ASIMILACIJA KOSOVSKO-METOHIJSKIH SRBA KROZ ALBANSKE INSTITUCIJE UZ AMINOVANJE VLASTI SRBIJE!!?

 

Dok sa TV ekrana vlastodršci u Srbiji i njihovi izaslanici na sav glas proslavljaju sopstveno „zalaganje" za interese srpskog naroda u južnoj srpskoj pokrajini, istovremeno sa uzročnicima stradanja, albanskim separatistima i njihovim zločincima, vode pregovore čineći im do skoro nezamislive ustupke na štetu tog istog naroda. I ne samo to već imenuju i kadar u srpskim redovima koji će činiti sve suprotno od onoga što od njih čujemo.

 

                         Ivan Maksimović

 

Od okupacije NATO pakta 1999. godine , srpski narod na Kosovu i Metohiji sam se borio za svoj opstanak. Vraćajući i osnivajući institucije koje će mu pomoći u organizovanju života i istrajnosti da opstane. Zavidne mogućnosti su ostvarene, uprkos čestom protivljenju i srpskih državnih vlasti. Mahom su proradile škole i opštinska administracija. A onda su se vratili oni koji su znali da će svojim metodama i računajući na dobroćudnost izmučenog naroda, moći da se "ostvare". Za to im je bila potrebna podrška vlasti te mahom prilaze strankama, vladajućim naravno.

"…Dok je na vlasti bio SPS uglavnom su svi bili članovi SPS-a. Kad je pobedio DOS, svi su prešli u DOS. Zatim su postali članovi Srpske radikalne stranke, pa DSS-a, DS-a, JS-a…Kad su počeli da se organizuju izbori na KiM od strane novoformiranih albanskih kvazi-institucija naprasno smo dobili članove SLS-a, pa onda i članove ‘Srpske liste’ i na kraju članove Srpske napredne stranke (SNS). I kad su sa grbače Srba sjahali Albanci uzjahali su janjičari…" zaključuje sagovornik Magazina Tabloid.

Njihov život danas opisan je jednostavnom izjavom Srbina iz Kosovske Kamenice, varošice koja se oslanja na Bujanovac, Vranje i Leskovac, o kojoj će biti reči u ovom tekstu:

"…Mi, Srbi na KiM uvek smo bili pod nekim pritiskom. Kad je taj pritisak dolazio od naših vekovnih neprijatelja Albanaca opirali smo se na različite načine. Taj pritisak smo doživljavali kao nešto normalno pa smo katkad gunđali, katkad govorili a bogme ponekad ćutali i trpeli.

Od najnovije okupacije 1999. godine Albanci su nas kidnapovali, ubijali iz zaseda, maltretirali a onda se zasitili i prestali. Sad nas povremeno maltretiraju preko institucija koje grade ali se nad nama nadvilo novo zlo, zlo iz našeg naroda. Narasla je nova generacija kojoj ništa sem novca nije sveto. E, takvi danas preuzimaju institucije i što uz pomoć Albanaca, što uz pomoć novca države Srbije prete da bace pod noge svu borbu za opstanak od 1999. do sada i da nas definitivno dokusure. Ono što vekovima nije uspelo Albancima uspeće poarbanašenim Srbima bez morala, znanja, sposobnosti, pa ni elementarne kulture…".

Vlast koja omogućava „superiornost" kroz strahovladu, iako tek na lokalnom ili nivou određene institucije, glavni je pokretač i snaga beskrupuloznih bandita kojima na koncu to uvek obezbeđuje vrhovna vlast, vladar. U ovom slučaju – „vrhovni Vođa" srpskog naroda, Aleksandar Vučić. Osnivač i guru "Srpske liste" koji u društvu sebi sličnih na KiM kroz nasilje, strah i mržnju ka i najmanjem otporu, obezbeđuje podršku za sopstveni položaj.

U okviru priprema za održavanje kvazi-izbora na KiM, a na opštem nivou kako je to dogovoreno u Briselu, ukinute su srpske Opštine i formirani Privremeni opštinski organi kojima je, uzgred, validnost istekla posle tri meseca kada je Skupština bila dužna da po Ustavu raspiše nove lokalne izbore što ni posle 3 i po godine nije učinjeno.

Po osnivanju "Srpske liste" kojom je SNS (čitaj Vučić) želela da uspostavi kontrolu na terenu putem ljudi koje je uhlebila u srpskim ali i kvazi-institucijama albanskih separatista, članu stranke Jedinstvena Srbija, Milošu Filiću je, prema koalicinom dogovoru, pripalo mesto predsednika privremenog organa opštine Kosovska Kamenica.

Pomenuti Miloš Filić je sin Branimira Filića, predsednika Opštine do 1999. godine koji je odmah po dolasku NATO snaga i UN misije prodao svoju imovinu, kuću i, kako ovde kažu, "oteti stan" i odselio se za Niš da bi nešto kasnije došao u Vranje i to na mesto operativca BIA-e.

Tvrde upućeni da je stariji Filić, na mestu operativca BIA-e jedino efikasno postizao da svojim rođacima „omogući nesmetano bavljenje kriminalom" kao posrednicima u poslovanju srpskih sa albanskim biznismenima svih nivoa i vrsta.

Za vreme bombardovanja, Miloš Filić je svake noći je, kažu upućeni, „operisao" po Kosovskoj Kamenici opremljen automatskim oružjem upadajući u albanske kuće i stanove, pljačkajući ih a onda i paleći. Imao je samo 15 godina ali je bio „prvoborac" sa grupom vršnjaka. Zbog njegovih aktivnosti preko 60 Srba u opštini je ubijeno u znak osvete. Mali je porastao, završio srednju školu i upisao pravni fakultet koji nikad nije završio ali živimo u vreme koje nas uči da je, izleda, tako i bolje".

Pod velikim pritiskom ljudi koji ovde žive i rade, sa mesta predsednika privremenog opštinskog organa opštine Kosovska Kamenica pre nekoliko meseci Miloš Filić je smenjen a na tu poziciju imenovan je član SNS-a, Slađan Jordanović.

Tokom medijskog haosa izazvanog opasnim cirkusom na šinama poznatim kao "Crkveni voz" i potonjom navodnom „odbranom potpornog zida" u Kosovskoj Mitrovici januara ove godine, kada je pažnja javnosti bila usmerena na te događaje, usledila je „kruna bezakonja" vlasti iz Beograda, kako ovde kažu.

Filića je Marko Đurić ugovorom o delu, a pod maskom inicijative Kancelarije za Kosovo i Metohiju, van svih zakonskih propisa što ovoj instituciji nije ni malo strano, privukao nezvaničnom, polukriminalnom ali brutalnom miljeu koje je Srpska napredna stranka razvila na Kosovu i Metohiji od dolaska na vlast. Filić je vraćen na mesto predsednika privremenog organa Kameničke Opštine ali pod uslovom da „promeni boje svog kluba" Palmine Jedinstvene Srbije i zaigra za SNS. Filić je to, naravno, prihvatio. Uslov je uobičajen jer Aleksandar Vučić ne podnosi da bilo ko, ako nije član njegove stranke bude na iole uticajnom mestu, pa makar se radilo i o nekom zabačenom selu.

Ipak, promena nije protekla glatko. Izneveren od svoje stranke, neočekivano smenjeni predsednik privremenog organa Slađan Jordanović, ušao je u otvoreni sukob sa Markom Đurićem jer je zahtevao da umesto Filića budu uhlebljeni neki drugi stranački aktivisti koji su krvožedno čekali svojih pet minuta vlasti na tronu ove varošice i njenim izmrcvarenim Srbima nad kojima ovde jedino mogu imati vlast.

Miloš Filić je istovremeno i odbornik opštine Kamenica ispred separatističkih kvazi-institucija. Pozicija mu je donela prilično dobar deo kolača lokalne vlasti jer je „u ovdašnjim školama po sopstvenom nahođenju menjao i imenovao kadrove po podobnosti, ne po stručnosti. Gde god je mogao zaposlio je svoje ljude" što u okruženju u kome za Srbe kod Albanaca posla nema a od državnih institucija jedino škole i, simbolično, opštinska administracija još uvek funkcionišu, i te kako mnogo znači.

Marko Đurić se nije složio sa takvim mišljenjem, čak ga nije ni zanimalo te duboko revoltirani ovakvim potezom i njegovom samovoljom, više članova stranke napustilo je naprednjački tabor. Zbog čega je onda vlast tako istrajna u Filićevom slučaju?

Poznajući narav aktera o kojima govore žitelji Kosovske Kamenice razlog regrutovanja kadrova sa izraženim kriminalnim dosijeom objašnjavaju namerom Marka Đurića „da iz državnog budžeta plaća ljude na terenu da rade i lobiraju za račun SNS-a pred predstojeće predsedničke a možda i parlamentarne izbore. Baš takvi ljudi koji ne prezaju ni od čega, garant su pribavljanja glasova ovoj stranci" što je već dokazala ne samo na Kosovu i Metohiji već i u ostatku Srbije.

Nakon što je na zahtev ovdašnjeg naroda smenjen pa od Đurića vraćen na mesto predsednika privremenog organa, Filić je i dalje ostao odbornik albanske „opštine" a njegova uprava nad Školskim odborima u najmanju ruku je krajnje avanturistička.

Tako je u Osnovnoj školi „Desanka Maksimović" nekoliko puta menjao Školski odbor dok ga nije podesio da glasa za direktorku Jadranku Vasić, rođenu Nikolić.

Njen suprug, Negovan Vasić, profesor geografije u Gimnaziji od 01. septembra 2016. godine nalazi se na mestu direktora Osnovne škole „Desanka Maksimović", imenovan od strane kvazi-institucija kosovskih separatista. Tako je udešeno da bračni par vodi jednu školu a svako od njih na čelu po jednog od sistema.

„Uz pomoć Dalibora Jevtića, tzv. ‘ministra u kosovskoj vladi’, renoviraju gotovo sve školske zgrade. Svaki projekat koriste da se ‘ugrade’ , da zapošljavaju ili otpuštaju, reketiraju i otimaju a nastavnici škrguću zubima ili ćute ali i dalje iz straha od gubitka posla, podržavaju" kaže naš sagovornik i dodaje kako je brat Jadranke Vasić, Dejan Nikolić, kao srednjoškolac bio sitan diler droge dilujući uglavnom „travu"vojnicima KFOR-a.

Dejan je predavao Geografiju u Gimnaziji a kada su mu prosvetne vlasti to zabranile jer nije imao neophodno obrazovanje i stručnost, izdejstvovao je sebi mesto direktora Gimnazije ispred kvazi-institucija separatista pomažući im da i tu ustanovu podvedu pod svoj uticaj.

Poslušni profesori lako se nađu na spisku za evro koji isplaćuju separatističke vlasti a nad čime Nikolić ima vlast da raspolaže. Ako neko pokaže mrvu nelojalnosti ili kritičke misli, odmah biva izbrisan sa spiska. Oni malobrojni preostali časni profesori ne smeju da se pobune jer Nikolić ne preza ni od fizičkog zastrašivanja. Pored jedne profesorice je na ulici prošao kolima u punoj brzini, drugoj je odlazio kući, na vrata, pretio.

Zajedno sa zetom Negovanom Vasićem i Dragišom Savićem, muževima njegovih rođenih sestara, mesečno uberu od reketa radnika oko 5 hiljada evra koje dele sa predsednikom separatističke "opštine Kamenica", Albancem Begzadom Sinanijem. Pred izbore se uglavnom posvete ucenjivanju i to primaoca socijalne pomoći prisiljavajući ih da im daju glas.

Negovan Vasić je osuđivan za šverc cigareta, zaposlen je kao direktor ispred paralelnih institucija separatista u Osnovnoj školi u Strezovcu  , profesor Geografije, takođe član SNS. I njemu je svojstvena pretnja u situacijama kada deci svojih prijatelja ne mogu regularnim putem da obezbede dobre ocene ili uspeh.

Dragiša Savić je još jedno šarenilo u kompoziciji gotovo nestvarnih likova. Do skora je bio, kako kaže naš izvor, „polupismen čovek, instruktor vožnje". Učešće u albanskim paralelnim institucijama donelo mu je uticaj koji ga čini „dodatnim predsednik Opštine Kamenica" po sistemu separatista. Kako je i njegov slučaj primer čoveka sa potpunim nedostatkom stručnosti on obavlja funkciju „službenika departmana za obrazovanje" u tzv., „kosovskom sistemu" ali i člana privremenog opštinskog organa opštine Kosovska Kamenica u sistemu Republike Srbije.

Kolaž ne bi bio potpun bez pominjanja Nebojše Simića. Sa KiM je izbegao 1999. godine da bi se u svojstvu „povratnika" vratio u velikom stilu. Ispočetka kao profesor hemije u Tehničkoj školi, a kasnije istovremeno i direktor te iste škole ispred paralelnih „kosovskih institucija". S obzirom na svoje slobodno vreme i kapacitet kojima je procenio da poseduje, osnovao je Nevladinu organizacije „Centar za depolitizaciju kosovskog društva". Skup ovih aktivnosti pomaže mu da sa svim pomenutim akterima „obrće novce odobravajući projekte onima koji pristaju da mu od toga vrate polovinu".

Izlaz iz ovakvog stanja gotovo se i ne vidi. Kao preporuka može se uzeti reklamni natpis iz Sarajeva, već dugi niz godina aktuelan na društvenim mrežama: „Advokat Alija Zaklan u dvorištu".

Vreme vapaja za pravdom, u kome se bezakonje zacarilo naspram izrazite nemoći sasvim običnog čoveka, kao da neku od ovih reči nameće za moguće rešenje…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

GUBITAK VOLJE, SNAGE I MORALA: KOSOVSKA MITROVICA I PRLJAVE IGRE I PODVALE U ODANOSTI REŽIMU!??

 

Nedavno rušenja potpornog zida na obalama Ibra u Kosovskoj Mitrovici, iskorišćeno je za nove podvale i prljave igre Srpske napredne stranke. Vučićev gej-činovnik, Marko Đurić, dobio je zadatak da zaposli jedan broj ljudi koji su potrebni za popunjavanje vladajuće stranke u lokalnim opštinskim strukturama ali i na višem nivou.

Ko su naprednjački kadrovi na severu Kosova i Metohije i kome prete i koga prebijaju Vučićevi batinaši predvođeni Zvonkom Veselinovićem?

 

                N. Božović

 

Kao i svaki režim na izdisaju, i Vučićev režim je krenuo da popunjava mesta u državnoj birokratiji, čak i tamo gde države Srbije tako reći nema. Tako je, na primer, uz pritisak od strane Kancelarije za KiM  i van svih zakonskih propisa u lokalnoj upravu u Kosovskoj Kamenici zapošljen Miloš Filić na poslovima za koje će primati mesečnu platu oko 60.000 dinara. Inače, Filić je dosadašnji predsednik opštinskog odbora stranke Jedinstvena Srbija u ovoj opštini. Uslov je bio da Filić promeni stranački dres.

Istovremeno, na posao je vraćen i Radenko Nedeljković, bivši načelnik Kosovskog okruga razrešen još 2013. godine kad i svi koji su se protivili albanskim izborima.

Oktobra 2014. odeljenje Upravnog suda u Nišu poništilo je odluku Vlade Srbije o njegovom razrešenju. Ipak on nije vraćen na posao sve do pre nekoliko dana, u vreme buke oko zida a "pripreme" su izvedene nekoliko dana ranije. On je sada u poziciji da ne sme da kritikuje vlast jer rizikuje posao.

Tako su i drugi ućutkani i dodatno dovedeni ljudi koji će biti još poslušniji režimu pa se postavlja i pitanje – zašto im je to potrebno? Verovatno spremaju neko još veće zlo.

Ovo liči na pripreme za nešto veće jer je u to vreme u Kosovsku Mitrovicu stigao i Zvonko Veselinović sa 15 do 20 batinaša u atomobilima sa BG i NS oznakama. Tokom dana se svi ponašaju kao po instrukcijama. Izuzetno su ljubazni, izbegavaju svaki preki pogled koji im je upućen, okrenu glavu u stranu ili spuste pogled.

Javno nije bilo većih problema, to jest nikakvih sa njima. Čudno je to što se desilo da baš u to vreme, noć uoči dana kada je počela izgradnja novog potpornog zida, izbio je požar u prostorijama novoosnovanog Udruženja "Otadžbina". To Udruženje osnovali su bivši protivnici albanskih izbora i pre svega bivši članovi DSS-a na čijem je čelu Marko Jakšić bez obzira što se Slaviša Ristić pominje kao narodni poslanik koji je koristio te prostorije.

Požar je izbio u zgradi odakle se na 15 metara nalazi redovna kontrola kosovske policije i italijanskih Karabinjera. Vatrogasci su na 200 metara ravno niz ulicu odatle a kasnili su pola sata. Oni su pod albanskom kontrolom od aprila 2014.

A, gradonačelnik, pod čijom su oni upravom, pri "kosovskom sistemu" je Goran Rakić koji je i sam bio zaposlen u ovoj službi. Istog dana pronađene su dve bombe koje su odvukle pažnju javnosti sa požara. Jedna bomba pronađena je na mesto kod vodovoda u severnom delu Kosovske Mitrovice, čiji je direktor takođe bio Goran Rakić.

Njegova povezanost sa SNS kriminalcima i batinašima nije ništa novo. Ta povezanost je zapravo kontrola u pod kojom ga oni drže pa čak i tuku. Desilo se da je Milan Radojičić, kum Zvonka Veselinovića, Rakića šamarao ispred "male pošte" u glavnoj ulici u gradu. I to u sred bela dana, nešto posle podneva. Šamarao ga je "vaspitno", da ovaj shvati da ne može ništa na svoju ruku jer je ovaj išao sam na neki sastanak sa Albancima u južnom delu grada. Naravno, ljudi su to posmatrali što i jeste bila Milanova namera.

Veselinović je još pre poslednje Vučićeve posete Kosovskoj Mitrovici, početkom aprila 2016., zaustavio neke od vatrenijih pobornika politike očuvanja Kosova i Metohije i javno upozorio da se manu bilo kakvih protesta tokom Vučićeve posete te da će on lično sve to regulisati ako ih uopšte bude. I nije ih bilo.

Marko Jakšić misli da je povod tekst koji je on napisao a koji je objavljen dan pre izbijanja požara. U tekstu je govorio o Vučićevom kukavičluku još od ranije a Rakića nazvao "običnim vatrogascem".

Teško da je to razlog, ja ne verujem da jeste, jer su u Kosovsku Mitrovicu oni ćelavci došli nekoliko dana pre toga i to uvek znači da su tu zbog nečega već isplanirano. Ali ovde je najzanimljiviji deo te njegove pretnje da oni (Veselinović i Vučićeva ekipa koja ovde redom tuče i proganja) znaju da najveći otpor pruža DSS da bi "I njihove prostorije mogle da izgore".

A, to su upravo prostorije koje i jesu izgorele i to dva tri dana po njegovom dolasku u Kosovsku Mitrovicu, u društvu batinaša. Nešto pre toga osnovan je pokret "Otadžbina" pa će pre biti da je razlog želja da ih svakako i do kraja ućutkaju jer imaju oni još dosta posla oko izdaje u KM. Jakšić je ovo vrlo ozbiljno shvatio rekavši da je to "Vučićev potpis" i dodao da upozorava javnost Srbije da ukoliko se njima ili njihovim porodicama nešto desi, iza toga stoji Aleksandar Vučić.

I Slaviša Ristić je optužio Vučića i rekao da "niko ne može da nas ubedi da ovde instalacije uvek zakažu u po ponoći". Zvaničnih izveštaja nema, kosovska policija ćuti a zanimljivo je da je na proslavi punoletstva deteta (mislim da je sin u pitanju ali nisam siguran) portparola Kosovske Policije, Željka Bojića, počasni gost bio i njegov prijatelj Zvonko Veselinović koji je samo tim povodom došao u Kosovsku Mitrovicu. Još ranije, Veselinović je u razgovoru sa svojim ljudima rekao da on zna kada ovaj režim padne da i njega čeka metak (zbog svega što je za njih radio).

Srbi u Kosovskoj Mitrovici počinju da se "pravdaju" što su ikada i branili most. Opada moral, opada volja, ljudi su deprimirani.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OTIMAČINA NA OČI UN I VLASTI SRBIJE: UZURPACIJA I PRODAJA U BESCENJE IMOVINE SRBIJE NA KOSOVU I METOHIJI!!

 

Za tri decenije Srbija je u Kosovo i Metohiju uložila 17,6 milijardi dolara. Samo imovina 1.358 preduzeća koja se sad privatizuju, a pripadaju srpskim firmama, procenjuje se na više od 1,5 milijardi dolara. Uzurpirano je čak milion katastarskih parcela obradivog zemljišta, livada i šuma koje vrede 50 milijardi evra. O životno važnim pitanjima srpskih interesa na KiM piše publicista Branislav Gulan.

 

               Branislav Gulan

 

Srpska nepokretna imovina čini čak 58 odsto imovine na KiM. Srbija je do sada vraćala dugove (ostalo je oko 1,2 milijarde dolara) iako nije ubirala sredstva od poreza na Kosovu i Metohiji.

Zbog prodaje u bescenje, često i po desetostruko nižoj ceni od realne, po ovom osnovu je sakupljeno tek nešto više od 265 miliona evra. Dok se još uvek u svetu rešava sudbina Kosova i Metohije, očigledno da je obavljena privatizacija bila nelegalna! Legalizuje se diskriminacija i etničko čišćenje 50.000 prognanih radnika Srba i drugih nealbanaca.

Srbija nije učinila dovoljno da zaštiti imovinu svojih firmi kako na KiM tako i u bivšim jugoslovenskim republikama. Član jedan Evropske konvencije imovinu proglašava svetinjom! Jedna trećina stanovništva na KiM živi ispod granice siromaštva. Na KiM se nalazi 15,7 milijardi tona uglja što može da se eksploatiše dva veka! Ekonomisti predlažu da se KiM proglasi zonom slobodne trgovine!

 

       Imovina bez zaštite

 

Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti predviđa mandat Ujedinjenih nacija koji je u skladu sa pravnim sistemom UN i međunarodnim pravom. Dakle, ona ne predviđa niti je pravno moguće bilo kakvo učešće UN u promeni svojinskih pava na Kosovu i Metohiji.

To znači da se zatečena, to jest, stečena svojinska prava države, drugih javnih subjekata, pravnih i fizičkih lica ne mogu menjati bez njihovog izričitog pristanka, ni u toku mandata misije UN. Suprotno takvim stavovima, imovina na Kosovu i Metohiji je već promenila vlasnike...

Veliki deo imovine i srpskih firmi koji se tamo nalazi je – PRIVATIZOVAN!. Znači UNMIK je samovoljno i protivno Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, a pod izgovorom da tom imovinom “upravlja“, uzurpirao svojinska prava i vlasništvo nad nepokretnostima, preduzećima…

Privatizacija na Kosovu i Metohiji je maskirana “u zakup od 99 godina“, nije legalna i ne bi smela da proizvede bilo kakve pravne posledice za Srbiju i njene organe, bez obzira kakvo će na kraju rešenje biti za KiM. Dakle, imovinska prava svih moraju biti zagarantovana bez obzira na konačno rešenje.

Sem javnih preduzeća: Pošte i Telekoma, Kosovske elektroenergetske korporacije, Železnica Kosova (koje se sad zovu Železnice UNMIK-a) i komunalnih preduzeća, 90 odsto nekadašnjih društvenih preduzeća na Kosovu i Metohiji ne radi.

Inače, samo knjigovodstvena vrednost Železnica Srbije na KiM računajući tu dakle infrastrukturu i vozna sredstva premašuje 206 miliona evra. Tržišna vrednost je višestruko veća, jer bi u realnu “cenu“ trebalo uračunati i pozamašne pare utrošene u kapitalne remonte pruga i stanica devedesetih godina prošlog veka, ali i štetu u vidu propuštenog prihoda od 1999. godine. Te stavke, kako su izračunali u Železnicama Srbije, mere se stotinama miliona evra.

Imovina srpskih Železnica na KiM uključuje, pored ostalog, i 330 kilometara pruga, 33 železničke stanice, 19 dizel lokomotiva, 15 dizel-motornih vozova, 570 teretnih i 45 putničkih vagona. Železnice Srbije i dalje izmiruju obaveze prema stranim kreditorima po osnovu zaduženja bivšeg ŽTP Priština. Reč je o dva zajma od 32,2 miliona dolara Svetskoj banci, 4,2 miliona kanadskih dolara Pariskom klubu, a EUROFIMI su do kraja 2005. godine izmirene obaveze od 1,6 miliona švajcarskih franaka, dok uskoro pristiže i novih 5,5 miliona franaka.

Slično je i sa većinom ekonomskih subjekata koji su nekada činili “Trepču“. Od kraja 2005. godine radi samo rudnik u Starom Trgu, ali tek sa trećinom kapaciteta, a “Feronikl“  u Glogovcu je dobio novog vlasnika, pa se očekuje njegovo pokretanje i da po obećanju zaposli 1.000 radnika. Nijedno od preostalih društvenih preduzeća u Prištini ne radi.

I pored obimnih investicija u popravku termoelektrana Kosovo A i B, struje i dalje nema dovoljno. Proizvodnja iznosi oko 750 megavata, dok potrebe, iako radi vrlo mali broj preduzeća, nekada velikih potrošača struje, premašuju 800 megavata.

Privatizacija na Kosovu i Metohiji obavlja se po principu stani-kreni, a u tom procesu Srbija se ništa nije pitala. Iz Privredne komore Srbije (PKS) je nekoliko puta traženo od Asocijacije privrednih komora u svetu, čiji je član i PKS, da pomognu da se preispita i obustavi nezakonita privatizacija preduzeća na Kosmetu. Jer, ta privatizacija se sprovodila bez prethodnog detaljnog utvrđivanja vlasništva.

Preduzeća su se privatizovala suprotno međunarodnim standardima, protivno Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 i direktno na štetu vlasnika preduzeća iz Srbije, koja je i najveći vlasnik kapaciteta na KiM.

Inače, privreda Srbije je za poslednje tri decenije u KiM uložila oko 17,6 milijardi dolara. U državnom vlasništvu Srbije su, prema podacima srpskog Ekonomskog tima za KiM, i broje ogromne nepokretnosti-24.500 hektara poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta, više od 1,4 miliona kvadratnih metara službenih zgrada, 145.000 kvadrata poslovnih i 25.000 kvadrata stambenih zgrada, 4.000 kvadrata objekata posebne namene, a svemu tome treba dodati i 750.000 kvadrata građevinskih objekata.

Još pre nekoliko godina samo ovaj deo državne imovine procenjen je na oko 220 miliona evra. No, tu je i vojna imovina sa svojim nepokretnosti i zemljištem, računajući i vojni aerodrom kod Prištine, a prema procenama samo ovaj deo imovine vredi oko 95 miliona evra.

Poslednjih 15 godina KiM su pod međunarodnim protektoratom, a pokušaji Beograda da zaštiti svoj ekonomski interes u tom delu zemlje nisu doneli značajnije rezultate .

Mora se ukazati na to da Srbija nije učinila dovoljno da zaštiti imovinu preduzeća, banaka i pojedinaca, kako na KiM, tako i u bivšim jugoslovenskim republikama. Tu zaštitu trebalo je da pokrenu u Savetu bezbednosti UN i Savetu Evrope.

U međuvremenu društvenu imovinu zatečenu na KiM prodale su Civilna misija UN (UNMIK), a izvršilac poslova je Kosovska poverilačka agencija (KPA). Prema informaciji kojima raspolaže Koordinacioni centar za KiM, do početka 2007. godine je na devet tendera prodato 145 preduzeća za ukupno 148 miliona evra. Preduzeća su prodavana daleko ispod realne cene, a kupovali su ih samo Albanci, ne obazirući se na vlasnička i potraživanja iz dužničko-poverilačkih odnosa preduzeća, fondova i banaka iz centralnog dela Srbije, Vojvodine i Crne Gore.

Prema podacima Narodne banke Srbije, ukupan dug Kosova i Metohije (KiM) 31. decembra 2006. godine iznosio je 1,18 milijardi dolara. Od 2002. godine Srbija je uredno otplatila 130,65 miliona dolara, dok prema podacima Pregovaračkog tima za KiM, Srbija dnevno za te dugove izdvaja 100.000 dolara.

Zvanični Beograd je još od početka 2002. godine nastojao da ukaže da je privatizacija na KiM pogrešno osmišljena i da će posledice biti teške i dalekosežne.

Uprkos tome KPA je sva preduzeća predviđena za prodaju oglasio društvenim, uključujući i ona koja su posle 1989. godine promenila vlasničku strukturu.

Tako je na primer, Fabriku zidnih tapeta “Fazita“ u Prištini davno kupio “Sintelon“ iz Bačke Palanke. Zaposleni radnici su dobili deonice, a Albanci su svoje deonice prodavali u Bačkoj Palanci. Međutim, za vreme najnovije privatizacije koju sprovodi KPA vlasništvo “Sintelona“ je ignorisano, pa je “Fazita“ ponovo prodata!

Posle insistiranja Beograda da se privatizacija na KiM može obavljati jedino uz puno poštovanje međunarodnih standarda i uz saglasnost i učešće Republike Srbije, kao najvećeg poverioca i vlasnika imovine na tom delu nekadašnje Jugoslavije, UNMIK je samo privremeno i na kratko bio zaustavio taj proces u oktobru 2003. godine .

Samo u protekle dve godine gotovo polovina društvenih firmi na KiM je prodata. Srbiji, osim dosadašnjih obaveza vraćanja dugova, nije omogućeno ni na koji način da učestvuje u privatizaciji. Ona to pravo nije dobila ni pored činjenica da je vlasnik firmi i njihovih nepokretnosti, kao i pravni naslednik bivše SRJ, odnosno Državne zajednice Srbija i Crna Gora. V

lada Srbije je više puta na adresu UNMIK-a ali i međunarodnih organizacija uputila oštre proteste, ocenjujući da je reč o nelegalnoj i kriminalnoj prodaji društvenih preduzeća, koja i dalje traje. Tako je krajem 2006. godine prodat nekad čuveni kosovski gigant “Feronikl“ koji je bio u stopostotnom srpskom vlasništvu.

Naime, Vlada Srbije je pre tri decenije u njegovu izgradnju uložila 300 miliona dolara, a novi vlasnik-kompanija “Alferon“  registrovana u Engleskoj ga je kupila za deset puta manju sumu.

U međuvremenu zvanični Beograd je pokrenuo široku kampanju, kako bi sprečio nameru UNMIK-a i Kosovske poverilačke agencije da prodaju i najveći gigant, Rudarsko metalurški-kombinat “Trepča“. Ovaj industrijski gigant, prema informacijama UNMIK-a e prodat zbog ogromnih dugova, koje “Trepča“ ima prema kreditorima, a čija je naplata dospela.

Među najvećim poveriocima je i grčka kompanija “Mitilineos“, koja potražuje 44 miliona evra. Procenjuje se da je u “Trepču“ uloženo oko milijardu dolara, na osnovu čega Vlada Srbije i polaže pravo na vlasništvo što UNMIK osporava, kao i u svim slučajevima do sada. Kad je reč o drugom gigantu kosovske privrede, Kosovskoj energetskoj korporaciji  , kako u ovom trenutku stvari stoje, UNMIK još uvek nije definisao energijom u KiM, pa se planira se izgradnja nove elektrane.

Uredba o privatizaciji na KiM koju je u aprilu 2005. godine proglasio Soren Jesen Petersen otišla je dalje u kršenju vlasničkih prava. Po tom dokumentu, nije neophodno da se utvrđuje poreklo vlasništva, već to može da se uradi i posle prodaje, sudskim putem.

Tako se legalizacije diskriminacija više od 50.000 prognanih radnika, Srba i drugih nealbanaca, a ostavljena im je nada da će im od 20 odsto sredstava dobijenih od prodaje preduzeća namenjenih akcionarima, biti plaćena simbolična nadoknada.

Jedan od uslova je da su u preduzeću radili na dan 22. marta 1989. godine i da imaju bar tri godine radnog staža. naravno, na spisku za nadoknadu nema Srba, jer ih nema ni u preduzećima, ali zato mogu da se žale Federaciji nezavisnih sindikata Kosova i Metohije.

Ovakvom privatizacijom legalizovano je etničko čišćenje na KiM.

Odgovorno je legalizovao UNMIK, a na kraju očekuje se da će proces privatizacije biti prebačen na nekog lokalnog aktivistu, Albanca, i na kraju niko neće odgovarati za postupke. Zvaničnici na KiM su uvek izjavljivali da se privatizacija obavlja u skladu sa preporukama UN, dok je ekonomska rekonstrukcija prepuštena EU.

Za prvih pet godina posle uspostavljanja međunarodnog protektorata u pokrajini, bila je završena privatizacija u samo pet društvenih preduzeća u vrednosti od 2,34 miliona evra. Tada su ugovori o prodaji još devet preduzeća u vrednosti u vrednosti 10,2 miliona evra čekala ratifikaciju Upravnog odbora agencije. Prema tadašnjoj proceni agencije bilo je ostalo još između 450 i 500 kompanija u društvenom vlasništvu u kojima je bilo zaposleno oko 18.000 radnika.

 

       Politička borba za vraćanje duga

 

Sredinom 2003. godine tadašnji ministar za privredu i privatizaciju u Vladi Srbije je govorio da je privatizacija privrede Kosova i Metohije moguća samo u dogovoru sa Srbijom. I tada su najveći problem bili dugovi kosmetske privrede poveriocima u Srbiji i inostranstvu koji su 1999. godine iznosili oko 1,4 milijarde dolara sad oko 1,2 milijarde dolara). UNMIK je tada planirao da “izvrši“ privatizaciju oko 35 društvenih i 65 javnih preduzeća, a da Srbiji ostanu dugovi!

U stvari da se imovina proda, a dugovi da se vrate na kraju, kada se podmire sve druge stavke, ako se ostvare neki privatizacioni prihodi…Tadašnji srpski ministar za privredu je predložio i formiranje registra poverilaca pre nego što se pristupi privatizaciji, dok bi radne jedinice srpskih preduzeća na KiM ostale i dalje njihovo vlasništvo-jer tu je privatizacija suvišna.

I Vlada Srbije je u to vreme u nekoliko navrata protestvovala zbog najave procesa privatizacije, ali bez rezultata. Pozivala se na poštovanje osnovnih vrednosti tržišne ekonomije, a UNMIK je svoje stavove i planove “završavao“ privatizacijom novoosnovanih preduzeća (iz imovine starih) koja bi se prodavala bez dugova.

Vlada Srbije je bezuspešno upozoravala da takav odnos prema imovini nije moguć bez saglasnosti poverilaca. Jer, u ovom slučaju dugovi privrede KiM ne pripadaju samo poveriocima u Srbiji nego i Svetskoj banci, Pariskom i Londonskom klubu poverilaca…

Na početku pregovora srpskih i kosovskih zvaničnika u Beču, početkom 2007. godine taj dug je iznosio oko 1,2 milijarde dolara, što iznosi oko šest odsto ukupnog duga Srbije koji je tada bio oko 18,5 milijardi dolara. Za vreme pregovora u Beču, obe strane-kosovska i srpska-kada je bila reč o dugovima insistirale su da dobiju pravo na njegovo vraćanje!

Taj nelogičan spor stručnjaci objašnjavaju tako što kosovski Albanci smatraju da KiM treba da plaća svoj dug, što je potvrda državnosti i argument za proglašenje nezavisnog Kosova. Srpska strana opet se usprotivila tome jer se taj dug vraća preko Srbije, koja je svojevremeno i digla kredite za KiM. Za vreme pregovora u Beču to je bila i jedina tačka dnevnog reda posvećena imovinskim i ekonomskim pitanjima, a to je i ključ kosovskog problema.

 

       Pogrešna taktika

 

Stručnjaci smatraju da je taktika pregovaračkog tima Srbije u ovom delu bila pogrešna, jer je Rezolucija 1244 donekle i utrla put nezavisnosti KiM. Njome je sva vlast na KiM u nadležnosti UNMIK-a i kosovske Vlade. Ono što je nesporno i na šta se Srbija može osloniti je-imovina. Jer, većinu društvenih preduzeća na KiM osnovale su firme iz Srbije. Ako znamo da član jedan Evropske konvencije o ljudskim pravima imovinu proglašava svetinjom, onda je KiM doista sveto mesto za Srbiju.

Prema nepotpunim podacima preduzeća iz centralne Srbije raspolažu na KiM sa 1.218 objekata, a iz Vojvodine sa još 14, pri čemu samo PTT ima 130, ŽTP 55, EPS 18, “Srbijašume“ 45 objekata, dok je to ukupno-1.358 objekata.

Tako na primer, “Lola korporacija“ je izgradila kapacitete u Zubinom Potoku, Lešku, Štrpcu i Vitini. Temerinski ‘‘Termovent“ je podigao pogone u Orahovcu i Lipljanu, “Zelengora“ u Suvoj Reci, “Minel“ U Prištini, Kosovskoj Mitrovici, Klini, “Koka kola“ u Lipljanu, smederevska “Goša“ u Gnjilanu… Neke firme kao “General eksport“, “Minel“, “Prva iskra“, “Centroprom“ i druge, učestvovale su u realizaciji nekadašnjih samoupravnih sporazuma o udruživanju na KiM. Tako je ulagao kapital PKB “Beograd“, “Bambi“ iz Požarevca i druge firme.

Razvoj KiM finansiran je iz Saveznog fonda za razvoj nerazvijenih, ali i iz pokrajinskog fonda za razvoj, a Fond za razvoj Republike Srbije pravni je sledbenik tih fondova. Od 1992. godine privredu na KiM kreditirao je Fond za razvoj Republike Srbije.

Sve do 1997. godine kada je tu funkciju preuzela Direkcija za razvoj KiM sa sedištem u Prištini. Pored toga Fond poseduje i akcije kao trajni ulog u 163 tamošnja preduzeća, u većini slučajeva više od 51 odsto udela. O tome je obaveštena i Kosovska poverilačka agencija.

Prema programu ekonomsko-finansijske konsolidacije Kosova i Metohije, koje su 1997. godine uradili Zavod za razvoj Srbije i Ekonomski institut, u razdoblju od 1957. do 1979. godine, KiM su zaista doživeli pravi bum.

Društveni proizvod je u te 22 godine rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od 6,8 odsto. Na kraju tog perioda, u odnosu na njegov početak, društveni proizvod je bio veći četiri puta, vrednost osnovnih sredstava deset puta, dok je broj zaposlenih povećan za 3,6 puta. Od 1956. do 1960. godine, investicije na KiM rasle su po prosečnoj godišnjoj stopi od 30 odsto.

Kasnije je ova stopa opala, ali su ulaganja i dalje bila ogromna. Naime, za razvoj nedovoljno razvijenih područja u tadašnjoj SFRJ se nakon 1966. godine izdvajalo 1,5 do dva odsto društvenog proizvoda.

Najveći deo tih para usmeravan je upravo na KiM: od 1986. do 1990. godine gotovo polovina (tačno 48 odsto) ukupnih sredstava. Tako je samo u razdoblju od 1961. do 1990. godine na razvoj KiM potrošeno čak 17,6 milijardi dolara (oko 600 miliona dolara godišnje. Najintenzivnija ulaganja u industriju stvorena su u razdoblju od 1976-1980. godine kada su dominirala ulaganja u energetiku i obojenu metalurgiju (gotovo 60 odsto ukupnih investicija u industriju).

Doba stagnacije KiM poklapa se u suštini sa početkom ekonomske krize na prostoru cele SFRJ i počinje osamdesetih godina prošlog veka. Osnovni razlog za to leži, čini se, kao i u celoj zemlji, u činjenici da uložene pare nisu davale odgovarajuće efekte pa se i smanjivao interes za natprosečno neefikasna ulaganja.

Ni para više nije bilo kao prethodnih godina. Od 1981. do 1985. godine investicije opadaju po prosečnoj godišnjoj stopi od 7,5 odsto, a u sledećem petogodišnjem razvojnom periodu pad je bio još veći 15,5 odsto. Učešće investicija u društvenom proizvodu KiM smanjeno je sa blizu 75 odsto 1980. na 21 odsto u 1990. godini. Potom je poslednja decenija prošlog veka donela još gore rezultate. Realni nivo investicija u 1994. godini iznosio je samo trećinu ostvarenog u 1990. godini, a tek 8,5 odsto investicija iz 1980. godine.

 

       Bogata zemlja

 

Inače, o Kosovu i Metohiji se i među Srbima i Albancima, pre tri-četiri decenije, govorilo o veoma bogatoj zemlji. Tako je intervencija NATO objašnjena kao želja da se preuzme kontrola nad prebogatim prirodnim resursima. Tačnih podataka nema, ali se zna da se na KiM danas nalazi oko 15,7 milijardi tona uglja. U kosovskom basenu ima 13,2 milijarde tona lignita, a u metohijskom 2,5 milijardi tona, a to se može eksploatisati narednih 200 godina.

Ugalj je relativno slabog kvaliteta, radi se o lignitu i njegova vrednost se procenjuje na oko 400 milijardi evra. Postoje i rezerve ruda cinka i olova u količini od 46 miliona tona (ona sadrži malo, tek pet-šest odsto metala), što važi i za nikl koji ima tek 1,3 odsto metala. Procene su da se na KiM nalazi i osam miliona tona rude magnezita, 1,6 miliona tona boksita, značajni izvori vode, ležišta geotermalne energije kao i 585.000 hektara poljoprivrednog zemljišta (imaju 0,28 hektara po stanovniku dok je to u Srbiji 0,56 hektara).

Plan Elektroprivrede Srbije bio je da do 2020. godine revitalizira termoelektranu Kosovo A, sagradi dva nova bloka na Kosovu B i sagradi Kosovo C. Očito je da od tog plana sad nema ništa, jer EPS već godinama nije nadležan ni za osiguranje snabdevanja strujom u srpskim enklavama.

Doda li se tome da je privremena administracija UN raspisala tender za modernizaciju i gradnju nove TE, a da su interesovanje pokazale velike kompanije, poput američkog AES-a, “Senkapa“-Wašington grupe sa češkim ČEZ-om, nemačkom RWE, jasno je da od toga posla kada je EPS u pitanju nema ništa.

S obzirom na upletenost UNMIK-a u prodaju imovine Srbije na KiM , teško se može očekivati da će ona ikad ponovo dospeti u vlasništvo srpskih kompanija.

Razmišljanja ekonomista su i da se EU predloži da razmisli o KiM kao zoni slobodne trgovine u kojoj bi svim etničkim zajednicama, velikim investicijama, razvojem i povećanjem životnog standarda bila osigurana budućnost, jer taj put vodi ka smanjenju političkih napetosti. To bi, naime, mogao biti i činitelj ujedinjavanja, ne razdvajanja i stvaranja novih neraščišćenih računa.

Današnje stanje na KiM karakteriše nezaposlenost koja dostiže 50 odsto . Ekonomisti tvrde da je nacionalni dohodak poslednjih godina povećan za 400 dolara po glavi stanovnika i da je pre godinu dana iznosio oko 1.000 dolara. Prema podacima Svetske banke čak jedna trećina stanovništva na KiM živi ispod granice siromaštva (sa prihodom ispod 1,42 evra po odrasloj osobi dnevno), a prihod ispod jednog evra dnevno ima 13 odsto populacije, što znači da žive u izuzetnoj bedi. Na Kosmetu zbog neizvesne budućnosti još uvek nema ni stranih investicija. Za 15 godina koliko je međunarodna uprava na KiM, registrovano je samo 30 miliona evra stranih investicija.

“…Najvažnije pitanje daljeg razvoja kosovske privrede jeste njena integracija sa privredama Balkana, a to pretpostavlja normalizaciju i liberalizaciju trgovačkih i svih drugih poslovnih odnosa. Na KiM je danas 300.000 nezaposlenih i 150.000 za poslednijh. Dakle, privreda se zasniva na potrošnji, a ne na proizvodnji“ (direktor Ekonomskog instituta Kosova Musa Limani).

“…Pokretanje proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta zavisi, pre svega, od otvaranja Kosova prema spoljašnjim tržištima, a to u najvećoj meri znači prema susedima i balkanskoj regiji. Izlaz je samo tu jer KiM nemaju izlaz na more i nema neposredan kontakt sa drugim regijama osim Balkana“ (ekonomista iz Beča Vladimir Gligorov).

Srpska nepokretna imovina na KiM čini 58 odsto ukupnih nepokretnosti u pokrajini, a samo u četiri opštine kao što su Peć, Istok, Klina i Orahovac uzurpirano je oko 76.000 parcela čiji su vlasnici Srbi.

Kosovska agencija za imovinu zadužena je za rešavanje ovog problema, ali je njen učinak najblaže rečeno-pod znakom pitanja. Na KiM Albanci su uzurpirali ukupno milion katastarskih parcela obradivog zemljišta, livada i šuma čiji su vlasnici Srbi.

Najveći deo ove uzurpirane imovine je u vlasništvu raseljenih Srba. Indikativno je da je međunarodna administracija u južnoj srpskoj pokrajini šest i po godina ignorisala ovu činjenicu da bi tek marta 2006. godine osnovala Kosovsku agenciju za imovinu. Njen zadatak je da, između ostalog, prima i zahteve za vraćanje uzurpiranog zemljišta i komercijalnih nepokretnosti. Bezmalo godinu dana kasnije, nije doneta nijedna odluka o povraćaju imovine. Još alarmantnije je to što vlasnici nisu dobili ni imovinska dokumenta, kao potvrdu da poseduju nepokretnosti.

Prema odredbama Rezolucije UN 1244 UNMIK i KFOR su dužni da obezbede povratak raseljenih. Za sedam godina vratilo se samo 4.000 Srba, što je tek dva odsto zvanično ubeleženih, a do danas ništa nije učinjeno na obezbeđenju kretanja i rada.

Ni učinjeno ništa ni na povraćaju uzurpirane imovine, a oni to i ne žele jer je ta imovina doživela novu privatizaciju. Tako Srbi ni ne mogu da se vrate na svoja ognjišta jer su ona dobila nove vlasnike. Zanemarujući neprikosnoveno pravo svojine koja je osnova savremene civilizacije, međunarodna administracija na KiM žmuri pred organizovanom pljačkom bez presedana u modernoj svetskoj istoriji.

Još je gore što svojim uredbama pokušava da obezbedi legitimitet otimanju srpske imovine. Tako je specijalni izaslanik UN na KiM doneo Uredbu po kojoj onaj ko uzurpira zemljište, može posle deset godina “državine“ da dobije pravo vlasništva na njemu. To praktično znači da sa još tri godine odugovlačenja povratka Srba, Albanci dobijaju uzurpiranu zemlju. I laici znaju da je to apsolutni pravni nonsens jer imovinsko pravo ne zastareva.

I na kraju ostaje da se vidi kakvo će konkretno konačno rešenje biti za KiM. I Srbi i Albanci treba da shvate da KiM ne mogu ostati izolovano ostrvo u srcu Evrope. Bez razvoja ekonomije, saradnje i komunikacije sa susedima i svetom, svaki režim postaje autističan, i pored svoje demokratske slatkorečivosti.

 

©Geto Srbija

mаerijal: List protiv mafije

REZOLUCIJA KOJA SE NE PRIMENJUJE: I MOST PREDATI ZATO ŠTO TAKO TREBA, TAKO MORA, TAKO DRUGI HOĆE…

 

Predajom mosta u Kosovskoj Mitrovici, Vučić je utro put nestanku Srba u ovom gradu, a možda i u Južnoj Pokrajini. Srpska Vlada na čelu sa Vučićem i Dačićem sve čini da realizuje svoj dogovor o prodaji sunarodnika na KiM i njihovom trajnom uklanjanju sa ovih prostora.

Predajom mosta na Ibru, koji je čuvao Srbe od najezde pomahnitalih Albanaca, Vučić je ostvario još jednu od svojih izdaja, čije su posledice dalekosežne i nepopravljive.

                  Ivan Maksimović

Glavni most u Kosovskoj Mitrovici od leta 1999. nakon okupacije KiM, ispresecan je ožiljcima sukoba koji su se na njemu, i oko njega, odigrali. Iskustvo i žrtve opravdano sprečavaju pozitivna očekivanja od otvaranja na kome je počelo da se radi, jer od preko 120 sukoba, koliko ih je izbrojano, svaki su izazvali Albanci, a ni jedan Srbi.

Svega nekoliko dana boravka na KiM 1999. bilo je dovoljno pukovniku Žaku Ogaru da shvati da je njegova „Francuska izabrala pogrešnu stranu„.

On to nije želeo da učini i samostalno donosi odluku da zatvori most kako bi sprečio nasilje. To je bila prva barikada na ovom mostu i značajan potez koji je omogućio da Srbi opstanu u ovom delu pokrajine.

Za Magazin Tabloid, povodom aktuelnih dešavanja, pukovnik Ogar se priseća tog vremena:

„Kada sam odlučio da zatvorim glavni most u Kosovskoj Mitrovici, na početku angažovanja francuskih jedinica na severu srpske pokrajine, krajem juna 1999., to je bila neka vrsta “hitne mere“.

Iz bezbednosnih razloga sam želeo da izolujem srpska naselja, uglavnom severno od Ibra od albanskih južno od Ibra, i nisam shvatao da to može da postane nešto “više“ od izolacije kritičnih oblasti. U stvari to je bila „najmanje loša odluka“ u tom trenutku.

Naravno, to nije rešilo problem srpskih enklava pod opsadom južno od Ibra, ali je omogućilo da se stabilizuje zapaljiva situacija unutar samog grada, Kosovske Mitrovice i ograniči upad Albanaca na sever, čiji je cilj bio proterivanje srpskog stanovništva koje bi napustilo svoje kuće i imanja“.

On je posle nepunih mesec dana smenjen i povučen sa KiM, ali je to zacementiralo situaciju za naredne gotovo dve decenije. Srbi tada kroz udruženje građana „Čuvari mosta“ organizuju nadgledanje severnog prilaza mostu.

Predsednik udruženja, Vladimir Gile Rakić konkretno je predlagao formiranje srpskog entiteta, sa srpskom policijom i vojskom, a KFOR da ostane na linijama razgraničenja između Srba i Albanaca.

Međutim, govorio je te 2002.,“…UNMIK želi da se obračun sa čuvarima mosta tokom priprema za preuzimanje svih institucija – opštine, zdravstva, pravosuđa. Onda ćemo izgubiti vezu sa maticom, sve se uklapa u neku buduću nezavisnu državu„.

Izgledalo je da situacija počinje da se smiruje, ali je varka trajala do 17. marta 2004. godine kada je na hiljade Albanaca, usled lažne vesti o potapanju njihovih dečaka u reci, izazvalo masovne nemire  na severnoj obali, a glavni sukob odvija se na mostu.

Snajper sa južne obale ubio je dvoje i ranio nekoliko okupljenih Srba koji su goloruki pokušavali da se odbrane. Francuski KFOR ga je vrlo brzo likvidirao. Most je opet blokiran na nekoliko godina.

Organizovani napad na sever KiM, koordinisan iz međunarodnih službi, a u izvođenju albanskih specijalnih jedinica ROSU, jula 2011. ponovo je uznemirio Srbe na severu koji su tada blokirali sve putne pravce sa juga, a glavni most „tek“ polovinom septembra.

Na pregovorima u Briselu jedna od glavnih tema, osim postepenog povlačenja srpskih institucija sa teritorije KiM i uspostavljanja kvazi-institucija albanskih separatista, bilo je uklanjanje barikada.

Nemačka insistira da se uz Dačića aktivnije uključi i Aleksandar Vučić, kako bi pregovori bili „što uspešniji“ a rezultat toga je i početak radova na mostu. Svi ljudi zaduženi za koordinaciju i sprovođenje radova, sa srpske strane, članovi su SNS-a. Nametnuti „lideri Srba“, koje postavlja Vlada bez raspisivanja ikakvih izbora, pristaju na bukvalno sve postavljene zadatke.

U po noći, juna 2014., sa mosta uklanjaju betonske barikade. Kancelarijа za KiM izdala je ponižavajuće saopštenje da su one uklonjene „uz pomoć građana Kosovske Mitrovice“ koji su ih i podigli, a usled poverenja premijeru Vučiću koji „na vrhuncu popularnosti“ nije smeo ni nos da promoli bez stotinak pripadnika Žandarmerije.

Albanci su ovo shvatili kao znak predaje i slabosti Srba, te počinju da insistiraju na potpunom uklanjanjanju „parkića mira„. Organizuju proteste, najmasovnije od 17. marta, a pod nazivom „ili vi, ili mi“. Zapaljeno je nekoliko automobila i uz pomoć specijalnih jedinica EULEKS-a, protesti su tu i zaustavljeni.

Protiv otvaranja mosta javno je istupio jedino DSS bledunjavim saopštenjem tipa „samo kažem“. Čak i na takvo reaguje čitav aparat zadužen za sprovođenje „revitalizacije“ insistiranjem na opsežnim merama „predupređivanja nemilih događaja“, čime umesto sigurnosti ulivaju strah u kosti.

Strahovanja da će mnogo toga krenuti po zlu dodatno potkrepljuje i saopštenje Gorana Rakića gradonačelnika „Severne Mitrovice“, po sistemu takozvane „Republike Kosovo“, koji se u ovako bitnom momentu nije pojavio „uživo“ jer bi svojim ograničenim retoričkim sposobnostima svakako naneo štetu osetljivom problemu.

„Zajedno sa gradonačelnicima, radna grupa će redovno nadgledati i revidirati prevladavajuće političke i bezbednosne uslove u opštinama tokom i nakon procesa obnove. Policija Kosova, Euleks i Kfor u skladu sa svojim odgovarajućim mandatima, obezbediće bezbednu i sigurnu sredinu“, zaključuje se u saopštenju u njegovo ime dostavljeno medijima.

Istovremeno, Aleksandar Spirić, predsednik „privremenog organa“ za upravu grada pri Vladi Srbije kome je kudikamo bilo lakše da se pojavi, jer ima višegodišnje iskustvo kao TV voditelj, te je providno, ali zadovoljavajuće izrecitovao pripremljeni tekst, otvaranje mosta je predstavio kao „razvoj i modernizaciju koju ovaj grad zaslužuje„.

Istovremeno, na terenu će ovo biti prva barikada ikada postavljena Srbima, jer zatvaranjem ulice od mosta ka centru će onemogućiti odvijanje saobraćaja u severnom delu grada.

Gile Rakić, nekadašnji vođa čuvara mosta, danas član upravnog odbora društva Ščerbina, kratko kaže da „ne samo da ne treba da se otvori, već taj most ne treba ni da postoji. Da ga nema, to je jedino rešenje koje Srbima garantuje opstanak„.

On ni pešačku zonu ne vidi kao bezbednu. „…Tom zonom će šetati Albanci u velikim grupama. Uznemiravaće devojke i izazivaće tuče, jer oni ni za ubistva Srba ne odgovaraju, a kamoli za tuče. Da ne pominjem to što će tu biti mnogo veća gužva nego sada pa neko od njih može da ostavi kraj šetališta ‘paket’, udalji se i sve digne u vazduh„. Više od ovoga nije želeo ni da govori ni da sluti.

Istog mišljenja je i Milorad Trifunović, predsednik udruženja porodica nestalih i kidnapovanih koji kaže da „ne da ovo nije dobar trenutak za otvaranje mosta, već takav trenutak ne postoji! Most nikada ne bi trebao da bude otvoren“ kaže on za Magazin Tabloid.

Po njegovom mišljenju, neće biti problema samo u okolini već na celom severu. „…Jednog dana se može desiti da tu bude više Albanaca nego Srba, i onda će Srbi morati da se sele. Znate već kako oni rade, dovedu jednog, pa još dvoje, pa još petoro svojih i tako dok se ne utvrde a onda počinju sa pritiscima kako bi oterali Srbe koji tu vekovima žive. Oni ne žure, sve rade smišljeno, ja sam to doživeo u Vučitrnu a otvaranjem mosta njima će definitivno biti omogućena ekspanzija na sever„.

Svoja uverenja potkrepljuje planovima o kojima mu Albanci govore otvoreno. U poslednje vreme, ohrabreni politikom povlačenja srpske državnosti sa KiM „Srbima prodajemo stanove ispod cene jer znamo da će to biti naše. Imamo papire i taj stan ne može kasnije da kupi niko osim nas a vi ćete morati da ih prodate“ rekao mu je jedan od njih.

Početak građevinskih radova na mostu objavila je Kancelarija Evropske unije na Kosovu uz ocenu da će „most u Mitrovici postati simbol normalizacije odnosa među zajednicama na Kosovu“.

Obnova mosta, investicija čija vrednost premašuje 1,2 miliona evra, finansira Evropska unija, „u velikoj meri će doprineti olakšanju kontakata ljudima u Severnoj Mitrovici, Južnoj Mitrovici i šire“, navodi ova Kancelarija.

Popodne je prvog radnog dana na mostu. Sa južne strane grada Albanci masovno prelaze u srpski deo. Ponajviše je mladih. Dolaze, nadmeno, provokativno demonstrirajući „oslobađanje“ mosta. Jedan od njih ustaje i prilazi ,na albanskom tražeći upaljač. Kad dobije odgovor na srpskom „počasti“ sagovornika pogledom punim mržnje i gneva.

Među posetiocima ima i starijih. Posmatraju, neki nemo, neki kao da kažu „već je krajnje vreme“. Mnogi odlaze dublje u srpski deo, šetaju, onda u povratku sa osmehom na licu fotografišu most sa severne strane, ređe se i sami fotografišu kraj njega.

Prema istraživanju profesorice Prištinskog univerziteta, sada u Kosovskoj Mitrovici, Mitre Reljić, južna strana grada krcata je novoimenovanim ulicama koje nose imena albanskih „heroja“.

Sa druge strane grada, u kome žive Srbi, posvećene herojima su samo dve površine. Ulica majora Milana Tepića i trg braće Milić od kojih su dvojica poginula tokom NATO agresije a treći umro od tuge za njima.

Planirano je da nova saobraćajnica prođe upravo tim trgom. Shvativši kako će se to odraziti u javnosti, predstavnici Vlade Srbije posetili su njihovu majku u Kraljevu, jedinog preživelog člana porodice.

Za Tabloid ona kaže da „…Razume da se radi o velikom projektu i nada se da će ispuniti obećanje o izmeštanju trga na neko drugo prikladno mesto“. Međutim, problem je što u Kosovskoj Mitrovici ne postoji druga lokacija na kojoj bi bilo moguće izmestiti trg, pa se sumnja da će posao biti traljavo odrađen ili možda uopšte i neće.

Blag pristup i pokazano „razumevanje“ uticali su utešno na usamljenu ženu, pritisnutu bolom i samoćom, a udaljenu od poprišta sukoba poslednjih 17 godina. Sa ovdašnjim Srbima to nije tako.

Jedan od njih kaže da nije morao da „preko trga, preko srpskih leševa gazi put Albancima“ ali i da ta simbolika nije slučajna. Milići su rođaci i Trifunovića.

„…Kako mogu da gledam na to kada su ubijeni od NATO fašista i umrli od tuge za braćom? Njihov otac je umro najviše od bola jer je bio duboko ubeđen u ravnopravnost svih, a onda je na teži način shvatio da je bio u zabludi. Sada će se i trg koji nosi njihovo ime, ukinuti. Da ne bode oči Albancima, jel’ ?

Možda će naći nekoga ko će braniti ideju o „razvoju“ ali svi koji su izgubili nekoga a govore suprotno od ovoga što ja govorim, glođu meso sa kostiju svojih najbližih“ nedvosmislen je Trifunović.

Ovakav stav deli ogromna većina Srba iz Kosovske Mitrovice koji tvrde da ishod ne može biti povoljan ako su postupci jednostrani. Srbi ne mogu ni da pomisle o slobodi kretanja južno od Ibra dok se insistira od celog sveta da dozvole slobodan promet robe ljudi na delu KiM na kome Albanaca nikada nije bilo.

„…Danas, po onome što znam o situaciji i položaju Srba na Kosovu i Metohiji, biće počinjena ozbiljna greška uklanjanjem kontrolisanog pristupa mostu. Pogrešno je u političkom, psihološkom i bezbednosnom smislu“ siguran je pukovnik Žak Ogar, danas vlasnik firme i konsultant za pitanja bezbednosti.

„…Jedino održivo rešenje jeste puna implementacija Rezolucije 1244 koja definiše prostor Kosova i Metohije kao dela države Srbije.

Rezolucija je važeća, doneta od strane Ujedinjenih nacija. Zašto nije poštovana od strane Evropske unije?“ – pita se pukovnik kome je trebalo nekoliko dana da shvati svu suštinu vekovnog sukoba Srba i Albanaca na prostoru Kosova i Metohije, a kome se ne nazire kraj, ali ni pozitivan ishod u dogledno vreme.

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VLAST U SRBIJI VEŠTO KAMUFLIRA OKUPACIONU POLITIKU NA KOSOVU I METOHIJI

 

Kosovo i Metohija 2016. godine ne očekuje ništa dobro. Pred Albancima je niz velikih razočarenja (jer očekuju da im Evropska unija širom otvori vrata), međusobni obračuni i vanredni izbori, a pred Srbima je novo suočenje sa velikoalbanskim ambicijama koje uz američko posredovanje i dalje sprovode razni oficiri narko-mafije koji suštinski održavaju privid nekakvog poretka u ovoj srpskoj pokrajini.

Jer, i Euleks i vlada samoproglašenog Kosova ne upravljaju ovom otetom teritorijom Republike Srbije. Svoj politički profit i pare sa Kosova izvukao je i Aleksandar Vučić tokom neregularnih izbora. Ali, na pitanju Kosova će konačno i pasti. To je vrtlog u kome su se gubili i moćniji diktatori od njega.

 

                        Nikola Vlahović

 

Od kako je 1999. godine, prvi kontigent jedinica NATO pakta stupio na tlo Kosova i Metohije, iz ove srpske pokrajine proterano je preko 200. 000 hiljada Srba, uništeno je više od 150 pravoslavnih crkava i manastira, a u preko 250 sela, gradova i opština, sasvim je uništeno ili oskrnavljeno isto toliko srpskih grobalja. Na delu je zatiranje srpskog pisma, jezika i kulture i duboka socijalna izolacija svakoga ko nije Albanac.

Preostali Srbi na Kosovu i Metohiji danas žive bez ikakve zaštite i bez osnovnih ljudskih prava, podvrgnuti stalnom zastrašivanju i drugim oblicima nasilja. Administracija takozvane države Kosovo, sa jedne strane, a sa druge lični režim Aleksandra Vučića, koriste kosovskometohijske Srbe kako im kad zatreba. Uglavnom da otimaju njihove glasove prilikom izbora ili da preko njih dokazuju da su "na evropskom putu".

U oba slučaja, reč je o brutalnim manipulacijama, prevarama, ucenama, zastrašivanjima i pritiscima koji imaju za cilj dalje smanjenje srpske populacija na tlu Kosova i Metohije.

U tom smislu, može se reći da je režim Hašima Tačija saglasan sa režimom Aleksandra Vučića oko "srpskog pitanja". To dokazuje i saučesništvo Tačijevog režima u predizbornoj kampanji, koju je Vučić vodio na Kosovu i Metohiji.

Naime, Tači je obezbedio "mirno i demokratsko" agitovanje Srpske napredne stranke u srpskim opštinama, a u znak zahvalnosti, Vučić je prihvatio da Zajednica srpskih opština ne dobije nijednu izvršnu funkciju!

Kakav je scenario sa prevarom o Zajednici srpskih opština smišljen, govori i činjenica da, na primer, opština Obilić nema nikakvih prihoda od eksploatacije rude koja se odvija na teritoriji ove opštine, nego sav novac ide direktno u budžet lažne države. Sa druge strane, albanske vlasti pred stranim zvaničnicima pozivaju svakoga ko je ranije živeo u Obiliću da se vrati.

Ovo je do dolaska NATO trupa bila opština sa skoro stoprocentnim srpskim stanovništvom. I danas tu Srbi u većini žive (ali samo deseto odsto njih ima nekakav posao), a gradonačelnik Albanac, Džafer Gaši, pokušava preko "Srpske liste" da sprovodi politiku svoje vlade na način koji vodi u asimilaciju i priznavanje države Kosovo. Njega podanički podržavaju i pojedini Srbi koji sebe zovu "vođama zajednice" poput Slaviše Jakovljevića, čoveka sa političkim ambicijama.

Obilić je ugrožen u svakom pogledu. Srbi već godinama umiru od aerozagađenja jer albanske vlasti neće da postave filtere na elektranama "Kosovo 1" i "Kosovo 2" koje su građene još osamdesetih godina kreditima Svetske banke koje je Srbija uzela.

Nije slučajno ni što je neko u Prištini smislio da smesti i regionalnu deponiju na periferiju Obilića, kako bi dodatno zdravstveno ugrozio preostalo srpsko stanovništvo. Da bi se nekako prodala magla međunarodnim donatorima, nedavno su predstavljeni i projekti određeni za gradnju u mestima gde žive Srbi. Među njima ne postoji nijedan privredni objekat, a kao najveća investicija određena je izgradnja škole u Plemetini!

Da se Srbima na Kosovu i Metohiji crno piše, govori i podatak da je krajem prošle godine (9. decembra 2015.), ministar odbrane Turske Ismet Jilmaz obećao dalje finansiranje stvaranja buduće vojske Kosova.

Naknadno je u albanskoj štampi objavljena izjava nekadašnjeg komandanta OVK, a sada poslanika Demokratske partije Kosova, Agima Čekua da je: "…Velika skupština Turske usvojila i jedan fond iz budžeta za podršku Kosovu iz koga će biti finansiran razvoj i oprema vojnim snagama Kosova".

Radi se o fondu koji treba da ubrza transformacije Bezbednosnih snaga Kosova u oružane snage. Još više novca za kosovsku armiju, daju Ujedinjeni Arapski Emirati, sve sami Vučićevi prijatelji, koji su finansirali i OVK tokom rata 1999. godine i pre toga.

Agim Čeku se nada da će baš on biti prvi vrhovni komandant oružanih snaga Kosova. Ali, to je malo izvesno jer će on biti prvi optuženik pred specijalnim sudom za ratne zločine počinjene na Kosovu.

Mada je već spremna optužnica protiv njega, a vezana je za zločine OVK nad ratnim zarobljenicima, ona će biti objavljena tek u septembru mesecu. Funkciji budućeg komandanta oružanih snaga Kosova, nada se i Fatmir Ljimaj, poznat po nadimku "Čelik", takođe bivši komandant OVK. Ali i Ljimaja čeka da odgovara za ratne zločine, a u vezi sa tim je nedavno saslušan od strane Specijalnog tužioca. Na to mesto sigurno pretenduje i Ramuš Haradinaj i još nekoliko nekadašnjih vođa OVK.

U međuvremenu, Vučićev režim je nastavio pregovore u Briselu kao i pregovore u okviru Poglavlja 35, što Srbiju vodi u dobrovoljno odricanje od sopstvenog Ustava i Rezolucije 1244 i gašenje preostalih državnih institucija na Kosovu i Metohiji. Mada to nije uradilo više od 80 zemalja u svetu, Vučićev režim je u ime Republike Srbije formalno priznao samoproglašenu državu Kosovo. Srbija će mu na ovu samovolju odgovoriti čim bude pokušao da to unese i u Ustav.

Najviši zvaničnici Vlade Kosova, počevši od predsednika i premijera, ovih dana ponovo intenziviraju pitanje stvaranja vojske Kosova. Da će do osnivanja vojske uskoro doći (kad SAD i NATO pakt daju signal za to) i da su, rad i razgovori o ovom pitanju intenzivirani, govori i podatak da je premijer Isa Mustafa već pokušavao da pridobije i neke Srbe da podrže tu ideju nudeći im mesta u budućoj kosovskoj armiji. Da procentualno učestvuju kao "nevećinska zajednica".

Jedan od srpskih ministara u Vladi Kosova, Ljubomir Marić, nedavno je izjavio da niko sa njima o tome nije razgovarao ali je dodao i ovo: "…Ja samo mogu da kažem da je nama stalo do sprovođenja sporazuma o ZSO, odnosno, sprovođenja prvih 6 tačaka Prvog Briselskog sporazuma i sprovođenja 15 tačaka od onoga što je trebalo da predstavlja pravni okvir iz avgusta prošle godine".

Zvanično, stav Srpske liste je, da u skladu sa Rezolucijom SB UN 1244, koja je i dalje na snazi, jedina vojska na teritoriji Kosova može biti KFOR. Ali, iza ove zvanične retorike, na sceni je ipak nezvanično stvaranje vojske Kosova.

Odluku o njenom formiranju donosi Skupština Kosova. Usvajanje novog zakona moguće je i bez podrške srpskih poslanika, ali postoji i takozvana "opcija B". Za ustavne izmene pak, koje bi omogućile potpunu transformaciju BSK u vojsku, potrebna je, osim novca, podrška dve trećine od 20 manjinskih poslanika, odnosno, makar četiri iz Srpske liste, pod uslovom da poslanici iz ostalih zajednica kažu "da".

Jasno je da će u skorijoj budućnosti, jedini način očuvanja teritorijalnog integriteta i zaštite prava srpskog naroda na Kosovo i Metohiji, biti prekid daljih pregovora sa predstavnicima kosovsko-metohijskih Albanaca, vraćanje tog pitanja pod okrilje UN, prekid pregovora u okviru Poglavlja 35 sa EU i poništavanju svih briselskih sporazuma. Ako se to ne desi, treba računati na to da će ova generacija Srba biti i poslednja koja živi u svojoj prapostojbini posle više od devet vekova.

Vučićeva izdajnička politika spremna je i na razne vrste ponižavanja, samo da nekako pokaže da je "na evropskom putu". Niko iz Vlade Srbije nije reagovao kad se ministar spoljnih poslova Kosova javno hvalio na društvenoj mreži Tviter, kako je zabranio ulazak srpskim političarima na Kosovo. Vučić skriva od javnosti u Srbiji podatke o tome kako članovi ekstremnog pokreta Samoopredeljenje, svakodnevno prevrće kamione koji na Kosovo prevoze srpsku robu albanskim potrošačima.

U međuvremenu, Euleks, kao najskuplja evropska misija od kako postoji Evropska unija, nije u stanju da održava ni sopstvenu administraciju na Kosovu i Metohiji. U takvim okolnostima, pravo je čudo da u ovoj srpskoj pokrajini još uvek nije zavladala totalna anarhija. Paradoks je što dobro organizovana mafija održava privid funkcije ove "države". Samo ona a ne nekakav Euleks!

Ne treba zaboravati i da je takozvana izbeglička kriza koja se uveliko kotrlja takozvanom balkanskom rutom, počela prekretnicom iz odlaskom kosovskih Albanaca sa Kosova 2014. godine i da je posle nekoliko meseci naglo prestala. Policija Kosova uveliko deli biometrijske pasoše. Realno je da će, ukoliko dođe do odobravanja bezviznog režima Kosovu, doći do momentalnog odlaska u EU najmanje 200.000 Albanaca u prvom talasu.

Kosovski Albanci žive u duboko podeljenom društvu. Sa jedne strane, starija i srednja generacija koji su upamtili jugoslovensku državu i prosperitetni život u Srbiji, gledaju podozrivo na budućnost celokupnog društva koje se nalazi u kandžama mafijaških klanova. Sa druge strane, postoje dve vrste ekstremista, od kojih jedni zagovaraju takozvanu Veliku Albaniju, a drugi isto to ali pod pretpostavkom da Albanci sa Kosova vode glavnu reč, a ne Albanci iz Albanije ili Makedonije.

Kad je u subotu 14. maja ove godine, u popodnevnim satima prištinskim ulicama u protest krenula masa demonstranata predvođena albanskim opozicionim političarima, vođa Inicijative za Kosovo, Jakup Krasnići, nekadašnji komandant OVK  kome su se tog dana pridružili Ramuš Haradinaj, Fatmir Ljimaj i Pal Ljekaj, rekao je sa govornice: "Vidimo se na prevremenim izborima!".

Protest je formalno organizovan zbog protivljenja bilo kakvoj ideji Zajednice srpskih opština i načinu razgraničenja sa Crnom Gorom, a suštinski, zbog planova o preuzimanju vlasti od onog krila OVK koje se obogatilo i koje čvrsto drži svoje pozicije u vladi i parlamentu.

Treće krilo OVK, ono najmanje eksponirano, upravlja kriminalnim poslovima, ne samo na Kosovu nego širom sveta gde god žive Albanci. Od odluka tih "Donova" i, naravno, od američke volje, zavisiće i politička scena u Prištini. Jer i jedni i drugi finansiraju nemogući projekat lažne države.

Zbog naraslih tenzija unutar ovih frakcija, ratni huškači se ponovo dižu na noge. Nedavno je, povodom godišnjice ubistva deset albanskih terorista u Kumanovu, u Prištini održana komemoracija u organizaciji ratnih veterana OVK, ogranka iz Đakovice, a u saradnji sa porodicama "palih boraca". Podsećanja radi, 9. i 10. maja prošle godine dogodio se sukob između makedonske policije i vojske i oružane grupe Albanaca poznate kao "Kumanovska grupa".

U ovoj akciji ubijeno je osam pripadnika makedonske državne bezbednosti za koje se veruje da ih je ubio jedan Albanac, Isamedin Osmani, dok je albanska naoružana grupa, koju su vodili Beg Rizaj i Mirsad Ndrecaj, koji su takođe likvidirani, ubila 11 policajaca i vojnika. Tridesetak Albanaca, pripadnika te pobunjeničke grupe, nalazi se u zatvoru i njihovo suđenje je još uvek u toku.

Početkom ovog proleća, opet su se okupljale razne oružane grupe albanskih ekstremista (svaka od njih ima svoje teritorijalno zaduženje-jedni za Makedoniju, drugi za Crnu Goru, treći za jug Srbije…) sa ciljem daljeg utvrđivanja velikoalbanske strategije. Ali, odnos Evropske unije, SAD i svih faktora koji su do sada bili na strani Albanaca, nije više tako blagonaklon prema toj ideji.

Novinar i bivši portparol UNMIK-a za region Kosovske Mitrovice, Đorđi Kakuk, inače član predsedništva Partije demokratske koalicije u Mađarskoj i potpredsednik je Evroatlantske radne grupe ove partije, nedavno je rekao da su sistematski Srbi progonjeni sa Kosova, "a izdao ih je Beograd".

Samo tri dana nakon velikog protesta opozicije, u Prištini je započeo marš homoseksualaca i lezbejki, koje je predvodio niko drugi do Hašim Tači, novoizabrani predsednik lažne države. Naime, u utorak, 17. maja ove godine, povodom Međunarodnog dana borbe protiv homofobije i transfobije, u Prištini je održan Marš protiv homofobije, čiji je slogan bio više nego duhovit: "Naša ljubav je ustavna!".

Među učesnicima marša našli su se predsednik Kosova, Hašim Tači, kao i njegova prethodnica – Atifete Jahjaga. Takođe, prisutni su bili i ambasadori SAD-a i Velike Britanije na Kosovu – Greg Delavi i Rori O’ Konel, kao i potpredsednica Evropskog parlamenta, Urlike Lunaček inače i sama predvodnik lezbo-zajednice u Austriji.

Bio je tu i šef Misije Euleksa na Kosovu, Gabrijel Meuči. Svi oni su javno govorili o tome kako je jedan od uslova za ulazak Kosova u Evropsku uniju i "poštovanje manjinskih zajednica" cinično izjednačavajući takozvanu LGBT zajednicu sa Srbima kojima je Kosovo i Metohija prapostojbina i gde nikako ne mogu biti manjinska zajednica.

Najdalje je optišao u tome britanski ambasador O’ Konel koji je nazvao ovaj cirkus praznikom ljubavi i posebno naglasio: "…Ponosan sam na rad LGBT zajednice na Kosovu, kao i njihovih prijatelja i saveznika, oni su sinovi i ćerke Kosova i oni pokazuju hrabrost prostom podrškom za slobode na Kosovu. Ipak, iznad svega, Međunarodni dan protiv homofobije i transfobije je praznik ljubavi – gde god se ona nalazila".

Poslanik u Skupštini Kosova, Gezim Keljmendi, u ime onih tradicionalnih Albanaca koji su se tog dana osetili osramoćenim, oštro je reagovao rekavši: "… Homoseksualnost je bolest! Našem narodu ne trebaju ovakve parade LGBT zajednice. S obzirom na to da je naučno dokazano da je homoseksualnost bolest koja je uspela da globalno proširi svoj uticaj i nametne se različitim društvima kao normalna i demokratska. Ta bolest je jedan od glavnih razloga zašto se cepaju porodice i smanjuje broj stanovnika!"

Tri godine od sporazuma koji je u Briselu postignut između Beograda i Prištine, stanje za Srbe je postalo još gore nego pre tog ponižavajućeg akta. Čak je i Evropska unija, koja je nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova nastupila kao glavni međunarodni akter na Kosovu, u goroj situaciji sada nego pre Briselskog sporazuma. Ona jednostavno više nema ni para ni mehanizama da sprovodi zamisao o "građanskom Kosovu" u kome će Srbi biti građani drugog reda.

Što se tiče te okupacione politike, ne treba ni podsećati da je za svega nekoliko nedelja nakon dolaska međunarodnih snaga, sa zapadnog dela Kosova i Metohije nestala skoro čitava zajednica kosovskih Srba, a pobegli su tada i Srbi iz Prištine.

Stanovnici najvećeg romskog naselja na Balkanu koje se nalazilo na južnoj obali reke Ibar u Mitrovici, najureni su, njihovi domovi su zapaljeni. Sve se to događalo pred stražom sto hiljada jakih snaga NATO-a – onih koje su na Kosovo ušle kako bi obezbedile bezbedno i sigurno okruženje za sve.

Svako ko je pripadao bilo kojoj zajednici, a da nije bio iz većinske – albanske, nije bio bezbedan. Da li je danas bolje? Jeste, utoliko što je smanjen broj napada na Srbe, ali ti napadi nikada nisu prestali.

Marta meseca 2004. očigledno na dobro organizovan način, Albanci su palili srpska sela, crkve, skrnavili srpska groblja, a nakon svega za to su bili nagrađeni – ubrzao se proces ostvarivanja nezavisnosti Kosova! Poruka međunarodne zajednice bila je jasna – ukoliko vas mi smatramo svojim prijateljem, možete da činite etničko čišćenje, imate imunitet. Odnos takve "međunarodne zajednice" prema Srbima, promenio se neznatno, ali tek nakon što se Zapad upoznao sa mogućnostima islamskog terorizma.

Konačno, jednu vrlo mračnu prognozu za Kosovo dao je i gradonačelnik Prištine i jedan od najuticajnijih članova kosovskog opozicionog pokreta "Samoopredeljenje" – Špend Ahmeti, prilikom nedavnog boravka u Berlinu gde je između ostalog rekao: "…Srbija prema svom Ustavu ima Kosovo, ali ne kontroliše tu teritoriju. Kosovo je nezavisno, a nema suverenitet…A Vučić samo kamuflira istu politiku koju je sproveo devedesetih…".

U pravu su Srbi iz Kosovske Mitrovice koji znaju da ih nikakva politika iz Beograda neće sačuvati ukoliko se sami ne sačuvaju . To je najkraći manifest srpskog opstanka na Kosovu i Metohiji. Sve drugo je dim i prevara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije