НАЈУЗОРНИЈИ ЂАК ЕУ НА ПУТУ БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ УЗ ОБАВЕЗНО РЕЖИМСКО УТИШАВАЊЕ ГЛАСА СРПСКОГ НАРОДА!??

 

Није тако давно било кад је актуелни српски диктатор изјавио: "…Знам како ћу да скончам, јер добро знам свој народ. Знам себе, свој народ и највише га волим на свету. Зато и знам како ћу да скончам…Зато ми се толико жури, јер знам да ми се приближило…"

Многи се данас питају, каква је била та љубав према грађанима Србије које је он лично за само пет година владавине довео у положај гори од онога који је био за време немачке окупације. Коначно, многи би радо да сазнају, да ли му се "приближило" и какав ће бити епилог ове ужасне социјалне, политичке и државне драме у којој он као таоце држи седам милиона људи.

Извесно је да су последице његовог дивљања већ данас страшне и сваки дан који он проведе на власти, укопаваће Србију све дубље. Али, као што је познато, све има свој крај.

 

                       Никола Влаховић

 

Чувени шлагер Хитлерових нациста из Другог светског рата, "Лили Марлен", који су Немци, иначе, први пут 1941. године емитовали са таласа тада окупираног Радио Београда, поново се, као времепловом, ових децембарских дана зачула, у једном београдском ресторану, у Скадарлији.

Група припитих немачких туриста, хтела је да чује незваничну нацистичку химну, па су музичари почели да је изводе, но нису стигли до краја. Из кухиње је након неколико тактова, излетео кувар Марко Орељ и наредио оркестру да одмах прекину са нацистичком песмом.

Према сведочењу присутних гостију, настала је непријатна сцена, Немци су се побунили, али Марко није одступио него је позвао менаџера ресторана да интервенише. Уместо да га подржи, менаџер му је дао моментални отказ!

То је слика Вучићевог режима који је довео сваки сегмент друштва до понижавајућег положаја, онако како су то радили немачки колаборационисти за време Другог светског рата, па чак и горе.

Није ли ова симболична и симптоматична прича слика данашње Србије, у којој Александар Вучић свакодневно прети, и јавно, пред страним дипломатама, ружи и тужи сопствени народ, само зато јер је тај народ непокорен, и не воли да игра по нотама и тактовима болесних диктатора попут њега и оних империја пред којима он данас пузи, тражећи милост и још неку годиницу живота на власти?

Зашто се ово дешава у данашњој Србији, зашто је свако ко покаже имало поноса и ко проговори језиком истине, одмах виђен као опасност за Вођу и његове скутоноше? Није тешко закључити-режими попут шизоидне Вучићеве диктатуре, не могу да поднесу глас народа и слободу туђег мишљења.

Спреман је овај тиранин, не само да пева "Лили Марлен", него и свих осам милиона грађана Србије да стрпа, као бело робље, на принудни рад у страним зеленашким компанијама, које ничу од Мораве до Дунава, а од којих нема користи ни народ ни држава. Само Вучић и његова група хохштаплера и подводача.

У првој недељи децембра одлазеће 2016. године, сви његови медији објавили су вест како је у преговорима о чланству Србије у Европској унији изгледно да ће бити отворена три нова поглавља која се тичу јавних набавки, науке и културе и образовања. Вођа је то најавио као "велики допринос Велике Немачке", јер је Бундестаг у Берлину донео одлуку да подржи отварање ова три поглавља.

И док је Вучић балавио преко својих телевизија о овом догађају, председник Европске комисије, Жан Клод Јункер је јасно ставио до знања свакоме у Србији, да до 2020. године нема ни говора о некаквом придруживању Европској унији, те да је економско стање у Италији, Грчкој, Шпанији али и неким другим ЕУ државама, такво да је и опстанак уније неизвестан. Упркос томе, Вучић срља даље.

Само једно од три поменута поглавља (јавне набавке), ако и када буде заживело, биће директно уперено против његове криминалне владавине, преко нелегалних послова и корпорација препуних прљавог новца.

Али, Вучић срља даље, ослоњен на импресивну количину свакодневних лажи коју емитују његови електронски медији и штампају његови билтени. Ужасни наслови који сваког дана ремете јавни ред и мир у Србији, производ су његове болесне потребе да на тако немушти начин ‘разговара’ са великим силама и онима који истински одлучују о судбини Европе и света. Кад се осети угроженим, његови билтени позивају и прозивају редом дипломате, државнике, европске комесаре…

Таква параноја и најшири спектар његових лудила савршено добро су познати, како међу европским политичарима тако и у медијима.

Бечки лист Дие Пресе пре извесног времена му је упутио поруку са својих страница која у дословном преводу гласи: "…Господине премијеру, не живимо у 1914. години! Нико не поставља Србији ултиматум. Нико не жели никакво зло Вашој земљи, ни ‘српском народу’ који тако често цитирате (ни мањинама, уколико сте њих заборавили), нема међународне завере, напротив. Темељи за приступ Ваше земље ЕУ су постављени. Не отежавајте непотребно Србији. Да је све била само фасада, не желимо да верујемо".

Био је то одговор на његово урлање са једне недавне конференције за новинаре, где је претио, прозивао, заклињао се, плакао, смејао се, хватао ваздух, лупао песницом по говорници, окретао леђа присутнима, а све зарад јасне поруке која је стигла из Брисела: "Србија може да пролази поглавља, али је пут далек". Само што нису рекли "и неизвестан".

На изненађење присутних, Вучић се 8. децембра ове године појавио и у Цириху, на међународном симпозијуму под називом "Wорлд миндс" (учешће је платио парама из буџета Србије), где је направио својеврстан скандал када је увелико прекорачио термин за излагање, о чему је швајцарска штампа известила, а посебно "Ноје Цирихе цајтунг" који се осврнуо на невоље организаторима са Вучићевом "ширином тема".

Наиме, мали балкански диктатор је дао себи слободу да прича о свему и свачему, па је редом кренуо да паметује: о економским "успесима" Србије, о ситуацији у региону, мигрантској кризи, изборима у САД, референдуму у Италији, променама у Бугарској, економској сарадњи са Кином и Уједињеним Арапским Емиратима, европском путу и предстојећим изборима у Србији, па чак и такозваном дуалном образовању, где се похвалио како Србија има најјефтинију и најшколованију радну снагу, а успут нагласио да је најсиромашнија држава у Европи, "идеална за инвеститоре".

Кад је у неприлику довео организаторе, на сцену је ступио бивши немачки канцелар Герхард Шредер, који га је склонио из радне атмосфере у део одређен за угоститељску понуду, где је могао слободно да шири тематику на све могуће и немогуће теме.

Председник Швајцарске конфедерације, Јохан Шнајдер, некако је ипак избегао да буде Вучићева жртва, јер би га у супротном овај лудак одмах прогласио "својим пријатељем".

Колико је Србија заиста окупирана и понижена, обесправљена и изолована, деградирана и сврстана међу ординарне колоније, говори и реченица Дејвида Мекалистера, известиоца Европског парламента за Србију, коме су у петак 9. децембра ове године, новинари немачког Радија Дојче Wеле, упутили низ непријатних питања (на која је одговорио са неколико општих и бесмислених реченица).

Наиме, ова угледна медијска кућа тражила је да одговори на питање зашто он сматра да су "политичка мерила за Балкан другачија", од чега зависи даљи напредак Србије ка ЕУ и које то поруке Унија шаље Београду када је реч о људским правима и слободи медија, зашто он сматра да је Вучић "најузорнији ђак" на Западном Балкану, шта је с поштовањем грађанских права или слободом медија у Србији?

Зар је решавање позивног броја за Косово и Метохију важније од идеала на којима је утемељена ЕУ или Унија игнорише те проблеме у Србији јер јој је важније да има добар партнерски однос с владом у Београду, и посебно: какав сигнал ЕУ шаље јавности у Србији када рецимо видимо комесара Јоханеса Хана како ћутке стоји поред Александра Вучића, док премијер оштрим речима прозива медије и новинаре? Да ли је то нека врста издаје сопствених, европских вредности?

Јасна је порука коју Мекалистер шаље Србији глорификацијом Александра Вучића и његових криминалних дела. "Политичка мерила" која он помиње нису ништа друго него чисти фашизам, јасна сегрегација "нижих" и "виших" (Мекалистер без имало срама помиње "разлику" у политичкој култури северне и централне Европе у односу на овај део Балкана). У том смислу је и подршка једном диктатору, који не преза ни од чега, па чак ни од свакодневног медијско-полицијско-мафијашког терора.

Уосталом, његов диктаторски однос најбоље се видео недавно кад је, уместо у парламенту или на седници Владе, најавио Предлог Буџета за 2017. годину на конференцији за штампу (који у овом броју детаљно анализира наш познати економиста Миодраг К. Скулић). Испоставило се да је неколико сати пре његове конференције за новинаре, сајт његовог билтена "Информер" знао све о томе, пре народних посланика и председника посланичких група!

Свет Вучића никада није гледао као реформатора него као онога ко ће да одради прљаве послове. Недавно је амерички "Хафингтон пост" објавио текст о његовом насиљу у коме између осталог пише: "…Александар Вучић подсећа на Милошевићев деспотизам…Цензура је била увод у његову крваву еру."

И Дојче прес агенција (ДПА) говори слично: "….Може ли се бившем националистичком и радикалном вођи рећи да се преобразио у демократског и проевропског политичара? Последњих седмица је у земљи и иностранству осуђивано притискање критичких медија од стране Владе, што Вучић одбацује…"

Сам предлог буџета је у Скупштину стигао у петак као скандалозан купус, мало у ПДФ-у, мало у Ексцелу, а мало у Wорду. Министарство финансија тиме је показало тоталну неспособност да у савременом, отвореном формату предложе буџет или још горе дрскост према Народној Скупштини и покушај да онемогући ефикасну, упоредну и смислену анализу буџета.

Предлог буџета нема никакву упоредну анализу са претходним годинама, нема никакве детаље о милијардама које се троше на разне партијске и буразерске пројекте, никакве детаље о огромним субвенцијама, никакве детаље о милијардама у државним гаранцијама неспособним партијским кадровима у јавним предузећима, никакве детаље о донацијама партијским невладиним организацијама…

Ни то изгледа не смета разним известиоцима Европске уније, ситим и задриглим бриселским комесарима и водећим људима водећих земаља ове заједнице која, очито, мучи своју муку како да опстане и да ли да опстане са теретом земаља које имају на хиљаде милијарди дуга…

У таквим околностима, Вучић логично рачуна на своју малу мафију, предвођену градоначелником Београда Синишом Малим, кумом Николом Петровићем, својим братом Андрејом, Александром Вулином, Небојшом Стефановићем…

Рачуна да ће остати на ногама и након избора на пролеће идуће године које хоће да инсценира, како би још увек постојећу партијску војску натерао да истог дана гласају и за СНС председничког кандидата и за себе и своје привилегије. Да једним ударцем убије две муве.

Није више питање да ли ће му то поћи за руком (јер се неко други пита), него да ли ће постојећа политичка олигархија у Бриселу и нова власт у Вашингтону то да му дозволе. Јасно је да су се на међународној сцени играчи променили и да је Трампова победа у САД, све окренула у другом смеру.

Дојучерашњи кандидат за државног секретара САД, Руди Ђулијани, не претендује више на то место, а томе је пресудио прљави новац који је као лобиста добио од Вучића још 2012. године.

Србија јесте под окупацијом, њени грађани, хтели-не хтели, натерани су да, симболично речено, певају нацистичку "Лили Марлен", да раде само за хлеб и воду и клањају се свакоме ко дође да им дере кожу са леђа.

Али, истовремено, назире се и Вучићев крај. Подршка коју очекује од европских парламентараца, у случају парламентарних избора на пролеће, неизвесна је као и сама Европска унија. Чак и ако заведе додатну диктатуру и још једном покраде изборну вољу Србије, чега га судар са социјалном бедом која је нарасла до граница неподношљивог. Природно је да су његов режим угуши у блату на Сави, тамо поред арапске куле-чардака, која већ помало тоне док подземне воде неумитно роваре испод његовог лоповског пројекта.

Коначно, дошао је тренутак да се суочи и са својом пронатовском, и јасно израженом антируском политиком. Наиме, Вучић је направио више кардиналних грешака са Русијом.

Руска спољнополитичка машинерија, снажно је помогла Србији да спречи улазак Косова у УНЕСКО, спречила је и усвајање штетне резолуције о Сребреници у Уједињеним нацијама, спречила је бројна насиља над српским делегацијама у Уједињеним нацијама, а Вучић им је одговорио тако што је на сваки начин избегавао да се кредитно задужује у Москви (мада су ти кредити били неупоредиво повољни по Србију него они са ЕБРД, ММФ и Светском банком).

Нећу да испуњавам налоге страних амбасада у Србији, вриштао је Вучић са говорнице у Влади Србије недавно и поручио страним дипломатама у нашој земљи да почну "да се одвикавају од мешања у унутрашње ствари Србије". Овде ће народ одлучивати о својој будућности, а ја нећу да испуњавам налоге страних амбасада, храбрио је он себе самог па наставио: "…Хоћу да разговарам с њима, да их чујем, саслушам, али нећу да испуњавам њихове налоге".

И саслушао их је! Одмах му је Кајл Скот, амерички протектор у Србији, дао у руке коверту у којој је стајао списак хитних захтева САД, међу којима и неколико нерешних случајева (дегутантна прича о "случају Битићи", паљење америчке амбасаде у Београду, случај Савамала…).

У држави коју је понизио, у којој се школа са именом "Свети Сава" преименује у школу са именом "Мохамеда Бин Заједа", у држави где се са државним институцијама може општити искључиво путем разних Кол-центара, где батина из мрака вреба и где неприкосновени владар лаже брже него што мисли могу да теку, барем за једну генерацију више нема наде.

Превара је била и остала главни инструмент његове владавине. Није прошао ниједан дан од како је на власти, а да некога није преварио, довео у заблуду или му подметнуо лаж или фалсификат. Масовне преваре које свакодневно спроводи преко медија, већ су му се вратиле као бумеранг и чека га „дан беса" ојађених грађана. Али, пре него што се попео на владарски трон, преварио је и све оне који су му дали новац да би победио на изборима. Многи од њих једва чекају да ускоро падне са власти па да му наплате своја потраживања.

Ангела Меркел је довела милионе Арапа у Европу, да јој буду слуге. Али, нема више тих концентрационих логора у које може да их стави, да служе њеној фашистичкој политици.

Доналд Трамп се јавно одриче те политике поробљавања малих држава, најављује повратак својих економских убица и војске кући, и враћању ка хришћанским вредностима и изгубљеном америчком сну. У том пројекту нема Ангеле Меркел и њеног Мајн Кампфа. Пре ње ће сигурно бити збрисано њено већ одбачено чедо Александар Вучић и његова злочиначка банда, који, као квислинзи, спроводе њену политику поробљеног Балкана.

 

     А 1. Романсирана планска привреда за веверице

(Посвећена Вучићевој економској стратегији)

У давна, прадавна времена једна породица је производила и продавала ципеле.

То је била велика породица од 60 људи.

Њих 50 је правило ципеле, а 10 продавало.

Имали су добру маржу. 40% просечно.

Једног дана дошли су им странци и понудили ципеле 20% јефтиније, да продају као додатни асортиман. Маржа на тим ципелама би била 50%, а оне би и даље била јефтинија од домаће производње.

Квалитет није био исти, али у сиромашном селу као што је било наше цена је била важна.

Шта се онда догодило?

Уместо 50.000 комада домаће производње, сада се производило 20.000 комада, а 30.000 комада се увозило. Цена коштања домаћих ципела је порасла и због мањих набавки сировина, као и због непопуњених капацитета погона. Будући да су у фабрици сви били породица, нико није хтео никога да отпусти.

Странци су још мало спустили цену и зарада на увозним ципелама се повећавала, а на домаћим смањивала.

У трећој години продавало се 45.000 страних и 5.000 домаћих ципела.

Породица је била принуђена да затвори погон због губитака. Пристали су да странцу продају фирму за 1 евро.

Село тј. локална самоуправа, да би помогло породици, пристало је да на себе преузме дугове.

Идуће године, странци су подигли цену ципела које се више нису правиле од коже, него од скаја. Праве кожне ципеле било је немогуће купити.

Произвођач млека који је продавао кожу за ципеле био је принуђен да подигне цену млека да надомести мањак зараде на кожи.

Странци су почели да увозе млеко јефтиније од домаћег.

Произвођач млека је продао краве и постао увозник млека.

То млеко је било јефтиније од других и сви остали произвођачи су продали своје краве, јер им се није исплатило да производе млеко.

Идуће године млеко је поскупело.

Траве је било довољно јер није било довољно крава. Није се више ђубрила.

Произвођач НПК ђубрива морао је отпусти вишак радника, али због предимензионисаних капацитета самих погона, при овом обиму цена коштања производа је била превелика. Странци су почели да увозе јефтиније ђубриво.

Обим производње је још пао, фабрика је ређала губитке и морала је да се затвори.

Странци су понудили да је купе за 1 евро.

Локална самоуправа је помогла и преузела постојеће дугове.

Странци су фабрику затворили и отпустили раднике.

Задржали су монопол на увоз ђубрива, али то је у том тренутку било јако повољно за нас јер фабрика није правила губитке, а и ђубриво је било јефтиније.

Идуће године ђубриво је поскупело, ал нисмо могли да бирамо.

Нестало је ципела, млека, крава и ђубрива.

Нисмо знали шта да радимо, па смо платили стране саветнике, који су израчунали да је ситуација лошија него раније и да сада уз фабрике морамо да дамо и субвенције.

Нисмо имали пара да дамо субвенције.

Странци су нам позајмили паре да им платимо да нам узму фабрике. Са каматом.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

POLITIČKI OPSTANAK KROZ FUTUR: PROPAGANDNI EFEKTI, ŠARENE LAŽI I OBMANE PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI!?

 

Obećanje, ludom radovanje. Ta narodna mudrost, koja pedagoški upozorava lakoverne, ne važi za Aleksandra Vučića. On istovremeno obećava i ludački se raduje svojim lažima. Za 25 godina karijere Vučić je stekao ogromnu imovinu, nekoliko stanova, kuća, krcate sefove i tajne račune u inostranstvu, nosi odela koja koštaju desetak hiljada evra, a na ruci mu blista „Humbolt" sat od 42.000 evra…

A, sve to bez ijednog dana radnog staža. Sve samo zahvaljujući politikantskim lažima i prevarama, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši glavni urednik dnevnih listova Dnevni Telegraf, Nacional i Pravda, i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj.

 

                    Predrag Popović

 

Prvih 15 godina obećavao je granicu od Karlobaga do Virovitice, letovanja na starim srpskim plažama od Dubrovnika do Rovinja, čišćenje kosovske kolevke od Albanaca i oslobođenje Stare Srbije od Makedonaca.

Junački je, s bezbedne udaljenosti, palacao protiv „ustaša, balija i NATO-nacista", pozivajući normalne ljude da ginu i ubijaju. Iza tih ratnih avantura ostalo je 200.000 grobova, milion bogalja, dva miliona izbeglica svih nacionalnih i verskih opredeljenja. Dok su tuđe mame crnu vunu prele, njegova Angelina mu je pomagala da se useli u stan od 117 kvadrata u „Ju biznis centru" i da opremi vinski podrum u porodičnom zamku u Jajincima.

Kad je istrošio nacionalističku verbalnu municiju, zbunio je neprijatelje i prešao na njihovu stranu . Radikalske laži zakopao je dublje nego Slavka Ćuruviju, da bi slučajno preživelim žrtvama ponudio nove, civilne, Vašingtonu i Briselu dopadljive obmane.

Rasterećen obaveze da bar pokuša da ispuni obećanja, na sav glas je ponavljao mantre o borbi protiv kriminala i korupcije, ekonomskom oporavku, novim investicijama i boljem životu.

Šarene laže su naišle na plodno tlo, decenijama đubreno nesrećom koju su širili SPS, DS i sve mutacije DOS-a. Iscrpljeni balansiranjem na ivici egzistencije, građani su 2012. i u dva sledeća izborna cirkusa iskoristili demokratsko pravo da od sebe naprave budale i da opet poveruju dokazanom prevarantu.

Za 1.500 dana vladavine Aleksandar Vučić je plasirao isto toliko očiglednih laži. Iako je i Maks Veber tvrdio da lažov mora da ima dobro pamćenje, Vučić je smislio efikasniji način odbrane od istine. Kad god bi bio uhvaćen, jednu laž zatrpavao je s tri nove, uvek sikćući na kritizere, agresivno i strasno kao da veruje sebi.

Dokazujući da su mu, kao deca majci, sve prevare jednako mile, s istom energijom obećavao je kule i gradove, otvaranje fabrika, veće plate, med i mleko. Mediji pod njegovom kontrolom svakodnevno tim iluzionističkim trikovima hipnotišu očajne podanike. Na kraju, sve što je obećao glasačima, ispunio je sebi i svojoj dvorskoj sviti.

Najveću i najskuplju prevaru Vučić je nazvao „Beograd na vodi". Za potrebe izborne kampanje 2012. doveo je bivšeg njujorškog gradonačelnika Rudolfa Đulijanija, koji je imao čast da prvi sasluša bajku o velelepnom gradu na obali Save.

– Postoji veliki broj investitora koji su zainteresovani za učešće u ovom projektu, ali o njima sada ne mogu da govorim jer će svi morati da prođu tendersku proceduru. Od taksi za građevinsko zemljište ostaće nam 451 milion evra, što pokazuje da je projekat isplativ i ne zahteva zaduživanje Beograda. Projekat „Beograd na vodi" može da bude realizovan za osam godina, a tržišna vrednost izgrađenih objekata trebalo bi da iznosi više od četiri milijarde evra – rekao je Vučić i, naravno, slagao.

Nije bilo nikakve tenderske procedure, posao je zvanično dobila arapska kompanija „Igl Hils" Mohameda al Abara. Prema master-planu, koji je Vučić promovisao krajem juna 2014. prepuštajući mašti na volju, tada je najavio da će izgradnja „Beograda na vodi" početi u februaru 2015. i to renoviranjem zgrade „Geozavoda", u kojoj će biti komunikacioni centar i koja će biti prvi objekat priveden finalnoj nameni.

Prva A faza obuhvata uređenje centralnog kompleksa, kule „Beograd", rezidencijalnog dela i trgovinskog centra površine oko 200.000 kvadrata, uz koji će biti izgrađena dva ili tri hotela s pet zvezdica. Glavna železnička stanica u roku od šest meseci biće izmeštena u Prokop, a autobuska u Novi Beograd.

Na prostoru od Brankovog mosta do novog železničkog mosta, biće probijen kanal, čime će deo lokacije postati veštačko ostrvo, a dobiće se još dve desne savske obale. Na starom železničkom mostu podignuće se kafići i restorani.

U brojkama, laž izgleda ovako: centralni deo kompleksa biće izgrađen do kraja 2016. godine; „Beograd na vodi" gradiće se na oko 90 hektara; na tom prostoru objediniće se više od 400 sadašnjih katastarskih parcela; kompleks od oko 2.000.000 kvadrata poslovnog i stambenog prostora praviće se u šest faza; tokom izvođenja radova otvoriće se 200.000 radnih mesta; svaki uloženi dinar vratiće se petostruko; za pripremu radne površine za početak gradnje potreban je ulog od oko 2.000.000.000 evra; u projekat će biti uloženo oko 3,5 milijarde evra; kvadrat stambenog prostora u izgradnji će koštati 130 evra; vrednost kompleksa, kada bude završen, procenjuje se na više od osam milijardi evra; od taksi za građevinsko zemljište Beogradu će ostati više od 450 miliona evra; kod starog železničkog mosta biće podignut hotel visok 210 metara, koji će postati nova reperna tačka u Beogradu, dok će pored Brankovog mosta biti podignut još jedan objekat visoke spratnosti; iz objekata koji su predviđeni za rušenje biće iseljeno oko hiljadu vlasnika i njihovih porodica; za ovaj projekat Srbija se neće zadužiti nijednim evrom kredita…

Vučićevu megalomansku predstavu upotpunjava idilična scenografija kojom će, od jednog do drugog šoping centra, krstariti eko-voz, sve s mini-marinama i umetničkom četvrti s amfiteatrom i koncertnom salom, pored koje će biti i prostor za sport i rekreaciju.

– Do kraja 2016. na Savskom amfiteatru biće sagrađene Kula „Beograd", veliki šoping centar, dva hotela i nekoliko stambenih i poslovnih zgrada  – rekao je Aleksandar Vučić 27. jula 2014.

Stigli smo do najavljenog roka, a sa Kalemegdana bolje se vidi radikalska karaula kod Karlobaga nego Vučićeve kule i hoteli na Savi. No, dobro se vide železnička i autobuska stanice, koje se nisu pomerile ni milimetar.

Umesto 200.000 novozaposlenih radnika, agažovane su samo dve građevinske firme čiji vlasnici su bliski prijatelji braće Vučić. Vladar je rekao da se država za ovaj projekat neće zadužiti nijednim evrom, još pre nego što je potpisan ugovor s Al Abarom uzet je kredit od 130 miliona evra, a vlast se odrekla onih 450 miliona evra doprinosa.

Izgradnja „Beograda na vodi"ozbiljno kasni, ali ne i Vučić s proizvodnjom laži. Poslednja u nizu prevara vezanih za ovu fatamorganu plasirana je pre tri nedelje, kad je objavljeno da je Ministarstvo građevinastva, saobraćaja i infrastrukture odbilo da izda dozvolu za izgradnju Kule „Beograd".

Ministarstvo je 15. jula usvojilo „Zaključak", kojim je odbacilo zahtev za izgradnju šipova. Razlog je toliko banalan da zaista liči na Vučića – investitor je zahtev podneo u papirnoj umesto u elektronskoj formi.

„Izvod iz projekta za građevinsku dozvolu nije izgrađen u skladu sa Pravilnikom o sadržini, načinu i postupku izrade i načinu vršenja kontrole tehničke dokumentacije prema klasi i nameni objekta. U skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji i Pravilnikom o objedinjenoj proceduri, investitor je imao rok od 30 dana za usaglašavanje, ali je proverom u evidenciji utvrđeno da je rok protekao, a da investitor nije podneo novi zahtev", navodi se u objašnjenju razloga zbog kojih je Kula „Beograd" ostala bez građevinske dozvole.

Da bi spletka izgledala uverljivo, diktator je zakukao da su zbog tog postupka Ministarstva Arapi hteli da odustanu od celog projekta, ali su „samo zbog ličnog prijateljstva" odlučili da nastave sa izgradnjom. Režimski mediji su istovremeno plasirali priču da će Zorana Mihajlović, za kaznu, prva odleteti iz Vlade.

Istini za volju, Mihajlovićka je samo izvršila ono što je Vučić tražio. Posao kasni, investitor, bar onaj zvanični, sa celim projektom ima veze koliko i Ksenija Janković sa Tamarom Đukanović, a vladaru Minhauzenu nedostaje opravdanja zašto je to tako, pa je izmislio formalne razloge – eto, zločesta ministarka iz besmislenih razloga odbija da izda građevinsku dozvolu, sram je bilo.

Ova prevara ukazuje da ima istine u glasinama koje plasiraju pojedini Vučićevi saradnici. Prema tim informacijama, vladar je upao u težak škripac, ne zna kako da se izvuče iz projekta kojim je hteo da zaradi ogromne pare. Početna ideja je bila vrlo jednostavna –nekoliko zgrada u „Beogradu na vodi" podići će njegovi prijatelji iz Crne Gore i Ujedinjenih Arapskih Emirata, a i on će u taj biznis ugraditi novac dobijen od provizija.

Za uspeh tog plana bilo je potrebno samo da se za prve tri-četiri godine izgradi Kula i nekoliko stambenih zgrada, a kasnije šta bude. Iako se obezbedio međunarodnim ugovorom, koji je stavljen iznad Ustava i zakona Srbije, partneri nisu delili njegov entuzijazam, pa je ostavljen na cedilu.

U očajanju, ovog leta se za pomoć obratio domaćim tajkunima, tražeći da svaki izgradi bar po jedan objekat, kako bi se javnost uverila da se u Savskom amfiteatru ipak nešto radi. Dobio je odgovore koji su ga rasplakali. Miroslav Mišković i Milan Beko su ga grubo odbili, Stanku Subotiću ne pada na pamet da se upušta u to, on je, kao i Bogoljub Karić, od ove vlasti već dobio ono što je platio.

Miodrag Kostić mu je priznao da, i kad bi hteo, ne bi mogao da mu pomogne, jer je pred bankrotom. Građanski rat u Ukrajini naneo je ogromnu štetu njegovim poslovima, a ostale investicije se sporo naplaćuju, tako da… mrka kapa…

Zato je Vučić, gospodar života i smrti, vladar koji je bez po muke ukinuo Ustav, sad naprasno podvio rep pred opakom Zoranom i prihvatio činjenicu da ne može dobiti građevinsku dozvolu jer je zahtev poslao na papiru, a ne u elektronskoj formi… Pa, u to ne bi, ni posle gajbe piva, poverovao ni princ prestolonaslednik Danilo.

Na tu obmanu, koju izvodi četiri godine, Aleksandar Vučić je nadogradio i aferu „Savamala". Državni udar, koji su združenim snagama izvršili mafijaši pod fantomkama i policajci koji se nisu odazivali na pozive građana, odigrao se u izbornoj noći 24. aprila. Dešavanja u Hercegovačkoj ulici, kad su noću bagerima porušene zgrade, Vučić je ocenio kao „pogrešna, katastrofalna i kriminalna".

– Da li je neko smeo da reaguje na ovakav način, ko god da je, a mislim da znam kako je to bilo, ali sačekaćemo konačnu istragu i očekujem u narednih sedam do deset dana, da ne ograničavam nikoga, da to bude potpuno jasno i biće potpuna istina izneta ljudima – rekao je premijer 29. maja u intervjuu Televiziji Pink.

Ne samo deset dana, od tada su prošla četiri meseca, a istraga nije završena i istina nije izneta ljudima. Doduše, čitaoci Magazina Tabloid su mogli da saznaju istinu o „kompletnim idiotima" pod fantomkama, Siniši Malom, Nebojši dr Stefanoviću, Zvonku Veselinoviću i ostalim akterima te afere.

U borbi da dođe na vlast Vučić se služio najprimitivnijim populističkim lažima. Zaklinjao se u borbu protiv kriminala i korupcije, a sve se svelo na nezakonit progon Miroslava Miškovića, koji će konačnu reč dobiti u Strazburu, a ta reč će Srbiju koštati nekoliko desetina miliona evra.

Pod Vučićevom vladavinom doneta je uredba kojom građani stariji od 65 godina ovlašćenja za pozajmljivanje knjiga u državnim bibliotekama moraju da overe kod notara, kako bi se znalo ko će, u slučaju njihove smrti, da odgovara za eventualni gubitak knjige vredne 200-300 dinara. Ista vlast je doprinela oslobađajućim presudama Subotiću, Kertesu i Kariću, koji su bili osumnjičeni za pljačku više od sto miliona evra.

Upravo na penzionerima i drugim socijalno ugroženim slojevima Vučić je zasnivao sve svoje parazitske marketinške kampanje.

– Ne kažem da će teći med i mleko, ali tvrdim da će (kad dođem na vlast) biti mnogo bolje. Ako ne bude mnogo bolje, za šest meseci sami moramo da kupimo prnje, jer su očekivanja naroda velika. Za sebe lično to mogu da garantujem, to sam rekao i tako će da bude. Ako se za šest meseci ne vidi da Srbija ide u boljem pravcu, skloniću od odmah – lagao je Vučić pred izbore 2012.

Tada je obećavao da će struja pojeftiniti 20 odsto. Poskupela je 12 odsto, a za ovu jesen Elektroprivreda Srbije već je pripremila više od 90.000 rešenja o prinudnoj naplati. Stambeni kvadrat u Beogradu koštaće samo 380 evra, prosečna plata iznosi 500 evra…

– Samo preko mene mrtvog će RTS i RTV pretplatom uzimati pare od građana Srbije! Šta oni misle, da sam ja lud i naivan – rekao je Vučić. („Blic", 3 mart 2013.)

Skupština Srbije je 29. decembra 2015. usvojila Zakon o privremenom uređivanju načina naplate takse za javni medijski servis, kojim je određeno da se taksa od 150 dinara plaća uz račun za struju. Vučić je ostao živ i nimalo naivan, a još nije potvrđeno da li je lud.

– Ne dolazi u obzir smanjivanje penzija zato što penzioneri zaista jedva preživljavaju. („Večernje novosti", 6. oktobar 2013.) Kakve god reforme da preduzimamo, što god da se zbiva, dragi prijatelji, imajte u vidu jednu stvar koju vam garantujem, penzioneri će biti poslednji u čija će prava bilo ko smeti da dira u državi. Bolje sa naše grbače da se skida sve što može, a penzionerima nema šta da se oduzme. (TV Pink, 10 mart 2014.) U penzije ne dam da se dira. Kada bismo u ta prava dirali ne bi napravili problem samo penzionerima nego i državi („Beta", 10. mart 2014.) – govorio je Vučić pre nego što je postao premijer.

Sredinom septembra 2014. doneo je odluku da se penzije smanje za 10 odsto.

– Međunarodni monetarni fond dozvolio je veće povećanje penzija, ali ja to neću… Eto, neću! – uživao je Vučić (TV N1, 30. oktobar 2015.) u ulozi diktatora koji isključivo po svojoj volji odlučuje da li će građanima biti omogućeno da koriste ostvareno pravo na penziju.

– Srpska napredna stranka će u narednih deset godina dovesti investitore koji će uložiti sto milijardi evra – tvrdio je baron Vučić.

U prvoj godini njegove vladavine u Srbiju su stigla samo 352 miliona evra stranih investicija, nikad manje od 2001. Sledeće godine uneto je 584 miliona, a 2014. i 2015. oko milijardu evra. Dakle, ni blizu obećanih 10 milijardi godišnje.

Ne dozvoljavajući da mu činjenice kvare propagandne efekte, Vučić je nastavio da laže i o konkretnim pojedinačnim primerima.

– Vlada Srbije i finska kompanija SISU potpisali su Memorandum o razumevanju, pa bi proizvodnja kamiona u FAP-u mogla da počne u septembru – izjavio je Vučić 30. maja 2014.

Radnici pribojskog posrnulog giganta, koji su mu tada zdušno aplaudirali, kasnije su dobili otpremnine od po 200 evra (obećano im je 300) po godini staža, a fabrika je gurnuta u stečaj. Na Fince su svi zaboravili, ali ne i na hotel u centru Priboja, koji je u vlasništvu FAP-a, a biće prodat u bescenje.

Ista sudbina zadesila je i radnike drugih firmi koje je vođa spasavao. Za beogradski IMT bila je zainteresovana indijska kompanija „Tafe", ali pregovori s Vladom su propali iz nepoznatih razloga. Vučić i lokalni bos Bratislav Gašić obećali su radnicima kruševačkog „14. Oktobra" da će ih do 20. aprila ove godine preuzeti češka „Tatra". Česi se do danas nisu ni pojavili. U zgradi smederevske Opštine, lično je Vučić radnicima „Želvoza" obećao da ne brinu, opet u aprilu, stiže italijanska „Cimolaja", koja neće samo obezbediti proizvodnju, nego će proširiti pogone i zaposliti još 350 radnika. U maju je „Želvoz" zatvoren i pušten u stečaj.

U nastupu nadahnuća, Vučić je obećao da će arapska kompanija „Al Dahra" „u najskorije vreme" kupiti osam poljoprivrednih kombinata i investirati sto miliona evra u srpsku poljoprivredu.

U oktobru 2013. najavio je da će u Zemunu napraviti fabriku za proizvodnju delova za avio-delove za „Erbas" i „Boing". Kasnije je obećao da će istu fabriku, ovog puta u saradnji s arapskom kompanijom „Mubadala", podići u Pančevu.

Potcenjujući inteligenciju građana, kupovinu „Mercedesovih" šasija za „Ikarbusove" autobuse predstavio je kao investiciju nemačkog privrednog giganta. Po toj logici, pošto je Vučić bivšoj supruzi Kseniji kupio mobilni telefon „Vertu", vredan 7.900 evra, mogao bi da to proglasi američko-britanskom investicijom u intimne odnose mračnog bračnog para.

Vučić od javnosti sakriva i istinu o uslovima pod kojima strane kompanije kupuju srpske firme. Još 4. marta 2014. obećao je da će u roku od mesec dana objaviti ugovor sa „Etihadom" o prodaji JAT-a. Iako mu je ta transakcija bila vrlo značajna u predizbornoj kampanji 2014, čak ni posle sledećih izbora nije ispunio obećanje.

Pored obećanja iz kategorije opštih mesta (zaustavićemo partijsko zapošljavanje, smenićemo nestručne rukovodioce javnih preduzeća, ukinućemo duple funkcije, bolji život stiže za dve godine…), Vučić nije štedeo ni na kadrovskim lažima, poput onih da Siniša Mali neće biti gradonačelnik Beograda ili da nikada neće sarađivati sa Mlađanom Dinkićem, a „ni Bog" ga neće naterati da uđe u koaliciju sa Ivicom Dačićem.

– Pre 20 godina pričao sam neke gluposti kojih se danas stidim – priznao je Vučić nedavno u Njujorku, dok je pred Bilom Klintonom (obolelim od side) glumio Moniku Levinski.

Zbog gluposti kojima je podjarivao ratne strasti Aleksandar Vučić nije odgovarao. Zbog ovih, kojima danas zavarava građane Srbije, moraće da snosi odgovornost i to ne samo političku. Uhvaćen u lažima, obešen na banderi!

P.S. A nerealizovana obećanja u domenu spoljne politike Srbije, nisu obuhvaćena ovim kratkim tekstom……

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NIŠ: KRATAK OSVRT NA DEO POSTIGNUTIH REZULTATA PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI…

 

Beograd i Srbija nalaze se na korak od nove islamizacije i kolonijalnog porobljavanja. Arapska (islamistička) baza na ovom delu Balkana ima isti cilj koji je nekada imala Otomanska imperija: osvajanje i islamizaciju evropskog kontinenta.

Samozvani Vođa koji samostalno upravlja sudbinom države i njenih građana, širom je otvorio vrata za ulazak islamskog fašizma i šerijatskih pravila. Tim povodom, predsednik Centra za ljudska prava i demografiju "Clamp" iz Niša, Dragan Krstić, osvrnuo se u svom autorskom tekstu na dramatičnu situaciju u kojoj je Srbija pod Aleksandrom Vučićem danas nalazi i na opasnosti pred kojima se nalazimo.

 

                   Dragan Krstić

 

Svima nam je poznato da samozvani Vođa Aleksandar Vučić ima bliske (i "duboke") odnose sa šeikom iz Emirata, Bin Zajebom. Naime, Vučić kod njega (a nešto i u švajcarskim bankama) čuva novac koji je opljačkao i izneo iz zemlje, a sada ga, zamaskiranog u "strane investicije", vraća u Srbiju za svoje mutne poslove. Za uslugu pranja novca, Vučić crnom Arapinu poklanja državnu imovinu, hotele, oranice, fabrike, daje subvencije, zida zgrade za već započetu kolonizaciju Beograda i cele Srbije…

Vođa, dakle, ima nameru da od Srbije napravi islamski kalifat u kome će "pravna država" biti uređena šerijatom. Spreman je Vučić na sve.

Prodaće, izdaće, prevariće, ubiće…Srbe biološki ubija svojim bolesnim "reformama". Otpuštanjima, krađom plata, penzija, trudničkih i porodiljskih naknada. Dizanjem parafiskalnih nameta. Nametanjem raznih akciza na sve i svašta. Pljačkom preko računa za struju, za obnovljive izvore energije, koju njegovi kumovi i bliski tajkuni dobijaju. Uz podsticaje za radna mesta, kredite iz fonda za razvoj. Namičući ovom jadnom i napaćenom narodu omču oko vrata i jaram za buduće naraštaje.

U njegovom mandatu, nikad veća smrtnost i negativni prirodni priraštaj nije bio. Rekord je 2015. godina sa minusom većim od 38.500 više umrlih. Nikada veći egzodus i stampedo ka izlaznim graničnim prelazima. Sa kupljenom kartom u jednom smeru. Mlade pametne, vredne, i obrazovane, niko do sada nije tako puno izgonio i isterivao. Kao ovaj dušman i albanski kurvin sin.

Trutov i parazit, ratni huškač, šovinista, mrzitelj svega, čovek sa tajnom haškom optužnicom za zapaljive govore mržnje, sejanje straha, proterivanje, slanje paravojnih formacija po raznim ratištima gde su činili najveće gnusobe i zločine. Čovek koji je ceo svoj život parazitirao na tuđim budžetskim jaslama, ništa konkretno u životnom i radnom veku nije stvorio, privredio i osmislio. Osim sto je uzimao pare od zapadnih obaveštajnih struktura, koje su ga dopingovale, pripremale, usmeravale, navodile šta da radi, kako da vara, obmanjuje, izigrava rodoljuba, i za to plaćale.

Čovek koji vređa srpsku decu da su neradnici, lenjivci, paraziti, nesposobni. Dok njegovog sina, batu, mamu i tatu, čuva batoljon "Kobri". Koje plaćamo svi mi "neradnici i džabalebaroši". Dok njegov sin se bahati po skupim mondenskim mestima i prebija nedužne građane, deca običnih normalnih ljudi u konvojima napuštaju zemlju. Time se lažno friziraju podaci o padu nezaposlenosti.

Vođin mali je nosio gajbice, pa je postao milioner. Cena jednog njegovog večernjeg izlaska je minimum 500 evra. Tri mesečne plate dece "neradnika, lezilebovića, nesposobnjakovića". Tata je kao dvoglavi Arapin sa neverovatnim sposobnostima: sa 1.000 evra mesečno, servisira dve žene, dva stana, dve alimentacije, dve skupe škole i privatne koledže.

U međuvremenu, dok Vođa servisira svoje žene i decu, iz Niša je samo u zadnjih mesec dana za Slovačku otišlo 500 mladih ljudi, dece tako reći, da rade u eksploatatorskim fabrikama Korejanaca, Kineza…Agencije ih vode kao moderne janjičare , usput za ugovor na 2 do 3 meseca uzimaju 100 evra. Kombi plaćaju po 35 evra i 10 evra autobus do Beograda. Daju im neki buđav hostel i bednu satnicu od 2,5 evra.

Slovačka tim eksploatatorima ne daje 10.000 evra po robu. Slovaci za te bedne uslove neće ni da rade. Jer je prosek tamo 800 evra. Ta deca rade najteže i najprljavije poslove po 12, 14, 16 sati. Oni koji su radili u Vučićevim kolhozima u Nišu za bednu nadnicu, ni 200 evra mesečno, nisu imali vremena da odu ni u toalet, nego su morali da nose Pampers pelene!

Za takve bedne, ponižavajuće uslove, robovski rade srpska deca uz enormne troškove puta i logistike. Tamo bivaju degradirana, šikanirana, tučena. Psuju ih i vređaju , a kad se usude da pozovu konzulat i ambasadu Srbije, imaju trtman kao da su državni neprijatelji ili ih potpuno ignorišu. To je slika jadne Srbije danas. "Budućnost u koju verujemo" (robovlasništvo, eksploatacija, poniženje) i "ujedinjeni možemo sve" (u pljački, otimačini, bezvlašću).

U međuvremenu, Vođa otvara širom vrata Arapima za ponovnu islamizaciju Srbije . Oranice su već kupljene-zakupljene na višedecenijski period, za smešno mali novac.

Uskoro se očekuje gradnja, za početak montažnih kuća, baraka. Sve uz pomoć raznih "dobročinitelja" , "usrećitelja" i fondacija… Počelo se kupovati i po jugu Srbije, hoteli na Vlasini u Bujanovcu, Preševu, Vranju, Leskovcu, Nišu već su u njihovim rukama. Sinhronizovana i koordinirana akcija uz jaku logistiku.

A, kako Arapski "investitori" uvode šerijat, tamo gde dođu i kako sprovode svoja pustinjska pravila, govore slučajevi iz susedne Bosne i Hercegovine (područje Federacije BiH), gde ih ima dosta i gde se ponašaju vrlo agresivno (ima tuča s lokalnim stanovništvom, silovanja, i raznog drugog nasilja). Šta očekivati od ideologije zla koju je izmislio skitnica, pljačkaš karavana, otmičar žena, pedofil koji je razdevičio devetogodišnju devojčicu Ajšu i uzeo je za drugu ženu.

Dok su se naši slavni preci, pre samo 150 godina oslobađali tursko-arapsko-islamističkog jarma, orijentalnog smrada, lojave zaostavštine, danas 2016. godine, psihopata i bolesnik, samozvani Vođa, baca nas ponovo u kandže i ropstvo onih koji su nas 400 i kusur godina nabijali na kolac i srpskim glavama kitili Kalemegdan. I danas bi to činili isto, kao u vreme kada su Beograd zvali "Darol džihad" ("Kuća ratova"), dok je trajao pohod Osmanlija ka "neverničkoj" Evropi, Beču, Budimu, Pešti…

Podsetimo se lekcije iz istorije da bi razumeli današnjicu: Beograd je 1660. godine imao skoro 100.000 stanovnika, od čega je samo 20% bilo hrišćana. Bio je islamiziraniji čak i od Sarajeva. Bio je pogranični grad za invaziju, pljačku i razaranje srednje Evrope.

I danas bi radili isto, samo im treba dati priliku, kao što im Vođa Vučić daje  …Smemo li da ćutimo o pošasti koja nam je već ušla u sred kuće? Imamo li pravo da prepustimo ono što su nam preci životima platili kako bi nam ostavili slobodnu Srbiju, oslobođenu od islamskog jarma?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POSLOVNA GUŽVA: ARAPSKO-SRPSKI AVIO-PREVOZNIK UGROŽAVA INTERESE AMERIČKIH KOMPANIJA!??

 

Američke avio kompanije Delta, Ameriken i Junajted, besne su zbog činjenice da je predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić na mala vrata američkog vazdušnog tržišta uveo arapsku avio komaniju Etihad, koju oni već godinama optužuju za nelojalnu konkurenciju!

Sve je počelo onog momenta kad je Etihad u kriminalnom karakteru Aleksandra Vučića pronašao baš ono što mu treba: čoveka spremnog da im pokloni srpsku nacionalnu avio kompaniju, kako bi sa njom kao "trojanskim konjem" leteli za Ameriku. Zbog toga danas u SAD na Air Srbiju gledaju kao na nezvanog gosta.

 

                      Vuk Stanić

 

Hladan doček aviona Air Srbije koji je posle mnogo godina prvi put leteo na relaciji Beograd-Njujork, bio je najbolji znak da nešto nije u redu sa tom u Srbiji spektakularno najavljenom linijom. Nije bilo američkih zvaničnika da pozdrave otvaranje nove linije, čak ni njihovih lokalnih političara.

Treba podsetiti da je Rudi Đulijani, jedan od najpoznatijih među bivšim njujorškim gradonačelnicima, svojevremeno dolazio u Beograd da podrži Vučića u kampanji za gradonačelnika Beograda.

Ovom prilikom nije bilo ni Vučića u avionu, niti Đulijanija na aerodromu! Kada je sleteo, činilo se kao da svi okreću glavu od srpskog aviona koji, ustvari, i nije srpski već avion italijanske Alitalije, na koji su zalepljene oznake Air Srbija.

Mnogo je pitanja vezano za partnerstvo Etihada i Vučića, pitanja koja u našoj zemlji verovatno niko neće postavi i na koja verovatno niko ne bi ni dobio odgovor, čak i kada bi pitao…

Pitanje iznad svih pitanja je zašto je Vučić najavljivao da će biti u srpskom avionu, na letu za Njujork, a onda ipak nije bio u mašini? Rat američkih avio kompanija i Etihada nije počeo sa Vučićem, već mnogo godina ranije.

Naime, Etihad je firma iza koje stoji sumnjivi kapital koji je ovoj kompaniji u prošlosti omogućio da uprkos krizi nastavi da posluje i onda kada je njihovo poslovanje bilo bez ikakve tržišne opravdanosti.

Američke aviokompanije su prošle godine pokrenule spor u kome je dokazano da je Etihad primao protivzakonite subvencije! Kompanije Golf eirlajns emirati, Etihad i Katar primile su 39 milijardi dolara ilegalnih subvencija, dokazalo je istraživanje koje su sproveli američki istražni organi.

U izveštaju piše da su neke vlade sa bliskog istoka uložile napore da masivnim subvencijama podstaknu rast svojih avio kompanija. U istom se izveštaju navodi i da su subvencije sistematski knjigovodstveno prikrivane, u cilju maskiranja kršenja propisa koji su uspostavljeni međunarodnim sporazumom: "Sporazum o otvorenom nebu"

U pitanju je čitava mreža banaka koje su u vlasništvu "zalivskih" država, državnih institucija i drugih firmi sa državnim kapitalom, koje su u kompanije ulagale putem kredita bez kamate, koji su potom otpisivani, pozajmicama koje su davale državne firme, besplatnim uslugama, ali i direktnim keš donacijama. Dokazane su bliske veze između kompanija i država, a tim državama i kompanijama upravljaju iste porodice, čak ponekada i isti pojedinci, navode američki istražitelji, a prenose njihovi mediji.

Naravno, niko ne može državama iz Arapskog zaliva da brani da ulažu u avio kompanije, ali je problem nastao kada su te iste kompanije pokušale da preuzmu i prevoz putnika unutar Sjedinjenih Američkih Država. I to u trenutku kada je kompletna civilno američka avio industrija u krizi.

Tamošnjim kompanijama niko ne daje subvencije, a njihova propast značila bi desetine hiljada nezaposlenih. Istovremeno je sporazumom predviđen reciprocitet u prevozu putnika sa stranim kompanijama, ali sa onim koje ne primaju ilegalne subvencije država. Istina, više puta je kroz prste progledano evropskim, azijskim, latinoameričkim avio kompanijama koje tamo posluju za manje subvencije, ali 39 milijardi subvencija je previše!

-Toliko subvencionisanje je zapravo nelojalno dampingovanje cena i usluga radi stvaranja budućeg monopola – objašnjava za Magazin Tabloid dobro upućen izvor u ovo dešavanje i objašnjava putem primer:

"…U Americi se za damping često navodi primer dve teksaške železničke kompanije koje su početkom prošlog veka vodile borbu za prevlast u prevozu goveda. Stalno su spuštale cenu kako bi jedna drugoj uzele posao. Na kraju je jedan od gazda počeo da prevozi goveda potpuno besplatno i radio je tako dok konkurencija nije bankrotirala. Na kraju kada je ostao jedini u poslu, počeo je da diktira takve cene prevoza da su i mnogi farmeri bankrotirali. On je pokupovao tada i njihove farme i postao vlasnik biznisa prevoza i proizvodnje goveda."

Nenormalne subvencije od skoro 40 milijaridi dolara koje prima i Etihad, ali i njihovo preuzimanje delova drugih evropskih kompanija Eirberlin, Alitalija, Eirserbija, je nelojalno širenje u cilju stvaranja svetskog monopola u aviosaobraćaju-objašnjava naš sagovornik i navodi da možda sada deluje da je kupovinom udela u švajcarskoj avio kompaniji, Alitaliji, Eirberlinu i Eir Serbiji, Etihad, omogućio da se uštedi tako što će jedna kompanija drugoj u najam davati pilote, avione, kabinsko osoblje, osoblje na zemlji, ali u stvarnosti su sve te kompanije Etihadu dale svoje sigurne poslove, dok Etihad nije preuzeo njihova dugovanja.

–Dugovanja Alitalije i Air Srbije, preuzele su Srbija odnosno Italija, a sigurni poslovi u prevozu italijanske i srpske dijaspore postali su deo Etihadovaog poslovanja. Razmena pilota i aviona naravno sada funkcioniše jer to odgovora Etihadu, ali šta ako Air Srbija u kojoj je naša država većinski vlasnik pokuša da napravi neki drugi dobar dil koji ne ide u prilog Etihadu.

Onda će arapski manjinski vlasnici jednostavno uticati da Alitalija ovaj put ne da svoj avion, a vi će te shvatiti da ste sve što vredi u vašem avio poslovanju uložili u zajedničku firmu u kojoj ste samo zvanično većinski vlasnik – objašnjava sagovornik Magazina Tabloid iz Sjedinjenih Država.

Podsetićemo da je Air Serbia nastala tako što je država Srbija preuzela sva dugovanja JAT, potom je profitabilno siguran prevoz srpske dijaspore i svu imovinu investirala u zajedničku kompaniju sa Etihadom, koji je širokogrudo dao kredit za pokretanje poslovanja.

Još tada su stručnjaci rekli da je na ovaj način mogla da se osnuje i sto odsto državna kompanija, a da je kredit mogao da se dobije zalogom imovine ili garancijom države.

Neko je tada procenio da je bolje da Etihadu poklonimo 49 odsto JAT-a i da im pomognemo da se ušvercuju na američko tržište, gde protiv našeg povratka ne bi imali ništa, ali sada kada dolazimo kao paravan za poslove Etihada, na nas tamo gledaju kao na nezvanog gosta.

Treba istaći da je Etihad manjinsko vlasništvo u našoj kompaniji nameravao da koristi na drugačiji način od direktnih letova za Njujork. Menadžment arapske kompanije je prošle godine procenio da Srbi nisu dovoljno bitni da bi direktno leteli za Njujork, već je po njihovom planu Er Srbija za Njujork trebalo da leti preko Abu Dabija.

Arapi su nam isplanirali, a Vučić se složio, da treba da prvo letimo više od hiljadu kilometara u suprotnom pravcu, odnosno na jugo istok pre nego što nam dozvole da krenemo za Njujork, odnosno na drugu stranu sveta.

U skladu sa ovim arapskim predlogom Er Srbija je prošle godine podnela zahtev regulatornim vlastima Sjedinjenjih Američkih Država da za Njujork letimo preko Abudabija?! Jasno je da Amerikanci nisu naivni, tražili su da im iz Srbije dostave podatke sa kojim mašinama ove letove planiramo da obavimo.

Kada smo dostavili sve što su tražili, Amerikanci su shvatili da nismo toliko velike budale da želimo da letimo iz Beograda za Njujork preko Abu Dabija. Nismo budale ali jesmo prevaranti koji su pokušali da Amerikancima podvale u prevozu putnika.

Er Srbija je trebalo da bude paravan za ilegalan prevoz putnika u Ameriku i to za račun Etihada. Ovoj kompaniji je ranije zabranjeno da zbog ilegalnih subvencija putnike iz evropskih gradova vozi u Ameriku, a srpski zahtev je bio upravo to, odnosno: dajte nam dozvolu da iz Beograda putnike prevezemo do Abu Dabija i da onda te iste ljude ukrcamo u Etihadove avione, gde će ih Etihad sa tom dozvolom koju ste nama izdali potom voziti u Ameriku.

Ovaj zahtev je odbijen!

Ta vest međutim nije dobila mnogo prostora u našim medijima. Jer da jeste neko bi možda opet pitao šta će nam Etihad. Istovremeno ta vest objašnjava kako je Vučić navodno uspešno isposlovao da Arapi budu manjinski vlasnici u Er Srbiji. Zapravo da je procenat obrnut, da je Etihad vlasnik 51 odsto akcija, nama Amerikanci ne bi dozvolili ni da iz Beograda letimo za Njujork…

Treba podsetiti da je Magazin Tabloid u ranijem istraživanju u tekstu otkrio da je srpski predsednik Vlade od američkog biznismena Marka Krendala, čiji je otac blizak američkoj Republikanskoj stranci, tražio da svoje poslove u Srbiji proda njegovim prijateljima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata: “…Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, zaratio je sa američkim republikancem Markom Krendalom (Mark Crandall), vlasnikom firme Kontinental Vind Partners, koja u Srbiji pravi vetroparkove, za proizvodnju struje. Od ovog sukoba štetu bi mogli da imaju i građani Srbije. Markov otac je osnivač i suvlasnik Ameriken erlajnsa.

Krendalovi u Americi važe za uglednu porodicu naklonjenu tamošnjoj Republikanskoj stranci. Pretpostavlja se da su ljudi bliski američkim demokratama podstakli sukob Vučića i Krendala. Krendal je protiv Vučića organizovao proteste u Vašingtonu. Vučić je ovog Amerikanca preko domaćih medija označio kao čoveka koji pokušava da “reketira Srbiju“, – objavili smo ovu tvrdnju u tekstu u broju 348 Magazina Tabloid.

Očigledno je da je srpski premijer sada na crnoj listi američkih vlasti i centara moći. Uskoro ćemo saznati i kakve su razmere sukoba Vučića i uticajnih krugova u američkom svetu biznisa i administraciji. Njemu se, sigurno je, ne piše dobro.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VREME UBRZANOG SVOĐENJA RAČUNA U KORIST STRANACA!?

 

Vrlo uticajni list Vol strit žurnal (Wall Street Journal), objavio je 8. maja prošle godine intervju novinara Lorensa Normana (Lorence Norman) sa Aleksandrom Vučićem. Premijer Srbije tada je poslao jasan signal da bi mogao da predloži promenu Ustava u okviru kojeg bi Kosovo bilo izbrisano kao srpska pokrajina, a takođe se ponudio i da pomogne Kosovu u njegovom pristupu Evropskoj Uniji.

Još vremena kada je postao, tada prvi potpredsednik Vlade Srbije, Vučić se hvalio zadacima koje je dobijao u Vašingtonu, u Londonu (MI 5 i MI 6), u Briselu, od Angele Merkel, od arapskh šeika, od izraelskog ambasadora u Beogradu. Došlo je vreme naplate, a od Vučićevih obećanja nema ništa, osim ogoljene diktature i lopovluka. Zato je doneta odluka da mora otići…

 

                         Igor Milanović

 

Kako je u intervjuu odbacio primedbu da se Ustav menja samo zbog Kosova, Vučić je naglasio: „O svemu moramo da se dogovorimo sa našim partnerima iz EU". Vučić je obećao da će ustavne reforme biti završene do kraja 2017. godine, iako je svestan da ta tema nije naročito popularna među biračima.

Iako priznavanje Kosova nije formalni uslov za pristup EU, novinar Vol strit žurnala, Lorens Norman, ukazuje na to da će London, Berlin i Brisel insistirati na tome pre okončanja pregovora. Jedini problem Vučića, zaključuje Norman, jeste kako da to priznanje objasni svom narodu.

Osim što je obećao da će ne samo iz Ustava izbrisati Kosovo i pomoći mu da postane član EU, Vučić je svojim zapadnim mentorima i svom prijatelju Edi Rami, predsedniku vlade Albanije, obećao da će na svaki način podržati albanske aspiracije na teritorije okolnih država i stvaranje onoga što oni nazivaju "Prirodnom Albanijom" .

U tom kontekstu treba posmatrati ne samo izgradnju za Srbiju preskupog i potpuno nepotrebnog auto-puta Niš – Tirana  , već i istovremeno odustajanje od priključenja na autoput Skadar – Dubrovnik, čime se Crna Gora u ekonomskom smislu prepušta Hrvatskoj i Albaniji.

Ruski analitičari smatraju da je u ovom trenutku u Makedoniji na delu još jedna od "obojenih revolucija", čiji krajnji cilj nije dovođenje na vlast pro-zapadnih snaga, već formiranje "elastične" federacije, ako ne i konfederacije između slovenskog i albanskog dela Makedonije. Srbija sve to mirno posmatra iako se pomenuti plan završava okupacijom i podelom Makedonije od strane Bugarske i Albanije.

Aleksandar Vučić se očigledno obavezao pred stranim mentorima i svojim albanskim prijateljima da neće ni na koji način da se meša u dešavanja u Makedoniji i da, posebno, neće ometati komadanje našeg južnog suseda.

Podržavanjem plana "Prirodne Albanije" Vučić ne samo da je izdao srpske nacionalne interese, već je izdao i tradicionalne srpske saveznike, kao što su Grci, čije teritorije Albanci takođe svojataju. Osim toga, paralelno sa priznavanjem Kosova i tolerisanjem komadanja Makedonije, Vučićev režim će u tišini jugoistok Srbije predati albanskim separatistima.

Već sada taj deo suverene srpske teritorije uopšte nije pod kontrolom zvaničnih državnih organa. Čak se i školska nastava sprovodi po planovima i programima dobijenim iz Tirane, a policija Srbije ne sme ni da zađe u neka tamošnja albanska naselja.

Umesto da ponovo uspostavi vlast srpskih institucija na toj teritoriji, Vučić i njegovi ministri čine sve što je u njihovoj mnoći da pomognu ovom delu da se otcepi od Srbije.

Šarengradska Ada na Dunavu je jedna od srpskih teritorija koju svojata Republika Hrvatska. Od kako je Vučić na vlasti, na ovom ostrvu se, u dogovoru sa srpskim zvaničnim organima, povremeno kupaju turisti iz Hrvatske koje čuvaju hrvatski policajci, a tada se nad ostrvom vijori i hrvatska zastava.

Stanovnici okolnih srpskih naselja, kojima je tih dana zabranjen odlazak na Adu, o svemu su obaveštavali republičku vlast, ali je Vučić zabranio intervenciju koja bi povratila srpski suverenitet nad ovim rečnim ostrvom.

Ovom uslugom on plaća štetu koju je hrvatskim nacionalnim interesima po naređenju Zapada naneo u Bosni i Hercegovini, gde nije podržao sasvim legitiman zahtev hrvatske strane da i ona, po ugledu na Republiku Srpsku, dobije sopstveni entitet.

Konačno, Vučić je obećao i slabljenje i konačan nestanak Republike Srpske.

Jedno od Vučićevih obećanja Zapadu jeste i dozvola uvoza genetski modifikovane hrane, koju većina upravo tih zapadnih zemalja zabranjuje na sopstvenoj teritoriji čuvajući na taj način zdravlje sopstvenog stanovništva. Već sada su odobreni eksperimenti sa GMO semenom  na teritoriji Srbije, a postepeno se uvodi i dozvola uvoza gotovih proizvoda za maloprodaju.

Srbija postaje veliki eksperimentalni poligon, a Srbi zamorčići. Nikome još do kraja nisu poznati neželjeni efekti korišćenja GMO-a u ishrani stanovništva, a upravo to treba da se sazna posmatranjem nesrećnih Srba kojima se takva hrana prodaje.

Da bi ovdašnje stanovništvo bilo primorano da koristi te proizvode, plodno zemljište će biti bukvalno poklonjeno strancima i oni će tu uzgajati ili zdravu hranu za sopstvene potrebe, ili jeftinu genetski modifikovanu za prodaju izgladnelim Srbima.

Osim eksperimenata sa hranom, Vučić i njegovi saučesnici su se obavezali i na sprovođenje eksperimenata na polju medicinske zaštite. Uvoze se lekovi i preparati za lečenje čije dejstvo još nije do kraja ispitano i daju se ovdašnjem stanovništvu.

Srbija je uvela i obavezu vakcinisanja dece još nedovoljno ispitanim vakcinama Novartisa, čija je primena na Zapadu moguća jedino ako roditelj potpiše izjavu da je upoznat sa svim rizicima i da je na iste spreman. U suprotnom, roditelj može da odbije vakcinaciju svog deteta.

Konačno, Vučić se obavezao da u postupku bezumne privatizacije još u ovoj godini strancima preda i više od 400 izvora pitke vode sa kojima Srbija zvanično raspolaže (nezvanično ih ima deset puta više). Posle njegovog odlaska sa vlasti, ono malo Srba što to doživi, živeće u okupiranoj zemlji, hraniće se otpadom koji na Zapadu ne sme da se daje ni kućnim ljubimcima, koristiće lekove koji će ih pre ubijati, nego lečiti, i biće žedni pored sopstvene vode koja će se izvoziti.

Vučić je obećao Arapima da će im ustupiti Vojvodinu i njeno zemljište  za svoju proizvodnju žitarica i hrane. Nemcima je obećao ulazak njihovih firmi, otimanje zemlje, jevtinu radni snagu, smeštaj arapskih migranata u Srbiji.

Zašto se pokrovitelji odriču Vučića?

Mnoga obećanja nije ispunio. Posvetio se svojoj ličnoj vladavini, pljačkanju, stvaranju mafijaške države na Balkanu.

Navučen je na izbore, koji će mu doći glave. Za svaki slučaj Svetska banka je postavila Miroljuba Labusa za ekonomskog suprevizora, koji ima zadatak da proveri dosadašnje trošenje novca iz kreditnih linija. Vučić je u šoku. Svestan je da je otpisan.

U danima koji su pred nama, srpski diktator će početi da pravi kobne greške. Napašće političke stranke, novinare, medije, nevladine organizacije. Evidentno je da se njegovi ministri ne oglašavaju. Svi su spremili kofere, spremni za beg. Shvataju da je šizofreni vođa otpisan. Precrtan. Scenario rušenja je uhodan, funkcionalan je. Vučić je svima dozlogrdio, pa i Rusima, koji su strpljivi u poslovanju sa diktatorima.

Hoće li Vučić pobeći iz zemlje. NE. On će se ubiti, ili će biti uhapšen!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠIŠANJE: DRUŠTVO PRIJATELJA KAO KRIMINALNA ORGANIZACIJA ZA PLJAČKU GRAĐANA I SUBVERZIVNO DELOVANJE!???

 

Dok traje masovna invazija iz islamskih zemalja na Evropu, arapski šeici u sred Srbije, u Beogradu, polako stvaraju svoju kriminalno-poslovno-obaveštajnu logističku bazu, koja već sada koristi raznim muslimanskim "misionarima" čija je namera rušenje hrišćanske ciuvilizacije, njene kulture i nasleđa i zatiranje svega što predstavlja Stari kontinent.

Sumanuti Aleksandar Vučić, širom im je otvorio vrata, pa je tako osnovano i Društvo srpsko-arapskog prijateljstva, čiji ciljevi su mračni, kao i budućnost pred nama.

 

                   M. Hadžić

 

U Beogradu je, nakon iznenadne i strasne ljubavi Aleksandra Vučića sa arapskim šeicima, prevarom građana Srbije počelo da se bavi i Društvo srpsko-arapskog prijateljstva. Društvo je bilo registrovano i sa sedištem na beogradskoj adresi u Ulici Kneginje Zorke broj 2, a navodi se na sajtu da je preseljeno u zgradu novobeogradskog naselja Airport city (koja je, inače, u vlasništvu Jevreja!).

Društvo daje beskamatne kredite građanima Srbije, po objavljenim konkursima. Odobrava ih onima koji se bave ovčarstvom, kozarstvom, ili za unapređenje seoskog turizma. Osnovna delatnost Društva je, kako piše na njihovom sajtu,“turistička, kulturna i ekonomska saradnja između srpskog i arapskog naroda".

Predsednik Društva je Bojan Ismailovski, a potpredsednik Ahmet Kurtović.

Članovi mogu biti svi, pravna i fizička lica sa teritorije Srbije, koja dobiju poziv predsednika na predlog skupštine. Dakle, ne svi, već odabrani. Da bi neko bio član Društva mora biti kandidat a kao takav mora poslati CV za fizička lica, dok za pravna lica istoriju kompanije na memorandumu i osnovnim podacima.

Tek po ovom koraku skupština zaseda i odlučuje o kandidatima da li može biti član ili se isti odbija. A, oni koji postanu član Društva, moraju da uplate, ni manje ni više, nego 100.000 dinara na ime članarine. Radno vreme Društva je, navodi se, svake druge subote od 11 do 15 sati!

Svi koji konkurišu za beskamatne kredite moraju da uplate 15.000 dinara.

Tako su objavljeni i rezultati za fizička lica radi finansiranja razvoja ovčarstva i kozarstva. Na konkurs se, navodi se, javilo 127 kandidata, a “kredit“ je dobilo njih 100. Navodi se da 9. kandidata nije platilo taksu od 15.000, tako da nisu ni bili u “igri“.

Novinar Magazina Tabloid je pozvao “dobitnike kredita“ sa navedenog spiska, ali niko od njih nije dobio ni obaveštenje da je dobitnik kredita.

O kakvom je beskamatnom kreditu koje daje Društvo srpsko-arapskog prijateljstva reč? Društvo nije bankarska ustanova da bi mogla poslovati sa stanovništvom? Da li je Društvo-srpsko arapskog prijateljstva kriminalna organizacija za pljačku, ili i za subverzivno delovanje?

Koje to Društvo dva puta mesečno prima članstvo na razgovor? Nijednom nismo uspeli da ostvarimo kontakt preko ostavljenog broja telefona.

Bezbednosno informativna agencija (BIA)  bi trebalo da odgovori na pitanje – Da li je Društvo srpsko-arapskog prijateljstva ispostava tuđih interesa? Dovoljno smo izvarani od Vučića i njegovih prijatelja šeika, da bi bilo previše da i stotine građana plaća po 1.000 evra članarine, koja ode u nečije džepove. Jer se, po šerijatu, neverniku mogu zatvoriti vrata.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UDISANJE VAZDUHA JE JEDINO BESPLATNO: KOLIKO MOGU DA BUDU POSLEDICE VUČIĆEVIH TAJNIH UGOVORA SA ŠEICIMA, A SVE U IME DRŽAVE!??

 

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić se prema svom prijatelju, prestolonasledniku Abu Dabija, obavezao da će najkvalitetniju zemlju u bescenje dati preduzećima iz ove zemlje na slobodno upravljanje.

Zbog otpora ovdašnje javnosti, ali daleko više zbog ozbiljne zabrinutosti Evropske Unije da će se time pomagati islamistički pokreti u Evropi, ovaj dogovor još nije realizovan. Zbog toga UAE preti da će odustati od dalje finansijske pomoći Srbiji.

Pala je u vodu i Vučićeva priča da će mu Arapi dati milijardu dolara za budžet. Naprednjačka vlast je tako građane stavila pred izbor da poklone svoju zemlju strancima ili odmah ili posle bankrota.

 

                        Milan Malenović

 

 

Za razliku od srpskih birača, zalivski šeici odlično pamte šta im je obećao Aleksandar Vučić i ne praštaju mu njegove laži. Upravo je to razlog zbog koga je došlo do blagog, ali vidljivog zahlađenja odnosa između vlastodršca iz Srbije i prestolonaslednika Ujedinjenih Arapskih Emirata. Uz to dolazi i činjenica da zbog drastičnog pada cena nafte prinčevi iz pustinje raspolažu sa manje novca nego ranije i postaju oprezniji u svojim investicijama.

Najvažnija strateška investicija šeika je zakup plodnih oranica u Vojvodini. Zbog pritiska ovdašnje javnosti taj posao ne može da se obavi ni onako brzo niti jeftino kao što je Vučić obećao svojim arapskim prijateljima.

Zatim je došlo odlaganje privatizacije „Telekoma" u kojoj su Emirati takođe imali finansijski interes. Kap koja je prelila čašu jeste, međutim, najavljena privatizacija Aerodroma „Nikola Tesla"  o kojoj se ozbiljno razmišlja još od neuspeha privatizacije državnog teleoperatera.

Budžet Srbije za 2016. bio je tako projektovan da će u toku ove godine doći do najmanje jedne velike privatizacije kako bi se ublažio projektovani deficit. Pošto ništa drugo krupno nije zanimljivo za strane investitore Vučićeva vlada je morala na prodaju da ponudi Aerodrom u Beogradu koji odlično posluje uprkos tome što je najveći korisnik njegovih usluga, „Er Srbija", oslobođen plaćanja.

Takvo poslovanje je predviđeno ugovorom kojim je Srbija 49 odsto vlasništva nad domaćom avio-kompanijom poklonila „Etihadu"  iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Da bi se ugovor i dalje poštovao i posle privatizacije, država bi morala novom vlasniku da plaća troškove koje napravi „Er Srbija", a to teško da je moguće zbog ograničenja koja nameće Međunarodni monetarni fond. Za prošlu godinu „Er Srbija" je trebala da plati 22 miliona evra aerodromskih usluga, ali mu je to odlukom Vlade oprošteno.

Izlaz bi bio da arapski investitor preuzmu Aerodrom „Nikola Tesla" i da nastavi sa otpisom dugova „Er Srbije", ali zalivski petro-milijarderi ne vide ekonomsku logiku za sebe u takvom poslu. Posebno ne ako kupoprodajna cena ostane na nivou od pola milijarde evra, što je najmanje četiri puta više od trenutne realne vrednosti Aerodroma. Osim toga, zašto bi kupovali ono što im je srpska Vlada ionako već besplatno dala na korišćenje?

Vučićeva ideja je bila da krajem prošle godine ponovi romantičnu noć sa šeikom Muhamedom bin Zajedom al Nahjanom, kao onda kada su se upoznali u hotelu „pozlaćenih zidova", kako je to premijer Srbije slikovito opisao, i da tom prilikom dogovori neko rešenje. Zbog toga je odlučio da Novu Godinu dočeka u luksuznom apartmanu hotela u Dubaiju, gde bi mu se tokom boravka pridružio i prestolonaslednik UAE.

U poslednjem trenutku, međutim, iz Abu Dabija je stigla vest kako prestolonaslednik zbog drugih obaveza nije u mogućnosti da dođe na sastanak. Na uljudnom diplomatskom jeziku to je značilo da on i Vučić nemaju o čemu da razgovaraju i da predsednik srpske Vlade mora prvo da ispuni ono što je ranije obećao, a to je, na prvom mestu, da u bescenje preda vojvođanske oranice.

Po saznanjima upućenih i iznetih u okviru jednog istraživanja koje je organizovala fondacija National Endowment for Democracy (NED),  Vlada Srbije je planirala da najmanje 100.000 hektara najkvalitetnijeg zemljišta u Vojvodini preda u bescenje strancima, od čega će najmanje 60.000 hektara biti dato po sporazumu Aleksandra Vučića i šeika Muhameda bin Zajeda. Poređenja radi, Poljoprivredni koncern Beograd (PKB) raspolaže sa 21.000 hektara.

Predsednik Vlade Srbije je svom arapskom partneru obećao da cena zakupa hektara neće iznositi više od 50 odsto cene koja se sada naplaćuje srpskim poljoprivrednicima i da će trajanje ugovora biti najmanje 30 godina. Arapska kompanija će zemljištem slobodno raspolagati, odnosno neće biti uslovljena šta na njemu da radi i kako da raspolaže dobijenim proizvodima.

Prema proceni stručnjaka, arapski „investitor" bi bez ikakvih dodatnih ulaganja već od početka eksploatacije, svake godine zarađivao između 250 i 1.000 evra po hektaru, u zavisnosti koju bi kulturu zasadio. Na ovaj način bi šeici godišnje mogli da zarade i do 60 miliona evra, odnosno 1,8 milijardi evra tokom trajanja ugovora!

Posebnu poslasticu čini, međutim, dozvola za slobodno upravljanje hidro potencijalima na zakupljenom zemljištu, navodno za potrebe navodnjavanja. Umesto toga, Arapi su planirali da vodu prerađuju i izvoze na Arabijsko poluostrvo gde ona vredi više od benzina.

Na ovaj način bi oni ostvarili dodatni prihod od oko 50 miliona evra godišnje, što zajedno sa zaradom od poljoprivrednih kultura i uzgoja stoke iznosi više od 100 miliona evra svake godine. Zauzvrat bi u srpski budžet godišnje uplaćivali manje od 15 miliona evra na ime zakupa.

Zbog žestokog otpora ovdašnje javnosti, ali i zbog sumnji iznetih u zapadnoevropskim medijima da će se na ovaj način finansirati islamističke organizacije na Balkanu, srpska Vlada je zastala sa ostvarivanjem ovog dogovora, mada se od njega nije definitivno odustalo. Do ispunjenja dogovorenog, međutim, Srbija ne može da računa na dalja ulaganja iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Od UAE srpska vlast je na prvom mestu očekivala povoljan kredit u visini do dve milijarde evra, takođe za popunjavanje ovogodišnjeg budžetskog deficita. Ugovor je trebalo da bude potpisan ovog proleća, ali je sada to postalo veoma neizvesno.

Ministar finansija Dušan Vujović je prilikom rasprave o budžetu za 2016. na sednici Vlade rekao kako su faktički iscrpljene mogućnosti uvođenja novih poreza i parafiskalnih nameta. Ni narod, a ni privreda nemaju više para kojima bi pokrivali deficite u budžetu. Potrebno je novo zaduživanje, apelovao je Vujović i sam svestan da je u ovom trenutku veoma teško doći do iole povoljnih kredita. Zbog situacije na međunarodnom tržištu kapitala lako može da nam se desi da ponovo uzimamo kredite sa godišnjom kamatom od sedam i više odsto.

U Srbiji se sve naplaćuje. Još je jedino udisanje vazduha besplatno, ali je pitanje koliko još dugo.

Prvi čovek Mreže sa poslovnu podršku Dragoljub Rajić nedavno je upozorio kako su građani opterećeni sa više od 300 različitih poreza, nameta i parafiskalnih opterećenja. „…Prosečna bruto zarada građana je 500 evra, kada od toga država uzme na ime poreza, doprinosa, ali i kroz PDV na robu u prodavnicama, na komunalije, akcize i slično, građanima ostane mesečno 180 evra, i to onima koji zarađuju legalno", tvrdi Rajić.

Prava istina je, međutim, da je prosečna plata u novembru prošle godine u Srbiji iznosila 361,25 evra i bila je najniža u regionu.

Da bi se nezaposleni prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje potrebno je da za takse izdvoji oko 1.500 dinara. Naplaćuje se i taksa za izdavanje uverenja o stečenoj školskoj spremi, bez koje prijava nije moguća.

Podnosioci zahteva za socijalnu pomoć od nedavno moraju da plaćaju i potvrdu o prebivalištu i državljanstvu, koje su ranije za njih bile besplatne. Bez ovih potvrda oni ne mogu da ostvare svoje pravo na mizernu mesečnu pomoć od 7.000 dinara na koju imaju pravo samo devet meseci godišnje.

Tu, jednostavno, nema više para za popunjavanje republičkog budžeta. Jedini izlaz je priliv novca iz inostranstva.

Preostaju nam, zato, još samo arapski partneri predsednika Vlade, koji bi nam dali pare, ali da mi njima poklonimo celu zemlju sa svim njenim resursima. A i to je neizvesno dokle god Aleksandar Vučić i šeik bin Zajed ne prevaziđu međusobne privatne nesuglasice.

 

    A 1. Na Srbiju niko više ne računa

Svetski priznat sajt za praćenje ekonomskih kretanja, Numbeo, kome na čelu stoji naše gore list, Mladen Adamović, na listi 39 evropskih zemalja rangiranih po kupovnoj moći stanovništva Srbiju svrstava na 34. mesto. Iza nas su još samo Makedonija, Albanija, Moldavija i građanskim ratom razorena Ukrajina.

Indeks kupovne moći stanovnika Srbije je jedva četvrtina prvorangirane Švajcarske, odnosno dve trećine indeksa Hrvatske. Čak i Bosna i Hercegovina, koja je u nekadašnjoj Jugoslaviji bila tretirana kao nerazvijena republika, ima za jednu četvrtinu jači indeks kupovne moći građana od nesrećnika koji ovde žive.

Čak i kada bi srpska Vlada uspela da obnovi dobre odnose sa arapskim investitorima i dobije kredit pod povoljnim uslovima, to ne bi mnogo pomoglo građanima Srbije. „Dojče Vele" je 14. decembra 2015. objavio kako Srbija u 2016. ulazi sa zvaničnom stopom nezaposlenosti od 22 odsto, ali da svaki drugi mlad čovek nema posao niti realnu perspektivu da se zaposli. Zbog toga mladi, obrazovani ljudi napuštaju Srbiju i posao traže u inostranstvu.

Da bi se pokrenula srpska privreda u ovoj godini je potrebno uložiti najmanje dve do dve i po milijarde evra. Umesto toga, država planira da u 2016. godine kroz programe podsticanja u privredu uloži samo 20 miliona evra i to pod uslovom da stigne kredit od dve milijarde evra. U protivnom, ni tih para neće biti.

Ministar privrede Željko Sertić uprkos ovome najavljuje da će 2016. biti godina preduzetništva. On, kao i ostali članovi Vlade, zanemaruje činjenicu da je časopis „Forbs" na listi od 144 zemlje rangiranih po kvalitetu mogućnosti za investicije Srbiju svrstao na 83 mesto, iza Albanije, Makedonije, Bosne i Hercegovine i ostalih zemalja u regionu. Ovo pokazuje da ozbiljni strani investitori, posebno u ovom vremenu opšte finansijske krize, na Srbiju uopšte ne računaju kao na zemlju u koju vredi ulagati.

 

    A 2. Visoko rangirani samo po korupciji

„Dojče Vele" je sredinom decembra naveo kako je najveći problem za poslovanje i život u Srbiji nezapamćeno visok nivo korupcije. Nemački radio je tom prilikom naveo i neke cene: za prolaznu ocenu u školi daje se do 300 evra, za doktorski rad 3.000 evra, posebna nega prilikom porođaja košta 1.000 evra, koliko se u proseku naplaćuje i za glatko dobijanje građevinske dozvole.

Na listi 174 zemalja sveta koju je objavila organizacija "Transparency International" Srbija je na nezavidnom 78. mestu po pitanju korupcije.

Nemački „Dojče Vele" takođe ukazuje na činjenicu da aktuelna vlast ništa nije učinila da se ovo stanje popravi. Agencija za borbu protiv korupcije postoji već pet godina, ali su njene ingerencije više nego skromne. „…Naš najveći problem je što slučajeve koje otkrijemo ne možemo da procesuiramo pred sudom niti na drugi način da sankcionišemo", rekao je ovom radiju Vladan Joksimović iz Agencije za borbu protiv korupcije.

U prošloj godini je Agencija prijavila 11 slučajeva korupcije na visokom nivou, ali je samo jedan stigao do suda i okončao se nagodbom. Reč je o Dušanu Bajatoviću koji mora da plati kaznu od 200.000 dinara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BOSNA i HERCEGOVINA: ŠIROKI CILJEVI MIROLJUBIVOG SVETA I VEHABIJSKIH KOLONISTA PREKO DRINE…

 

Pod izgovorom izgradnje turističkih naselja u Bosni i Hercegovini arapski investitori kupuju zemlju na kojoj će nići kampovi za smeštaj i obuku islamskih ratnika. Placevi se kupuju za sada samo na teško pristupačnim brdskim terenima, kako bi budući kampovi mogli lakše da se brane, a i da budu sklonjeni od pogleda radoznalaca.

Hrana za nove vehabističke kolonizatore dolaziće sa imanja koje će zakupiti arapski investitori u Vojvodini, piše u svom istraživačkom tekstu novinar bečkog lista „Kuriir".

 

                    Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

 

Prošlog leta je neuobičajeno veliki broj turista iz arapskih zemalja posetio banje u Bosni i Hercegovini, posebno Ilidžu, poznato lečilište na obodu Sarajeva. I ranije je u BiH dolazilo dosta turista iz zemalja sa Arabijskog poluostrva, ali je njihov broj 2015. bukvalno eksplodirao.

Novinar bečkog dnevnog lista „Kurir", Vilhelm Tojrecbaher istražio je ovaj fenomen i svoja zapanjujuća otkrića objavio 3. januara 2016. u pomenutim novinama.

Arapi u Bosnu i Hercegovinu dolaze bez vize. Na mnogim lokalima u Sarajevu stoje natpisi na arapskom jeziku, a džamije su svuda po gradu. U početku su posetioci sa Bliskog Istoka zaista bili samo turisti, od prošlog leta sve više njih ostaje da boravi u Bosni i Hercegovini.

Zakon BiH ne dozvoljava stranim pravnim i fizičkim licima da postaju vlasnici zemlje, ali im ne brani da postanu vlasnici domaćeg preduzeća koje poseduje nepokretnosti.

Samo iz Kuvajta potiču vlasnici 232 nova preduzeća, među njima je i investitor koji na Igmanu gradi futurističko naselje „Novu Ilidžu" za 40.000 stanovnika. Maketa naselja podseća na „Beograd na vodi": veliki tržni centar, luksuzni apartmani, hoteli, parkovi, pa čak i promenada veoma slična onoj zamišljenoj da bude na Savi. Kuvajtski ambasador u Sarajevu ovde je sazidao svoju novu privatnu rezidenciju.

U malom mestu Trnovu , na granici sa Republikom Srpskom, investitori iz Ujedinjenih Arapskih Emirata kupuju okolna naselja da bi za 2,2 milijardi evra izgradili luksuzno naselje za takođe 40.000 stanovnika. U izgradnji će biti angažovana lokalna radna snaga, ali će 150 Srba izgubiti svoja ognjišta.

Tojrecbaher tvrdi kako su stanovnici odbili da Arapima prodaju svoju dedovinu, ali da im je ona oduzeta eksproprijacijom, na sličan način kao i zemljište potrebno za „Beograd na vodi".

Ove sličnosti nisu jedine veze između arapskih investicija u Bosni i Hercegovini i onih u Srbiji.

Stanovništvo BiH sa različitim osećanjima posmatra dolazak investitora iz Persijskog zaliva. Srbi i Hrvati su veoma podozrivi i uznemireni, ali nisu ni svi Bošnjaci oduševljeni, piše Tojrecbaher. Sa jedne strane su pojedinci srećni jer stižu sveže pare i kreće izgradnja zemlje, što nailazi na odobravanje posebno jer se ova država oseća izdatom od strane Evropske Unije koja ne pokazuje naročito interesovanje za ulaganja u ratom razorenu balkansku državu.

Sa druge strane, primetno je za svakog da Arapi najmanje ulažu u poljoprivredu i industriju, čak nije sigurno ni kakve turističke kapacitete oni, navodno, grade. Ono što jeste za svakog očigledno jeste da će vlasnici i korisnici novih, luksuznih građevina biti državljani istih onih zemalja iz kojih dolaze investitori. Šeici, zaključuje Tojrecbaher, zidaju naselja za vehabije koje će naseliti pred samim kapijama Evrope.

Narod ovog napaćenog regiona još nije zaboravio vehabije i pripadnike Al-kaide koji su za vreme građanskog rata 1992. do 1995. Bošnjake snabdevali oružjem i borili se u Armiji BiH protiv Srba i Hrvata. Ti „saborci" su najmanje vremena provodili na frontu, a daleko više u pozadini šireći svoju verziju islama i maltretirajući, a najčešće i ubijajući na zverski način ne samo pripadnike drugih veroispovesti, već i muslimane koji nisu pristajali da se vrate u srednji vek vehabijskog učenja.

Godinama posle završetka građanskog rata vlasti BiH i međunarodne mirovne snage vodile su akciju iseljavanja ovih misionara i mudžahedina, ali je najveći broj njih ostao. Sada im dolazi pojačanje.

Da namere arapskih investitora uopšte nisu naivne, dokaz je upravo njihov sinhronizovani prodor u Srbiju.

Za razliku od BiH Srbija je većinski pravoslavna zemlja, a u krajevima gde bi finansijeri iz Ujedinjenih Arapskih Emirata najviše da ulažu, u Vojvodini i Beogradu, skoro da uopšte ni nema muslimana. Posedi u Srbiji su, međutim, značajni za izdržavanje kolonista koji će biti naseljeni u Bosni i Hercegovini.

Obradive zemlje nema puno u BiH, posebno ne one visokog kvaliteta. Hrana koja se u toj državi bude proizvodila jedva će moći da zadovolji potrebe stanovništva uvećanog za vehabijske koloniste. Sa druge strane, zalivske zemlje nemaju skoro uopšte obradive zemlje, pa su primorane da hranu uvoze.

Zbog toga je zamišljena simbioza između arapskih projekata u BiH i onih u Srbiji: u Srbiji će biti osnivane farme, a nadzornici će dolaziti iz arapskih kolonija u Bosni i Hercegovini. Radna snaga mogu da budu i domaći stanovnici, a po potrebi će radnici biti dovođeni i sa strane, iz islamskih zemalja sa jeftinom radnom snagom.

Bogati šeici već godinama unazad kupuju obradivu zemlju širom sveta. Ujedinjeni Arapski Emirati su, po izveštaju glasila Evropske mreže za alternativno razmišljanje i dijalog „Transform" iz 2009. u Pakistanu posedovali skoro milion hektara, dok su u Ukrajini pregovarali o kupovini nekoliko miliona hektara obradive zemlje.

Rat u ovoj bivšoj sovjetskoj republici pokazao je da su ovako vredne investicije najsigurnije tamo gde postoji mogućnost kontrole režima i sprečavanje nepoželjnog razvoja događaja.

Među najvećim svetskim kupcima i zakupcima obradive zemlje, nalaze se Saudijska Arabija (najmanje dva miliona hektara) i Ujedinjeni Arapski Emirati (oko 1,5 miliona hektara). Precizni podaci nisu dostupni, jer mnoge afričke zemlje prećutkuju dolazak kupaca iz Zaliva.

Arapski investitori nisu, međutim, omiljeni ni među svojom braćom po veri. U skoro isključivo muslimanskom Pakistanu investitori iz Abu Dabija i Katara kupili su nekoliko stotina hiljada hektara zemlje. Kako nisu svi seljaci dobrovoljno prodali svoja imanja, a mnogima nije isplaćena pravična nadoknada, krajem prve decenije ovog veka došlo je do pravog seljačkog ustanka koji nije mogla da uguši ni, inače, do zuba naoružana pakistanska armija, piše „Transform".

Kolonizatori Bosne i Hercegovine hraniće se sa vojvođanskih njiva, njihove glavešine sedeće u luksuznim naseljima u Sarajevu ili u „Beogradu na vodi", a na tuđoj zemlji naseljene vehabije zauzvrat će intervenisati kada god paori iz Vojvodine zatraže svoja prava. Kolonizacija BiH i Srbije mali je korak za šeike, ali zloslutno krupan za hrišćamsku Evropu.

     A 1. Šeici u luksuznim vilama

Za sada Arapi ne pokazuju veliko interesovanje za investicije u Republici Srpskoj, ali to je samo prividno. Cilj šeika i emira upravo jeste da se cela Bosna i Hercegovina kupe da bi tu bila izgrađena najveća vehabistička baza u Evropi. Srbi pravoslavci i Hrvati katolici vremenom će milom ili silom svoja imanja prodavati kupcima iz zemalja Persijskog zaliva i odlaziti u beli svet.

Vilhelm Tojrecbaher ukazuje na zabrinutost stanovnika BiH zbog činjenice da Arapi nezaustavljivo grade džamije i škole u kojima se deca ideološki truju i pripremaju da postanu „sveti ratnici islama".

Ispred trgovinskog centra „Sarajevo" u prestonici Bosne i Hercegovine stoji mermerna kocka sa natpisom na arapskom koji skoro ni jedan prolaznik ne razume, ali koji ima značenje za vehabije. Zdanje od 49.000 kvadratnih metara i 80 lokala zidala je saudijska kompanija „Al-Shiddi".

Isto preduzeće se dočepalo i 180.000 kvadratnih metara najboljeg zemljišta na brdima oko Sarajeva. Tu, po ugledu na Beverli Hils, treba da nastane super luksuzno naselje Poljine Hils sa 214 vila za prebogate šeike. Završetak radova na prvom zdanju u ovom naselju svečano su obeležili ambasador Saudijske Arabije, visoki zvaničnici te kraljevine u pratnji domaćih funkcionera iz redova Bošnjaka, kao i brojni predstavnici investitora.

Na samo dva kilometra od Sarajeva je mesto Hadžići u kome su do rata živeli skoro isključivo Srbi. Danas ovo mesto pripada kantonu Sarajevo, a zemljište kupuje investitor iz Kuvajta koji tvrdi da će tu da nikne turističko naselje.

Kuvajtska kompanija „Ardh Al-Jazeera" gradi u naseljima Sokolović Kolonija i Dobrosavići 50 luksuznih vila. I u naseljima Lužani, Lokve, Crepljani i Osenik nastaće arapska odmarališta, odnosno kampovi za smeštaj i obuku vehabista, tvrdi bečki „Kurir".

©Geto Srbija

 

materijal: List protiv mafije

ČIST GUBITAK: NBS, JORGOVANKA I ZAŠTO ARAPSKA BANKA ČUVA DEVIZNE REZERVE SRBIJE??!

 

Narodna banka Srbije ima dve mogućnosti šta da radi sa deviznim rezervama: da ih ostavi na računu neke od velikih svetskih banaka ili da ih plasira direktno u privredu Srbije. Umesto toga, ona se odlučuje za treću soluciju:

deponuje ih u relativno malu banku u inostranstvu koja ta sredstva preko više povezanih lica vraća u Srbiju da bi za svoj i račun ovdašnjih političara kupovala državne obveznice i obradivo zemljište. Pošto na ovaj način Srbija trpi gubitak od četiri odsto godišnje, deponovana sredstva biće potrošena za najviše 25 godina.

 

                      Milan Malenović

 

Početkom 2015. godine u je Beogradu osnovana "Mirabank" a.d.  sa osnovnim kapitalom od 15 miliona evra, preciznije 1.790.700.000 dinara. Uplatu je izvršio vlasnik pomenute banke, holandsko privredno društvo "Duingraaf Financial Investments B.V" iz Amsterdama.

U međuvremenu je ova banka dobila i dozvolu za rad, koju joj je izdala Narodna banka Srbije.

I ako ne postoji nigde drugde u svetu osim (za sada samo na papiru) u Beogradu, gde je na adresi Španskih boraca 3 iznajmila nekoliko prostorija, ova banka najavljuje izuzetno značajne investicije u Srbiji, u visini od čak pet milijardi dolara.

Taj novac u ovom trenutku nemaju ni "Mirabank", a nema ga ni njegov osnivač, ali će on ubrzo stići i to od Vlade Republike Srbije.

Onaj ko pokuša da pronađe "Mirabank" bilo gde u svetu, pa čak i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, odakle zvanično potiče njen kapital, biće gorko razočaran. Nigde u svetu nema banke sa ovim, ili sličnim imenom.

Osnivač i trenutno jedini zvanični vlasnik akcija ove banke, "Duingraaf Financial Investments B.V" je ništa manji rebus. Kompanija pripada finansijskoj hobotnici "Royal Group" iz Abu Dabija. To je sve što o njoj može da se sazna, pored adrese u Amsterdamu, gde joj je sedište.

Dakle, ni osnivač nema nikakvih referenci zbog kojih bi se neko odlučio da banci poveri svoj novac.

"The National" je najstariji list iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koji izlazi na engleskom jeziku. U svom izdanju od 15. marta 2015. godine ova novina je objavila jedan poduži članak o planiranim investicijama UAE u Africi, u kome, između ostalog, navodi da je vlasnik "Royal Group" iz Abu Dabija izvesni šeik Tahnun bin Zajed al Nahjan.

Ugledni časopis "Forbes" u 2014. godini pominje pomenutog šeika na mestu 50 od 100 najbogatijih Arapa. Po tom izveštaju šeik Tahnun je predsednik borda direktora i vlasnik 5,4 odsto akcija FGB banke ("First Gulf Bank")  iz Abu Dabija, koja je u većinskom vlasništvu vladarske porodice tog emirata. O nekom eventualnom vlasničkom udelu u "Royal Group" nema ni reči.

Pošto je nezamislivo da državni medij "The National" pogrešno navede vlasnika jedne kompanije, koji je uz sve to još i član vladarske porodice, nešto drugo je po sredi.

Odlično dobro obavešteni "Forbes" pokušava da utvrdi prave vlasničke odnose, a zanemaruje one fiktivne. Zbog toga ovaj američki časopis u imovinskoj karti šeika Tahnuna ne navodi da je on vlasnik "Royal Group", jer je stvarni vlasnik neko drugi. Šeik, očigledno, već poseduje iskustvo u zakulisnim operacijama.

Da je šeik Tahnun bin Zajed al Nahjan čovek od poverenja emira Kalife bin Zajeda bin Sultana al Nahjana, apsolutnog gospodara Abu Dabija i predsednika Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji se angažuje za najpoverljivije i najkomplikovanije finansijske transakcije, vidi se i iz njegovog imenovanja za glavnog pregovarača sa vrhuškom nemačkog automobilskog koncerna VW.

 

       Šta šeici kontrolišu

 

FGB banka je uz porodice Porše i Pieč najveći pojedinačni vlasnik pomenutog nemačkog proizvođača automobila, i zbog nedavne afere sa lažiranim rezultatima izduvnih gasova njene investicije su ugrožene do visine od čak tri milijarde dolara.

Prvo što je samovureni šeik Tahnun uradio posle postavljanja na mesto predstavnika FGB-a u poslovodstvu VW-a bilo je da na raport u Abu Dabi pozove sve direktore nemačkog giganta, ali i predstavnike porodica Porše i Pieč koje tradicionalno vode glavnu reč u ovom koncernu.

Oni koji ga poznaju, šeika Tahnuna opisuju kao veoma upornog čoveka, koji se ne zadovoljava rečima, već se zanima samo za brojeve i dokumentaciju istražuje do najsitnijih detalja. U odnosu na ostale prinčeve vladarske porodice Abu Dabija, ne voli bahate provode i živi relativno povučeno. Ima odlično profesionalno obrazovanje sticano na najelitnijim svetskim školama.

Zbog svih ovih svojih osobina, šeik Tahnun je čovek preko koga najveći broj članova vladarske porodice Abu Dabija pere pare. On istovremeno rukovodi i FGB bankom i "Royal" grupom,  koja je konačni vlasnik "Mirabanke" u Srbiji, pa je tako i ključni čovek u operaciji nove pljačke Srbije.

Devizne rezerve  svake države predstavljaju kamen temeljac njene monetarne stabilnosti. Sve centralne banke svoj novac drže u preferencijalnim bankama izuzetno visokog boniteta, jer se samo njihove garancije prihvataju u međunarodnom poslovanju.

Još od kraja 2013. godine Narodna banka Srbije svoje devizne rezerve postepeno prebacuje u FGB banku, koja ima rejting "A plus", što joj omogućuje poslovanje na međunarodnom tržištu hartija od vrednosti, posebno državnih obveznica.

Srbija raspolaže deviznim rezervama od oko 10,5 milijardi evra, a oko polovine te sume je na slobodnom raspolaganju, dok ostatak čine obavezni depoziti banaka i rezervisane garancije za kredite javnog sektora.

Novac poveren na čuvanje FGB banci ima kamatni prinos od manje od jedan odsto, a u pojedinim slučajevima se zaračunava sano eskontna kamata domicilne centralne banke (Federalnih rezervi, kada je u pitanju dolar, odnosno Evropske centralne banke, kada su deponovani evri). U pojedinim periodima ona je iznosla i manje od 0,3 odsto godišnje.

Držanje deviznih rezervi u FGB banci je, očigledno, štetno po Srbiju jer, zato što ne prati inflaciju, obezvređuje deponovana sredstva.

Ovaj posao je, međutim, veoma unosan za vlastodršce u Srbiji.

FGB banka, kojoj je na čelu šeik Tahnun, koristeći sredstva koja joj je na čuvanje poverila Narodna banka Srbije, finansijski podržava "Royal Group", koju kontroliše i šeik Tahnun. Za početak je predviđena transakcija od 300 miliona dolara koja će biti prosleđena "Mirabanci".

Ovu informaciju na neki način potvrđuje i advokatska kancelarija "Karanović i Nikolić" iz Beograda, koja je bila angažovana prilikom osnivanja "Mirabanke" u Srbiji.

Na veb prezentaciji pomenutih advokata pojavila se vest kako će početne investicije "Mirabanke" u našoj zemlji iznositi do 300 miliona dolara, što odgovara svoti koju je "Royal Group" dobila iz deviznih rezervi Srbije deponovanih u FGB banci.

Ove početne stotine miliona dolara biće upotrebljene kao navodne arapske investicije u Srbiju. Posle njih uslediće dalje povlačenje sredstava iz deviznih rezervi radi "investiranja".

 

       Interesi mahera sa državnog vrha

 

Najlukrativniji posao je onaj sa državnim obveznicama Srbije koje se kupuju uz kamatnu stopu od oko 4,5 odsto na godišnjem nivou. Računica je jasna: novac Srbije se "skladišti" uz trošak od 0,5 odsto godišnje, ali se investira sa prinosom od 4,5 odsto, što na godišnjem nivou čini čistu zaradu od 4 odsto, odnosno četiri miliona evra na svakih uzetih sto miliona evra.

Pošto Srbija prosečno godišnje proda obveznica za oko milijardu evra, to znači da maheri sa državnog vrha na ovaj način svake godine zarade 40 miliona evra investirajući preko arapskih saučesnika.

Uproštenim rečima, šema izgleda ovako: Guverner narodne banke, danas Jorgovanka Tabaković, po zakonu je jedina osoba koja odlučuje gde će se čuvati državne devizne rezerve, a o svojoj odluci nije dužna da obavesti ni narod, a ni Skupštinu, jer se to tretira kao državna tajna.

Ona, počevši od 2013, taj novac prebacuje u FGB banku u Abu Dabiju. Sa ovom bankom se zatim sklapa ugovor po kome se naše vlasti obavezuju da jedan deo sredstava dugoročno deponuju (najmanje na dve godine, koliko je potrebno da se završi "investicioni ciklus").

Pošto nije zgodno da se banka, koja čuva naše devizne rezerve pojavljuje istovremeno i kao investitor u Srbiji, direktor banke preko firme koju takođe kontroliše, a preko koje već pere pare, osniva "banku" koja nema ni pedigre, ni reference, ni štediše, a realno ni potencijalne mušterije.

Toj banci se, zatim, prebacuju sredstva iz deponovanih deviznih rezervi NBS-a, koja ona "plasira" kroz navodne kredite svojim klijentima (članicama iste poslovne grupacije, u ovom slučaju "Royal Group"), a oni zatim kupuju državne obveznice Srbije sa godišnjim prinosom od 4,5 ili više odsto.

Ovakvim poslovanjem Srbija "zarađuje" 0,5 odsto godišnje, ali istovremeno gubi četiri odsto koje međusobno dele ovdašnji političari i arapski šeici.

Prema izjavama čelnika "Mirabanke" ona je osnovana da finansijski, kroz povoljne kredite, pomogne arapskim investitorima u Srbiji i planira ukupni volumen poslovanja od oko pet milijardi dolara. Ova banka može da daje izuzetno povoljne kredite, jer posluje tuđim parama koje je dobila bez ikakve kamate, ako izuzmemo onih smešnih 0,5 (ili manje) odsto.

FGB može mirno da plasira od Srbije dobijene devize, jer se naša država obavezala da jedan deo sredstava neće povlačiti pre dogovorenog roka. Osim toga, ceo plan i jeste razrađen sa čelnicima ove unesrećene zemlje, koji zauzvrat svake godine dobijaju nekoliko desetina miliona evra da bi ćutali i žmurili.

 

    A 1. Velike investitore ne zanimaju državne obveznice

Iznenadno arapsko investiciono interesovanje za Srbiju ima svoju cenu, koja trenutno iznosi oko 10,5 milijardi evra, koliko su vredne naše devizne rezerve deponovane u njihovoj banci.

Da bi taj novac mogao da se ponovo plasira u Srbiju, ovog puta pod etiketom stranog ulaganja, potrebno je saučesništvo najviših struktura vlasti ove zemlje.

Guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković jedina unapred tačno zna kada i koliko sredstava iz pomenute sume moraju da budu oslobođena za plaćanje dugova ili za vraćanje obaveznog depozita banaka. Zbog toga je njena uloga neprocenjiva.

Sav novac koji nije potreban za isplate po pomenutim osnovama može da bude "investiran". Najčešće su "investicije" u Srbiju, jer njihovu bezbednost i uspešnost garantuju saučesnici iz vrha vlasti.

Kako za deponovane devize garantuje FGB banka, koja je u vlasništvu porodice al Nahjan, srpske vlasti su morale pre početka akcije pranja para da nađu način kako da emiru garantuju da će u slučaju nepredviđenih okolnosti (kao što je dolazak poštenih ljudi na vlast u Srbiji) novac pravovremeno moći da bude povučen i vraćen na račun u FGB banci.

Zbog toga je vlada Aleksandra Vučića promenila zakon i omogućila i fizičkim licima, običnim građanima, da trguju državnim obveznicama Republike Srbije, jer se pokazalo da veliki investitori ne pokazuju naročito interesovanje za ove hartije od vrednosti.

Kako je prinos na obveznice viši od kamata na štednju u bankama, vlast očekuje da će građani bez razmišljanja obveznice kupovati na sekundarnom tržištu uz odgovarajući diskont.

Državnim obveznicama se sada trguje i na Beogradskoj berzi, a u prva tri dana primene izmenjenog zakona, u oktobru je promet iznosio 3,5 miliona evra. Ovo pokazuje da je vlast dobro izračunala da će narod od nakupaca otkupljivati ranije plasirane obveznice. Minimalna vrednost devizne obveznice je 1.000 evra.

Posle ovakvih vesti i emir će pristati da se njegova banka koristi za nezakonito reinvestiranje deviznih rezervi Narodne banke Srbije. Krajem oktobra NBS je na rezervama imala 10,67 milijardi evra.

 

    A 2. I FGB banka u Srbiji?

FGB banka je sredinom februara 2013. demantovala glasine kako započinje rad na srpskom tržištu. Krajem novembra 2015. pojedini inostrani mediji, koji prate dešavanja u bankarstvu i na finansijskom tržištu, objavili su vest kako FGB planira da uskoro dođe i u Srbiju.

Osim u UAE, banka je trenutno prisutna u Kataru, Singapuru, Londonu, Indiji, Libiji, Hong Kongu i Seulu. U Sjedinjenim Američkim Državama posluje preko partnera, kao što je "Wells Fargo". FGB raspolaže sopstvenim kapitalom od 33 milijarde dolara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KOLIKО IMA ISTINЕ U TVRDNJI DA VUČIĆ SVOJA PRIJATELJSTVA SKUPO PLAĆA RADI MIRA U SRBIJI!???

 

Posle tri godine upornog silovanja srpske javnosti pričom da će arapski šeici podići Srbiju iz pepela, istina o "istočnoj" politici predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, polako počinje da se pojavljuje. Iza silnih milijardi dolara velikih investicije stoje samo ozbiljni interesi zemalja Arapskog zaliva da se dokopaju evropskog kontinenta.

 

                    Nikola Vlahović

 

Kad je 5. novembra ove godine objavljena agencijska vest da će Vlada Srbije ponuditi na prodaju saudijskom princu Sultanu bin Salmanu bin Abdulaziz al Saudu, sinu kralja Salmana bin Abdulaziza, najbolje srpske banje kao i specijalne bolnice i hotele koji su u državnom vlasništvu, istog dana je i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija šeik Rasim Ljajić izjavio:

"…Posle kontakata koje smo imali sa zvaničnicima Saudijske Arabije, potpisujemo i prvi sporazum u oblasti turizma, sa ciljem da se privuče što veći broj turista iz Saudijske Arabije..."! Nije mu to dovoljno bilo pa je najavio što hitnije otvaranje ambasade Saudijske Arabije u Beogradu.

Ljajić je, zahvaljujući svojim starim vezama u Sarajevu, već odavno u poslu oko kupoprodaje nekretnina u najboljim delovima ovog dela BiH, i to za bogate porodice iz Kuvajta. Poučen ovim iskustvom, očekuje da mu se otvore i poslovi sa bogatim saudijskim porodicama.

O kakvom je "turizmu" ovde reč, odmah je, umesto šeika Ljajića, objasnio saudijski princ rekavši: "…Mi na Srbiju gledamo kao na jednog izuzetno značajnog, zapravo ključnog partnera na Balkanu, kao i u celoj međunarodnoj zajednici! Dogovorili smo se i da organizujemo zajedničku posetu BiH i uskoro očekujemo da se i ona realizuje…".

Ne čekajući da saudijski princ dva puta ponovi ovu rečenicu, već 11. novembra, Aleksandar Vučić se u svojstvu predsednika Vlade Srbije, našao u Srebrenici povodom skupa nazvanog "Investiciono razvojna konferencija Srebrenica 2015" i odmah po dolasku dao izjavu da će da Srbija toj opštini dati "značajnu donaciju u novcu i veoma značajnu donaciju u neophodnim javnim objektima, odnosno finansiranju njihove izgradnje"!

Zašto opljačkana, bombardovana, ekonomski uništena i slomljena Srbija, treba da podiže opštinu Srebrenica u susednoj državi – Bosni i Hercegovini? Zašto takozvana međunarodna zajednica nikada nije organizovala donatorsku konferenciju o ekonomskom oporavku ove opštine, ako joj je bilo toliko stalo do prosperiteta BiH?

Da li to Vučić okajava svoje šovinističke grehe iz devedesetih o trošku svih građana Srbije? Ili je u pitanju samo početak onoga što je saudijski princ tek nagovestio: ulazak ove arapske imperije na evropski kontinent, preko korumpiranih vlada Srbije i Bosne i Hercegovine! Do današnjeg dana, Saudijska Arabija je Bosni i Hercegovini (tačnije entitetu Federacije BiH) dala samo novac za izgradnju džamija i medresa.

Pre nekoliko meseci, u centralnom dnevniku bosanskohercegovačke TV Face, čula se i spekulacija da su najave investicija arapskih zemalja u Srbiju propagandne, samo da bi se smanjio uticaj Turske na Balkanu.

Međutim, gost u toj informativnoj emisiji, bio je i nekadašnji član poslednjeg jugoslovenskog predsedništva, Bogić Bogićević, koji je tvrdio da su vlasti u Nemačkoj tražile od Vučića, prilikom njegove posete Berlinu, da im objasni "…otkud tolike investicije iz arapskog sveta, posebno iz Emirata u Srbiji…", te da su se pitali "…da li je Vučić pronašao njih ili su oni pronašli Vučića…".

 

       Milijardu dolara, ali u čiji budžet

 

Tokom više od tri godine lične vladavine, suludi Aleksandar Vučić, odlazeći predsednik najgore srpske vlade u novijoj istoriji, gebelsovskom propagandom je uveravao milione građana da će stotine milijardi dolara arapskih investicija pasti na Srbiju kao kiša posle suše.

Ubrzo, i naivnima je postalo jasno da je u pitanju nezapamćena prevara iza koje stoje neki drugi interesi i druge strategije, koji sa Srbijom nemaju nikakve veze.

Javnost ovdašnja je ostala uskraćena za mnoge mračne detalje Vučićevih pregovora sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE) o silnim ulaganjima, od kojih na kraju nije bilo ništa. Ili, ako je nešto i bilo, to je plaćeno direktno iz budžeta Republike Srbije.

Da bi bilo jasnije šta to vladarska familija iz Emirata traži u Srbiji, treba pogledati i strateški dokument koji su prebogati gospodari iz Abu Dabija nazvali "Vizija 2030" koji je jedan od temeljnih i obavezujućih akata za ovu feudalno ustrojenu pustinjsku državu, koji moraju da sprovode svi, kako vladarska porodica tako i njeni podanici.

Kao autor ove strategije, u zapadnim medijima pominje se Vučićev "prijatelj", šeik Zajed bin Sultan al Nahjan, mada iza njegovog imena stoje najbolji američki geostrateški zlotvori koji rade o glavi evropskom kontinentu.

Najkraći opis dokumenta pod nazivom "Vizija 2030" govori da se 40 do 60 odsto profita od nafte u Emiratima, odmah rasporedi u sektore finansija, informacionih tehnologija, industriju aluminijuma, obnovljive izvore energije, aviosaobraćaja, transporta, logistike, turizma, ali i obrazovanja i zdravstva. Dakle, nigde se ne pominje ulaganje u eksploataciju fosilnih goriva!

Naime, dokumentom pod nazivom "Vizija 2030", šeici iz Emirata procenjuju da će za pedeset godina, svih deset odsto ukupnih rezervi nafte i nešto više od pet odsto svetskih rezervi prirodnog gasa koji se nalaze na njihovoj teritoriji, jednostavno presušiti.

Resursi su im ograničeni a ambicije i dalje nebeske. Britanski Dejli Telegraf je u jednom prošlogodišnjem komentaru, šeikov strateški dokument "Vizija 2030" predstavio kao "izlaznu strategiju" za svakog državljanina Emirata, koja podrazumeva masovno bekstvo na jug Evrope, uglavnom na Balkan.

Ne treba ni podsećati da, na primer, Dubai, simbol Emirata, uopšte i nema nafte niti naftnih polja! Jedini emirat koji "hrani" naftom i novcem ovu feudalnu državu, je Abu Dabi.

Ali, bez obzira na sva upozorenja, da je budućnost sa ovakvim "prijateljima" neizvesna", Vučić ne propušta priliku da istakne kako su šeici "glavni partneri" uništene srpske privrede i da baš od njih treba očekivati prosperitetnu budućnost"!

Uporedo sa zastrašujućom propagandom o faraonskim projektima u Srbiji, koji "samo što nisu počeli sa realizacijom", teku i svakodnevne, bestidne laži o tome kako su nam "prijatelji iz arapskih zemalja pomogli".

Tako se Vučić nije ustezao da obavesti javnost jednom prilikom, kako je Vlada UAE "uplatila milijardu dolara kao podršku srpskom budžetu", mada taj novac niko nije video.

Milijarda dolara je ogromna suma novca, i u maloj zemlju poput Srbije, taj nagli "priliv" bi se odmah osetio. Istina je bila da su mu šeici ponudili kredit, ništa manje "povoljan" nego onaj od Svetske banke ili MMF-a.

Ali, zašto je onda odlazeći srpski tiranin tako fanatično vezan za promociju arapskih interesa u ovom delu Evrope?

 

       Za koga radi namenska industrija Srbije?

 

Još pre dve godine, Vučić je najavio da će Vlada Srbije osnovati zajedničku kompaniju sa grupacijom Al Ravafeda iz Emirata, koja će raspolagati sa 10.470 hektara zemljišta u Vojvodini. Ta njegova pobednička galama se dešavala neposredno pre nego što mu je vazduhoplovna kompanija Etihad iz Emirata dala "nacrt" za kupovinu 49 odsto srpskog avioprevoznika JAT  (ali sa apsolutnim upravljačkim pravima, što je apsurd za nekoga ko je zvanično manjinski vlasnik!).

Bilo je odmah jasno da će građani Srbije skupo platiti svaki njegov kriminalni ugovor koji je potpisao i svaku njegovu "ličnu pogodnu" koju je napravio sa Arapima.

Istovremeno, Vučićeva propaganda je svom snagom najavljivala kako će Emirati ulagati u srpsku industriju informatičkih tehnologija, namenske industrije, kupovini hotela i fudbalskih stadiona…

Sabirajući "velike Vučićeve pobede", njegovi mediji su uporno tvrdili da su Arapi uložili do sada oko dve milijarde dolara čistog kapitala u Srbiju! U šta su uložili i kako, to nigde ne piše, mada je svakome bilo jasno da tih para nema!

No, istina uvek negde izbije na videlo, pa su nedavno na londonskoj internet portalu pod imenom Bliskoistočno oko (skraćeno: MEE), ulaganja iz Emirata opisana kao "velo tajni" iza kojih stoje američki interesi.

Portal MEE između ostalog piše da "arapski razlozi za ulazak u Srbiju sežu mnogo dublje od mogućih finansijskih pogodnosti!" te da se prestolonaslednik Abu Dabija, jednog od emirata koji čine UAE, Mohamed bin Zajed al-Nahjan, ponaša kao zastupnik Sjedinjenih Američkih Država i Izraela u istočnoj Evropi!

Istovremeno, prestolonaslednik, navodno, pokušava da iskoristi slabo regulisano srpsko tržište oružja da bi isporučivao oružje širom Bliskog Istoka.

Nije teško izvesti zaključak da je već prva isporuka opreme i naoružanja iz Srbije za Emirate, završila u rukama pobunjenika u Siriji, ili u rukama islamskih ekstremista. Još gore, Emirati koji su prvi priznali lažnu albansku državu na Kosovu i koji su sponzori vlade Kosova i buduće vojske Kosova, uvek mogu da iz srpske namenske industrije opreme i naoružaju svoje albanske "štićenike".

Da je to zaista tako, govori i neverovatna izjava Timoti Eša (Timothy Ash), šefa za istraživanja novih tržišta u britanskoj Standard banci, koji je doslovno rekao: „…Vladini zvaničnici su mi prošle godine u Beogradu rekli da UAE želi prikupiti zalihe oružja kako bi ga dala svojim ‘prijateljima’ u regiji. Srbija ima veliku industriju oružja i velike zalihe vojne opreme. Očigledno je da postoji tržište i na Bliskom istoku za ovu visokokvalitetnu opremu"!

I zaista, Emirati su kupili srpski raketni sistem ALAS (Advanced Light Attack System) koji je višenamensko protivoklopno oružje efektivnog dometa do 60 kilometara, namenjeno uništavanju tenkova i oklopnih vozila.

Uzgred, valja napomenuti i jedno istraživanje koje je sproveo Međunarodni mirovni istraživački institut iz Stokholma, čiji rezultati govore da su Emirati četvrti najveći uvoznik oružja na svetu, te da su 2012. godine potrošili više od 19 milijardi dolara na vojnu opremu (a, broj stanovnika u UAE je milion i 400 hiljada, i ako se gleda broj oružja po glavi stanovnika, Emirati se sada smatraju najnaoružanijom zemljom na svetu!).

Ovo, naravno, nije tačno, jer vladarska kuća preprodaje oružje širom Bliskog istoka kako bi za američke interese tenzija stalne krize trajala. Ulaskom Rusije u odbranu Sirije, Vučićev režim i trgovina naoružanjem i opremom sa "arapskim prijateljima", Srbija je dovedena u poziciju da bude neprijatelj svojoj slovenskoj braći. Srećom, Moskva je nedavno Vučića dovela do "poznanija prava", pa će njegova dalja mešetarenja sa Emiratima ići teško.

Američki dnevnik Njujork Tajms je 2011. godine otkrio da je šeik Mohamed angažovao Erika Princa, osnivača kompanije za obezbeđivanje lica i objekata Blackwater Worldwide, da osnuje privatnu plaćeničku vojsku za prvog čoveka Emirata.

Vojska je osnovana iz raznih razloga, a jedan od njih je da „ugasi moguće unutrašnje pobune" u UAE-u. Angažovano je i stotine kolumbijskih plaćenika, kako za ovaj prljavi posao ne bi bili angažovani muslimani, jer se „ne može računati da će oni ubijati braću muslimane". I oni su dobili deo opreme i naoružanja koja je proizvedena u namenskoj industriji Srbije, čime se Vučić na veliko hvalio.

I pojedini kanadski mediji su krajem ovog leta objavili da iza "velikih investicija" u Srbiju, stoje ustvari "koruptivna ulaganja Emirata u Srbiju, kojima se pune džepovi njihovih političkih lidera" te da je "…Vučić ranije bio poznat po zapaljivoj mržnji prema muslimanima, pa je 1995. tokom građanskog rata objavljeno da je izjavio kako će Srbija, ubiti 100 muslimana za svakog poginulog Srbina, no, sada on uživa u onome što opisuje kao blisko lično prijateljstvo sa šeikom Mohamedom od Abu Dabija…".

Realna opasnost da se desi neka vrsta ekonomske neo-osmanističke rekolonizacije Srbije od strane Turske, sada je zamenjena jednom drugom brigom: šta će biti posledice ovih "geostrateških poslova" sa Emiratima?

 

       Dvolični Emirati i Vučićeve manipulacije

 

Novembra 2013. godine, u Emiratima je grupa civilnih aktivista, koju su vlasti te zemlje povezale sa organizacijom Muslimansko bratstvo, pokušala državni udar. Tri od šest članica GCC -UAE, Saudijska Arabija i Bahrein – povukle su odmah svoje ambasadore iz Katara jer ta država podržava Muslimansko bratstvo. Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati u tom islamističkom pokretu vide opasnost za vladavinu kraljevskih porodica.

Katar se pokazao kao udarna pesnica Muslimanskog bratstva i već drugo koristi infrastrukturu te organizacije da ostvari svoje interese. Katar je podržavao i prevrate u pojedinim zemljama tokom „arapskog proleća", a u Egiptu možda i aktivnije učestvovao kad su Muslimanska braća svrgla sa vlasti Hosnija Mubaraka. Ali kad su oni svrgnuti s vlasti i proterani iz Egipta, pronašli su utočište u – Kataru.

Te godine kad je pokušan puč u Emiratima, nekoliko meseci pre početka akcije hapšenja aktera tog pustinjskog političkog trilera predstavnici Katarskog investicionog fonda bili su u Srbiji u nameri da predlože saradnju, ulaganje u oblasti poljoprivrede, proizvodnje hrane, energetike, rudarstva i infrastrukture. Od tog posla nije bilo ništa. Emirati su ga stopirali a Vučić nije imao ništa protiv.

Ali, zaslepljen petrodolarima, uveren da može da bude "vladar regiona", ako ne i nešto više od toga, Vučić se našao u nezgodnoj poziciji. Naime, šef državne bezbednosti Emirata, Haza bin Zajed, mlađi brat Muhameda bin Zajeda, hoće da odgovori na rastući uticaj Katara, l zemlje koja je veliki rival Ujedinjenih Arapskih Emirata, a blizak saveznik Turske, koja želi da se vrati na ovaj deo Balkana.

Kako bolesni manipulant, sklon da sedi na više stolica, naišao je na nepremostivi problem: ne može istovremeno biti "prijatelj" sa šeicima iz Emirata i sa konkurentskom porodicom iz Katara!

Tako su se, zbog sulude politike jednog čoveka, u Srbiji sukobili interesi dve feudalne monarhije iz Katara i Emirata, a srpske službe bezbednosti našle, kako reče jedan analitičar, "…usred pustinjske oluje i političkih intriga zalivskih takmaca i radikalnih islamističkih grupa…".

Nedavno su i neki nemački portali (pozivajući se na srpske izvore) objavili vest da je Srbija pojačala bezbednosnu saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, te da je nekoliko agenata Bezbednosno-informativne agencije (BIA) nedavno stavljeno na raspolaganje službi državne bezbednosti Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Portal Onlajn intelidžens, javio je da se oni "zajedno bore protiv radikalnog islamizma na području nekadašnje Jugoslavije", odakle džihadisti, uglavnom iz Bosne i Hercegovine, Sandžaka i sa Kosova, već ratuju u borbenim redovima Islamske države.

Urednik ovog portala, Pjer Gastino, nedavno je i potvrdio da je informaciju o srpskim agentima dobio direktno od svojih izvora u Abu Dabiju i da je prema njegovim saznanjima reč uglavnom o razmenama informacija dve službe.

Nije teško zaključiti da šeici iz Emirata igraju svoju igru: sa jedne strane "načelno" se slažu da je borba protiv islamskog terorizma legitimna ali zato, sa druge strane, njihova "podzemna diplomatija" ulaže veliki novac u održavanje militantnog islama na Bliskom istoku, a takođe vrlo transparentno pomaže separatističkoj vladi na Kosovu i svim srpskim neprijateljiuma, gde god postoje na Balkanu.

Uzgred, Vučić je sigurno znao kad je krenuo u avanturu sa Katarom, da je ova zemlja glavni sponzor Muslimanskog bratstva i da pomaže vehabijama na Kosovu, u Sandžaku i Bosni i Hercegovini.

Bezbednosne službe bogatih zalivskih zemalja, uglavnom su američki pioni u ovom regionu, a Emirati za njihove interese "ispod žita" finansiraju vojsku džihada i imaju zajedničke interese sa američkom CIA i svim drugim službama SAD koje su ovde prisutne. Deo ovog "zajedništva" je uz pomoć Vučićeve politike već doseljen na ovaj deo Balkana.

Može li Srbija tog tereta da se reši posle pada ove vlade ili će opet Rusija morati da pomaže?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije