima,

– Pokreće se privatizacija za 80 preduzeća u 2015. godini,

– Smanjenje subvencija javnim preduzećima,

– Pokreće se procedura za prodaju Telekoma,

– Sve je to u sklopu fiskalne konsolidacije,

– Naći će se koncesionari za Aerodrom, Koridor 11 i dr.

(Izvor: Memorandum o ekonomskoj politici sa MMF-om)

Pogledajte u svemu tome šta je u stvari ostalo od stvarnih prerogativa i nadležnosti MMF, što smo naveli na početku. U šta se MMF stvarno pretvorio?

Privreda Srbije, neosporno je, nosi se sa velikim i teškim izazovima. Pri tome treba istaknuti da je završna strategija MMF i svetskih finansijskih institucija da se oduzmu iz ruku države sve glavne poluge razvoja i vitalni resursi – što je put u kolonijalni status.

Takvim vladama se lako upravlja. Da bi mogla da provede određene mere makroekonomske politike u periodu 2015.-2017. Vlada Srbije je zatražila podršku MMF preko stend baj aranžmana iz predostrožnosti. To samo pokazuje da je Vlada slaba i nekompetentna i u osnovi poslušnička, a bez stvarne koncepcije, strategije i vizije razvoja.

Istovremeno to znači da se bez ovakve "podrške MMF-a ne može iz krize duga i javnih finansija". Ona prosto ne zna kako iz krize i traži pomoć MMF, posebno "za bolne reforme" za koje traži njegovo pokriće u javnosti Srbije. Jer, u drugoj liniji čeka nas niz Agencija za ocenu rejtinga i rizika, uz obaranje kreditnog rejtinga države – što vodi poskupljenju novih kredita i teškoćama u pribavljanju novog kapitala na svetskom tržištu. To u osnovi znači povećanje troškova servisiranja dugova i konačno do moguće insolventnosti (bankrota).

Više se ni Agencijama za rejting ne veruje, kao i uostalom i MMF, one su postale instrument manipulacije i pritiska na države (uglavnom su to agencije SAD, zbog čega EU želi svoje agencije).

Predsednik Vlade kaže da smo "mi veći MMF od samog MMF-a". Zaista velika i tačna konstatacija za jednu neefikasnu politiku, čak i promašenu.

Ona je i servilna i snishodljiva prema političarima sa zapada, ali i prema zapadnim finansijskim institucijama.

MMF se time pretvorio u pravog "stečajnog upravnika" u svakoj privredi koja ga pozove u "pomoć", a nalazi se u recesiji i ekonomsko-finansijskoj krizi. On postaje mentor, nadzornik i savetnik u odlukama Vlade.

Jer, kontrolu i nadzor nad ostvarenjem preuzetih obaveza prema MMF provode MMF, Vlada i Narodna banka Srbije.

Svođenje visine javnog duga na održiv nivo i njegovim smanjivanjem od 2017. godine, uredno servisiranje dugova i plaćanje kamata je jedan od osnovnih ciljeva koje treba ostvariti. Sve ostalo je podređeno tome, ma da se u javnosti to ne vidi i ne ističe.

Velike probleme u privredi i javnim finansijama (nelikvidnost privrede i visok nivo nenaplativih kredita, visoka kreditna kamata i restriktivna monetarna politika, ogromni gubici u privredi, visoka nezaposlenost) MMF nije ni uzeo u razmatranje. To nije područje njegovog interesa.

Posebno se to odnosi i na moguću politiku reprogramiranja duga da bi se olakšao teret dužničkih obaveza i da bi se novi dugovi tada usmerili na finansiranje razvoja i nove investicije, a ne isključivo za refinansiranje dospelih otplata, čak i kamata, uz stalni rast kamatnog tereta sve to bez oplodnje pozajmljenog kapitala i prirasta bruto domaćeg proizvoda.

Koliko je za Srbiju povoljnije da ima aranžman sa MMF u odnosu da je oslobođena "tutorstva", saveta i nadgledanja (kontrole) ove međunarodne finansijske institucije? Da pogledamo i te alternative.

2) Imati ili nemati aranžman sa MMF

Neki autori smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF podsećajući na sličan iz 2011. kada ga je Srbija napustila posle pet meseci, jer je dug premašio visinu dogovorenog, (45% BDP), kao i visinu deficita budžeta.

To je tada od strane MMF ocenjeno da Srbija "ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku". Novo zaduživanje je bilo uz veće kamate i manji priliv stranih investicija. Stoga neki smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF, nego ga nemati.

Ovaj aranžman od 1,2 milijarde evra, bez korišćenja sredstava , praktično ne znači ništa (imamo 10,5 mlijardi deviznih rezervi Centralne banke), ali "saveti" i sugestije i preporuke MMF i njegovo nadgledanje kako radi Vlada i kako se preporuke provode, ostaje snažno prisutno i povremeno (tromesečno) proveravano na konsultacijama sa MMF. To je, u stvari, ugrađeno zeleno svetlo na semaforu za strane kreditore i potencijalne investitore da je država sigurna, rizicima, ali i u osnovi kredibilna. Izvolite, kupujte i ulažite, ako imate svoj interes, a interes političkih struktura na vlasti već se zna.

 

       Neoliberalni program, prisilna štednja i šokovi krize

 

Monetarna kontrakciona kruta politika i fiskalna politika uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava zemlje da "pritegnu kaiš" što vodi imploziji tražnje i razvoja.

Prisustvo aranžmana sa MMF, smatra se, povećava kredibilitet i rejting zemlje, a to olakšava pristup tržištu novca i kapitala po povoljinijim uslovima zaduživanja, uz veće poverenje kreditora.

Ali, ne postavlja se pitanje kakvu politiku i mere predlaže MMF i kakve to ima posledice za privredu i društvo. U nizu država u kojima je provodio ovakav model stabilizacije doveo je do teške razvojne krize i socijalnog sloma društva (Rusija, Poljska, Mađarska, Grčka, Španija, Hrvatska, zemlje L. Amerike i niz drugih).

MMF svojim modelom ne zna i ne može da upravlja krizama, a još manje da ih predviđa i rešava. On dobro zna da ih svojim konceptom "stabilizacije" samo produbljava, ali nikada neće priznati da greši i da mu je model pogrešan. To bi bilo previše od jedne tako značajne i dominantne finansijske institucije u svetu.

Glavni tenori liberalnog kapitalizma u sklopu novog ekonomskog konzervativizma u prvi plan ističu finansijski kapital, dok su proizvodni kapital i preduzeće u drugom planu. Odatle i politika visoke kamate, precenjenog deviznog kursa, zahtev za uravnoteženost platnog bilansa i budžeta, slabljenje sindikata, položaja zaposlenih i pad najamnina i plata u nacionalnom dohotku.

Vlada se obavezala da provodi neoliberalni program MMF u čijoj je osnovi prisilna štednja i odricanje, pad javne potrošnje i rashoda, penzija, ličnih primanja u javnom sektoru i socijalnih izdataka – da bi se donekle makar i prisilno uravnotežio budžet (smanjio deficit) i osigurala sredstva za urednost izvršavanja obaveza iz spoljnog duga (kamata i otplata).

Redovno se javljaju zahtevi za okrutno rezanje potrošnje i "štednja po svaku cenu". Povećanje štednje treba osigurati smanjenjem troškova rada i socijalnih rashoda. Državom i privredom praktički upravljaju strani kreditori, banke i finansijski kapital (MMF, Svetska banka i EIB).

Istovremeno, ekipe koje vode ovu državu i privredu u katastrofu osećaju se bezbedno i stalno nude "nova rešenja" i "reforme". A tog stvarno nema ni u tragovima. Postalo je jasno da je nametnuti model razvoja baziran na rasprodaji preduzeća, zaduživanju, neproizvodnoj javnoj potrošnji, isključivo stranom kapitalu, restriktivnoj "stabilizacionoj" monetarnoj politici i nekontrolisanom uvozu doveo do krize.

Veliku podršku privatizaciji, kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni direktor Jorg Friden). U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolia Agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to "osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije".

I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu. U ovako dubokoj i složenoj krizi, smatra se, saradnja sa MMF je neophodna, ali i zbog "disciplinovanja vlade" u trošenju budžetskih sredstava.

Ovde stvarno izostaje razvojna komponenta, jer sama štednje bez visokog privrednog rasta i investicija vodi produbljavanju krize. Tako ostvarena "štednja" ne ide u domaće investicije, već se odliva kroz otplate spoljnih dugova i kamate. To je put siromašenja privrede i odliva štednje u inostranstvo.

Šok terapija i rigidna politika prinudne štednje, masovno otpuštanje iz javnog i "restrukturisanog" privrednog sektora, uz ukidanje subvencija privredi i potpunu privatizaciju javnih preduzeća i resursa, sa razbijanjem velikih privrednih sistema vodi ne samo u nadziranu, već i potpuno zavisnu i razbijenu privredu.

Danas se najčešće ističe od strane Vlade da je fiskalna konsolidacija i uravnoteženje budžeta (borba protiv preteranog deficita) teško ostvariva bez podrške MMF. Upravo MMF ocenjuje da li Srbija vodi održivu fiskalnu politiku. Stoga neki ekonomisti kod nas smatraju da Srbija ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF.

MMF je stečajni upravnik kada već dođe u neku zemlju – članicu, koja ga pozove u pomoć. To je uradila i Srbija u recesiji i u ekonomskoj, socijalnoj i društvenoj krizi. Niko je nije na to naterao, osim potpuno pogrešna i destruktivno vođena ekonomska politika.

Država mora sada da podredi svoje nacionalne i razvojne ciljeve prihvaćenom modelu MMF i da povremeno (tromesečno) "podnosi račun" o preduzetim merama i efektima tih mera.

Država upravo suprotno tome mora da sama bira svoje prioritete, strukturni razvoj, izbor mera i instrumenata za njihovo ostvarenje. Dakle, mora da izradi kredibilan program i viziju razvoja, a to znači i sopstveni specifični model i koncept razvoja i stabilnosti, jer univerzalnih programa za sve zemlje i uslove jednostavno nema. To ne treba ni tražiti!

A to upravo nameće MMF svojim univerzalnim neoliberalnim modelom, što je mnoge kritičare navelo na zaključak da MMF time "umesto da rešava u stvari proizvodi i produbljava krizu", MMF krize do sada gotovo nigde nije predvideo.

Priznaje se da upravljanje privredom i javnim finansijama ne može se kontrolisati, kao i visokim deficitom budžeta, uz izuzetno narasli ogroman javni i spoljni dug i njihov stalni rast. Stihija i nekontrolisani finansijski tokovi su dominirali. Rezultati privrede takvim tokovima više su slučajni, a ne programirani.

Niko od vlada do sada kod nas ne odgovara za eksplozivni rast javnog duga (76% BDP prema usvojenom limitu od 45%). Da sama Vlada uspeva da konsoliduje svoje javne finansije ne bi morala da prihvata ucene i odricanje od ekonomskog i finansijskog suvereniteta – koje prenosi na MMF.

Ona slabo upravlja ekonomijom i finansijama, ali i svim bitnim subjektima odlučivanja u društvu.

Predsednik Vlade nedavno izjavljuje (28. jula 2016) da će "sprovođenje programa MMF biti jedan od glavnih ekonomskih ciljeva buduće vlade i da očekuje nastavak uspešne saradnje s predstavnicima te finansijske institucije". Normalno, kada nemaju i ne znaju za druga rešenja potrebna našoj privredi i društvu.

Ni jedna zemlja se do sada nije oporavila po konceptu i recepturi MMFsamo je produbljena ekonomska i socijalna kriza. Island kao i Mađarska su uradili potpuno suprotno od onoga što je od njih tražio MMF i izašli su iz krize.

Stoga te njegove univerzalne šablone i mere oštrih rezanja potrošnje i restrikcija (gorke lekove) ne treba bezrezervno prihvatiti i provoditi, jer često u mnogim državama takav pristup je doveo do produbljivanja krize i pravog sloma preduzeća i socijalnog sloma u društvu. Jedno je smanjenje potrošnje u državi sa 30 hiljada do 35 hiljada dolara per kapita, a sasvim drugo državi sa 4-5 hiljada dolara.

Obzirom na ogroman teret javnog i spoljnog duga, sloma socijalnog sistema i obaveza koje godišnje pritiskaju slabašnu i onesposobljenu privredu Srbije, ona će i u narednim godinama morati da visoko koristi strani kapital u finansiranju dospelih obaveza (kamata i otplata), ali i za finansiranje investicija, tako da je bitno osigurati povoljnije uslove zaduživanja na svetskom tržištu kapitala, što se uz pomoć i saradnju s MMF, može ostvarivati. Strateški rez i potpuni zaokret tu nije moguć, posebno u kraćem periodu.

Predstavnici MMF i Svetske banke hvale rezultate Vlade, a nama je sve gore i teže, dok su makroindikatori razvoja i osposobljavanja privrede sve nepovoljniji. Ministar finansija izjavljuje da je "Srbija primer zemlje koja dobija priznanje za svoje reforme i obezbeđuje punu profesionalnu i finansijsku podršku MMF, Svetske banke i drugih finansijskih institucija". Da, dok se provodi njihova politika, "rezultate" vidimo na svakom koraku.

Treba pri tome imati u vidu i iskustvo niza država koje su izbegle diktat i zahvalile se na pomoći MMF, a pri tome razradile sopstveni model i politiku razvoja. Tada su krenule brzim tempom razvoja (Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, zemlje Latinske Amerike, članice "pet tigrića" u Istočnoj Aziji i dr).

Može li Srbija u ovako teškoj finansijskoj krizi tako odlučiti? Sada dosta teško, jer nema potreban program i viziju (strategiju) razvoja, a dosadašnji neoliberalni model nekritički prihvaćen ili nametnut našim "poslušnim" i dovedenim vladama, razorio je privredu, prodao ili likvidirao domaće banke i ugrozio javni sektor, osiromašio stanovništvo, stvorio ogromnu nezaposlenost. Teško je, istina, u kraćem periodu formirati potrebne domaće resurse za samostalniji razvoj bez velikog oslonca na strani kapital. To je ta dužnička omča, koja je nametnuta i koja nas guši.

 

       Dužnička omča i odliv kapitala

 

1) Monetarističko-neoliberalna ideologija i politika stabilizacije MMF

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije Srbije. Sve dužničko zavisne privrede dovedene su u privrednu stagnaciju pod izgovorom "privredne stabilizacije" i restrukturisanja.

MMF dajući svoj "pečat saglasnosti" na politiku neke zemlje i omogućivši joj time pristup tržištu kapitala – primorava zemlje članice da moraju slediti njegove recepte (teoriju i politiku slobodnog tržišta).

Srbija može lako da otplati svoj dug kod MMF od svega 7,3 miliona evra od ukupno 490 miliona sredstava kod MMF (u tome su SPV, koja su uključena u spoljni dug, a koja se ne vraćaju i nisu dug, već pravo 482,6 miliona) pošto imamo devizne rezerve od oko 10,5 milijardi evra.

Samo se postavlja pitanje: da li se vodi politika brzog smanjenja spoljnog duga, a ne tek posle 2017. godine i kakvu strategiju razvoja tada treba izabrati, odnosno kakvu voditi monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku, investicionu politiku i socijalnu politiku (raspodele) u tome.

Ovo tim pre što se u finansiranju javnog sektora prešlo u potpunosti sa stranog na domaće kreditno finansiranje. Od ukupno 640 milijardi (556 milijardi je domaće i samo 84 milijarde dinara strano finansiranje u 2015. godini). Treba pri tome videti šta je to "domaće" finansiranje, da li su to strane banke u Srbiji! A, uglavnom jesu!

Pred svaku Vladu se postavlja pitanje: da li je spremna da se uhvati u koštac sa problemom privrede i društva i vodi svoju specifičnu i sebi prilagođenu razvojnu, stabilizacionu i socijalnu politiku, ili traži "podršku" MMF da bi dobili nekakav oblik pokrića, zaštite i kišobrana za sve teške i bolne odluke koje se u nekim delovima moraju doneti i provesti?

To je sada slučaj sa budžetom za 2016. godinu kada je budžet 2015. i plan 2016. dobio podršku MMF. Da li je Vlada spremna da se odrekne tutorstva i nadgledanja od strane MMF kao glavnog promotora neoliberalizma i interesa finansijskog kapitala i poverilaca – kreditora sa Zapada? To je nemoguća misija.

2) Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak, rast i očuvati stabilnost

Stabilne i dovoljno uravnotežene privrede država članica Fonda ne trebaju i ne traže pomoć MMF. Sporazumom o "pomoći" Fonda ne treba se hvaliti, jer je to znak da je država svojim finansijama ušla u velike teškoće iz kojih se sama ne može izvući svojom makroekonomskom politikom. Često joj zbog teškoća u servisiranju i teretu javnog i spoljnog duga, kao i međunarodne nelikvidnosti, preti bankrot.

Prisutni političko-statistički optimizam članova Vlade koji se redovno javlja u toku godine, da bi nestao krajem godine, predstavlja širenje granica za "kreativno obmanjivanje javnosti". To je postala najjača karika u sporom ili stagnantnom privrednom rastu i monetarno-fiskalnom gušenju privrede. Takav stav ima osnova, ali izostaju stvarne reforme sistema.

Polazi se od toga da pozitivno mišljenje MMF o provođenju "dogovorene" politike i mera na koje Fond daje saglasnost – pozitivno utiče na kreditni rejting države i potencijalne investitore. Time se "lakše dolazi do novih kredita" i to pod povoljnijim uslovima (kamata, rokovi, garancije i sl.).

Srbiji su potrebne suštinske reforme monetarnog i finansijskog sistema i finansijske politike, spoljnotrgovinske politike, politike raspodele i modela razvoja, a to znači reforma ukupnog privredno-finansijskog sistema i izbor dugoročnih strateških ciljeva razvoja.

Tu MMF sa svojom kratkoročnom politikom i "strukturnim reformama" na osnovu neoliberalne destruktivne dogme i modela "stabilizacije" nema šta da traži. Treba mu se na lep i diplomatski način zahvaliti na "pomoći" i isplatiti taj simboličan iznos duga.

Gde god je davao svoje savete, sugestije i nametao svoj model dovodio je do razaranja privrede, pljačkanja resursa, odliva kapitala i dominacije svetskih korporacija, uz socijalno razaranje društva kroz ogromne preraspodele u korist spekulativnog kapitala. Ni jednu državu nije izvukao iz krize na svom modelu i preporukama.

Mnoge države u krizi, koje su zatražile njegovu "pomoć", zbog ovih destruktivnih procesa brzo su mu se zahvalile (videti interesantnu studiju Naomi Klajn: Doktrina šoka.)

Restriktivna monetarna i fiskalna politika i politika stalnog ograničavanja potrošnje u nerazvije nim privredama mogu samo da dovedu do obaranja stope rasta još veće nezaposlenosti i prelaska privrede u recesiju i krizu razvoja. "Restriktivna monetarna politika je naprosto kampanja protiv životnog standarda radničke klase koja se izvodi svesnom intenzifikacijom nezaposlenosti, koristeći eko nomsku prinudu protiv pojedinaca i protiv industri je, politiku koju zemlja nikada nebi dopustila da je znala šta će biti učinj no."

Podsticanje privrednog razvoja ostalo je van interesa i modela MMF. Fond nastoji da ostvari više ciljeva stabilizacije istovremeno, što zemljama često ne odgovara, te se pregovori sa MMF često svode na cenkanje i pogađanja oko paketa MMF i onoga što zemlja smatra poželjnim.

MMF se i dalje bavi prvenstveno kratkoročnim kreditiranjem, pri čemu se ova institucija pretvorila u jedno od najefikasnijih monetarnih i finansijskih oružja za zaštitu kapitala razvijenih privreda-kreditora. Inostrani kreditori se teško mogu ubediti u kvalitet ekonomskih programa zemalja dužnika koji su rađeni bez podrške ili konsultacija sa MMF.

Istovremeno se mora postaviti i pitanje: šta znači nametanje kao primarni cilj za zemlje u razvoju "borba protiv inflacije" (stabilizacija), a ne napori za ubrzan ekonomski rast, kao jedini izlaz iz zaostalosti, zavisnosti, preterane zaduženosti i teškoća u među narodnim ekonomskim i finansijskim odnosima ovih zemalja (servisiranje inostranih dugova, plaćanje kamata, gomilanje tereta dugova, permanentni platno-bilansni i budžetski deficit).

I sam MMF je konačno indirektno priznao da su mu strategija i model razvoja pogrešni i preporučuje državama da se od štednje okrenu na "konsolidaciju prihodne strane budžeta". Potpuni zaokret je učinjen od ranijeg krutog stava za stabilnost ka privrednom rastu i većoj zaposlenosti. Stvarno je to danas jedna ispravna strategija i politika izlaska iz sveopšte krize.

"Kontrapunkt života" ovih visoko zaduženih privreda nalazi se u ubrzanom privrednom rastu (stopa privrednog rasta između 5% i 8% prosečno godišnje u jednom ciklusu), uz brže izmene privredne strukture. Brz privredni rast je modus vivendi u rešavanju nagomi lanih privrednih problema i izlazak iz dužničke krize (uz proces postepenog razduživanja).

I sama Kristin Lagard (direktorka MMF) se zalaže za izmenu osnovnog koncepta i modela MMF-a.

Novi direktor FED-a (Dženet Jelen) smatra da FED ne treba da suviše pažnje posvećuje stabilnosti cena u odnosu na zaposlenost. Mantra o ciljanoj inflaciji koristila se za obuzdavanje inflatornih očekivanja, ali je gušila privredu i ekonomski rast.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: