Архива

Posts Tagged ‘sve’

PORESKE UPLATE ZA LAGODAN ŽIVOT EVROPSKE ARISTOKRATIJE: LIČNE PRIVILEGIJE I VISOKE PLATE, VAŽNIJI OD SUVERENITETA SOPSTVENIH DRŽAVA!!!

11. септембра 2016. Коментари су искључени

 

Politička elita u Evropi, a ne narod, insistira na očuvanju Evropske Unije, jer u njoj uživa nezamislive finansijske privilegije. Političar kome je propala karijera u matičnoj zemlji može da ode u birokratski aparat Brisela za platu od preko 10.000 evra mesečno, sa mogućnošću da u punu starosnu penziju, koja prosečno iznosi 4.300 evra mesečno, ode i pre napunjenih 60 godina života.

Stvaranje posebne vladarske kaste kojoj nije stalo do opšteg, već isključivo do ličnog blagostanja, dešava se ne samo u EU, već i u Sjedinjenim Američkim Državama gde je vojska preko crnih fondova poslednjih godina potrošila 6.500 milijardi budžetskih dolara za podmićivanje stranih i domaćih političara.

 

                Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

EVROKRATE U REDU ZA PLATU

 

Oduvek se sve vrti oko novca, on je glavno pogonsko gorivo i u politici. Nekada su evropski kolonizatori davali vredne poklone indijskim maharadžama koji su, zatim, narodu objašnjavali kako je dobro što su ih Evropljani pokorili. Indijski potkontinent je osvojen bez ispaljenog metka. Isto se dešava danas sa Evropom, ali i drugim kontinentima.

Evropska Unija je nekada bila zamišljena kao oaza mira i prosperiteta u nesigurnom svetu. Narodi koji su ušli u ovaj konglomerat država nadali su se da će im u svakom pogledu biti bolje nego pre.

Nekima je i postalo bolje i to mnogo bolje nego ranije, a to su evrokrate, nova politička i vladarska elita koja upravlja Starim kontinentom i ubeđuje obične ljude kako „EU nema alternativu". Evrokrate su moderne maharadže koje od kolonizatora dobijaju šarene, ali vredne poklone samo da bi dozvolili da njihove zemlje budu kolonizovane.

Razumni i promućurni Britanci, nekadašnji veliki kolonizatori, na vreme su ovo prepoznali i odbivši da od kolonizatora postanu kolonizovani, odlučili su da napuste Evropsku uniju i svoju sudbinu ponovo uzmu u svoje ruke.

Evropska Unija ima oko 33.000 činovnika, odnosno evrokrata na platnom spisku. Gotovo neprimetno je prošlo poslednje povećanje njihovih plata i drugih vrsta apanaže koje dobijaju da bi Evropljane ubeđivali kako bez EU nema života.

U leto 2014. tiho je odobreno povećanje svih plata evrokrata za 1,1 odsto uz automatsko godišnje prilagođavanje inflaciji u evrozoni. I sve to unazad, počevši sa 2012. godinom.

Oko 5.500 činovnika u EU organima ima mesečnu platu veću od 10.000 evra  dok oni najbolje plaćeni mesečno zarađuju i više od 24.000 evra . Nije zato uopšte čudno što političke elite evropskih zemalja žele da njihova zemlja postane ili ostane okupirana od strane Evropske Unije, jer samo tako oni mogu legalno da ostvare ovolike mesečne prihode.

Kako saopštava Evrostat (statistički zavod Evropske unije) , evrokrate plaćaju izuzetno mali porez i doprinose na platu – svega 12 odsto. Uz to, za obavezno zdravstveno osiguranje oni plaćaju svega dva odsto od svoje plate. Zbog toga, jedino oni u celoj Evropi, dobijaju platu koja je u bruto iznosu skoro jednaka neto iznosu. Pravi Eldorado .

Istovremeno kada su povećane plate u leto 2014. povećane su i penzije i, takođe, je uvedeno automatsko usklađivanje jednom godišnje. Od tada prosečna penzija bivših evrokrata iznosi 4.300 evra mesečno, dok je ona najviša čak 9.680 evra mesečno.

Poređenja radi, toliko iznosi najviša penzija nekog bivšeg ministra Nemačke i to posle 22 godine radnog staža u javnoj službi. Za razliku od njega, evrokrata bukvalno može da ide u penziju kada god poželi – prosečno evrokrate u penziju odlaze sa 59 godina starosti i to bez ikakvih umanjenja, dok se stanovništvo EU priprema da u starosnu penziju odlazi sa 70 ili više godina.

Do pomenutog povećanja penzija i njihovog upodobljavanja porastu životnih troškova, ukupni budžet za penziona davanja EU administracije iznosio je 34,8 milijardi evra godišnje za 21.341 penzionera. Do 2015. ovaj se budžet skoro duplirao i u 2015. je iznosio 64 milijarde evra, između ostalog i jer je prosečno automatsko povećanje sa početnih 1,1 odsto godišnje povećano na 1,2 odsto.

Kako je objavio nemački dnevni list „Bild", samo za medicinske troškove evrokrata. U ukupne penzione troškove nisu, međutim, ubrojane penzije za vrhunske političare Unije, kao što su, na primer, predsednik parlamenta, predsednik Komisije ili Evropskog saveta i slično. Za njih je predviđeno dodatnih 1,5 milijardi evra, kada budu odlučili da se povuku u tišinu svog doma.

Pjer Klep, direktor briselske podružnice nevladine organizacije „Open Europe" tvrdi kako se namerno zapošljavaju potpuno nepotrebni evrokrate koji, zatim, uživaju u nezamislivim privilegijama.EU se razvila u jednu administrativnu kastinsku državu" , tvrdi on.

Sa druge strane, primećuje Klep, zemlje članice, isto kao i kandidati za članstvo, u okviru programa štednje drastično su smenjile ne samo broj birokrata u sopstvenim administracijama, već i njihove plate i privilegije, tako da su mnogi od njih izlaz videli u odlasku u briselsku birokratsku mašineriju u kojoj je reč „štednja" potpuno nepoznata.

Iz svega ovoga Henri M. Broder je u svojoj knjizi „Poslednji dani Evrope" izvukao zaključak, kako se upravo stvara jedna nova evropska aristokratija koja je nacionalano indiferentna i okrenuta samo sopstvenoj klasi.

U duhu novog apsolutizma, ovi vladari Evrope smatraju da svojim podanicima ne duguju nikakva objašnjenja, niti im oni koriste za bilo šta drugo osim da svojim poreskim uplatama obezbeđuju pare za privilegije odabranih koji su dospeli do ranga evrokrata.

Nije Evropa, međutim, jedino mesto gde se stvara nova kasta maharadža koji, zatim, zarad ličnih privilegija prodaju suverenitet sopstvenih država. To se dešava širom sveta, pa čak i u Sjedinjenim Američkim Državama.

Interna kontrola troškova armije SAD („Inspector General") utvrdila je nedavno da u vojnom budžetu za poslednje godine postoji crna rupa veličine 6,5 bilijardi dolara, odnosno 6.500 milijardi dolara. Toliko para je potrošeno, a da se ne zna gde su otišle! Da bi se shvatilo kolika je to zaista suma novca, treba reći da ona iznosi 40 odsto godišnjeg bruto domaćeg proizvoda najveće svetske privrede – one Sjedinjenih Američkih Država!

Defense and Accounting Service", obračunski centar Pentagona, izdao je 26. jula 2016. izveštaj u kome je precizirao kako uporedivši finansijske transakcije i postojeće knjigovodstvene podatke za kopnene snage SAD postoji razlika od 6,5 bilijardi dolara. Zaključak interne kontrole je jasan: korišćenje budžetskih sredstava koja se izdvajaju za armiju potpuno je van kontrole.

U Sjedinjenim Državama postoje dve institucije koje ne podležu eksternim finansijskim kontrolama: jedna je Fed (Centralna banka)  , a druga je Pentagon koji po odluci Kongresa najkasnije do 30. septembra 2017. mora da okonča sve pripreme za spoljnu kontrolu. Niko u Vašingtonu, međutim, ne veruje da će do takvih inspekcija zaista i doći.

Američki publicista Vilijam Engdal smatra kako je pomenuti novac upotrebljen za podmićivanje vodećih političara ne samo u inostranstvu, već i u samim Sjedinjenim Američkim Državama. Vojni sektor je danas u ovoj zemlji daleko najsnažnija privredna grana u koju treba investirati što je moguće više javnih para koje će zatim ići u privatne džepove, smatraju planeri unutrašnje kolonizacije SAD u toku koje će postojeća finansijska elita okupirati sopstvenu zemlju.

U svojoj knjizi „Izgubljeni hegemon – koga bi bogovi da unište" („The Lost Hegemon? Whom the gods would destroy")  Engdal povlači paralelu između trenutne situacije u SAD i stanja Rimskog carstva pred raspad u 4. veku nove ere.

On piše: "…Korupcija, falsifikovanje i pretpostavljeni obim prevare i zloupotrebe toliko su se otrgli kontroli i tako su duboko ukorenjeni, da njihovi korisnici svaki pokušaj veće transparentnosti mogu da odbace uz objašnjenje o navodnoj sporosti birokratije. Činjenica da su dostojanstvo i integritet u javnoj službi do pre nekoliko decenija bili tradicija do koje se držalo, pokazuje sadašnju trulež Vašingtona i cele američke nacije…"

Endgal smatra da je američka politička elita namerno potrošila bilijarde dolara na ratovanje po celom svetu kako bi oslabila sopstveno društvo i tako ga pripremila na neminovno gubljenje osnovnih ljudskih i građanskih prava. „…Država koja troši neverovatne sume za ratovanje po celom svetu, ali pušta da njena sopstvena infrastruktura propada, osuđena je na propast", zaključuje Endgal.

I u Evropi, kao i u Sjedinjenim Američkim Državama obični građani kroz poreska davanja finansiraju svoje sopstveno porobljavanje i stvaranje nove aristokratije koja je samoj sebi dovoljna.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POGUBNO NERAZUMEVANJE: DA LI I KOLIKO JE OTADŽBINA RAZOČARALA SRPSKU DIJASPORU I OSTAVILA JE BEZ PODRŠKE!?!

 

Mada Srbija kao multietnička zajednica, u kojoj ravnopravno sa većinskim narodom žive Mađari, Rumuni, Hrvati, Bošnjaci (muslimani), Albanci, Romi, Bugari, Crnogorci i drugi, već decenijama čini sve da oni i zaista budu deo jednog širokog zajedništva, Srbi ne mogu da se pohvale da su i njihova prava na isti način zaštićena u okolnim državama u regionu.

Naprotiv, uskraćeno im je mnogo toga, a negde su im ugrožena i osnovna ljudska prava. Tako, na primer, u Albaniji je administrativno "izbrisano" čak 100 hiljada Srba, u Sloveniji čine 2 odsto stanovništva a nemaju status nacionalne manjine, a u Crnoj Gori ne mogu biti ono što jesu: konstitutivni narod. U Makedoniji su ih popisivačkim manipulacijama brojčano znatno smanjili, a na Kosovu i Metohiji, Srbi su na svojoj ustavnoj i istorijskoj teritoriji postali "dijaspora".

 

               Nikola Vlahović

NASI ZEMLJACI

 

Nadležne državne institucije u Srbiji nikada nisu utvrdile približan broj svojih građana koji žive u takozvanoj dijaspori.

Podaci kojima operišu razna udruženje Srba u svetu, govore da se ta brojka kreće između 4, 5 do 5,5 miliona ljudi. Ukoliko je to tačno, onda je tačna i prognoza grupe stručnjaka za migracione tokove iz Čikaga, koja govori da bi Srbija uskoro mogla postati svetski fenomen, jer bi veći deo njenog stanovništva živeo u inostranstvu!

Po svemu sudeći, u Srbiji će uskoro ostati onaj manji deo, sastavljen od najjeftinije radne snage sa minimumom obrazovanja, penzionera, političkih plemena zaposlenih u državnoj službi, ali i kriminalaca i propaliteta svih kalibara

Samo na prostoru Balkana, u okolnim zemljama, Srba ima oko dva miliona, a režim Aleksandra Vučića se trudi svom snagom da tu činjenicu ne pominje u svojim "milosrdnim misijama", da mu neko slučajno ne bi zamerio da vodi "patriotsku politiku", kojom je ratnih devedesetih terorisao sve oko sebe.

U jednom od svojih skorašnjih napada mržnje prema Srbima (na Trećoj međuvladinoj konferenciji Evropske unije i Srbije), preobraćeni Aleksandar Vučić se u "neformalnom" delu opet ružno našalio sa sopstvenim narodom pa je rekao: "…Srbi se uvek pitaju ima li života na Marsu!". Istina, kakav im je život u njegovom režimu, ne bi bilo čudo da na Marsu ima više života nego u Srbiji.

Srbe koji su nakon raspada Jugoslavije ostali da žive u novostvorenim državama, dakle, van granica Srbije, Vučićev režim tretira kao robu kojoj je istekao rok: daje ih po bagatelnoj ceni ili ih velikodušno poklanja šovinističkim koalicijama u regionu, koje ih sistematski, godinama, brutalno asimiluju ili proteruju.

Ne postoji država na evropskom kontinentu, a verovatni ni u svetu, koja se na ovaj način odriče svoga naroda i koja ga na ovaj način ponižava. Dana 31. maja ove godine, član Predsedništva Bosne i Hercegovine iz Republike Srpske, Mladen Ivanić, službeno je obavestio Vladu Srbije i njenog premijera da se Srbi u BiH osećaju usamljeni i da strahuje od nastavka preglasavanja u organima BiH, koje je počelo odlukom o popisu, kao i od ugrožavanja nacionalnih interesa Srba u BiH.

Federacija BiH je etnički očišćena od Srba, a Sarajevo (gde je pre rata živelo 150 hiljada Srba) u tome je najdrastičniji primer. U mnogim sarajevskim naseljima, čak i nakon nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma, provedeno potpuno etničko čišćenje.

Tako, na primer, samo u jednom naselju (kod Ilidže), koje je pre rata bilo gotovo sto odsto srpsko, danas nema nijednog Srbina. U većini sarajevskih škola nema nijednog srpskog đaka, a Srbi su svedeni na minimalan procenat i u administraciji FBiH!

U institucijama FBiH zaposlen je minimalan broj Srba, jer se se u praksi ne poštuje ustavna odredba o proporcionalnoj zastupljenosti. Prema zvaničnim podacima institucija BiH, od ukupnog broja državnih službenika u FBiH, 66,54 odsto čine Bošnjaci, 26,19 odsto Hrvati, a svega 4,26 odsto Srbi.

Ali, umesto prave, oštre, državničke reakcije, koja bi upozorila predsednika predsedništva BiH, Bakira Izetbegovića, na posledice ovakvog stanja (uz pozivanje na okolnost da je Srbija garant Dejtonskog mirovnog sporazuma), Vučić se samo zahvalio Ivaniću na informacijama i lakonski konstatovao da „…Srbija želi dobre i najbliže odnose sa Bosnom i Hercegovinom…". Tačnije, da ga pitanje diskreditacije bosansko-hercegovačkih Srba uopšte ne zanima!

Nepunih tri nedelje nakon Ivanićevog očajničkog apela da Srbija nešto učini, dakle, 19. juna ove godine, uoči potpisivanja nekakve besmislene Deklaracije o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja sa Hrvatskom, Vučić je opčinjen lažnom predstavom o sopstvenoj važnosti, citirao samog sebe(!), pa je rekao: "…Što ja kažem, da češće Hrvati uđu u srpske cipele, a Srbi u hrvatske, čini mi se da bismo se bolje razumeli…"

Srbija i Hrvatska imaju nerešene probleme granične linije, sukcesije, pitanja privrednih društava, pitanje dugova, prava manjina i nestalih…Ali, Vučić bi najradije da se o tome uopšte ne govori. Posebno ne o povratku prognanih Srba iz Hrvatske u svoja rodna mesta, tamo gde su njihovi preci živeli vekovima.

Nije to pomenuo, jer bi se onda otvorilo pitanje njihove privatne imovine, koja se procenjuje na oko 30 milijardi evra (o čemu vrlo precizne podatke ima Dokumentacioni centar "Veritas"  koji vodi bivši sudija iz Zadra, Savo Štrbac).

Umesto svega toga, Vučić je Srbima iz Hrvatske zabio nož u leđa i prihvatio "kompromisno rešenje" u Briselu (18. jula ove godine), kojim je moguće na zahtev Evropske unije, da Srbiji bude oduzeto pravo da sudi hrvatskim ratnim zločincima (nezvanično, sve to u zamenu za otvaranje dva pregovaračka poglavlja sa Evropskom unijom!).

U pokušaju da opere svoju gadnu biografiju iz devedesetih, Vučić je spreman na sve, pa i da Srbima nanovo smesti ulogu kolektivne krivice zbog raspada prethodne države. Hrvatski "dragovoljci" izgleda nisu shvatili da im je Vučić učinio veliku uslugu, pa su tokom popodneva i večeri (19. jula) podigli medijsku galamu na najviši nivo, tražeći od svoje vlade da ispita "mogu li hrvatski branitelji normalno da prelaze granicu sa Srbijom". I odgovor je stigao: mogu naravno, svaki hrvatski "dragovoljac" je draži Vođinom režimu od naivnih Srba koji su devedesetih poverovali i njemu i njegovim tadašnjim vođama i krenuli u bratoubilački rat.

Takve Srbe, Vučić danas proganja ili ih, kao u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a posebno na Kosovu i Metohiji, proglašava za kriminalnu, buntovničku, antievropsku i anticivilizacijsku grupaciju. Optužuje ih, kad god mu zatreba, kao da je u pitanju neka nova zaverenička "Crna ruka", koja mu radi o glavi.

Ali, kao i u svakom monstruoznom scenariju, sve je sasvim suprotno od toga: Vučić radi na tome da preostale kosovsko-metohijske Srbe sasvim preda albanskom režimu u Prištini, da bosansko-hercegovačke Srbe ostavi na milost i nemilost takozvanim "federalnim" vlastima i američkoj okupacionoj administraciji, a da Srbe u Hrvatskoj zauvek izbriše sa spiska prioritetnih političkih pitanja. Istu sudbinu je namenio i Srbima u Albaniji, Makedoniji, Rumuniji i Mađarskoj.

O Srbima u Crnoj Gori, koji imaju sva prava da zahtevaju da budu konstitutivni narod, Vučić govori kao o nacionalnoj manjini! Njemu i njegovim političkim i kriminalnim pokroviteljima iz bratske države, nikako ne odgovara da se neko previše deklariše kao "crnogorski Srbin", da ne bi povredili osetljive evroatlanske uši.

Zato je negde i smišljena ideja o formiranju nekakve, na prvi pogled, nepolitičke grupacije Srba u Crnoj Gori, koji sada traže status nacionalne manjine. Da bi projekat minimiziranja Srba u Crnoj Gori sasvim uspeo, Vučić se u Srbiji bavi promocijom prava crnogorske manjine u Srbiji, čiji broj ni u kom slučaju ne može da se upoređuje sa brojem i značajem Srba u Crnoj Gori.

Cilj je da se "izjednače" obe zajednice kao manjinske. To bi zadovoljilo oba režima, i onaj u Podgorici i ovaj u Beogradu, jer bi tako bili bliže anacionalnoj ideologiji NATO pakta kome ne trebaju nikakvi "istorijski narodi" nego sluge pokorne, bez mozga, dostojanstva, slobode i istorijskog pamćenja.

Repulike Slovenija je još 1992. godine izbrisala iz registra građana čak 25.670 Srba. Deo njih je, zahvaljujući tužbi Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, rešio svoj status i njima je određena i odšteta. Najveći broj njih još nije rešio to pitanje i nije sigurno da će u tome i uspeti.

Srbi su u Republici Sloveniji najbrojnija nacionalna grupacija sa prostora nekadašnje Jugoslavije, ali danas imaju manje prava nego veoma uticajna gej-zajednica u ovoj nekadašnjoj jugoslovenskoj republici!

Mada već godinama pokušavaju da se izbore za status nacionalne manjine kako bi dobili sva ona prava koja im po evropskim pravnim standardima pripadaju, Srbi nemaju po tom pitanju podršku od vlasti iz Srbije. Posebno u zadnjih četiri godine, dok njome vlada autokratski Aleksandar Vučić. Nikada, tokom svog proteklog mandata, Vučić nije postavio pitanje slovenačkom političkom i državnom vođstvu u vezi statusa skoro 40 hiljada Srba (koji u toj državi čine oko 2 odsto ukupnog stanovništva).

A, kao što je poznato, dobijanje statusa nacionalne manjine za Srbe u Sloveniji višestruko bi bilo važno – to bi značilo i garantovano poslaničko mesto za predstavnika te zajednice u parlamentu, učenje srpskog jezika u školama, finansiranje iz budžeta Slovenije, prisustvo u javnom servisu putem emisija na srpskom jeziku

Mada je dobijanje statusa nacionalne manjine utemeljenje u pravnom sistemu Slovenije, zahvaljujući Deklaraciji koju je Slovenija donela pod uticajem međunarodne zajednice, to ne funkcioniše.

Deklaracijom je predviđeno osnivanje posebnog saveta za pitanja novih nacionalnih zajednica. Savet je bio formiran, ali nije bio aktivan. Opet je izostala podrška od državnih institucija iz Srbije.

Vlastodržac u Beogradu pristaje na sve: da sa Slovencima formiramo poslovne klubove, da obostrano otvorimo vrata za turizam, kulturnu razmenu i ako treba i zajednički kosmički program, samo nije spreman da zatraži od Slovenije da ispita mogućnost da Srbima u Sloveniji, konačno daju status nacionalne manjine.

 

       Vučić poručuje Srbima: "Letujte u Albaniji!"

 

Uprkos tome što Srbi u okolnim državama danas nemaju nikakvu zaštitu od svoje matice, veleizdajnička misija Aleksandra Vučića ide dalje, pa je umišljeni Vođa krajem maja meseca ove godine, uoči posete Albaniji, bez imalo razmišljanja dao izjavu u kojoj tvrdi da položaj Srba u Albaniji "može da se poboljša" (kao da je već dobar, samo da ga još malo on i Edi Rama "dizajniraju"!).

Istovremeno, predstavnici Srba u Albaniji su jedva uspeli nekako da se dokopaju prilike da kažu nekim stranim medijima reč-dve o tome kako, ustvari, decenijama već nemaju nikakva prava i kako su izbrisani sa etničke mape ove zemlje!

Ipak, mimo Vučićeve volje, u ambasadu Srbije u Tirani, stigao je tokom njegovog boravka predstavnik skadarskih Srba Simo Hajković, koji je i predsednik pravoslavnog slovenskog Udruženja Sveti Vladimir iz Skadra, koji je rekao je prisutnima doslovno rekao da je "situacija mirna ali neizvesna" te da oni (Srbi u Albaniji) nisu zadovoljni svojim položajem, jer nemaju ni najmanje prava koja bi trebalo da ima jedna manjina, pa je počeo da nabraja: "…Nemamo školu na našem jeziku, nemamo naše novine, ne postoji nijedna televizijska emisija na srpskom, ne poštuje se nijedna međunarodna konvencija o manjinama…".

Zahvaljujući hrabrosti i upornosti jednog čoveka, Vučiću je u Tirani rečeno sve o lošem položaju Srba u ovoj zemlji, ali ta istina nije stigla do njegovih medija u Beogradu. Lično se potrudio da to ne bude bitna tema. Ali, činjenice su jače od njegove demagogije i prećutkivanja stvarnog stanja stvari. Srbi u Albaniji još čekaju zakon o nacionalnim manjinama, dok ih je više od 100.000 "nestalo" iz matičnih knjiga u Tirani, tako što su nazivani drugim imenima i preizmenima.

Prema popisu stanovništva iz 2011. godine, Srba u Albaniji zvanično ima samo 155, jer su manjine bojkotovale popis, a procenjuje se da Srba, samo u oblasti Skadra i Fijera ima više od 30.000! Status Srba u Albaniji je i dalje ravan statusu progonjenih zveri. Dramatična je njihova borba za očuvanje identiteta, izvornih imena i srpskog jezika.

A, majke Srbije nema da pomogne! Na njenom čelu sve sami veleizdajnici i kriminalizovana, primitivna i neobrazovana banda kojoj je važnije da poljubi skute arapskim šeicima nego da zaštite vlastiti narod u ovoj uvek problematičnoj zemlji koja je i danas sinonim za civilizacijsko dno.

Umesto da zbog svega toga odmah ponudi državnu pomoć Republike Srbije i da zatraži objašnjenje albanske vlade i njenog premijera Rame, Vučić je ponudio Srbima iz Albanije "olakšice" prilikom dobijanja srpskog pasoša! Da ih što lakše i bezbolnije iseli i tako pomogne stvaranju etnički čiste Velike Albanije!

Sprdajući se, očigledno, sa onima koje makar formalno predstavlja, poručio je Srbima iz Srbije: "…Letujte u Albaniji, na albanskom moru!". Ovaj njegov poziv, kao senzacionalnu vest, preneo je sa velikim čuđenjem zagrebački "Večernji list". U Srbiji, nijedan medij ovu njegovu skandaloznu izjavu nije smeo ni da pomene.

Istovremeno, dok Vučić "afirmiše" prijateljstvo sa Albanijom gde "brišu" 100.000 Srba, Srbi sa Kosova i Metohije polako postaju "dijaspora", zahvaljujući Vučićevim veleizdajničim poslovima. Tako je, prema poslednjem popisu stanovništva (2011. godine), broj stanovnika Kosova i Metohije iznosio 1.739. 825, ali bez tri opštine na severu ove srpske pokrajine (Leposavić, Zubin Potok i severna Mitrovica gde Srbi čine 100 odsto stanovništva). Od ukupnog broja popisanih, 92,93 posto čine Albanci, a 1,47 Srbi. Ova brojka "od oka", saopštena je javno i to pred međunarodnim posmatračima.

Nasilničkim metodama, Srbi iz ovih nepopisanih opština, danas su za Vučića njegovi najveći neprijatelji jer ni pod kakvim okolnostima ne žele da postanu deo albanske paradržavne administracije u Prištini. Vučić im se sveti na svakom koraku. Ali, i oni će se na kraju njemu revanširati.

 

       S verom u Boga, za Džumu, Rasima i Mehu

 

Podaci iz popisa stanovništva u Makedoniji iz 2002. godine, govore da Srba ima oko 37.000, ali je veoma perfidnom popisivačkom politikom "nestala" brojka od preko 50. 000 Srba! U međuvremenu je, navode, najmanje 15.000 njih je u očajanju zatražilo državljanstvo Srbije.

Ali se na srpski pasoš čeka unedogled. Vučić i makedonskim Srbima, umesto podrške da ostanu svoji na svome, nudi beskonačno dugo čekanje na srpski pasoš. Uprkos teškim administrativnim preprekama koje njegov režim pravi, u poslednjih četiri godina čak 15.000 zatražilo državljanstvo Srbije.

Ali, ako ne brine o srpskoj manjini u Albaniji i Makedoniji, Vučić sva čini da se muslimanska (bošnjačka) manjina u Srbiji oseća povlaštenom u svakom pogledu.

U decembru mesecu prošle godine, prilikom otvaranja škole i dijagnostičkog centra u Novom Pazaru, poveo je sa sobom i ambasadora Ujedinjenih Arapskih Emirata, Džumu Rašida, a događaju su prisustvovali i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić, gradonačelnik Novog Pazara Meho Mahmutović i još nekoliko naprednjačkih glavešina.

Hvaleći do nebesa svoje "arapske prijatelje", Vučić je prećutao da je ovaj događaj bojkotovao predsedavajući Saveta ministara BiH, Denis Zvizdić kome se nije dopalo ime škole ("Sveti Sava"). Nezadovoljan što Novi Pazar i okolina ne liče ne Abu Dabi, Vučić je okupljenima rekao: "…Međutim, moramo još da radimo i da gradimo više, a to ne bismo mogli da nije vas koji ste verovali i u Džumu i u Rasima i u Mehu…"

Samo nedelju dana nakon ovog događaja, tokom svoje "balkanske posete", sa Vučićem se našao sada već bivši predsednik turske vlade, Ahmet Davutoglu, koji je od Vučića zahtevao da se "potpuno angažuje" u zaštiti muslimanske (bošnjačke) manjine u Srbiji, te da u vezi sa tim, "tesno sarađuje" sa federalnom vladom Bosne i Hercegovine, tačnije, Bakirom Izetbegovićem! Od koga to Vučić treba da štiti bošnjačku manjinu, koja deli potpuno ista prava sa Srbima?

Istovremeno, tokom 2015., pa sve do polovine 2016. godine, položaj Srba u Bosni i Hercegovini, postao je najgori od kako je potpisan Dejtonski mirovni sporazum. Stalni pokušaji diskreditacije Republike Srpske, umanjivanje broja "federalnih Srba".

Brišu Srbe iz Rumunije, upisuju Vlahe iz Srbije kao Rumune

Traje i potpuna ignorancija Vučićevog režima prema Srbima u Rumuniji, posebno od kako se dva puta u prošlom mandatu (poslednji put u oktobru prošle godine) sastao sa predsednikom rumunske vlade Viktorom Pontom, kome je rekao da je "pitanje Srba u Rumuniji odavno rešeno".

Istovremeno, Ponta je ohrabrio Vlahe na istoku Srbije da se javno deklarišu kao Rumuni, čemu se jedan deo njih, koji su lojalni Republici Srbiji, usprotivio. Traje pravi rat između dve frakcija Vlaha na istoku Srbije, dok Srbi u Rumuniji postoje tek kao statistički podatak, ili, još gore, kao pogrešan statistički podatak, jer se broj autohtonih rumunskih Srba uvek krio, pa i danas, kad je Rumunija članica Evropske unije, on još uvek nije poznat. Popisivači u Rumuniji rade isto ono što rade i u drugim okolnim državama: umanjuju broj Srba ili ih asimiluju i popisuju kao Rumune.

Pre samo dvadeset godina, Srba u Rumuniji je bilo više od 30.000. Danas ih ima tek negde oko 15.000, sa tendencijom potpunog nestanka. Nemamo dovoljno đaka za naše srpske škole i srpsku gimnaziju „Dositej Obradović" u Temišvaru i moguće je da će jedna od najstarijih gimnazija u ovom delu Evrope, biti ugašena.

 

    A 1. Srbi širom sveta

Žalosna je i istorija Srba u zemljama u najbližem okruženju izvan bivše Jugoslavije. Iako su oni nekada činili većinu u velikom broju naselja u Mađarskoj, čak do Sentandreje, koja se nalazi severno od Budimpešte, njih danas u toj republici ima jedva 10.000, koliko ih živi i u Danskoj. Nekadašnja neformalna srpska prestonica u Mađarskoj, Sentandreja, skoro da više nema Srba, a ono malo njih sačuvano je isključivo u turističke svrhe.

Ne računajući zemlje nekadašnje Jugoslavije, izvan Srbije najviše Srba živi danas u Sjedinjenim Američkim Državama, njih oko milion (najviše u Čikagu i oko njega). Najviše potomaka srpskih iseljenika, međutim, živi u Turskoj: između 6 i 9 miliona današnjih Turaka ima nekog pretka srpskog porekla .

Zvanično, u ovoj zemlji živi oko 15.000 ljudi koji se osećaju i izjašnjavaju kao Srbi. Nijedna srpska vlada do danas nije postavila pitanje, kako ti Srbi u Turskoj žive i koja su im prava uskraćena. Sa druge strane, Turci su u Srbiji (još u vreme socilazima) dobili sve na svom jeziku, od pisma, jezika, medija, do svih drugih pripadajućih prava.

U Ukrajini danas zvanično živi samo oko 1.000 Srba i svi oni su ekonomski migranti iz 20. veka. Poređenja, na malenoj Malti živi oko 2.000 Srba. U 18. veku, u doba carice Katarine Velike u Ukrajini, tada delu ruskog carstva, živelo ih je deset puta više, ali su se brzo stopili sa jezički, verski i kulturološki bliskim Ukrajincima i Rusima.

Od evropskih zemalja izvan prostora bivše SFRJ, najviše Srba živi u Nemačkoj, njih preko 700.000. Srbi su se u nekoliko velikih talasa iseljavali u 20. veku, a krajnje destinacije bile su im, osim pomenute Nemačke, još i Austrija (oko 350.000 srpskih iseljenika i njihovih potomaka), Švajcarska (200.000), Francuska i Švedska (po oko 120.000), Ujedinjeno Kraljevstvo (80.000)…

U državama Zapadne Evrope, u koje su se Srbi, uglavnom, iselili tek u 20. veku i najviše iz ekonomskih razloga, domaćini su obezbedili o svom trošku obrazovanje dece iseljenika o maternjem jeziku, književnosti i istoriji. To je za većinu Srba u najbližem okruženju, u zemljama u kojima već vekovima borave, nedostižan san.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

TROVAČI NACIJE: SMENA LJUDI KOJI SE NISU BAVILI SVOJIM POSLOM!??

10. јула 2016. Коментари су искључени

 

Ko to sve još upravlja Srbijom? Najbolji odgovor na ovo pitanje nudi slučaj upravo smenjenih kadrova u Upravi za veterinu Ministarstva poljoprivrede. U ovoj instituciji neće biti novih zapošljavanja (tako je odredio MMF kao najveći bankarski poverilac).

Sa druge strane, do sada nije moglo biti otpuštanja ali su se ona konačno desila ovih dana, iako se to nimalo nije svidelo ambasadi SAD. Dosadašnji trovači nacije, odgovorni za vakcinisanje životinja neregistrovanim vakcinama, uvoz prehrambenog smeća, širenje svinjske kuge, bruceloze i drugih zaraznih bolesti, teškom mukom su konačno smenjeni. Kome je to odgovaralo da ovaj mučni proces toliko dugo traje?

 

                        Vuk Stanić

SMENA U VETERINARSKOJ UPRAVI1

 

Vršilac dužnosti direktora Uprave za veterinu, Ministarstva poljoprivrede, Miodrag Petrović, konačno je smenio kadrove koji su proteklih godina državi Srbiji prouzrokovali višemilionsku štetu, širenje zaraznih bolesti među životinjama i masovna trovanja građana!

Petrović je imao podršku iz kabineta predsednika Vlade Aleksandra Vučića, da reformiše upravu, koja je de fakto odgovorna za dugogodišnje trovanje nacije hranom lošeg kvaliteta, dugogodišnju prisutnost svinjske kuge, učestale pojave bruceloze, uvoz i vakcinisanje životinja neregistrovanim vakcinama i mnoge druge kriminalne radnje.

Ta grupa ljudi koja je drmala ministarstvom već duže od deset godina odgovorna je i što je u mleku bio povećan nivo aflatoksina, što su nam prodavali torte sa đubreta, što su više od deset puta deca u školama i obdaništima trovana hranom životinjskog porekla, što su građanima Srbije prodavali mesne proizvode uginulih životinja!

Ipak, oni koji su štitili odgovorna lica u Upravi za veterinu, izgledali su jače i od Vučića i njegovog šefa kabineta Ivice Kojića, i otporni su bili na sistematizaciju radnih mesta sa kojom je Petrović mislio da će ih se rešiti na fin način.

Pravna služba ministarstva obavestila je Petrovića da on može da sprovede sistematizaciju, ali i da ne može bez posla da ostavi dosadašnje kadrove. Uprkos tome, Petrović je naterao pravnu službu da taj posao uradi kako treba.

Petrovića je navodno kočilo to što je za vreme postojanja stranke G17 (dok je on bio u vrhu vlasti preko te stranke) uticao da se promene i napišu pravni akti koji štite državne službenike tako da su praktično nesmenjivi, a istovremeno MMF brani zapošljavanje novih ljudi.

Zbog toga i direktor Uprave za veterinu i drugi rukovodioci u drugim ministarstvima, imali su situaciju da su morali da trpe loše kadrove iz vremena dok je ministar bio Mlađan Dinkić. Istovremeno im je bilo oduzeto pravo da zaposle nove koji valjaju, jer je MMF sa Vučićem postigao dogovor da nema zapošljavanja novih ljudi u ministarstvima!

Ipak, ima i onih koji su mislili da je ovo zapravo bio prevelik posao za "malog" Petrovića, jer zašto Petrović ne bi mogao danas da smeni sve načelnike u upravi za veterinu, kada je 2003. godine ministar Stojan Jeftić upravo to uradio? Postavili su i pitanje, kako je uspeo da sa mesta načelnika republičke veterinarske inspekcije prošle godine skloni Sanju Čelebićanin ? Naime, Ćelebićaninova je nakon Petrovićeve odluke ulagala žalbe i tražila da bude vraćena na mesto načelnice, ali nije uspela, ostala je na mestu savetnika direktora, sa većom platom i manjim uticajem…

Njena smena i nije baš najbolji primer, jer je otišla na bolje plaćenu funkciju savetnika direktora, Miodraga Petrovića.

Istragu o tome da li je zaista bilo nemoguće smeniti ovu grupu, trebalo je posmatrati i iz ugla onih koji su kvalitetno radili, ali su ipak oterani da ne bi smetali mafiji. Pre nekoliko godina, a u vreme dok su važila ista pravila za zaposlene u Ministarstvima, sa mesta direktora uprave za veterinu smenjen je Ivan Sočo, koji je na tu funkciju došao kao veliki stručnjak dugogodišnji veterinarski inspektor sa zapaženim rezultatima.

Sočo je imao i podršku Aleksandra Vučića, sa kojim je proveo mnogo godina u istoj stranci. Ipak kada su načelnica Sanja Čelebićanin, sekretar ministarstva Danilo Golubović i moćno ime ministarstva Slobodan Šibalić tražili njegovu smenu, Soču je tadašnji ministar Goran Knežević sklonio iz Ministarstva poljoprivrede.

Na sličan način je smenjena i direktorka uprave za veterinu Zorica Novaković. Ova uticajna žena i rođaka tadašnjeg direktora policije Milorada Veljovića, takođe je rešenjem koje je potpisao ministar poljoprivrede Dragan Glamočić sklonjena sa mesta direktora Uprave za veterinu. Njenu smenu organizovao je takođe Danilo Golubović, koji je u ministrov kabinet doveo Sanju Čelebićanin i još nekoliko njemu odanih načelnika koji su tražili da iz ministarstva ode Novakovićeva, "ili će sa posla otići svi oni".

Glamočić je sa tog sastanka otišao u pravnu službu ministarstva i tražio da napišu rešenje koje će biti pravno održivo pred sudom. Oni su ga sročili, i Novakovićevoj više ni Veljović nije mogao da pomogne.

Pravna služba Ministarstva je Petroviću poručivala da je nemoguće smeniti one koji treba da budu smenjeni, uprkos tome što je u interesu države da pre svih ostalih treba smeniti načelnicu odeljenja za veterinarsko javno zdravstvo Tamaru Bošković!

Boškovićeva je, da podsetimo, u Upravu za veterinu došla sa mesta sekretarice bivše ministarke Ivane Dulić Marković. Nedugo nakon što je Dulićka prestala da bude ministarka, Tamara je imenovana za načelnika odeljenja za veterinarsko javno zdravstvo. Ni pre njenog imenovanja u ovoj oblasti nisu cvetale ruže, ali nakon njenog imenovanja u Srbiji se gotovo redovno pojavljuje bruceloza, problem svinjske kuge ne uspevamo da rešimo duže od deset godina, pojavila se i bolest plavog jezika

Najveći skandal u koji je ova mlada dama upletene i za koji je najviše odgovorna je uvoz neregistrovanih vakcina, bolesti "plavog jezika" i sprovođenje vakcinacije stoke tim vakcinama. Ovaj posao Boškovićeva nije sama sprovodila već su sa njom u tome saučestvovali Budimir Plavšić, načelnik odeljenja za zdravstvenu zaštitu, dobrobit i sledljivost životinja i Siniša Kotur načelnik odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju. Svi oni zajedno, plus Zoran Marinković načelnik odeljenja granične inspekcije i načelnik odeljenja veterinarske inspekcije Zoran Ivanović, odgovorni su za često pojavljivanje zaraznih bolesti kod životinja, koje se u Srbiji pojavljuju što zbog uvoza što zbog lošeg rada Uprave za veterinu.

U Srbiju se uvozi sve i svašta, dok je situacija posebno zabrinjavajuća u oblasti koju treba da kontroliše odeljenje granične veterinarske inspekcije, odnosno načelnik tog odeljenja Zoran Marinković.

Ali, Marinković se ne bavi svojim poslom, nego svakodnevno naređuje uzorkovanje proizvoda koji ne moraju biti uzorkovani, jer dolaze iz zemalja sa kojima je međunarodno odeljenje za sertifikaciju usaglasilo standarde.

Ovo znači da kada životinje koje se uvoze, njihov pregled rade, na primer, danski ili holandski inspektor, ali ne postoji obavezna kontrola i na našoj granici! Ipak, sve se uzorkuje. Uzorkovanje se uvek radi u jednoj laboratoriji. Zbog toga bi trebalo svake godine raspisivati konkurs i ovlastiti što veći broj laboratorija, pa u ovoj oblasti ne bi bilo monopola.

Ovako, Marinković šalje na uzorkovanje i šta se uzorkovati ne mora, kako bi jedan manji broj sertifikovanih ostvario ekstraprofit.

Deo ove grupe je i Zvonimir Rot iz odeljenja za finansijsko materijalne poslove, koji je ukinuo naplatu noćnog rada uvoznicima, pa sada na graničnim prelazima Batrovci i Horgoš, svi koji uvoze životinje, a ranije su pauzirali, tokom noći vrše uvoz. Naime, u noćnoj smeni radi malo veterinarskih inspektora. Sve ovo za inspektore u noćnoj smeni znači da moraju da pregledaju po pedeset kamiona za noć što je fizički neizvodljivo.

Kada se već nije pobunio protiv ovako glupave odluke, Zvonimira Rota, Marinković je trebalo da na ovim prelazima rasporedi još ljudi. Nažalost njemu nedostaju organizacione sposobnosti da se seti da povuče takav potez.

Da je neophodno smeniti Marinkovića, to je svima jasno, ali, posle novih događaja, jasno je i laicima da sa Marinkovićem na čelu granične veterinarske inspekcije bolje biti neće. Zato je i on smenjen. I novi načelnik republičke veterinarske inspekcije Zoran Ivanović nije se proslavio i već je počeo da muti vodu zajedno sa predsednikom udruženja pčelara (SPOS), Rodoljubom Živadinovićem, a sada je i on smenjen.

 

      A 1. Trovači konačno smenjeni!

Smena svih načelnika u Upravi za veterinu Ministarstva poljoprivrede i imenovanje novih poštenih ljudi na odgovorne načelničke funkcije, je najbolja vest koja je mogla da se pojavi u oblasti srpske veterine, tvrdi u izjavi za Tabloid Zlatan Đurić predsednik Unije poljoprivrednika.

Prema njegovim rečima smenjena je grupa trovača, odgovorna što je u Srbiju godinama uvoženo mašinski separisano meso u kome su bile mlevene i kosti, a koje se dodavalo u kobasice roštiljsko i drugo prerađeno meso, pa su ljudi zbog radi toga oboljevali od najgorih bolesti.

Treba smeniti i sekretare Ministarstva poljoprivrede koji štite smenjene trovače i koji sada pokušavaju da ih vrate na funkcije, kaže Đurić i ističe da sada ima nade da dođu bolji dani za srpsku poljoprivredu. Prema saznanjima Tabloida, većina smenjenih je izbegla da im se uruče rešenja o smeni, tako što su, ili otišli na bolovanje, ili su uzeli iznenadne godišnje odmore…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: