NIŠ: KRATAK OSVRT NA DEO POSTIGNUTIH REZULTATA PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI…

 

Beograd i Srbija nalaze se na korak od nove islamizacije i kolonijalnog porobljavanja. Arapska (islamistička) baza na ovom delu Balkana ima isti cilj koji je nekada imala Otomanska imperija: osvajanje i islamizaciju evropskog kontinenta.

Samozvani Vođa koji samostalno upravlja sudbinom države i njenih građana, širom je otvorio vrata za ulazak islamskog fašizma i šerijatskih pravila. Tim povodom, predsednik Centra za ljudska prava i demografiju "Clamp" iz Niša, Dragan Krstić, osvrnuo se u svom autorskom tekstu na dramatičnu situaciju u kojoj je Srbija pod Aleksandrom Vučićem danas nalazi i na opasnosti pred kojima se nalazimo.

 

                   Dragan Krstić

 

Svima nam je poznato da samozvani Vođa Aleksandar Vučić ima bliske (i "duboke") odnose sa šeikom iz Emirata, Bin Zajebom. Naime, Vučić kod njega (a nešto i u švajcarskim bankama) čuva novac koji je opljačkao i izneo iz zemlje, a sada ga, zamaskiranog u "strane investicije", vraća u Srbiju za svoje mutne poslove. Za uslugu pranja novca, Vučić crnom Arapinu poklanja državnu imovinu, hotele, oranice, fabrike, daje subvencije, zida zgrade za već započetu kolonizaciju Beograda i cele Srbije…

Vođa, dakle, ima nameru da od Srbije napravi islamski kalifat u kome će "pravna država" biti uređena šerijatom. Spreman je Vučić na sve.

Prodaće, izdaće, prevariće, ubiće…Srbe biološki ubija svojim bolesnim "reformama". Otpuštanjima, krađom plata, penzija, trudničkih i porodiljskih naknada. Dizanjem parafiskalnih nameta. Nametanjem raznih akciza na sve i svašta. Pljačkom preko računa za struju, za obnovljive izvore energije, koju njegovi kumovi i bliski tajkuni dobijaju. Uz podsticaje za radna mesta, kredite iz fonda za razvoj. Namičući ovom jadnom i napaćenom narodu omču oko vrata i jaram za buduće naraštaje.

U njegovom mandatu, nikad veća smrtnost i negativni prirodni priraštaj nije bio. Rekord je 2015. godina sa minusom većim od 38.500 više umrlih. Nikada veći egzodus i stampedo ka izlaznim graničnim prelazima. Sa kupljenom kartom u jednom smeru. Mlade pametne, vredne, i obrazovane, niko do sada nije tako puno izgonio i isterivao. Kao ovaj dušman i albanski kurvin sin.

Trutov i parazit, ratni huškač, šovinista, mrzitelj svega, čovek sa tajnom haškom optužnicom za zapaljive govore mržnje, sejanje straha, proterivanje, slanje paravojnih formacija po raznim ratištima gde su činili najveće gnusobe i zločine. Čovek koji je ceo svoj život parazitirao na tuđim budžetskim jaslama, ništa konkretno u životnom i radnom veku nije stvorio, privredio i osmislio. Osim sto je uzimao pare od zapadnih obaveštajnih struktura, koje su ga dopingovale, pripremale, usmeravale, navodile šta da radi, kako da vara, obmanjuje, izigrava rodoljuba, i za to plaćale.

Čovek koji vređa srpsku decu da su neradnici, lenjivci, paraziti, nesposobni. Dok njegovog sina, batu, mamu i tatu, čuva batoljon "Kobri". Koje plaćamo svi mi "neradnici i džabalebaroši". Dok njegov sin se bahati po skupim mondenskim mestima i prebija nedužne građane, deca običnih normalnih ljudi u konvojima napuštaju zemlju. Time se lažno friziraju podaci o padu nezaposlenosti.

Vođin mali je nosio gajbice, pa je postao milioner. Cena jednog njegovog večernjeg izlaska je minimum 500 evra. Tri mesečne plate dece "neradnika, lezilebovića, nesposobnjakovića". Tata je kao dvoglavi Arapin sa neverovatnim sposobnostima: sa 1.000 evra mesečno, servisira dve žene, dva stana, dve alimentacije, dve skupe škole i privatne koledže.

U međuvremenu, dok Vođa servisira svoje žene i decu, iz Niša je samo u zadnjih mesec dana za Slovačku otišlo 500 mladih ljudi, dece tako reći, da rade u eksploatatorskim fabrikama Korejanaca, Kineza…Agencije ih vode kao moderne janjičare , usput za ugovor na 2 do 3 meseca uzimaju 100 evra. Kombi plaćaju po 35 evra i 10 evra autobus do Beograda. Daju im neki buđav hostel i bednu satnicu od 2,5 evra.

Slovačka tim eksploatatorima ne daje 10.000 evra po robu. Slovaci za te bedne uslove neće ni da rade. Jer je prosek tamo 800 evra. Ta deca rade najteže i najprljavije poslove po 12, 14, 16 sati. Oni koji su radili u Vučićevim kolhozima u Nišu za bednu nadnicu, ni 200 evra mesečno, nisu imali vremena da odu ni u toalet, nego su morali da nose Pampers pelene!

Za takve bedne, ponižavajuće uslove, robovski rade srpska deca uz enormne troškove puta i logistike. Tamo bivaju degradirana, šikanirana, tučena. Psuju ih i vređaju , a kad se usude da pozovu konzulat i ambasadu Srbije, imaju trtman kao da su državni neprijatelji ili ih potpuno ignorišu. To je slika jadne Srbije danas. "Budućnost u koju verujemo" (robovlasništvo, eksploatacija, poniženje) i "ujedinjeni možemo sve" (u pljački, otimačini, bezvlašću).

U međuvremenu, Vođa otvara širom vrata Arapima za ponovnu islamizaciju Srbije . Oranice su već kupljene-zakupljene na višedecenijski period, za smešno mali novac.

Uskoro se očekuje gradnja, za početak montažnih kuća, baraka. Sve uz pomoć raznih "dobročinitelja" , "usrećitelja" i fondacija… Počelo se kupovati i po jugu Srbije, hoteli na Vlasini u Bujanovcu, Preševu, Vranju, Leskovcu, Nišu već su u njihovim rukama. Sinhronizovana i koordinirana akcija uz jaku logistiku.

A, kako Arapski "investitori" uvode šerijat, tamo gde dođu i kako sprovode svoja pustinjska pravila, govore slučajevi iz susedne Bosne i Hercegovine (područje Federacije BiH), gde ih ima dosta i gde se ponašaju vrlo agresivno (ima tuča s lokalnim stanovništvom, silovanja, i raznog drugog nasilja). Šta očekivati od ideologije zla koju je izmislio skitnica, pljačkaš karavana, otmičar žena, pedofil koji je razdevičio devetogodišnju devojčicu Ajšu i uzeo je za drugu ženu.

Dok su se naši slavni preci, pre samo 150 godina oslobađali tursko-arapsko-islamističkog jarma, orijentalnog smrada, lojave zaostavštine, danas 2016. godine, psihopata i bolesnik, samozvani Vođa, baca nas ponovo u kandže i ropstvo onih koji su nas 400 i kusur godina nabijali na kolac i srpskim glavama kitili Kalemegdan. I danas bi to činili isto, kao u vreme kada su Beograd zvali "Darol džihad" ("Kuća ratova"), dok je trajao pohod Osmanlija ka "neverničkoj" Evropi, Beču, Budimu, Pešti…

Podsetimo se lekcije iz istorije da bi razumeli današnjicu: Beograd je 1660. godine imao skoro 100.000 stanovnika, od čega je samo 20% bilo hrišćana. Bio je islamiziraniji čak i od Sarajeva. Bio je pogranični grad za invaziju, pljačku i razaranje srednje Evrope.

I danas bi radili isto, samo im treba dati priliku, kao što im Vođa Vučić daje  …Smemo li da ćutimo o pošasti koja nam je već ušla u sred kuće? Imamo li pravo da prepustimo ono što su nam preci životima platili kako bi nam ostavili slobodnu Srbiju, oslobođenu od islamskog jarma?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SVI PREDSEDNIKOVI LJUDI: NOVI POČETAK ILI NOVA VLADA SRBIJE ZA SLIKANJE…!??

 

Frenetičnim aplauzom poslanici naprednjačkog kartela pozdravili su formiranje nove srpske vlade. Slavljenička atmosfera prenela se u vinski podrum u Jajincima, vilu „Bokeljku" i redakcije „Kurira", „Informera" i Pinka.

Lako i uverljivo, pobedio je stari/novi premijer Aleksandar Vučić, poražena je Srbija, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, nekadašnji urednik dnevnih listova Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj!

 

                      Predrag Popović

 

Besmislena kadrovska rešenja, program koji nema dodira sa stvarnim životom i mentalni poremećaji vladara odredili su smer u kome će Vlada nastaviti da uništava državu. Kao što smo u prošlom broju „Tabloida" najavili, Vučić je dozvolio da mu karakter pobedi inteligenciju i odlučio se da Srbiju, svoje ogledno dobro, vrati u devedesete, u nesreću i haos, u svoj prirodni ambijent, jedini u kome mogu da opstanu takvi lešinari.

Uspeo je. Porušio je mostove i prema istoku i prema zapadu. Po ko zna koji put demonstrirao je potpunu nezainteresovanost za poboljšanje odnosa sa Rusijom. Pred izbore napravio je koaliciju sa Srpskom narodnom partijom Nenada Popovića, kako bi lakovernim glasačima lakše prodao lažnu priču o svom rusofilstvu.

Kad je istekao rok upotrebe, Popovića je maknuo u stranu, namenivši mu, u najboljem slučaju, nekakvu kancelariju za nešto, za saradnju s Rusijom ili za sleganje ramenima, dođe na isto. S druge strane, iako uporno i vredno izvršava sve naloge iz Vašingtona i Brisela kojima se nanosi ogromna spoljnopolitička i ekonomska šteta Srbiji, Vučić je ovakvim sastavom kabineta i Zapadu pokazao zube. Odlučno je stavio do znanja da od Srbije mogu da rade što im se prohte, ali ne smeju da zadiru u lukrativne interese njega i njegove svite.

Da bi dokazao da nije samo okupacioni namesnik, nego i neprikosnoveni lokalni kalif, odbio je američke zahteve da obuzda batu Andreja i svemoćnog kuma Nikolu Petrovića. Ako majstori iz Lenglija hoće Kosovo, može. Ako žele da Srbiju uvuku u dužničko ropstvo, nije problem. Ne samo što se neće suprotstaviti zapadnim centrima moći, koji bez po muke devastiraju državu, nego će im u tome pomoći. Sve dok ne sputavaju nabujale ambicije najuticajnijih pojedinaca iz familije.

Ceo kabinet je sastavio u skladu s tim principom – u inat Amerikancima. Oni su tražili da skloni Zlatibora Lončara, on ga je ostavio. Valjda zbog Lonačarevih izuzetnih zasluga na poboljšanju zdravstvenog sistema, pošto je evidentno da se deca sve uspešnije leče u inostranstvu, parama prikupljenim preko SMS-poruka. S istim motivom na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova ostavio je Nebojšu fantomskog doktora Stefanovića, pa i nesrećnog Aleksandra Vulina.

Da bi Amerikanci bolje shvatili poruku, Vučić je iz Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave najurio Kori Udovički i na njeno mesto postavio Anu Brnabić. Najavljujući njen ulazak u vlast, diktator je pokušao da jeftinim spinom prikrije suštinu. Kao glavnu referencu istakao je njenu seksualnu orijentaciju. Brnabićka je lezbejka! Šokantno!

Eto o čemu treba da trube režimski bilteni, sve hvaleći modernog i hrabrog premijera koji pristaje da, u skladu sa svetskim LGBT trendom, sarađuje sa gej osobama. Malo je državnika koji u svom okruženju imaju toliko homoseksualaca. Em, i njegova pastorka Nevena Janković je lezbejka, a među kumovima, ministrima i savetnicima ima više pedera nego Predrag Azdejković  u magazinu „Optimist".

Ono što Brnabićka preferira u svom krevetu, ili gde god već, verovatno ne zanima čak ni Jadranku Joksimović. Za Vučića je mnogo važnija njena uloga u korupcionaškoj aferi u kojoj je glavnu ulogu imao njegov vajni kum Nikola Petrović.

Prošlog leta javnost je saznala za stenogram presretnutog telefonskog razgovora, koja se tadašnjem predsedniku pokrajinske vlade požalila da kompaniju Kontinental Vind Projekt (CWP), čiji vlasnik je njen suprug Mark Krandal, reketira Vučićev kum.

Prema tim navodima, američka firma je uložila oko 300 miliona dolara u izgradnju vetro-parkova, ali direktor Elektromreže Srbije, bez obzira na potpisane ugovore, nije omogućio priključenje na srpski elektro-sistem, već je, navodno, tražio dva miliona dolara mita za tu uslugu.

U policijsko-medijskom igrokazu, Petrović je prošao poligraf i dokazao nevinost. Baš kao Šeron Stoun u „Niskim strastima" ili Darko Šarić na suđenju za šverc kokaina. Afera je potisnuta iz srpskih medija, ali ne i iz američkih diplomatskih depeša. Zbog toga, ali ne samo zbog toga, od Vučića je zahtevano da marginalizuje uticaj svog kuma.

Srpski Firer je na ultimatum odgovorio u svom stilu. Iz Vlade je najurio Lidijinu sestru Kori Udovički i na njeno mesto postavio Anu Brnabić, bivšeg direktora CWP, koja je tada demantovala tvrdnje vlasnika kompanije u kojoj je radila i svedočila u korist Nikole Petrovića. Da li je govorila istinu saznaće se kad padne ova vlast, u kojoj će, do tada, Brnabićka obnašati dužnost gej-ministarke.

Iako Ana Brnabić u karijeri ima samo reference koje garantuju ideološko-moralnu podobnost po američkim standardima (kao stručnjak za marketing, ispred USAID-a vodila je projekte reorganizacije lokalne samouprave u Rumuniji), s obzirom na prirodu njenog odnosa s Vučićem i Petrovićem, njen ulazak u Vladu neće obradovati nikoga u Lengliju.

Vučić neće morati dugo da čeka na odgovor. Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd" već najavljuje novi protest na kome će ponoviti zahtev za sankcionisanjem kompletnih idiota koji su u izbornoj noći pod fantomkama porušili zgrade u Savamali. Novim mandatom Nebojši dr Stefanoviću diktator je unapred odgovorio demonstrantima.

Naravno, briga Vučića za robotizovanog potrčka. Čuva ga samo da bi gazdama iz Vašingtona dao do znanja da mu ne diraju u zabran. Ustav i zakone Srbije spreman je da krši u njihovom interesu, ali oni moraju da mu dozvole da to nekažnjeno radi i kad sprovodi tiraniju nad građanima. Ako im se ne sviđa što on nezakonito hapsi i maltretira koga stigne, neka mu izađu na crtu, pa kome obojci, kome opanci, a svima slina.

Nova, kako premijer voli da je naziva, borbena vlada sklepana je tako da nervira i Amerikance i Ruse, a naročito Srbe. Nezainteresovan za odbranu državnih i nacionalnih interesa, Vučić se dobro pripremio za izolacionističku strategiju. U kabinet je uzeo nesrećnike nalike sebi.

Resor poljopriprede i životne sredine dodelio je Branislavu Nedimoviću, konvertitu svih boja. Genije iz Sremske Mitrovice to nije zaslužio samo dokazanom sposobnošću da se transferiše iz Čankove Lige, preko Koštuničinog DSS-a i izvesne grupe građana pravo u Srpsku naprednu stranku, nego i susretljivošću s kojom je batici Andreju Vučiću pomogao da u tom kraju raširi svoju nezvaničnu poljoprivredno-ugostiteljsku imperiju.

Za kooperativnost je nagrađen i Mladen Šarčević. Da zasedne u fotelju ministra prosvete preporučila ga je činjenica da je osnovao privatnu gimnaziju „Ruđer Bošković", u kojoj se školovao princ prestolonaslednik Danilo.

Ili su zasluge kompleksnije, kako može da se nasluti po glasinama da je Šarčević po vrlo povoljnim uslovima prodao gimnaziju najmoćnijem srpskom knezu koji je poznat po poslovanju pomoću falsifikovane lične karte. Šarčević o tome ni da pisne.

O drugim reketaškim Andrejevim akcijama Alek pišti u Skupštini, vređajući sve koji se usude da makar u hodniku pomenu sumnju da je batica postao vlasnik nekoliko prestižnih beogradskih restorana.

Vladan Vukosavljević u Ministarstvo kulture i informisanja nije došao zbog konkretnih zasluga, nego zbog Vučićeve sklonosti da se okružuje sebi nalikim moralnim kreaturama. Kad je obznanjeno njegovo postavljanje na Tasovčevo mesto, analitičarima je pažnju privukao detalj o poslovanju s nekretninama. Tačno, ali nebitno.

Mnogo je važnije istaći da on zaista ima veze s kulturom i informisanjem. Pored toga što i sam piše vrhunske kulturološke i sociološke analize, Vukosavljević ima prefinjen ukus za lepu književnost. Autor ovog teksta u januaru 2011. objavio je svoju prvu knjigu o aktuelnom diktatoru, „Vučićev rečnik". Tu knjigu niko nije tako nadahnuto hvalio kao Vukosavljević. Što bi Vučić rekao, hvala mu na pohvalama.

Vukosavljeviću, pametan je čovek, nije bilo teško da pozitivno oceni knjigu o sablasno smešnom glavnom junaku Vučiću. Možda se i prepoznao. Sličnost postoji, a s njom sam se suočio 2004. godine.

Na izborima za gradonačelnika Beograda Vukosavljević je vodio informativnu službu Zorana Drakulića, kandidata Demokratske stranke Srbije. Težak posao. Drakulić, vlasnik „Ist Pointa", verovatno jeste sposoban biznismen, ali sigurno nema ni mrvu talenta za politiku.

Bez sklonosti ka jakim paroloma, zagledan samo u surovu realnost, neprijatno uštogljen i nespretan u konfliktnim situacijama, Drakulić nije mogao da privuče pažnju, a kamoli podršku javnosti. No, mudri Vukosavljević se dosetio kako da, citiram, sivog tajkuna predstavi kao običnog čoveka iz naroda.

– Treba mi Ceca! – rekao mi je Vukosavljević i objasnio strategiju: – Koštunica je na vlasti, a Ceci je potrebna podrška policije i pravosuđa. Potrebne su joj i pare. Mi imamo sve to. S druge strane, nama je potrebno da ona podrži Drakulića. Kad bi se uključila u kampanju, to bi nam značajno podiglo rejting…

Ne samo što je pametan, Vukosavljević je i vredan. Napravio je neki lascivni video-klip sa Cecom u prvom planu, kojim je hteo da insinuira neku vezu sa Drakulićem. Koliko znam, od te manipulacije ipak je odustao. Međutim, nije odustao od želje da mu pomognem.

Iako sam pokušao da mu objasnim da nemam nikakav kontakt s Arkanovom udovicom i da sam siguran da ona ne bi pristala da se uključi u bilo čiju političku kampanju, sticaj okolnosti je poterao vodu na Vukosavljevićevu vodenicu. Pukim slučajem zatekao sam se u društvu Danice Drašković kad se pojavila njena prijateljica Ceca Ražnatović. Svratio je i Dragan Kojadinović, kandidat SPO-a za istu funkciju na koju je reflektovao Drakulić.

Nedopustivo naivan, predložio sam Ceci da na isti način, kao Kojadina, podrži i Drakulića. Dogovorićemo njihov „slučajan susret" u nekom restoranu, fotografisaćemo ih i – gotov posao. Ona neće javno da se umeša u politički brlog, a pokazaće dobru volju prema kandidatu stranke na vlasti.

Vukosavljeviću samo što šiške nisu porasle od radosti. U utvrđeno vreme Ceca je došla u „Klub književnika" i, gle čuda, sela za Drakulićev sto, oko koga su se motali fotoreporteri redakcije u kojoj sam tada radio. Posao obavljen. Mi na naslovnoj strani imamo Cecu, Drakulić u kampanji ima Cecu, Vukosavljević ima pozamašan honorar.

– Sram te bilo! Nisi smeo ovako da me namestiš, stidi se – isto veče mi je Ceca sasula u telefon.

Šta sam skrivio, saznao sam s naslovne strane „Kurira". Eno i tamo Cece s Drakulićem. Posle svega što je „Kurir" pisao o njoj dok je, tokom „Sablje", bila u Centralnom zatvoru, Ceca je odbijala svaku saradnju s tim novinama. Uverena da sam je ja namestio njenim neprijateljima, opasno se naljutila.

Sa zakasnelim paljenjem, setio sam se da je tu prevaru mogao da osmisli samo Vukosavljević. On to nije negirao. Naprotiv, uživao je u uspehu podvale.

– Šta si očekivao? „Kurir" ima veći tiraž – mangupski se cerekao.

Pošto „Kurir" nije mogao da mu privede Cecu, odlučio je da je meni ukrade. Ali, ako Vukosavljević po prevarama i lopovluku liči na Vučića, priznajem da i ja imam sličnosti s Firerom, makar po osvetoljubivosti.

Sačekao sam nekoliko dana, do konvencije Zorana Drakulića. Za samit Koštuničinih amiša u Domu sindikata pripremio sam lepu naslovnu stranu s velikom fotomontažom Drakulića, sve s kapima krvi koja mu se cedi niz lice i uveličane očnjake, uz prikladan naslov „Drakula vreba ljude po kafanama" i tekst u kome sam objasnio spletku sa Cecom.

Drakulić je kasnije tvrdio da nema veze s tim i da sam mu mnogo muke zadao, ćerke su mu plakale kad su videle fotomontažu. Od emotivnog tajkuna, mnogo prizemniji bio je Vukosavljević. Kampanja mu je propala, džabe je ukrao estradnu zvezdu, a tvrdio je da mu Drakulić nije platio ni dinara. Kako god bilo, Drakulić je vremenom nestao s političke scene, Ceca danas zabavlja Vučićeve kumove na privatnim žurkama, Vukosavljević je napustio DSS i priklonio se parazitskoj frakciji Andreje Mladenovića.

Uz te prevarantske performanse, kojima dokazuje spremnost da izigra i onoga koga moli za pomoć, Vladan Vukosavljević je podobnost za saradnju s Vučićem dokazao i kao suvlasnik izdavačke kuće koja je pravila nedeljnik „Evropa", u kojoj su svoj udeo imali Dragan Đilas, Željko Cvijanović, Igor Ivanović, Dragan Kopčalić i još nekoliko tipova koji bi se o jadu zabavili kad bi se primenjivao Zakon o poreklu imovine.

Kao što je očekivano, Vučić je u koaliciju opet uzeo Ivicu Dačića. Provukao ga je kroz blato, kriminalizovao ga i ponizio, a onda mu je ispunio sve želje. Iako simbioza tih štetočina izgleda sasvim prirodno, do nje ne bi došlo da Dačić nije na vreme ucenio Firera.

Za razliku od Vučića, brutalnog siledžije, Dačić je vešt, vredan i mudar manipulant. Srpskim glasačima Dačić je nametnuo uverenje da je „ruski čovek", da ima bezrezervnu podršku Vladimira Putina, gospodara Srbije, Rusije i ostatska sveta.

Istovremeno, stranim gazdama, onima iz Vašingtona i Brisela, milion puta je dokazao pseću odanost i spremnost za bespogovorno izvršavanje najprljavijih zadataka. Ipak, i domaći glasači i mentori iz tuđine, zna Dačić, ne mogu da ga spase od Vučića. To je morao da obavi sam.

Čim su zatvorena biračka mesta u Republičku izbornu komisiju počeli su da stižu izveštaji. Smotani Dejan Đurđević i ostali naprednjački prevaranti našli su se u čudu kad su videli da kontrolori SPS-a vredno poništavaju sve izveštaje s glasačkih mesta. Gde god bi se primetila makar i minimalna nepravilnost, našao bi se lokalni socijalista da podnese prigovor.

Opozicioni kontrolori su poništili oko 10, a Dačićevi oko 60 odsto izveštaja. U RIK-u je nastala uzbuna, naprednjaci nisu shvatali šta se dešava. Nisu bili jedini. I funkcioneri SPS-a su se našli u čudu.

Vladimir Zagrađanin i Veljko Odalović imali su pune ruke posla, morali su da partijskim drugovima iz unutrašnjosti objašnjavaju da nastave s poništavanjem izveštaja i da ne mare za pritiske naprednjaka.

Vučić je shvatio kakvu mu spletku priprema Dačić. Zato ga je pozvao u sedište naprednjačkog kartela na Novom Beogradu.

– Zašto to radiš? – pitao je Vučić.

– Ima mnogo nepravilnosti, ali rešićemo to… – pravio se naivan Dačić, nasmejan kao Halid Bešlić posle petog vinjaka.

– Kako ćemo rešiti? Ako se ovo nastavi, moraćemo da poništimo izbore. Ovi tvoji su podneli prigovore na mestima na kojima je glasalo više od 300.000 ljudi…

– Pusti to… Papiri nisu bitni… Nego, hajde da se dogovorimo oko ministarskih mesta koje zaslužuju kadrovi Socijalističke partije…

Dačić je imao sve dokaze izborne krađe, a sigurno ih još skriva u nekom koferu, za zlu ne trebalo, ali važnije mu je bilo da uceni Vučića. Uhvaćen s rukama u tegli pekmeza, diktator je bio prinuđen da podvije rep i prizna poraz. Pristao je da u vladu uzme Dačića, Aleksandra Antića i Slavicu Đukić Dejanović.

Pre dva meseca, na ovim stranicama, objavio sam informaciju o proslavi koju je Ivica Dačić organizovao u jednom restoranu zatvorenog tipa na Banovom Brdu. Kad sam link za taj tekst objavio na Tviteru, reagovali su potpredsednik SPS-a Branko Ružić i predsednik Mladih socijalista Đorđe Đoković. Demantovali su tvrdnje da će SPS opet napraviti koaliciju sa SNS-om. Sada glasno ćute i čekaju svoje parče ratnog plena.

Slavici Đukić Dejanović samo što nije izmakao njen deo vlasti. Iako joj je obećao funkciju ministra zdravlja, Vučić je početkom jula okrenuo ploču i pustio glasinu da će na Lončarevo mesto instalirati naprednjaka Lasla Puškaša.

Nervozna Slavica odgovorila je tračevima o Puškašu i misterioznom, nikad policijski i sudski objašnjenom nestanku njegove prve supruge. Kad to nije dalo željene rezultate, plasirala je priču da piše medicinsku analizu Vučićevih mentalnih poremećaja. Čak mu je i odredila dijagnozu – paranoidna psihoza.

Stručna literatura, sudeći po definiciji tog oboljenja, potvrđuje Slavičine sumnje. „Paranoja je veoma teška i retka duševna bolest, koja najčešće pogađa osobe između 30 i 45 godina. Poreklo ovog poremećaja nije poznato, ali se kao mogući uzroci navode povrede glave, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, stres, traume, genetika i struktura ličnosti. Paranoja se karakteriše sa sumanutim idejama koje su pogrešne, nerealne i ne podležu korekcijama.

To znači da paranoična osoba veruje u svoju zamisao i ne prihvata nikakva druga logična objašnjenja. Tako bolesnik može verovati da ga nego prati, sprema zaveru protiv njega ili mu čita misli, kontroliše osećanja, misli i pokrete, upravlja njegovim ponašanjem na energetskom nivou i slično. Paranoidna psihoza se uglavnom ogleda kroz nizak nivo samopoštovanja obolelog.

Paranoik se duboko u sebi oseća slabim, inferiornim i neuspešnim, te se grandioznost i osećaj posebnosti, koji često prezentuje, može razumeti kao kompenzatorni mehanizam osećaja inferiornosti. Ljudi s ovim poremećajem retko traže pomoć psihijatra, a čak i kada dobrovoljno pristanu na lečenje, uvereni su da nemaju psihičke poteškoće i da to nisu simptomi paranoje, već da su ih drugi izneverili. Osobe sa paranoidnim poremećajem su inteligentne i veliki perfekcionisti, pritom su sumnjičave i veruju da su samo one pravedne. Veoma često imaju izlive besa…"

Dijagnozu je nekoliko dana, svakom svojom rečju i gestom, potvrđivao lično Aleksandar Vučić na sednici Skupštine na kojoj je opet izabran za premijera. Kao piljarica sa Bajloni-pijace, svađao se s opozicionim poslanicima, na korektnu kritiku odgovarao je najprljavijim uvredama, klevetama i pretnjama. Usiljeno se smejao, predisao i besno uralao, a nekoliko puta je grizao svoju podlakticu , kako bi sprečio jauke.

Na Bojana Pajtića je poveo hajku jer je pomenuo princa Danila. Nema veze što je Vučić pre toga vređao Pajtićevu suprugu Vesnu. Članovi tuđih porodica nisu bitni, oni su legitimna meta.

U replici na pristojan govor Boška Obradovića, Vučić ga je optužio da bije svoju ženu. To je, sigurno, zgrozilo čak i Kseniju Janković-Vučić , koja je 15 godina trpela stravičnu torturu, što nije mimoišlo ni njenu naslednicu Tamaru Đukanović-Vučić. I na račun Saše Radulovića premijer je izrekao mnogo prljavih ličnih diskvalifikacija.

Samo Đorđe Vukadinović je našao pravi način za polemiku s Firerom. Iako to niko ne bi očekivao od seksi Đoleta, on je Vučiću, onako opušteno, u prolazu, poslao poljubac. Svaka čast na hrabrosti. Vučić će mu možda oprostiti taj emotivni istup, ali Nebojša dr Stefanović, Nikolina Selaković i ostali ljubomorni pripadnici vođine momčadi mogu da budu opasni.

Vučićev ekspoze (ili, kako kaže Zoran Babić, eksploze) naprednjaci su doživeli kao naučno delo. Dobro, u njemu ima i takvih detalja. U tački 4, objašnjavajući plan inovacija kojima želi da stvori „snažnu poljoprivredu i održivo selo", diktator je podržao proizvodnju genetski modifikovane hrane.

– Znate li vi šta je čeri paradajz? Modifikacija gena jedne odvratne životinje i jedne biljke i to sad jedemo i uživamo u tome i pričamo kako jedemo genetski nemodifikovanu hranu i mnogo smo pametni… – rekao je Vučić.

Da je čeri paradajz nastao ukrštanjem gena odvratne ribe list i običnog paradajza verovatno su utvrdili najviši naprednjački naučni autoriteti Marjan Rističević i Vlada Đukanović Bizon. Nažalost, izostala je reakcija zdravstvenih radnika, psihijatara pre svih, koji su zanemarili Hipokratovu zakletvu i ćutke odbili da pruže pomoć Vučiću, očigledno bolesnom.

U poslednjem činu patološkog igrokaza u Skupštini članovi nove, borbene Vlade položili su zakletvu, odnosno, kako se to kaže u njihovom miljeu, omertu.

Rasim Ljajić je zablistao recitacijom, pošto tekst zakletve već zna napamet. S druge strane, pospani Milan Krkobavić nije stigao da uglas prati kolege, pa je samo na kraju doviknuo: „I ja… i ja se zaklinjem, isto…"

Predstava o novoj Vladi počela je kao komedija, završiće se kao tragedija.

Već za mesec-dva doći će do njene rekonstrukcije, čime će početi predizborna kampanja za predsedničke izbore. To će biti prva dobra prilika da normalni deo Srbije spusti zavesu na scenu koju je okupirao paranoidni diktator.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REZOLUCIJA KOJA SE NE PRIMENJUJE: I MOST PREDATI ZATO ŠTO TAKO TREBA, TAKO MORA, TAKO DRUGI HOĆE…

 

Predajom mosta u Kosovskoj Mitrovici, Vučić je utro put nestanku Srba u ovom gradu, a možda i u Južnoj Pokrajini. Srpska Vlada na čelu sa Vučićem i Dačićem sve čini da realizuje svoj dogovor o prodaji sunarodnika na KiM i njihovom trajnom uklanjanju sa ovih prostora.

Predajom mosta na Ibru, koji je čuvao Srbe od najezde pomahnitalih Albanaca, Vučić je ostvario još jednu od svojih izdaja, čije su posledice dalekosežne i nepopravljive.

                  Ivan Maksimović

Glavni most u Kosovskoj Mitrovici od leta 1999. nakon okupacije KiM, ispresecan je ožiljcima sukoba koji su se na njemu, i oko njega, odigrali. Iskustvo i žrtve opravdano sprečavaju pozitivna očekivanja od otvaranja na kome je počelo da se radi, jer od preko 120 sukoba, koliko ih je izbrojano, svaki su izazvali Albanci, a ni jedan Srbi.

Svega nekoliko dana boravka na KiM 1999. bilo je dovoljno pukovniku Žaku Ogaru da shvati da je njegova „Francuska izabrala pogrešnu stranu„.

On to nije želeo da učini i samostalno donosi odluku da zatvori most kako bi sprečio nasilje. To je bila prva barikada na ovom mostu i značajan potez koji je omogućio da Srbi opstanu u ovom delu pokrajine.

Za Magazin Tabloid, povodom aktuelnih dešavanja, pukovnik Ogar se priseća tog vremena:

„Kada sam odlučio da zatvorim glavni most u Kosovskoj Mitrovici, na početku angažovanja francuskih jedinica na severu srpske pokrajine, krajem juna 1999., to je bila neka vrsta “hitne mere“.

Iz bezbednosnih razloga sam želeo da izolujem srpska naselja, uglavnom severno od Ibra od albanskih južno od Ibra, i nisam shvatao da to može da postane nešto “više“ od izolacije kritičnih oblasti. U stvari to je bila „najmanje loša odluka“ u tom trenutku.

Naravno, to nije rešilo problem srpskih enklava pod opsadom južno od Ibra, ali je omogućilo da se stabilizuje zapaljiva situacija unutar samog grada, Kosovske Mitrovice i ograniči upad Albanaca na sever, čiji je cilj bio proterivanje srpskog stanovništva koje bi napustilo svoje kuće i imanja“.

On je posle nepunih mesec dana smenjen i povučen sa KiM, ali je to zacementiralo situaciju za naredne gotovo dve decenije. Srbi tada kroz udruženje građana „Čuvari mosta“ organizuju nadgledanje severnog prilaza mostu.

Predsednik udruženja, Vladimir Gile Rakić konkretno je predlagao formiranje srpskog entiteta, sa srpskom policijom i vojskom, a KFOR da ostane na linijama razgraničenja između Srba i Albanaca.

Međutim, govorio je te 2002.,“…UNMIK želi da se obračun sa čuvarima mosta tokom priprema za preuzimanje svih institucija – opštine, zdravstva, pravosuđa. Onda ćemo izgubiti vezu sa maticom, sve se uklapa u neku buduću nezavisnu državu„.

Izgledalo je da situacija počinje da se smiruje, ali je varka trajala do 17. marta 2004. godine kada je na hiljade Albanaca, usled lažne vesti o potapanju njihovih dečaka u reci, izazvalo masovne nemire  na severnoj obali, a glavni sukob odvija se na mostu.

Snajper sa južne obale ubio je dvoje i ranio nekoliko okupljenih Srba koji su goloruki pokušavali da se odbrane. Francuski KFOR ga je vrlo brzo likvidirao. Most je opet blokiran na nekoliko godina.

Organizovani napad na sever KiM, koordinisan iz međunarodnih službi, a u izvođenju albanskih specijalnih jedinica ROSU, jula 2011. ponovo je uznemirio Srbe na severu koji su tada blokirali sve putne pravce sa juga, a glavni most „tek“ polovinom septembra.

Na pregovorima u Briselu jedna od glavnih tema, osim postepenog povlačenja srpskih institucija sa teritorije KiM i uspostavljanja kvazi-institucija albanskih separatista, bilo je uklanjanje barikada.

Nemačka insistira da se uz Dačića aktivnije uključi i Aleksandar Vučić, kako bi pregovori bili „što uspešniji“ a rezultat toga je i početak radova na mostu. Svi ljudi zaduženi za koordinaciju i sprovođenje radova, sa srpske strane, članovi su SNS-a. Nametnuti „lideri Srba“, koje postavlja Vlada bez raspisivanja ikakvih izbora, pristaju na bukvalno sve postavljene zadatke.

U po noći, juna 2014., sa mosta uklanjaju betonske barikade. Kancelarijа za KiM izdala je ponižavajuće saopštenje da su one uklonjene „uz pomoć građana Kosovske Mitrovice“ koji su ih i podigli, a usled poverenja premijeru Vučiću koji „na vrhuncu popularnosti“ nije smeo ni nos da promoli bez stotinak pripadnika Žandarmerije.

Albanci su ovo shvatili kao znak predaje i slabosti Srba, te počinju da insistiraju na potpunom uklanjanjanju „parkića mira„. Organizuju proteste, najmasovnije od 17. marta, a pod nazivom „ili vi, ili mi“. Zapaljeno je nekoliko automobila i uz pomoć specijalnih jedinica EULEKS-a, protesti su tu i zaustavljeni.

Protiv otvaranja mosta javno je istupio jedino DSS bledunjavim saopštenjem tipa „samo kažem“. Čak i na takvo reaguje čitav aparat zadužen za sprovođenje „revitalizacije“ insistiranjem na opsežnim merama „predupređivanja nemilih događaja“, čime umesto sigurnosti ulivaju strah u kosti.

Strahovanja da će mnogo toga krenuti po zlu dodatno potkrepljuje i saopštenje Gorana Rakića gradonačelnika „Severne Mitrovice“, po sistemu takozvane „Republike Kosovo“, koji se u ovako bitnom momentu nije pojavio „uživo“ jer bi svojim ograničenim retoričkim sposobnostima svakako naneo štetu osetljivom problemu.

„Zajedno sa gradonačelnicima, radna grupa će redovno nadgledati i revidirati prevladavajuće političke i bezbednosne uslove u opštinama tokom i nakon procesa obnove. Policija Kosova, Euleks i Kfor u skladu sa svojim odgovarajućim mandatima, obezbediće bezbednu i sigurnu sredinu“, zaključuje se u saopštenju u njegovo ime dostavljeno medijima.

Istovremeno, Aleksandar Spirić, predsednik „privremenog organa“ za upravu grada pri Vladi Srbije kome je kudikamo bilo lakše da se pojavi, jer ima višegodišnje iskustvo kao TV voditelj, te je providno, ali zadovoljavajuće izrecitovao pripremljeni tekst, otvaranje mosta je predstavio kao „razvoj i modernizaciju koju ovaj grad zaslužuje„.

Istovremeno, na terenu će ovo biti prva barikada ikada postavljena Srbima, jer zatvaranjem ulice od mosta ka centru će onemogućiti odvijanje saobraćaja u severnom delu grada.

Gile Rakić, nekadašnji vođa čuvara mosta, danas član upravnog odbora društva Ščerbina, kratko kaže da „ne samo da ne treba da se otvori, već taj most ne treba ni da postoji. Da ga nema, to je jedino rešenje koje Srbima garantuje opstanak„.

On ni pešačku zonu ne vidi kao bezbednu. „…Tom zonom će šetati Albanci u velikim grupama. Uznemiravaće devojke i izazivaće tuče, jer oni ni za ubistva Srba ne odgovaraju, a kamoli za tuče. Da ne pominjem to što će tu biti mnogo veća gužva nego sada pa neko od njih može da ostavi kraj šetališta ‘paket’, udalji se i sve digne u vazduh„. Više od ovoga nije želeo ni da govori ni da sluti.

Istog mišljenja je i Milorad Trifunović, predsednik udruženja porodica nestalih i kidnapovanih koji kaže da „ne da ovo nije dobar trenutak za otvaranje mosta, već takav trenutak ne postoji! Most nikada ne bi trebao da bude otvoren“ kaže on za Magazin Tabloid.

Po njegovom mišljenju, neće biti problema samo u okolini već na celom severu. „…Jednog dana se može desiti da tu bude više Albanaca nego Srba, i onda će Srbi morati da se sele. Znate već kako oni rade, dovedu jednog, pa još dvoje, pa još petoro svojih i tako dok se ne utvrde a onda počinju sa pritiscima kako bi oterali Srbe koji tu vekovima žive. Oni ne žure, sve rade smišljeno, ja sam to doživeo u Vučitrnu a otvaranjem mosta njima će definitivno biti omogućena ekspanzija na sever„.

Svoja uverenja potkrepljuje planovima o kojima mu Albanci govore otvoreno. U poslednje vreme, ohrabreni politikom povlačenja srpske državnosti sa KiM „Srbima prodajemo stanove ispod cene jer znamo da će to biti naše. Imamo papire i taj stan ne može kasnije da kupi niko osim nas a vi ćete morati da ih prodate“ rekao mu je jedan od njih.

Početak građevinskih radova na mostu objavila je Kancelarija Evropske unije na Kosovu uz ocenu da će „most u Mitrovici postati simbol normalizacije odnosa među zajednicama na Kosovu“.

Obnova mosta, investicija čija vrednost premašuje 1,2 miliona evra, finansira Evropska unija, „u velikoj meri će doprineti olakšanju kontakata ljudima u Severnoj Mitrovici, Južnoj Mitrovici i šire“, navodi ova Kancelarija.

Popodne je prvog radnog dana na mostu. Sa južne strane grada Albanci masovno prelaze u srpski deo. Ponajviše je mladih. Dolaze, nadmeno, provokativno demonstrirajući „oslobađanje“ mosta. Jedan od njih ustaje i prilazi ,na albanskom tražeći upaljač. Kad dobije odgovor na srpskom „počasti“ sagovornika pogledom punim mržnje i gneva.

Među posetiocima ima i starijih. Posmatraju, neki nemo, neki kao da kažu „već je krajnje vreme“. Mnogi odlaze dublje u srpski deo, šetaju, onda u povratku sa osmehom na licu fotografišu most sa severne strane, ređe se i sami fotografišu kraj njega.

Prema istraživanju profesorice Prištinskog univerziteta, sada u Kosovskoj Mitrovici, Mitre Reljić, južna strana grada krcata je novoimenovanim ulicama koje nose imena albanskih „heroja“.

Sa druge strane grada, u kome žive Srbi, posvećene herojima su samo dve površine. Ulica majora Milana Tepića i trg braće Milić od kojih su dvojica poginula tokom NATO agresije a treći umro od tuge za njima.

Planirano je da nova saobraćajnica prođe upravo tim trgom. Shvativši kako će se to odraziti u javnosti, predstavnici Vlade Srbije posetili su njihovu majku u Kraljevu, jedinog preživelog člana porodice.

Za Tabloid ona kaže da „…Razume da se radi o velikom projektu i nada se da će ispuniti obećanje o izmeštanju trga na neko drugo prikladno mesto“. Međutim, problem je što u Kosovskoj Mitrovici ne postoji druga lokacija na kojoj bi bilo moguće izmestiti trg, pa se sumnja da će posao biti traljavo odrađen ili možda uopšte i neće.

Blag pristup i pokazano „razumevanje“ uticali su utešno na usamljenu ženu, pritisnutu bolom i samoćom, a udaljenu od poprišta sukoba poslednjih 17 godina. Sa ovdašnjim Srbima to nije tako.

Jedan od njih kaže da nije morao da „preko trga, preko srpskih leševa gazi put Albancima“ ali i da ta simbolika nije slučajna. Milići su rođaci i Trifunovića.

„…Kako mogu da gledam na to kada su ubijeni od NATO fašista i umrli od tuge za braćom? Njihov otac je umro najviše od bola jer je bio duboko ubeđen u ravnopravnost svih, a onda je na teži način shvatio da je bio u zabludi. Sada će se i trg koji nosi njihovo ime, ukinuti. Da ne bode oči Albancima, jel’ ?

Možda će naći nekoga ko će braniti ideju o „razvoju“ ali svi koji su izgubili nekoga a govore suprotno od ovoga što ja govorim, glođu meso sa kostiju svojih najbližih“ nedvosmislen je Trifunović.

Ovakav stav deli ogromna većina Srba iz Kosovske Mitrovice koji tvrde da ishod ne može biti povoljan ako su postupci jednostrani. Srbi ne mogu ni da pomisle o slobodi kretanja južno od Ibra dok se insistira od celog sveta da dozvole slobodan promet robe ljudi na delu KiM na kome Albanaca nikada nije bilo.

„…Danas, po onome što znam o situaciji i položaju Srba na Kosovu i Metohiji, biće počinjena ozbiljna greška uklanjanjem kontrolisanog pristupa mostu. Pogrešno je u političkom, psihološkom i bezbednosnom smislu“ siguran je pukovnik Žak Ogar, danas vlasnik firme i konsultant za pitanja bezbednosti.

„…Jedino održivo rešenje jeste puna implementacija Rezolucije 1244 koja definiše prostor Kosova i Metohije kao dela države Srbije.

Rezolucija je važeća, doneta od strane Ujedinjenih nacija. Zašto nije poštovana od strane Evropske unije?“ – pita se pukovnik kome je trebalo nekoliko dana da shvati svu suštinu vekovnog sukoba Srba i Albanaca na prostoru Kosova i Metohije, a kome se ne nazire kraj, ali ni pozitivan ishod u dogledno vreme.

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEZAVRŠENI RADOVI, PROIZVOLJNI TENDERI I I MODELI POSLOVANJA KANCELARIJE ZA KOSOVO I METOHIJU?

 

„Aleksandar Vučić iz Srpske radikalne stranke sa 12.700 dinara uspeo je da preživi samo deset dana i on je prvi izašao iz eksperimenta. ‘Sa dvoje male dece ne može duže ako nećete da ih ostavite da gladuju’, kaže Vučić".

Ovo je objavio Blic 10. aprila 2004. godine, o eksperimentu da tadašnji poslanici prežive mesec sa prosečnom platom u Srbiji. Deset godina kasnije, Vučić dolazi na mesto politički najuticajnijeg čoveka Srbije između ostalog i pričom u predizbornoj kampanji da će se odlučno boriti protiv korupcije i da će samo kroz javne nabavke uštedeti 600 miliona evra.

 

                     Ivan Maksimović

 

Verujući Vučićevom obećanju, očekivalo se da će rezultate osetiti barem oni najugroženiji u šta vas svakako svrstava nemogućnost zaposlenja ili eventualni odlazak na posao pod rizikom da izgubite život ili vam se nestanete bez traga, kako živi najveći deo Srba na KiM kojima je pride, kroz suze, obećano i poništavanje svega do tada dogovorenog u Briselu.

Po prirodi stvari, kolo je prvi poveo Aleksandar Vulin koji se „uhlebio" dolaskom na mesto Direktora Kancelarije za KiM iako sa Kosovom i Metohijom nije imao baš nikakve veze niti se njime bavio do tada.

Brzo je usledio prvi korak u povećanju bezbednosti Srba o instaliranju kamera za nadzor u Zvečanu i Kosovskoj Mitrovici. Ugovor sa izvođačem je potpisan 7. decembra 2012. godine sa oznakom „Strogo poverljivo".

Radove je trebala da izvede firma DBS Konsel sekjuriti servis, inače u vlasništvu njegovog druga Uroša Čubrilovića kome je celokupna suma isplaćena avansno u visini od milion evra. Od kamera, do danas, ostala je samo legenda... Ovaj ugovor, izuzetno je simptomatičan, pre svega po tome što je mimo svih zakona sklopljen bez tendera što postaje model po kome Kancelarija za KiM „legalno posluje" do danas.

Pred albanske kvazi-izbore, novembra 2013. godine, predizbornu kampanju liste „Srpska" na čijim plakatima se nalazio lik Aleksandra Vučića, vodi Vulin koji u više navrata ponavlja kako „samo Srbi mogu da oteraju Srbe sa Kosova raznim nesuglasicama i svađama"! Istovremeno najavljuju otvaranje novih radnih mesta ne bi li privukao Srbe da izađu na albanske kvazi-izbore na severu KiM i pomognu Vladi da ostvari svoj plan.

Obećanje o novih 1.000 radnih mesta dato je dva dana pre prvog, propalog, kruga ovih lažnih izbora a „veće ekonomske projekte" Vlada započinje nakon „uspešno" održanih šiptarskih izbora dve nedelje kasnije uz brutalnu asistenciju žandarmerije, batinaša, pretnji otkazima i ucenama. Krajem tog meseca Vulin otvara prvu a mesec dana kasnije i drugu fabriku! Jednu u Zubinom Potoku drugu u Žitkovcu pri fabrici konfekcije „Javor" iz Ivanjice.

U fabrici, koja je i ranije postojala a čiji kapaciteti su iskorišćeni za ovaj marketinški trik, pre toga je radilo 240 ljudi a sa novim pokretanjem upošljeno je 120, izjavio je Vulin medijima.

Mesec dana kasnije, krajem decembra, otvoren je i drugi pogon „Javora" u zgradi civilne zaštite u Žitkovcu kraj Zvečana. Tu su obezbeđena mesta za 50 radnika. Međutim, misterija je u tome što je direktorka „Javora", Skarlet Đokić, na otvaranju rekla da je realizacija ovog poslovnog projekta pokrenuta u Zubinom Potoku pre mesec dana gde je primljeno 60 radnika što je broj koji su i zaposleni potvrdili!

Radnici su primili dva redovna primanja u punom iznosu od 10 odnosno 15 hiljada dinara mesečne zarade da bi svaka sledeća počela da kasni a na kraju su ostali i bez toga a u julu, do kada je najavljeno ostvarenje plana od novih 1.000 radnih mesta, fabrika prestaje da radi. Ovo je proteklo bez ikakve medijske pažnje u Srbiji…

Danas bivše radnice ne žele da govore o tome. Na pitanje šta se tamo dešavalo refleksno stežu vilice kako ne bi ispustile nikakav glas, odmere vas od glave do pete, kratko zagledaju i bez glasa, nonšalantno okrenu glavu u drugu stranu.

O nameri Vlade Srbije govori stanje tog preduzeća koje je od 2010. godine bilo u restuktuiranju, zarade nisu bila redovno isplaćivane, pa čak ni radne knjižice nisu overavane a radni staž nije upisivan zbog čega su radnici u Ivanjici više puta stupali u štrajk.

Nešto pre otvaranja druge fabrike, 14. Decembra 2013, godine, godinu dana od uspostavljanja (čvrstih) administrativnih prelaza na severu KiM, nametnuto je carinjenje robe u korist tzv., „republike Kosovo" koja kroz taj prelaz stigne i na sever KiM gde ništa od šiptarskih „institucija" nikada pre nije funkcionisalo!

To je sa sobom povuklo obavezu registrovanja kod šiptarskih „institucija", povećalo namete na robu i tako uputilo srpske privrednike na saradnju sa nelegalnim strukturama a čitav sever stavilo pod administrativnu šapu jedne druge organizacija, takozvane „republike Kosovo"…

U jednom danu sve privredne delatnosti, izuzev onih lokalnih poput manjih zanatskih radnji, pretvorene su u ilegalne, kaže srpsko zakonodavstvo. Ovim je izazvana polarizacija Srba na one koji nekako prihvataju i one koji ne bi da nikada prihvate albanska dokumenta. Tako su započele razne neuglasice i svađe…

Krajem maja 2014. godine, na čelo Kancelarije za Kosovo i Metohiju dolazi Marko Đurić, politički-anonimus, sumnjivog porekla ali definitivno "tenderski tradicionalista". Već juna meseca započinje izgradnja takozvanog trga „Cara Lazara" i pešačke zone kraj mosta na Ibru. Radnici i mašine se pojavljuju iznenada i neočekivano. Započinju radovi u izvođenju firme „AD Novi Pazar Put", iste one koja je izvela i radove na podizanju granice između KiM i ostatka Srbije.

Na panou istaknutom kraj gradilišta šturi podaci o projektu i naglašeno „faza: pripremni radovi" a obavezan datum završetka radova – potpuno izostavljen. Nikakav tender ni za ovo nije rapisivan javno a koliko su radovi iznosili i da li je suma isplaćena izvođač radova do ovog trenutka nije odgovorio. Radovi su uskoro prekinuti a iza toga je ostao samo duboko izoran asfalt kraj mosta.

Inače, i nedavno podignut spomenik Svetom knezu Lazaru, prošao je polovičan tender. On je objavljen za uređenje platoa koje je pripalo preduzimaču iz Zvečana a koji je unajmio šiptarske firme i radnike za taj posao jer njihovi fizikalci rade za 6 evra dnevno usled strašnog siromaštva u kome se nalaze, što je Srbima još uvek neprihvatljivo.

Za samu skulpturu, centralni deo spomenika, nije bilo nikakvog tendera niti ima informacija o tome koliko je spomenik koštao. Sve ovo dodatno bode oči Srbima posebno kada se sete obećanja o „novim radnim mestima" a najčešće bez posla gledaju kako im baš Šiptar uređuju grad.

Izgradnja povratničkih naselja u Zvečanu i okolini, od kojih "Sunčana dolina" gigantskih razmera, takođe je započeta nameštenim tenderima, bez mogućnosti javnosti da uopšte ima uvid u te procese.

U međuvremenu su vršene javne nabavke i to – daleko od očiju javnosti. Sa apsolutnom novinom da baš iza svakog raspisanog i neraspisanog tendera, kao odgovorni organ, stoji upravo Kancelarija za KiM a ne, kao do tada, opštinski organi koji nabavke finansiraju iz svog budžeta.

Tenderi se uvek raspisuju polutajno, osnovni uslovi konkursa nisu dostupni javno već se daju isključivo na ruke, odnosno na insistiranje zainteresovanih strana u prostorijama opštine koje raspisuju tendere, tvrde neki od uzaludnih aplikanata na njima. Najčešće su uslovi tako određeni da vrlo usko odgovaraju konkretnim ponuđačima i automatski eliminišu druge što neposredno upućuje na postojanje korupcije.

Tako se, na primer, za usluge održavanja javnog linijskog saobraćaja, redovno raspisuju konkursi na godišnjem nivou. Međutim, uslovi su strogo određeni „pravilima" da se na tender može prijaviti isključivo jedna firma koja ih ispunjava.

To uvek bude „Kolašin – prevoz" iz Zubinog Potoka u vlasništvu Srđana Vulovića, brata Stevana Vulovića nametnutog gradonačelnika Zubinog Potoka u okviru albanskih kvazi-institucija, inače člana „Srpske liste" što istovremeno podrazumeva i članstvo u SNS.

Tenderi koji se raspisuju za ovu vrstu usluga, kako tvrde učesnici postupka dodele, ne navode se čak ni najosnovniji uslovi za konkurisanje na njima zbog čega dokumentacija konkurentskih prevoznika ni ne može da bude potpuna. I pored toga, s obzirom da na njima mogu učestvovati i prevoznici sa čitave teritorije Srbije koji procene povoljnom ovu priliku, tenderi se raspisuju sa rokovima koji onemogućavaju pripremu dokumentacije a kraći su od zakonski predviđenih.

Kada se uloži žalba na uslove, opštinski organi se pozivaju na uputstva koja su primili od Kancelarije za KiM dok u toj Kancelariji tvrde da je to u nadležnosti Ministarstva za prosvetu (neke od linija odnose se na prevoz đaka) ili Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja a oni opet negiraju bilo kakvu umešanost i nadležnost te kao adresu navode opštinske organe ili Kancelariju za Kosovo i Metohiju.

Za neke od tendera u srpskim sredinama južno od Ibra navodi se broj učenika koji je već godinama isti što nikako nije logično a posebno ako se zna da sa KiM Srbi ipak neprestano odlaze. Ništa se od ovoga ne proverava i to je procedura koja je već ustaljena, što bitno utiče na poslovnu moć i ugrožava opstanak drugih prevoznika sa ovog prostora kojima bi ti prihodi bitno olakšali poslovanje jer su, u ovom slučaju, svi prinuđeni da prevoz vrše na istoj relaciji za koju pomenuta firma takođe ima licencu i redovno pruža usluge.

Šta više, iako se „Kolašin prevoz" vrši usluge na celoj teritoriji KiM bez konkurencije, na svom sajtu ističu isključivo relaciju Beograd – Zubin Potok – Kosovska Mitrovica i usputna stajališta. Sve ovo krajnje deprimirajuće deluje na ostale prevoznike čiji posao trpi što utiče na gubitak volje ali i želje za ostankom na Kosovu i Metohiji te jedan broj privatnih prevoznika već razmatra mogućnosti pokretanja nekog drugog posla na teritoriji centralne Srbije i povlačenje sa KiM. Automatski ovo znači i novi broj otkaza i zatvorenih radnih mesta.

Jača kontrola raspodele sredstava bitno bi olakšala i putnicima jer se odnosi na prevoz do enklava i srpskih sela kojima je to jedina mogućnost. U suprotnom koriste međugradske linije koje nemaju stajališta u njihovim selima jer voze glavnim putnim pravcima, što je posebno opasno kada su metohijska sela u pitanju koja se nalaze u potpunom albanskom okruženju.

Primera radi, putni pravac Mali Zvečan – Svinjare, na godišnjem nivou vredi 2.734.800 dinara što iznosi 21.878 evra koliko i stan srednje veličine u Kosovskoj Mitrovici. A za to selo, na obodu južnog dela Kosovske Mitrovice, prevoz se vrši kombijem jednom nedeljno. Kaže jedan starac proteran odande 2004. godine: "…Čekamo ga pa ako dođe, dođe. Ne dođe baš svaki put". Godine kome je to jedina prilika da obiđe imanje.

Linije su uglavnom redovne ali upućeni tvrde da ka nekim destinacijama funkcioniše tek deo pa čak i petina od navedenog broja linija. Ovo nije lako saznati jer na stajalištima odakle ka srpskim selima polaze privatni prevoznici, uglavnom po dogovoru, nema nikoga da čeka na prevoz osim onih iz najbližih sela. Ukupna vrednost ugovora koji opština Zvečan, kako se vidi iz predmetne dokumentacije sklapa u ime Kancelarije za KiM, iznosi 310.570 evra.

O trenutnoj situaciji svedoči i spisak Agencije za privredne registre, po kome je nakon Briselskog sporazuma broj srpskih preduzetnika spao za dve trećine i sa približnog broja od 1.500 sveden je na jedva 500 njih. Pojedini svoje poslove drže jedino iz straha da ne ostanu bez čega iako sa ovim "konstantno propadaju".

U onoj davnoj vesti dnevnika "Blic", o eksperimentu sa poslanicima i prosečnom srpskom platom, pri kraju piše da „Vučić i poslanica DS-a nisu optimisti kada je reč o tome kada ćemo živeti bolje".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POROBLJAVANJЕ DIPLOMATSKIМ METODАМА: SRBIJA KAO NAJPOSLUŠNIJA AMERIČKA KOLONIJA

 

Američki ambasadori u Srbiji već godinama se pod ovim nebom osećaju kao da su kod kuće, i mnogo bolje od toga! Rade šta god im je volja, šuruju sa nadzemljem i podzemljem, imenuju ministre, postavljaju vlade i premijere, korumpiraju, smenjuju, prete, opominju…

Ni za jednog od njih, (svojom bezobraznom voljom a uz prećutnu i žalosnu saglasnost državnih organa Srbije), ne važi čl.41. Bečke konvencije o diplomatskim odnosima, namerno zaboravljajući da su dužni da poštuju diplomatske norme i nikako se ne mešaju u zakone države domaćina, a posebno ne da drže predavanja stanovnicima naše države o tome šta je za njh ispravno a šta ne!!!

Kao diplomatski predstavnici jedne velesile, istina sklone padu, gaze sve pred sobom, jer se u Srbiji još uvek nije pojavio stabilan, odrešit i sposoban politički lider, poput Viktora Orbana u Mađarskoj, koji bi svakoj ptici-grabljivici pokazao gde joj je mesto.

Umesto toga, Srbiju su ponižavali, pljačkali i rasturali svi američki ambasadori, počevši od mafijaške pojave Vilijama Montgomerija za vreme vlade Zorana Đinđića i posle nje, pa sve do novog ambasadora-poliglote, Kajla Skota, koji sa mafijom i ruča i večera, vodeći "intelektualne" razgovore o nezakonitim, ali uvek profitabilnim poslovima…

 

                  Nikola Vlahović

 

Već četvrt veka, od kako je, nakon pada socijalizma, nanovo uvedeno višestranačje, u Srbiji se među političarima na vlasti smenjuju najodanije sluge svake vlade Sjedinjenih Američkih Država i njenih saveznika.

Istovremeno, smenjuju se i ambasadori ove posrnule velesile, koji, dolazeći na službu u Srbiju i Beograd, nastupaju po pravilu samouvereno, oholo i drsko, tačnije rečeno, znatno drskije i oholije nego što to inače rade širom sveta. Notorna je istina da je svako od njih, tokom svoga mandata, presudno uticao na zvaničnu spoljnu i unutrašnju politiku Srbije, odbranu, bezbednost, ekonomiju i na sve drugo što čini državnu strategiju jedne zemlje.

Američki ambasadori dresirani su kao ekonomske ubice, kao obaveštajci koji uvek imaju u pripravnosti bagaž "prljavog veša" lokalnih političara, kao milozvučne sirene koje znaju da zapevaju i zasviraju na tananim žicama korupcije, ali i kao pravi mafijaški bosovi, "kumovi" kod kojih banda provincijskih klovnova dolazi da im ljubi i ruke i skute.

Srbija je, kao retko koja zemlja na svetu, odavno postala najposlušnija američka kolonija, uprkos tome što je antiameričko raspoloženje u narodu vidljivo i golim okom. Odgovor na pitanje kako je ovaj paradoks moguć, leži u nesmenjivim kriminalno-političkim preduzećima, koje novcem i drugom logistikom izdržava upravo vlada SAD sa svojim saveznicima.

Nekada im ta zadovoljstva uskrate, ali, vrlo kratko, samo dok jednu kliku na vlasti promene i dovedu drugu. Od 5. oktobra 2.000 godine i vlade pokojnog Zorana Đinđića, pa sve do današnjeg dana i vladavine suludog Aleksandra Vučića, američki ambasadori su vodili glavnu reč na političkoj sceni Srbije.

Svako od njih je, u javnom životu, negirao takvo nešto, ali činjenice su neumoljive i govore suprotno: američki ambasadori u Srbiji su bili i ostali "sive eminencije", pred kojima puze takozvani "izabrani predstavnici naroda". Oni vladaju a potkupljene "poslovođe" po njihovom diktatu rasturaju i poslednje tragove nekada suverene države. Jer, vlada Sjedinjenih Američkih Država nije nikome prijatelj! Nije čak ni vlastitom narodu!

Prvi američki ambasador u Srbiji, nakon prevrata u oktobru 2.000 godine, Vilijam (Bil) Montgomeri, bio je i pre toga poznat srpskoj javnosti, jer je prethodno službovao u Bugarskoj i Hrvatskoj, a među kolegama iz diplomatskih službi na Zapadu, bio je poznat i kao "rušitelj već srušenih režima" u ovim nekada komunističkim državama.

No, svoje pravo lice, Montgomeri je pokazao krajem devedesetih godina, kad je, po nalogu obaveštajnih službi svoje zemlje, "operisao" od Budimpešte do Beča, i odatle finansirao rad tadašnje srpske opozicije, nevladinih organizacija, ali i političkog ološa koje je kasnije stupilo na medijsko-političku scenu Srbije.

Taj ološ je danas okupljen uz skute Aleksandra Vučića, a bivši ambasador Montgomeri, koji se nije vratio u SAD (niti to više ikada namerava da učini), šeta Beogradom i obilazi svoje nekadašnje "abonente", kojima je davao novac i savetovao ih kako da sruše već urušeni režim Slobodana Miloševića.

Uloga Vilijama Bila Montgomerija, kao prvog "postoktobarskog" ambasadora SAD u Srbiji, od najveće je važnosti za upoznavanje američkih metoda porobljavanja. Reč je o čoveku koji je praktično kumovao stvaranju Srpske napredne stranke i dovođenju na vlast Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, kao i čitavog pratećeg bataljona poraženih snaga iz devedesetih, zbog kojih je, gle čuda, vlada SAD bombardovala Srbiju!

Tragovi naklonosti američkog diplomate prema radikalskom "renegatu", Tomislavu Nikoliću, vidljivi su bili još 2007. godine, kada je, nakon parlamentarnih izbora i usred krize oko formiranja vlade, Nikolić proveo nekoliko dana na funkciji predsednika Skupštine Srbije.

Naime, Montgomeri je u maju 2007., u svojoj kolumni "Pogled iz Cavtata" u dnevnom listu "Danas", napisao: "…U svakoj prilici Nikolić se ponašao u skladu sa demokratskim principima – prilikom svog izbora i onda kada je podneo ostavku na tu funkciju, i nije vršio opstrukciju u parlamentu prilikom formiranja sada vladajuće koalicije…"

Tako je "bačena udica", na koju se Nikolić odmah upecao. Ostalo je bilo stvar tehnologije. Naime, Vojislav Šešelj je bio u Hagu, a prilika idealna. Upriličen je sastanak, ugovorena je suma, pale su i prve "tranše" dolara.

U međuvremenu, dok je pripremao radikalske vođe za neverovatni preokret, Montgomeri je pozvan od strane suda u Klagenfurtu (Austrija), gde je bio ispitan u vezi suđenja zbog malverzacija protiv bivšeg menadžera Hipo Alpe Adria banke.

Dosta od tog prljavog novca završilo je u Nikolićevim (a kasnije i u Vučićevim) džepovima. Između ostalog, bila je reč o za garanciji za kupovinu izvesne nekretnine na Jadranu, preko višemilionskog kredita, koji je odobrila Hipo banka. A, Montgomeri, posredovao lažnim garancijama!

Ipak, branio se na sudu, prilično bezuspešno, jer je na drugoj strani imao (sa)učesnika u tom poslu, nekadašnjeg automobilskog asa, Gorana Štroka, koji je izneo dokaze da su jedan posrednik i jedna firma za obezbeđenje (vlasništvo Vilijama Montgomerija i njegove žene Lin) dobili honorar u iznosu od 400.000 evra. Ali, bio je to samo jedan od mnoštva raznih mutnih poslova u kojima je bivši ambasador Montgomeri učestvovao tokom i nakon mandata.

Kad je konačno doneta odluka u SAD da se u mrtvački kovčeg srpske politike zakuca poslednji, zarđali ekser, Montgomeri je podržao i tek stvorenu prvu vladu Aleksandra Vučića i izrazio "strepnje" za novog Vođu, pa je rekao: "…Pre nekih šest meseci podsetio sam ga kako sam se nekada bojao da će ga smaknuti, a da se sada plašim da ne ubije samog sebe. Toliko puno energije! Ne staje. Morao bi malo da uspori!"

Bivši ambasador Montgomeri sa svojim prljavim poslovima u Srbiji i šire na Balkanu, zaslužuje svakako jednu debelu knjigu, ali čak ni u njoj ne bi stalo sve što je ovaj desperados uspeo da uradi na štetu ove države i njenih građana. Uprkos tome, on nije napustio Srbiju, nego do današnjeg dana služi kao neka vrsta neformalnog konsultanta svim američkim ambasadorima koji se ovde pojave.

Nakon Montogomerija, u Srbiju je stigao Majkl Polt, koji je 13. maja 2004. godine postavljen za ambasadora Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji i Crnoj Gori (posle osamostaljenja Crne Gore Polt ostaje ambasador SAD u Republici Srbiji).

Ovaj američki diplomata sa tridesetogodišnjim stažom (službovao u Berlinu, Bernu, Estoniji…) napravio je već 2006. godine, neviđeni skandal kad je pokušao je da "kreira javno mnenje u Srbiji", tako što je pozvao kod sebe sve glavne urednike takozvanih velikih medija u Beogradu, nudeći im mnoga dobra u znak zahvalnosti, ako ubede javnost u Srbiji da je albanska nezavisnost na Kosovu i Metohiji neminovna!

U presretnutoj diplomatskoj depeši poslatoj iz američke ambasade u Beogradu pod oznakom "07 Belgrade1733", a koju poseduje sajt "Vikiliks", a u vezi sa akcijom Majkla Polta, piše da su američke diplomate u zatvorenim razgovorima sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem izrazile očekivanje da će on zajedno s njima upravljati procesima posle proglašenja albanske nezavisnosti na Kosovu i Metohiji!

U besomučnoj kampanji za nezavisno albansko Kosovo, koju je Polt vodio tokom mandata, nije se uzdržavao ni od direktne propagende među maloletnicima, pa je tako 2007. godine održao skandalozan politički govor učenicima Treće beogradske gimnazije, u kojem je propagirao nezavisnost Kosova!

Tom prilikom, Polt je đacima ove elitne gimnazije govorio u okviru promocije projekta "Svodovi diplomatije", objašnjavajući im zašto južna srpska pokrajina treba da dobije samostalnost i izrazio razočaranje zbog antiameričkih izjava "pojedinih" srpskih političara?!

I bivši ministar vojni, Prvoslav Davinić , iz čijih ruku je negde "isparilo" 300 miliona evra, pozivao se na američkog ambasadora Majkla Polta i njegovu zaštitu, računajući valjda da mu je dao dovoljno provizije i da može da računa na njega.

Tokom Poltovog službovanja u Srbiji, sve slučajeve njegovog koruptivnog delovanja pratio je i Magazin Tabloid, što je dovelo do još jednog, u istoriji diplomatije verovatno nezabeleženog skandala.

Naime, Polt je zahtevao da se glavnom i odgovornom uredniku Magazina Tabloid, Milovanu Brkiću, zabrani bavljenje novinarskom profesijom! Da bruka bude veća, Polta su podržali (i očito instruirali u toj nameri, "nezavisni" novinari "nezavisnog" udruženja novinara).

Ubrzo, za to je saznala i tadašnja državna sekretarka SAD Kondoliza Rajs, ali i kongresmeni i druge javne ličnosti, nakon pisma koje im je uputila redakcija Magazina Tabloid, te je sudski proces glavnom uredniku ovog dvonedeljnika okončan pre nego je i započeo. Ipak, ostala je vrlo ružna slika srpskog političkog i pravosudnog podaništva pred bahatošću i samovoljom ambasadora SAD.

Majkl Polt je od strane svoje vlade ubrzo udaljen iz Srbije, ali je odmah nakon njega u Srbiju stigao novi ambasador, Kameron Manter, koji je ostao upamćen među zaposlenima u ambasadi SAD u Beogradu, kao "zver nežnih manira".

Da bi bilo jasnije o kakvoj se "zveri" radilo, treba podsetiti da je Manter, istovremeno dok se bavio diplomatijom, bio i "…senior savetnik borda direktora SBB-Telemah grupe". Formalno, nije bio član upravljačkog borda, ali je bio "siva eminencija" i bez njega nisu počinjale sednice upravljačkog borda.

"Telemah grupa" je poslovala i posluje i dalje, osim u Srbiji, i na terenu Bosne i Hercegovine i Slovenije.

SBB kao najveći kablovski operater, čije su tehničke mogućnosti zastrašujuće (jer, ko je vlasnik optičkih kablova, može da zaviri u svačiji život!), savršeno su odgovarale obaveštajnim apetitima Kamerona Mantera. Služba u sedištu CIA-e u Lengliju (SAD) i "Telemah grupa" znali su od prvog momenta šta je u ovoj firmi bila njegova misija. Ali, to ondašnju družunu na vlasti, opsednutoj pljačkom nije ni zanimalo.

Ko je i šta je bio Manter, pokazalo se tek kad je otišao iz Srbije. Naime, Manter je po završetku misije u Beogradu 2009. godine, dobio ekstremno plaćen posao u Iraku (na mestu zamenika ambasadora), a posle toga u Pakistanu (kao ambasador SAD). Posao je, kažu upućeni, obavio savršeno. Manter "puca samo jednom".

Njegova vlada mu "neguje imidž". Naručila je dezinformaciju koja kaže "…da se nije slagao sa američkom politikom u zemljama gde je službovao". Čak je i u Beogradu položio vence na grob žrtava NATO agresije, kako bi zaista izgledalo tako…

Ali, nezvanično, Kameron Manter je iz Beograda oteran u Irak, nakon što je otkrivena njegova ljubavna veza sa Milicom Delević, bivšom ženom Dragana Đilasa. U svojim memoarima, Manter je napisao da se lično osvetio tadašnjem premijeru Koštunici, zbog paljenja američke ambasade, i da je naterao Ivicu Dačića da podrži Demokratsku stranku! Nije napisao samo to koliko je njegova vlada dala novca za taj "projekat".

Možda je na prvi pogled najmanje važnu ulogu od svih "postoktobarskih" američkih ambasadora SAD u Srbiji imala Meri Brus Vorlik, koja je svojim dolaskom u januaru 2010. godine, došla u Srbiju, na prvi pogled ostavila utisak skoro naivne i ne previše angažovane diplomatkinje. Ali, stvari ni izdaleka nisu bile takve.

Da je u pitanju žena sa posebnim zadatkom, videlo se tek kad su se na poslednjoj proslavi Dana nezavisnosti SAD, koji je organizovala kao ambasadorka, pojavili neki neverovatni gosti, sve imena sa crnih američkih lista, ljudi koji svojevremeno nisu smeli ni da pomisle na ulazak u zgradu ambasade SAD!

"Oprosti grehova" isplaćivani su preko Tadićevog režima. Dobar primer za to bio je vlasnik Pink korporacije Željko Mitrović, koji je bio među "ožalošćenima" kad je ambasadorka Vorlik ispraćena iz Beograda.

Ipak, tokom dvoipogodišnjeg boravka u Beogradu Meri Brus Vorlik se bavila uobičajenim ambasadorskim aktivnostima, ne pokušavajući (za razliku od svojih kolega) da se previše uklopi u ovdašnje dnevno-političko-estradne priče.

Stoji jedna činjenica: njen najvažniji posao tokom mandata bio je zauzimanje nekadašnje zgrade Maršalata i izgradnja najvećeg rezidencijalnog objekta svih američkih diplomatskih službi na Balkanu, sa pripadajućim prislušno-obaveštajnim centrom kakav u regionu ne postoji.

Kad je Vorlikova dobila zadatak da "dobije na vremenu dok radovi traju", setila se ideje da organizuje sastanak Grupe prijateljstva Srbije i SAD sa ciljem obeležavanja 130. godina od uspostavljanja bilateralnih odnosa dve zemlje.

Dvadesetak radikalskih poslanika nosili su transparente na kojima je pisalo "Bladi Meri" (Krvava Meri), blokirali ulaz u salu u kojoj je trebalo da se održi sastanak i pevali rodoljubive pesme. Nije joj trebalo dva puta reći. Povukla se tiho, a spekulisalo se da će umesto nje doći na mesto ambasadorke Dženifer Braš, dokazani "jastreb" američke imperijalne politike.

Umesto toga, Brašova je otišla u službu UNMIK-a na Kosovu i Metohiji, kao zamenik specijalnog predstavnika. Kratko vreme je i bila zamenik ambasadora u Beogradu. I to kratko vreme je iskoristila da Srbiji napakosti i napravi što više diplomatske štete.

Posle Meri Vorlik, vlada SAD kao ambasadora u Srbiju šalje Majkla Kirbija, koji je već na aerodromu rekao: "…Dolazim kao prijatelj Srbije!", što je bila čista besmislica, jer je poznato da vlada SAD nema prijatelja niti ih iskreno izgrađuje, a to važi i za diplomatiju ove zemlje. Postoje samo interesi, i to jednostrani interesi SAD. Svako ko pokaže drukčije ambicije ili vidi malo svojih interesa u odnosima sa njima, biva pokopan.

Penzionerska pojava Majkla Kirbija, svakoga može da zavara. A, reč je o starom, ovejanom prevarantu, diplomati koji je prošao kroz sve obuke i sva dokazivanja, čovek koji je uvaljao u blato mnoge koji su sarađivali sa njim. A, ni korupcija mu nije strana.

Vrhunac cinizma pokazao je izjavom “…da je premijer Aleksandar Vučić čovek kome je duboko stalo do budućnosti zemlje i koji dobro poznaje i politiku i ljude. Vučić se trudi da vas vodi napred ka Evropskoj uniji, ali Srbi su pomalo šizofrenični. Srce ih vuče ka Istoku, dok istovremeno, glava ih usmerava ka Zapadu…"

I, umesto da mu Vlada Srbije momentalno uskrati boravak u Srbiji i proglasi ga perosnom non grata, podanički nastup Aleksandra Vučića "na sve četiri strane sveta", dao mu je priliku da pred kraj svog mandata zaradi dobre pare, dovodeći pojedine američke kompanije koje su dobile besplatno ono što nigde u svetu ne mogu dobiti, čak ni kod bantu-crnaca: radnu snagu, infrastrukturu, komunikacije, tržište…

Na njegovo mesto, stigao je početkom godine čovek koji govori pet svetskih jezika, Kajl Skot. O njemu u ovom broju Magazina Tabloid, na zadnjoj strani…Jer su stigla zadnja vremena u Srbiji, kojom vladaju američki ambasadori i ambasadori "savezničkih zemalja".

Kao konzuli u Andrićevoj "Travničkoj hronici", za vreme otomanske Bosne. Malo raja udari na njih, malo oni na raju. I tako pola milenijuma. Tako i danas. Sve dok nam ne promene genetiku, ali, to je već teži posao…

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

MALI DEO VELIKE PRIČE O POZADINI SUKOBA „GUVERNERA“ I UPRAVLJAČA SRBIJE, I MANDATARA ZA SASTAV VLADE!!?

 

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić besan je na ser Majkla Devenporta, šefa misije Evropske unije u Beogradu. Njegovi bilteni Informer, Kurir i te-ve Bastilje Pink i Studio B, okomili su se na g. Devenporta, optužujući ga da radi o glavi ser Vučića.

Otvoreno, bez uvijanja, navodeći šta sve šef misije Evropske unije preduzima da, navodno, s vlasti otera vođu SNS-a. Na prijemu kod Vučića, u društvu američkog ambasadora Skota, g. Devenport je bio služben, a Vučić oborene glave.

Da li je u pitanju visoka politika, međunarodni interesi, ili nešto drugo. Istraživač Magazina Tabloid otkriva da su se Vučić i Devenport sukobili oko jednog čmara. Oko Marka Blagojevića. Predlažemo da tekst pročitate do kraja.

 

                major Goran Mitrović

 

Od kada je imenovan za predsednika Vlade Srbije Aleksandar Vučić je imao snažnu podršku američkog ambasadora Majkla Kirbija i šefa misije Evropske unije Majkla Devenporta . Sa prvim ga je vezivala Kirbijeva želja i pohlepa za novcem, a sa Devenportom ljubav prema Marku Blagojeviću, koji je ušao u srce ser Devenporta.

Ljubav traje, pa prestaje. Majkl Kirbi je otišao iz Beograda, zamenio ga je zvanični, odmereni i racionalni Kajl Skot, koji je u Beograd došao sa drugačijim instrukcijama. A one se svode na njegovo angažovanje da šizofreni Aleksandar Vučić što pre ode sa vlasti, jer se zamerio moćnim američkim lobijima, čije interese je ugrozio. I tu je tačka. Vučić to oseća, ali se koprca, pruža otpor. Voli da preti praznom puškom, a onda se, kao poslednja stanična kurva predaje, sve daje, potpisuje, kapitulira.

Kakva je uloga Marka Blagojevića u sukobu Devenporta i Vučića? Ko je, ustvari, gospodin Blagojević?

Marko Blagojević je rođen 1974. u Beogradu, gde je završio Pravni fakultet. Tokom 1995. i 1996. godine bio je potpredsednik podmlatka Građanskog saveza Srbije.

Tokom studentskih protesta 1996/1997. bio je član Glavnog odbora Studentskog protesta, kao predstavnik Pravnog fakulteta i član Pravnog odbora Studentskog protesta. Radio je i kao predavač na katedri za politički marketing Fakulteta za medije i komunikacije, privatnog Univerziteta Singidunum u Beogradu.

Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) dokopao se tako što ga je jedna prijatelj predstavio, danas pokojnoj Slobodanki Nedović, osnivaču ove organizacije.

Od 2000. pa do 2008. godine bio je direktor kampanja za podržavanje izbora i motivaciju i mobilizaciju glasača. Od 2003. do 2008. godine bio član Upravnog odbora Fonda za otvoreno društvo.

Od 2004. godine radio je kao konsultant za odnose s javnošću i komunikacije pri agenciji za oglašavanje SVA/Luna, afiliacije u Srbiji TBWA. Cesid je oteo, uz pomoć svoje gey grupe, od tadašnjeg direktora Zorana Lučića, pristojnog čoveka i profesionalca, i stavio ga u službu onih koji naručuju lažne izveštaje i procene.

U junu 2014. godine imenovan je za direktora Kancelarije za obnovu i pomoć poplavljenim područjima.

U decembru 2015. godine imenovan je za direktora Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima. Proneverio je desetine miliona evra, uzimajući od onih kojima je novac bio namenjen. A u kasu su se slivalo stotine miliona evra donacija iz Evropske unije, od građana, humanitarnih organizacija, srpske dijaspore, od pomoći domaćih tajkuna i siromašnih građana.

Kao gey od ugleda, Marko Blagojević je zapao za oko britanskom ambasadoru Majklu Devenportu. Gospodin Devenport je oženjen, ima troje dece, ali je njegovo srce i duša odano muškarcima. Peder je, da pojasnimo.

Razlika između gey muškaraca i pedera je u tome, što prvi priznaju svoju seksualnu orjentaciju, što je legitmno pravo, a budući da su ljudska prava i slobode univerzalne, homoseksualci imaju pravo da budu poštovani. I voljeni.

Pederi kriju svoju ljubav prema muškarcima, izigravaju porodične ljude. Ljubomorni su, skloni avanturama i strastima, koje mogu da dovedu i do sukoba između njih, koji se vole, kao i do tragičnih posledica. Čim mu je oči spazio snene, ser Devenport je zaključio da je Marko Blagojević čovek za njega…I već četiri godine traje ta ljubav.

Da bi se oslobodio monitoringa koji nad britanskim ambasadorima vodi obaveštajna služba MI 6 , gospodin Denverport koristi se poznanstvom sa tadašnjim direktorom ove službe Džonom Sojersom, koji je takođe ljubitelj muškog tela.

Visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton imenovala je 7. juna 2013. godine britanskog ambasadora u Beogradu Majkla Devenporta (Michael Davenport) za novog šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji . Devenport je funkciju šefa Delegacije EU u Srbije preuzeo od Vensana Dežera, koji je, takođe, bio ozbiljan peder. Devenport je bio od januara 2011. godine britanski ambasador u Beogradu.

U zvaničnoj biografiji mu je pisalo: "…Devenport ima višegodišnje diplomatsko iskustvo u bivšim komunističkim zemljama kao što su Poljska i Rusija. Srpski jezik je počeo da uči još 1982. na Univerzitetu u Gracu, u Austriji, gde je predavao engleski jezik. U njegovoj zvaničnoj biografiji objavljenoj na sajtu britanskog Ministarstva spoljnih poslova navodi se i da je strastveni igrač tenisa.“

Ubrzo, Devenport je saopštio da sa zadovoljstvom prihvata da posle leta preuzme novu funkciju šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji .

“Ambasador se raduje što će i u novom ‘kapacitetu’ biti u prilici da sarađuje s predstavnicima Vlade Srbije, i to na temelju značajnih postignuća koja je Srbija nedavno ostvarila na svom putu ka članstvu u EU“ – navedeno je u saopštenju iz britanske ambasade u Beogradu.

"Velika Britanija je čvrsto opredeljena za dalje širenje EU na teritoriju celog Zapadnog Balkana, uključujući i Srbiju i ovo imenovanje je i odraz tog čvrstog opredeljenja", dodaje se u tom saopštenju.

Do primopredaje na čelu Delegacije EU u Srbiji došlo je septembra 2013. godine.

Od kada je 2012. godine Vučić imenovan za prvog potpredsednika Vlade Srbije, njegovi topli odnosi sa gospodinom Devenportom su bili strasni i plodonosni. Devenport mu je doveo Tonija Blera za savetnika, vodio ga po Londonu, preporučivao u MI 6.

Obezbeđivao mu je javnu podršku, slikao se kada god je to Vučić zahtevao, podržavao njegovo ludilo u otvaranju obnovljenih kuća, štala, učionica…Bilo je jadno i otužno posmatrati šefa misije EU kako stoji iza šizofrenog Vučića i aplaudira mu, iz sve snage.

Uvek je Devenport hvalio “odlučnost Vučića na putu evrointegracija“ . Ej, demokratskim načelima. A šizofreni Vučić je najgori mogući diktator, sada sa izgubljenim kapacitetom.

Vučić se tako, uz pomoć Devenporta, koji je svojevremeno bio direktor Direktorata za Rusiju, Centralnu Aziju i Južni Kavkaz u Ministarstvu spoljnih poslova, u Londonu sastao 30. oktobra 2014. godine i sa britanskim ministrom spoljnih poslova Filipom Hamondom i gradonačelnikom Londona Borisom Džonsonom.

Ipak, domaćine je iznenadila želja premijera Srbije da se sretne sa odlazećim direktorom obaveštajne službe MI 6 Džonom Sojersom, koji je tu dužnost narednog dana trebalo da preda novom direktoru Aleksu Jangeru.

Sojers je podneo ostavku, zbog skandala koje je objavio američki obaveštajac Snouden. Bez presedana je da se premijer jedne države sastaje tajno sa direktorom obaveštajne službe domaćina!

Ambasador Srbije u Londonu Ognjen Pribićević , imao je zadatak da vozilom ambasade odveze Vučića na traženi sastanak. Vozač službenog vozila ambasade je, međutim, zalutao u gradu, mada je imao ukucanu adresu i maršrutu puta, što je razbesnelo Velikog Vođu. Smatrao je da vozač sabotira njegovu želju da bude u društvu gospodina Džona Sojersa. Sa ovog sastanka nije izdato nikakvo saopštenje. Očigledno je i domaćinima bilo neugodno da ispunjavaju želje srpskog premijera.

Zahvaljujući snažnom uticaju na Vučića, Devenport je svoju ljubav Marka Blagojevića u junu 2014. godine postavlja za direktora Kancelarije za obnovu i pomoć poplavljenim područjima. Tako je koza primaknuta kupusu.

Blagojević je dobio platu od 6 hiljada evra, plus bonus, pravo na troškove reprezentacije. Skoro milijarda evra, uključujući i uzete kredite za rekonstrukciju poplavljenih područja, prošla je kroz račun kojim je raspolagao gospodin Blagojević, a nadzirao ga g. Devenport.

Nikada gospodin Blagojević nije podneo izveštaj o radu i utrošku sredstava Kancelarije za obnovu i razvoj. BIA je, u okviru svojih nadležnosti, daleko od očiju javnosti, nadgledala “poslovanje“ Kancelarije , kao i ljubav Marka Čmarka Blagojevića i ser Devenporta.

Evropskim istražnim organima dostavljeni su podaci o pljačkama u kojima je i g. Denverport omastio brke. Reč je o milionima evra. Vučić voli da prlja ljude, i podsticao je Marka Blagojevića da se “oslobađa sredstava sa računa“. Tako se izrazio.

Uveren da je Denverport dovoljan da mu obezbedi večni presto u Srbiji, Vučić je na njegov predlog u decembru prošle godine imenovano Blagojevića i za direktora Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima ! Kakva je to iskustva, osim seksualnih, imao gospodin Blagojević u raspolaganju velikim svotama državnog novca?

Ali je zato g. Blagojević u CeSID-u ostavio članove svoje gey grupe, koji su najbrutalnije promovisali Vučića. Tako je 20 minuta nakon završetak glasanja 27. aprila, ove godine, direktor CSID-a Bojan Klačar saopštio da “prvi preliminarni rezultati ukazuju da je SNS dobio 56 odsto glasova". A brojanje još nije bilo ni počelo!

Beograd je poslednjih godina Eldorado za homoseksualce. Puna ih je i Vučićeva vlada.

Strasna ljubav godinama cveta i između g. Siniše Malog, gradonačelnika Beograda i njegovog pomoćnika Borka Milosavljevića, koji je u gradskoj vladi zadužen i za finansije.

Do “ spojke“ između Malog i Milosavljevića došlo je u Agenciji za privatizaciju, u kojoj su obojica radili, i pokrali stotinu miliona evra, rasprodajući preduzeća, čije privatizacije su, skoro sve odreda, poništene, a njihovo preispitivanje zahteva i Evropska unija.

Pomoćnik gradonačelnika Beograda Borko Milosavljević zaposlio je u čak četiri javna preduzeća muškarca koji se predstavljao kao Norvežanin Kristijan Stenberg .

Stenberg je radio u Gradskoj uprava za cene, u Sava centru, a potom kao predsednik Nadzornog odbora JKP "Beograd put" i finansijski i komercijalni direktor JP "Ada Ciganlija".

Skupština grada Beograda postavila ga je 28. maja 2014. godine za predsednika Nadzornog odbora JKP "Beograd put". Kristijan Stenberg nije nikakav stručnjak iz Norveške. Njegovo prvobitno ime je Jasmin Buhić i poreklom je iz Mrkonjić Grada u BiH. Ali, njegovo dupe je kod Milosavljevića otvorilo sva vrata.

Službenici BIA su u posedu fotografija na kojima je strasna ljubav između gradonačelnika i njegovog pomoćnika. Vučića je razbesneo zahtev međunarodnih protektora da se reši Siniše Malog, zbog Savamale, i njegove uloge, i da ga uhapsi.

Da bi spasio svoje dupe, Vučić je odmah obećao hapšenje, političku i prekršaju odgovornost visokih rukovodilaca Skupštine Beograda. Ali, ko će to da uradi. Vučić je naredio svojim lajavcima, da iz sveg glasa napadnu Devenporta i ambasadora Skota. Kao, oni mu rade o glavi. Njemu koji je toliko učinio za diplomatski kor u Beogradu, ispunjavajući im sve želje.

Marko Čadež je u aprilu 2014. sa mesta portparola nemačke ambasade u Beogradu iznenada postavljen za predsednika predstavništava PKS-a u Frankfurtu i Beču, kako bi se „oprala" njegova biografija i stvorio privid kako ima iskustva u privredi. Postavljen je za predsednika Privredne komore Srbije. Zašto?

Srpska policija uhapsila je gospodina Čadeža pre više od tri godine sa 12,3 grama čistog kokaina. Saslušan u svojstvu osumnjičenog, Čadež je bio neoprezan pa je izjavio da je tolika količina koja je kod njega nađena, namenjena za njegovu ličnu upotrebu, kao i za njegovo društvo, što se podvodi pod težu zakonsku odredbu, i mogao je dobiti oko tri godine zatvora.

Nakon što mu je određeno zadržavanje, Čadež se pozvao da radi

u Nemačkoj ambasadi, da je na važnom zadatku i tražio je da se o hapšenju obavesti tadašnji ambasador Volfram Mas.

 Mas je iste večeri tražio hitan prijem kod tadašnjeg ministra unutrašnjih dela Ivice Dačića. Molio ga je da Marka odmah puste iz pritvora, rekavši – "Molim Vas, mnogo mi je stalo do njega, razumećete, mi se volimo".

Dačić je naredio policiji da Čadeža puste na slobodu, ali su policijski službenici na vreme sklonili zadokumentovani slučaj, koji je dostavljen Tabloidu.

Inače, Mas i Čadež su bili strasni ljubavnici, i kada je Mas premešten krajem leta 2012. godine, za ambasadora u Belorusiju, nameravao je da povede i Marka, ali su u Minsku odbili da mu izdaju akreditaciju. Danas je Mas u Beogradu, blizu svog dečka.

Rat između Devenporta i Vučića imaće, po svemu sudeći, loš kraj. Iza njih dvojice ostalo je mnogo smrada i opljačkanog novca. Sve je to teško sakriti. Čini se da je Vučićeva sudbina tragičnija, jer će Devenport nakon izlaska Britanije iz EU biti povučen. A kao ozbiljnog protivnika, sa kojima nema šale, Vučić ima Majkla Skota, koji nije Majkl Kirbi.

Bila jednom jedna ljubav. A ljubavi često imaju tužan kraj.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SKUPO A NE DAJE REZULTATE: SISTEMSKE SLABOSTI U ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI SRBIJE

 

Londonski magazin "The Economist" objavio je u maju mesecu ove godine, obimnu uporednu studiju o stanju zdravstvene zaštite na Balkanu iz koje se jasno vidi kako vlast pljačka narod da bi ga na kraju ubila.

U toj studiji između ostalog piše i da je životni vek građana Srbije kraći za pet godina u proseku nego u drugim evropskim zemljama, a stopa smrtnosti od raka povećana za 50 odsto! "The Economist" piše i o korupciju u srpskom zdravstvu, podrivanju dostupnost zdravstvene zaštite. Srpski zdravstveni sistem je pred kolapsom.

Za zdravstvenu zaštitu Srbija u poređenju sa državama u okruženju izdvaja najveći procenat bruto domaćeg proizvoda, ali ima najnižu stopu zaštite u celoj Evropi! Novac, umesto na lečenje građana, odlazi u džepove vlastodržaca.

 

                Igor Milanović

 

Srpsko zdravstvo, ponovo je na poslednjem, 35. mestu u Evropi na listi zdravstvenih sistema, pisalo je 29. novembra 2013. u istraživanju sprovedenom za potrebe Evropskog parlamenta. Istraživanje pod nazivom "Zdravstveni indeks evropskih potrošača" ("European Health Consumer Index" – EHCI) sprovodi se od strane stručne organizacije sa sedištem u Švedskoj.

Pomenuta anketa rangiranja zdravstvenih sistema imala je šest indikatora više nego prethodne godine, ukupno 48, a noviteti su bili: poštovanje prava i svesti pacijenata, vreme čekanja za pojedine operacije i preglede, zdravstvena nega, prevencija i dostupnost pruženih usluga, lekovi koje pacijenti primaju...

Srpski zdravstveni sistem dobio je tada 451 poen od mogućih 1.000, a Holandija je dobila najviše njih – 870. Srbija je delila dno liste sa Rumunijom, Letonijom, Poljskom i Bugarskom. Elektronski recepti tada nisu dostupni pacijentima u Srbiji, kritikovali su autori studije.

Oni takođe nemaju mogućnost elektronskih zakazivanja pregleda. Period čekanja na lečenje raka je duže od 21 dan i više od sedam dana za ispitivanje skenerom, kao i vreme čekanja za glavne operacije – duže od 90 dana.

Srbija je dobila pozitivnu ocenu u istim oblastima kao i prethodne godine – vakcinacija dece, zakonsko regulisanje prava pacijenata i pristup medicinskim podacima. Takođe je pozitivno ocenjeno da pacijent u Srbiji može da dođe do lekara u istom danu.

U Srbiji, zdravstveni sistem je javno finansiran iz obaveznog zdravstvenog osiguranja. To obećava univerzalno medicinsko pokriće za sve, tvrdili su autori.

Međutim, iz mnogo razloga, neki lekari uzimaju mito od pacijenata  pre ili posle pružaju usluge na teret zakonom propisanog osiguranja, jer ne postoji alternativa. Većina ljudi se plaši da prijavi korupciju, strahujući da bi lekari posle odbili da im pruže uslugu.

Kao rezultat toga, postoji široko rasprostranjena percepcija među građanima da su svi lekari u Srbiji korumpirani, upozoravalo se pre tri godine.

U studiji u kojoj je Analitički tim "Ekonomista" (The Economist Intelligence Unit – EIU) 2014. godine upoređivao zdravstvenu potrošnju i zdravstvene ishode u 166 zemalja sveta, Srbija je rangirana lošije od Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije i spadala je u grupu zemalja koje su rangirane više prema izdacima na zdravstvenu zaštitu nego prema ishodima, suprotno od Albanije i Makedonije.

Podaci istog tima iz 2013. godine pokazivali su da se u Srbiji na lekove  troši svega 85 evra po glavi stanovnika, što je skoro 3,5 puta manje od proseka u Evropskoj uniji, a značajno manje i od okolnih zemalja. Već u Bugarskoj na lekove se troši 117 evra po glavi stanovnika, a u Sloveniji čak 246 evra.

Evropska komisija je novembra 2015. godine zaključila: „Loše finansijsko stanje javnog zdravstvenog fonda dovodi u pitanje održivost sektora zdravstvene zaštite u Srbiji."

Nijedna od pomenutih studija ili upozorenja nije nagnala Vladu Srbije da preduzme preko potrebne korake i zdravstvo dovede na nivo da bude u stanju makar malo da produži život pacijentima. Zbog tog nemara, situacija se dodatno pogoršala i sada je srpski zdravstveni sistem bukvalno pred raspadom, tvrdi londonski list "The Economist".

Analitički tim tog magazina, EIU, predvođen višim urednikom Martinom Keringom, sastavio je 8. aprila ove godine studiju stanja u zdravstvenom sistemu Srbije pod naslovom "Modernizacija zdravstvenog sistema Srbije: Potreba za pouzdanim kompasom za odlučivanje", koja pokazuje da je situacija kritična po više osnova. Naručilac istraživanja bio je "Novartis", koji planira dalja ulaganja u regionu, a rezultati su široj javnosti postali dostupni u maju mesecu.

Usled visokog stepena korupcije i velike neefikasnosti zdravstvenog sistema, pacijenti su neretko u situaciji da izdvajaju dodatni novac iz svog džepa, tvrdi se u studiji. Iako imamo najveće izdatke za zdravstvo u regionu, izraženo u procentu od bruto društvenog proizvoda (BDP), nalazimo se među najlošijima u Evropi po pitanju dostupnosti terapija.

Poređenja radi, Srbija za zdravstvo izdvaja 10,6 odsto svog BDP-a, a Rumunija upola manje (5,3 odsto). Po standardima Svetske zdravstvene organizacije, međutim, Srbija ovim parama pokriva tek 60,5 odsto potreba u zdravstvu, a Rumunija 79,7 odsto.

Na strani 14 studije nalazi se sažetak najvažnijih problema sa kojima se suočava srpsko zdravstvo, a koji ga vode u neminovnu propast: "…Srbija ima teškoća da nađe način da ispuni preuzete obaveze u vezi sa dostupnošću zdravstvenih usluga za građane s obzirom na sredstva koja država ima na raspolaganju. Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO) nailazi na teškoće u naplati doprinosa od poslodavaca, što naposletku dovodi do nestašice potrebnih lekova (npr. hepatitis C, onkologija)."

Pacijenti nemaju pristup adekvatnim i savremenim lekovima, o čemu svedoči podatak da "Lista lekova" gotovo da nije proširena već pet godina, a od 2010. do 2012. godine samo jedan od 139 novih lekova dobio je odobrenje za stavljanje na Listu. U istom periodu, Bugarska je svoju listu proširila za 44 nova leka, a Hrvatska za 27.

Dostupnost inovativnih lekova u Srbiji mnogo je manja nego u drugim zemljama regiona, budući da 18 odsto ukupnih rashoda RFZO odlazi na farmaceutske proizvode među kojima su uglavnom generički lekovi.

Uz to, podaci Svetske zdravstvene organizacije izneti u studiji govore da je, u poređenju sa drugih osam balkanskih zemalja, Srbija tek na četvrtom mestu po ukupnim izdacima za zdravstvo po glavi stanovnika. I tako mala izdavanja se dodatno anuliraju visokim stepenom korupcije u srpskom zdravstvu, tvrdi se u pomenutoj studiji.

Studija pokazuje, naime, da čak i postojeći izdaci rezultiraju relativno lošim zdravstvenim ishodima i nedovoljnom dostupnošću zdravstvene zaštite, usled sistemskih slabosti srpskog sistema zdravstvene zaštite: velike zastupljenosti takozvanih izdataka iz sopstvenog džepa, korupcije i činjenice da zemlja nema transparentan i sveobuhvatan sistem za procenjivanje vrednosti investicija u zdravstvenu zaštitu i za utvrđivanje načina plaćanja tih investicija.

Na strani 16 studije se tvrdi: "…Postupak za odlučivanje o stavljanju na listu i cenovnoj politici za lekove i farmaceutska sredstva je i dalje neujednačen. Nije jasno u kojoj meri država poštuje pravilnik o analizi isplativosti i uticaja na budžet za lekove iz 2012. godine. Nedostatak transparentnosti u pogledu deviznog kursa koji se koristi u pregovorima za utvrđivanje cena…"

U vezi loše organizovanosti srpske zdravstvene zaštite konstatuje se na strani 15: "…Razvoj infrastrukture za procenu zdravstvenih tehnologija (PZT) u Srbiji zaostaje za razvojem u susednim zemljama (npr. Hrvatska i Slovenija). Ne postoji zvanična agencija za PZT (RFZO obavlja neke srodne aktivnosti; ALIMS ocenjuje kvalitet, bezbednost i delotvornost farmaceutskih sredstava; tehnička podrška Odboru za PZT Ministarstva zdravlja je mala). Nema uključenosti u Evropsku mrežu za procenu zdravstvenih tehnologija (EUnetHTA)."

Da bi se objasnili razlozi zašto Srbija ima skupu zdravstvenu zaštitu koja ne daje rezultate, EIU podseća na jedan svoj raniji izveštaj. U studiji iz 2014. godine „Rezultati i koštanje zdravstvene zaštite", upoređivanjem 166 zemalja Srbija je klasifikovana u treću grupu (ukupno 6 grupa) po rezultatima zdravstvene zaštite i bolje je rangirana po potrošnji na zdravstvenu zaštitu nego po njenim rezultatima. Očigledno se i na ovaj način odlivaju pare iz džepova građana u džepove odabranih pojedinaca, zbog čega nikome od političke elite ne ide u prilog da bilo šta ozbiljno menja.

Rezultat svega navedenog je da su ishodi lečenja u Srbiji loši, očekivani životni vek naših građana je za više od pet godina kraći nego u EU, dok je stopa smrtnosti od raka za 50 odsto veća.

Studija se završava sledećim zaključkom: "…Sistemske slabosti srpskog sistema zdravstvene zaštite (uključujući korupciju  i nepostojanje sveobuhvatnog sistema za procenu zdravstvenih tehnologija) podrivaju dostupnost zdravstvene zaštite i uvećavaju nesklad između rashoda na zdravstvenu zaštitu i rezultata…"

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DEMOKRATIJA U OBEĆANOJ ZEMLJI : UBISTVA U REŽIJI POLICIJE I UVEŽBAVANJE RASNOG GRAĐANSKOG RATA U AMERICI

 

Pucnjava se odigrala u četvrtak uveče 7. jula u Dalasu, na samo nekoliko blokova zgrada od mesta na kojem je ubijen predsednik Kenedi na Dealej trgu 1963. Snajperista je ubio petoricu policajaca i ranio još sedam, povređena su i dva civila, pre nego što ga je policija raznela bombom montiranom na robotu.

Početne informacije su sve bile pogrešne, osim gde se dogodilo i u koliko sati. Povišena “borbena gotovost“ američkih afrocrnaca, policije i institucija u SADUje primetna, a rešenje se još ne nazire, zaključuje urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald.

 

                     Milan Balinda

 

Dalaški šef policije Dejvid O. Braun, Afroamerikanac, rekao je da se pretpostavlja da je pucnjavu u Dalasu otvorilo četvoro sumnjivih lica naoružanih puškama. Da su se rasporedili u trougaonu formaciju i da su pucali sa visine.

Ispostavilo se na kraju da je bio samo jedan snajperista koji je koristeći vojnu taktiku ispaljivao po metak ili dva i menjao poziciju u istoj zgradi iz koje je pucao. Ipak, policija je odmah uhapsila troje ljudi za koje su mislili da su povezani sa napadom.

Prvo je uhapšena ženska osoba koja se zatekla blizu mesta događaja, kod koledža El Centro, i nešto kasnije su lišena slobode dvojica muškaraca koje su zaustavili na autoputu, a koji su nosili kamuflažne jakne. Policija je u prvom momentu rekla da uhapšeni nisu hteli da sarađuju, a kasnije su ih pustili. Tada su takođe rekli da se sa četvrtim snajperistom pregovara. Šef policije je izjavio da se sa četvrtim osumnjičenim razgovara i da je taj „rekao našim pregovaračima da se kraj približava i da će on da povredi i ubije više nas, misleći na policajce, i da ima bombi svuda okolo u toj garaži i u centru grada".

Šef Braun je takođe rekao na konferenciji za štampu da „ne dobijamo saradnju koju bi smo želeli da bi smo saznali odgovore zašto su to uradili, koja je motivacija i ko su oni". Tada je takođe objasnio da su snajperisti bili zauzeli poziciju trougla za napad na policajce. Nakon što se uspostavilo da je na policajce pucao samo jedan muškarac ,ali sa vojnim iskustvom veterana iz rata u Afganistanu. Policija je takođe „češljala" centar Dalasa, devetog grada po veličini u Americi, tražeći eksplozivne naprave.

U jednom trenutku, blizu mesta pucanja, policija je zahtevala da jedan crnac koji je nosio zaštitni prsluk da dignutih ruku krene ka njima. Muškarac im se polako približavao i masa prisutnih ljudi je postajala uznemirena i ljutito počela da dobacuje i psuje policajce. Jedan je policajac uperio pištolj na jednu crnkinju i mnogi su u masi počeli da snimaju svojim mobilnim telefonima. Napetost se stišavala dok je masa uzvikivala „Životi crnaca važe".

Inače, napad snajperiste dogodio se tokom mirnih demonstracija a povodom ubistava dvojice crnaca od strane policije ranije te iste nedelje, jedno u državi Luizijani i drugo Minesoti. Pucnjava je započela u devet sati uveče i snajperista je kasnije identifikovan kao 25 godina star Afroamerikanac po imenu Maike Džonson, vojni veteran i stanovnik Dalasa.

Policija ga je ubila u rane časove u petak koristeći, po prvi put ikad, bombu koju je nosio robot. Pre nego što je Džonson bio identifikovan šef Braun je izjavio da je osumnjičeni bio ljut zbog nedavnih policijskih pucanja i da je hteo da ubije „belce, naročito belce policajce". Takođe je u jednom trenutku izjavio da je, tada se nije znalo ko je osumnjičeni, rekao da je besan zbog protesta „Životi crnaca važe", ali ta izjava šefa Brauna nije imala mnogo smisla.

Prethodnog dana pre ubijanja policajaca u Dalasu, u sredu uveče, jedan policajac ubio je Filanda Kastila, crnca od 32 godine, prilikom saobraćajnog zaustavljanja u jednom predgrađu Sent Pola u državi Minesoti. Taj događaj je uživo prenosila na Fejsbuku Kastilova devojka Dajmond Rejnolds koja se takođe nalazila u kolima zajedno sa svojom četverogodišnjom ćerkom.

Sent Pol je bio zagušen demonstracijama. Masa se okupila oko kuće guvernera Majka Dejtona, inače belca, koji je izjavio: „Da li bi se ovo dogodilo da je vozač bio belac, da su putnici bili belci? Ne mislim da bi se onda desilo". To je bila snažna izjava od strane guvernera belca u uglavnom beloj državi, skoro dve godine nakon što je policajac belac ubio crnog nenaoružanog tinejdžera Majkla Brauna u Fergusonu, u istoj državi.

Guverner je takođe dodao da niko ne bi trebalo da bude upucan „jer je imao slomljeno stop svetlo na automobilu". To ubistvo je pokrenulo nacionalni pokret protiv policijskog nasilja. Ubijeni Kastil je rekao policajcu da ima pištolj kod sebe i da je za njega imao dozvolu za nošenje.

Nije jasno da li je to igralo ikakvu ulogu u čitavom slučaju. Njegova devojka tvrdi da im je policajac rekao da podignu ruke, a potom da Kastil pokaže vozačku dozvolu i osiguranje. Kada je vozač krenuo rukom ka zadnjem džepu pantalona da bi izvadio novčanik, odjeknuli su pucnji.

Dan pre tog ubistva crnca iz Minesote u glavnom gradu države Luizijane, Baton Ruž, dva policajca upucala su Altona B. Sterlinga, Afroamerikanca starog 37 godina. To se dogodilo dok su pokušavali da ga uhapse. Ubistvo je uhvaćeno na video snimku koji je privuklo veliku pažnju kada se pojavio na internetu sledećeg dana, u sredu. Održani su protesti i komemoracija, a Ministarstvo pravde pokrenulo je istragu po pitanju kršenja građanskih prava. Ubijeni Sterling imao je podugački spisak svoje kriminalne istorije, ali nije bilo jasno da li su to znali policajci u trenutku kada su pucali.

Inače, tokom prošle godine policija je ubila 1.146 ljudi, od tog broja 581 belca i 306 crnaca, 195 latinosa i 13 Indijanaca. Takođe su ubili 28 ljudi azijskog ili pacifičkog porekla. U odnosu na celokupni broj stanovništva, proporcionalno najveći broj ubijenih su Afroamerikanci.

U ovoj godini, po podacima do 11. jula, ubijeno je 574 ljudi. To bi bilo 281 belaca, 140 crnaca, 88 latinosa, 13 Indijanaca (već je dostignuta prošlogodišnja cifra) i 12 ljudi azijskog ili pacifičkog porekla. Dobar broj tih ubistava mogu biti opravdana jer su se dogodila tokom, recimo, oružanih pljački, ali problem je što su mnoga ubistva od strane policije bila bez ikakvog objašnjenja. Naročito u slučajevima kad žrtva nije bila naoružana. Još veći problem je što policajci ubice uglavnom ne bivaju optuženi i veoma retko osuđeni.

Nakon što je policija ubila dva crnca, jednog u Sent Polu i drugog u Baton Ružu i nakon što je crnac ubio pet policajca i ranio sedam u Dalasu, širom zemlje neprekindo se održavaju protesti građana.

U državi Koloradu, u glavnom gradu Denveru demonstranti su protestovali ispred zgrade njihovog parlamenta. Tamo demonstranti nisu hteli da blokiraju saobraćaj i uglavnom su mahali transparentima u gradskom parku. Policija je sve posmatrala iz prikrajka i na ostajanju. U Džordžiji su vlasti najavili da će se parkovi u glavnom gradu Atlanti zatvarati u 11 sati uveče. Ko se nađe u parku nakon toga biće upozoren, a ako ga ne napusti biće uhapšen.

U Atlanti demonstranti su svakoga dana šetali do vile guvernera Džordžije. Preko vikenda oko 15.000 ljudi redovno učestvuju u protestima. Tokom demonstracija oko 20 ljudi je uhapšeno do sada iz raznoraznih razloga.

U državi Ilinois, u srezu Čikaga redovno se organizuju demonstracije, a neke od tih protesta organizovale su preko društvenih mreža grupa tinejdžerki koje podvlače da protesti moraju da budu miroljubivi. Građani se okupljaju u parku koji se prostire duž obale Jezera Mičigen.

Demonstracije u Čikagu su bile relativno miroljubive, mada je policija u subotu nakon pucnjave u Dalasu uhapsila 16 ljudi. U gradu Luizvil, u državi Kentaki, dnevnik Kurijer-Džurnal izveštava, protestvuje se ispred zgrade policije sa namerom da se ubede belci da podignu glas protiv rasnih ubijanja.

U državi Luizijani organizacije za ljudska prava kritikuju policiju zbog načina kako tretiraju demonstrante. Američki savez građanskih prava iz Luizijane tvrdi da je policija iz Baton Ruža koristila „nasilne, vojne taktike na grupacije ljudi koji su se miroljubivo okupljali da bi protestvovali protiv ubistava od strane policije".

Inače, tamo je policija tokom poslednjih demonstracija uhapsila 200 ljudi. Lideri grada Menfis u državi Tenesi su pozvali prestavnike građana koji protestvuju na razgovor da bi se rešio problem blokiranja glavnog mosta preko reke Misisipi. Saobraćaj na autoputu Interstejt 40 bio je blokiran satima tokom protesta Život crnaca važi.

Policija je pokušala da zaustavi demonstrante, ali su oni već bili stigli na most i uhvatili se za ruke u lanac koji nije mogao da se raskine bez veće upotrebe sile. Bilo ih je više od hiljadu. Inače, demonstranti protestvuju na ulicama širom Amerike. U većim gradovima kao što su Njujork, Čikago, Filadelfija, Atlanta i drugim, kao i u manjim mestima.

A čoveka koji je prvi postavio na internetu video snimak ubistva Altona Sterlinga su uhapsili sledećeg dana pod „lažnom optužbom". Kris Ledej, koji radi kao mehaničar avijacijske opreme, dolazeći na posao vojnu bazu rezervista u Džordžiji bio je zaustavljen na kapiji, okružen s desetak vojnih policajaca i oboren na zemlju da ne bi mogao da beži.

Tokom hapšenja prvo mu je rečeno da ga hapse zbog fizičkog napada na neku nepoznatu osobu, a potom da je optužen zbog nekoliko neplaćenih kazni za parkiranje. Proveo je noć u zatvoru i morao je da plati preko 1.200 dolara kaucije. Optužen je da nije platio kazne, stare nekoliko godina, i suspendovana mu je vozačka dozvola.

On smatra da mu je policija „napakovala" hapšenje zbog snimka koji je on pustio na Fejsu, a koji se naglo širio po Fejsu, Tviteru i Istagramu, kad su ga kasnije videli milioni ljudi. Istini za volju, samo je jedno lice optuženo za kriminalno delovanje, a to je bio Remsi Orta koji je snimio scenu kada je policajac u Njujorku zadavio Erika Garnera, prodavca cigareta na komad. Od kako se pojavio taj snimak, policija mu je stalno bila za petama i često ga maltretirala. Konačno je optužen zbog ilegalnog posedovanja oružja i opojnih droga. Osuđen je na četiri godine zatvora.

Ubistvu Altona Sterlinga prisustvovao je još jedan svedok, svedok koji je sve snimio, Abdula Muflahi. Abdula Muflahi je rođen u Jemenu, a živi u Baton Ružu i tamo ima jednu popularnu bakalnicu. Upucavanje Sterlinga dogodilo se baš ispred Abduline radnje i sigurnosne kamere su snimale čitav događaj, kao što je i sam Abdula sa svojim mobilnom telefonom. Policiji se to nije dopalo.

„Tretirali su me kao da sam kriminalac", kasnije je ispričao Muflahi čuvenom internet sajtu AlterNet, „ja sam bio samo svedok". Muflahi i Sterling su bili prijatelji, a njegov snimak pokazuje da ubijeni nije držao pištolj ili prestavljao bilo kakvu opasnost za policajce. Upucan je šest puta dok je ležao na tlu.

Odmah nakon što je ubijen Sterling policajci su ušli u Abdulinu radnju i bez sudskog naloga konfiskovali ceo sigurnosni sistem i njega lišili slobode. Držali su ga na zadnjem sedištu policijskih kola nekih četiri sata i nisu mu dozvolili da ode u svoj klozet u radnji, niti su mu dali flašicu vode.

Bez ikakve odluke suda, policija mu je zabranila da uđe u sopstvenu radnju. To je trajalo šest sati, a onda su mu dali sudski nalog za pregled bezbednosnih kamera mada su one već bile odnete mnogo ranije. Muflahi je podneo krivičnu prijavu, a video koji je on snimio je onaj isti koji je Ledej raširio po internetu. Bez obzira na tretman koji su doživeli, ni Ledej ni Muflaki kažu da ne žale što su to uradili. Muflahi je bio precizniji: „Mi smo svi ljudi i trebalo bi da tretiramo jedan drugog s poštovanjem i ljubavlju… Ne bih mogao da živim sam sa sobom da sam okrenuo leđa prijatelju Altonu".

U čitavoj toj priči o rasnoj netrpeljivosti u Americi ključanju atmosfere dosta doprinose i mediji. Njujork tajms je, na primer, preneo celu „ispovest" šefa policije iz Dalasa i mada novine ništa od toga nisu tvrdile, već samo prenosile šefove reči, doprinele su jačanju zategnutosti.

Nakon što je Dalas morning njuz objavile naslov „Dalaški snajperista je bio sam", u drugom paragrafu teksta je i dalje stajalo: „Četvorica dalaških policajaca i policajac metroa su upucana i ubijena u koordiniranom snajperskom napadu…" Ti nekorektni podaci preneti su i u međunarodnoj štampi.

Britanski Mirou je objavio da je odgovornost za upucavanje policajaca u Dalasu preuzela Grupa crne moći. Možda je vrhunac dezinformacija i širenja panike postigao Njujork post koji je preko cele naslovne strane stavio „Građanski rat".

Razumljivo je da dalaška policija nije mogla da shvati da je jedan čovek s puškom može da upuca tuce policajaca, ali poruka koju su poslali o „velikoj konspiraciji" teško naoružanih crnaca koji su započeli rasni rat u Americi sledi stereotip o „tajnim pripremama one druge strane".

A „ona druga strana" su crnci „koji nam rade o glavi". To što su mnogi šefovi policije i sami crnci ne menja rasističke poruke, jer „crnac i nije crnac kad je na položaju belca". U svakom slučaju, Njujork tajms  je objavio ono što je u tom trenutku imao na raspolaganju, a pucnjava je počela u devet sati uveče i nije bilo mnogo vremena za čekanje, ali Njujork post je napravio naslovnu stranu samo sa namerom da proda što više novina. Ukoliko se pri tome poseje nešto panike – nikom ništa.

Pri rođenju bele bebe mogu da očekuju da žive četiri godine duže od crnih. Kasnije u životu proporcionalno broju stanovnika broj ubijenih od strane policije dva puta je više kod crnaca nego belaca.

A rasno profilisanje policije znatno doprinosi broju ubijenih crnaca. Drugim rečima, policija namerno zaustavlja više automobila sa crnim vozačem nego sa belim. Ako policija zaustavi crnca to lako može da dovede do lažnih ili preteranih sudskih optužbi, kazni koje su veće od počinjenog kriminala i kriminalne istorije koje ga prate celog života. Lakše može da završi na doživotnoj robiji ukoliko ne bude već ubijen na ulici.

Jedan njujorški policajac tajno je snimio kako ga je nadređeni prisiljavao da koristi rasno profilisanje. Njegov šef mu je objašnjavao da najveći broj kriminala učine crnci i Latonisu starosti od 15 i 19 godina i da bi njih trebalo zaustavljati u saobraćaju jer je najverovatnije da će na kompjuteru oni „iskočiti" kao tražena lica. Šef ga je pitao koga on zaustavlja, a policajac je rekao da zaustavlja svakoga ko načini saobraćajni prekršaj.

Tu je njegov šef počeo da se nervira jer policajac nije mogao navodno da shvati da mora da zaustavlja mlade ljude obojene boje kože. Šefa je najviše nerviralo što je policajac zaustavio tokom više meseci patroliranja samo dvojicu crnaca. Policajac je insistirao da su od crnaca samo ta dvojica na mestu gde on kontroliše saobraćaj učinili prekršaj. Njegov šef nije bio zadovoljan, a čitava stvar je završila na sudu jer je policajac insistirao na svom načinu obavljanja posla i tužio je policiju, a imao je i audio snimak da potvrdi pritisak svog nadređenog.

Profilisanje crnaca od strane policije događa se i na višim mestima i sa „većim zverkama". Naime, senator iz Južne Karoline koji je jedan od jedine dvojice crnaca u američkom Senatu, i republikanac, govorio je u toj ustanovi o ličnom iskustvu profilisanja.

Rekao je da je tokom jedne godine sedam puta bio zaustavljen u saobraćaju i kako su ga jedna policijska kola pratila duže vreme jer su čekali na razlog da ga zaustave. Takođe je govorio kako je jednom pokušao da uđe u Senat i to noseći na reveru značku koja se izdaje samo senatorima. Tada ga je zaustavio policajac iz obezbeđenja i rekao mu: „Značku prepoznajem. Vas – ne. Pokažite mi legitimaciju."

Malo je vredelo što su ga iz vrha kongresne policije zvali iste večeri da bi mu se izvinili. To je bio treći telefonski poziv koji je dobio zbog sličnih događaja od kako je od 2013. postao senator. „Osećao sam ljutnju, frustraciju, tugu i poniženje što dolazi osećanjem da na tebe ciljaju nizašta drugo već zbog onog što jesi", izjavio je na senatorskom podu ovaj konzervativni političar dodavši da on sve u svemu ne vidi nikakav razlog ili opravdanje da se napadaju policajci.

 

    A1. I policajce ubijaju ?

U nedelju 17. jula u Baton Ružu iz vatrenog oružja ubijena su tri policajca i troje je ranjeno. Pucnjava je počela u devet sati ujutru kod jedne benzinske pumpe. Javljeno je da je osumnjičeni napadač ubijen, ali je šerif obavestio da se traga za još „najmanje" dvojicom. Napadač, ili napadači, bili su naoružani jurišnom puškom, najverovatnije civilne verzije.

Inače, pre te pucnjave od početka ove godine ubijena su 26 policajca širom Amerike. Bilo je najmanje 11 zaseda s namerom da se ubije neki policajac. Poslednja, do poslednjih događaja, velika zaseda pripremljena za policajce dogodila se krajem 2009. godine u jednom kafiću u gradu Lejkvud u državi Vašington. Revolveraš je ušao u kafić u kome su sedela četiri policajca radeći nešto na svojim laptopovima i otvorio paljbu. Sva četvorica su ubijena. Ubica je u izmeni vatre s policijom ubijen dva dana kasnije.

Prošle godine sve u svemu ubijen je 41 policajac, a najveći broj ikad tokom jedne godine bio je 2007. kada je ubijeno 70 policajaca. Inače, nakon pucnjave u Dalasu, sledećeg jutra, policajci su zaskočen i pogođeni u Sent Luisu, država Mizuri, i u Valdosti, u Džordžiji. Policajac iz Valdostija je pogođen više puta. Jednom u donji deo stomaka odmah ispod pancir prsluka. Iz Tenesija je takođe javljeno da je pucano na policajce, ali niko nije bio pogođen.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POSEBAN TRETMAN U PANČEVU: ZARADA KROZ POSAO NELEGALNOG ODLAGANJA OPASNOG INFEKTIVNOG MEDICINSKOG OTPADA?!?

 

Povodom poslednjih natpisa u Magazinu Tabloid, o sumnjivim odlaganjima infektivnog medicinskog otpada u Srbiji, gde je u negativnom kontekstu spomenut Remondis Medison d.o.o za kojeg nadležni tvrde da radi posao u skladu sa zakonom, obratila nam se grupa građana iz Pančeva, jasno ukazujući na, najblaže rečeno, problematična poslovanja sličnih privatnih firmi.

Redakcija pismo objavljuje u celosti…

 

 

 

„Privatna firme Medical Wave d.o.o iz Beograda iz Lošinjske ulice br. 4, koja, neuspešno, ne birajući sredstva, pokušava da zbrine medicinski otpad. Počev od prvih vlasnika Medical Wave, Aleksandra Ćirića – Pečurkara i Andreja Zikova, do sadašnjih gazda predvođenih estradnim umetnikom Predragom Todorovićem, alijas Tomom Bombasticom, strategija ove firme bazira se na korupciji, manipulaciji, ucenama, lažima i prevarama. Medical Wawe rentirani mobilni uređaj za tretman infektivnog otpada locirao u Pančevu, na poziciji Stare Utve.

Uređaj su obezbedili preko valjevske firme Kemis bez i jednog jedinog dinara ulaganja. Uprkos „gomili napora" koje ulaže, Medical Weawe još uvek nije dobila dozvolu za rad od nadležnog Pokrajinskog sekretarijata za zaštitu životne sredine.

To im ne smeta da „snalažljivošću" dolaze do državnih službenika u Ministarstvu, gde su, bez ikakvih problema, dobili dozvolu za tretman u Pančevu. Lokalna samouprava u Pančevu koja je trpela žestoke pritiske od pojedinaca iz Ministarstva da im se omogući rad, presavila je „tabak", pa je republički inspektor za zaštitu životne sredine 2014. godine zabranio obavljanje delatnosti firmi Medical Wawe.

Nakon prividnog mira, Mister Bombastic i nekolicina njegovih saradnika u martu 2015. godine, žestoko kreću u „osvajanje" tržišta. Ignorišući lokalne samoprave kao i zabranu rada od strane nadležnih inspektora, konkurišu na javnim nabavkama, gde, kao od šale, potpisuju ugovore, i dobijaju „poslove".

Dovodeći veliki broj zdravstvenih ustanova u zabludu, kreću punom parom nelegalno u posao. Nakon svega nekoliko meseci, lokalna samouprava u Pančevu staje na put nelegalnoj raboti Medical Weave, gde lokalni list Pančevac iznosi brojne optužbe na njihov neadekvatni tretman izuzetno opasnog i otrovnog medicinskog otpada.

Krajem prošle godine, u „moru" nadležnih korumpiranih pojedinaca, časni pokrajinski inspektor uz pomoć pojedinaca iz nadležne inspekcije, proverava poslovanje Medical Weave. Posle samo nekoliko dana, usledila im je zabrana rada. U skladu sa zakonom, pokreće se postupak oduzimanja dozvole za rad, čime bi se stavila tačka na njihov nelegalni rad.

Aprila ove godine, zvanično je zabranjen rad firmi Medical Wawe, ali vlasnici ne odustaju, i izvlače nove „kečeve iz rukava". Uz pomoć Saše Mihajlovića i Ilije Đorđevića,"legendarnih" lobista nelegalnog iz Privredne komore „Zelena Srbija" i još nekih u nadležnom Ministarstvu koje ćuti i ne oglašava se, „diluju" sa jednom srpskom bolnicom bez dozvole za obavljanje tretmana infektivnog otpada, i nastavljaju nelegalnu rabotu. Kao nelojalna konkurencija i uz pomoć korumpirano – dežurnih lokalnih samouprava, uprkos overenoj zabrani rada, Medical Wawe tu i tamo, „otkine" neki unosniji „poslić".

Zahvaljujući „specijalnim agentima" u Ministarstvu, firmi Medical Wave kojoj je oduzeta dozvola za tretman medicinskog otpada, produžava se dozvola za sakupljanje i transport istog?!? Trenutno, Medical Wave, „tu i tamo", tačnije transportuje otpad u smederevsku bolnicu Sveti Luka.

Za proširenje otrovnog biznisa, sklapa se i ugovor sa Institutom za javno zdravlje Batut. Cilj je jasan, preuzeti profitabilno tržište odlaganja medicinskog otpada i sprečiti lojalnu konkurenciju da legitimno obavlja ovaj delikatan i složen posao.

Javna je tajna da Batut ima male kapacitete sa delimično obrađenim otpadom, gde ne radi mašina za drobljenje. Da ujdurma bude još veća, a po zdravlje ljudi opasnije, u maloj garažici Batuta pored koje svakodnevno prolazi na stotine studenata, samo se delimično tretira medicinski otrov.

Na ovakav način, Batut je otvorio vrata za transportere medicinskog otpada, gde se na dnevnom nivou odlaže na tone. Na upit nadležnima u Batutu da pojasne zašto se na nelegalan način delimično sanira otrovni otpad, usledio je odgovor da su oni budžetska ustanova, da poslovne minuse neutrališe budžet, čime prestaje potreba za medicinskim i ekonomskim analizama?!? Nazdravlje.

U pretposlednjem broju lokalnog lista Pančevac, navodi se da je lokalna samouprava 29. maja ove godine donela rešenje o oduzimanju dozvole za tretman infektivnog medicinskog otpada u mobilnom postrojenju firmi Medical Wave na lokaciji Stare Utve. Time se sprečava nelegalna sanacija medicinskog otpada, jer su kapaciteti mašine autoklav u pančevačkoj bolnici, uz obavezujuće drobljenje, dovoljni za njihov tretman.

Na kraju, izvori Redakcije navode, da se korupcija u profitabilnom biznisu odlaganja infektivnog medicinskog otpada može zaustaviti, ako nadležni rade svoj posao. U slučaju firme Medical Wave, „energija" za nelegalni biznis je ogromna, što automatski zbližava zainteresovane za „lak biznis".

Uprkos direktnom ugrožavanju zdravlja ljudi i prirode,od čega pojedinci izvlače velike profite, problem rešavaju nadležni iz Ministarstva, koji bi, da je sreće, pameti, časti i hrabrosti, i uz korektnu primenu zakona, za deset minuta eliminisali profitere i direktnu opasnost za zdravlje građana.“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POGUBNO NERAZUMEVANJE: DA LI I KOLIKO JE OTADŽBINA RAZOČARALA SRPSKU DIJASPORU I OSTAVILA JE BEZ PODRŠKE!?!

 

Mada Srbija kao multietnička zajednica, u kojoj ravnopravno sa većinskim narodom žive Mađari, Rumuni, Hrvati, Bošnjaci (muslimani), Albanci, Romi, Bugari, Crnogorci i drugi, već decenijama čini sve da oni i zaista budu deo jednog širokog zajedništva, Srbi ne mogu da se pohvale da su i njihova prava na isti način zaštićena u okolnim državama u regionu.

Naprotiv, uskraćeno im je mnogo toga, a negde su im ugrožena i osnovna ljudska prava. Tako, na primer, u Albaniji je administrativno "izbrisano" čak 100 hiljada Srba, u Sloveniji čine 2 odsto stanovništva a nemaju status nacionalne manjine, a u Crnoj Gori ne mogu biti ono što jesu: konstitutivni narod. U Makedoniji su ih popisivačkim manipulacijama brojčano znatno smanjili, a na Kosovu i Metohiji, Srbi su na svojoj ustavnoj i istorijskoj teritoriji postali "dijaspora".

 

               Nikola Vlahović

 

Nadležne državne institucije u Srbiji nikada nisu utvrdile približan broj svojih građana koji žive u takozvanoj dijaspori.

Podaci kojima operišu razna udruženje Srba u svetu, govore da se ta brojka kreće između 4, 5 do 5,5 miliona ljudi. Ukoliko je to tačno, onda je tačna i prognoza grupe stručnjaka za migracione tokove iz Čikaga, koja govori da bi Srbija uskoro mogla postati svetski fenomen, jer bi veći deo njenog stanovništva živeo u inostranstvu!

Po svemu sudeći, u Srbiji će uskoro ostati onaj manji deo, sastavljen od najjeftinije radne snage sa minimumom obrazovanja, penzionera, političkih plemena zaposlenih u državnoj službi, ali i kriminalaca i propaliteta svih kalibara…

Samo na prostoru Balkana, u okolnim zemljama, Srba ima oko dva miliona, a režim Aleksandra Vučića se trudi svom snagom da tu činjenicu ne pominje u svojim "milosrdnim misijama", da mu neko slučajno ne bi zamerio da vodi "patriotsku politiku", kojom je ratnih devedesetih terorisao sve oko sebe.

U jednom od svojih skorašnjih napada mržnje prema Srbima (na Trećoj međuvladinoj konferenciji Evropske unije i Srbije), preobraćeni Aleksandar Vučić se u "neformalnom" delu opet ružno našalio sa sopstvenim narodom pa je rekao: "…Srbi se uvek pitaju ima li života na Marsu!". Istina, kakav im je život u njegovom režimu, ne bi bilo čudo da na Marsu ima više života nego u Srbiji.

Srbe koji su nakon raspada Jugoslavije ostali da žive u novostvorenim državama, dakle, van granica Srbije, Vučićev režim tretira kao robu kojoj je istekao rok: daje ih po bagatelnoj ceni ili ih velikodušno poklanja šovinističkim koalicijama u regionu, koje ih sistematski, godinama, brutalno asimiluju ili proteruju.

Ne postoji država na evropskom kontinentu, a verovatni ni u svetu, koja se na ovaj način odriče svoga naroda i koja ga na ovaj način ponižava. Dana 31. maja ove godine, član Predsedništva Bosne i Hercegovine iz Republike Srpske, Mladen Ivanić, službeno je obavestio Vladu Srbije i njenog premijera da se Srbi u BiH osećaju usamljeni i da strahuje od nastavka preglasavanja u organima BiH, koje je počelo odlukom o popisu, kao i od ugrožavanja nacionalnih interesa Srba u BiH.

Federacija BiH je etnički očišćena od Srba, a Sarajevo (gde je pre rata živelo 150 hiljada Srba) u tome je najdrastičniji primer. U mnogim sarajevskim naseljima, čak i nakon nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma, provedeno potpuno etničko čišćenje.

Tako, na primer, samo u jednom naselju (kod Ilidže), koje je pre rata bilo gotovo sto odsto srpsko, danas nema nijednog Srbina. U većini sarajevskih škola nema nijednog srpskog đaka, a Srbi su svedeni na minimalan procenat i u administraciji FBiH!

U institucijama FBiH zaposlen je minimalan broj Srba, jer se se u praksi ne poštuje ustavna odredba o proporcionalnoj zastupljenosti. Prema zvaničnim podacima institucija BiH, od ukupnog broja državnih službenika u FBiH, 66,54 odsto čine Bošnjaci, 26,19 odsto Hrvati, a svega 4,26 odsto Srbi.

Ali, umesto prave, oštre, državničke reakcije, koja bi upozorila predsednika predsedništva BiH, Bakira Izetbegovića, na posledice ovakvog stanja (uz pozivanje na okolnost da je Srbija garant Dejtonskog mirovnog sporazuma), Vučić se samo zahvalio Ivaniću na informacijama i lakonski konstatovao da „…Srbija želi dobre i najbliže odnose sa Bosnom i Hercegovinom…". Tačnije, da ga pitanje diskreditacije bosansko-hercegovačkih Srba uopšte ne zanima!

Nepunih tri nedelje nakon Ivanićevog očajničkog apela da Srbija nešto učini, dakle, 19. juna ove godine, uoči potpisivanja nekakve besmislene Deklaracije o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja sa Hrvatskom, Vučić je opčinjen lažnom predstavom o sopstvenoj važnosti, citirao samog sebe(!), pa je rekao: "…Što ja kažem, da češće Hrvati uđu u srpske cipele, a Srbi u hrvatske, čini mi se da bismo se bolje razumeli…"

Srbija i Hrvatska imaju nerešene probleme granične linije, sukcesije, pitanja privrednih društava, pitanje dugova, prava manjina i nestalih…Ali, Vučić bi najradije da se o tome uopšte ne govori. Posebno ne o povratku prognanih Srba iz Hrvatske u svoja rodna mesta, tamo gde su njihovi preci živeli vekovima.

Nije to pomenuo, jer bi se onda otvorilo pitanje njihove privatne imovine, koja se procenjuje na oko 30 milijardi evra (o čemu vrlo precizne podatke ima Dokumentacioni centar "Veritas"  koji vodi bivši sudija iz Zadra, Savo Štrbac).

Umesto svega toga, Vučić je Srbima iz Hrvatske zabio nož u leđa i prihvatio "kompromisno rešenje" u Briselu (18. jula ove godine), kojim je moguće na zahtev Evropske unije, da Srbiji bude oduzeto pravo da sudi hrvatskim ratnim zločincima (nezvanično, sve to u zamenu za otvaranje dva pregovaračka poglavlja sa Evropskom unijom!).

U pokušaju da opere svoju gadnu biografiju iz devedesetih, Vučić je spreman na sve, pa i da Srbima nanovo smesti ulogu kolektivne krivice zbog raspada prethodne države. Hrvatski "dragovoljci" izgleda nisu shvatili da im je Vučić učinio veliku uslugu, pa su tokom popodneva i večeri (19. jula) podigli medijsku galamu na najviši nivo, tražeći od svoje vlade da ispita "mogu li hrvatski branitelji normalno da prelaze granicu sa Srbijom". I odgovor je stigao: mogu naravno, svaki hrvatski "dragovoljac" je draži Vođinom režimu od naivnih Srba koji su devedesetih poverovali i njemu i njegovim tadašnjim vođama i krenuli u bratoubilački rat.

Takve Srbe, Vučić danas proganja ili ih, kao u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a posebno na Kosovu i Metohiji, proglašava za kriminalnu, buntovničku, antievropsku i anticivilizacijsku grupaciju. Optužuje ih, kad god mu zatreba, kao da je u pitanju neka nova zaverenička "Crna ruka", koja mu radi o glavi.

Ali, kao i u svakom monstruoznom scenariju, sve je sasvim suprotno od toga: Vučić radi na tome da preostale kosovsko-metohijske Srbe sasvim preda albanskom režimu u Prištini, da bosansko-hercegovačke Srbe ostavi na milost i nemilost takozvanim "federalnim" vlastima i američkoj okupacionoj administraciji, a da Srbe u Hrvatskoj zauvek izbriše sa spiska prioritetnih političkih pitanja. Istu sudbinu je namenio i Srbima u Albaniji, Makedoniji, Rumuniji i Mađarskoj.

O Srbima u Crnoj Gori, koji imaju sva prava da zahtevaju da budu konstitutivni narod, Vučić govori kao o nacionalnoj manjini! Njemu i njegovim političkim i kriminalnim pokroviteljima iz bratske države, nikako ne odgovara da se neko previše deklariše kao "crnogorski Srbin", da ne bi povredili osetljive evroatlanske uši.

Zato je negde i smišljena ideja o formiranju nekakve, na prvi pogled, nepolitičke grupacije Srba u Crnoj Gori, koji sada traže status nacionalne manjine. Da bi projekat minimiziranja Srba u Crnoj Gori sasvim uspeo, Vučić se u Srbiji bavi promocijom prava crnogorske manjine u Srbiji, čiji broj ni u kom slučaju ne može da se upoređuje sa brojem i značajem Srba u Crnoj Gori.

Cilj je da se "izjednače" obe zajednice kao manjinske. To bi zadovoljilo oba režima, i onaj u Podgorici i ovaj u Beogradu, jer bi tako bili bliže anacionalnoj ideologiji NATO pakta kome ne trebaju nikakvi "istorijski narodi" nego sluge pokorne, bez mozga, dostojanstva, slobode i istorijskog pamćenja.

Repulike Slovenija je još 1992. godine izbrisala iz registra građana čak 25.670 Srba. Deo njih je, zahvaljujući tužbi Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, rešio svoj status i njima je određena i odšteta. Najveći broj njih još nije rešio to pitanje i nije sigurno da će u tome i uspeti.

Srbi su u Republici Sloveniji najbrojnija nacionalna grupacija sa prostora nekadašnje Jugoslavije, ali danas imaju manje prava nego veoma uticajna gej-zajednica u ovoj nekadašnjoj jugoslovenskoj republici!

Mada već godinama pokušavaju da se izbore za status nacionalne manjine kako bi dobili sva ona prava koja im po evropskim pravnim standardima pripadaju, Srbi nemaju po tom pitanju podršku od vlasti iz Srbije. Posebno u zadnjih četiri godine, dok njome vlada autokratski Aleksandar Vučić. Nikada, tokom svog proteklog mandata, Vučić nije postavio pitanje slovenačkom političkom i državnom vođstvu u vezi statusa skoro 40 hiljada Srba (koji u toj državi čine oko 2 odsto ukupnog stanovništva).

A, kao što je poznato, dobijanje statusa nacionalne manjine za Srbe u Sloveniji višestruko bi bilo važno – to bi značilo i garantovano poslaničko mesto za predstavnika te zajednice u parlamentu, učenje srpskog jezika u školama, finansiranje iz budžeta Slovenije, prisustvo u javnom servisu putem emisija na srpskom jeziku…

Mada je dobijanje statusa nacionalne manjine utemeljenje u pravnom sistemu Slovenije, zahvaljujući Deklaraciji koju je Slovenija donela pod uticajem međunarodne zajednice, to ne funkcioniše.

Deklaracijom je predviđeno osnivanje posebnog saveta za pitanja novih nacionalnih zajednica. Savet je bio formiran, ali nije bio aktivan. Opet je izostala podrška od državnih institucija iz Srbije.

Vlastodržac u Beogradu pristaje na sve: da sa Slovencima formiramo poslovne klubove, da obostrano otvorimo vrata za turizam, kulturnu razmenu i ako treba i zajednički kosmički program, samo nije spreman da zatraži od Slovenije da ispita mogućnost da Srbima u Sloveniji, konačno daju status nacionalne manjine.

 

       Vučić poručuje Srbima: "Letujte u Albaniji!"

 

Uprkos tome što Srbi u okolnim državama danas nemaju nikakvu zaštitu od svoje matice, veleizdajnička misija Aleksandra Vučića ide dalje, pa je umišljeni Vođa krajem maja meseca ove godine, uoči posete Albaniji, bez imalo razmišljanja dao izjavu u kojoj tvrdi da položaj Srba u Albaniji "može da se poboljša" (kao da je već dobar, samo da ga još malo on i Edi Rama "dizajniraju"!).

Istovremeno, predstavnici Srba u Albaniji su jedva uspeli nekako da se dokopaju prilike da kažu nekim stranim medijima reč-dve o tome kako, ustvari, decenijama već nemaju nikakva prava i kako su izbrisani sa etničke mape ove zemlje!

Ipak, mimo Vučićeve volje, u ambasadu Srbije u Tirani, stigao je tokom njegovog boravka predstavnik skadarskih Srba Simo Hajković, koji je i predsednik pravoslavnog slovenskog Udruženja Sveti Vladimir iz Skadra, koji je rekao je prisutnima doslovno rekao da je "situacija mirna ali neizvesna" te da oni (Srbi u Albaniji) nisu zadovoljni svojim položajem, jer nemaju ni najmanje prava koja bi trebalo da ima jedna manjina, pa je počeo da nabraja: "…Nemamo školu na našem jeziku, nemamo naše novine, ne postoji nijedna televizijska emisija na srpskom, ne poštuje se nijedna međunarodna konvencija o manjinama…".

Zahvaljujući hrabrosti i upornosti jednog čoveka, Vučiću je u Tirani rečeno sve o lošem položaju Srba u ovoj zemlji, ali ta istina nije stigla do njegovih medija u Beogradu. Lično se potrudio da to ne bude bitna tema. Ali, činjenice su jače od njegove demagogije i prećutkivanja stvarnog stanja stvari. Srbi u Albaniji još čekaju zakon o nacionalnim manjinama, dok ih je više od 100.000 "nestalo" iz matičnih knjiga u Tirani, tako što su nazivani drugim imenima i preizmenima.

Prema popisu stanovništva iz 2011. godine, Srba u Albaniji zvanično ima samo 155, jer su manjine bojkotovale popis, a procenjuje se da Srba, samo u oblasti Skadra i Fijera ima više od 30.000! Status Srba u Albaniji je i dalje ravan statusu progonjenih zveri. Dramatična je njihova borba za očuvanje identiteta, izvornih imena i srpskog jezika.

A, majke Srbije nema da pomogne! Na njenom čelu sve sami veleizdajnici i kriminalizovana, primitivna i neobrazovana banda kojoj je važnije da poljubi skute arapskim šeicima nego da zaštite vlastiti narod u ovoj uvek problematičnoj zemlji koja je i danas sinonim za civilizacijsko dno.

Umesto da zbog svega toga odmah ponudi državnu pomoć Republike Srbije i da zatraži objašnjenje albanske vlade i njenog premijera Rame, Vučić je ponudio Srbima iz Albanije "olakšice" prilikom dobijanja srpskog pasoša! Da ih što lakše i bezbolnije iseli i tako pomogne stvaranju etnički čiste Velike Albanije!

Sprdajući se, očigledno, sa onima koje makar formalno predstavlja, poručio je Srbima iz Srbije: "…Letujte u Albaniji, na albanskom moru!". Ovaj njegov poziv, kao senzacionalnu vest, preneo je sa velikim čuđenjem zagrebački "Večernji list". U Srbiji, nijedan medij ovu njegovu skandaloznu izjavu nije smeo ni da pomene.

Istovremeno, dok Vučić "afirmiše" prijateljstvo sa Albanijom gde "brišu" 100.000 Srba, Srbi sa Kosova i Metohije polako postaju "dijaspora", zahvaljujući Vučićevim veleizdajničim poslovima. Tako je, prema poslednjem popisu stanovništva (2011. godine), broj stanovnika Kosova i Metohije iznosio 1.739. 825, ali bez tri opštine na severu ove srpske pokrajine (Leposavić, Zubin Potok i severna Mitrovica gde Srbi čine 100 odsto stanovništva). Od ukupnog broja popisanih, 92,93 posto čine Albanci, a 1,47 Srbi. Ova brojka "od oka", saopštena je javno i to pred međunarodnim posmatračima.

Nasilničkim metodama, Srbi iz ovih nepopisanih opština, danas su za Vučića njegovi najveći neprijatelji jer ni pod kakvim okolnostima ne žele da postanu deo albanske paradržavne administracije u Prištini. Vučić im se sveti na svakom koraku. Ali, i oni će se na kraju njemu revanširati.

 

       S verom u Boga, za Džumu, Rasima i Mehu

 

Podaci iz popisa stanovništva u Makedoniji iz 2002. godine, govore da Srba ima oko 37.000, ali je veoma perfidnom popisivačkom politikom "nestala" brojka od preko 50. 000 Srba! U međuvremenu je, navode, najmanje 15.000 njih je u očajanju zatražilo državljanstvo Srbije.

Ali se na srpski pasoš čeka unedogled. Vučić i makedonskim Srbima, umesto podrške da ostanu svoji na svome, nudi beskonačno dugo čekanje na srpski pasoš. Uprkos teškim administrativnim preprekama koje njegov režim pravi, u poslednjih četiri godina čak 15.000 zatražilo državljanstvo Srbije.

Ali, ako ne brine o srpskoj manjini u Albaniji i Makedoniji, Vučić sva čini da se muslimanska (bošnjačka) manjina u Srbiji oseća povlaštenom u svakom pogledu.

U decembru mesecu prošle godine, prilikom otvaranja škole i dijagnostičkog centra u Novom Pazaru, poveo je sa sobom i ambasadora Ujedinjenih Arapskih Emirata, Džumu Rašida, a događaju su prisustvovali i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić, gradonačelnik Novog Pazara Meho Mahmutović i još nekoliko naprednjačkih glavešina.

Hvaleći do nebesa svoje "arapske prijatelje", Vučić je prećutao da je ovaj događaj bojkotovao predsedavajući Saveta ministara BiH, Denis Zvizdić kome se nije dopalo ime škole ("Sveti Sava"). Nezadovoljan što Novi Pazar i okolina ne liče ne Abu Dabi, Vučić je okupljenima rekao: "…Međutim, moramo još da radimo i da gradimo više, a to ne bismo mogli da nije vas koji ste verovali i u Džumu i u Rasima i u Mehu…"

Samo nedelju dana nakon ovog događaja, tokom svoje "balkanske posete", sa Vučićem se našao sada već bivši predsednik turske vlade, Ahmet Davutoglu, koji je od Vučića zahtevao da se "potpuno angažuje" u zaštiti muslimanske (bošnjačke) manjine u Srbiji, te da u vezi sa tim, "tesno sarađuje" sa federalnom vladom Bosne i Hercegovine, tačnije, Bakirom Izetbegovićem! Od koga to Vučić treba da štiti bošnjačku manjinu, koja deli potpuno ista prava sa Srbima?

Istovremeno, tokom 2015., pa sve do polovine 2016. godine, položaj Srba u Bosni i Hercegovini, postao je najgori od kako je potpisan Dejtonski mirovni sporazum. Stalni pokušaji diskreditacije Republike Srpske, umanjivanje broja "federalnih Srba".

Brišu Srbe iz Rumunije, upisuju Vlahe iz Srbije kao Rumune

Traje i potpuna ignorancija Vučićevog režima prema Srbima u Rumuniji, posebno od kako se dva puta u prošlom mandatu (poslednji put u oktobru prošle godine) sastao sa predsednikom rumunske vlade Viktorom Pontom, kome je rekao da je "pitanje Srba u Rumuniji odavno rešeno".

Istovremeno, Ponta je ohrabrio Vlahe na istoku Srbije da se javno deklarišu kao Rumuni, čemu se jedan deo njih, koji su lojalni Republici Srbiji, usprotivio. Traje pravi rat između dve frakcija Vlaha na istoku Srbije, dok Srbi u Rumuniji postoje tek kao statistički podatak, ili, još gore, kao pogrešan statistički podatak, jer se broj autohtonih rumunskih Srba uvek krio, pa i danas, kad je Rumunija članica Evropske unije, on još uvek nije poznat. Popisivači u Rumuniji rade isto ono što rade i u drugim okolnim državama: umanjuju broj Srba ili ih asimiluju i popisuju kao Rumune.

Pre samo dvadeset godina, Srba u Rumuniji je bilo više od 30.000. Danas ih ima tek negde oko 15.000, sa tendencijom potpunog nestanka. Nemamo dovoljno đaka za naše srpske škole i srpsku gimnaziju „Dositej Obradović" u Temišvaru i moguće je da će jedna od najstarijih gimnazija u ovom delu Evrope, biti ugašena.

 

    A 1. Srbi širom sveta

Žalosna je i istorija Srba u zemljama u najbližem okruženju izvan bivše Jugoslavije. Iako su oni nekada činili većinu u velikom broju naselja u Mađarskoj, čak do Sentandreje, koja se nalazi severno od Budimpešte, njih danas u toj republici ima jedva 10.000, koliko ih živi i u Danskoj. Nekadašnja neformalna srpska prestonica u Mađarskoj, Sentandreja, skoro da više nema Srba, a ono malo njih sačuvano je isključivo u turističke svrhe.

Ne računajući zemlje nekadašnje Jugoslavije, izvan Srbije najviše Srba živi danas u Sjedinjenim Američkim Državama, njih oko milion (najviše u Čikagu i oko njega). Najviše potomaka srpskih iseljenika, međutim, živi u Turskoj: između 6 i 9 miliona današnjih Turaka ima nekog pretka srpskog porekla .

Zvanično, u ovoj zemlji živi oko 15.000 ljudi koji se osećaju i izjašnjavaju kao Srbi. Nijedna srpska vlada do danas nije postavila pitanje, kako ti Srbi u Turskoj žive i koja su im prava uskraćena. Sa druge strane, Turci su u Srbiji (još u vreme socilazima) dobili sve na svom jeziku, od pisma, jezika, medija, do svih drugih pripadajućih prava.

U Ukrajini danas zvanično živi samo oko 1.000 Srba i svi oni su ekonomski migranti iz 20. veka. Poređenja, na malenoj Malti živi oko 2.000 Srba. U 18. veku, u doba carice Katarine Velike u Ukrajini, tada delu ruskog carstva, živelo ih je deset puta više, ali su se brzo stopili sa jezički, verski i kulturološki bliskim Ukrajincima i Rusima.

Od evropskih zemalja izvan prostora bivše SFRJ, najviše Srba živi u Nemačkoj, njih preko 700.000. Srbi su se u nekoliko velikih talasa iseljavali u 20. veku, a krajnje destinacije bile su im, osim pomenute Nemačke, još i Austrija (oko 350.000 srpskih iseljenika i njihovih potomaka), Švajcarska (200.000), Francuska i Švedska (po oko 120.000), Ujedinjeno Kraljevstvo (80.000)…

U državama Zapadne Evrope, u koje su se Srbi, uglavnom, iselili tek u 20. veku i najviše iz ekonomskih razloga, domaćini su obezbedili o svom trošku obrazovanje dece iseljenika o maternjem jeziku, književnosti i istoriji. To je za većinu Srba u najbližem okruženju, u zemljama u kojima već vekovima borave, nedostižan san.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije