Archive

Archive for април 2013

SRBIJA: KO JE SVE DOPRINEO DA DOĐE DO VELEIZDAJNIČKOG POTPISA DEVETNAESTOG APRILA?

 

Nastavljači političkog i državnog banditizma koji je sprovodio Boris Tadić sa Demokratskom strankom, dobili su svoju priliku da pokažu kako je politika "najstariji zanat", stariji čak i od prostitucije. Bivše patriote iz devedesetih, oni koji su Kosovo iskoristili za stvaranje svojih političkih karijera, zbog kojih je Srbija proglašena okupatorom u sopstvenoj zemlji, uradili su ono što Tadić nije stigao da uradi; priznali su postojanje albanske separatističke države na teritoriji koja je srpska po svim božjim i zemaljskim zakonima!

        Nikola Vlahović

NI KOSOVO NI EVROPA-TACI-7abb

 

U predvečerje, 19. aprila 2013. godine, u Briselu, srpske vlasti su potpisale dokument kojim je Kosovo praktično priznato kao nezavisna država. Ovaj datum ostaće upamćen kao jedan od najsramnijih u novijoj istoriji Srbije, a protagonisti tog banditskog i protivustavnog akta ostaće zabeleženi kao veleizdajnici koji su, bez milosti, odredili Srbima na Kosovu ubrzano iseljavanje ili albanizaciju.

Iza politikanskih parola o "istorijskom kompromisu", stoji istorijska kapitulacija koja će skupo koštati narod u čije ime je pregovarano, ali će odgovarajuću cenu morati da plate i "pregovarači" koji su spremno prihvatili svaki ultimatum.

Na žalost, to neće vratiti Kosovo, niti će spasiti Srbe koji tamo žive okupirani i izolovani kao nijedan drugi narod u savremenoj Evropi. Propuštene su sve prilike u poslednjoj deceniji da Srbija pregovore o Kosovu drži isključivo u Ujedinjenim nacijama pod pokroviteljstvom Rusije, Kine, Brazila, Indije, Španije, Slovačke i drugih zemalja koje su od početka bile jasne u pogledu albanskog separatizma.

Da li je politika izbegavanja da u Rusiji pronađu strateškog saveznika za sva vremena, dovela do potpunog poraza državne i nacionalne politike u Srbiji? Zar to, na indirektan način, nije rekao i Dmitrij Medvedev u Moskvi, prilikom poslednje posete srpskog predsednika vlade Ivice Dačića Rusiji? Niko od vlastodržaca u Beogradu nije hteo da čuje ni vrlo jasnu poruku koju je, samo nekoliko dana uoči sramnog potpisivanja dokumenta kojim je priznato albansko Kosovo, uputio iz Kosovske Mitrovice ruski ambasador Čepurin:

„Ukoliko sutra priznaju Kosovo, ne treba računati da će prekosutra Srbi ostati na svojoj zemlji. Mi nismo čarobnjaci, ali ćemo učiniti sve što možemo, kako bismo pomogli Srbima i zaštitili njihove interese…Nepriznavanje Kosova znači suprotstavljanje velikim državama, koje žele da to pitanje bude rešeno, a slične pritiske može da izdrži samo nekolicina zemalja, među kojima su i Rusija i njeni bliski saveznici koji su i prijatelji Srbije, i Kina. Srbiji je neophodno da se prisajedini životnoj sili Rusije, pošto EU ne može da joj obezbedi brz ekonomski razvoj".

 

     Kako je Srbija stigla do dna?

 

Kad je na Đurđevdan 2012. godine postalo jasno da je Demokratska stranka konačno izgubila vlast u Srbiji, bilo je već kasno. Boris Tadić i njegovih dva mandata u crno su zavili Srbiju, bacili je na kolena, opljačkali, rasprodali i ponizili. Poništena kao država, bez ijednog traga suverenosti, od Srbije nije ostalo ništa, ona se pretvorila u najobičniju lešinu koju komadaju hijene iz Evropske unije, Amerike i NATO pakta.

U tome im je nesebičnu pomoć dala Demokratska stranka i Boris Tadić, koji je u dva predsednička mandata vodio spoljnu politku na principu "sa svakim fino, ni sa kim iskreno", što je konačno dovelo do toga da je Srbija ostala bez ičije podrške u najtežem trenutku svoje novije istorije.

Ovaj bezumnik je odlazio u Moskvu, nudio Rusima prijateljstvo i obećavao ekonomsku saradnju bez ograničenja, a po povratku kući, odmah zaboravljao na sve dogovore. Na kriminalan način je, preko Miodraga Rakića i svojih ljudi u Čikagu (Vladimira Petrovića, sina nekadašnjeg gradonačelnika Kragujevca Borivoja Petrovića) pomogao predizbornu kampanju Baraka Obame, milionima dolara iznetim iz Srbije, zbog čega je kasnije kongresmen Milorad Rod Blagojević (kao posrednik) platio zatvorom.

Udvarao se Tadić i zemljama članicama pokreta Nesvrstanih, ali samo zbog toga što je za sebe i svoje podanike tražio zemlju pogodnu za pranje para, ili za bekstvo u slučaju nevolja u Srbiji. Obilazio je Tursku i Azerbejdžan, nudeći im Srbiju i njene resurse, sve dok nisu uvideli da ih laže.

Odnosi sa Nemačkom, kao centralnom silom Evropske unije, došli su na najnižu tačku zbog toga što je kancelarka Angela Merkel u njemu prepoznala najobičnijeg klovna, koji je na sve načine pokušavao da dođe do nje, ne bi li joj objasnio da je "Srbije lider u regionu", i da je on na čelu tog liderstva. Nemci su pokušali da ga se otarase pa su mu dali i jedno besmisleno odličje i lepo ga zamolili da se više ne bavi politikom nego da sedi u stranci i "radi sa mladima". Ni to nije pomoglo. Onda su ga, jednostavno makli.

Njegov dolazak u zgradu britanske vlade, završio se pre nego što je i počeo. U Parizu ga je bivši predsednik Sarkozi isterao na zadnja vrata, pa mu je jedan prisutni lakej pokazao prstom u kom pravcu treba da ode. Bio je to kratak sastanak na kome su Tadić i Dragan Šutanovac objašnjavali Francuzima kako su Libiji prodali oružje i šta su tamo dalje nameravali da rade.

Ukratko, gde god je Tadić bio, tu za Srbiju više nije bilo mesta. Srpske diplomate su zbog svega toga primane na najnižim nivoima (neke uopšte nisu nigde primane!), a spoljna politika Srbije više nije ni postojala. Bez ikakve ideje, osim ideje sopstvene promocije, postao osoba koju je svaki ozbiljan državnik na svetu izbegavao.

Unutar države, Tadić je sa svojim skakavcima očerupao i poslednju travku. Mlađan Dinkić, čovek sa statusom ekonomskog ubice Srbije, bio mu je desna ruka. Između njih dvojice trajala je mrtva trka, ko će više da slaže, ko će više propalih investicija da otvori, ko će više da uništi bivših državnih i društvenih preduzeća. Tadić je zajedno sa svojim bivšim đakom Vukom Jeremićem potrošio više para na preskupa putovanja po svetu, nego ijedna ranija vlast, a sve sa opravdanjem da "lobira za Kosovo u Srbiji".

Istovremeno, Tadić je sve učinio da Euleks dođe na Kosovo, zbog čega su Ujedinjene nacije praktično prestale da se bave ovom temom. Na taj način je Rusiji i njenim saveznicama onemogućeno da u okviru UN brane status ove srpske pokrajine zacrtan Ustavom. Uprkos tome, Rusija je pozvala Srbe na Kosovu da sami odluče o svojoj sudbini, dajući garanciju da će ih pomoći u svakoj odluci koju donesu. Pametnome je i to bilo dovoljno, ali ne i lažnim beogradskim demokratama.

Kako se bližio neizbežni pad Borisa Tadića i njegovog političkog preduzeća, stanje u Srbiji je bivalo sve gore. Unutrašnji i spoljni dug su dostigli granicu nepodnošljivog, svi preskupi krediti su otišli na servisiranje deviznih rezervi i održavanje veštačkog kursa dinara, a broj gladnih i nezaposlenih je dostigao svoj istorijski maksimum. Nikada pre u svojoj prošlosti, čak ni u vreme otomanskog feudalizma, Srbija nije bila ovoliko očerupana i obespravljena!

 

     Tadić počeo, oni dovršavaju

 

Konačno, kad je u maju mesecu 2012. godine, došlo do neizbežnih izbora, i kad su Tadić i Demokratska stranka dobili jasnu poruku, šta narod misli o takvoj politici, pojavilo se zrno nade da će Srpska napredna stranka doneti promene, i da će se obračunati sa pljačkašima kakve pod ovim nebom istorija nije zapamtila.

Ubrzo, sve je palo u vodu. Mada je u predizbornoj kampanji to obećao, prvi potpredsednik tek stvorene vlade, Aleksandar Vučić, nijednog visokog funkcionera Demokratske stranke (i njenih satelita) nije doveo do suda, niti je iko iz prethodnih srpskih vlada izveden na optuženičku klupu, uprkos činjenicama koje bi ih odvele u zatvor po kratkom postupku. Nestao je, nigde ga nema, najveći uništitelj srpskog zdravstva, Tomica Milosavljević, ministar u četiri mandata, odgovoran za pljačku više milijardi evra iz zdravstvenih fondova i za ulazak farmaceutske mafije na velika vrata.

Ućutao se, više ništa ne govori, bivši predsednik vlade Mirko Cvetković, odgovoran za više od 80 kriminalnih privatizacija. Niko još nije ni pomislio da pozove bivšeg ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića, jednog od glavnih ideologa "liberalne pljačke" državne imovine koji je, isto kao i propali ekonomski ekspert, Božidar Đelić, iskoristio svoju funkciju i obogatio se na nezakonit način.

Mada je Aleksandar Vučić, kao novi ministar odbrane morao da hitno procesuira svoga prethodnika Dragana Šutanovca i sve njegove vojne liferante i švercere naoružanja i opreme, ni to se nije desilo. Zbog kriminalizovanog pravosuđa niko nije odgovarao.

U takvoj atmosferi, gde je kompletan prethodni državni vrh na čelu sa Borisom Tadićem morao da se nađe na jednoj, podugačkoj optuženičkoj klupi, vođe Srpske napredne stranke pribegle su kolektivnoj amnestiji Demokratske stranke. Ali, to je manje zlo od zla koje je usledilo: vrh Srpske napredne stranke je nastavio da vodi politiku Borisa Tadića, i to na način koji je sušta kopija njegove ideologije "sa svakim fino, ni sa kim iskreno".

Potpuni poraz Srbije kao države, nastavio je da se dešava sa perverzijom koju niko nije mogao ni da zamisli pre godinu dana. Dolazak "prijatelja", šeika El Zajeda iz Emirata, bio je najbolji znak da su ideje, započete još u vreme Zorana Đinđića, preuzeli Naprednjaci. Ovih dana, kompanija "Al Dahra" iz Emirata kupila je luku u Pančevu, a ugovor je potpisao grobar srpske privrede i ekonomije Mlađan Dinkić koji će za taj novac kupiti brodove.

Tako će Emirati dobiti besplatno i prevoz za žito koje će preko Dunava i Crnog mora voziti u svoju zemlju. Šta ima Srbija od toga? Za koga je to Mlađan Dinkić radio svih ovih godina, ako je jasno da je radio protiv Srbije? Za koga su svi oni koje je predvodio Boris Tadić radili, ako je jasno da je Srbija planski opljačkana? Čime može, posle godinu dana da se pohvali Aleksandar Vučić, ako su svi pljačkaši "demokratske provinijencije" ostali na svom mestu, zaštićeni od sudskog progona?

Svako je mogao da zaključi, i pre nego što je u predvečerje, 19. aprila 2013. godine stavljen potpis na dokument koji Srbiju svodi na granice iz 1912. godine, da će sadašnja vlast učiniti ono što Tadićeva vlast nije, jer je bila zauzeta pljačkom. Sa pravom, narod treba da se pita-za šta su nam preci ginuli kod Kumanova? Zašto u današnjoj "naprednjačkoj" Srbiji nikome ne smeta što razni "građanski" teoretičari, javno, na državnoj televiziji, bezočno lažu kako je Kosovo u Balkanskim ratovima postalo srpska "kolonija"?

U ovom zlu ima jedno dobro: otkriveno je duplo dno "srpske platforme za Kosovo" koja je na brzinu pisana u kabinetu Tomislava Nikolića. Niko više ne može da opravda užasno mrcvarenje Srbije ovakvim i sličnim prevarama. "Omladinci iz devedesetih" udruženi sa nekim novim momcima, bez biografije, radnog staža i životnog iskustva, očitali su opelo svojim slavnim precima koji su ginuli za oslobođenje celog Balkana od otomanskog jarma. Kosovo je predato Albancima, a NATO pakt je učvrstio svoje položaje, od Kopaonika do i Jarinja pa sve do Prizrena.

Zvuči nadrealno, ali je srpska delegacije koja je potpisala "istorijski kompromis" (zapravo, predaju Kosova) sastavljena od najžešćih "nacionalnih radnika" iz vremena vladavine Slobodana Miloševića! Sve sami prvoborci iz devedesetih kojima su bila puna usta patriotizma, koji su se kleli da sve rade za srpskog naroda, i koji su napravili svoje političke karijere na retorici o srpskom Kosovu "koje nikad nećemo predati".

Današnja Srbija ima cinične okupatore. I Vašington i Brisel su pribegli metodologiji gaženja nacionalnog ponosa, preko potkupljivih, verolomnih i vlašću impresioniranih ljudi kojima je dovoljno deset dana boravka u Americi da promene svaku ideologiju.

Znajući ovo, angloamerička sila je shvatila da će Boris Tadić i njegova Demokratska stranka, zbog opstanka na vlasti i zbog pljačke, zanemariti pitanje Kosova i pitanje Srba na Kosovu. Sve su učinili da ništa ne učine! Aplaudirali su svome narodu iz Beograda i držali preko svoga pregovarača Borka Stefanovića, "status kvo". Ali, to nije moglo u nedogled. Trebao im je neko "kooperativan", i dobili su ga. Dokument o priznavanju državnih atributa albanskog Kosova je potpisan, ali, kako će ga potpisnici sprovesti u praksi, drugo je pitanje…

Albanci vrlo dobro znaju da će to teško ići, pa je po savetu jednog generala NATO pakta, bivši komandant OVK, Agim Čeku (danas ministar u vladi Kosova), uputio poruku da "ni u kom slučaju neće silom ići na Srbe, građane Kosova".

 

     Epilog koji nije predviđen u Briselu

 

Vreme pred nama pokazaće svu trulež dosadašnje politike prethodnih srpskih vlada i njenih današnjih nastavljača. Srbija je i gladna i besna. Srbija je i skraćena i poražena. Srbija je svedena na kontinentalnu rupu, okružena je državicama koje su i same u teškim ekonomskim i političkim problemima. Srbija mema više nijednog prijatelja u svetu, osim Rusije, koja to nesumnjivo jeste, mada je srpski vlastodršci izbegavaju, jer sa velikima se nije šaliti. Ovdašnji političkim klovnovi sa razlogom se plaše ozbiljnih država.

Potpis koji je stavljen u Briselu, neće zaživeti onako kako misle njegovi potpisnici, a Srbi sa Kosova postaće faktor pobune protiv dosadašnjih vlasti u Srbiji. Budu li krenuli u kolektivno iseljavanje, epilog nije teško predvideti, jer i ovde i tamo, narod je očajan i nema šta da izgubi.

U slučaju da kosovski Srbi sami ostanu da brane svoje porodice od albanizacije, sa idejom da sačuvaju svoj jezik, veru, kulturu, svoja ljudska i građanska prava, život, potpisnici ovog sramnog "kompromisa" mogu očekivati brzi odlazak u političku prošlost, ukoliko budu imali sreće da se sve završi "na sudu istorije" a ne na linčovanju…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA BEZ KiM: POSLE NARODA, SLEDI PRODAJA IMOVINE – NA “POSLUŽAVNIKU “ SU FABRIKE, RUDNO BLAGO, ŠUME…..

27. април 2013. Коментари су искључени

 

Sramnom predajom Kosova i Metohije, srpske vlasti su se odrekla ne samo teritorije i svojih građana, već i imovine vredne najmanje 200 milijardi dolara, kao i prava srpskih i drugih nealbanskih radnika na učešće u dobiti od prodaje preduzeća. Istovremeno, ovdašnja vlada je još u februaru odlučila da albanskim penzionerima sa Kosova i Metohije isplati zaostale penzije u visini od najmanje 1,5 milijardi evra!

        M. Grabež

U nacrtu sporazuma koji su u Briselu 19. aprila parafirali Ivica Dačić i Hašim Tači, ni u jednoj od 15 tačaka se ne pominje imovina Republike Srbije na teritoriji samoproklamovane države Kosovo.

Ekonomsko-privredna pitanja pominju se u tački 4, gde se navodi kako će Zajednica srpskih opština imati potpuni nadzor nad privrednim razvojem na svojoj teritoriji, i u tački 13 gde se predviđa da dve strane do 16. maja intenziviraju raspravu o energetici i telekomunikacijama. O problemima sa privatizacijom na Kosovu i Metohiji, nema nijednog jedinog slova i očigledno je da se sadašnja vlast u Srbiji odrekla imovine koju su generacije sticale.

Prema proceni Privredne komore Srbije iz leta 2012. godine, imovina na Kosovu na koju Srbija polaže pravo vredi više od 200 milijardi dolara, a samo u prvih šest meseci te godine kosovske vlasti su od privatizacije zaradile 800 miliona evra.

Srbija je finansijska sredstva svojevremeno ulagala u cementaru Šar, u Uroševcu u Fabriku šavnih cevi i Alatnicu, tu su zatim u Prištini Fabrika amortizera i Simpo, u Kosovskoj Mitrovici je Trepča, u Glogovcu je rudnik Feronikla, u Vučitrnu Fabrika pocinkovanog lima, nekoliko ciglana u Srbici, zemljoradničke zadruge i drugo.

Bez novca iz Srbije na Kosmetu ne bi bilo elektroprivrede, niti površinskih kopova u Obiliću, a isključivo parama Srbije izgrađena je fabrika zglobnih ležajeva Prva petoletka u Leposaviću i fabrika mašina, delova i komponenti Lola-Fot iz Leška.

Na sve ovo je srpska vlast zaboravila i džentlmenski, imitirajući pijanog barona, poklonila vlastima u Prištini i njihovim stranim mentorima.

Upravo je učešće stranaca u podeli imovine razlog zbog koga Beograd mora da ćuti, budući da i ovdašnje vlasti, kao i one u Prištini, imaju iste mentore.

NATO alijansu i Evropsku uniju pod čijim su se skutima odvijali navodni pregovori, nikada nisu mnogo interesovali ljudi sa Kosova niti njihova prava – sve se oduvek vrtelo jedino oko para.

Da je Slobodan Milošević krajem devedesetih prihvatio ponudu da, shodno tadašnjem zakonu, 49 odsto imovine rudnika u Obiliću proda strancima, do bombardovanja i otimanja Kosova i Metohije, verovatno ne bi ni došlo.

Indikator za to da je agresija na Jugoslaviju imala ekonomske, a ne humanitarne razloge, leži u spisku osoba koje su imale najveće koristi od privatizacije koju je sprovela marionetska vlast u Prištini.

Medlin Olbrajt, ministarka spoljnih poslova SAD u vreme agresije na Jugoslaviju i najgorljiviji zagovornik ne samo bombardovanja, već i kosovske nezavisnosti, danas je najznačajniji je suvlasnik američke kompanije koja je otkupila 75 odsto fiksne i mobilne telefonije na Kosovu.

Vesli Klark, komandant NATO-a za vreme bombardovanja 1999. godine, direktor je i akcionar kanadskog preduzeća Enviditi, koje je od kosovskih vlasti dobilo odobrenje za istraživanje i kasniju eksploataciju nalazišta uglja od koga bi se proizvodila sintetička nafta

Kosovske rezerve uglja po dosadašnjim procenama iznose 14 milijardi tona, dok ostatak Srbije raspolaže tek sa upola manjom količinom.

Razlog za agresiju na tadašnju Jugoslaviju, pogibiju oko 2.000 civila i humanitarnu katastrofu do tada nezabeleženih razmera leži u želji bogatih da od siromašne Srbije otmu sve što ona ima. Tako je pored ratne štete od oko 100 milijardi dolara Srbiji oteta i imovina od oko 200 milijardi dolara, a da vlast u Beogradu ni jednom rečju ili gestom nije pokazala želju za pravičnom nadoknadom. Naprotiv.

Sa druge strane, vlasti iz Prištine ne samo da uz pomoć stranih mentora sprovode svoj secesionistički plan, već vrše sve jači pritisak na Beograd da nastavi sa finansiranjem Kosmeta. Ovoga puta to se sprovodi preko penzionera.

Bez obzira na svoju ulogu tokom rata na prostorima bivše Jugoslavije, ali i na svoje zasluge na radnim mestima, na kojima su vođeni i kada ništa nisu radili, Albanci sa Kosova potražuju tada ostvarena prava na penziju od srpskog Fonda penzionog i invalidskog osiguranja.

Sadašnja vlada Srbije je još sredinom februara ove godine donela Akcioni plan za rešavanje ovog problema, odnosno isplatu zaostalih penzija Albancima sa Kosova, za šta će po preliminarnim procenama biti utrošeno najmanje 1,5 milijardi evra.

Dok srpska vlast čini sve da finansijski zadovolji građane drugih, priznatih i nepriznatih zemalja, dotle na sopstveno stanovništvo, koje joj je još uvek odano, potpuno zaboravlja.

Iako odredbe uredbe privremenih kosovskih institucija broj 2003/13 o „O promeni prava korišćenja zemljišta u društvenoj svojini" daju pravo interno raseljenim licima, a to su uglavnom Srbi i drugi nealbanci, da se nađu na listama radnika koji imaju pravo deobe dobiti od prodaje preduzeća, ovo ostaje samo mrtvo slovo na papiru. Spisak zaposlenih u nekoj firmi koji imaju ovo pravo sastavljaju sindikati, koji su svi u Federaciji nezavisnih sindikata Kosova, što će reći u rukama Albanaca.

Kako navodi Balkanski centar za migracije i humanitarne aktivnosti, na spiskovima većine preduzeća na Kosovu nema nijednog Srbina, dok se na pojedinim njihov procenat kreće u jednocifrenom iznosu. Navodi se i jedan slučaj gde je posebna komora Vrhovnog suda Kosova, na žalbu albanskih radnika, drastično umanjila broj Srba na spisku jednog preduzeća.

Iako su ovako zakinuti i obespravljeni radnici državljani Srbije, njih aktuelna vlast u Beogradu nije uzela u zaštitu.

 

P.S. Vlast Srbije je odradila najbitniji deo posla – prećutno je priznala drugu albansku državu i njen ustav, pri tom zanemarujući Ustav sopstvene države!!!

Obzirom da je skupštinska rasprava imala za cilj da opravda EU i njen ultimatum (koga je vlast Srbije potpisala), tim činom su poslanici Narodne skupštine Srbije, (oni koji su podržali onakve formulacije koje su nazvane “sporazum”) odradili deo poslova evropskih birokrata, “čvrsto verujući” da ih ovog puta EU nije zaj…la , pardon – prevarila!!!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NENAUČENE LEKCIJE IZ ISTORIJE: EVROPSKE INTEGRACIJE KAO CILJ KONAČNOG RAZBIJANJA SRPSKOG NACIONALNOG PROSTORA

25. април 2013. Коментари су искључени

 

Iz dokumenata do kojih je u Londonu došao naš poznati istoričar, dr Dragoljub Živojinović, a koji govore da je u Prvom svetskom ratu Engleska sve činila da Srbi potpuno nestanu, objavljeno je obimno delo ,,Nevoljni ratnici, velike sile i Solunski front". U ovom delu prikazani su Živojinovićevi komentari ovih šokantnih otkrića objavljenih u knjizi koja uveliko menja shvatanja savremenih srpskih istoriografa i njihove teze o našim saveznicima i prijateljima. Ali izgleda da je za vlast Srbije to, kao govoriti uz vetar, i nikada neće shvatiti da od svih sudova najžešći je sud istorije…

          dr Dragoljub Živojinović

Na predlog "Sabora", Kongres SAD je usvojio 1959. godine rezoluciju PL 86-90 "o porobljenim nacijama" koja je se zalagala za razgradnju Sovjetskog Saveza i Rusije i osnivanje nezavisnih država "Kazakije i Idel-Urala". Ova rezolucija je pod Reganovom administracijom "vlada u izbeglištvu" i "etničkih odbora" dostigla moć i svoj vrhunac.

Uviđajući da su Titu odbrojani dani, Zapad je 1977. godine postavio na dnevni red pitanje "budućnosti Jugoslavije"

Naziralo se da će posle Titove smrti doći do promena ustavnog poretka i urušavanja dotadašnjih nacionalnih ravnoteža u korist srpskog faktora. U odeljku izveštaja Trilateralne Komisije posvećenom situaciji u Jugoslaviji, privučena je pažnja na dugoročne sovjetske pritiske na Jugoslaviju i na mogućnost da Rusija sebi osigura izlazak na Jadran, pri čemu se ukazuje na potencijalno iskorišćavanje nacionalnih nesuglasica: "…Imajući u vidu kontinuirane, ozbiljne nacionalne tenzije unutar Jugoslavije, niko ne može biti siguran da će kriza oko nasledstva (Titovog) biti izbegnuta, što Sovjetima može pružiti šansu za indirektnu intervenciju…".

Godinu dana kasnije u Švedskom gradu Upsali, glavni arhitekta i mozak Trilaterale, Zbignjev Bžežinski, odredio je akcioni plan kojim bi se osujetilo moguće zbližavanje, posle Titove smrti, srpske Jugoslavije sa Rusijom. Istaknuo je potrebu da se pruži zapadna pomoć opozicionarima i disidentima, "ukoliko oni imaju antikomunističku orijentaciju" i da se pomogne "nacional- separatističkim snagama".

Zatim su relej preduzele organizacije za odbranu ljudskih prava, koje predstavljaju značajne karike zapadnih obaveštajnih službi u izvođenju skrivenih operacija (covert actions).

 

     Agresijom do "izgradnje sintetičkih nacija"

 

Amnesty International je krenuo u odbranu Jugoslovenskih "disidenata" Izetbegovića, Tuđmana, Dobroslava Parage i Vojislava Šešelja. Fridom Haus, jedna od glavnih poluga CIA-e, osnovala je 1987. godine "Odbor za pomoć demokratskim disidentima Jugoslavije".

Odbor je sastavio "apel predsedništvu SFRJ i stranim vladama" na kom se nalazio Tuđmanov potpis. Na zadatku razbijanja Jugoslovenske Federacije su se takođe našle nezaobilazna panevropska unija i njen predsednik nadvojvoda Oto von Habsburg.

Ovaj uticajni član konzervativnog bloka u Evropskom parlamentu i nemačke Socijal hrišćanske unije (CSU), koji raspolaže zamašnom mrežom relacija u zapadnim nadnacionalnim strukturama moći, neumorno je lobirao u korist jugoslovenskih secesionista.

Zna se na primer da je nemački ogranak smestio u svoje prostorije u Bonu "Hrvatski informacijski ured", osnovan 1985. godine od strane imigrantske "krovne" organizacije ,,Hrvatsko narodno vjeće" sa svrhom da vodi propagandu akciju unutar Evropskih institucija u korist nezavisne Hrvatske.

Francuski analitičar Žerar Bodson je optužio Evropsku Uniju da je sebi odredila ulogu izvršioca podele "nasledstva" titovog antisrpskog teritorijalnog uređaja. Od svih ostavština komunizma, Zapad je se svim silama zalagao za očuvanje avnojevskih granica i statusa srpskih autonomnih provincija.

Podsetimo samo da su u Deklaraciji Evropske zajednice (EZ) o Jugoslaviji sve federativne jedinice pozvane da se do 23. decembra 1991. godine izjasne da li "žele da budu priznate kao nezavisne države".

EZ je postupila sa ciljem da dovede proces dezintegracije do krajnje tačke i da onemogući opstanak šire državne zajednice sakupljene oko republike Srbije. Poznato je da se mnogo obećavalo i pretilo kolebljivom Izetbegoviću i Momiru Bulatoviću kako bi se konačno odlučili za secesiju njihovih republika.

O povezanosti operacija destrukcije Jugoslavije i Sovjetskog Saveza ubedljivo govori činjenica da je u istom "paketu" sa "Deklaracijom o Jugoslaviji" usvojena i "Deklaracija o rukovodećim načelima u pogledu priznanja novih država u Istočnoj Evropi i SSSR-u".

Amerika je 06. februara 1991, preduzela ofanzivu na teritorijalni integritet Sovjetskog saveza, kada je "guru" američke spoljne politike, Zbinjev Bžežinski, pozvao administraciju u Vašingtonu da uspostavi specijalne odnose sa neruskim republikama Sovjetskog Saveza.

Na metaforični značaj Srbije u vezi sa Rusijom ukazuje znamenita teza Bžežinskog, izložena u listu Ukrajinske slovo 1993. godine, po kojoj pojava nezavisne Ukrajine uzrokuje kraj imperijalne Rusije:

"…Slamajući imperijalnu Rusiju, Ukrajina je stvorila mogućnost za samu Rusiju da – kao država i nacija –postane konačno demokratska evropska zemlja...".

U istom duhu je njegov najrevnosniji đak i sledbenik Janusz Bugajski, inače direktor istočnoevropskog programa u Centru za strateške i internacionalne studije u Vašingtonu, osudio sve pokušaje očuvanja državne zajednice Srbije i Crne Gore, pod izgovorom da "podsećaju na ruske neo-imperijalističke pozicije spram nezavisne Ukrajine" i da Srbija jedino može postati "normalna i demokratska" ako prekine sve državne veze sa Crnom Gorom.

Izgovor je isti: državno jedinstvo ruskog i srpskog naroda se tumači kao oblik imperijalizma. Služeći se receptima Benjamina Kalaja, upravnika Austro-Ugarskog okupacionog režima u Bosni i Hercegovini s kraja XIX veka, dograđujući na Titovim ideološkim temeljima, Zapad se trudio da dovrši proces izgradnje južno-slovenskih sintetičnih nacija, kao što su makedonska, bošnjačka, crnogorska, kosovarska, "sandžaklijska"

Neosporno da je jedan od glavnih povoda za uplitanje Amerike u jugoslovenske ratove bio proizvodnja nacija sa isfabrikovanim identitetom, na šta ukazuje izjava uticajnog američkog senatora Džozefa Bajdena (Biden): "…Da li to znači da mi intervenišemo na Balkanu delimice kako bi pomogli na izgradnji nacija?!" (Le Monde, 31 januar 2001. godine).

 

     Otporaši u Titolendu

 

Posle uspešnog sabijanja Srbije u uže avnojevske granice, na red je došla druga faza razbijanja srpskog nacionalnog prostora, pošto, kako je objasnio Džordž Soroš u Vol Strit džornalu, "posao je nedovršen" (unfinished job), dezintegracija Jugoslavije nije okončan proces, s obzirom da ostaju mnogi nerešeni problemi, kao što su status Crne Gore, Kosova i Vojvodine, koji su prema rečima američkog podsekretara za evropske poslove Nikolasa Bernsa (Burns) zadnji delići balkanske slagalice.

Izvršena je 1999. godine agresija na SRJ sa namerom da se stvore povoljni uslovi za secesiju Kosova i Metohije i da se podstakne crnogorski separatizam. Revolucionarni prevrat 5. oktobra 2000. godine je ulio zapadnim sponzorima otporaša velike nade da će njihovi štićenici izvršiti federalizaciju Srbije i stvoriti od nje neki novi vid Titolenda.

Zapadni "prijatelji" su upozoravali da će Srbija lakše ući u EU kao federalna i decentralizovana država; preporučivali su Srbiji "teritorijalnu dijetu" kao lek protiv tobožnje "grandomanije".

Pošto planovi federalizacije nisu urodili plodom Evropska unija se ponovo uhvatila štapa i pozvala Srbiju, rezolucijom Evropskog parlamenta (2005), da vrati povlastice oktroisane Vojvodini konstitucijom iz 1974 godine. Tom prilikom je izaslanik predstavnika EU za spoljnu politiku, Stefan Lene (Laisne) objasnio da je "pitanje nacionalne i teritorijalne organizacije Srbije jedno od velikih otvorenih pitanja, tako da će pitanje autonomije Vojvodine biti u središtu interesovanja, naročito ako dođe do razlaza sa Crnom Gorom." Od Srbije se dakle traži da poštuje konstituciju preminule državne tvorevine (SFRJ).

Primetimo da je u rezoluciji Vojvodina definisana kao "multietnička provincija" u kojoj "etnički Srbi" vrše nasilje nad "etničkim Mađarima".

S obzirom da se pojam "etnička" odnosi na male zajednice razbacane na državnoj teritoriji većinske nacije, uočljivije perfidni instrumentalni karakter takvih odrednica, koje služe poništavanju građanskog karaktera konstitucionalnog poretka Srbije i podele na većinsko i manjinsko stanovništvo. Za Zbignjeva Bžežinskog i ostale stratege kolonizacije slovenskog istoka, Jugoslavija je trebala poslužiti kao eksperimentalno područje i geopolitička metafora mnogo krupnijih igara sa Rusijom.

Pošto se na Srbiju gledalo iz zapadne perspektive kao na "Rusiju u malom", razumljivi su pokušaji primene na ruski državni prostor, dobro uhodanih mehanizama podsticanja manjinskih, "etničkih" i regionalnih separatizama.

Američki državni sekretar, James Bejker (Baker), je nedvosmisleno izložio u Lisabonu 24. maja 1992. godine krajnje namere njegove zemlje prema Rusiji: "…Ono što želimo da dosegnemo su nezavisne države, ne samo Rusije i unutar nje, ne samo Moskve i Sankt Petersburga nego Urala, Sibira i Dalekog Istoka".

Zbignjev Bžežinski nije dakle izneo lični stav, nego zvanični, kada je napisao u svom magnum opusu da bi poželjna bila "otvorenija ruska konfederacija" sastavljena od "Rusije do Urala, Sibirske republike i dalekoistočne Republike", čije bi "imperijalističke težnje bile manje izražene".

 

     Antiruska politika američke imperije

 

Nadvojvoda Fon Habzburg opravdavao rasparčavanje Rusije po meridijanima, kako bi se presekle ruske transkontinentalne saobraćajnice od kojih je strepeo Mekinder, pod izgovorom neizbežne "dekolonizacije":

"…Moskva bi trebala da shvati da je u našim vremenima dekolonizacije nemoguće održati situaciju između Urala i Pacifika takvu kakva je u ovom času. Poneke nacije više ne tolerišu ruski sistem i tražiće kad tad svoje samoopredeljenje". Neposredna zapadna ekonomska pomoć lokalnim vlastima i NVO severno- istočnih oblasti i regiona Rusije, kao posredno sredstvo za izazivanje centrifugalnih pokreta, se preporučuje u izveštaju radne grupe Saveta za spoljne odnose, kojom je predsedavao 1999. godine nezaobilazni Bžežinski, naslovljenom "Američka politika prema severoistočnoj Evropi".

Prema dotičnom dokumentu, ta vrsta strategije trebala bi biti primenjena na pribaltičke regije Rusije (Murmansk, Sankt Petersburg, Novgorod, Kaliningrad). Primećuje se da "kako centralna vlast slabi, regije će postati sve važnije. Naime, poneke regije su već počele da razvijaju ličnu spoljnu i ekonomsku politiku." Autori ne taje da bi razvitak ekonomskih veza sa Zapadom i nadgraničnih saradnji sa zemljama pribaltičkog regiona, mogli podstaći autonomističke i separatističke težnje, što izaziva zebnje Rusije.

Savetuje se oprez i prepuštanje tih poslova EU, kako se Rusiji ne bi učinilo da Sjedinjene Države traže da podstiču separatizme. Italijanski geopolitički časopis Limes, bez okolišanja je objasnio te "opasne igre" kao pokušaj da se "najzapadnija zona Rusije približi Evropskoj Uniji, kako bi se odvojila od ostatka zemlje."

Sponzorisanje terorizma predstavlja značajan sastojak strategije "etno-inženjeringa", namenjenog slamanju srpskog i ruskog nacionalnog prostora. Praksa upotrebe terorista u potajnim akcijama datira od kraja četrdsesetih godina prošlog veka, kada su zapadne obaveštajne službe regrutovale i obučavale diverzantske grupe Križara, albanskih i ukrajinskih nacionalista koje su slale u unutrašnjost "neprijateljskih" zemalja.

U današnje vreme, osnovana su na Zapadu bezbrojna udruženja i organizacije zadužene za pružanje podrške čečenskim i albanskim "borcima za slobodu". Jedna takva organizacija je Američki odbor za mir u Čečeniji (American Committee for Peace in Chechnia) na čelu sa Zbignjevom Bžežinskim i Aleksandrom Hejgom (Haig), čija iskustva u takvim vrstama rabota datiraju još od vremena kada su regrutovali i naoružavali avganistanske džihadiste za rat protiv Rusa. Odbor, koji je osnovala Fridom Haus (Freedom House), privladina propagandna radionica, izdržava fantomsku čečensku "Vladu u egzilu" sa sedištem u Londonu i Vašingtonu.

O terorističko-separatističkoj prirodi tobožnje "vlade" govori činjenica daje njen "vice-ministar", islamistički vođa Šamil Basaiev, mozak terorističkog poduhvata u mestu Beslan, okončanog masakrom 186 dece.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Категорије:ШОКАНТНО Tags: , , , , , , , , ,

PREŠEVO: ALBANCI DELE PACKE SRBIJI I TRAŽE ŠIROKO ANGAŽOVANJE MEĐUNARODNE ZAJEDNICE ZA NJIHOVE ZAHTEVE

22. април 2013. Коментари су искључени

 

Pošto je File iskazao neskriveno zadovoljstvo predajom dela teritorije Srbije Šiptarima sa Kosova i Metohije, i ukazao puno poštovanje vlastima Srbije na „hrabrom i odlučnom koraku na putu ka evropskoj budućnosti“, pri čemu se previđa da je ovde iskazana budućnost Evrope ali ne i budućnost Srbije; a dok se baronesa zakitila još jednom lovorikom dobijenu od evropskih korporacija i vlada koje imaju svoju računicu, albanski lideri sa Juga Srbije, su drsko i nadmeno podelili lekcije vlastima naše države!!!

 

“Duh sporazuma postignutog u Briselu između Beograda i Prištine pod nadzorom Evropske unije, trebalo bi da se proširi u Preševskoj dolini,” izjavili su “lideri dve opštine Ragmi Mustafa (Preševo) i Nagip Arifi (Bujanovac), i naglasili da obzirom na postignuti dogovor u Briselu, slede dalji razgovori između predstavnika albanske Doline” i Vlada Srbije, uz međunarodno posredovanje.

Ragmi Mustafa, je nastavio u istom tonu, zaključivši da “sporazum postignut između Prištine i Beograda, bez dodirivanja suvereniteta Kosova, predstavlja veliko dostignuće za demokratske tokove i zbivanja na Kosovu i velika je lekcija za Srbiju, kako se nositi sa manjinama i kako da se ponašaju sa Albancima u Preševskoj dolini.

Dalje, on govori da “…iz tog razloga albansko i albansko rukovodstvo u Preševskoj dolini na kraju će biti posvećeni postizanju istog nivoa prava Albanaca u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, jer prava koja imaju Srbi na Kosovu, treba da uživaju Albanaci u Preševskoj dolini.

Nagip Arifi kaže da su mnogo puta od “strane kosovskih i međunarodnih institucija tražili da probleme Albanaca iz Preševske doline treba rešavati u pregovorima, ali je takav zahtev ignorisan, međutim, ugovor koji je potpiso Premijer Dačić, Albanci iz Preševa, Bujanovca i Medveđe, ali i njihovi lideri su pozdravili, jer je postignut mir.

Dalje nastavlja istim političkim tonom, “da sada ostaje da se vidi kako će se sprovoditi sporazum, posebno na severu Kosova, jer do sada nije bio suverenitet Kosova do njegovog poslednjeg ugla.

"Potrebna nam je međunarodna zajednica da izvrši pritisak na vladu Kosova i Albanije da pomogne sprovede princip reciprociteta, jer ta visoka demokratija koja važi za manjine na Kosovu, treba da se postigne za druge manjine u regionu, a posebno za Albance Preševske doline ", rekao je Arifi, i dodao “da su političke partije Albanaca u Preševskoj dolinirazvile platformu, koja je poslata međunarodnoj zajednici, a posebno Ambasadama SAD, EU i OEBS-a , Vladi Srbije i Kosova”.

Arifi je u istom tonu udaranja packi Srbiji, nastavio sa kritikom Srbije kako :” .. ranije postignuti dogovori izmedju Albanaca i Srba, se nisu primenjivali i bilo je loših iskustava po tom pitanju, a sada Srbija treba da pokaže da sporazumi koje ranije oni nisu mogli da pravilno sprovode, ovaj put je postignut dogovor, gde je zakljuceno da je EU 24 sata dnevno dadilja za primenu i sprovođenje ovog sporazuma”.

"Ovog puta, mi verujemo da Srbija neće moći da izbegne odgovornost koja je preuzela međunarodna zajednica. Pored EU, u ovom aranžmanu su umešani američki Kfor i Euleks strukture i, po mom mišljenju, je velika mogućnost da se prenese puna odgovornost međunarodne zajednice koja će se baviti Srbijom u sprovođenju ovog sporazuma, jer ne postoji prepreka od kosovskih vlasti da zaustave ovaj posao i da će produžiti suverenitet na celoj teritoriji Kosova ", rekao je Mustafa, “prema kom svaki uspeh dobro je prihvaćen na Kosovu i u Preševskoj dolini, a to je da se i ovde uživaju dostignuća Kosova”.

On je žalio što “…se od strane Kosova do sada sprečavalo značajno angažovanje Albanaca iz Preševske doline, ali i Albanija ima kao obavezu da brine o Albancima van područja”.

On smatra “…da će Dolina u budućnosti biti deo bratske brige Republike Kosova. Vlada Kosova čini ono što može da uradi, dok je u svom Ustavu, a Republika Albanija je dužna da obezbedi Albancima van Albanije zemljište i verujem da u budućnosti neće biti većeg zanemarivanja Albanaca Preševske doline. Svakako pozdravljamo sporazum iako imamo strah da će biti problema u primeni sporazuma, jer Srbija pokušava da takve sporazume ne poštuje, iako je ovaj put je garancija u Briselu”.

A vlast Srbije, kao i do sada, (ne)zna šta joj je dalje činiti…

 

©Geto Srbija

bujanoci…..

ZAKLJUČANA SKUPŠTINA: NARODNIM POSLANICIMA SKUPŠTINE SRBIJE, TEMA OD DRŽAVNOG ZNAČAJA NIJE ZANIMLJIVA

21. април 2013. Коментари су искључени

 

U kalendaru rada Narodne Skupštine Srbije, u ponedeljak je predviđen okrugli sto na temu: Uticaj javnosti na donošenje zakona, u organizaciji Odbora za zaštitu životne sredine, a u utorak sednica Odbora za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu. Nigde nije predviđeno vanredno zasedanje o važnom državnom pitanju u kome treba odlučivati o suspenziji dela Ustava Srbije, a pri čemu valja dati prednost “Tačijevom ustavu”.

 

Dakle, da potsetimo; Odluku Skupštine Srbije u nastavku aktivnosti u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, izglasana jula 2010, posle čega je doneta Rezolucija i poslata u UN sa namerom da se se stavi na dnevni red zasedanja Generalne skupštine UN početkom septembra možete  pogledatI OVDE    

I kada je već uglavnom dobijena podrška većine zemalja UN, a uz protivljenje nekih zemalja EU koje su vršile pritisak da povučemo takvu rezoluciju, i pretile da će one podneti svoju, (koja opet ne bi mogla doći na red pre naše), tadašnji Predsednik Srbije, Tadić sklapa privatni aranžman sa EU i na dnevni red Skupštine UN se stavlja tzv. “zajednička rezolucija” čiji tekst možete videti  OVDE

Posle toga nastaje “davljenje Srbije” koje postepeno dovodi do marginalizovanja odluka Narodne Skupštine, i sužavanje suvereniteta Srbije koji je naglašen i Rezolucijom 1244.

A 13.01.2013. Skupština Srbije donosi Rezoluciju – koju možete videti OVDE

E sad`, kad znamo kako je Tadić kumovao ispunjavanju želja evropskog birokratskog aparata, a znamo i šta je naša sadašnja vlast parafirala (a sada će i da da saglasnost), Narodna Skupština RS je sebe isljučila u raspravi po onakvom “sporazumu”, pa se neće voditi rasprava o tim tačkama, da li su i koliko u skladu sa tom rezolucijom.

A takva rezolucija je izgleda pisana da omogući ono što je u petak parafirano, čim nije zakazana sednica pre ponedeljka, i razmatrana odluka Vlade Srbije o tom dokumentu; a taj dan je rok kada treba da Vlada Srbije obavesti Brisel o “odluci Srbije”.

Naravno, kao i uvek za čelnike u Briselu koji sprovode u delo želje pojedinih Vlada i korporacija, demokratska odluka Parlamenta Srbije sada nema nikakvu važnost u toj “evropskoj zajednici naroda”. Oni su proširili svoja ovlašćenja iz one “zajedničke Tadićeve” rezolicije, pa su od početka nametali rešenja, iako je uloga EU trebala da bude samo “posrednička”. Posrednik silom

Ovakvim načinom rada, skoro da nam više neće biti potreban ni Parlament, jer ćemo “sigurnim, ali sitnim koracima”, uz još iscrpljivanja Srbije u podaničkom ispunjavanju želja 27 zemalja članica EU (a od jula i Hrvatske), koje će se pretvoriti u obaveze naše, i ovako prezadužene i posrnule države, jer smo “sami tražili da koračamo na evropskom putu”, na kome će i jedna od obavezujućih odluka biti da i pravno prenesemo deo suvereniteta države Srbije na Visokog predstavnika Evropske Unije za bezbednost i politiku zemalja članica, ili možda nekom budućem Ministru inostranih poslova EU.

Zato je za očekivati da će naša, ova, i sve buduće vlasti Srbije, biti samo pomoćni organ EU u oblikovanju naših zakona, našeg obrazovanja, naše istorije, naše svesti….., jer će “doprinos tom samoukidanju Srbije kao države na Balkanu”, dati i nezamenljivi Vensan Dežer, ambasador, šef Delegacije Evropske unije u Republici Srbiji, (za koga možemo da očekujemo da se pojavi još samo u našem frižideru), obzirom na učestalost njegovog medijskog eksponiranja u tumačenju želja, zahteva, očekivanja, razmišljanja, deljenju kritika, itd. itd, od strane čelnika EU, koji se vrlo “nažuljaše” sedeći u briselskim udobnim foteljama iz kojih tobože “radom” pravdaju svoje “zarađenevisoke prinadležnosti.

A nikako ne bismo smeli da zaobiđemo ambasadore zapadnih zemalja, kojima su sve prethodne naše Vlasti, na žalost, proširivale ovlašćenja mimo onih koje su predviđene odredbama Bečke konvencije , gde pored silnih privilegija, u članu 41. piše da su takva lica dužna da se ne mešaju u unutrašnje stvari te države”.

Na kraju smo zaključili da su odluke Skupštine Srbije nevažne i neobavezujuće za našu Vladu. Zatim da Vlada Srbije može da ima šira tumačenja u ovlašćenjima dobijena od onih pred kojima su položili zakletvu stupajući na dužnost.

Dalje, uočili smo da su tu zapadne diplomate postale glasnogovornici sprovođenja politike svojih država, pri čemu je Vlada Srbije postala njihovo izvršno telo, te nas možda ne bi iznenadila odluka Narodnih poslanika da stave ključ u bravu na zgradu Skupštine, i sve svoje nadležnosti u ime “pozitivnih signala” delegiraju briselskom aparatu.

Naravno, ali tek pošto definitivno otkloni sve poteškoće prema “Kosovu”- jer za Brisel je to “država Kosovo” kao gotova stvar, koja treba da bude zaokružena u potpunosti….

A građani Srbije, obzirom da nisu pokazali dovoljno protivljenja u nametnutim briselskim rešenjima, te se taj slučaj smatra okončanim za EU, neka budu spremni, (poručuju nam ovi iz EU), za novo “talasanje” na Jugu Srbije, AP Vojvodini, i naravno Raškom okrugu…..

 

©Geto Srbija

NI MALO NIJE SMEŠNO: „SPORAZUM O NORMALIZACIJI ODNOSA“ ILI POČETAK NOVIH USTUPAKA SRBIJE!?

20. април 2013. Коментари су искључени

 

"Sačuvali smo budućnost za našu decu i ne samo evropsku već svaku vrstu budućnosti. Sačuvali smo šansu za modernu Srbiju, za Srbiju koja će biti normalna zemlja priznata u svetu i u kojoj će biti više posla nego danas", izjavio je minister odbrane Vučić u Kruševcu, gde je prisustvovao obeležavanju Dana Vojske.

U dokumentu, parafiranom juče, piše u članu: 13. Pregovaračke strane će intenzivirati razgovore o sektorima energetike i telekomunikacija i okončati ih do 15. juna.

To znači da je određenim grupama iz EU i Amerike naravno, vrlo stalo da se reši pitanje energetike sa posebnim zadatkom da se do polovine juna utvrdi vlasništvo. Valja utvrditi ko ima pravo da se bavi proizvodnjom, prenosom i distribucijom energenata na teritoriji KiM, ako se zna ( što ovde nije naglašeno namerno, već je ostavljeno ovako otvoreno da ih strane mogu tumačiti prema svom nahođenju , i po svemu sudeći, biće na štetu naše države), da Srbija ima pravno i veliki deo vlasništva u ovoj oblasti privredne grane.

Dakle, namerno je ostavljeno ptanje da se obavezno nađe rešenje do polovine juna po pitanjima: šta će se dešavati sa proizvodnjom i prometom (iako to već Prištinske vlasti rade uz našu prećutnu saglasnost ili nedovoljan otpor države Srbije svih ovih godina) čvrstih, tečnih i gasovitih energenata kao i električnom energijom, obzirom da Srbija ima tapije nad rudnicima uglja i ostalih metala (čije se rude avionima odnose šiptarskim zapadnim saveznicima), kao i vlasništvo nad TE “Kosovo A”i “Kosovo B” u Obiliću.

Upravo je ta, tačka 13. tog sporazuma, bitna za međunarodne korporacije koje već baštine” nagradu dobijenu na poklon od strane svojih zemalja koje su bombardovale tadašnju SRJ, odnosno Srbiju. Njih zanima da i pravno i bez ikakvih smetnji postanu jedini vlasnici minimum 15 rudnika na KiM kao i TE u Obiliću, iako će tu biti velike promene.

Već je zaživeo predlog Upravnog odbora projekta TC "Novo Kosovo" u koji su uključeni rudnici uglja u pogonu tenderskog paketa "Kosova e Re", iako to osporavaju kosovski energrtski stručnjaci.

Kosovska vlast pokušava da sve resurse u energetici prepusti međunarodnim kompanijama koje nameravaju “da investiraju svoj kapital u izgradnju novih energetskih kapaciteta”. Uz besplatno korišćenje ovih rudnika na KiM, potencijalni investitor će imati rudnike na raspolaganju sve do njihovog potpunog iscrpljivanja.

Upravni odbor projekta TC "Novo Kosovo" odobrila je tendersku dokumentaciju za izgradnju termoelektrane "Kosova e Re", koji će se realizovati u privatnom –javnom partnerstvu. Uz zahtev za predloge, unapred kvalifikovanih ponuđača, prema MER, dostavlja se uz sporazue i nacrt projekta, kao što je sprovođenje Sporazuma (proizvodnih kompanija) Sprovođenje sporazuma (Mining Compani); Snaga Ugovor o kupovini (RKJN) Lignit Sporazum snabdevanja (Kosovo) lignit Sporazum snabdevanja (Kosovo B) Lignit Sporazum SNABDEVANJE (RKJN) Multilateralni sporazum za nabavku uglja, Sporazum Vodovoda , Ugovor o pomoćnim uslugama (RKJN), itd.

Dalje je navedeno da će postojeći radnici iz rudnika uglja, pri realizaciji ovog tendera, biti preneti novim vlasnicima pod istim uslovima koje imaju sada, i da će im radno mesto kod tog potencijalnog investitora biti obezbeđeno 3 godine.

Ovo gore ima veze sa vlasništvom Srbije u tim rudnicima, a koji su već “bezecovali” šiptarski zapadni, a sada i “srpski zapadni partneri”…..

Da li je moguće da naša Vlada nije obaveštena o planovima kosovskih i zapadnoevropskih , ali i atlantskih vlasti, na polju energetike???

Kosovske vlasti navode da je preko 1 milijarda i 50 miliona evra uloženo je u energetskom sektoru Kosova za jednu deceniju, a od 1999 do 2008. Dalje kažu da je do 2008. KEK (Kosovska energetska korporacija) primila 459 miliona evra u vidu subvencija iz budžeta i 593 miliona od donatora, odnosno, 415 miliona od Evropske agencije za rekonstrukciju (EAR ) Evropske komisije.

E, sad`kad znamo da je u EU bila izdašna u tom sektoru, onda je sa velikim očekivanjima uvrštena tačka 13. tog sporazuma, koju treba zakljuciti pre godišnjeg odmora evropskog birokratskog aparata.

Kosovska energetska korporacija je uložila samo u februaru više od 400 hiljada evra u distributivnoj mreži koja je prodata turskoj kompaniji u oktobru prošle godine.

Pri tom, prećutno je pročla prodaja “Elektrokosova” turskom konzorcijumu "Calik & Limak", za 26 miliona evra , i vrlo malo je govoreno o tome šta je sve taj turski konzorcijum dobio u svoje vlasništvo. Preduzeće za distribucija električne energije i snabdevanje (KEDS), je prodata konzorcijumu Kosova Calik Limak energetske DD. Firme u ovom konzorcijumu su Calik Enerji Sanaii Ticaret AS & Calik elektrik Dagitim AS i Limak Iatirim Enerji Uretim Isletme Hizmetleri ve Insaat AS.

Ne samo da šiptarski radnici koji su zaposleni u “Elektrokosovu”, već i predstavnici civilnog društva koji se bave ovom privatizacijom, niti opozicija nisu svesni detalja i imovine koje treba da pređe u ruke turske kompanije.

(A tek da ne pričamo o želji za “saznanjima takvih podataka od strane našeg ministarstva privrede, ekonomije ili energetike po ovim pitanjima). A u stvari “Limak” privatizuje objekte i imovinu u vrednosti od nekoliko stotina miliona evra.

Tako će “Limak” uzeti u ruke zgradu "Elektrokosova" u Prištini, sa 10 hiljada 703 kvadratnih metara, sa 34 hektara obradivog zemljišta i sedam drugih objekata "Elektrokosova” u svim centrima na Kosovu . Zatim 19 objekata različite namene, centralni magacin u industrijskoj zoni u Prištini, površine od 4 hektara i 53 polja od 29 kvadratnih metara; 33 aktivna transformatora napona 35/10kilovolti; 7000 naponskih transformatora 10/0.4kilovolti; 21 hiljada milja vazdusniih i podzemnih vodova; 100 hiljada električnih stubova različitih nivoa i 1000 distributivnih vozila.

Rudnik “Trepča”, sa njegovim sastavnim delovima i kapacitetom rude i njene vrednosti vekovima unapred, možete pogledati OVDEa na njega ozbiljno računaju Nemci, čiji se stručnjaci nalaze odavno tamo i “pomažu u reorganizaciji “Trepče”.

A telekomunikacije , pri čemu je pre nekoliko dana izvršena prodaja 75% akcija PTK (Telekoma), za 277 miliona evra nemačkom Konsorcijumu ACP Axos Capital GmbH!!?Navodno će taj konzorcijum da u naredne tri godine uloži jos 200 miliona evra.

Na osnovu preliminarnih finansijskih podataka PTK u 2012.god, ta firma je napravila bolje finansijske rezultate u odnosu na 2011. godinu. PTK je povećala profit pre oporezivanja od oko 56 miliona evra u 2012, u odnosu na 2011. godinu, kada je dobit iznosila 51 miliona evra, I to je oko 8 odsto više.

Ova procena je izvršena na sastanku održanom 21.01.2013 od strane Odbora direktora PTK-a , na kojoj je razmatran izveštaj poslednjeg kvartala i završnog za 2012, u kome je rečeno da je došlo do povećanja Ukupnog broj korisnika mobilne telefonije više od 5 odsto u odnosu na 2011.

A šta će biti sa imovinom Srbije u ovom sektoru?? Počev od zgrada pošte po gradovima i selima na KiM, pa baznih stanice i repetitora nad kojima je učinjena šteta, jer su uništavani više puta od strane šiptarske “Rosa” jedinica, kada je isključivala mobilnog operatera “Telekom Srbija”, sekla kablove, odnosila opremu???

Šta će biti sa telefonskim priključcima koji su još u vlasništvu Srbije?? Šta sa sredstvima koja su uložena u razvoj telekomunkacione mreže, meću koje spadaju i repetitori RTS-a??

Vodi li ko računa o interesima Srbije??? Ima li predstavu Vlada i geDirekcija za imovinu RS šta to sve Srbija poseduje na KiM???

Pozivni broj za “državu Kosovo”, se naravno podrazumeva ???!!! Ako ne zvaničan, a ono će EU izmisliti da se doodeli “privremeni pozivni broj”!!!!

A tačkom 14. će za početak, verovatno biti između ostalog, da se prećutno omogući učlanjenje “Kosova” u razna sportska evropska udruzenja i unije, pa neka ne budemo iznenađeni, ako na, jel`te, ”uvek objektivna” EU, sasvim kao slučajno, na nekom “žrebu”,(naravno nameštenom da ne bi padalo u oči), bude određeno da Srbija i Kosovo odigraju nekakav sportski susret u evropskim takmičenjima, po svim pravilima međunarodnih susreta.

Pri tom ne treba ni da razmišljamo o hvalospevima evropskih zvaničnika i naših vlasti, u vidu filozofskih traktata, kako su sport i pesma početni korak približavanja “naroda dve države”. Ali o tome će nam više govoriti naša ministarka sporta, kada ”sportski žreb” bude odradio svoju ulogu…

A obrazloženje ostalih tačaka, od ponedeljka ujutro i prihvaćenog, sporazuma, dobićemo kroz reči raznih analitičara, među kojima su u manjini oni, prosrpski orijentisani

 

© Geto Srbija

POŽAREVAC: SKANDAL I KRIMINAL U POŽAREVAČKOM ZDRAVSTVU, I KO I KAKO LEČI PACIJENTE!

 

Grupa zaposlenih u zdravstvenim ustanovama Požarevca odlučila je da javno iznese podatke o primitivizmu među svojim kolegama, o odsustvu stručnosti i etike, ali i o teškim oblicima kriminala koji se dešava u ovom gradu. Njihovo pismo, rečito govori kakvo je sramno stanje u srpskom zdravstvu, ne samo u Požarevcu, nego uopšte.

 

“Zadnjih dvanaest godinama, u Požarevcu je zapažena velika nestručnost lekara, drskost i bahatost... Ludačko ponašanje i agresivnost koju ispoljavaju prema pacijentima, kako niže medicinsko osoblje tako i više.

Toliko su nestručni da ni injekciju ne umeju da daju, te im se neretko dešava da onesposobe pacijenta dajući mu injekciju u nerv koji je povezan sa kičmom, što je vrlo opasno, ili im se dešava da polome iglu u nečijem debelom mesu.

Šta može jedan načelnik urgentne medicine da radi kada mu se preko četrdeset odsto radnika drogira, a drugih 30 odsto radnika krade drogu za svoje bližnje, čak i decu, ili kada je čovek sa ocem (koji je u infarktu) došao u gradsku bolnicu i po povratku iz WC-a zatekao dve – tri medicinske sestre kako preturaju njegovom ocu po đžepovima i traže novac i vrednosti? Koliko puta su medicinske sestre i tehničari zateknuti da sa umrlih ljudi ili ljudi u teškom stanju skidaju dragocenosti i uzimaju novac? Samo mali deo personala na prijemnom radi kako treba.

Na fizikalnim terapijama svi kradu: čistačice, sestre, pacijenti i prolaznici! Ako pacijent ostavi makar samo običan kišobran, neko će ga odneti. Poruka je jasna: torbe i slične stvari nikako ne ostavljati, kao ni garderobu.

Par požarevačkih lekara zaposlenih lekara u Domu zdravlja za penzionere, rade sve i svašta, a ponajviše šikaniraju i maltretiraju penzionere. Tu je prednjačila dr. Ljiljana Manojlović, koja je i pre izvesnog vremena bila smenjena, jer su peticiju protiv nje pisali pacijenti…

Na školskom dispanzeru su svi specifični, ima bezobzirnog medicinskog osoblja, a decu niko ne leči...Konkretno ne zna se koja od doktorki ima "duži jezik", jer im se sastanci uglavnom svode na ogovaranje koleginica sa zubnog odeljenja ili iz Higijenskog zavoda. Nije redak slučaj i da prete pacijentima, školarcima, prijavama kod roditelja i direktoru škole…

Na žalost svih nas, u gradskoj bolnici u Požarevcu nema nikakvog reda, niti većina osoblja ima stida i srama. Tu se tek demonstrira sila nad pacijentima. Tako je, na primer, pacijent u sred kancelarije čuvenu dr. Slavicu Đorđević gađao pikslom i istukao, jer ga je vređala.

Batinama je prethodilo permanentno tužakanje i žaljenje pacijenata na njen rad, što rukovodstvo nije uzimalo u obzir, isti pacijent se obraćao načelniku ustanove i imao primedbe više puta na lekarku. Do dana današnjeg , ona se i dalje oholo i bahato ponaša prema pacijentima.

Načelnica dr. Slavica Milanović, nije ništa bolja, uvek ljuta i narogušena. Ispred njene ordinacije pacijenata nema. Njima dvema čistačice spremaju zimnicu, sređuju kuće i stanove, ali to radi i po koja medicinska sestra.

Veoma izražena stvar u toj našoj branši je da nema kontrole i plaćanje poreza, tako da lekari koji rade u bolnici, rade i u domu zdravlja, rade i po privatnim ordinacijama, klinikama, okolnim selima, rade veštačenja, konsultacije, rade prvostepene i drugostepene komisije…

Da li je normalno da jedan lekar ne plaća državi porez, a da radi na i na deset radnih mesta?

Ljudi ih viđaju da rade u medicini rada ili bolnici, a van posla rade u "firmama": Klinici 012 Antić, Specijalistički centar, Arheus…Isto rade i u Petrovcu na Mlavi, Kučevu, Žabarima, Crniću, Velikom Gradištu…Tako, recimo, primarijus dr. Dragan Janjić radi u četiri privatne ordinacije, u bolnici i u medicini rada, a pacijente mu šalje supruga, dr. Slađa Janjić.

Oni doslovno reketiraju i ucenjuju pacijente dok lekari medicine rada, povezani sa doktorima prvostepene i drugostepene komisije, čine prava čuda! Jedni drugima nabacuju pacijente, kao lopte u fudbalu i dele zaradu!

Doktorke koje rade procenu sposobnosti bolesnika, dr. Miomira Mima Stanković i dr. Dragica Savić internista, bile su seoske doktorke, pa doktorke hitne pomoći, te su usput uvidele da mogu da kupe svoj položaj u društvu, pohvatale su veze i otišle da dele ljudima život i smrt.

Osim što imaju debele plate i dalje idu po kućama i uzimaju novac da pregledaju iznemogle starice i starce, i dalje idu po selima (to je treća tezga), honorarno rade i u zatvorskim ustanovama, a rade i u već pomenutoj privatnoj Klinici 012 Antić. Naravno, imaju i političku zaleđini, isto kao i direktor bolnice Srećko Bosić.

Zbog ovoga i mnogo čega drugog, pacijenti su podneli na stotine prijava (usmenih i pismenih) protiv lekara i medicinskog osoblja Doma zdravlja i bolnice.

Najbahatiji i najozloglašeniji su pomenuti Janjići. Dragan Janjić je očni lekar čiju stručnost treba proveriti, jer on operiše ljude, a da je čitav svoj radni vek proveo samo određujući dioptriju.

Usput, verovali ili ne, bilo je slučajeva da bije starce i starice, svoje pacijente! Psovke, uvrede i pretnje su skoro sitnice. Njegova supruga dr. Slađa Janjić nimalo nije bolja od njega, potiče iz kriminalizovane porodice, otac joj je za jednu nezapamćenu pljačku bio osuđen na dvadeset godina strogog zatvora. Oboje Janjića prete svojim rođakom, predsednikom Osnovnog suda u Požarevcu Dobricom Živkovićem.

Policija sklanja, cepa, i uništava prijave podnete protiv ovog bračnog para, plašeći se odmazde kojom oboje prete, i to sa razlogom, jer u stvarnosti znaju da se surovo osvete svakome ko im stane na put.

Drastičan primer odsustva bilo kakve profesionalnosti i ljudskosti, Slađana Janjić je pokazala i ove godine, 26 i 27 . januara, kada nije htela da ukaže pomoć pacijentkinji, te je morala da interveniše i Hitna pomoć. U Domu zdravlja, štite je njene kolege, lekari dr. Suzana, dr. Slavica Milanović, Đorđević i dr. Slavica Petrović a njenog supruga u gradskoj bolnici štiti direktor Srećko Bosić.

Želimo odgovor, zašto je Načelnik očnog odeljenja dr. Zoran smenjen od straže žutih i G17, a postavljen je kadar koji ima članske knjižice svih stranaka na političkoj sceni, Dragan Janjić. Tražili smo i molili dr. Srećka Bosića direktora bolnice, da postupi po prijavama kolega i koleginica na nedolično i kriminalno ponašanje dr. Dragana Janjića , koji proganja, zlostavlja i mobinguje koleginice i kolege i medicinsko osoblje.

Možemo da pišemo feljtone o ovome, ali je i ovo dovoljno da pokrenete pitanje od velikog značaja za nas lekare koji ne žele da budu u istim splačinama i u istoj priči sa egzekutorima koji pod hitno moraju da budu smenjeni i sankcionisani. Upoznajući na ovaj način srpsku javnost sa skandalima u požarevačkom zdravstvu, pomažete pre svega ugrožene pacijente koji sve ovo svakodnevno trpe.

Pozdravljaju vas lekari, tehničari i nemedicinsko osoblje Doma Zdravlja, Medicine rada, i Gradske bolnice u Požarevcu.”

 

Pismo grupe nemedicinskog osoblja

 

“Ovim putem, u ime grupe nemedicinskog osoblja, želimo da vam se u nastavku priče obratimo i ukažemo na razne nepravde i zloupotrebe. i to konkretno u požarevačkoj Opštoj bolnici.

Aktuelni direktor bolnice dr Srećko Bosić nije najveći, a ni jedini krivac za stanje u bolnici, i pored toga što ga već duže vreme posebno čuva bolničko obezbeđenje od svakodnevnih napada i pretnji "zadovoljnih" pacijenata. Štaviše, javila se i potreba da se zaposli dodatno ljudstvo, pa je primljen i drugi sin kadrovskog referenta Jasne Bogdanović.

Srećom po Srećka, pa je ovo bogat kraj, cenovnik se otvoreno zna, ljudi plaćaju i to u evrima. Najveći krivac je, ipak, jedna druga doktorka, koja je pomenuta nekoliko redova ispred, i na nju se najviše mislilo kada se kaže da radi na dvanaest mesta – komisija, vestačenja, KPZ Zabela, po selima, komisija za ujed pasa, pa čak i pomoćnik direktora.

Ponekad se pitamo kako postiže sve, pa čak i da usput zaposli ćerku i sina u bolnici, međutim, kako nam je dojavio naš poznanik koji radi u njenoj banci o količini mesečnih uplata, onda nam je jasno što ono kaze narod- sve za pare.

Pre šest godina, tadašnji generalni direktor dr Miodrag llić je pilot projektom dao privatnoj firmi LAVEX održavanje, pranje veša i kuhinje. Tada je to hvaljeno kao jedinstveni probni projekat koji će se, ako uspe, sprovesti na sve bolnice u Srbiji. Ali avaj, sada se pokazalo da je to ipak višestruko skuplje i pored toga što bolnica plaća i vodu, struju i grejanje. Ovih dana, u martu, taj ugovor ističe. Mesečno se plaćalo oko tri miliona dinara. Sve bolničko, a naplaćuju usluge!

Ko zna, možda se baš sada u nekoj od ovdašnjih kafana produžava taj ugovor, naviklo se na redovne bakšiše od tog lokalnog tajkuna. Jedno je sigurno, i to za sada ostaje-mobing i maksimalno iskorišćavanje ovo malo pomoćnog osoblja, koje, ustvari, istinski održava objekat, a onima, kojima se plaća, oni rade po drugim firmama, mimo ugovora.

Ostaje i nada da će možda proleće doneti bolje dane i da više nećemo biti poslednja bolnica i najgora u Srbiji. Eto, kreću i radovi na završetku nove bolnice, a bivšeg Mirinog porodilišta. Znaci, biće para! A, kad smo kod para, pomenuta doktorka se inače zove Dragana Medurić-Jotov.

S poštovanjem,

nemedicinsko osoblje opšte bolnice "dr Voja Dulić".

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: