НАЈУЗОРНИЈИ ЂАК ЕУ НА ПУТУ БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ УЗ ОБАВЕЗНО РЕЖИМСКО УТИШАВАЊЕ ГЛАСА СРПСКОГ НАРОДА!??

 

Није тако давно било кад је актуелни српски диктатор изјавио: "…Знам како ћу да скончам, јер добро знам свој народ. Знам себе, свој народ и највише га волим на свету. Зато и знам како ћу да скончам…Зато ми се толико жури, јер знам да ми се приближило…"

Многи се данас питају, каква је била та љубав према грађанима Србије које је он лично за само пет година владавине довео у положај гори од онога који је био за време немачке окупације. Коначно, многи би радо да сазнају, да ли му се "приближило" и какав ће бити епилог ове ужасне социјалне, политичке и државне драме у којој он као таоце држи седам милиона људи.

Извесно је да су последице његовог дивљања већ данас страшне и сваки дан који он проведе на власти, укопаваће Србију све дубље. Али, као што је познато, све има свој крај.

 

                       Никола Влаховић

 

Чувени шлагер Хитлерових нациста из Другог светског рата, "Лили Марлен", који су Немци, иначе, први пут 1941. године емитовали са таласа тада окупираног Радио Београда, поново се, као времепловом, ових децембарских дана зачула, у једном београдском ресторану, у Скадарлији.

Група припитих немачких туриста, хтела је да чује незваничну нацистичку химну, па су музичари почели да је изводе, но нису стигли до краја. Из кухиње је након неколико тактова, излетео кувар Марко Орељ и наредио оркестру да одмах прекину са нацистичком песмом.

Према сведочењу присутних гостију, настала је непријатна сцена, Немци су се побунили, али Марко није одступио него је позвао менаџера ресторана да интервенише. Уместо да га подржи, менаџер му је дао моментални отказ!

То је слика Вучићевог режима који је довео сваки сегмент друштва до понижавајућег положаја, онако како су то радили немачки колаборационисти за време Другог светског рата, па чак и горе.

Није ли ова симболична и симптоматична прича слика данашње Србије, у којој Александар Вучић свакодневно прети, и јавно, пред страним дипломатама, ружи и тужи сопствени народ, само зато јер је тај народ непокорен, и не воли да игра по нотама и тактовима болесних диктатора попут њега и оних империја пред којима он данас пузи, тражећи милост и још неку годиницу живота на власти?

Зашто се ово дешава у данашњој Србији, зашто је свако ко покаже имало поноса и ко проговори језиком истине, одмах виђен као опасност за Вођу и његове скутоноше? Није тешко закључити-режими попут шизоидне Вучићеве диктатуре, не могу да поднесу глас народа и слободу туђег мишљења.

Спреман је овај тиранин, не само да пева "Лили Марлен", него и свих осам милиона грађана Србије да стрпа, као бело робље, на принудни рад у страним зеленашким компанијама, које ничу од Мораве до Дунава, а од којих нема користи ни народ ни држава. Само Вучић и његова група хохштаплера и подводача.

У првој недељи децембра одлазеће 2016. године, сви његови медији објавили су вест како је у преговорима о чланству Србије у Европској унији изгледно да ће бити отворена три нова поглавља која се тичу јавних набавки, науке и културе и образовања. Вођа је то најавио као "велики допринос Велике Немачке", јер је Бундестаг у Берлину донео одлуку да подржи отварање ова три поглавља.

И док је Вучић балавио преко својих телевизија о овом догађају, председник Европске комисије, Жан Клод Јункер је јасно ставио до знања свакоме у Србији, да до 2020. године нема ни говора о некаквом придруживању Европској унији, те да је економско стање у Италији, Грчкој, Шпанији али и неким другим ЕУ државама, такво да је и опстанак уније неизвестан. Упркос томе, Вучић срља даље.

Само једно од три поменута поглавља (јавне набавке), ако и када буде заживело, биће директно уперено против његове криминалне владавине, преко нелегалних послова и корпорација препуних прљавог новца.

Али, Вучић срља даље, ослоњен на импресивну количину свакодневних лажи коју емитују његови електронски медији и штампају његови билтени. Ужасни наслови који сваког дана ремете јавни ред и мир у Србији, производ су његове болесне потребе да на тако немушти начин ‘разговара’ са великим силама и онима који истински одлучују о судбини Европе и света. Кад се осети угроженим, његови билтени позивају и прозивају редом дипломате, државнике, европске комесаре…

Таква параноја и најшири спектар његових лудила савршено добро су познати, како међу европским политичарима тако и у медијима.

Бечки лист Дие Пресе пре извесног времена му је упутио поруку са својих страница која у дословном преводу гласи: "…Господине премијеру, не живимо у 1914. години! Нико не поставља Србији ултиматум. Нико не жели никакво зло Вашој земљи, ни ‘српском народу’ који тако често цитирате (ни мањинама, уколико сте њих заборавили), нема међународне завере, напротив. Темељи за приступ Ваше земље ЕУ су постављени. Не отежавајте непотребно Србији. Да је све била само фасада, не желимо да верујемо".

Био је то одговор на његово урлање са једне недавне конференције за новинаре, где је претио, прозивао, заклињао се, плакао, смејао се, хватао ваздух, лупао песницом по говорници, окретао леђа присутнима, а све зарад јасне поруке која је стигла из Брисела: "Србија може да пролази поглавља, али је пут далек". Само што нису рекли "и неизвестан".

На изненађење присутних, Вучић се 8. децембра ове године појавио и у Цириху, на међународном симпозијуму под називом "Wорлд миндс" (учешће је платио парама из буџета Србије), где је направио својеврстан скандал када је увелико прекорачио термин за излагање, о чему је швајцарска штампа известила, а посебно "Ноје Цирихе цајтунг" који се осврнуо на невоље организаторима са Вучићевом "ширином тема".

Наиме, мали балкански диктатор је дао себи слободу да прича о свему и свачему, па је редом кренуо да паметује: о економским "успесима" Србије, о ситуацији у региону, мигрантској кризи, изборима у САД, референдуму у Италији, променама у Бугарској, економској сарадњи са Кином и Уједињеним Арапским Емиратима, европском путу и предстојећим изборима у Србији, па чак и такозваном дуалном образовању, где се похвалио како Србија има најјефтинију и најшколованију радну снагу, а успут нагласио да је најсиромашнија држава у Европи, "идеална за инвеститоре".

Кад је у неприлику довео организаторе, на сцену је ступио бивши немачки канцелар Герхард Шредер, који га је склонио из радне атмосфере у део одређен за угоститељску понуду, где је могао слободно да шири тематику на све могуће и немогуће теме.

Председник Швајцарске конфедерације, Јохан Шнајдер, некако је ипак избегао да буде Вучићева жртва, јер би га у супротном овај лудак одмах прогласио "својим пријатељем".

Колико је Србија заиста окупирана и понижена, обесправљена и изолована, деградирана и сврстана међу ординарне колоније, говори и реченица Дејвида Мекалистера, известиоца Европског парламента за Србију, коме су у петак 9. децембра ове године, новинари немачког Радија Дојче Wеле, упутили низ непријатних питања (на која је одговорио са неколико општих и бесмислених реченица).

Наиме, ова угледна медијска кућа тражила је да одговори на питање зашто он сматра да су "политичка мерила за Балкан другачија", од чега зависи даљи напредак Србије ка ЕУ и које то поруке Унија шаље Београду када је реч о људским правима и слободи медија, зашто он сматра да је Вучић "најузорнији ђак" на Западном Балкану, шта је с поштовањем грађанских права или слободом медија у Србији?

Зар је решавање позивног броја за Косово и Метохију важније од идеала на којима је утемељена ЕУ или Унија игнорише те проблеме у Србији јер јој је важније да има добар партнерски однос с владом у Београду, и посебно: какав сигнал ЕУ шаље јавности у Србији када рецимо видимо комесара Јоханеса Хана како ћутке стоји поред Александра Вучића, док премијер оштрим речима прозива медије и новинаре? Да ли је то нека врста издаје сопствених, европских вредности?

Јасна је порука коју Мекалистер шаље Србији глорификацијом Александра Вучића и његових криминалних дела. "Политичка мерила" која он помиње нису ништа друго него чисти фашизам, јасна сегрегација "нижих" и "виших" (Мекалистер без имало срама помиње "разлику" у политичкој култури северне и централне Европе у односу на овај део Балкана). У том смислу је и подршка једном диктатору, који не преза ни од чега, па чак ни од свакодневног медијско-полицијско-мафијашког терора.

Уосталом, његов диктаторски однос најбоље се видео недавно кад је, уместо у парламенту или на седници Владе, најавио Предлог Буџета за 2017. годину на конференцији за штампу (који у овом броју детаљно анализира наш познати економиста Миодраг К. Скулић). Испоставило се да је неколико сати пре његове конференције за новинаре, сајт његовог билтена "Информер" знао све о томе, пре народних посланика и председника посланичких група!

Свет Вучића никада није гледао као реформатора него као онога ко ће да одради прљаве послове. Недавно је амерички "Хафингтон пост" објавио текст о његовом насиљу у коме између осталог пише: "…Александар Вучић подсећа на Милошевићев деспотизам…Цензура је била увод у његову крваву еру."

И Дојче прес агенција (ДПА) говори слично: "….Може ли се бившем националистичком и радикалном вођи рећи да се преобразио у демократског и проевропског политичара? Последњих седмица је у земљи и иностранству осуђивано притискање критичких медија од стране Владе, што Вучић одбацује…"

Сам предлог буџета је у Скупштину стигао у петак као скандалозан купус, мало у ПДФ-у, мало у Ексцелу, а мало у Wорду. Министарство финансија тиме је показало тоталну неспособност да у савременом, отвореном формату предложе буџет или још горе дрскост према Народној Скупштини и покушај да онемогући ефикасну, упоредну и смислену анализу буџета.

Предлог буџета нема никакву упоредну анализу са претходним годинама, нема никакве детаље о милијардама које се троше на разне партијске и буразерске пројекте, никакве детаље о огромним субвенцијама, никакве детаље о милијардама у државним гаранцијама неспособним партијским кадровима у јавним предузећима, никакве детаље о донацијама партијским невладиним организацијама…

Ни то изгледа не смета разним известиоцима Европске уније, ситим и задриглим бриселским комесарима и водећим људима водећих земаља ове заједнице која, очито, мучи своју муку како да опстане и да ли да опстане са теретом земаља које имају на хиљаде милијарди дуга…

У таквим околностима, Вучић логично рачуна на своју малу мафију, предвођену градоначелником Београда Синишом Малим, кумом Николом Петровићем, својим братом Андрејом, Александром Вулином, Небојшом Стефановићем…

Рачуна да ће остати на ногама и након избора на пролеће идуће године које хоће да инсценира, како би још увек постојећу партијску војску натерао да истог дана гласају и за СНС председничког кандидата и за себе и своје привилегије. Да једним ударцем убије две муве.

Није више питање да ли ће му то поћи за руком (јер се неко други пита), него да ли ће постојећа политичка олигархија у Бриселу и нова власт у Вашингтону то да му дозволе. Јасно је да су се на међународној сцени играчи променили и да је Трампова победа у САД, све окренула у другом смеру.

Дојучерашњи кандидат за државног секретара САД, Руди Ђулијани, не претендује више на то место, а томе је пресудио прљави новац који је као лобиста добио од Вучића још 2012. године.

Србија јесте под окупацијом, њени грађани, хтели-не хтели, натерани су да, симболично речено, певају нацистичку "Лили Марлен", да раде само за хлеб и воду и клањају се свакоме ко дође да им дере кожу са леђа.

Али, истовремено, назире се и Вучићев крај. Подршка коју очекује од европских парламентараца, у случају парламентарних избора на пролеће, неизвесна је као и сама Европска унија. Чак и ако заведе додатну диктатуру и још једном покраде изборну вољу Србије, чега га судар са социјалном бедом која је нарасла до граница неподношљивог. Природно је да су његов режим угуши у блату на Сави, тамо поред арапске куле-чардака, која већ помало тоне док подземне воде неумитно роваре испод његовог лоповског пројекта.

Коначно, дошао је тренутак да се суочи и са својом пронатовском, и јасно израженом антируском политиком. Наиме, Вучић је направио више кардиналних грешака са Русијом.

Руска спољнополитичка машинерија, снажно је помогла Србији да спречи улазак Косова у УНЕСКО, спречила је и усвајање штетне резолуције о Сребреници у Уједињеним нацијама, спречила је бројна насиља над српским делегацијама у Уједињеним нацијама, а Вучић им је одговорио тако што је на сваки начин избегавао да се кредитно задужује у Москви (мада су ти кредити били неупоредиво повољни по Србију него они са ЕБРД, ММФ и Светском банком).

Нећу да испуњавам налоге страних амбасада у Србији, вриштао је Вучић са говорнице у Влади Србије недавно и поручио страним дипломатама у нашој земљи да почну "да се одвикавају од мешања у унутрашње ствари Србије". Овде ће народ одлучивати о својој будућности, а ја нећу да испуњавам налоге страних амбасада, храбрио је он себе самог па наставио: "…Хоћу да разговарам с њима, да их чујем, саслушам, али нећу да испуњавам њихове налоге".

И саслушао их је! Одмах му је Кајл Скот, амерички протектор у Србији, дао у руке коверту у којој је стајао списак хитних захтева САД, међу којима и неколико нерешних случајева (дегутантна прича о "случају Битићи", паљење америчке амбасаде у Београду, случај Савамала…).

У држави коју је понизио, у којој се школа са именом "Свети Сава" преименује у школу са именом "Мохамеда Бин Заједа", у држави где се са државним институцијама може општити искључиво путем разних Кол-центара, где батина из мрака вреба и где неприкосновени владар лаже брже него што мисли могу да теку, барем за једну генерацију више нема наде.

Превара је била и остала главни инструмент његове владавине. Није прошао ниједан дан од како је на власти, а да некога није преварио, довео у заблуду или му подметнуо лаж или фалсификат. Масовне преваре које свакодневно спроводи преко медија, већ су му се вратиле као бумеранг и чека га „дан беса" ојађених грађана. Али, пре него што се попео на владарски трон, преварио је и све оне који су му дали новац да би победио на изборима. Многи од њих једва чекају да ускоро падне са власти па да му наплате своја потраживања.

Ангела Меркел је довела милионе Арапа у Европу, да јој буду слуге. Али, нема више тих концентрационих логора у које може да их стави, да служе њеној фашистичкој политици.

Доналд Трамп се јавно одриче те политике поробљавања малих држава, најављује повратак својих економских убица и војске кући, и враћању ка хришћанским вредностима и изгубљеном америчком сну. У том пројекту нема Ангеле Меркел и њеног Мајн Кампфа. Пре ње ће сигурно бити збрисано њено већ одбачено чедо Александар Вучић и његова злочиначка банда, који, као квислинзи, спроводе њену политику поробљеног Балкана.

 

     А 1. Романсирана планска привреда за веверице

(Посвећена Вучићевој економској стратегији)

У давна, прадавна времена једна породица је производила и продавала ципеле.

То је била велика породица од 60 људи.

Њих 50 је правило ципеле, а 10 продавало.

Имали су добру маржу. 40% просечно.

Једног дана дошли су им странци и понудили ципеле 20% јефтиније, да продају као додатни асортиман. Маржа на тим ципелама би била 50%, а оне би и даље била јефтинија од домаће производње.

Квалитет није био исти, али у сиромашном селу као што је било наше цена је била важна.

Шта се онда догодило?

Уместо 50.000 комада домаће производње, сада се производило 20.000 комада, а 30.000 комада се увозило. Цена коштања домаћих ципела је порасла и због мањих набавки сировина, као и због непопуњених капацитета погона. Будући да су у фабрици сви били породица, нико није хтео никога да отпусти.

Странци су још мало спустили цену и зарада на увозним ципелама се повећавала, а на домаћим смањивала.

У трећој години продавало се 45.000 страних и 5.000 домаћих ципела.

Породица је била принуђена да затвори погон због губитака. Пристали су да странцу продају фирму за 1 евро.

Село тј. локална самоуправа, да би помогло породици, пристало је да на себе преузме дугове.

Идуће године, странци су подигли цену ципела које се више нису правиле од коже, него од скаја. Праве кожне ципеле било је немогуће купити.

Произвођач млека који је продавао кожу за ципеле био је принуђен да подигне цену млека да надомести мањак зараде на кожи.

Странци су почели да увозе млеко јефтиније од домаћег.

Произвођач млека је продао краве и постао увозник млека.

То млеко је било јефтиније од других и сви остали произвођачи су продали своје краве, јер им се није исплатило да производе млеко.

Идуће године млеко је поскупело.

Траве је било довољно јер није било довољно крава. Није се више ђубрила.

Произвођач НПК ђубрива морао је отпусти вишак радника, али због предимензионисаних капацитета самих погона, при овом обиму цена коштања производа је била превелика. Странци су почели да увозе јефтиније ђубриво.

Обим производње је још пао, фабрика је ређала губитке и морала је да се затвори.

Странци су понудили да је купе за 1 евро.

Локална самоуправа је помогла и преузела постојеће дугове.

Странци су фабрику затворили и отпустили раднике.

Задржали су монопол на увоз ђубрива, али то је у том тренутку било јако повољно за нас јер фабрика није правила губитке, а и ђубриво је било јефтиније.

Идуће године ђубриво је поскупело, ал нисмо могли да бирамо.

Нестало је ципела, млека, крава и ђубрива.

Нисмо знали шта да радимо, па смо платили стране саветнике, који су израчунали да је ситуација лошија него раније и да сада уз фабрике морамо да дамо и субвенције.

Нисмо имали пара да дамо субвенције.

Странци су нам позајмили паре да им платимо да нам узму фабрике. Са каматом.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије