Архива

Posts Tagged ‘hapsenje’

DEMOKRATIJA U OBEĆANOJ ZEMLJI : UBISTVA U REŽIJI POLICIJE I UVEŽBAVANJE RASNOG GRAĐANSKOG RATA U AMERICI

11. августа 2016. Коментари су искључени

 

Pucnjava se odigrala u četvrtak uveče 7. jula u Dalasu, na samo nekoliko blokova zgrada od mesta na kojem je ubijen predsednik Kenedi na Dealej trgu 1963. Snajperista je ubio petoricu policajaca i ranio još sedam, povređena su i dva civila, pre nego što ga je policija raznela bombom montiranom na robotu.

Početne informacije su sve bile pogrešne, osim gde se dogodilo i u koliko sati. Povišena “borbena gotovost“ američkih afrocrnaca, policije i institucija u SADUje primetna, a rešenje se još ne nazire, zaključuje urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald.

 

                     Milan Balinda

BAS OBECANA ZEMLJA2

 

Dalaški šef policije Dejvid O. Braun, Afroamerikanac, rekao je da se pretpostavlja da je pucnjavu u Dalasu otvorilo četvoro sumnjivih lica naoružanih puškama. Da su se rasporedili u trougaonu formaciju i da su pucali sa visine.

Ispostavilo se na kraju da je bio samo jedan snajperista koji je koristeći vojnu taktiku ispaljivao po metak ili dva i menjao poziciju u istoj zgradi iz koje je pucao. Ipak, policija je odmah uhapsila troje ljudi za koje su mislili da su povezani sa napadom.

Prvo je uhapšena ženska osoba koja se zatekla blizu mesta događaja, kod koledža El Centro, i nešto kasnije su lišena slobode dvojica muškaraca koje su zaustavili na autoputu, a koji su nosili kamuflažne jakne. Policija je u prvom momentu rekla da uhapšeni nisu hteli da sarađuju, a kasnije su ih pustili. Tada su takođe rekli da se sa četvrtim snajperistom pregovara. Šef policije je izjavio da se sa četvrtim osumnjičenim razgovara i da je taj „rekao našim pregovaračima da se kraj približava i da će on da povredi i ubije više nas, misleći na policajce, i da ima bombi svuda okolo u toj garaži i u centru grada".

Šef Braun je takođe rekao na konferenciji za štampu da „ne dobijamo saradnju koju bi smo želeli da bi smo saznali odgovore zašto su to uradili, koja je motivacija i ko su oni". Tada je takođe objasnio da su snajperisti bili zauzeli poziciju trougla za napad na policajce. Nakon što se uspostavilo da je na policajce pucao samo jedan muškarac ,ali sa vojnim iskustvom veterana iz rata u Afganistanu. Policija je takođe „češljala" centar Dalasa, devetog grada po veličini u Americi, tražeći eksplozivne naprave.

U jednom trenutku, blizu mesta pucanja, policija je zahtevala da jedan crnac koji je nosio zaštitni prsluk da dignutih ruku krene ka njima. Muškarac im se polako približavao i masa prisutnih ljudi je postajala uznemirena i ljutito počela da dobacuje i psuje policajce. Jedan je policajac uperio pištolj na jednu crnkinju i mnogi su u masi počeli da snimaju svojim mobilnim telefonima. Napetost se stišavala dok je masa uzvikivala „Životi crnaca važe".

Inače, napad snajperiste dogodio se tokom mirnih demonstracija a povodom ubistava dvojice crnaca od strane policije ranije te iste nedelje, jedno u državi Luizijani i drugo Minesoti. Pucnjava je započela u devet sati uveče i snajperista je kasnije identifikovan kao 25 godina star Afroamerikanac po imenu Maike Džonson, vojni veteran i stanovnik Dalasa.

Policija ga je ubila u rane časove u petak koristeći, po prvi put ikad, bombu koju je nosio robot. Pre nego što je Džonson bio identifikovan šef Braun je izjavio da je osumnjičeni bio ljut zbog nedavnih policijskih pucanja i da je hteo da ubije „belce, naročito belce policajce". Takođe je u jednom trenutku izjavio da je, tada se nije znalo ko je osumnjičeni, rekao da je besan zbog protesta „Životi crnaca važe", ali ta izjava šefa Brauna nije imala mnogo smisla.

Prethodnog dana pre ubijanja policajaca u Dalasu, u sredu uveče, jedan policajac ubio je Filanda Kastila, crnca od 32 godine, prilikom saobraćajnog zaustavljanja u jednom predgrađu Sent Pola u državi Minesoti. Taj događaj je uživo prenosila na Fejsbuku Kastilova devojka Dajmond Rejnolds koja se takođe nalazila u kolima zajedno sa svojom četverogodišnjom ćerkom.

Sent Pol je bio zagušen demonstracijama. Masa se okupila oko kuće guvernera Majka Dejtona, inače belca, koji je izjavio: „Da li bi se ovo dogodilo da je vozač bio belac, da su putnici bili belci? Ne mislim da bi se onda desilo". To je bila snažna izjava od strane guvernera belca u uglavnom beloj državi, skoro dve godine nakon što je policajac belac ubio crnog nenaoružanog tinejdžera Majkla Brauna u Fergusonu, u istoj državi.

Guverner je takođe dodao da niko ne bi trebalo da bude upucan „jer je imao slomljeno stop svetlo na automobilu". To ubistvo je pokrenulo nacionalni pokret protiv policijskog nasilja. Ubijeni Kastil je rekao policajcu da ima pištolj kod sebe i da je za njega imao dozvolu za nošenje.

Nije jasno da li je to igralo ikakvu ulogu u čitavom slučaju. Njegova devojka tvrdi da im je policajac rekao da podignu ruke, a potom da Kastil pokaže vozačku dozvolu i osiguranje. Kada je vozač krenuo rukom ka zadnjem džepu pantalona da bi izvadio novčanik, odjeknuli su pucnji.

Dan pre tog ubistva crnca iz Minesote u glavnom gradu države Luizijane, Baton Ruž, dva policajca upucala su Altona B. Sterlinga, Afroamerikanca starog 37 godina. To se dogodilo dok su pokušavali da ga uhapse. Ubistvo je uhvaćeno na video snimku koji je privuklo veliku pažnju kada se pojavio na internetu sledećeg dana, u sredu. Održani su protesti i komemoracija, a Ministarstvo pravde pokrenulo je istragu po pitanju kršenja građanskih prava. Ubijeni Sterling imao je podugački spisak svoje kriminalne istorije, ali nije bilo jasno da li su to znali policajci u trenutku kada su pucali.

Inače, tokom prošle godine policija je ubila 1.146 ljudi, od tog broja 581 belca i 306 crnaca, 195 latinosa i 13 Indijanaca. Takođe su ubili 28 ljudi azijskog ili pacifičkog porekla. U odnosu na celokupni broj stanovništva, proporcionalno najveći broj ubijenih su Afroamerikanci.

U ovoj godini, po podacima do 11. jula, ubijeno je 574 ljudi. To bi bilo 281 belaca, 140 crnaca, 88 latinosa, 13 Indijanaca (već je dostignuta prošlogodišnja cifra) i 12 ljudi azijskog ili pacifičkog porekla. Dobar broj tih ubistava mogu biti opravdana jer su se dogodila tokom, recimo, oružanih pljački, ali problem je što su mnoga ubistva od strane policije bila bez ikakvog objašnjenja. Naročito u slučajevima kad žrtva nije bila naoružana. Još veći problem je što policajci ubice uglavnom ne bivaju optuženi i veoma retko osuđeni.

Nakon što je policija ubila dva crnca, jednog u Sent Polu i drugog u Baton Ružu i nakon što je crnac ubio pet policajca i ranio sedam u Dalasu, širom zemlje neprekindo se održavaju protesti građana.

U državi Koloradu, u glavnom gradu Denveru demonstranti su protestovali ispred zgrade njihovog parlamenta. Tamo demonstranti nisu hteli da blokiraju saobraćaj i uglavnom su mahali transparentima u gradskom parku. Policija je sve posmatrala iz prikrajka i na ostajanju. U Džordžiji su vlasti najavili da će se parkovi u glavnom gradu Atlanti zatvarati u 11 sati uveče. Ko se nađe u parku nakon toga biće upozoren, a ako ga ne napusti biće uhapšen.

U Atlanti demonstranti su svakoga dana šetali do vile guvernera Džordžije. Preko vikenda oko 15.000 ljudi redovno učestvuju u protestima. Tokom demonstracija oko 20 ljudi je uhapšeno do sada iz raznoraznih razloga.

U državi Ilinois, u srezu Čikaga redovno se organizuju demonstracije, a neke od tih protesta organizovale su preko društvenih mreža grupa tinejdžerki koje podvlače da protesti moraju da budu miroljubivi. Građani se okupljaju u parku koji se prostire duž obale Jezera Mičigen.

Demonstracije u Čikagu su bile relativno miroljubive, mada je policija u subotu nakon pucnjave u Dalasu uhapsila 16 ljudi. U gradu Luizvil, u državi Kentaki, dnevnik Kurijer-Džurnal izveštava, protestvuje se ispred zgrade policije sa namerom da se ubede belci da podignu glas protiv rasnih ubijanja.

U državi Luizijani organizacije za ljudska prava kritikuju policiju zbog načina kako tretiraju demonstrante. Američki savez građanskih prava iz Luizijane tvrdi da je policija iz Baton Ruža koristila „nasilne, vojne taktike na grupacije ljudi koji su se miroljubivo okupljali da bi protestvovali protiv ubistava od strane policije".

Inače, tamo je policija tokom poslednjih demonstracija uhapsila 200 ljudi. Lideri grada Menfis u državi Tenesi su pozvali prestavnike građana koji protestvuju na razgovor da bi se rešio problem blokiranja glavnog mosta preko reke Misisipi. Saobraćaj na autoputu Interstejt 40 bio je blokiran satima tokom protesta Život crnaca važi.

Policija je pokušala da zaustavi demonstrante, ali su oni već bili stigli na most i uhvatili se za ruke u lanac koji nije mogao da se raskine bez veće upotrebe sile. Bilo ih je više od hiljadu. Inače, demonstranti protestvuju na ulicama širom Amerike. U većim gradovima kao što su Njujork, Čikago, Filadelfija, Atlanta i drugim, kao i u manjim mestima.

A čoveka koji je prvi postavio na internetu video snimak ubistva Altona Sterlinga su uhapsili sledećeg dana pod „lažnom optužbom". Kris Ledej, koji radi kao mehaničar avijacijske opreme, dolazeći na posao vojnu bazu rezervista u Džordžiji bio je zaustavljen na kapiji, okružen s desetak vojnih policajaca i oboren na zemlju da ne bi mogao da beži.

Tokom hapšenja prvo mu je rečeno da ga hapse zbog fizičkog napada na neku nepoznatu osobu, a potom da je optužen zbog nekoliko neplaćenih kazni za parkiranje. Proveo je noć u zatvoru i morao je da plati preko 1.200 dolara kaucije. Optužen je da nije platio kazne, stare nekoliko godina, i suspendovana mu je vozačka dozvola.

On smatra da mu je policija „napakovala" hapšenje zbog snimka koji je on pustio na Fejsu, a koji se naglo širio po Fejsu, Tviteru i Istagramu, kad su ga kasnije videli milioni ljudi. Istini za volju, samo je jedno lice optuženo za kriminalno delovanje, a to je bio Remsi Orta koji je snimio scenu kada je policajac u Njujorku zadavio Erika Garnera, prodavca cigareta na komad. Od kako se pojavio taj snimak, policija mu je stalno bila za petama i često ga maltretirala. Konačno je optužen zbog ilegalnog posedovanja oružja i opojnih droga. Osuđen je na četiri godine zatvora.

Ubistvu Altona Sterlinga prisustvovao je još jedan svedok, svedok koji je sve snimio, Abdula Muflahi. Abdula Muflahi je rođen u Jemenu, a živi u Baton Ružu i tamo ima jednu popularnu bakalnicu. Upucavanje Sterlinga dogodilo se baš ispred Abduline radnje i sigurnosne kamere su snimale čitav događaj, kao što je i sam Abdula sa svojim mobilnom telefonom. Policiji se to nije dopalo.

„Tretirali su me kao da sam kriminalac", kasnije je ispričao Muflahi čuvenom internet sajtu AlterNet, „ja sam bio samo svedok". Muflahi i Sterling su bili prijatelji, a njegov snimak pokazuje da ubijeni nije držao pištolj ili prestavljao bilo kakvu opasnost za policajce. Upucan je šest puta dok je ležao na tlu.

Odmah nakon što je ubijen Sterling policajci su ušli u Abdulinu radnju i bez sudskog naloga konfiskovali ceo sigurnosni sistem i njega lišili slobode. Držali su ga na zadnjem sedištu policijskih kola nekih četiri sata i nisu mu dozvolili da ode u svoj klozet u radnji, niti su mu dali flašicu vode.

Bez ikakve odluke suda, policija mu je zabranila da uđe u sopstvenu radnju. To je trajalo šest sati, a onda su mu dali sudski nalog za pregled bezbednosnih kamera mada su one već bile odnete mnogo ranije. Muflahi je podneo krivičnu prijavu, a video koji je on snimio je onaj isti koji je Ledej raširio po internetu. Bez obzira na tretman koji su doživeli, ni Ledej ni Muflaki kažu da ne žale što su to uradili. Muflahi je bio precizniji: „Mi smo svi ljudi i trebalo bi da tretiramo jedan drugog s poštovanjem i ljubavlju… Ne bih mogao da živim sam sa sobom da sam okrenuo leđa prijatelju Altonu".

U čitavoj toj priči o rasnoj netrpeljivosti u Americi ključanju atmosfere dosta doprinose i mediji. Njujork tajms je, na primer, preneo celu „ispovest" šefa policije iz Dalasa i mada novine ništa od toga nisu tvrdile, već samo prenosile šefove reči, doprinele su jačanju zategnutosti.

Nakon što je Dalas morning njuz objavile naslovDalaški snajperista je bio sam", u drugom paragrafu teksta je i dalje stajalo: „Četvorica dalaških policajaca i policajac metroa su upucana i ubijena u koordiniranom snajperskom napadu…" Ti nekorektni podaci preneti su i u međunarodnoj štampi.

Britanski Mirou je objavio da je odgovornost za upucavanje policajaca u Dalasu preuzela Grupa crne moći. Možda je vrhunac dezinformacija i širenja panike postigao Njujork post koji je preko cele naslovne strane stavio „Građanski rat".

Razumljivo je da dalaška policija nije mogla da shvati da je jedan čovek s puškom može da upuca tuce policajaca, ali poruka koju su poslali o „velikoj konspiraciji" teško naoružanih crnaca koji su započeli rasni rat u Americi sledi stereotip o „tajnim pripremama one druge strane".

A „ona druga strana" su crnci „koji nam rade o glavi". To što su mnogi šefovi policije i sami crnci ne menja rasističke poruke, jer „crnac i nije crnac kad je na položaju belca". U svakom slučaju, Njujork tajms  je objavio ono što je u tom trenutku imao na raspolaganju, a pucnjava je počela u devet sati uveče i nije bilo mnogo vremena za čekanje, ali Njujork post je napravio naslovnu stranu samo sa namerom da proda što više novina. Ukoliko se pri tome poseje nešto panike – nikom ništa.

Pri rođenju bele bebe mogu da očekuju da žive četiri godine duže od crnih. Kasnije u životu proporcionalno broju stanovnika broj ubijenih od strane policije dva puta je više kod crnaca nego belaca.

A rasno profilisanje policije znatno doprinosi broju ubijenih crnaca. Drugim rečima, policija namerno zaustavlja više automobila sa crnim vozačem nego sa belim. Ako policija zaustavi crnca to lako može da dovede do lažnih ili preteranih sudskih optužbi, kazni koje su veće od počinjenog kriminala i kriminalne istorije koje ga prate celog života. Lakše može da završi na doživotnoj robiji ukoliko ne bude već ubijen na ulici.

Jedan njujorški policajac tajno je snimio kako ga je nadređeni prisiljavao da koristi rasno profilisanje. Njegov šef mu je objašnjavao da najveći broj kriminala učine crnci i Latonisu starosti od 15 i 19 godina i da bi njih trebalo zaustavljati u saobraćaju jer je najverovatnije da će na kompjuteru oni „iskočiti" kao tražena lica. Šef ga je pitao koga on zaustavlja, a policajac je rekao da zaustavlja svakoga ko načini saobraćajni prekršaj.

Tu je njegov šef počeo da se nervira jer policajac nije mogao navodno da shvati da mora da zaustavlja mlade ljude obojene boje kože. Šefa je najviše nerviralo što je policajac zaustavio tokom više meseci patroliranja samo dvojicu crnaca. Policajac je insistirao da su od crnaca samo ta dvojica na mestu gde on kontroliše saobraćaj učinili prekršaj. Njegov šef nije bio zadovoljan, a čitava stvar je završila na sudu jer je policajac insistirao na svom načinu obavljanja posla i tužio je policiju, a imao je i audio snimak da potvrdi pritisak svog nadređenog.

Profilisanje crnaca od strane policije događa se i na višim mestima i sa „većim zverkama". Naime, senator iz Južne Karoline koji je jedan od jedine dvojice crnaca u američkom Senatu, i republikanac, govorio je u toj ustanovi o ličnom iskustvu profilisanja.

Rekao je da je tokom jedne godine sedam puta bio zaustavljen u saobraćaju i kako su ga jedna policijska kola pratila duže vreme jer su čekali na razlog da ga zaustave. Takođe je govorio kako je jednom pokušao da uđe u Senat i to noseći na reveru značku koja se izdaje samo senatorima. Tada ga je zaustavio policajac iz obezbeđenja i rekao mu:Značku prepoznajem. Vas – ne. Pokažite mi legitimaciju."

Malo je vredelo što su ga iz vrha kongresne policije zvali iste večeri da bi mu se izvinili. To je bio treći telefonski poziv koji je dobio zbog sličnih događaja od kako je od 2013. postao senator. „Osećao sam ljutnju, frustraciju, tugu i poniženje što dolazi osećanjem da na tebe ciljaju nizašta drugo već zbog onog što jesi", izjavio je na senatorskom podu ovaj konzervativni političar dodavši da on sve u svemu ne vidi nikakav razlog ili opravdanje da se napadaju policajci.

 

    A1. I policajce ubijaju ?

U nedelju 17. jula u Baton Ružu iz vatrenog oružja ubijena su tri policajca i troje je ranjeno. Pucnjava je počela u devet sati ujutru kod jedne benzinske pumpe. Javljeno je da je osumnjičeni napadač ubijen, ali je šerif obavestio da se traga za još „najmanje" dvojicom. Napadač, ili napadači, bili su naoružani jurišnom puškom, najverovatnije civilne verzije.

Inače, pre te pucnjave od početka ove godine ubijena su 26 policajca širom Amerike. Bilo je najmanje 11 zaseda s namerom da se ubije neki policajac. Poslednja, do poslednjih događaja, velika zaseda pripremljena za policajce dogodila se krajem 2009. godine u jednom kafiću u gradu Lejkvud u državi Vašington. Revolveraš je ušao u kafić u kome su sedela četiri policajca radeći nešto na svojim laptopovima i otvorio paljbu. Sva četvorica su ubijena. Ubica je u izmeni vatre s policijom ubijen dva dana kasnije.

Prošle godine sve u svemu ubijen je 41 policajac, a najveći broj ikad tokom jedne godine bio je 2007. kada je ubijeno 70 policajaca. Inače, nakon pucnjave u Dalasu, sledećeg jutra, policajci su zaskočen i pogođeni u Sent Luisu, država Mizuri, i u Valdosti, u Džordžiji. Policajac iz Valdostija je pogođen više puta. Jednom u donji deo stomaka odmah ispod pancir prsluka. Iz Tenesija je takođe javljeno da je pucano na policajce, ali niko nije bio pogođen.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NIKAKAV KIJAMET NIJE MOGAO DA BUDE SMETNJA PREVARANTIMA U JP PUTEVI SRBIJE DA STVORE MALO DRŽAVNO KRALJEVSTVO SA VELIKIM RAZBOJNICIMA NA ČELU

3. јануара 2016. Коментари су искључени

 

Direktor sektora u JP Putevi Srbije za naplatu putarine Milenko Caković, došao je u ovo preduzeće sa "karijerom" mafijaša, poznatog ne samo u Srbiji, nego i u regionu. Svoju kriminalnu aktivnost nastavio je u ovom preduzeću, tako što je uveo sistem elektronske pljačke, pranja novca i reketiranja.

Caković je tokom dosadašnje "karijere", širom otvorio vrata fiktivnom zapošljavanju, naplaćivanju radnih mesta i kupovini visokoškolskih diploma, kako za sebe (kupio titulu magistra ekonomije!) tako i za svoje slepo odane podanike.

Caković je više puta pokazao svoju moć (a država nemoć!) tako što je uvek neko iz vrha državne piramide, zaustavljao policijske istrage koje su započete u vezi sa njegovim kriminalnim radnjama.

 

                 Goran Milošević

STRUCNJACI ZA NAPLATU1

 

Njegova biografija (u antrfileu teksta), govori kako je ovaj bivši izbacivač iz diskoteka dospeo do zaštićenog režimskog kriminalca. Tekst koji je napisao radnik sektora za naplatu putarine, a koji objavljujemo, govori o lancu kriminala koji je Caković stvorio oko sebe.

Ako se ukloni pravednost, šta su kraljevstva nego velika razbojništva, pitao se jedan nadahnuti filozof? U srpskim državnim preduzećima, tim malim kraljevstvima, kakvi su i Javno preduzeće Putevi Srbije, vladaju pravi razbojnici.

Gotovo je nemoguće čak i prosečno informisanom posmatraču, da "proguta" priče direktora naplate putarine Milenka Cakovića i rukovodioca zajedničkih poslova Darka Savića. To su dvojica patoloških lažova u čijoj nadležnosti su sva Potemkinova sela ovog javnog preduzeća.

Naime, pod fasadom strogog legalizma, vrhunske profesionalnosti i ogromne stručnosti, kriju se laži, prevare, nestručnost, razne zloupotrebe službenog položaja, trgovine uticajem… a sve to zarad ličnih interesa (naravno na štetu budžeta Republike Srbije).

Prirodno, mnogi su zaposleni odavno doveli u pitanje svaki posao kojim se ovi prevaranti i dezinformatori bave u J.P.“Putevi Srbije“. Ko će, kada i kako nadoknaditi ovu parazitsku štetu? Zašto se ne kažnjavaju očigledne prevare rukovodioca J.P.“Putevi Srbije“? Možda bi trebalo da se ponovo vratimo unazad i sagledamo neke, do sada neobjavljivane priče o njima dvojici.

U trenutku kada sam nakon sačinjenog video snimka izdavanja duplih kartica za naplatu putarine, delio svoja razmišljanja o budućim koracima sa nekim kolegama, javlja mi se telefonom stalno pominjani Darko Savić. Nudi se kao “iskreni“ kolega da pomogne, uz jedan jedini uslov: da ne širim dalje priču o snimku koji sam napravio.

Naravno, ne verujem mu ni sekunde, jer smo se do tada samo površno poznavali. Bez obzira na njegovu upornost i pritiske, odlučujem da se za pomoć obratim Narodnoj kancelariji Srbije i Povereniku za pristup informacijama od javnog značaja. O velikoj razočaranosti zbog ostvarenog tragikomičnog kontakta sa Narodnom kancelarijom i Brankom Jankovićem, ne bih sada.

Epilog kontakta sa poverenikom Rodoljubom Šabićem, cenim da svi znaju. Međutim i pored ogromnih ne slaganja i velike svađe zbog ova dva pomenuta zvanična kontakta, Savić nije gubio interesovanje za moje buduće poteze. Čak i nakon hapšenja tzv.“drumske mafije“, Savić je izlazio iz svake pore moje kuće.

Nije prolazio dan, a da me nije bar nekoliko puta zvao telefonom, dolazio kod mene ili se sretali u gradu. To naše (iznenadno) druženje primećivale su brojne kolege iz Smedereva. Počelo je da raste interesovanje medija za mene. Davao sam intervjue za televizije i novine.

Na svakom snimanju uvek je bio prisutan i Savić – da se nađe, pomogne i objasni, ali i da preuzme kontakte sa novinarima (!) Zbog nesporno velike (i čudne) upućenosti u nelegalanu naplatu putarine, vremenom je zadobio moje poverenje.

Čak je “pomogao“ i angažovao svog prijatelja advokata da me zastupa u sudskom sporu (bez moje novčane naknade) koji sam pokrenuo protiv bivšeg generalnog direktora Branka Jocića.

Kako sam prošao u tom postupku takođe je poznato. Međutim, interesantno je to da se nakon velikog hapšenja u Putevima Srbije, na veliku rukovodeću scenu pojavljuje Milenko Caković. Iako ga je meni Savić predstavljao kao živog sveca, upravo taj hvalospev budio je dozu podozrenja.

Nakon Cakovićevog imenovanja za direktora naplate putarine (čini mi se 2006.god.), Savić iznenada sa mesta inkasanta sa naplatne stanice Vodanj, prelazi na mesto zamenika šefa odseka na Bubanj Potoku. Vremenom pomaže starim prijateljima (kolegama) da se ponovo vrate na posao.

Caković i Savić u želji da se predstave javnosti (promovišu) kao veliki ljudi – dobrotvori.

U avgustu 2006. godine, MUP je podneo protiv njega krivičnu prijavu zbog falsifikovanja diplome i protiv Milojka Dragojlovića. Posle toga mu generalni direktor J.P.“Putevi Srbije“, Branko Jocić, potpisuje rešenje za radno mesto sa nižom stručnom spremom (pomoćnik šefa novosadske deonice), gde se Milojko uopšte ne pojavljuje!

Generalni direktor Branko Jocić zadužuje Milojka Dragojlovića za praćenje i modernizaciju sistema naplate putarine iako Milojko za taj posao nema nijednu kvalifikaciju! Ugovorena cena opreme sa firmom koja je pobedila na tenderu (Institut “Mihajlo Pupin“) je 6.700.000 evra.

Da bi se izbegao novi tender, koji je obavezan kod značajne promene prvougovorene cene, na prvobitni ugovor se dodaju četiri aneksa da bi na kraju cena opreme po rečima Milojka skočila na oko 11.000.000 evra.

Po prvobitnom ugovoru kompletno postavljanje sistema na sve tri deonice je trebalo biti završeno do kraja 2006. godine, i to po ceni od 6.700.000 evra. Postavljena je oprema samo na jednoj deonici i to Šid-Šimanovci početkom 2007. godine.

Inače Milojko Dragojlović je u vreme najveće krađe na naplatnim stanicama počev od aprila 2004. godine. pa na dalje bio šef kontrole a potom i načelnik naplate putarine (sa falsifikovanom diplomom) . Kao načelnik nije ispunjavao nijedan uslov za to radno mesto: Visoka školska sprema (falsifikovana diploma) , tri godine radnog iskustva sa visokom stručnom spremom (nije imao ni jedan radni dan sa VSS), državni ispit (nije imao) u isto vreme kada je bio načelnik naplate putarine, bio je i glavni nadzorni organ, što je po zakonu nedopustivo.

Da kuriozitet bude veći i kao glavni nadzorni organ nije imao nijedan zakonski uslov da to bude: diploma inžinjera elektrotehnike (nije imao), državni ispit (nije imao), stručni ispit (nije imao), licencu (nije imao). A, sve to nema ni danas!

Konačno, Caković “eliminiše“ Dragojlovića. Sve poslove kojima se on do tada bavio preuzima Darko Savić! I on ne ispunjava nijedan uslov za rad na visoko rukovodeće mesto! Ali, to nema ko da mu zameri.

Sve to omogućava direktor naplate putarine Milenko Caković, koji pored Savića, na važnim rukovodećim mestima u naplati putarine postavlja uglavnom nestručan kadar, kojima je jedina preporuka slepo izvršavanje Cakovićevih naredbi i odsustvo vlastitog mišljenja i integriteta.

Iskustvo i stručnost podrazumeva se da je zavedeno kao negativna osobina. Savić dakle preuzima i širi poslovne kontakte od Dragojlovića sa partnerima za koje ga je do tada optuživao za sumnjive poslovne aktivnosti – tendere (Miloš Kovačević – Telix, Veselin Jevrosimović – Comtrade, Institut Mihajlo Pupin…).

Kada se Savić rešio Dragojlovića i došao na njegovo mesto, započinje i proširuje aktivno “druženje“ sa Kovačevićem, kao da je sve u najnormalnijem redu – samo su se “igrači“ promenili.

Od leta pa na dalje, izvršene su smene rukovodilaca i radnika kontrole  koji su po opisu posla bili odgovorni za sprečavanje organizovane pljačke u odeljenju naplate putarine.

Bivši rukovodilac odeljenja za naplatu putarine Zoran Isailović je prebačen u komercijalnu službu, a društvo mu prave bivši kontrolori: Pera Dojčinović, Zoran Ilić, Jakovljević, Dejan Ljekočević, Anita Grubović Nikčević, Zoran Vignjević i Milan Gvozdenović – Paloma. Bivši šef odseka Bg-Le Milan Prica i bivši šef kontrole Miodrag Jovanović sada vrše kontrolu LOT programa. Izvršene su promene i na novosadskoj deonici, a šta li se čeka na šidskoj deonici?

Kako je vreme prolazilo jedan po jedan pripadnik "hobotnice" iz Smedereva uzdiže se na više pozicije u naplati putarine – Željko Jovašević, Aleksandar Nikolić, Dejan Adamović. Međutim, da bi se napredovalo i još značajnije ostalo na nekoj od viših pozicija potrebno je ispuniti određeni uslov: bez pogovora izvršavati sve naredbe, odreći se vlastitog mišljenja i integriteta.

Zbog toga ubrzo dolazi do sukoba između Adamovića sa jedne strane i Cakovića i Savića sa druge strane. Naravno u tom sukobu Adamović izvlači deblji kraj, najpre biva degradiran a zatim dobija otkaz (što je standardna opcija kada neko štiti svoj integritet i sukobi mišljenje sa Cakovićem i Savićem) ali zahvaljujući “stručnim“ ocenama Cakovića, Adamović se uz pomoć inspekcije rada vraća na posao i započinje maraton u sudskom postupku protiv J.P.“Putevi Srbije“. Obzirom da su dugo na svojim rukovodećim mestima, nije teško zaključiti kako obavljaju svoj posao druga dvojica pomenutih prijatelja (Nikolić i Jovašević).

Tako, malo po malo, Savić uzdiže svoj lik i delo: postaje predsednik atletskog kluba Smederevo, širi odnose sa lokalnim (Smederevskim) političkim vlastima (Predragom Umičevićem i Jasnom Avramović)…

 

    A 1. Uspon Milenka Cakovića: od sitnog lopova do velikog kriminalca

Caković (Ljuboja) Milenko (JMBG 060195..) je došao je još 1997. godine u Odelenje za naplatu putarine i zaposlio se kao radnik obezbeđenja. O njemu se znalo da je kriminalac, koji ima dosijea u u zemljama regiona.

Prethodno je radio kao izbacivač na splavovima i u diskotekama. Iako zaposlen kao radnik obezbeđenja, nijedan dan ne provodi na tom radnom mestu već se odmah uključuje u pljačku naplate putarine, sa specijalnim zadacima (premlaćivanje neposlušnih i uterivanje straha među zaposlene).

Od prvih "zarađenih" para kupio je par pantalona i diplomu ekonomskog fakulteta. Munjevito napreduje, kako finansijski tako i radno. Mesto direktora sektora naplate putarine dobija uz veliku novčanu nadoknadu i uz pomoć Branke Zec, koja je kao finansijski direktor preduzeća bila sa njim u vezi.

Imperija Milenka Cakovića iz dana u dan bila je sve veća. Sav nelegalno stečeni novac Caković je prao preko svoje nevenčane supruge Ljiljane Nešković, vlasnice firme za gradnju, koja poseduje više luksuznih zgrada u Beogradu (u vrednosti od više miliona evra). Ona mu je i otvorila sva vrata u politici, MUP-u, pravosuđu…

Caković na nezakonit način otkupljuje godine radnog staža koje nije imao, a ubrzo, kupio je "na slobodnom tržištu" i diplomu magistra ekonomskih nauka, mada je poznato da je nepismen, neobrazovan, primitivan i nasilan, te da kao čovek ne poseduje ni moralne ni radne ni stručne kvalitete ni sposobnosti. Ali, kako su događaji pokazali, ta ga je "preporuka" samo još više uzdigla u svakom režimu. Tu prestaje priča o njemu a počinje priča o onima koji su ga stvorili…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRAVOSUĐE: UMESTO NEZAVISNO, POSTALO JE POSLUŠNIK VLASTI KOJE IMA I SVOJU CENU HVALE!?!!

10. децембра 2015. Коментари су искључени

 

Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral.

Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Najgori medu njima je, svakako, ministar pravde Nikolica Selaković. Zašto se nemo posmatra propadanje i sunovrat Srbije i zbog čega je onda čudno što Evropska unija ne otvara ni jedno poglavlje u pregovorima sa Srbijom, pa ni ono o pravosuđu.

 

                        Milan Glamočanin

EVROPSKI GUVERNER-3

 

Englez Majkl Devenport, bivši ambasador Velike Britanije u Srbiji, danas još uvek šef misije Evropske unije u Beogradu, predao je, svečano, uz razdragan osmeh, prošle nedelje srpskom premijeru Vučiću Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u pregovorima za članstvom.

Scena je nadrealna. Majkl se pravi Englez, a premijer Vučić taj njegov ljigavi i podmukli osmeh koristi da predstavi podanicima da je Srbija pred vratima EU, samo što nije ušla. Jer, to treba da potvrdi i osmeh, a potom i reči ser Devenporta da je "Srbija na dobrom putu".

Svakom građaninu Srbije je poznato da je Srbija među najsiromašnijim zemljama sveta, da vlada Velike Britanije smatra Vladu Srbije jednom od najnesposobnijih na planeti, da se svake sekunde država zadužuje za 217 evra, a u oktobru se zadužila sa novih 411 miliona evra!

Srpsko pravosuđe je među najkorumpiranijim na planeti, i podređeno je interesima premijera, njegove kriminalne grupe i političke elite. Ne postoji nezavisnost tužilaštva, sudova, ni policije.

Pred očima gospodina Devenporta svakodnevno se love nepodobni građani i tajkuni, najavljuje njihovo hapšenje, a sve po nalogu Vučića i njegove kamarile.

Sudovi hapse novinare, sudije osuđuju medijske kuće na plaćanje velikih novčanih globa za naknadu nematerijalne štete zbog navodnih uvreda onih koji su “nežnog srca“.

Zabranjeno je prozivati političare, sudije, biznismene. Srpske sudije, a danas su to sudije Višeg suda u Beogradu, utrkuju se ko će veću odštetu da dosudi, da pokažu vlasima da su njeni poslušnici. Evropska konvencija o ljudskim pravima i slobodama  ne pominje se u presudama beogradskog suda.

Svaka ljudska aktivnost, opisana u medijima, podleže kaznama, ako tužbu dobiju sudije Višeg suda u Beogradu. Oni danas presuđuju za “grehe“ novinara počinjene na teritoriji cele Republike.

Zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Milan Malenović je rešenjem Višeg suda u Beogradu već tri meseca u kućnom pritvoru. Bez prava na šetnju. On je, u šta se sud uverio, teško narušenog zdravlja, i potrebna mu je šetnja na vazduhu, da preživi.

Odeljenje Višeg tužilaštva u Beogradu za visoko-tehnološki kriminal  ni nakon tri meseca nije podiglo optužni predlog protiv urednika, a sumnjiči ga da je na fejsbuk profilu pretio premijeru Vučiću. Optužnica se piše za pola sata, ali se tužiocu ne žuri. ON mora da se sveti uredniku, jer to od njega traži premijer lično.

Svako ko se usudi da o Vođi ne piše sve najbolje, na meti je tužioca, policije i sudija. Vučićev bilten Informer i dežurna televizija PINK svakodnevno izdvajaju nove žrtve među medijima. Javno se vrši njihova “kriminalistička obrada“, pod budnim nadzorom srpskog premijera i njegove organizovane kriminalne grupe.

Ovih dana, tačnije u subotu 8. novembra, nakon što je pokrenuo svoju Veliku propagandu laži protiv vlasnika dnevnog lista Kurir, na udaru se našao i specijalni tužilac Miljko Radisavljević, koga su prozivali što se tog neradnog dana nije javljao na pozive TV PINK da se uključi i napadne na tipovanog Aleksandra Rodića, koji se izvinuo građanima Srbije što je podržavao politiku laži i prevara Aleksandra Vučića.

"Zašto specijalni tužilac ćuti, zašto se krije" – siktali su Vođini goniči.

Subota i nedelja, a tužilac Miljko ćuti. A njegovo ćutanje popravilo je svedočenje izvesne portaprolke policije koja je rekla, u nedelju, da tajkun Miroslav Bogićević, koji je opljačkao Mačvu i Srbiju za milijardu evra, govori istinu!

I prvim jutarnjim satima u ponedeljak, dok tužilac još nije ni došao na posao, saopšteno je da je isti naložio policiji da tipovanog Rodića “stavi u obradu“. Hapšenje tek sledi.

Isti taj Vučićev bilten, optužuje tužioca Radisavljevića da njegovom krivicom Srbija plaća milionske odštete onima koji su oslobođeni od njegovih lažnih optužbi. Kao da je te optužnice pisala Radisavljevićeva ruka.

Tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala  brojnije je od italijanskog tužilaštva, koje zaista ratuje sa pravim mafijaškim porodicama, koje traju vekovima.

Skoro svaki greh građanina je u nadležnosti Specijalnog tužilaštva. Pred Višim sudom u Beogradu veći broj sudija presuđuje u Odeljenju za organizovani kriminal, nego u redovnim krivičnim postupcima.

Pod izgovorom borbe protiv organizovanog kriminala, nekoliko stotina tipovanih od strane izvršene vlasti uhapšeno je i mesecima držano (neki i godinama!) u pritvoru, a potom su oslobođeni.

Pred očima ser Devenporta, Vučićeva kamarila preti, optužuje, hapsi, osuđuje, pljačka.

Kada god je u neprilici, Vučić na sednicu Vlade Srbije pozove Devenporta, koji ne propušta priliku da Vladu Srbije pohvali. Zbog kojih to uspeha? Zašto gospodine Devenport? Zar mislite da su svi Srbi šizofreni, kao što tvrdi gospodin Kirbi, kome takođe, zbog ove uvrede, niko u Beogradu nije razbio nos.

Koliko košta ser Devenport? Koliko para poreskih obveznika ide u njegov džep? Da li ga Vučić plaća po učinku ili paušalno? Ko iz “centrale“, ili tačnije Evropske komisije, aminuje ponašanje šefa misije EU u Beogradu?

Svakako da treba istražiti da li je mršava pomoć EU upućena Srbiji nakon prošlogodišnjih katastrofalnih poplava, natrpana i u njegove džepove. Da li su svi Devenportovi izveštaji lažni, ili se on, za lepu apanažu, smeši uslikan sa srpskim premijerom, koji je uvek narogušen i namazan ratničkim bojama.

Šefa misije Evropske unije u Beogradu štiti diplomatski imunitet. Ali, da li Srbi imaju pravo da mu razbiju nos, kada on umišljajno otvara Nacionalnu laboratoriju u Zemunu, znajući da su njegovi štićenici pokrali 20 miliona evra donacija, da je to peto otvaranje, i peta pljačka, zaredom? Koliko je para Devenport stavio u džep da učestvuje u otvaranju nepostojeće laboratorije?

Koliko je nesrećnih građana Obrenovca ostalo bez krova nad glavom, jer se Devenport slikao otvarajući neke renovirane objekte, da posluži kao pokriće bestidnoj pljački donacija za postradale od Vučićeve kamarile?

Dakle, Srbija, sudeći prema radosnom osmehu Majkla Denverporta, samo što nije u Evropskoj uniji?

Da li će nas ovaj engleski gad i dalje ponižavati i do kojih granica moramo trpeti njegov kriminal? Ako bi neko smakao gospodina Devenporta, ostale diplomate bi ruke držali u svojim džepovima.

Dok je komentarisao Izveštaj koji u Briselu izgleda drugačiji, od onog koji mu je uručio g. Devenport, srpski premijer je rekao da će, eto, pokušati da poprave ono što su primedbe u pogledu otvaranja poglavlja 23 i 24 (odnose se na slobodu medija i pravosuđa), gledajući u ministra pravde, koji je izgledao ozaren, uprkos konstatacijama u tom izveštaju da je srpsko pravosuđe na najnižim granama!

 

    A 1. Sudija iz kriminogene sredine

A kako izgleda suđenje kada Vučićev kum tuži Magazin Tabloid zbog nanetih mu duševnih bolova, mogu se uveriti i naši čitaoci. Nakon što smo opisali kriminal Vučićevog kuma, on se oglasio u Informeru tvrdnjom da neće da nam plati reket!

Optužio nas je da smo reketaši. To je omiljena optužba Vučićeve kamarile koja otima, pljačka i sama reketira. Potom je pred očima Majkla Devenporta usledila zabrana štampanja našeg magazina, prvo u štampariji u Novom Sadu, potom u štampariji Blica, a potom i u svim drugim štamparijama.

Kada smo našli štampara u Podgorici, Petrović je naterao distributere da ne prodaju naš magazin, a na kioscima smo ponovo zahvaljujući privremenoj meri koje su donele sudije Privrednog suda u Beogradu.

I, eto procesa.

Gospodin Petrović je za sudiju koja će nas osuditi izabrao Maju Čogurić, kumu predsednika Višeg suda u Beogradu Aleksandra Stepanović, koja je iz kriminogene sredine.

Podsećamo, ona je brzo napredovala u službi, rukovodilac je odeljenja za suđenje u parničnim postupcima prvog stepena. Njen otac Radovan Čogurić  je bio sudija Vrhovnog suda Srbije, bio je, bez sumnje, jedan od najkorumpiranijih, kao i njegov brat Slobodan. Razrešen je dužnosti sudije, jer je u teško pijanom stanju pogazio na pešačkom prelazu u Žarkovu, u Beogradu, rođaku Mirjane Marković.

Postupak je sproveo Drugi opštinski sud u Beogradu, iako je sudija bio u stanju teškog pijanstva. Spasio ga je bivši sudija Okružnog suda u Beogradu Miodrag Jović, a Čogurić je bio jedno vreme zamenik predsednika Okružnog suda. Ipak, na kraju je osuđen na samo pet meseci zatvora! Skupština Srbije razrešila ga je sudijske dužnosti, ali ga je dolaskom DOS-a na vlast, Ustavni sud SR Jugoslavije vratio na posao, nakon izdržane kazne.

Drugi stric Maje Čogurić, Milisav Čogurić, je nedavno razrešen dužnosti pomoćnika ministra u Ministarstvu pravde Srbije, na zahtev ministra Selakovića, jer je uhvaćen u korupciji. On je, inače, pisao zakon o amnestiji, prilagođavajući ga svom sinu, koji je bio na izdržavanju kazne, zbog saobraćajnog udesa.

Čogurići gaze sve pred sobom. To im je u krvi. Na raspravi zakazanoj 27. aprila po tužbi Nikole Petrovića, tuženi Predrag Popović je priložio nalaz iz Urgentnog centra u Beogradu, da je teško bolestan, da zbog diskohernije ne može da se kreće. Sudija je odlučila da nastavi suđenje, ocenivši da njegovo prisustvo kao tuženog nije obavezno! Presudiće ona njemu, zar on da vređa Nikolu Petrovića!

Sudija Maja Čogurić ima kćerku u vanbračnoj vezi sa Aleksandrom Lukićem, koji je u bekstvu. Postupak protiv njega vodi sud u kojem je Maja sudija, jer je on, kao vlasnik Delta-legala ostavio bez stanova oko 2.000 kupaca, koji su unapred platili za njihovu gradnju. Naravno, Maja svoju kćerkicu izdržava od para koje je njen nevenčani suprug uzeo do 2.000 onih koji su ostali, sa svojim porodicama bez krova nad glavom.

Da li je moguće da neko, sa ovakvom biografijom, u bilo kojoj zemlji može da deli pravdu?

Pozivamo građane, kolege i gospodina Devenporta da prisustvuju suđenju koje će se po tužbi kuma Nikole Petrovića održati u zgradi Višeg suda u Beogradu, u Timočkoj ulici broj 15, u sudnici na drugom spratu, sa početkom u 13,30 sati, 14. decembra 2015. godine.

 

      A 1. Osuđenik iz Padinske Skele u pismu upućenom Magazinu Tabloid kaže:

Robijam kao da sam zatočenik Islamske države!

Kao osuđenik koji služi kaznu u novokomponovanom zatvoru Padinska Skela (takozvana "Nova Skela"), pišem Vam o dešavanju unutar ćelijskog zida.

Ja, osuđenik Draža Božić MB 37/12, sa A2 bloka, ćelija br.6, totalno sam siromašnog statusa, poput drugih koji su ovde pod diktaturom. Vođenjem ovog "objekta" od strane upravnika Milana Pavlovića, zapovednika Kristijana Đujić, načelnice službe tretmana Daliborke Kujačić i vaspitača Darka Krstića, predstavlja posebnu priču…

Za njih ne postoji reč "razumevanje". A kamoli "resocilizacija". Svi siromašni osuđenici poput mene, koji ne pristanu na vrbovanje od strane pretpostavljenih, bivaju zatvarani u ćelije sa problematičnim osuđenicima. Zahvaljujući tretmanu od strane tih, nazovi-ljudi, nas tretiraju kao da smo u Aušvicu.

Ako, upravo ti da nazovem ljudi, ako se ne tretiramo ni kao u Aušvicu. Bivaju primorani da štrajkuju, da se seku, da bi napokon toga bili prebijani i pokrenuti disciplinski postupci. Nakon prošlog mog dopisa Vašem uredništvu i objavljivanja tog pisma, ja doživljavam torturu. Još idem bos, bez čarapa, majica, osnovnog rublja!

Imam uredan lekarski specijalistički nalaz da treba da boravim u ćeliji sa spoljne strane kojih ima oko 300. Ali to niko ne poštuje. Vaspitač Darko Krstić mi je doslovno rekao: "Bićeš sa kime ja kažem i gde ja to odredim. Ja sam ti sve i upravnik, doktor!"

U pravnoj demokratskoj uređenoj državi Srbiji kao osuđenik, Srbin, robijam kao u zatočeništvu Islamske države!

Kao pravoslavnom verniku i verska prava su mi ugrožena. Sveštenik ne dolazi da zapalim sveću mada je to drugim osuđenicima omogućeno. Skoro mi je poslalo monaštvo iz manastira Sopoćani par čarapa od vune i potkošulju! Svaka im čast!

Osim četiri zida, od 3. februara 2012. godine, gledam zid i rešetke. Nemam TV aparat u ćeliji. Dok drugi dobrostojeći osuđenici imaju po dva televizora, rešo, dva ventilatora, pa čak i plejstejšn igre, ja gledam u zidove! Ministarstvo pravde i njihove inkvizitore u ovom zatvoru, to ne zanima. Pored toga, do isteka kazne imam manje od dve godine.

A, celokupna je 8 godina i 10 meseci. Pisao sam da me prebace od 2012. godine u matični zatvor ili u Okružni zatvor Zaječar pošto sam ja iz Knjaževca koji od Skele ima oko 300 kilometara! Niko mi ne dolazi! Tačno dve godine.

Zatvoren, sam 24 sata dnevno, dve godine nisam video sunčev sjaj! Ovde je istinita bezbednost na nultom nivou. Stvara se krvavi pir! Zbog ovakvog odnosa, osuđenici umiru ili sebi prekraćuju muke.

Služba obezbeđenja takođe trpi diktaturu i naređenja "sa vrha" koja poneki komandiri nerado izvršavaju. A, plata im je manja od plate vozača komunalnog kamiona!

Ukoliko do Vas uopšte stigne ovaj dopis i ako ga objavite, što Vas molim, pošaljite mi taj broj Vašeg magazina.

Sa verom u slobodne medije i Vas!

Zahvalan, i s poštovanjem

 

© Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAPREDNJAČKI DIREKTOR RB KOLUBARA I NJEGOVI „KULE I GRADOVI“!!!

25. маја 2015. Коментари су искључени

 

Generalni direktor Rudarskog basena Kolubara, Milorad Grčić, nalazi se u nikad goroj situaciji. Obruč oko njega stegli su mafija, policija i stranačke kolege. Kako naši izvori govore, neko je predsedniku Vlade, Aleksandru Vučiću konačno dojavio da Grčić od prvog dana svog imenovanja na mesto generalnog direktora Kolubare, traži novac za rad Srpske napredne stranke od svakog privrednika sa kojima kontaktira. To ne bi bio problem za Vučića kad bi bio obavešten koliko Grčić uzima, ali, on od njega te podatke krije.

 

                        Vuk Stanić

SPREMAN ZA SMENU

 

Direktor RB Kolubara Milorad Grčić, uzimao je novac od koga god je stigao. I od običnih građana i od privrednika. Ali, on nikada nije završio u stranačkoj kasi. Sa druge strane Grčić je nudio "kule i gradove", pa je za novac koji je primao, obećavao čak i takve mizerne kompenzacije, kao što je povlašćen položaj u kupovini uglja (dok je bilo uglja to nije bio problem, ali danas…).

Policija je poslednje dve godine stalno dobijala informacije o tome šta on radi, ali materijalnih dokaza i volje da se nešto preduzme nije bilo. Nezadovoljnih načinom na koji Grčić namešta poslove bilo je od početka, pa je neko u znak odmazde, još 2013. godine, na njegovom službenom automobilu odvrnuo šrafove na točkovima i automobil je sleteo sa puta. Tada niko nije povređen.

Pravi problemi za Grčića počinju sa prošlogodišnjim poplavama, jer zbog smanjene proizvodnje uglja nisu svi koji su platili mito mogli da dobiju i obećane količine uglja po povlašćenim cenama. Nezadovoljni su se organizovali i počeli da prete.

Desilo se tako jednom prilikom da su ljudi sa fantomkama na glavi uočeni u blizini njegove kancelarije. Ove godine, u aprilu mesecu, na kancelariji su mu bili polupani i prozori, dok je sledeći incident bio paljenje Grčićevog službenog automobila. Auto je zapaljen ispred njegove kuće i tako mu je poslat znak da oni kojima duguje usluge znaju gde živi.

Možda je Grčić i nameravao da ispuni ono što im je obećao, ali, uglja jednostavno nije bilo dovoljno! Kopovi su bili poplavljeni, mašine upropaštene, u nekim trenucima radilo se sa tek dvadeset odsto kapaciteta…

Kada je odlukom Vlade Srbije, finansijsko poslovanje iz Grčićevih ruku izmešteno u centralu EPS, pokazalo se da Aleksandar Obradović, direktor EPS nije spreman da sa računa ove kompanije plati dugove koje je Grčić napravio.

Spisak ljudi i firmi koje je Grčić donirao prestao je da važi. Mnogi koji su do tada od Kolubare dobijali novac da ćute, sada su počeli preko društvenih mreža masovno da objavljuju informacije o Grčiću i njegovim prevarama.

Ljudima iz obezbeđenja Kolubare skrenuta je pažnja da treba obratiti veću pažnja na bezbednost direktora, na šta je jedan od radnika prokomentarisao, nisam očekivao da ću učestvovati u ratu mafije.

Ipak, najveća prevara koju je Grčić uspeo da organizuje u poslednjih šest meseci, desila se u trenutku kada je Vlada Srbije zasedala u Kolubarskom basenu. Za potrebe snimanja zasedanja Vlade, trebalo je snimiti i veliki bager sa ogromnim točkom (glodar 3 ) kako vadi ugalj sa kopa.

Na žalost, na ugljenokopu pored kojeg je Vlada zasedala, nalazi se dvadesetak metara mulja ispod koga je ugalj, a kako Vučić ne bi voleo da se na snimku umesto vađenja uglja vidi skidanje jalovine, doteran je ugalj iz drugog rudnika, kako bi pokrio bruku!

Ne zna se da li je u pitanju bio kolubarski ugalj, ili je možda ugalj doteran čak iz Kostolca za potrebe snimanja. U svakom slučaju, nekoliko vagona uglja bačeni su pre snimanja sednice vlade preko mulja i rovokopač ih je skupljao za potrebe promocije sednice.

Narednih dana do Vučića su stigle vesti o tome da Grčić i druge stranačke glavešine u ime stranke uzimaju donacije, a da novac zadržavaju za sebe, posle čega su se neprijatelji ovog bivšeg vlasnika "ugledne" pečenjare, dodatno osokolili i krenuli novi napad na njega.

Mnogi smatraju da sada kada mu je pozicija ovako poljuljana, postoji šansa da na mesto direktora Kolubare bude postavljen neko drugi iz Srpske napredne stranke. Zbog svega toga, Grčić osim mafije i policije, mora da obrati pažnju i na stranačku konkurenciju.

Na žalost, dešavaju se i tragedije koje je Grčić direktno ili indirektno skrivio…

Radnik „Tamnava- Zapadno polje" Branislav A. (45) poginuo je nedavno na površinskom kopu rudarskog basena „Kolubara", kada je deo čelične konstrukcije pao na njega.

Na ovaj način nastavljena je praksa da se u JP Kolubara ne obraća pažnja na bezbednost na radu, dok životi radnika ne znače ništa. Podsetićemo da u Grčićevom mandatu ovo nije prvi slučaj pogibije radnika, ali i da mediji odavno više ne pišu o tom problemu.

Najužasnija smrt radnika Kolubare bila je ona kada je varilac Milan Sika živ izgoreo u bunkeru koji nije prethodno očišćen od ugljane prašine. Ukucavanjem u internet pretraživač reči poginuo radnik Kolubare, mogu se naći podaci o smrti mnogih rudara i radnika u ovom javnom preduzeću, nažalost kako stvari stoje ne deluje da će ova praksa uskoro i biti prekinuta.

Radnici se godinama žale na loš kvalitet HTZ opreme, čizme su male, rukavice su lošeg kvaliteta, šlemovi su katastrofa, na žalost ni sindikati ne preuzimaju gotovo ništa da se situacija promeni.

Dugo vremena je Milorad Grčić odbijao da prilikom zapošljavanja u rudarskom basenu da prednost deci poginulih rudara. Zapravo i danas prednost u zapošljavanju imaju članovi vladajuće stranke, a ne oni kojima posao zaista treba i koji su kvalifikovani.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREVARA GIGANTSKIH RAZMERA: UCENA LIHVARSKE KORPORACIJE I PROPAGANDA „VLADE U SRBIJI“

29. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Američka kompanija Esmark, čiji su osnivači bivši direktori i menadžeri kompanije US Steel Serbia, koja je već jednom opljačkala Železaru u Smederevu (uz pomoć tadašnjih vlastodržaca), sada ponovo hoće da preuzme ovu, za Srbiju strateški veoma važnu kompaniju. Sada to rade uz pomoć Aleksandra Vučića i budžeta Republike Srbije.

 

                Nikola Vlahović

 

Dana 12. januara 2015. godine, na sednici Komisije za sprovođenje modela strateškog partnerstva u postupku privatizacije Železare u Smederevu, Vlada Republike Srbije prihvatila je ponudu kompanije „Esmark Jurop B. V." registrovane u Amsterdamu (Holandija).

Tri dana ranije, u Vladi Srbije su bile otvorene tri pristigle ponude na raspisani tender za prodaju smederevske Železare. Jedan ponuđač je bio nepotpisan. Drugi je bio potpisan imenom nepoznatog advokata, a treća ponuda je bila od kompanije Esmark.

Prve dve ponude su odmah proglašene "nevalidnim". Bilo je više nego očigledno da se radi o lošoj predstavi za javnost. Sve je smišljeno kako bi Esmark grupa lako došla u posed Železare, pa je proglašena pobednikom na tenderu.

Istog momenta, sva Vučićeva propaganda je krenula u masovno obmanjivanje javnosti, šireći vesti o tome da je prodaja Železare Smederevo američkoj kompaniji Esmark, već rešeno pitanje.

Niko u tom trenutku još nije znao (osim Aleksandra Vučića i njegovih najbližih saradnika), da su vlasnici Esmarka, zapravo bivši direktori kompanije US Steell Serbia koji su poharali i opljačkali Železaru u Smederevu, a sve njihove dugove, nakon odlaska iz Srbije, platili su građani (i još uvek plaćaju).

Esmark grupa, zapravo bivši direktori US Steell Serbia, sada su se pojavili "presvučeni" u kupce za račun svoje nove firme, i traže ponovo da ih država Srbija finansira.

Osnivač i prvi čovek Esmark stil grupe Džejms Bušar (poznat opet po svojoj ulozi u US Steell, gde je bio finansijski direktor) je na samom početku pregovora sa Vučićevom vladom odmah slagao rekavši da će u srpsku čeličanu uložiti 400 miliona dolara u narednih nekoliko godina (nije precizirao koliko je to godina i čiji će novac uložiti, a već je bacio oko na srpski budžet!), kao i da neće biti otpuštanja (mada dobro zna da neće moći svih 5.000 radnika da plaćaju, nego računaju da će i to biti iz srpskog budžeta).

Ali, kako to obično biva kod neukih domaćih prevaranata, ubrzo se jednom nespretnom izjavom "okliznuo" ministar privrede Željko Sertić, koji je priznao da je na relaciji Vlada Srbije- Esmark, "došlo do zastoja u pregovorima" oko kupovine Železare Smederevo.

Ključni razlog je bio pokušaj Esmarka da dobije više novca nego što se u prvom trenutku računalo među Vučićevim "stručnjacima". Naime, njegovi "pregovarači"su olako shvatili da su sa američkom kompanijom postigla mnogo čvršći dogovor, smatrajući da je Vođa već precizirao uslove, mnogo pre nego što je raspisan tender.

Ipak, među dobro obaveštenima, znalo se da Evropska unija neće tako lako dozvoliti sklapanje ovog aranžmana, jer on podrazumeva da Srbija obezbedi pomoć Esmarku, što se ne uklapa u evropska pravila.

Vučić je onda hitno tražio od administracije u Briselu da mu da saglasnost na plan restrukturiranja Železare i biznis plan američke kompanije Esmark, kako bi Srbija bila u mogućnosti da finansijski pomaže ovoj kompaniji. Saglasnost nije dobio, niti je izvesno da će je dobiti.

Istina je zastrašujuća: Vlada Srbija se obavezala da preuzme dugove Železare koji iznose 520 miliona evra, kao i da će učestvovati u dokapitalizaciji sa preko 200 miliona evra, ali američkoj kompaniji Esmark ni to nije bilo dovoljno.

Ova lihvarska korporacija odmah je stavila na sto problem što Srbija nema svoju koksaru i nema železnu rudu, a taj argument koristi kako bi pojačala svoje finansijske zahteve od Vlade Srbije. Cilj je da Esmark dobije Železaru bez ijednog uloženog dolara!

Veliki bauk sa kojim se suočava Srbija je i novi kreditni aranžman sa MMF-om. Na njega će presudno uticati problem petrohemijskog kompleksa, koji je nemoguće razrešiti.

Takođe, tu je i EU koja se protivi ovakvoj prodaji Železare. Nikome u srpskoj vladi nije palo na pamet da traži od Esmarka dodatne dokaze o finansijskoj sposobnosti, mada je u uslovima za prolazak na tenderu jasno pisalo da ponuđač mora da ima određena sredstva kojima će garantovati ceo projekat.

Esmark je, naravno, spreman da iskoristi situaciju, jer Vučiću gori pod nogama. Do 31. januara je predviđeno potpisivanje ugovora između Vlade Srbije i Esmarka. On se sprema da iz džepova građana plati Esmarku znatno više nego što je ova kompanija bila spremna da uloži kad se prijavila na tender.

Građani Srbije, zapravo i ne znaju šta je nuđeno Esmarku. Može se dogoditi da se Esmark i pojavi i kao kupac, ali pod nekim obećanjima velikih subvencija gde bi Srbija kao partner sa 20 odsto udela u vlasništvu, pokrivala sve rashode. Preciznije rečeno, da Vučić pokloni Železaru Amerikancima. Ali taj njegov plan je već prepoznat u Evropskoj uniji i Brisel će ga sprečiti.

Upućeni u ovaj skandal tvrde da je od početka bilo jasno da Esmark neće kupiti Železaru i da Srbija mora napraviti ogromne ustupke da bi se neko upustio u avanturu da popravlja njene kapacitete i da finansira pola milijarde evra da bi počela da posluje. Istina, Vučić čini sve da im udovolji, ali…

Dokle ide njegova kratkovida propaganda o "uspešnim aranžmanima", govori i podatak da su svi mediji odmah potrčali da objave kako će od posla sa Esmarkom i prodaje Železare, u 2015. godini biti povećan BDP!

To je Vučićev način da kratkoročno stvori lažnu euforiju. Tako je planirao i budžet za prošlu godinu od arapskih milijardi i "Beograda na vodi", mada je svakome jasno da je u pitanju prevara gigantskih razmera.

Vučić se više ne poziva na svoje "savetnike", Franka Fratinija, Alfreda Guzenbauera, Dominika Štros KanaI oni su se izmakli, videvši ovako suludog imperatora i njegovu državničku avanturu, iza koje čak ni hohštapleri velikog kalibra ne smeju da stanu.

Sve njegove neverovatne bajke o "velikim prijateljima Srbije", njegovim "ličnim prijateljima" i "prijateljima njegovih prijatelja", danas su pokopane. Od posete Gerharda Šredera, bivšeg nemačkog kancelara (kome je priredio skandal u kafani), pa sve do "noćenja" šeika iz Emirata, El Zajeba, u Jajincima, Vučić je nizao velika obećanja, da će njegovi "intimusi" rešiti sve srpske probleme.

U slučaju Železare u Smederevu, umesto planirane pljačke budžeta i ulaganja u Esmark, Srbija bi mogla da otvori najmanje 200.000 novih radnih mesta u domaćem agraru i da postane jedan od najvećih izvoznika hrane u Evropi. Ali, to veleizdajničkoj ideji Vučićeve vladavine ne pada na pamet.

Železara u Smederevu prvi put je prodata 2003. godine kada je za 23 miliona dolara kupila američka kompanija „US Steell"" preko svoje evropske ćerke-firme. Američki vlasnici su kasnijom prodajom nekretnina (između ostalog prodat je i fudbalski stadion za preko 20 miliona evra) višestruko više novca povratili, nego što su uložili.

Američka vlada je, zatim, Srbiji nametnula program razoružanja kojim je bilo utvrđeno da se višak borbene mehanizacije, bolje rečeno skoro sva borbena tehnika, ima uništiti i to pretapanjem u nekoj Železari. Podrazumevalo se da će to biti Železara u Smederevu čiji su američki vlasnici tako od srpske države na poklon dobili hiljade tona čelika.

Pošto su pretopili sve što su mogli za džabe da dobiju i Železaru zadužili za preko pola milijarde evra, Amerikanci su je „velikodušno" prodali Republici Srbiji za samo jedan dolar.

Preuzimajući Železaru Srbija je preuzela i njene dugove i to: 260 miliona evra prema bankama, 120 miliona evra prema dobavljačima i 145 miliona evra za sirovine! Dakle, preko pola milijarde evra!

Više od dve trećine, odnosi se na poslovanje sa povezanim licima iz korporacije. Tačnije, ovo preuzeće se zaduživalo kod samog sebe, a građani Srbije to sada moraju da plate.

Pojavom istih direktora iz US Steell Serbia, koji su sada na čelu kompanije Esmark, i njihovim drskim zahtevima da Srbija uloži još toliko kako bi ih "odobrovoljila" da ponovo kupe ono što su opljačkali, svakoj normalnoj vladi bi bio signal da odmah prekine kontakt sa njima. Ali, ne i ovoj Vučićevoj, koja je spremna da rasproda ono što je još ostalo od Srbije.

Od preuzimanja Železare, nakon odlaska US Steell-a, država je u nju godišnje morala da ulaže oko 100 miliona evra, što je građane ukupno koštalo dodatnih 300 miliona evra na već pomenutih pola milijarde za otplatu ranijih dugova.

Takođe, prilikom prodaje tadašnjeg „Sartida" Ju Es Still-u, Srbija je na sebe preuzela i plaćanje njegovih dugova. Sve zajedno, dve privatizacije smederevskog giganta poreske obveznike Srbije su koštale oko dve milijarde evra.

Ali, tu još uvek nije kraj.

Iako se iz Vlade tvrdi kako su tenderski uslovi bili veoma jasni i da je pobednik, američka kompanija Esmark, dala dobru ponudu, činjenice govore da će Srbija preuzeti otplatu svih dugova nastalih i pre privatizacije, a u to spadaju čak i dugovi nekadašnjeg „Sartida" koji najvećim delom ni do danas nisu otplaćeni.

Nastavljajući da obmanjuje za račun svoga premijera, ministar privrede Željko Sertić je odjednom "okrenuo ćurak" pa je obavestio javnost kako daljih državnih subvencija i ulaganja u Železaru neće biti i da se sa Esmarkom pregovara još jedino oko nekih detalja, kao što je biznis plan.

Demantujući sebe, Sertić je, međutim, rekao kako će na kraju Evropska unija odobravati biznis plan oko koga se dogovore (ako se dogovore) Esmark (vlasnik 80,1 odsto akcija) i Republika Srbija (vlasnik 19,9 odsto akcija).

Ono što Sertić nije pojasnio, jeste pitanje od kada se to EU meša u biznis planove privatnih preduzeća? Očigledno je da se kroz „biznis plan" u stvari provlači dalje investiranje Srbije u smederevsku Železaru.

Pošto je Srbija već prezadužena, a i ovakva vrsta „investicije" se u Evropi može smatrati stvaranjem nelegalne konkurencije, potrebno je da birokrate iz Brisela na kraju i odobre biznis plan. Ali, pod ovim uslovima, sigurno je da neće.

U Železari je zaposleno oko 5.000 radnika, što znači da će za očuvanje svakog od tih radnih mesta država uložiti po 50.000 evra. Šta je sve pametnije i isplativije moglo da se uradi sa tim novcem? Da li bi bilo korisnije da je u srpski agrar država uložila 200 miliona evra i tako od Srbije napravila velikog izvoznika poljoprivrednih proizvoda?

Sa preko dve milijarde evra, koliko će nas sve zajedno koštati avantura prodaje smederevske Železare Amerikancima, pa njen otkup od njih, pa ponovna prodaja opet američkoj kompaniji, moglo je pametnim investiranjem da se otvori najmanje 200.000 novih radnih mesta i to po širokogrudim cenovnicima koje je koristila agencija SIEPA u vreme vladavine Mlađana Dinkića.

Da je u poslednjih 12 godina Srbija ovoliko para dala srpskim poljoprivrednicima, hrana bi bila bar za trećinu jeftinija, a od njenog izvoza bi država prihodovala duplo više nego danas. Osim toga, srpska sela ne bi bila napuštena i zaparložena.

Ali, to nije cilj Vučićeve vlade. On ima nameru da uništi srpsku privredu, da likvidira sve što je bilo vredno a što je bilo u državnom posedu. Po cenu toga da to samoubistvo plati narod. Uostalom, nedavno je i predstavnica Svetske banke, Elen Goldstein u sred Beograda, odobrila tu sadističku akciju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRIVATIZACIONI STRUČNJAK ZA PROVIZIJU „NEVIN“ K`O NOVOROĐENČE!!!

13. августа 2014. Коментари су искључени

 

Aleksandar Vulin tvrdio jeda će se iza rešetaka naći i bivši ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović, i to zbog "neustavnog zakona o privatizaciji“ preneli su njegovu izjavu od 7. avgusta 2012. godine svi srpski mediji.

 

              Mersiha Hadžić

 

“Policija je završila istražne radnje u slučaju privatizacije smederevske železareSartid’ i nezakonito prisvojenih šest miliona dolara prilikom njene prodaje američkom ‘Ju-Es stilu’, tako da će, kako ‘Alo!’ ekskluzivno saznaje, za nedelju dana početi prva privođenja umešanih u malverzacije.

Među onima koji bi do kraja meseca trebalo da završe iza rešetaka su bivši ministar privatizacije Aleksandar Vlahović, šef radne grupe za prodaju Sartida Nemanja Kolesar i biznismen Danko Đunić, koji je radio procenu vrednosti Sartida". – objavio je dnevni list Alo 21. januara prošle godine.

Aleksandar Vlahović je bio ministar za privatizaciju u Đinđićevoj vladi. Zajedno sa Dankom Đunićem, u vreme tranzicije, rasprodao je fabrike, javna preduzeća, cementare, pivare, i zgazio srpsku privredu. Silno se obogatio, kupujući za male pare uspešna preduzeća i robne kuće, koje je kasnije preprodavao.

Vlahović je Rom iz beogradske opštine Sopot. Njegova supruga je učiteljica, danas je direktor te škole. Pogazila je pre deset godina dete na putu, ali nije oglašena krivom. Šta znaju deca o saobraćaju, pogotovu ako vozi Vlahovićeva žena…

Američki novinar iz Pitsburga (sedište US Steel) dolazi do knjigovodstvenog izveštaja US Steel. U njemu nalazi senzacionalan podatak da je plaćen porez na proviziju od 12 miliona dolara za transakciju kupovine Sartida! Uzgred, prema američkom zakonu, sva preduzeća su dužna da posebno naznače sredstva koja su utrošena za proviziju u cilju suzbijanja korupcije.

Dalje istraživanje kretalo se u pravcu vrednosti transakcije. Kada je saznao da je njena ukupna vrednost bila 23 miliona dolara novinar je objavio šokantan tekst u lokalnim novinama da je provizija bila umesto uobičajenih dva do tri odsto – čak 50 odsto! Pogađate, proviziju su primili Miroljub Labus i Aleksandar Vlahović.

Govoreći o slučaju Sartid, Vučić je istakao da su krivične prijave podnete za četiri lica, a među njima nije nekadašnji ministar Aleksandar Vlahović, jer ne postoje nikakvi dokazi! (28. decembar 2013. TV Pančevo).

I 25. jula ove godine, ministar Dušan Vujović i premijer Vučić pojavili su se u udarnim vestima, nasmejani, zajedno sa Aleksandrom Vlahovićem, novim savetnikom Vlade Srbije. Da podsetimo da je Siniša Mali, bivši direktor za privatizaciju i savetnik premijera Mirka Cvetkovića, postao prvo savetnik Vučića, a onda i njegov gradonačelnik Beograda.

Svi pljačkaši Srbije omiljeni su Vučićevi saradnici. Valjda ćemo ih pomlatiti zajedno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EU KAO DAVITELJ: REALIZACIJA PROJEKTA NOVIH TEHNOLOGIJA ZA POLITIČKU KONTROLU POJEDINACA I MASA

21. априла 2014. Коментари су искључени

 

Svakodnevno nam paraju uši pojmovi tipa: klimatske promene, GMO, zaprašivanje iz vazduha, prava životinja, nedostatak vode za piće, ljudska prava, nevladine organizacije, globalno zagrevanje, kontrola brojnosti populacije, ili npr. igre oko dodele TV frekvencija američkim ili nemačkim kompanijama u Srbiji , itd.. , pa kada se tome dodaju i razni zaključci, mišljenja, smernice, uputstva, nalozi, direktive, preporuke, platforme, strategije i mere koje donosi EU za svaku oblast državnog i privatnog života, onda se s`pravom može zaključiti da i to pretstavlja realizovanje projekta novih tehnologija za kontrolu masa i pojedinaca.

 

 

 

Tanju Miščević, u ulozi glavnog pregovarača u pregovorima Srbije ka pristupanju EU, priča o otvaranju raznih poglavlja, (a ima ih 35), ima za cilj da Srbima i ostalim građanima Srbije, takvu radnju pretstavi kao vrhunac interesovanja običnog čoveka, i usmeri pažnju na potrebu prihvatanja baš onakvih zakona koje će narodni poslanici donositi i protiv ineresa svojih građana. I to je vid kontrole masa!!

Jer ako neka partija nenadano na “slobodnim izborima” dobije natpolovičnu većinu, onda je to jasan signal da su strane interesne grupe ostvarile deo svog cilja, i obezbedile mehanizme kontrole: prvo vladajuće partije koja će, preko skupštinske većine, donositi zakone po meri svojih budućih planova, a na taj način će tim zakonima primorati običnu masu da ih sprovode, iako su neki usmereni protiv građana Srbije.

Pa tako za MIščevićevu nije bitno, niti mora da zna za Radni dokumenat za EU koji predstavlja dešavanja u tehnologijama nadzora!!? Obzirom da se o njemu raspravljalo još pre skoro šesnaest godina, onda s` pravom postavljamo pitanje zašto ćuti i “vlast u Srbiji”, čije vođe imaju pojma o tome, ni čitavih 3%!!!??

Za STOA (Scientific and Technological Options Assessment Scientific and Technological Options Assessment) – Procena naučnih i tehnoloških opcija politike za Evropski parlament, Stiv Rajt je napravio veoma kontroverzni radni dokument koji je objavljen još u 1998.-godini, a januara od strane Evropskog parlamenta pod brojem 166 499 PE .

Autor je izložio pregled razvoja tehničkih i elektronskih sredstava političke kontrole, posebno tehnologije nadzora i identifikacije prikupljanja i čuvanja podataka, ne-smrtonosnih oružja, tehnologija koje se koriste po zatvorima a služe za izvršenje i mučenje

Svrha sveobuhvatnog dokumenta je da informiše članove Evropskog parlamenta o aktuelnim i budućim dešavanjima u znanju, i daje preporuke o tome kako valja politički regulisat upotrebu i istraživanje u ovom smeru.

 

     Inteligentni nadzor kamere  je nova hrana za paranoju

 

Osnovna teza dokumenta je trend povećanja militarizacije policijskih tehnologija i paramilitarizovanih vojnih tehnologija, sa težnjom da svet približe tehnologijama političke kontrole.

Autor napominje da se uvođenje novih tehnologija obično vrši postepeno kao i stavovi o efikasnosti, uštede i modernizacije, jer je to jedini način da se garantuje sloboda i sigurnost građana u zapadnim demokratijama.

Na taj način se i izvoz tehnologija u druge zemlje legitimiše. Kao po pravilu, i kao što se trenutno zaista obavlja prisluškivanje u SRN (Savezna Republika Nemacka –iz 1998.god.) mi smo samo samo nekada razgovarali o pojedinačnim političkim merama, kao i u oblasti tehnologije političke kontrole , ali se ne smatra da je razgovarano kao o celini.

Posebno u nedemokratskim oblicima vladavine, takve tehnologije mogu prirodno da prerastu u moćan aparat nadzora koji potiskuje bilo kakvu političku opoziciju.

Tokom devedesetih, mnoge vlade su uložile velike sume za istraživanje, razvoj, nabavku i raspoređivanje novih tehnologija za policiju, paravojnu upotrebu i unutrašnje snage bezbednosti.

Cilj ovog razvoja bio je da se poveća i ojača kapacitet svake policijske vlasti. Iza ovih tehnokratskih policijskih sistema je verovanje da je izvršen brži odziv i veća efikasnost troškova.

U poslednjih nekoliko godina, u velikim industrijskim kompleksima su se razvili razni načini kontrole, kao i razne tehnologije mučenja a sve je bilo daleko od bilo kakve demokratske kontrole .

Rizici takvih tehnologija i njihov dalji razvoj odvija se mnogo puta brže nego bilo koje regulatorne nadležnosti. Autor stoga poziva da EU "treba da stvori odgovarajuće strukture odgovornosti za sprečavanje neželjenih događaja koji proističu iz tehnoloških procesa ili promene način odlučivanja."

Proces inovacija takvih tehnologija bi trebalo da se uradi sa potpunom transparentnošću i dostavlja javnosti. I svaka tehnologija koja je okrutna, nehumana ili diskriminatorska u njihovim efektima, treba da bude predmet strogih i demokratskih kontrola.

Autor ukazuje posebno na mogućnostima u budućim kretanjima za praćenje cele globalne komunikacije. Kao izuzetno zabrinjavajući razvoj, on ukazuje na ECHELON system se koristi za globalno praćenje bilo kakve komunikacije sa vladama , organizacijama i preduzećima, koja se održava preko satelita.

Telefonski pozivi, poruke e-pošte, faksovi ili teleksi se prate i filtriraju putem AI sistema . Napori mnogih vlada da spreči snažnu enkripciju komunikacije na Internetu i da zahtevaju uslugu da u svakom trenutku da daju vlastima pristup, je dalji korak u opasnom smeru, koji moraju da budu uz mnogo više reci otvorene u parlamentima i u EU.

A upravo se to dogodilo 16. aprila ove godine, kada je Savet Evrope izdao preporuku o ljudskim pravima za korisnike interneta , gde je biranim, pažjivo izabranim formulacijama propisao da pojedine informacije , kao npr političke prirode,u pojedinim momentima. mogu biti ograničene iz određenih razloga. što pretstavlja još jedan od metoda kontrole masa.

 

     Finalni izveštaj pred EU i ciljevi

 

A juna meseca 2000.g, u Evropskm parlamentu je objavljen finalni izveštaj “Procena tehnologije političke kontrole " (JP 168 394) .

Ciljevi ovog izveštaja su četvorostrukI: (I) da obezbedi članove Evropskog parlamenta sa informacijama o nedavnom napretku u tehnologiji političke kontrole; (II) da se identifikuju, analiziraju i opisuju trenutno stanje umetnosti najupadljivije dešavanja, (III) da predstavi članove za račun aktuelnih trendova, kako u Evropi i širom sveta, i (IV) da razvije političke preporuke koje pokrivaju regulatorne strategije za njihovo upravljanje i kontrolu ubuduće.

Izveštaj sadrži sedam suštinskih sekcija koje respektivno pokrivaju:

(I) Uloga i funkcija tehnologije političke kontrole;

(II) Najnoviji trendovi i inovacije (uključujući implikacije globalizacije, militarizacije policijske opreme, konvergencije sistema kontrole raspoređenih širom sveta i implikacijama napretkom tehnologije i donošenja odluka.);

(III) Razvoj u tehnologiji nadzora (uključujući pojavu novih formi lokalnih, nacionalnih i međunarodnih komunikacionih mreža i presretanja stvaranje ljudskog priznavanja i praćenje uređaja);

(IV) Inovacije u kontrolu masa oružja (uključujući evolucije generaciji takozvanih "manje smrtonosnog oružja" iz nuklearnih laboratorija u SAD.) 

(V) Pojava kontrole zatvorenika kao privatizovane industrije, dok će u državnim zatvorima suočiti veći pritisak da zameni tehnologiju za zaposlene u vežbama troškova rezanja i društvenim i političkim implikacijama zamene politiku rehabilitacije sa strategijama ljudskog skladištenja-izolacije.

(VI) primena nauke i tehnologije da osmisle nove efikasne oznaka bez ispitivanja i mučenja tehnologije i njihovu proliferaciju iz SAD i Evrope.

(VII) implikacije vertikalnog i horizontalnog širenja ove tehnologije i potrebe za adekvatnim političkim odgovorom od strane EU, da bi se osiguralo da ne ugrožava građanske slobode u Evropi, niti dostiže ruke tirana.

Izveštaj daje niz političkih preporuka, uključujući potrebu za odgovarajućim kodovima prakse. On završava predlažući konkretne oblasti u kojima dalja istraživanja treba da se kreću kako bi se napravile efikasne regulative praćenja.. Izveštaj obuhvata sveobuhvatnu bibliografski pregled nekih od najvažnijih relevantnih literatura.

Od tada do danas,, sve te predviđene mere se realizuju i pokrivene su dokumentima EU…

 

©Geto Srbija

materijal:.heise.de

 

%d bloggers like this: