Архива

Posts Tagged ‘drustvo’

ОБМАНА ПОТРОШАЧА: ПРОИЗВОЂАЧИ И УВОЗНИЦИ ХРАНЕ БЕЗ КОНТРОЛЕ ОД СТРАНЕ ДРЖАВНИХ ЛАБОРАТОРИЈА!!!

25. септембра 2017. Коментари су искључени

 

У Србији још увек не постоји релевантна институција на републичком нивоу која би контролисала квалитет прехрамбених производа који се нуде на овдашњем тржишту. За оснивање три референтне лабораторије потрошено је више од десет милиона евра и за те паре смо добили само једну, а завршетак друге зависи од тога да ли ће Министарство пољопривреде наћи неопходних неколико милиона евра. Због оваквог стања није ни чудо што се домаћим потрошачима продаје све и свашта, па тако и производи који су опасни по здравље.

 

                    Милан Маленовић

KONTROLA HRANE KAO NEPOZNATI POJAM

 

Србија је некада била велики извозник прехрамбених производа, а данас их увози, јер је за последњих четврт века нестало 400.000 регистрованих пољопривредних газдинстава. Невероватно је да се Вучићев министар пољопривреде Бранислав Недимовић жали јавности како Србија увози и свињско месо, некада наш главни извозни производ.

Министар сигурно зна да је сточни фонд у Србији преполовљен и да због тога не можемо да извозимо оно што се највише тражи, говеђе месо, тачније, беби-биф на коме свака држава зарађује. Али, изгледа да је важније припремати терен за немачког свињарског трговца, Клеменса Тениса, који још чека да му Вучићева влада поклони оно што нигде на свету неће добти: апсолутни монопол над производњом свињског меса.

Проблем није само у томе што смо у исхрани све више зависни од странаца, већ и у томе што нико не зна ни ког квалитета су увезени производи, нити шта тачно садрже артикли који стоје на рафовима домаћих продавница.

Председник Националне организације потрошача Србије Горан Паповић крајем прошле године је указао на већ алармантан проблем недостатка стручног кадра који би контролисао квалитет намирница које користимо. Потребно је основати праву националну агенцију за безбедност хране, све три националне референтне лабораторије за контролу, као и повећати број инспектора.

Невероватно звучи податак, како у Београду, граду од скоро два милиона становника, ради само седам пољопривредних инспектора који контролишу намирнице биљног порекла. У целој Србији око 250 ветеринарских инспектора, по речима Паповића, задужено је за контролу 300 млекара и 1.000 кланица.

Бивша начелница ветеринарске службе Сања Челебићанин је на једном саветовању 2014. тврдила је како поменута служба има 371 инспектора који под сталним надзором држе 700 произвођача. Ове бројке су више пута оспораване. Али, без обзира на то који податак је тачан, јасно је да су произвођачи и увозници, практично, ван контроле. Да је број инспектора недовољан, пре неколико дана је потврдио и министар Недимовић најављујући нова запошљавања у неком наредном периоду.

И само Министарство пољопривреде је свесно како држава нема капацитете да на задовољавајући начин контролише квалитет прехрамбених производа на домаћем тржишту, указујући на важећу законску регулативу, по којој су, на пример, млекаре дужне да контролишу квалитет сопствених производа!?! Нигде у развијеном свету не постоји случај да произвођач самог себе контролише и да се још од њега очекује и да самог себе казни, ако утврди неправилности.

Колико је лош овај модел контроле, боље речено недостатка контроле, видело се и недавно када је из продаје повучена храна за бебе произвођача „СwиссЛион – Таково", јер је садржала пестициде. Претходно је произвођач у сопственим лабораторијама проверавао квалитет производа, али у њима није пронашао никакву забрањену супстанцу. Колико је поменутих кашица продато пре њиховог повлачења из продаје, остало је непознато.

Пре три године је у штрудлама са смоквама „Житопрераде" из Новог Бечеја откривен охратоксин. Ову опасну материју, која је канцерогена, у поменутом производу није пронашла контрола произвођача (коју он и нема), а ни тржишна инспекција, већ једно удружење грађана регистровано под именом Национална организација потрошача!!!

Овај случај је показао како постоје произвођачи прехрамбених производа који уопште ни не контролишу своје продукте, као и да је то познато инспекцијским службама (што је управо у поменутом случају потврдио начелник пољопривредне инспекције Новог Сада Ненад Вујовић), али да држава нема механизме којима би санкционисала неодговорне произвођаче.

„Сојапротеин" а.д. је највећи произвођач соје у Србији и истовремено власник лабораторије која контролише квалитет и порекло овог производа и то не само поменутог произвођача, већ и свих осталих.

Више стручњака је упозоравало како се на домаћем тржишту појавила генетски модификована соја из увоза која се препакује у вреће са ознакама домаћих произвођача, али надлежни тврде како је све у најбољем реду. Као организатор препакивања ГМО соје најчешће се помиње управо поменута фабрика која контролише саму себе.

За оснивање три референтне лабораторије за контролу квалитета хране потрошено је у последњих 13 година више од десет милиона евра, што донација Европске Уније, што пара из републичког буџета.

Као што је познато, главна референтна лабораторија је отварана чак четири пута у четири владе! Последњи пут је то учинио сада већ бивши шеф Мисије Европске уније у Србији, Мајкл Девенпорт.

Без обзира на овај трошак, до сада је отворена само једна лабораторија – она за контролу хране биљног порекла. Отварање друге у низу, за контролу млека и млечних производа, планирано је у току ове године, али већ сада надлежни скрећу пажњу на чињеницу да је за њен довршетак потребно још неколико милиона евра, а да та средства још увек нису обезбеђена. Тачно је уствари да ниједна не ради. Осим тога, нема ни довољно стручног кадра, а за запошљавање нових радника у лабораторијама Министарство пољопривреде у буџету нема планирана новчана средства.

Запослени у Министарству пољопривреде дискретно својим саговорницима објашњавају како „неколико милиона евра" које помиње министар Недимовић у изјавама за медије, представља само врх леденог брега, јер нико од надлежних поуздано не зна ни колико је раније набављене опреме још увек у функцији и уопште на броју. Много је покрадено, тврде упућени.

Потрошачи су у Европској Унији међу најбоље заштићеним на свету, захваљујући постојању добро организоване Европске агенције за безбедност хране (ЕФСА), која у сваком тренутку може да пружи независне научне савете о ризицима повезаним са храном. ЕФСА даје савете и о постојећим и новим ризицима, а ови савети се узимају у обзир приликом доношења европских прописа у овој области.

Основана је 2002. године, са седиштем у Парми у Италији, и тренутно запошљава 435 стручњака. Њоме управља одбор који се састоји од 15 чланова, који делују искључиво у јавном интересу и не заступају владе, организације или индустријски сектор.

Код нас чак ни стручњаци, који се повремено ангажују на пословима утврђивања стандарда квалитета хране нису независни. У државној комисији која је својевремено припремала Нацрт новог Закона о заштити биља седели су и др Мирослав Ивановић – менаџер за регистрације Сyнгента-Агро – као и Лука Матић – менаџер за регистрације ДуПонт СРБ, Београд, представништва једног од највећих произвођача генетски модификоване хране у свету.

Због недостатка средстава и сталног одлагања формирања комплетне Националне референтне лабораторије, контролу квалитета прехрамбених производа наставиће да врше приватне лабораторије које имају одговарајућу акредитацију, а које су у саставу компанија које храну производе или увозе. Чак ни законска регулатива која би одредила које супстанце су уопште дозвољене у људској исхрани није нити јасна, а ни урађена на задовољавајући начин.

Тадашњи министар пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Србије, проф. др Драган Гламочић, је решењем бр. 119-01-461/2013-11 од 30. септембра 2013. године формирао Стручну радну групу за израду Нацрта Закона о изменама и допунама Закона о средствима за заштиту биља. Предлог нацрта, који је израдила именована комисија, био је добро скриван од очију јавности и то не без разлога, јер је оног момента када су процуреле информације о њему на ноге устала целокупна стручна јавност.

Између осталих, Предлог је садржао и појам „еквивалентан" за увозне производе. Ово је правни трик који се користи у САД како би се хемијске супстанце добијене из нестандардних извора путем нових технологија третирале исто као и класична технологија или супстанце добијене природним путем.

На основу тог термина тврдило би се да су у питању „довољно исте, или сличне ствари" при обележавању састава или у правним споровима. Тако би се омогућило да Закон не прави разлику између стандардних средстава (које корисници одобравају) и нестандардних средстава (које никако не би одобрили, а ни купили). На овај начин се обмањују потрошачи, посебно пољопривредници који користе пестициде и фунгициде, али и потрошачи којима би била понуђена ГМ храна, без да она као таква буде назначена.

Осим тога, у предлогу новог закона о безбедности хране, корпорацијама се гарантовало 10 година тајности за студије о безбедности супстанце коју користе. Тачније, да могу не сметано да раде док нас не потрују! Потрошачи тако пуну деценију не би имали могућности да сазнају да ли је и у коликој мери штетно нешто што користе у исхрани.

Председник Стручне радне групе која је донела овакав скандалозан предлог Нацрта измене закона био је др Ненад Доловац, представљен као директор Института за заштиту биља и животну средину, Београд, и као представник Друштва за заштиту биља Србије, Београд. У његовом представљању је, међутим, изостављен податак, објављен на званичној страници Института, како је он био запослен и у хемијској компанији Галеника-Фитофармација и то као самостални стручни сарадник за развој фунгицида.

У поменутој Комисији су радили и Ивановић и Матић, али није било ниједног јединог представника пољопривредника или независних еколошких удружења. Сукоб интереса у коме су се нашли чланови Комисије на крају је резултирао подношењем Предлога нацрта који је искључиво штитио велике светске корпорације, а на штету не само домаћих произвођача, већ и потрошача.

Ненад Доловац је, очигледно, професионални члан свих комисија које се баве писањем нових закона и правилника из домена пољопривредних производа, посебно оних који би требало да побољшају проверу безбедности хране.

Особа која је предлагала десетогодишње скривање података о евентуалној штетности неког производа данас је секретар актуелног Савета за безбедност хране који треба да решава „најважнија питања из ове области везане за процену ризика". Осим тога, на званичној интернет презентацији Института за заштиту биља и животну средину Доловац се не титулише као доктор наука, већ као дипломирани инжењер.

Недостатак јасних законских критеријума који би одређивали шта сме, шта мора, а шта не сме да се налази у неком прехрамбеном производу, као и недостатак од привреде независних контролних тела, довело је до тога да се на српском тржишту појављује све и свашта.

Сваке године, оно мало инспектора који контролишу домаће продавнице из продаје повуче око 1.000 тона различитих намирница које су опасне по здравље потрошача. Међу повученим производима било је и меса које је замрзнуто незнано када, као и каше за бебе са додатком пестицида, кекса са отровним материјама и уља непознатог датума производње и порекла…

Због слабе контроле на граничним прелазима и код велетрговаца, ова роба је заплењена тек када се појавила на рафовима домаћих продавница. Питање је, међутим, колико тона нездравим намирница се провуче поред инспекција и доспе до потрошача.

Недостатак стручних инспектора посебан је проблем за извознике, који на граници земље у коју одвозе домаће пољопривредне производе морају да покажу декларацију о слободном извозу и безбедности производа коју издају домаћи инспекцијски органи.

Тако се дешава да, иначе лако кварљива роба, данима стоји на неком терминалу чекајући да је прегледа надлежни инспектор. Велики број граничних прелаза уопште ни нема фито-санитарне инспекторе, а тамо где их има они раде само у једној смени.

 

       А 1. Мазање јавности паштетом

Бирократија у европским земљама, посебно на нивоу Европске Уније неретко упада у стање хиперпродукције разних правила и закона у вези заштите потрошача, али то је у крајњој линији, за њихово добро. Сигурно да је била непотребна уредба о степену дозвољене искривљености банане или краставца, али су за добробит потрошача донете разне уредбе о томе шта одређени производ мора да садржи.

Тако, на пример, постоје веома јасна правила о проценту меса који мора да има неки производ, ако жели да се назове „паштета", или о минималном проценту какаа у чоколади. У Србији се аналогно примењују нека од правила ЕУ, али су наши произвођачи већ разрадили успешан систем њиховог заобилажења.

Пошто прерађевина Месне индустрије „Матијевић", која личи на паштету и продаје се пакована у цреву, не садржи чак ни онај минимум процента меса који је прописан у Србији, тај производ није смео да буде назван „паштетом", већ је добио назив „месни намаз"!?!

У Бриселу се редовно ажурира и списак супстанци које су апсолутно забрањене у производима намењеним за људску исхрану. Тај списак преузима и овдашње Министарство пољопривреде, али се према потреби и веома лежерно понаша.

Тако је, на пример, тадашњи министар пољопривреде, а актуелни министар привреде Горан Кнежевић својевремено уредбом изменио ниво афлатоксина дозвољен у млеку и то дозволивши десетоструко вишу концентрацију од оне предвиђене европским нормама.

Због овога не само што је било угрожено здравље становништва, већ су под удар европских санкција тада уведених на млеко и млечне производе из Србије доспели и произвођачи који су се придржавали прописаних норми. Осим тога, целокупна српска пољопривреда је у Европи изашла на лош глас, што јој је нанело вишемилионске штете.

Једини који су имали неку корист од целе афере били су они малобројни, али на домаћем тржишту доминантни, произвођачи млека који су у промет пустили неисправни производ. У исто време када је у Србији Министарство пољопривреде вишеструко увећавало дозвољени ниво афлатоксина како би удовољило потребама великих произвођача, ова материја је откривена и у млеку произведеном на неким фармама у Словенији и Холандији, али и у Републици Српској. За разлику од српских власти, надлежни у поменутим земљама нису хтели да угрозе здравље свог становништва, па је држава откупила и уништила заражено млеко.

 

       А 2. Јестиво уље "из Емирата", произведено у Шиду!

Пре годину дана у појединим продавницама у Србији (као што су оне из ланца „Парица") појавило се сунцокретово уље које је на етикети имало уписано упозорење како није за продају. Ово је, истина, било написано на енглеском језику који многи у Србији не разумеју.

Осим тога, уље се продавало по веома приступачној цени од 120 динара по литру, па је мало ко обраћао пажњу на упозорење написано на енглеском језику. Ни тржишна инспекција није била заинтересована ни за овај производ, а ни да провери због чега оно није подобно за продају.

Оно што је привукло пажњу неких купаца била је декларација накнадно залепљена на флаше, на којој је писало како је производ увезен из Уједињених Арапских Емирата, земље која уопште не производи ову врсту уља, и то преко увозника „Житопрерада Агро" доо из Банатских Карловаца . Још занимљивије је било да је земља порекла уља била Србија, а произвођач „Вицториаоил" ад из Шида?!?

Никада није утврђено да ли је и када уље заиста извезено у УАЕ, а затим враћено у Србију, или су се „шетали" само папири, као и коме и зашто је овако нешто уопште било потребно.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ŠIŠANJE: DRUŠTVO PRIJATELJA KAO KRIMINALNA ORGANIZACIJA ZA PLJAČKU GRAĐANA I SUBVERZIVNO DELOVANJE!???

10. фебруара 2016. Коментари су искључени

 

Dok traje masovna invazija iz islamskih zemalja na Evropu, arapski šeici u sred Srbije, u Beogradu, polako stvaraju svoju kriminalno-poslovno-obaveštajnu logističku bazu, koja već sada koristi raznim muslimanskim "misionarima" čija je namera rušenje hrišćanske ciuvilizacije, njene kulture i nasleđa i zatiranje svega što predstavlja Stari kontinent.

Sumanuti Aleksandar Vučić, širom im je otvorio vrata, pa je tako osnovano i Društvo srpsko-arapskog prijateljstva, čiji ciljevi su mračni, kao i budućnost pred nama.

 

                   M. Hadžić

SRPSKO ARAPSKO PRIJATELJSTVO, DO MOJEGA2

 

U Beogradu je, nakon iznenadne i strasne ljubavi Aleksandra Vučića sa arapskim šeicima, prevarom građana Srbije počelo da se bavi i Društvo srpsko-arapskog prijateljstva. Društvo je bilo registrovano i sa sedištem na beogradskoj adresi u Ulici Kneginje Zorke broj 2, a navodi se na sajtu da je preseljeno u zgradu novobeogradskog naselja Airport city (koja je, inače, u vlasništvu Jevreja!).

Društvo daje beskamatne kredite građanima Srbije, po objavljenim konkursima. Odobrava ih onima koji se bave ovčarstvom, kozarstvom, ili za unapređenje seoskog turizma. Osnovna delatnost Društva je, kako piše na njihovom sajtu,“turistička, kulturna i ekonomska saradnja između srpskog i arapskog naroda".

Predsednik Društva je Bojan Ismailovski, a potpredsednik Ahmet Kurtović.

Članovi mogu biti svi, pravna i fizička lica sa teritorije Srbije, koja dobiju poziv predsednika na predlog skupštine. Dakle, ne svi, već odabrani. Da bi neko bio član Društva mora biti kandidat a kao takav mora poslati CV za fizička lica, dok za pravna lica istoriju kompanije na memorandumu i osnovnim podacima.

Tek po ovom koraku skupština zaseda i odlučuje o kandidatima da li može biti član ili se isti odbija. A, oni koji postanu član Društva, moraju da uplate, ni manje ni više, nego 100.000 dinara na ime članarine. Radno vreme Društva je, navodi se, svake druge subote od 11 do 15 sati!

Svi koji konkurišu za beskamatne kredite moraju da uplate 15.000 dinara.

Tako su objavljeni i rezultati za fizička lica radi finansiranja razvoja ovčarstva i kozarstva. Na konkurs se, navodi se, javilo 127 kandidata, a “kredit“ je dobilo njih 100. Navodi se da 9. kandidata nije platilo taksu od 15.000, tako da nisu ni bili u “igri“.

Novinar Magazina Tabloid je pozvao “dobitnike kredita“ sa navedenog spiska, ali niko od njih nije dobio ni obaveštenje da je dobitnik kredita.

O kakvom je beskamatnom kreditu koje daje Društvo srpsko-arapskog prijateljstva reč? Društvo nije bankarska ustanova da bi mogla poslovati sa stanovništvom? Da li je Društvo-srpsko arapskog prijateljstva kriminalna organizacija za pljačku, ili i za subverzivno delovanje?

Koje to Društvo dva puta mesečno prima članstvo na razgovor? Nijednom nismo uspeli da ostvarimo kontakt preko ostavljenog broja telefona.

Bezbednosno informativna agencija (BIA)  bi trebalo da odgovori na pitanjeDa li je Društvo srpsko-arapskog prijateljstva ispostava tuđih interesa? Dovoljno smo izvarani od Vučića i njegovih prijatelja šeika, da bi bilo previše da i stotine građana plaća po 1.000 evra članarine, koja ode u nečije džepove. Jer se, po šerijatu, neverniku mogu zatvoriti vrata.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZDRAVSTVO SRBIJE: BANDITSKA DRŽAVNA STRATEGIJA PROTERIVANJA NAJBOLJIH STRUČNJAKA

8. јуна 2015. Коментари су искључени

 

Milion i sedamsto hiljada zaposlenih u Srbiji finansira celokupnu zdravstvenu zaštitu za oko 5,5 miliona osiguranika. Čak i osigurani građani plaćaju lekove i do 90 odsto od njihove maloprodajne cene. Polovina svih pacijenata stalno prolazi kroz evidenciju zdravstvenog sistema, dolazi i po nekoliko puta mesečno, za svaki lek posebno, jer nemaju novca da plate ni participaciju. Trećina građana Srbije leči se "prirodnom medicinom" i lekovima iz "kućne apoteke". Za poslednjih deset godina, iz srpskog zdravstva u inostranstvo je otišlo više od polovine svih lekara specijalista. Mnogi od onih koji su ostali otišli su u penziju ili su otvorili privatne ordinacije. Zdravstveni fondovi su opljačkani, a građani umiru čekajući na pregled ili lečenje.

 

                  Piše: Insajder L – 5

ODLAZAK LEKARA-6

 

U Srbiji danas postoje četiri velika klinička centra, četiri kliničko-bolnička centra, 39 opštih bolnica, 19 specijalizovanih bolnica, 52 instituta i zavoda, sedam klinika. Svaki grad i opština imaju domove zdravlja. Na žalost, u ovim ustanovama već godinama vlada haos i beznađe, nestručnost, odlazak najboljih kadrova, siromaštvo i kao posledica svega toga, korupcija i političke spletke.

Prema izveštajima koje za potrebe Evropskog parlamenta daje organizacija za ispitivanje kvaliteta usluga u zdravstvu (EHCI), Srbija je punih četrnaest godina poslednja u Evropi. Za najgoru zdravstvenu službu, srpsko zdravstvo je kandidat i ove, 2015. godine.

Izvršni direktor ove organizacije, Arne Bjernberg, šokiran dostavljenom listom čekanja na lečenje u Srbiji, izjavio je da nigde u Evropi "liste čekanja ne zavise od novca, već od mentalnog stanja". Uzgred je dodao i to, da nikako ne može da razume, otkud ministru zdravlja u Srbiji koja ima sedam i po miliona stanovnika, čak sedam pomoćnika!

Ali, ono što je za njega neshvatljivo, to je u kriminalizovanom srpskom zdravstvu jedino prihvatljivo. Do kojih granica ide podmukla stranačka selekcija kadrova u zdravstvu, govori i podatak da je po naređenju sadašnjeg ministra Zlatibora Lončara, Ministarstvo zdravlja Srbije nedavno napravilo anketu među zdravstvenim radnicima, koja je pokazala da bi oko 7.000 lekara momentalno dalo otkaz iz državne službe, kad bi oni imali priliku da odu u inostranstvo ili dobiju dobru otpremninu kojom bi započeli privatnu praksu.

Ni ministar ni njegovo ministarstvo nisu objasnili razloge ove ankete, ali je jasno da je u pitanju svojevrsno "testiranje" zaposlenih u zdravstvu, kako bi se pripremila strategija daljeg proterivanja najsposobnijih stručnjaka i dovođenje onih stranačkih, korumpiranih, "koji donose pare".

Zbog svega toga, već duže vremena traje pravi egzodus najboljih lekara specijalista i lekara opšte prakse, koji su do sada zatražili dokumentaciju od Lekarske komore za odlazak na rad u inostranstvo.

Srbiji najviše nedostaju kardiohirurzi, anesteziolozi, radiolozi i patolozi. Međutim, u mnogim zdravstvenim ustanovama nema dovoljno dečjih hirurga, pulmologa, neurologa, psihijatara

Zahvaljujući banditskoj politici koju sprovodi Ministarstvo zdravlja, danas se srpsko zdravstvo olako odriče svojih najboljih stručnjaka. Školovanje jednog lekara, računajući sve troškove za vreme provedeno na Medicinskom fakultetu, u Srbiji košta više od 140.000 dolara.

Nije teško izračunati koliko je gubitak za ovu državu kad u inostranstvo iz nje ode na stotine njih, u najboljim godinama života. To nije samo gubitak za zdravstvo, nego i za čitavo društvo koje gubi svoje najobrazovanije ljude i njihove porodice.

Problem predstavlja i nedostatak subspecijalista intenzivne medicine u internističkim jedinicama. Ta subspecijalizacija ne postoji kod nas. Ovaj posao obavljaju samo iskusni anesteziolozi iz hirurških jedinica. A, njih je po pravilu najmanje.

U Srbiji, prema zvaničnim podacima, ima samo 45 kardiohirurga! Da bi minimum standarda bio zadovoljen, potrebno bi bilo da ih ima još najmanje trideset. Ali, da bi samo jedan od njih bio osposobljen, potrebno je osam do deset godina, jer njihova specijalizacija traje šest godine, a da bi bio samostalan u poslu, mora još dve da radi uz starijeg kolegu.

Na prostoru od Kragujevca do Kosovske Mitrovice, nedostaje čak 100 lekara specijalista. U Niškom regionu, najviše nedostaju anesteziolozi, neurolozi, dečji hirurzi, neurolozi i kardiohirurzi.

Klinički centar Vojvodine, čije rukovodstvo je stalno opsednuto borbom za vlast u ovoj ustanovi, nema dovoljno anesteziologa, radiologa i patologa, a stalna je potreba i za psihijatrima, specijalistima sudske medicine, hirurzima…

Pre nekoliko godina, bolnica u Požarevcu je bila proglašena najgorom zdravstvenom ustanovom u Srbiji, jer nije imala čak ni gastroskop za snimanje želuca, a nijedan holter nije bio ispravan.

Bolnicu u Novom Pazaru, sa polomljenim prozorima i razvaljenim vratima, i to u Klinici za plućne bolesti, prikazala je čak i jedna strana televizija, kao primer zdravstvenog dna u kome se Srbija danas nalazi.

U četiri opštine – Prijepolje, Sjenica, Nova Varoš i Pribojpostoje samo četiri hirurga. Dečje odeljenje valjevske bolnice od dijagnostičkih aparata ima samo ultrazvuk i nameštaj star 40 godina.

Uslovi za rad u srpskom zdravstvu su inače katastrofalni, plate male a pacijenti sve stariji i bolesniji. Lekari se, redovno, tokom smene, osim velikim brojem pacijenata, bave i neshvatljivo velikom administracijom…

Pacijenti, pri izlasku iz lekarske ordinacije ambulante ili bolnice, uz medicinske nalaze nikada ne dobijaju nikakav izveštaj koliko je njihovo lečenje koštalo. A, to je u sređenim sistemima osnovno pravo koje svaki građanin ima kad dobije dokumentaciju o svom lečenju.

Čak i onaj osiguranik sa najnižim primanjima, za zdravstveni doprinos u Srbiji godišnje plaća oko 30.000 dinara. Lečenje je, zbog uvođenja nove dijagnostike i terapija postalo jako skupo, mnogo skuplje nego što to zdravstveni sistem u kome su opljačkani fondovi, može da podnese. Samo jedan tretman na dijalizi, košta oko 100 evra, što znači da svaki od oko 4.000 pacijenata, koliko ih ima na dijalizi, samo za jednu nedelju potroši sve što je osiguranik sa najnižim primanjima uplatio za zdravstvo za mesec dana.

Do ove zastrašujuće situacije, došlo se tako što je iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, samo u poslednjoj deceniji opljačkano toliko para, da je svaki srpski pacijent mogao makar mesec dana da se leči u nekoj vrhunskoj evropskoj bolnici!

Takođe, treba istaći, u Srbiji oko milion i po stanovnika se vode kao "građani bez ikakvih primanja" i za njih bi zdravstveni doprinos po najnižoj osnovici (oko 2.600 dinara mesečno) trebalo da se uplaćuje iz državnog budžeta. Umesto toga, država uplaćuje samo po 600 dinara. Uprkos silnoj režimskoj propagandi, ovaj "afrički standard" je jedina prava slika stanja zdravstva u Srbiji.

Vreme čekanja na preglede nudi još crnju sliku stanja. Tako se na ultrazvučni pregled čeka i do tri meseca, a na magnetnoj rezonanci i do godinu dana, i za mnoge lekove plaća učešće do čak 90 odsto.

Za kontrolne preglede na klinikama koje se neselektivno zakazuju, treba čekati između tri i šest meseci, a često i do godinu dana! Polovina svih pacijenata stalno prolazi kroz evidenciju zdravstvenog sistema, dolazi i po nekoliko puta mesečno, za svaki lek posebno, jer nemaju novca da plate ni participaciju.

Crnu sliku srpskog zdravstva upotpunjuje i činjenica da nešto više od milion i sedamsto hiljada zaposlenih (prema zvaničnim podacima) finansira celokupnu zdravstvenu zaštitu za oko 5,5 miliona osiguranika (penzioneri, studenti, nezaposleni, deca…).

Prema poslednjem istraživanju Instituta za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut", broj poseta privatnom lekaru utrostručen je u odnosu na prethodnu godinu u svim regionima u Srbiji.

Privatne ordinacije su sve češće pune penzionera, a neki su podigli i gotovinske kredite da bi platili lečenje. Događa se da se pacijentu koji se lečio u državnoj klinici ne obave celokupnu terapiju do kraja, pa mu ne preostaje ništa drugo nego da ode u privatnu kliniku i tu završi započeto lečenje. Naravno, ko ima novca za to.

Trećina stanovništva Srbije leči se "prirodnom medicinom" i lekovima iz "kućne apoteke". Istovremeno, građani Srbije, zbog stalne izloženosti stresovima, godišnje kupe više od pola miliona kutija "Bensedina"!

Ministar zdravlja je čovek koji nema ni morala ni stručnosti da “sređuje“ crnu sliku srpskog zdravstva. Možda je bio dobar hirurg, i ništa više od toga. Upućeni, i kolege, opisuju ga kao besprizornog, koji je za račun mafije ubijao pacijente koje mafija nije na licu mesta ubila. Takav čovek danas, takoreći, ne ulazi u zgradu ministarstva, već tumara hodnicima Urgentnog centra i drugih klinika, baveći se biznisom. Vreme smrti u Srbiji je idealno za doktora smrti.

Misija Evropske unije i OEBS-a, kao da ne vide užas u kojem se nalazi srpsko zdravstvo. Ali, zato, dušmanski nastoje da sav otrov, otpad od hrane i lekova utrape Srbiji, i to još naplate.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: