Архива

Posts Tagged ‘odlazak’

PRETERANO INVESTIRANJE SAMO U RAZVOJ BEOGRADSKOG PAŠALUKA, DOVODI DO PROPADANJA UNUTRAŠNJOSTI SRBIJE!!?

20. марта 2017. Коментари су искључени

 

Nešto više od polovine ukupnog stanovništva Srbije, grupisanog od Beograda do Novog Sada, ostvaruje čak 80 odsto celokupnog bruto domaćeg proizvoda. Očigledno je da se Srbija neravnomerno razvija, tako da se skoro sav njen bruto društveni proizvod stvara na 20 odsto teritorije, odnosno na uskom pojasu između dva pomenuta grada.

Ostatak Srbije je u privrednom smislu mrtav, a aktuelna vlast čini sve što može da dodatno pojača ovaj disbalans, jer joj se ulaganje u mala preduzeća ne isplati, jer je njihovo reketiranje daleko obimniji posao od dobijanja mita od giganata kojima se šakom i kapom dele subvencije.

 

                   Milan Malenović

STVARNOST U SRBIJI2

 

Unutrašnjost Srbije je opustela, hiljade sela i zaselaka ili uopšte nema stanovnike, ili u njima živi tek po neko staračko domaćinstvo. Iz tih krajeva ljudi odlaze čim im se ukaže prilika.

Oko 100.000 radno sposobnih stanovnika Srbije svake godine ode na rad u inostranstvo. Neki se i vraćaju, ali većina trajno napušta Srbiju. Samo od izbijanja svetske ekonomske krize, odnosno za poslednjih desetak godina, više od deset odsto građana Srbije trajno je napustilo svoju otadžbinu i otišlo je u svet „trbuhom za kruhom".

Oni koji nisu uspeli da odu u inostranstvo i još uvek čekaju povoljnu priliku, takođe napuštaju svoj rodni kraj u Srbiji i nastanjuju se u delovima Republike u kojima privreda još kako-tako funkcioniše. To su oblasti Beograda, Novog Sada i područje između. Sveukupno radi se o uskom pojasu dužine oko 100 kilometara. To je, trenutno, jedino što u Srbiji još daje neke znake života.

Zvanična statistika pokazuje kako u pomenutoj oblasti, koja čini samo 20 odsto teritorije Republike Srbije, živi čak 60 odsto njenog stanovništva. Svaki četvrti stanovnik Srbije je istovremeno i građanin Beograda, a glavni grad stvara više od trećine, tačnije oko 40 odsto bruto društvenog proizvoda cele zemlje.

Nešto više od polovine ukupnog stanovništva Srbije, grupisanog u pomenutoj oblasti od Beograda do Novog Sada, ostvaruje čak 80 odsto celokupnog bruto domaćeg proizvoda.

Neravnomerni razvoj Republike se nastavlja i uz pomoć državnih subvencija koje se daju stranim „investitorima", jer one pospešuju razvoj privrednih giganata koji isključivo usko regionalno i veoma ograničeno povećavaju BDP. Čak ni u najrazvijenijim industrijskim nacijama u Evropi većina bruto društvenog proizvoda ne zavisi od industrijskih kompleksa čiju izgradnju subvencioniše naša država.

Italija je treća najveća privreda evro-zone, a u njoj manje od deset odsto BDP-a dolazi od velikih privrednih društava. Nemačka je najsnažnija evropska privreda i ima u celom svetu poznate industrijske gigante, kao što su: Mercedes, Folksvagen, Tisen-Krup, Opel, BMW, Simens, BošNemački BDP, međutim, oko 85 odsto svoje vrednosti duguje malim i srednjim preduzećima za koje malo ko da je čuo i u samoj Nemačkoj, a kamoli izvan njenih granica.

Finska i Danska su zemlje sa minimalnim učešćem teške industrije u bruto društvenom proizvodu, ali su istovremeno i zemlje koje su u samom vrhu Evropske Unije po standardu svojih građana.

Težište svih pomenutih privreda, ali i ostalih zemalja članica EU, leži na malim i srednjim preduzećima koje naša država uopšte ne pomaže. Upravo je to jedan od najvažnijih razloga zbog čega se u privrednom smislu Srbija svela na teritoriju manju od nekadašnjeg Beogradskog pašaluka.

Svake godine se 11 milijardi dinara (nešto manje od 100 miliona evra) iz republičkog budžeta izdvaja za direktne novčane subvencije stranim „investitorima" kako bi oni otvorili nova radna mesta. Ovoj sumi treba dodati još toliko para, koje ulažu lokalne samouprave kroz razna nenovčana davanja (na primer: dodela zemljišta bez naknade, besplatni priključci na putnu infrastrukturu, dalekovode i slično).

Prema izjavama državnim funkcionerima od ovih para godišnje se otvori između 25.000 i 30.000 novih radnih mesta (ako naivno poverujemo državnoj propagandi), na kojima radnici dobijaju plate na nivou minimalca. Pošto se uglavnom radi o takozvanim „lon poslovima", ili kako to narod zove „šrafciger industriji", gde se sklapaju polugotovi delovi iz uvoza, srpska privreda od ovakvih aranžmana nema sekundarne benefite, kao što je otvaranje novih radnih mesta kod domaćih dobavljača.

Fabrike koje se otvaraju uz pomoć ovih dotacija i kada su u takozvanim nerazvijenim krajevima Srbije nalaze se ili u samom gradu, regionalnom centru, ili u njegovoj neposrednoj blizini, tako da izuzetno malo doprinose razvoju ruralne sredine.

Istovremeno je ulaganjem pomenutog novca u srpsku poljoprivredu moglo svake godine da se trajno obezbedi egzistencija za najmanje 40.000 ljudi, i to upravo u ruralnim delovima iz kojih se iseljava najviše stanovnika.Jedna mala farma, od koje bi mogla da se hrani cela porodica i da preostane višak proizvoda za prodaju, košta 10.000 evra, koliko se prosečno daje za otvaranje jednog radnog mesta kod stranog „investitora". Na farmi, međutim, postoje najmanje dva radna mesta, a na ovaj način bi se rešio i problem iseljavanja iz ruralnih područja koja bi oživela finansijskom injekcijom od 11 milijardi dinara godišnje, plus nenovčana davanja.

Osim toga, povećanje prihoda stanovništva sa sobom povlači i povećanje potrošnje, što bi dovelo do otvaranja novih radnih mesta u uslužnim delatnostima u danas pasivnim krajevima. Na svaki ovako uloženi evro iz državnog budžeta dolazi još jedan evro iz privatnog sektora privučenog povećanjem potrošnje u nekom kraju.

Disbalans između beogradsko – novosadske oblasti i ostatka države i dalje se produbljuje neodgovornom politikom države. Pomenuta oblast je potencijal za svoj napredak našla u infrastrukturi: dobroj mreži puteva, železnice, magistralnih dalekovoda i gasovoda i tako dalje.

Umesto da se pojačano investira u infrastrukturu krajeva iz kojih se stanovništvo iseljava, povećavaju se državna ulaganja u poboljšanje infrastrukture oblasti u koju se ljudi doseljavaju.

Prioritetni pravci železnice, koje Vlada želi da obnovi i dalje razvije, jesu Beograd – Novi Sad – Subotica i Beograd – Ruma – Šid. Sa druge strane, magistralna pruga prvog reda u Zapadnoj Srbiji (deo pruge Beograd – Bar), potpuno je zaboravljena. Istovetna situacija je i u Istočnoj i Južnoj Srbiji, odnosno svuda izvan beogradsko – novosadske oblasti.

Bez dobre putne infrastrukture nema održivog razvoja, pa će tako iz pomenutih krajeva da se nastavi iseljavanje ljudi u delove zemlje u kojima se zbog razvoja infrastrukture razvija i privreda.

Na 80 odsto teritorije Srbije, po statističkim podacima, ništa se ne dešava. Tu, istina, živi 40 odsto stanovništva, ali se proizvodi samo 20 odsto ionako slabog bruto društvenog proizvoda Republike Srbije.

U Beogradu i Novom Sadu su skoncentrisane sve republičke, odnosno pokrajinske ustanove. Plate njihovih zaposlenih drastično utiču na povećanje BDP-a tih regiona, ali doprinose i razvoju sekundarnih delatnosti, kao što su trgovina, ugostiteljstvo, stanogradnja...

Uprkos planovima, koji su u pojedinim slučajevima stari i četvrt veka, ni jedna republička institucija se nije iselila iz Beograda, niti je Novi Sad napustila neka pokrajinska institucija. Zbog toga ova dva grada u bruto društvenom proizvodu Srbije učestvuju sa preko 50 odsto.

Kako se izigravaju pokušaji da se putem decentralizacije državne uprave poveća broj zaposlenih izvan prestonice Srbije, odnosno glavnog grada Vojvodine, odlično se vidi iz slučaja Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije (AOFI). Njeno zvanično sedište je u Užicu, ali tamo sedi samo jedan jedini zaposleni, dok svi ostali borave i rade u centru Beograda. Knjigovodstveno, poslovni prihodi ove agencije ulaze u bruto društveni proizvod Užica, ali se faktički slivaju u Beograd u kome zaposleni primaju i troše svoje plate.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NIŠ: KRATAK OSVRT NA DEO POSTIGNUTIH REZULTATA PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI…

31. августа 2016. Коментари су искључени

 

Beograd i Srbija nalaze se na korak od nove islamizacije i kolonijalnog porobljavanja. Arapska (islamistička) baza na ovom delu Balkana ima isti cilj koji je nekada imala Otomanska imperija: osvajanje i islamizaciju evropskog kontinenta.

Samozvani Vođa koji samostalno upravlja sudbinom države i njenih građana, širom je otvorio vrata za ulazak islamskog fašizma i šerijatskih pravila. Tim povodom, predsednik Centra za ljudska prava i demografiju "Clamp" iz Niša, Dragan Krstić, osvrnuo se u svom autorskom tekstu na dramatičnu situaciju u kojoj je Srbija pod Aleksandrom Vučićem danas nalazi i na opasnosti pred kojima se nalazimo.

 

                   Dragan Krstić

U SUSRET PRIJATELJIMA PREDSEDNIKA VLADE1

 

Svima nam je poznato da samozvani Vođa Aleksandar Vučić ima bliske (i "duboke") odnose sa šeikom iz Emirata, Bin Zajebom. Naime, Vučić kod njega (a nešto i u švajcarskim bankama) čuva novac koji je opljačkao i izneo iz zemlje, a sada ga, zamaskiranog u "strane investicije", vraća u Srbiju za svoje mutne poslove. Za uslugu pranja novca, Vučić crnom Arapinu poklanja državnu imovinu, hotele, oranice, fabrike, daje subvencije, zida zgrade za već započetu kolonizaciju Beograda i cele Srbije…

Vođa, dakle, ima nameru da od Srbije napravi islamski kalifat u kome će "pravna država" biti uređena šerijatom. Spreman je Vučić na sve.

Prodaće, izdaće, prevariće, ubiće…Srbe biološki ubija svojim bolesnim "reformama". Otpuštanjima, krađom plata, penzija, trudničkih i porodiljskih naknada. Dizanjem parafiskalnih nameta. Nametanjem raznih akciza na sve i svašta. Pljačkom preko računa za struju, za obnovljive izvore energije, koju njegovi kumovi i bliski tajkuni dobijaju. Uz podsticaje za radna mesta, kredite iz fonda za razvoj. Namičući ovom jadnom i napaćenom narodu omču oko vrata i jaram za buduće naraštaje.

U njegovom mandatu, nikad veća smrtnost i negativni prirodni priraštaj nije bio. Rekord je 2015. godina sa minusom većim od 38.500 više umrlih. Nikada veći egzodus i stampedo ka izlaznim graničnim prelazima. Sa kupljenom kartom u jednom smeru. Mlade pametne, vredne, i obrazovane, niko do sada nije tako puno izgonio i isterivao. Kao ovaj dušman i albanski kurvin sin.

Trutov i parazit, ratni huškač, šovinista, mrzitelj svega, čovek sa tajnom haškom optužnicom za zapaljive govore mržnje, sejanje straha, proterivanje, slanje paravojnih formacija po raznim ratištima gde su činili najveće gnusobe i zločine. Čovek koji je ceo svoj život parazitirao na tuđim budžetskim jaslama, ništa konkretno u životnom i radnom veku nije stvorio, privredio i osmislio. Osim sto je uzimao pare od zapadnih obaveštajnih struktura, koje su ga dopingovale, pripremale, usmeravale, navodile šta da radi, kako da vara, obmanjuje, izigrava rodoljuba, i za to plaćale.

Čovek koji vređa srpsku decu da su neradnici, lenjivci, paraziti, nesposobni. Dok njegovog sina, batu, mamu i tatu, čuva batoljon "Kobri". Koje plaćamo svi mi "neradnici i džabalebaroši". Dok njegov sin se bahati po skupim mondenskim mestima i prebija nedužne građane, deca običnih normalnih ljudi u konvojima napuštaju zemlju. Time se lažno friziraju podaci o padu nezaposlenosti.

Vođin mali je nosio gajbice, pa je postao milioner. Cena jednog njegovog večernjeg izlaska je minimum 500 evra. Tri mesečne plate dece "neradnika, lezilebovića, nesposobnjakovića". Tata je kao dvoglavi Arapin sa neverovatnim sposobnostima: sa 1.000 evra mesečno, servisira dve žene, dva stana, dve alimentacije, dve skupe škole i privatne koledže.

U međuvremenu, dok Vođa servisira svoje žene i decu, iz Niša je samo u zadnjih mesec dana za Slovačku otišlo 500 mladih ljudi, dece tako reći, da rade u eksploatatorskim fabrikama Korejanaca, Kineza…Agencije ih vode kao moderne janjičare , usput za ugovor na 2 do 3 meseca uzimaju 100 evra. Kombi plaćaju po 35 evra i 10 evra autobus do Beograda. Daju im neki buđav hostel i bednu satnicu od 2,5 evra.

Slovačka tim eksploatatorima ne daje 10.000 evra po robu. Slovaci za te bedne uslove neće ni da rade. Jer je prosek tamo 800 evra. Ta deca rade najteže i najprljavije poslove po 12, 14, 16 sati. Oni koji su radili u Vučićevim kolhozima u Nišu za bednu nadnicu, ni 200 evra mesečno, nisu imali vremena da odu ni u toalet, nego su morali da nose Pampers pelene!

Za takve bedne, ponižavajuće uslove, robovski rade srpska deca uz enormne troškove puta i logistike. Tamo bivaju degradirana, šikanirana, tučena. Psuju ih i vređaju , a kad se usude da pozovu konzulat i ambasadu Srbije, imaju trtman kao da su državni neprijatelji ili ih potpuno ignorišu. To je slika jadne Srbije danas. "Budućnost u koju verujemo" (robovlasništvo, eksploatacija, poniženje) i "ujedinjeni možemo sve" (u pljački, otimačini, bezvlašću).

U međuvremenu, Vođa otvara širom vrata Arapima za ponovnu islamizaciju Srbije . Oranice su već kupljene-zakupljene na višedecenijski period, za smešno mali novac.

Uskoro se očekuje gradnja, za početak montažnih kuća, baraka. Sve uz pomoć raznih "dobročinitelja" , "usrećitelja" i fondacija… Počelo se kupovati i po jugu Srbije, hoteli na Vlasini u Bujanovcu, Preševu, Vranju, Leskovcu, Nišu već su u njihovim rukama. Sinhronizovana i koordinirana akcija uz jaku logistiku.

A, kako Arapski "investitori" uvode šerijat, tamo gde dođu i kako sprovode svoja pustinjska pravila, govore slučajevi iz susedne Bosne i Hercegovine (područje Federacije BiH), gde ih ima dosta i gde se ponašaju vrlo agresivno (ima tuča s lokalnim stanovništvom, silovanja, i raznog drugog nasilja). Šta očekivati od ideologije zla koju je izmislio skitnica, pljačkaš karavana, otmičar žena, pedofil koji je razdevičio devetogodišnju devojčicu Ajšu i uzeo je za drugu ženu.

Dok su se naši slavni preci, pre samo 150 godina oslobađali tursko-arapsko-islamističkog jarma, orijentalnog smrada, lojave zaostavštine, danas 2016. godine, psihopata i bolesnik, samozvani Vođa, baca nas ponovo u kandže i ropstvo onih koji su nas 400 i kusur godina nabijali na kolac i srpskim glavama kitili Kalemegdan. I danas bi to činili isto, kao u vreme kada su Beograd zvali "Darol džihad" ("Kuća ratova"), dok je trajao pohod Osmanlija ka "neverničkoj" Evropi, Beču, Budimu, Pešti…

Podsetimo se lekcije iz istorije da bi razumeli današnjicu: Beograd je 1660. godine imao skoro 100.000 stanovnika, od čega je samo 20% bilo hrišćana. Bio je islamiziraniji čak i od Sarajeva. Bio je pogranični grad za invaziju, pljačku i razaranje srednje Evrope.

I danas bi radili isto, samo im treba dati priliku, kao što im Vođa Vučić daje  …Smemo li da ćutimo o pošasti koja nam je već ušla u sred kuće? Imamo li pravo da prepustimo ono što su nam preci životima platili kako bi nam ostavili slobodnu Srbiju, oslobođenu od islamskog jarma?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZDRAVSTVO U SRBIJI – GRANA U KOJOJ VLADA SISTEMSKA KORUPCIJA!?

10. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Zastrašujućoj slici srpskog zdravstva danas, doprinele su višegodišnje pljačke Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, pljačke u javnim nabavkama za potrebe zdravstvenih ustanova, masovan odlazak u inostranstvo najboljih lekara, nezakonito zapošljavanje i otpuštanje medicinskih radnika, nameštanje konkursa za izbor direktora zdravstvenih centara i domova zdravlja, nenamensko trošenje sredstava od strane kliničko-bolničkih centara, i još mnogo toga.

Ali, crna strana belih mantila najbolje se vidi u bolničkim sobama. Ko je imao nesreću da tamo boravi, ostaće mu u nezaboravnoj uspomeni zdravstvene "usluge" slične onima u najsiromašnijim zemljama takozvanog trećeg sveta.

 

                         Milica Grabež

SRPSKO ZDRAVSTVO DANAS1

 

Više od petnaest godina Srbija je prema istraživanjima Svetske zdravstvene organizacije neprekidno vodeća evropska zemlja po stepenu korupcije u zdravstvu. I po dugogodišnjim listama čekanja na specijalističke usluge (posebno radioterapije i kardiohirurgije), Srbija je najgora na evropskom kontinentu. Mnogim bolesnicima je zbog toga smrt lakša od života.

Zdravstvena zaštita u Srbiji besplatna je samo u režimskoj propagandi ali ne i u realnom životu. Čitav zdravstveni sistem svodi se na otimačinu od pacijenata, a medicinske usluge više liče na kažnjavanje bolesnika nego na njihovu zaštitu.

Opšte je poznata činjenica da je nakon nezapamćene pljačke zdravstvenih fondova u poslednjoj deceniji, došlo dotle da se na račun jednog osiguranika u proseku leči još dvoje nezaposlenih.

Srbija nema ni propisan osnovni paket zdravstvenih usluga niti njeni građani znaju šta dobijaju za te pare. Ukupno, u zdravstveni fond svakog meseca zaposleni u Srbiji ulažu 12.3 % bruto zarade, na osnovu čega je lako zaključiti da imamo najskuplje zdravstvo u Evropi!

Ali, šta dobijamo za taj novac? Svakodnevno umiru pacijenti među kojima je visok procenat dece do 14 godina starosti, jer država neće da im plati lečenje, uprkos tome što je još 2013. godine donet Zakon kojim je odobreno da država finansira lečenje čak i u inostranstvu.

I dalje su na sceni liste čekanja, potpuno devastirane bolnice, povremene i stalne nestašice strateški važnih lekova. Ali i kad ih ima, za mnoge od njih recept ne važi. Zbog svega toga, preko 60 odsto građana Srbije daje mito lekarima da bi dobilo uslugu koju već uredno plaća.

Više od 70 odsto građana Srbije koji su skoro završili svoj radni vek u toku koga im je redovno uplaćivan doprinos za zdravstveno osiguranje, kad treba da idu na skener, obično plaćaju tu uslugu privatnoj klinici, da se ne bi dodatno razboleli čekajući mesecima a nekada i godinama na ovu uslugu.

Sa druge strane, više evropskih zemalja (čak i one koje nisu članice EU) uvelo je model prema kome se doprinosi za zdravstvo plaća iz budžeta države, a ne od davanja iz plata. Ovo ukidanje je dovelo do porasta neto plata, smanjeni su troškovi privredi, a to je dovelo i do povećanja penzija.

U Srbiji, država ima monopol u zdravstvu, a ne daje za uzvrat nikakve informacije gde novac građana odlazi. Režim Aleksandra Vučića prisvojio je fondove i ponaša se kao da je u pitanju njegov privatni investicioni fond sa kojim raspolaže kako hoće.

A, taj novac nije mali. Naime, prema podacima Svetske banke, građani Srbije izdvajaju za zdravstveni fond 10, 6 odsto nacionalnog dohotka. Vučićeva propaganda je i ovaj podatak sakrila pa potura priču da je to izdvajanje od 7 do 8 odsto. Razlika od oko 3 odsto iznosi gotovo milijardu evra! I svake godine negde taj novac "nestaje" u stranačkim kasama i u džepovima stranačkih poglavica i njihovih mafijaških struktura unutar institucija sistema.

Takođe, režim je namerno izigravao da se izvrši elektronsko vođenje liste osiguranika, gde bi se tačno videlo koliko ko uplaćuje, koliko troši, gde novac ide dalje…To se i dalje radi.

U odgovorima na upitnik Evropske Komisije koji je Vlada Srbije predala još 27. januara 2011. godine, ispostavilo se da je zdravstvo najkorumpiraniji sektor u državi. To se očigledno nije moglo sakriti jer je nadležna služba Evropske komisije već imala poverljive podatke o milijardama evra koje kroz zdravstvo koruptivnim putem odlazi u fondove ovdašnjih političkih preduzeća i u privatne džepove.

Uprkos tome, ozbiljna istraga korupcije na nivou javnih nabavki u srpskom zdravstvu, nikada se nije temeljno obavila, niti je do današnjeg dana poznato ko je sve zloupotrebljavao sredstva u bolnicama i domovima zdravlja. Otkrivanje podataka o zloupotrebama u zdravstvenom sistemu otvorila bi sliku ozbiljno organizovane kriminalne piramide na čijem čelu stoje vodeće figure političke scene u Srbiji.

Poslednji veliki krug racionalizacije u zdravstvu, koji se odnosi na nemedicinski kadar i na stomatologe kojih ima u takozvanim primarnim zdravstvenim ustanovama, završio se tihim bojkotom u zdravstvenim ustanovama.

Takozvani Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji, odnosno sistematizaciji radnih mesta, propisan od strane Vlade Srbije za sve zdravstvene ustanove, naišao je na opšti bojkot prilikom pravljenje kadrovskih planova za prošlu godinu. Taj bojkot i dalje traje.

Spiskovi za otpuštanje u skladu sa uputstvom dobijenim od Ministarstva zdravlja masovno su uništavani širom Srbije, posebno u Vojvodini. Ispostavilo se da u medicinskim ustanovama ima znatno manje potrebnog, kvalifikovanog osoblja nego što bi ga trebalo biti. A, Vučićeva politika insistira na masovnom otpuštanju. Tokom njegovog poslednjeg sastanka sa predstavnicima MMF-a, ponovo je zahtevano da se krene u otpuštanje zaposlenih i iz zdravstvenog sektora.

One ustanove koje su bile lojalne režimu i prošle godine dostavile spisak za otpuštanje Ministarstvu zdravlja, nisu dobile ni povratnu informaciju da li je spisak u redu ili nije. Zadatak sa vrha je da se izvrši "seča". A, da li je ona ispravna ili ne i kakve će posledice na terenu biti, to nikoga ne zanima.

Na evropskoj rang listi u prošloj godini zdravstveni sistem u Srbiji svrstan je u šest najgorih, od ukupno 35 zemalja. Prema Ustavu Srbije, lečenje je besplatno i dostupno svima. U realnom životu, zdravstvene usluge su preskupe i za mnoge nedostupne.

Sve ocene iz evropskih institucija zaduženih za kontrolu zdravstva, govore da je u Srbiji najgore stanje u oblasti opsega i dometa usluga i oblasti farmaceutskih proizvoda. Naime, farmacija je u više različitih izveštaja predstavljena skoro kao mafijaška organizacija.

I to je slika evropskom licemerja, jer su te institucije ćutale dok je nekadašnji četvorostruki ministar zdravlja Tomica Milosavljević, činio pogrom od srpskog zdravstva kroz razne forme "reformi" i "racionalizacija", a posebno u vreme njegovog zavođenja mafijaških pravila u srpskoj farmaciji.

Umesto da odgovara pred domaćim pravosuđem, Milosavljević je nagrađen petogodišnjim mandatom u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO) jer je zadužio velike multinacionalne korporacije uvozom i primenom eksperimentalnih lekova na domaćim pacijentima kao zamorčićima.

Zdravstvo u Srbiji je grana u kojoj vlada sistemska korupcija, od zloupotreba ovlašćenja do nenamenskog trošenja sredstava, a posebna priča je običaj upućivanja pacijenata na privatnu lekarsku praksu od strane lekara u javnim ustanovama. Kada je reč o uzrocima ovakvog stanja, upućivanje pacijenata u privatnu praksu potiče od toga što je zdravstvenim radnicima sadašnjim zakonskim rešenjima omogućeno i dozvoljeno da u isto vreme rade i u javnom i u privatnom sektoru. Na delu je, dakle, primer legalnog sukoba interesa.

Masovni su primeri gde 10 odsto od svake obavljene analize ili intervencije u državnoj, ide na ruke privatnoj klinici. Poznat je skandal u pirotskoj bolnici, kada su bili uhapšeni svi ginekolozi u toj ustanovi zbog primanja mita, a doktori su osumnjičeni da su uzimali i do 1.000 evra od vlasnika privatne prakse nadoknade za slanje trudnica na takozvane dabl testove ili prekid trudnoće u tu privatnu kliniku.

Milioni građana u Srbiji danas ne mogu da ostvare svoja prava u potpunosti ili delimično. Oni bez knjižice ili overene knjižice ne mogu ostvariti svoje pravo. Čak i oni sa overenom knjižicom ne mogu dobiti sve neophodne lekove i preglede ili intervencije.

Ceo zdravstveni sistem u Srbiji održava se na novcu otetom od građana i na činjenici da još uvek svi školovani stručnjaci nisu napustili Srbiju. Lekara specijalista je sve manje. Dve trećine gradskih bolnica i zdravstvenih centara u Srbiji nema dovoljno hirurga, anesteziologa, neurologa…Nema čak ni dovoljno medicinskih sestara. A, Vučićeva vlada planira do kraja ove godine da kadrovski opustoši domove zdravlja, bolnice i kliničke centre.

Srbija je sve siromašnija, bolesti haraju i odnose godišnje blizu 30 hiljada života, a so na tu ranu je i činjenica da je više od 7.000 aktivnih lekara opšte prakse i lekara specijalista spremno da napusti i posao i državu u kojoj su rođeni i gde su stekli obrazovanje.

Prema jednoj skorašnjoj internoj anketi Ministarstva zdravlja, od tog broja je njih 2.000 već zatražilo i dobilo dokumentaciju od Lekarske komore Srbije za odlazak na rad u inostranstvo! Reč je o ljudima sa dobrim obrazovanjem i solidnim iskustvom. Tako školovan kadar na Zapadu čuvaju kao svetu relikviju, nude najbolje uslove i nagrađuju posebnim premijama, obezbeđuju ga od svake egzistencijalne brige.

U Srbiji, na žalost, mnogi od njih rade u nehumanim uslovima, u polusrušenim bolnicama, sa zastarelom opremom. Za struku kojoj pripadaju, imaju mizerne plate a odnos države prema zdravstvenim radnicima je više nego uvredljiv. Dobar deo lekara i medicinskih sestara svoje nezadovoljstvo usmeravaju na pacijente.

I to je krug iz koga nema izlaza. Sa druge strane, u srpsko zdravstvo je ušlo dosta poluškolovanih kadrova, mahom zapošljavanih preko vladajućih stranaka. Mnogi od njih nisu nikada ni prošli pored medicinskog fakulteta, niti bi smeli biti u struci. I svi oni su dobili nekakve vodeće pozicije u lokalnim zdravstvenim ustanovama. Ukratko, najbolji odlaze u inostranstvo ili u penziju ako imaju dovoljno godina staža. Najgori su već na sceni.

Poslednjih dva godine, zbog obostranih frustracija izazvanih opštom bedom, došlo je i do talasa nasilja pacijenata nad medicinskim osobljem. U Domu zdravlja u Šapcu polovinom januara ove godine, jedan pacijent je ubio nožem medicinsku sestru koja je nakon toga preminula. Zbog svega toga, MUP Srbije izdao je naredbu da svaki zdravstveni centar i svaki dom zdravlja dobije policajca-čuvara, "dok se nasilje ne zaustavi".

Kakvo dno je srpsko zdravstvo dotaklo, najbolje govori najnoviji primer Kliničkog centra u Kragujevcu, gde je neko došao na ideju da novcem zaplenjenim od osumnjičenih za lakše krivične prekršaje kupi aparat za takozvanu jontoforezu, utrazvučni aparat, inkubator vredan 1,7 miliona dinara i drugu potrebnu opremu.

Učestale su i javne, spektakularno organizovane pljačke građana kroz razne humanitarne aktivnosti i uz pomoć medija, u kojima ogroman profit ubiraju telefonske kompanije i dele ga kriminalnim ograncima političkih stranaka na vlasti.

Tako je 24. maja ove godine preko "Blic fondacije" i Radio-televizije Srbije organizovan takozvani "humanitarni kontakt šou program Teleton" u kome su učestvovale poznate ličnosti iz sveta muzike, glume, sporta i politike, a sve pod nazivom "Srce za decu" (da se svim porodilištima u Srbiji obezbede aparati za proveru sluha kod beba). Samo deo milionski teške sume otišao je u humanitarne svrhe. Ostalo je zadržano na računima raznih "Teletona" i transferisano u privatne džepove.

Već godinama, umesto države, umesto Ministarstva zdravlja, umesto zdravstvenih fondova, u akcijama prikupljanja novca za opremanje zdravstvenih ustanova učestvuju razne "medijsko-humanitarne" korporacije, iza kojih stoji mafijaški interes vladajućih stranaka.

Odličan primer za to je bilo angažovanje RTV B92 oko akcije kupovine inkubatora za bebe. Umesto nadležnih ministara, uloga "majke Tereze" dodeljena je direktoru ove medijske kuće, Veranu Matiću. Ovakva praksa se i dalje nastavlja.

Novac se od građana "prosi" i na ovako visokom nivou, ali i na onom najnižem, gde nesrećnici kojima je potrebno lečenje traže pomoć od koga stignu, bez medijske i političke podrške. Zato što nema države, nema socijalne politike, a nema ni para u opljačkanim zdravstvenim fondovima.

Vučićev režim je u sprdnji sa građanima-osiguranicima, kojima je neophodno lečenje, kako u Srbiji tako i u inostranstvu. Još 2013. godine, pod njegovom komandom, tadašnji direktor Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje predložio je da lečenje u inostranstvu ne plaća država već "građani svojim donacijama"!

U tom smislu je naručena i izmena Zakona o zdravstvenom osiguranju…Teren za masovne otimačine od građana bio je otvoren. Kako tada, tako i danas, umesto da sve bude regulisano kako bi zdravlje i dostojanstvo ljudskog bića bilo zaštićeno, sezona "humanitarne otimačine" i dalje traje.

Srbija je sve bolesnija, a najbolesniji je režim koji je to dozvolio i Vođa tog režima koji je najozbiljniji pacijent na brodu koji nezadrživo tone.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VUČIĆEV TRON NA KLIMAVIM NOGAMA A ROK TRAJANJA NA VLASTI ISTIČE…

30. септембра 2015. 1 коментар

 

Dok je bio velikosrpski radikal, Aleksandar Vučić je govore ulepšavao citatima kneza Lazara, vladike Nikolaja i, naravno, Vojislava Šešelja. Transformisan u evroatlantskog naprednjaka počeo je da se oslanja na strane autoritete poput Maksa Vebera, Vinstona Čerčila i stare kineske mudrace. Posebno mu se svidela deviza legendarnog vojnog stratega Sun Cua: „Ako dovoljno dugo sediš na obali, dočekaćeš da reka pronese telo tvog neprijatelja".

Vučić se na ličnom primeru uverio u tačnost tog saveta. Strpljenje mu se isplatilo, jednog po jednog, bukvalno ili u političkom smislu, reka je odnela sve njegove protivnike: Miloševića, Đinđića, Šešelja, Đilasa, a i Nikolić beznadno tone. Ali, i Vučićev slučaj je iscrpljen, i pitanje je dana kada će i njega “prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“.

 

                   Predrag Popović

VREME JE ZA ODLAZAK-11

 

U aprilu, dok je usamljen i očajan šetao obalom vašingtonske reke Potomak, Vučić je jasno video kako voda nosi njega. S vlasti, pravo na dno prošlosti. Prizor ga nije iznenadio. Vučić je znao šta ga čeka u Americi.

Znao je da će u Beloj kući biti primljen na nivou balkanskog turiste i da će umesto poziranja s uticajnim političarima imati priliku samo da se suoči s njihovim staferima, koji će mu preneti spisak novih zahteva. To se i dogodilo. Osim slučajnog susreta na hodniku, daleko od Ovalnog kabineta, sa republikanskim senatorom Džonom Mekejnom, imao je samo dva značajna sastanka, i to s Viktorijom Nuland, pomoćnicom državnog sekretara za Evropu i Evroaziju i sa Suzan Rajs, savetnicom za nacionalnu bezbednost predsednika Obame.

Sve što je čuo, svodilo se na – gotov si, Vučiću.

Pored starog i dobro poznatog zahteva da se kazne krivci za smrt braće Bitići, američkih državljana i istaknutih terorista UČK-a, srpski premijer je suočen s još tri značajna problema: 1. slučaj Miroslava Miškovića, 2. reketiranje američke kompanije „Kontinental Vind Partners" (CWP)  i 3. distanca Srbije od Rusije.

Vučić je znao da se Mišković obratio američkim lobistima za pomoć, prikazujući svoj sudski postupak kao zloupotrebu pravosuđa od strane izvršne vlasti. Međutim, ni Vučićev zaštitnik Majkl Kirbi, američki ambasador u Beogradu, nije imao informacije o tome da je u Stejt Departmentu već procenjeno da je tužba protiv Miškovića neosnovana.

Drugi problem je kompleksniji, pošto je u njega involvirana američka kompanija koju vodi Mark Krendal, muž Lidije Zilme Udovički, čija sestra Kori je aktuelna ministarka u Vladi Srbije.

U izgradnju vetroparka u Banatu CWP je investirala oko 300.000.000 evra, ali posao kasni jer neko iz Vučićevog okruženja traži dva miliona evra, kako bi omogućio dozvole za priključenje u sistem Elektorprivrede Srbije.

Bez otvaranja diskusije na te teme, Vučiću je izdato naređenje da hitno nađe rešenje. Pravosudni progon Miškovića mora da se zaustavi, a CWP-u mora da bude omogućeno normalno poslovanje i, naravno, reketaš mora biti otkriven i kažnjen. Vučiću je ostalo da samo muca, sleže ramenima i prediše nad sudbinom.

Treće naređenje je glasiloSrbija mora odlučno da se distancira od Rusije, samo takvim postupkom može da dokaže rešenost da nastavi proces priključenja Evropskoj uniji. Taj zahtev nije iznenadio Vučića.

Svaki put kad bi mu neki zapadni diplomata pomenuo taj uslov, srpski premijer bi odrecitovao tra-la-la bajku o nesvrstavanju ni na jednu stranu i, kao dokaz podrške evroatlantskoj antiruskoj kampanji, odluku Srbije da ne prizna otcepljenje Krima od Ukrajine.

No, to više ne zadovoljava Amerikance. Ne zanimaju ih priče o rusofilstvu Tomislava Nikolića i Ivice Dačića. Odlično obavešteni vašingtonski moćnici dobro znaju da Nikolićevi stavovi nisu bitni, a da Dačić bespogovorno izvršava sve američke naloge jer dobro zna da mu opastanak na slobodi i političkoj sceni zavisi od toga da li će i kada će CIA i DEA otvoriti dosijea Darka Šarića i Rodoljuba Radulovića, zvanog Miša Banana.

Bez uvijanja, Amerikanci su Vučiću otkrili da imaju saznanja o tome kako upravo on dotura Rusima poverljive informacije. Vučić je bio oprezan, ruskim diplomatama uvek je preko posrednika plasirao sva značajnija obaveštenja. Uzalud. Majstori iz CIA su lako ušli u trag informacija koje su dali samo Vučiću, tako da su njegovi pokušaji da odgovornost svali na Nikolića i Dačića izgledali kao detinjasta igra.

Još dok je leteo iznad Atlantika, na povratku u svoj kalifat, Aleksandar Vučić je shvatio da su ga Amerikanci pustili niz vodu. Brzo se uverio i kako će porinuće izgledati u praksi.

Kao što su pažljivo isplanirali Vučićevo instaliranje na vlast, eksperti iz Lenglija su detaljno pripremili projekat „postvučićevske Srbije". Nezainteresovani za njegove marketinške trikove i lažna ili iskrena obećanja, njima svejedno, pokrenuli su proces rušenja diktatora.

Odmah po povratku iz SAD, Vučić je obavešten da je ambasador Kirbi jednom od kolega, pred nekoliko svedoka, postavio pitanje: „Šta mislite o Miodragu Kostiću kao potencijalnom budućem premijeru Srbije?"

Ne čekajući odgovor, Kirbi je s osmehom i naglašenom podrškom toj ideji nahvalio Kostića kao uspešnog biznismena koji odlično razume političke procese, što je dokazao odnosom prema Ukrajini, u kojoj je razvio krupne poslove.

Da li Amerikanci zaista žele da na mestu premijera vide Kostića ili ga tom pričom samo da testiraju, Vučiću nije ni bitno. Šokirala ga je već činjenica da se uopšte pominje mogućnost da ga neko nasledi. I to sad, kad je najjači, bar u svojim očima, na „Pinku" i u „Informeru".

Vučić još nije stigao ni da se osveži infuzijom, a stigla ga je nova nevolja. Na sednici Vlade Srbije, održanoj u četvrtak 18. juna, glasalo se o predlogu britanske rezolucije o Srebrenici, koja je trebalo da se usvoji na sledećoj sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, ali je to sprečio ruski veto!!!!

Iako stav Srbije niko nije ni tražio, niti ima ikakav značaj, osim za unutrašnje političke i propagandne potrebe, Vučić je hteo da proveri raspoloženje članova svog kabineta i dokaže da u državnom vrhu vlada idilično jedinstvo.

Bolje da nije. Troje ministara dalo je podršku rezoluciji koja na najteži način optužuje Srbe i Srbiju za genocid nad Bošnjacima u Srebrenici. Prema neproverenim informacijama, za rezoluciju su glasali Zorana Mihajlović, Kori Udovički i Dušan Vujović.

Uostalom, nije ni bitno ko je odbio da slepo sledi premijerov politički avanturizam, američka poruka je bila sasvim jasna – uvek i po svakom pitanju može da se politički uzdrma Vučićev tron.

Pored prezentacije političke moći, Amerikanci su izvršili i neku vrstu čistke u srpskoj Bezbednosno-informativnoj agenciji. S mesta savetnika šefa BIA smenjeni su Radivoje Mičić i Duško Bobić. Oni su osumnjičeni da pripadaju tvrdoj proruskoj grupi i da su, kao takvi, nepodobni za vršenje funkcija u vrhu tajne policije.

Mičić i Bobić su iskusni obaveštajci. Iako su imali dug staž u Službi, nisu bili politički kompromitovani, ali smenjivani su i u vreme režima Tadić-Dačić. U BIA ih je vratio Nebojša Rodić, prvi Vučićev kadar na čelu tajne policije. Međutim, mimo Vučića, sada ih je penzionisao direktor Aleksandar Đorđević – tvrdi za Tabloid izvor iz BIA.

Đorđević je istovremeno kad i Vučić, ali u nezavisnom aranžmanu, putovao u Sjedinjene Države. Kao dokaz lojalnosti, poneo je rešenja o uklanjanju dvojice „ruskih špijuna" iz BIA. Nije poznato kakva uputstva za dalje delovanje je Đorđević dobio od šefova iz CIA.

Veliki Vučićev poraz predstavlja i imenovanje Dragana Bujoševića za direktora Radio-televizije Srbije. Iako Bujošević, u skladu sa svojim karakterom i profesionalnim kvalitetima, neće predstavljati neku ozbiljniju prepreku režimskim medijskim kombinacijama, Vučić je tu kadrovsku igru, kao i sve ostalo, shvatio kao ličnu diskreditaciju i značajno ograničenje moći.

I na ovaj način Amerikanci su premijeru pokazali ko vuče konce. Vučiću je ostalo samo da upregne Dragana J. Vučićevića i preko „Informera" pokrene kampanju kompromitacije „žutog Bujketa".

Amerikanci disciplinuju Vučića na sve načine. Uz političke pritiske i kadrovske vrteške život mu zagorčavaju strateškim spletkama poput puštanja, pa vraćanja Šešelja u Hag, hapšenjem i oslobađanjem Haradinaja i, naročito, pritvaranjem Nasera Orića, s kojim Vučić ne zna šta da radi.

Uporedo s tim, sve su glasniji prigovori srpskom režimu zbog medijske cenzure, kao i podrška pojedincima koji su izloženi progonu kakav već mesecima trpi Saša Janković. Da stvar bude gora, Vučić je suočen i s brutalnim finansijskim ucenama i to ne samo od Međunarodnog monetarnog fonda. Snažan udar ga čeka na susretu s Angelom Merkel, koja će zahtevati da Srbija hitno podmiri 190 miliona evra duga „Velefarma" prema „Štadi".

Od osnivanja Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić pokušava da se predstavi kao prvi srpski lider koji ima apsolutnu podršku SAD i EU. Sa stranim predstavnicima uspostavio je harmoničan odnos, kako oni drmaju, tako se on trese. Odradio je dobar posao.

Stvorio je sve uslove za zaokruženje državnosti albanske republike Kosovo, pristao na promene Ustava koje će ozvaničiti trajni gubitak južne srpske pokrajine, stavio je celu Srbiju na uslugu NATO i zatezanjem odnosa s Rusijom naneo nenadoknadivu štetu našim političkim i privrednim interesima.

Međutim, uplašen činjenicom da mu je istekao rok trajanja na vlasti, počeo je da razmišlja taktički – malo glavom, malo dupetom.

– Znam da bi to mnogi jedva dočekali, ali moraću da ih razočaram, ja neću završiti kao Slobodan Milošević ili Zoran Đinđić. Njih dvojica su oboreni uz pomoć svojih najbližih saradnika. Za sve što se dešavalo pre 5. oktobra, za sve pljačke, ratove, inflaciju i sankcije, za sve je kriv samo Milošević.

Za sve zlo koje je Srbiju snašlo dolaskom DOS-a na vlast, kriv je samo Đinđić. Pa, neće da može… Ko misli da mu je korisno da krene protiv mene, neka to radi, ali mora da bude svestan da se neću predati tek tako, bez borbe.

Kad sam javno zahtevao da u ovim teškim danima budemo jedinstveni nisam se šalio. Ili ćemo zajedno da prođemo kroz ovu krizu ili ćemo zajedno da padnemo – rekao je Vučić na prvom sastanku s najbližim saradnicima po povratku iz Vašingtona.

Tek da pretnja bude jasnija, naglasio je kako o svima zna sve i poseduje dokazeza koje bi bilo bolje da se nikada ne pojave u medijima".

– Vučićeve pretnje svi su shvatili krajnje ozbiljno. U vrhu SNS-a i naročito u Vladi nastala je panika. Neko je pustio glas da Vučić ima dosijea svih saradnika i da, osim njega, samo Andrej zna od koga i kako dobija informacije iz BIA.

Navodno, na „crnoj listi" nalaze se Zorana Mihajlović, Zlatibor Lončar, Nikola Selaković, Maja Gojković, Radomir Nikolić, pa čak i Nikola Petrović i Petar Panić Pana. Tu su i ministri koji se javno zaklinju u lojalnost premijeru Nebojša Stefanović i Aleksandar Vulin.

Vučić se potrudio da raširi paranoju. Neko je, verovatno uz njegovu saglasnost, među naprednjacima proturio priču kako je Vučić, nezadovoljan tonom s kojim mu se obratila, skresao ministarki Jadranki Joksimović da pazi kako priča s njim, jer, kako je rekao, „na snimcima presretnutih razgovora koje je vodila s problematičnim likovima ima mnogo spornih stvari".

Možda je Vučić, po običaju, lagao, ali ostvario je cilj. Sada svi njegovi saradnici strepe jedni od drugih, dobro vagaju svaku reč i još otvorenije se ulaguju opasnom šefu – kaže za Tabloid izvor iz SNS-a,

Paranoja je uzela maha, a kako i ne bi kad svi znaju s kakvom lakoćom se Vučić odrekao Šešelja, Đilasa, Nikolića, Kosova... Posle toga, neće mu biti problem da, čim proceni da je vreme, odbaci Nikolu Petrovića ili bilo kojeg drugog saradnika u čiju lojalnost posumnja.

U Vučićevom ludilu ima sistema. Pošto je svoju piramidu vlasti formirao po sistemu kakav je video u svom omiljenom filmu „Kum", jasno mu je da će ga napasti neko blizak, u koga ima poverenja.

Ako je sebi odredio ulogu Majkla Korleonea, a bratu Andreju, Sonija, najozbiljniji kandidati za Freda su Petrović i Lončar. Suviše su autonomni, imaju svoje poslove i ambicije, ne zavise od volje vođe, uvek mogu da zadovoljenje interesa potraže na nekoj drugoj strani.

Poznato je da je Petroviću mnogo važniji partner Stanko Subotić nego Vučić. Lončar je oslonjen na dugogodišnjeg ortaka Aleksandra Đorđevića, koji BIA vodi prema uputstvima koje ne dobija od Vučića, nego od Amerikanaca. Za njih dvojicu premijer nema rešenja, može samo da se nada da ga neće prodati.

Nema rešenja ni za Zoranu Mihajlović. Zahvaljujući davno stečenoj čvrstoj podršci stranaca, Mihajlovićeva je dovoljno sposobna i odlučna da, u određenom trenutku, izazove podele u SNS-u i suprotstavi se Vučićevoj samovolji. Kad dođe do haosa, a taj trenutak je sve bliži, ona može da predvodi grupu nezadovoljnih naprednjaka, koji nisu zadovoljili apetite.

Zbog svih problema, Vučić je odustao od rekonstrukcije Vlade i sređivanja stanja u svojoj stranci. Na raspuštanje Vlade i raspisivanje vanrednih republičkih izbora, koje je planirao da veže s vojvođanskim, krajem decembra, odlučiće se samo ako uspe da preko leta konsoliduje stanje u SNS-u i izgladi odnose sa Amerikancima. Da bi ispunio tu nemoguću misiju moraće da se, kako zna i ume, izvuče iz sudske afere s Miškovićem.

Ne sme da prizna propast slučaja na kome je, još pre tri godine, gradio autoritet bespoštednog borca protiv kriminala i korupcije, a ne može ni da odbije zahtev da se okonča ta pravosudna predstava.

I da bi ispunio drugi američki uslov – omogućavanje kompaniji CWP normalno poslovanje – mora da smisli neki hudinijevski trik, pa da kazni reketaše iz svog okruženja, ali tako da ih ne naljuti i ne okrene protiv sebe. Neće mu biti lako ni da se distancira od Rusa. Svidelo mu se da sedi na obe klupe, iako ni na jednoj nije rado viđen.

Vučićeva borba za opstanak na vlasti osuđena je na neuspeh. Tron mu je ozbiljno poljuljan, to više ne može da sakrije od svih kojima se zamerio, a koji raspolažu kvalitetnijim informacijama od onih koje nudi „Pink".

Vučić je dokazao da nema pojma o politici. Dok on vodi marketinšku kampanju i brine za trenutni rejting, krupni igrači na mnogo realniji način štite svoje interese. Da je biznis važniji od populizma Vučić će se uveriti kad bude prekasno.

Mnogima se zamerio, jedva su dočekali da vide kako mu brod tone. Čim je procurela vest da je Miodrag Kostić pretendent na mesto premijera, obradovali su se i oni koji o njemu ne misle dobro.

Naprosto, raposloženje je takvo da je svako dobrodošao, samo neka Vučić ode. Ne znam da li je tačno, ali prepričava se kako je Kostić, kad je upitan da li je tačno da će postati premijer, rekao: „Što se tiče ove Vlade, veliki sam optimista, neće dugo". Taj optimizam dele i mnogi građani – kaže za naš magazin odlično obavešten izvor iz SNS-a.

Kad je prvi put pao s vlasti, kao radikalski ministar protiv informisanja, Aleksandar Vučić je potonuo u duboku depresiju. Iako je i tada činio stravične zločine prema demokratiji, medijima i nepodobnim pojedincima, mogao je da alibi traži u činjenici da je bio samo jedan od šrafova u crno-crvenom mehanizmu zla.

Pad s ovog nivoa vlasti, svojstvenog samo diktatorima, boleće mnogo više. To zna i Vučić, zato će tron braniti svim sredstvima. Kao neprijatelje etiketiraće sve: Amerikance, svoje saradnike, tajkune, opozicionare, sve građane koje je pretvorio u taoce svog politikantskog avanturizma. No, sve mu je uzalud. I Hitler je 1943. bio opasan protivnik, pa su i tada svi znali da ga čeka poraz. Kao danas Vučića.

 

 ©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DIREKTOR BIA: NA ŽALOST, ODAVNO SRBIJA BALKANSKOG ŠPIJUNA IMA SAMO NA FILMU….

22. септембра 2015. Коментари су искључени

 

Nakon što je srpski premijer Aleksandar Vučić poljubio vrata državnih institucija u Sjedinjenim Državama, koju posetu je nazvao istorijskom, na put je, u misiju “pokornosti i odanosti“, poslao svog prijatelja i direktora Bezbednosno-informativne agencije, Aleksandra Đorđevića, da primi instrukcije u Lengliju. Iako je misija bila tajna, zamlata od direktora je morala da progovori i obavesti svoje društvo iz kafića kako je dočekan. Isto kao i premijer. Naš saradnik opisuje lik i delo još jednog iz Vučićeve pederske grupe, koji se našao na pogrešnom mestu, urušavajući ugled i nacionalnu bezbednost Srbije.

 

              major Goran Mitrović

U SRBIJI VISE NEMA NI BALKANSKIH SPIJUNA-3A

 

Na sednici Vlade Srbije održanoj 25. oktobra, 2013. godine, za direktora Bezbednosno-informativne agencije (BIA), postavljen je Aleksandar Đorđević.

Na mesto šefa BIA došao je posle Nebojše Rodića, koji je u okviru jedne od rekonstrukcija Vlade, po zamisli Aleksandra Vučića, postavljen na mesto ministra odbrane.

Imenovanje Đorđevića prethodno je prihvaćeno na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost. Nakon postavljenja Nebojše Rodića na položaj ministra odbrane, BIA više od mesec dana nije imala direktora, a izbor novog prvog čoveka bezbednosne agencije kočio je, prema sopstvenoj izjavi, Aleksandar Vučić.

On je novinarima objasnio da nije zadovoljan predloženim kandidatima, dodavši da je to suviše važno mesto da bi se donela prebrza odluka. (Upućeni tvrde da je Vučićčekao na nečiju saglasnost).

Agencija Tanjug navela je u izveštaju da je Aleksandar Đorđević blizak lideru SNS-a i vicepremijeru Aleksandru Vučiću, što se nikada ne saopštava, kada se imenuje direktor tajne službe.

U zvaničnoj biografiji novog direktora BIA stoji da je osnovnu i srednju školu završio u Čačku, a Pravni fakultet u Beogradu 1995. godine. Od 1996. do 1998. godine radio je u Okružnom sudu u Beogradu kao pripravnik.

Godine 1998. upisan je kao advokat u imenik Advokatske komore Beograda. Od 1998. do 2001. godine radio je kao advokat u kancelariji Veljka Guberine u Beogradu, da bi potom otvorio sopstvenu advokatsku kancelariju. (U kancelariji gospodina Guberine, najuglednijeg homosekusalca u Srbiji, Đorđević je stekao iskustvo u svim pozama).

Bio je član nekoliko upravnih odbora, između ostalih i FK Crvene zvezde, u vreme kada je klub vodio Vladan Lukić. Advokatsku kancelariju imao je zajedno sa kolegom Borisom Bogdanovićem, koji je takođe zastupnik kluba s "Marakane".

Đorđević je januara 2005. zamenjen na mestu pravnog zastupnika Dejana Milenkovića Bagzija, kojeg je zastupao po službenoj dužnosti. Od januara ove godine, član je Radne grupe za izmenu Zakona o saobraćaju.

Aleksandar Đorđević je, dolaskom naprednjaka na vlast postao nerazdvojan drug sa Zlatiborom Lončarem, koji je prvo bio direktor Urgentnog centra u Beogradu, a potom ministar zdravlja.

U kafiću u Palmotićevoj i u Birčaninovoj ulici, redovno se sastaje sa Lončarom, Nikolom Petrovićem, Vučićevim kumom, Veselinom Milićem, načelnikom Policijske uprave za Beograd, Aleksandrom Stepanovićem, predsednikom Višeg suda, i Duškom Milenkovićem, predsednikom Apelacionog suda u Beogradu.

Ovo je jedna od najjačih interesnih grupa koja je drmala Srbijom u protekle tri godine. U ovoj grupi Dorđević je tretiran kao “prisutni građanin“, koji je dobijao zadatak koga će BIA da prati, prisluškuje i potom da te podatke dostavlja grupi, koja je potom reketirala biznismene, ucenjivala političare i pljačkala nemilice javna preduzeća, fondove, budžet preko tendera…

Direktor Instituta za imunologiju i virusologiju „Torlak", dr Branislav R. Lazić, bio je primoran da 28. februara 2013. godine podnese ostavku, a za novog vršioca dužnosti postavljena je, po nalogu dr Zlatibora Lončara, dr Vera Stoiljković iz Hitne pomoći.

Gospođa Stoiljković je završila medicinski fakultet, specijalista je fizijatrije, a u Službi hitne pomoći Beograda je bila postavljena za načelnicu Odseka za prijem i obradu naloga za intervencije, i to kao član Demokratske stranke.

Kada je na vlast došla Srpska napredna stranka, dr Stoiljković je prešla kod njih, i kao njihov kadar imenovana je na čelo ustanove koja je nekada bila prva u Evropi po proizvodnji vakcina i seruma! Za ovu funkciju ona je potpuno nekompetentna, ali je dragoceni saradnik ministra Lončara.

U vreme imenovanja, gospođa Stoiljkovićje, zvanično, živela u vanbračnoj zajednici sa direktorom BIA, Aleksandrom Đorđevićem, a stvarno je bila u vezi sa jednim članom Nadzornog odbora Instituta.

Za vreme mandata, Đorđević se trudio da bude neprimetan. Dolazio je na posao već u pripitom stanju, i odlazio na sastanak sa pomenutim društvom.

Po Vučićevom nalogu, promenio je veći broj načelnika, koje je njegov prethodnik Nebojša Rodić, vratio u Službu zbog manjka kadrova i iskusnih operativaca,

Ipak, slepo i sa psećom odanošću izvršavao je sve naloge svoje organizovane kafanske grupe.

U Agenciji već dugo deluju neformalne grupe, koje nastoje da se održe u poslu i u životu, međusobno sarađajujući, i podržavajući se.

Nije nikakva tajna da su bivši direktori BIA slepo izvršavali naređenja stranačke oligarhije, i da je BIA bila prikopčana na centralu CIA u Lengliju. Diskove sa narezanim i traženim podacima prvo je u Lengli nosio Rade Bulatović, koji je nakon smene zajedno sa Bilom Montgomerijem osnovao preduzeće za pružanje fizičko-tehničkih usluga.

Vučić ga je poslao za ambasadora u Kijev, i u tom gradu ima mračnu ulogu. Njegov naslednik Saša Vukadinović je, takođe, po nalogu, ali Borisa Tadića, “izašao u susret kolegama iz CIA“, poklanjajući im disk koji je sadrži sve što je bilo u Arhivskim fondovima BIA.

Ipak, Đorđević je teški pijanac i zamlata, koga je dupe preporučilo kod Vučića.

Službenici BIA tvrde da su se opserviranjem svog direktora uverili da njega interesuju muškarci, a sa ženama je radi prikrivanja svoje spolne orjentacije.

Pre puta u Vašington, Đorđević je morao da po nalogu iz CIA, smeni svoje savetnike Radivoja Mićića i Duška Bobića, koji su bili slepo odani Vučiću, ali se smatralo da su im uši u Jasenovu, u Moskvi. Očekuje se brzopotezno penzionisanje najiskusnijih operativaca.

Đorđevića je u CIA-a primio službenik zadužen za Balkan, što se može smatrati znakom nepoštovanja i gosta i njegove Službe. CIA u Beogradu, u Krnjači, na Pančevačkom putu, ima izrazito aktivan prislušni centar.

Iako se smatra da je BIA u punom rasulu, upućeni veruju da zamlata Đorđević nije uspeo da je zgazi, i da mnogi timovi korektno rade svoj posao, i da će ostati zadokumentovani mnogi događaji i pljačke državne imovine.

Nova pratilja g. Đorđevića postala je Jelena Trivan, zvana Gabor, bivši portparol Demokratske stranke i njen poslanik. Ona je nekadašnja konkubina jednog od nesmenjivih ministara u srpskoj Vladi, a sveža je raspuštenica.

Njen brat Milan Marković je sudija Ustavnog suda Srbije, drugi je sudija Osnovnog suda u Kragujevcu, a otac je penzionisani profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu, kome se još sudi u aferi “Index“.

Od 27. januara 2015. je vršilac dužnosti direktora “Službenog glasnika“. Njeno imenovanje, na predlog Aleksandra Vučića, izazvalo je veliko negodovanje u SNS-u.

Njeno postavljenje izdejstvovao je Đorđević, nudeći da Gabor organizuje kriminalne gangove koji su se odvojili od DS-a, i da ih Vučićeva ekipa opljačka i uzme k sebi. Zaista, sa Vučićem je talog preplavio Srbiju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZDRAVSTVO SRBIJE: BANDITSKA DRŽAVNA STRATEGIJA PROTERIVANJA NAJBOLJIH STRUČNJAKA

8. јуна 2015. Коментари су искључени

 

Milion i sedamsto hiljada zaposlenih u Srbiji finansira celokupnu zdravstvenu zaštitu za oko 5,5 miliona osiguranika. Čak i osigurani građani plaćaju lekove i do 90 odsto od njihove maloprodajne cene. Polovina svih pacijenata stalno prolazi kroz evidenciju zdravstvenog sistema, dolazi i po nekoliko puta mesečno, za svaki lek posebno, jer nemaju novca da plate ni participaciju. Trećina građana Srbije leči se "prirodnom medicinom" i lekovima iz "kućne apoteke". Za poslednjih deset godina, iz srpskog zdravstva u inostranstvo je otišlo više od polovine svih lekara specijalista. Mnogi od onih koji su ostali otišli su u penziju ili su otvorili privatne ordinacije. Zdravstveni fondovi su opljačkani, a građani umiru čekajući na pregled ili lečenje.

 

                  Piše: Insajder L – 5

ODLAZAK LEKARA-6

 

U Srbiji danas postoje četiri velika klinička centra, četiri kliničko-bolnička centra, 39 opštih bolnica, 19 specijalizovanih bolnica, 52 instituta i zavoda, sedam klinika. Svaki grad i opština imaju domove zdravlja. Na žalost, u ovim ustanovama već godinama vlada haos i beznađe, nestručnost, odlazak najboljih kadrova, siromaštvo i kao posledica svega toga, korupcija i političke spletke.

Prema izveštajima koje za potrebe Evropskog parlamenta daje organizacija za ispitivanje kvaliteta usluga u zdravstvu (EHCI), Srbija je punih četrnaest godina poslednja u Evropi. Za najgoru zdravstvenu službu, srpsko zdravstvo je kandidat i ove, 2015. godine.

Izvršni direktor ove organizacije, Arne Bjernberg, šokiran dostavljenom listom čekanja na lečenje u Srbiji, izjavio je da nigde u Evropi "liste čekanja ne zavise od novca, već od mentalnog stanja". Uzgred je dodao i to, da nikako ne može da razume, otkud ministru zdravlja u Srbiji koja ima sedam i po miliona stanovnika, čak sedam pomoćnika!

Ali, ono što je za njega neshvatljivo, to je u kriminalizovanom srpskom zdravstvu jedino prihvatljivo. Do kojih granica ide podmukla stranačka selekcija kadrova u zdravstvu, govori i podatak da je po naređenju sadašnjeg ministra Zlatibora Lončara, Ministarstvo zdravlja Srbije nedavno napravilo anketu među zdravstvenim radnicima, koja je pokazala da bi oko 7.000 lekara momentalno dalo otkaz iz državne službe, kad bi oni imali priliku da odu u inostranstvo ili dobiju dobru otpremninu kojom bi započeli privatnu praksu.

Ni ministar ni njegovo ministarstvo nisu objasnili razloge ove ankete, ali je jasno da je u pitanju svojevrsno "testiranje" zaposlenih u zdravstvu, kako bi se pripremila strategija daljeg proterivanja najsposobnijih stručnjaka i dovođenje onih stranačkih, korumpiranih, "koji donose pare".

Zbog svega toga, već duže vremena traje pravi egzodus najboljih lekara specijalista i lekara opšte prakse, koji su do sada zatražili dokumentaciju od Lekarske komore za odlazak na rad u inostranstvo.

Srbiji najviše nedostaju kardiohirurzi, anesteziolozi, radiolozi i patolozi. Međutim, u mnogim zdravstvenim ustanovama nema dovoljno dečjih hirurga, pulmologa, neurologa, psihijatara

Zahvaljujući banditskoj politici koju sprovodi Ministarstvo zdravlja, danas se srpsko zdravstvo olako odriče svojih najboljih stručnjaka. Školovanje jednog lekara, računajući sve troškove za vreme provedeno na Medicinskom fakultetu, u Srbiji košta više od 140.000 dolara.

Nije teško izračunati koliko je gubitak za ovu državu kad u inostranstvo iz nje ode na stotine njih, u najboljim godinama života. To nije samo gubitak za zdravstvo, nego i za čitavo društvo koje gubi svoje najobrazovanije ljude i njihove porodice.

Problem predstavlja i nedostatak subspecijalista intenzivne medicine u internističkim jedinicama. Ta subspecijalizacija ne postoji kod nas. Ovaj posao obavljaju samo iskusni anesteziolozi iz hirurških jedinica. A, njih je po pravilu najmanje.

U Srbiji, prema zvaničnim podacima, ima samo 45 kardiohirurga! Da bi minimum standarda bio zadovoljen, potrebno bi bilo da ih ima još najmanje trideset. Ali, da bi samo jedan od njih bio osposobljen, potrebno je osam do deset godina, jer njihova specijalizacija traje šest godine, a da bi bio samostalan u poslu, mora još dve da radi uz starijeg kolegu.

Na prostoru od Kragujevca do Kosovske Mitrovice, nedostaje čak 100 lekara specijalista. U Niškom regionu, najviše nedostaju anesteziolozi, neurolozi, dečji hirurzi, neurolozi i kardiohirurzi.

Klinički centar Vojvodine, čije rukovodstvo je stalno opsednuto borbom za vlast u ovoj ustanovi, nema dovoljno anesteziologa, radiologa i patologa, a stalna je potreba i za psihijatrima, specijalistima sudske medicine, hirurzima…

Pre nekoliko godina, bolnica u Požarevcu je bila proglašena najgorom zdravstvenom ustanovom u Srbiji, jer nije imala čak ni gastroskop za snimanje želuca, a nijedan holter nije bio ispravan.

Bolnicu u Novom Pazaru, sa polomljenim prozorima i razvaljenim vratima, i to u Klinici za plućne bolesti, prikazala je čak i jedna strana televizija, kao primer zdravstvenog dna u kome se Srbija danas nalazi.

U četiri opštine – Prijepolje, Sjenica, Nova Varoš i Pribojpostoje samo četiri hirurga. Dečje odeljenje valjevske bolnice od dijagnostičkih aparata ima samo ultrazvuk i nameštaj star 40 godina.

Uslovi za rad u srpskom zdravstvu su inače katastrofalni, plate male a pacijenti sve stariji i bolesniji. Lekari se, redovno, tokom smene, osim velikim brojem pacijenata, bave i neshvatljivo velikom administracijom…

Pacijenti, pri izlasku iz lekarske ordinacije ambulante ili bolnice, uz medicinske nalaze nikada ne dobijaju nikakav izveštaj koliko je njihovo lečenje koštalo. A, to je u sređenim sistemima osnovno pravo koje svaki građanin ima kad dobije dokumentaciju o svom lečenju.

Čak i onaj osiguranik sa najnižim primanjima, za zdravstveni doprinos u Srbiji godišnje plaća oko 30.000 dinara. Lečenje je, zbog uvođenja nove dijagnostike i terapija postalo jako skupo, mnogo skuplje nego što to zdravstveni sistem u kome su opljačkani fondovi, može da podnese. Samo jedan tretman na dijalizi, košta oko 100 evra, što znači da svaki od oko 4.000 pacijenata, koliko ih ima na dijalizi, samo za jednu nedelju potroši sve što je osiguranik sa najnižim primanjima uplatio za zdravstvo za mesec dana.

Do ove zastrašujuće situacije, došlo se tako što je iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, samo u poslednjoj deceniji opljačkano toliko para, da je svaki srpski pacijent mogao makar mesec dana da se leči u nekoj vrhunskoj evropskoj bolnici!

Takođe, treba istaći, u Srbiji oko milion i po stanovnika se vode kao "građani bez ikakvih primanja" i za njih bi zdravstveni doprinos po najnižoj osnovici (oko 2.600 dinara mesečno) trebalo da se uplaćuje iz državnog budžeta. Umesto toga, država uplaćuje samo po 600 dinara. Uprkos silnoj režimskoj propagandi, ovaj "afrički standard" je jedina prava slika stanja zdravstva u Srbiji.

Vreme čekanja na preglede nudi još crnju sliku stanja. Tako se na ultrazvučni pregled čeka i do tri meseca, a na magnetnoj rezonanci i do godinu dana, i za mnoge lekove plaća učešće do čak 90 odsto.

Za kontrolne preglede na klinikama koje se neselektivno zakazuju, treba čekati između tri i šest meseci, a često i do godinu dana! Polovina svih pacijenata stalno prolazi kroz evidenciju zdravstvenog sistema, dolazi i po nekoliko puta mesečno, za svaki lek posebno, jer nemaju novca da plate ni participaciju.

Crnu sliku srpskog zdravstva upotpunjuje i činjenica da nešto više od milion i sedamsto hiljada zaposlenih (prema zvaničnim podacima) finansira celokupnu zdravstvenu zaštitu za oko 5,5 miliona osiguranika (penzioneri, studenti, nezaposleni, deca…).

Prema poslednjem istraživanju Instituta za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut", broj poseta privatnom lekaru utrostručen je u odnosu na prethodnu godinu u svim regionima u Srbiji.

Privatne ordinacije su sve češće pune penzionera, a neki su podigli i gotovinske kredite da bi platili lečenje. Događa se da se pacijentu koji se lečio u državnoj klinici ne obave celokupnu terapiju do kraja, pa mu ne preostaje ništa drugo nego da ode u privatnu kliniku i tu završi započeto lečenje. Naravno, ko ima novca za to.

Trećina stanovništva Srbije leči se "prirodnom medicinom" i lekovima iz "kućne apoteke". Istovremeno, građani Srbije, zbog stalne izloženosti stresovima, godišnje kupe više od pola miliona kutija "Bensedina"!

Ministar zdravlja je čovek koji nema ni morala ni stručnosti da “sređuje“ crnu sliku srpskog zdravstva. Možda je bio dobar hirurg, i ništa više od toga. Upućeni, i kolege, opisuju ga kao besprizornog, koji je za račun mafije ubijao pacijente koje mafija nije na licu mesta ubila. Takav čovek danas, takoreći, ne ulazi u zgradu ministarstva, već tumara hodnicima Urgentnog centra i drugih klinika, baveći se biznisom. Vreme smrti u Srbiji je idealno za doktora smrti.

Misija Evropske unije i OEBS-a, kao da ne vide užas u kojem se nalazi srpsko zdravstvo. Ali, zato, dušmanski nastoje da sav otrov, otpad od hrane i lekova utrape Srbiji, i to još naplate.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: