ОПАСНО ШИРЕЊЕ: БОГАТИ АРАПСКИ БИЗНИСМЕНИ У СУМЊИВИМ ПОСЛОВИМА КУПОВИНЕ И СРПСКИХ ПРЕДУЗЕЋА И ЗЕМЉИШТА!!??

 

Приватизација „Пољопривредне корпорације Београд" (ПКБ) улази у завршну фазу, а најозбиљнији кандидат за куповину овог гиганта је истовремено и најмистериознији учесник у надметању – саудијска групација „Ал Схидди" која, како и њени власници кажу, послује само у складу са шеријатским принципима!

Центар пословања овог, наводно озбиљног инвеститора, је Босна и Херцеговина у којој је пре више година посао одрађен на начин који је касније био прекопиран за пројекат „Београд на води".

 

                    Милан Маленовић

 

Два дана пред последње председничке изборе у Србији, у Београд је допутовао саудијски бизнисмен Сулејман Абдулах Ал Шиди, власник и директор пословне групе „Ал Схидди" из Ријада. На сам дан избора, у недељу 2. априла ове године, он се у потпуној конспирацији срео и са министром привреде Гораном Кнежевићем, са којим је разрађивао план куповине „Митросрема" и ПКБ-а, чија приватизација спада у ингеренцију његовог министарства.

Иако су домаћи медији тих дана громогласно објављивали долазак сваког уличног продавца из иностранства, представљајући то као „посету значајног страног инвеститора", о посети Ал Шидија нигде није писано.

Већ ово указује да је она била у склопу тајних разговора који већ дуже времена трају између Ал Шидија и представника овдашње власти, а о којима јавност из разумљивих разлога не сме ништа да зна.

Да продаја „Пољопривредне корпорације Београд" (ПКБ)  наводном „саудијском инвеститору" улази у завршну фазу видело се и по томе што је само неколико дана после ове тајновите посете Ал Шидија Београду Министарство привреде одрадило и последњу формалност која је по закону потребна за приватизацију: основало је Комисију за праћење приватизације у коју улазе и представници запослених, али се она до тренутка када овај чланак настаје још ни један једини пут није састала. Очигледно је реч о чисто формалном потезу којим би се на цео поступак ставио смоквин лист законитости.

Иако је у Србији скоро непозната, „Ал Схидди Гроуп" је веома позната у нашем комшилуку – у Босни и Херцеговини, где послује већ неколико година. Чак шта више: од укупно 13 предузећа која се као чланице групе појављују на њеној званичној интернет презентацији, њих најмање седам искључиво делује на простору Федерације БиХ, мада се за два уопште не зна ни шта раде, ни где послују.

Значајан инвеститор, каквим је Група својевремено представљена у БиХ, сигурно не би овако крио своје активности, под условом да су оне легалне. „Ал Схидди" је, међутим, предузеће које је најмање заинтересовано за инвестирање легално прибављеног новца – његов примарни интерес је исламизација државе у коју долази, а што се видело управо из примера БиХ.

Ал Шиди је 2006. преко компликованог ланца фирми, од којих су поједине имале седиште на Кајманским острвима, купио до тада државну фирму „Магрос велетрговина" из Сарајева. Прави разлог за ову куповину било је атрактивно земљиште у самом центру Сарајева на коме је одмах најављена изградња пословно-трговинског објекта у чијем саставу ће бити и хотел.

Шет година касније, како се у изградњи није далеко одмакло, у посао се као суинвеститор укључује међународна „Интернатионал Инвестмент Банк" и то њено представништво у Бахреину, које је у том тренутку располагало капиталом од само 110 милиона долара (у сарајевски пројекат банка је одмах уложила 39.119.100 КМ, односно нешто мање од 20 милиона евра).

Тим поводом је Мохамед Хеди Миџај, извршни директор банке за инвестиције и пословни развој босанским медијима изјавио: "…Избор реномираног хотелског оператора који послује у складу са шеријатским принципима је у току". У међувремену је „Гранд хотел Бристол" изграђен у Сарајеву и познат је по томе што угошћује посетиоце из арапских и других исламских држава.

„Пословање по шеријатским правилима" не обухвата само забрану точења алкохола и конзумирања свињетине , већ муслимана разрешава обавезе да држи реч дату невернику. Ово је веома важно запамтити како би се лакше разумело пословање „Ал Схидди" пословне групе.

Поменутих скоро 20 милиона евра са рачуна јавности непознатог власника у бахреинској банци било је уплаћено кајманској фирми "…Истетхмарy Сарајево Цитy Центер-ИИ Лтд" и то преко фирме "Истетхмарy Сарајево Цитy Центер-И Лтд", такође са седиштем на Кајманским острвима, а за коју се једино зна да њоме управља поменута међународна банка из Бахреина за рачун клијента чије име не жели да ода. Сарајевски медији су својевремено изнели тврдњу како овај новац припада Бакиру Изетбеговићу , који се ни не труди да сакрије како је близак пријатељ и пословни сарадник Сулејмана Ал Шидија.

Изградња "Сарајево Цитy Центер"-а, у коме се налази и хотел „Бристол", као и насеља породичних вила „Пољине Хиллс" у Сарајеву и још неких пројеката одвијао се по моделу који је годинама касније прекопиран за „Београд на води": преко компликованог и замршеног ланца предузећа до чијих крајњих власника је немогуће доћи, као и преко анонимних рачуна у једва познатим банкама инвестира се новац који је претходно покрала политичка олигархија земље у коју се улаже.

Након што буде купио „Митросрем" и ПКБ, Ал Шиди ће у овим предузећима увести „пословање у складу са шеријатским принципима", као што је то урадио у „Гранд хотелу Бристол" у Сарајеву: добиће у оваквим пословима уобичајену провизију, а његове компаније ће од поменутих некадашњих гиганата српске пољопривреде узимати и новац за машине и алатке које ће им продавати.

Наиме, „Ал Схидди Гроуп" је позната по томе што производи тракторе, комбајне и остале машине потребне у пољопривреди, а које се више не праве у Србији.

Чланови Вучићевог клана, који ће „Митрос" и ПКБ купити новцем претходно опљачканим од грађана Србије, добиће, само у случају ПКБ-а, око 18.000 хектара изузетно плодног пољопривредног земљишта, 4.000 хектара грађевинског земљишта и 8.000 хектара под зградама, игралиштима, путевима и шумом. И све то у градској општини Палилула, надомак центра Београда.

 

     А 1. Алаха ми, то сам ја

„Ал Схидди Гроуп" је настала седамдесетих година прошлог века у време грађевинског бума у Саудијској Арабији. Временом се од локалног подизвођача развила у компанију шареноликих пословних интереса.

На званичном сајту ове пословне групе налази се 13 компанија које јој наводно припадају, али се ту не налази читав низ предузећа која се помињу у различитим пословима – на првом месту недостаје управо "Ал- Схидди Традинг Еаст" која је носилац већине послова групације у овом делу света.

„Схидди Цонтрацтинг", „Схидди Агрицултуре", „Схидди Интернатионал", СФПН, „Рабие Поултрy" и „Рабие Феед Милл" имају седиште у Ријаду, Саудијска Арабија и могу се сматрати компанијама које делују на међународном плану."

"Ал Схидди Гроуп” међутим, једва да је позната у свету, а и када се негде помиње то је скоро искључиво у области грађевинарства или производње и продаје пољопривредих машина.

Седам од поменутих 13 компанија поменуте пословне групе искључиво делује у БиХ, ако уопште негде и послује.

СЦЦ је скраћеница од „Сарајево Цитy Центер", предузећа које управља истоименим пословним центром у главном граду БиХ. У њему послује и „Хотел Бристол", још једно предузеће поменуте групације, а све је изграђено на плацу који је припадао приватизованом „Магросу", данас такође у саставу „Ал Схидди Гроуп". „Пољине Хиллс" је предузеће које управља пројектом изградње и продаје луксузних породичних кућа у Пољинама, Босна и Херцеговина.

„Схад Инвест" је још један члан групације, али једино што о њему може да се пронађе јесте податак да је у власништву Сулејмана Ал Шидија и да има 23,3 одсто у „Гранд Хотелу Бристол" у Сарајеву. Нигде не може да се пронађе чак ни адреса на којој је предузеће регистровано.

Исто тако је потпуно мистериозно и предузеће „СРЕ Инвестмент",  које, за разлику од многих других из групације, макар има своју интернет презентацију на којој се види да је седиште фирме у Сарајеву.

„Wестгате" је потпуна мистерија, посебно јер се не зна ни када ни како је постало члан групације „Ал Схидди". Ово предузеће је 2013. основао шеик Ариф Бин Фахад Алтваирки и било је активно у грађевинарству. Чиме се данас бави и где му је седиште, остаје непознаница.

Већински власник сарајевског предузећа "Ал Схидди Интернатионал", једног од власника „Магроса", јесте потпуно непозната саудијска компанија „Заwали", које нема на списку предузећа у саставу групације „Ал Схидди".

У пословима се неретко лично појављује и сам Сулејман Абдулах Ал Шиди, власник и директор „Ал Схидди Гроуп", али о њему нема никаквих релевантних података осим оних везаних за пословање у Босни и Херцеговини. Упућени тврде како је он обичан „позајмљивач имена", односно параван иза кога се крију прави власници капитала.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

BOSNA i HERCEGOVINA: ŠIROKI CILJEVI MIROLJUBIVOG SVETA I VEHABIJSKIH KOLONISTA PREKO DRINE…

 

Pod izgovorom izgradnje turističkih naselja u Bosni i Hercegovini arapski investitori kupuju zemlju na kojoj će nići kampovi za smeštaj i obuku islamskih ratnika. Placevi se kupuju za sada samo na teško pristupačnim brdskim terenima, kako bi budući kampovi mogli lakše da se brane, a i da budu sklonjeni od pogleda radoznalaca.

Hrana za nove vehabističke kolonizatore dolaziće sa imanja koje će zakupiti arapski investitori u Vojvodini, piše u svom istraživačkom tekstu novinar bečkog lista „Kuriir".

 

                    Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

 

Prošlog leta je neuobičajeno veliki broj turista iz arapskih zemalja posetio banje u Bosni i Hercegovini, posebno Ilidžu, poznato lečilište na obodu Sarajeva. I ranije je u BiH dolazilo dosta turista iz zemalja sa Arabijskog poluostrva, ali je njihov broj 2015. bukvalno eksplodirao.

Novinar bečkog dnevnog lista „Kurir", Vilhelm Tojrecbaher istražio je ovaj fenomen i svoja zapanjujuća otkrića objavio 3. januara 2016. u pomenutim novinama.

Arapi u Bosnu i Hercegovinu dolaze bez vize. Na mnogim lokalima u Sarajevu stoje natpisi na arapskom jeziku, a džamije su svuda po gradu. U početku su posetioci sa Bliskog Istoka zaista bili samo turisti, od prošlog leta sve više njih ostaje da boravi u Bosni i Hercegovini.

Zakon BiH ne dozvoljava stranim pravnim i fizičkim licima da postaju vlasnici zemlje, ali im ne brani da postanu vlasnici domaćeg preduzeća koje poseduje nepokretnosti.

Samo iz Kuvajta potiču vlasnici 232 nova preduzeća, među njima je i investitor koji na Igmanu gradi futurističko naselje „Novu Ilidžu" za 40.000 stanovnika. Maketa naselja podseća na „Beograd na vodi": veliki tržni centar, luksuzni apartmani, hoteli, parkovi, pa čak i promenada veoma slična onoj zamišljenoj da bude na Savi. Kuvajtski ambasador u Sarajevu ovde je sazidao svoju novu privatnu rezidenciju.

U malom mestu Trnovu , na granici sa Republikom Srpskom, investitori iz Ujedinjenih Arapskih Emirata kupuju okolna naselja da bi za 2,2 milijardi evra izgradili luksuzno naselje za takođe 40.000 stanovnika. U izgradnji će biti angažovana lokalna radna snaga, ali će 150 Srba izgubiti svoja ognjišta.

Tojrecbaher tvrdi kako su stanovnici odbili da Arapima prodaju svoju dedovinu, ali da im je ona oduzeta eksproprijacijom, na sličan način kao i zemljište potrebno za „Beograd na vodi".

Ove sličnosti nisu jedine veze između arapskih investicija u Bosni i Hercegovini i onih u Srbiji.

Stanovništvo BiH sa različitim osećanjima posmatra dolazak investitora iz Persijskog zaliva. Srbi i Hrvati su veoma podozrivi i uznemireni, ali nisu ni svi Bošnjaci oduševljeni, piše Tojrecbaher. Sa jedne strane su pojedinci srećni jer stižu sveže pare i kreće izgradnja zemlje, što nailazi na odobravanje posebno jer se ova država oseća izdatom od strane Evropske Unije koja ne pokazuje naročito interesovanje za ulaganja u ratom razorenu balkansku državu.

Sa druge strane, primetno je za svakog da Arapi najmanje ulažu u poljoprivredu i industriju, čak nije sigurno ni kakve turističke kapacitete oni, navodno, grade. Ono što jeste za svakog očigledno jeste da će vlasnici i korisnici novih, luksuznih građevina biti državljani istih onih zemalja iz kojih dolaze investitori. Šeici, zaključuje Tojrecbaher, zidaju naselja za vehabije koje će naseliti pred samim kapijama Evrope.

Narod ovog napaćenog regiona još nije zaboravio vehabije i pripadnike Al-kaide koji su za vreme građanskog rata 1992. do 1995. Bošnjake snabdevali oružjem i borili se u Armiji BiH protiv Srba i Hrvata. Ti „saborci" su najmanje vremena provodili na frontu, a daleko više u pozadini šireći svoju verziju islama i maltretirajući, a najčešće i ubijajući na zverski način ne samo pripadnike drugih veroispovesti, već i muslimane koji nisu pristajali da se vrate u srednji vek vehabijskog učenja.

Godinama posle završetka građanskog rata vlasti BiH i međunarodne mirovne snage vodile su akciju iseljavanja ovih misionara i mudžahedina, ali je najveći broj njih ostao. Sada im dolazi pojačanje.

Da namere arapskih investitora uopšte nisu naivne, dokaz je upravo njihov sinhronizovani prodor u Srbiju.

Za razliku od BiH Srbija je većinski pravoslavna zemlja, a u krajevima gde bi finansijeri iz Ujedinjenih Arapskih Emirata najviše da ulažu, u Vojvodini i Beogradu, skoro da uopšte ni nema muslimana. Posedi u Srbiji su, međutim, značajni za izdržavanje kolonista koji će biti naseljeni u Bosni i Hercegovini.

Obradive zemlje nema puno u BiH, posebno ne one visokog kvaliteta. Hrana koja se u toj državi bude proizvodila jedva će moći da zadovolji potrebe stanovništva uvećanog za vehabijske koloniste. Sa druge strane, zalivske zemlje nemaju skoro uopšte obradive zemlje, pa su primorane da hranu uvoze.

Zbog toga je zamišljena simbioza između arapskih projekata u BiH i onih u Srbiji: u Srbiji će biti osnivane farme, a nadzornici će dolaziti iz arapskih kolonija u Bosni i Hercegovini. Radna snaga mogu da budu i domaći stanovnici, a po potrebi će radnici biti dovođeni i sa strane, iz islamskih zemalja sa jeftinom radnom snagom.

Bogati šeici već godinama unazad kupuju obradivu zemlju širom sveta. Ujedinjeni Arapski Emirati su, po izveštaju glasila Evropske mreže za alternativno razmišljanje i dijalog „Transform" iz 2009. u Pakistanu posedovali skoro milion hektara, dok su u Ukrajini pregovarali o kupovini nekoliko miliona hektara obradive zemlje.

Rat u ovoj bivšoj sovjetskoj republici pokazao je da su ovako vredne investicije najsigurnije tamo gde postoji mogućnost kontrole režima i sprečavanje nepoželjnog razvoja događaja.

Među najvećim svetskim kupcima i zakupcima obradive zemlje, nalaze se Saudijska Arabija (najmanje dva miliona hektara) i Ujedinjeni Arapski Emirati (oko 1,5 miliona hektara). Precizni podaci nisu dostupni, jer mnoge afričke zemlje prećutkuju dolazak kupaca iz Zaliva.

Arapski investitori nisu, međutim, omiljeni ni među svojom braćom po veri. U skoro isključivo muslimanskom Pakistanu investitori iz Abu Dabija i Katara kupili su nekoliko stotina hiljada hektara zemlje. Kako nisu svi seljaci dobrovoljno prodali svoja imanja, a mnogima nije isplaćena pravična nadoknada, krajem prve decenije ovog veka došlo je do pravog seljačkog ustanka koji nije mogla da uguši ni, inače, do zuba naoružana pakistanska armija, piše „Transform".

Kolonizatori Bosne i Hercegovine hraniće se sa vojvođanskih njiva, njihove glavešine sedeće u luksuznim naseljima u Sarajevu ili u „Beogradu na vodi", a na tuđoj zemlji naseljene vehabije zauzvrat će intervenisati kada god paori iz Vojvodine zatraže svoja prava. Kolonizacija BiH i Srbije mali je korak za šeike, ali zloslutno krupan za hrišćamsku Evropu.

     A 1. Šeici u luksuznim vilama

Za sada Arapi ne pokazuju veliko interesovanje za investicije u Republici Srpskoj, ali to je samo prividno. Cilj šeika i emira upravo jeste da se cela Bosna i Hercegovina kupe da bi tu bila izgrađena najveća vehabistička baza u Evropi. Srbi pravoslavci i Hrvati katolici vremenom će milom ili silom svoja imanja prodavati kupcima iz zemalja Persijskog zaliva i odlaziti u beli svet.

Vilhelm Tojrecbaher ukazuje na zabrinutost stanovnika BiH zbog činjenice da Arapi nezaustavljivo grade džamije i škole u kojima se deca ideološki truju i pripremaju da postanu „sveti ratnici islama".

Ispred trgovinskog centra „Sarajevo" u prestonici Bosne i Hercegovine stoji mermerna kocka sa natpisom na arapskom koji skoro ni jedan prolaznik ne razume, ali koji ima značenje za vehabije. Zdanje od 49.000 kvadratnih metara i 80 lokala zidala je saudijska kompanija „Al-Shiddi".

Isto preduzeće se dočepalo i 180.000 kvadratnih metara najboljeg zemljišta na brdima oko Sarajeva. Tu, po ugledu na Beverli Hils, treba da nastane super luksuzno naselje Poljine Hils sa 214 vila za prebogate šeike. Završetak radova na prvom zdanju u ovom naselju svečano su obeležili ambasador Saudijske Arabije, visoki zvaničnici te kraljevine u pratnji domaćih funkcionera iz redova Bošnjaka, kao i brojni predstavnici investitora.

Na samo dva kilometra od Sarajeva je mesto Hadžići u kome su do rata živeli skoro isključivo Srbi. Danas ovo mesto pripada kantonu Sarajevo, a zemljište kupuje investitor iz Kuvajta koji tvrdi da će tu da nikne turističko naselje.

Kuvajtska kompanija „Ardh Al-Jazeera" gradi u naseljima Sokolović Kolonija i Dobrosavići 50 luksuznih vila. I u naseljima Lužani, Lokve, Crepljani i Osenik nastaće arapska odmarališta, odnosno kampovi za smeštaj i obuku vehabista, tvrdi bečki „Kurir".

©Geto Srbija

 

materijal: List protiv mafije

DA LI ĆE SRBIJA OSTATI BEZ PIJAĆE VODE ZBOG NEBRIGE DRŽAVE I GRADOVA, I REŠITI PROBLEM DAVANJEM KONCESIJE STRANCIMA I PRIVATIZOVANJEM???

 

Užice nije jedini grad u kome se godinama pila otrovna voda iz gradskog vodovoda. I najveći broj naselja u Vojvodini kao pijaću koristi podzemnu vodu sa visokim sadržajima arsena, natrijuma, amonijaka, organskih materija, minerala, bora…čije korišćenje donosi brojne zdravstvene probleme, a najčešći je – kancer. Tri decenije traju ispitivanja da bi se našlo rešenje za prečišćavanje vode i uklanjanje štetnih i opasnih materija iz nje, ali Vojvođani i dalje piju vodu opasnu po život.

 

          Arpad Nađ

 

Voda je osnov života, ali često i glavni izvor zaraznih bolesti. Po podacima Svetske zdravstvene organizacije svake godine u svetu pet miliona ljudi umre od dijareje i drugih bolesti izazvanih zagađenjem vode.

U sektor vode u celom svetu bi godišnje moralo da se investira 180 milijardi dolara, ali se trenutno ulaže tek 80 milijardi, odnosno manje od polovine potrebnih sredstava. Srbija zbog svoje ekonomske osiromašenosti, ali i tradicionalne nebrige vlasti za zdravlje stanovništva, leži čak daleko ispod ovog svetskog proseka.

Tako je po podacima Instituta Batut samo pet odsto centralnih vodovoda u Vojvodini potpuno ispravno. U centralnom delu Srbije, računajući i Beograd, taj broj iznosi 62 odsto. Prosek poboljšavaju veliki gradovi, na prvom mestu prestonica Beograd, gde se kvalitet vode redovno kontroliše i gde se najviše i ulaže u poboljšanje stanja. Manja mesta i ruralne sredine su prepuštene sebi i – sreći.

Srbija je bogata hidropotencijalom, ali siromašna kvalitetnom vodom za piće. Glavni razlog za ovo jeste potpuno odsustvo brige države za stanovništvo, ali i bezgranična strast za profitom privatnih proizvođača pitke vode. Jedino su vodovodi u Novom Sadu i u Beogradu relativno sigurni, a stanovnici ostalih krajeva se doslovno snalaze.

Žalosni ali istiniti zaključak je da Srbija leži na vodama, ali da se njeno stanovništvo ili truje ili je primorano da bude žedno. Da bi se ovo izmenilo potrebno je bar udvostručiti finansijska sredstva koja se danas ulažu u preradu pitke vode.

Skoro 70 odsto pijaće vode u centralnoj Srbiji potiče iz podzemnih izvora, dok su oni jedini snabdevač u Vojvodini. Velike, posebno one međunarodne reke nisu i ne mogu da budu značajan izvor pitke vode, jer su neretko i namerno zagađene. Fekalne, kanalazacione vode skoro svih naselja u rečnim tokovima izlivaju se u reke, a priroda sama po sebi još nije našla način da se izbori sa ovolikom količinom štetnih materija.

Više od 30 godina u AP Vojvodini se bezuspešno pokušava doći do rešenja za prečišćavanje podzemne vode sa obezbeđenjem standarda kvaliteta vode za piće.

Veoma dugo ukazujem da se radi o neprofesionalnim radovima. Za svako od pilot ispitivanja (realizovano ih je preko 20) unapred se znalo, ili se moralo znati, da ne može odgovoriti na postavljeni zadatak: obezbeđenje parametara za projektovanje uređaja za prečišćavanje vode za piće.

Ne postoje pouzdani podaci o frekvenciji pojave kancera u vezi sa korišćenjem vode sa visokim sadržajima arsena u Vojvodini. Sadržaj arsena u nekim podzemnim vodama je dvadeset puta veći od utvrđenog standarda (10 mikrograma/l) te je, prema normativima Svetske zdravstvene organizacije (SZO) rizik od pojave nekog od oblika kancera (mokraćne bešike, pluća, kože, bubrega, nosnog prolaza, jetre i prostate) sa 1:500 povećan na "jednog od 25" korisnika neprečišćene podzemne vode koja se isporučuje stanovništvu u Vojvodini.

Duže od tri decenije traju bezuspešni pokušaji da se nađe metoda za uklanjanja štetnih i opasnih materija iz podzemnih voda. Testirana su brojna, i najkompleksnija, rešenja: koagulacija sa separacijom floka, ozoniranje, apsorpcija na AU, reversna osmoza…

Unapred se znalo da se na taj način ne mogu obezbediti zahtevani efekti uklanjanja najštetnijih materija. Pri tome se sve vreme ignoriše zabrana primene ozona pri tretmanu vode sa povećanim sadržajem bromida, budući da se njihovom oksidacijom generiše bromat (jak kancerogen).

U Vojvodini kao poljoprivrednoj regiji, izražen je i problem zagađenosti vode od veštačkih đubriva i pesticida. Sve ono što odlazi u vazduh ili je bačeno na zemlju, delimično dospe i u vodu koju većina ljudi u ravničarskim krajevema (ali i drugde u ruralnim područjima) kasnije zahvataju iz bunara.

Prema jednom nedavnom istraživanju, urađenom pre manje od pet godina, čak polovina od ispitanih škola na teritoriji AP Vojvodine koristi neispravnu vodu. Mnoge od njih se nalaze u ruralnim sredinama sa sopstvenim vodovodom koji se snabdeva iz centralnih bunara odmah uz samo naselje, ali neke od njih, međutim, nemaju nikakav priključak na vodovod, već vodu zahvataju iz bunara u školskom dvorištu. Tako đacima daju visokorizičnu vodu jer je niko ne kontroliše.

Uvođenjem mesnih vodovoda, stari bunari su postali nepotrebni kao izvor vode za domaćinstva, pa se neko nekada dosetio da ih koristi kao kolektore za otpadne vode. Pri tome se zanemaruje činjenica da su svi bunari podzemnim tokovima međusobno povezani, pa ono što sipamo u sopstveni bunar mora u nekom procentu da se pojavi i u centralnom bunaru iz koga se ceo vodovod snabdeva vodom.

 

     Znaju li da čitaju

 

Suprotno brojnim literaturnim podacima i tridesetogodišnjem dokazivanju na pilot-modelima u Vojvodini, ipak se u novom dokumentu (Strategija vodosnabdevanja i zaštite voda u AP Vojvodini) usvojenom u Skupštini APV 2010, planira nastavak traženja rešenja ovog tipa na neodređen rok, što je sa ljudske i stručne strane – neprihvatljivo!

Iako je u Srbiji arsen (As) još 1998. ograničen na 10 mikrograma/l, do danas nije učinjeno ništa na planu obezbeđenja ovog standarda. I odnos nadležnih prema ovom zadatku je neprimeren. Sanitarna inspekcija, primera radi, izda zabranu korišćenja vode za piće u nekim gradovima (Zrenjanin, na primer) ali sa tim nije postignuto ništa. Sredstva informisanja obaveštavaju javnost da “arsen rastvoren u vodi nije toksičan“ (izjava profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu u dnevnom listu Politika!).

Kao plod višegodišnjih studijskih i istraživačkih radova prečišćavanja sirovih voda tipa podzemnih voda u Vojvodini, formiran je novi postupak unapređene koagulacije – P-2005/0606 – sa kojim se na tehno-ekonomski i ekološki optimalan način rešava ovaj kompleksni višedecenijski problem. U tom procesu uklanja se arsen i organska materija sa efikasnošću od preko 98 odsto, odnosno 85 odsto, čime se i za naročito opterećene podzemne vode u Vojvodini postiže najbolji standard kvaliteta vode za piće.

Metod P-2005/0606 je bez primene skupih, a neefikasnih procesa: ozoniranja (te nema štetnih i opasnih produkata ozoniranja), reversne osmoze (pa nema gubitka vode) i aktivnog uglja, pa su investicioni troškovi niži za više od tri puta.

Primenom ovog metoda u Novom Bečeju, gde se sada na prečišćava podzemna voda sa sadržajem arsena od 200 mikrograma/l, postiže se uklanjanje As ispod četiri mikrograma/l te je i rizik od pojave kancera smanjen za 100 puta!

Ipak Opštinske vlasti ne zanima da se uvere u efikasnost ove metode na pilot modelu!

Smanjenje rizika od pojave kancera kao i drugih zdravstvenih rizika i obezbeđenje zdrave vode za piće na resursu sa skoro apsolutnom zaštitom od antropogenih uticaja, sa malim investicijama i pogonskim troškovima, a uz istovremeno smanjenje emisije štetnih i opasnih supstanci u životnu sredinu, daje ovom zadatku prvorazredni značaj sa najvišim stepenom hitnosti.

Problem u snabdevanju većine stanovnika Vojvodine vodom za piće sa enormnim sadržajima pomenutih štetnih materija mora da zabrine, tim pre što za ovakvo stanje ne postoji nijedan objektivan razlog (ako se izuzmu lični interesi malog broja ljudi zaduženih za rešavanje ovog problema) i – jer se može efikasno rešiti.

 

     Ma, ne zanima ih…

 

Ali, evo nekih komparativnih podataka o svetu i Srbiji:

Ne može biti da samo u Srbiji ne važi od SZO ustanovljena zavisnost frekvencije kancera i sadržaja arsena u vodi za piće. Opet, nema države u svetu u kojoj se bez prečišćavanja građanima isporučuje voda za piće sa sadržajima arsena i preko 0,200 mg/l, (na nekim lokalitetima oko Zrenjanina čak i 0.351 mg/l).

Nema države u svetu u kojoj se više od 30 godina pokušava na pilot-modelima (uz enormna novčana ulaganja) “pronaći’ postupak uklanjanja As, Na, B, NH4 i organskih materija iz sirovih voda kao što se radi u Vojvodini!

Nema u svetu države u kojoj se uporno insistira na pronalasku rešenja prečišćavanja na način za koji svako u struci unapred zna da je neprimenjiv!

Nema države u svetu u kojoj se, posle trideset godina bezuspešnih pokušaja "nalaženja" rešenja, ozvaniči nastavak postojeće prakse "traganja" za rešenjem, na neograničeno vreme, kako je učinjeno u pomenutoj "Strategiji" Skupštine APV.

U sredstvima informisanja se tvrdi da je rešenje izuzetno skupo. Kako se može tvrditi da je skupo rešenje koje još nije ni "nađeno"!

Nije poznato da bilo gde kao u Vojvodini odbijaju da se upoznaju sa rešenjem, za koje je utvrđeno da u danu njegove primene može da se obezbedi standard kvaliteta vode za piće! Kako to izgleda naspram više od 30 godina pilot "istraživanja"!

Pomenuto tehnološko rešenje je izuzetno jeftino, odnosno tehno-ekonomski i ekološki optimalno. To znaju i autori "Strategije", jer duže od pet godina postoji dokumentovano i u stručnim glasilima publikovano rešenje P-2005/0606, autor je dr Mileta Perišić, diplomirani inženjer tehnologije iz Beograda. Problem je tehnički rešiv u kratkom roku i sa malim investicijama (i preko pet puta manjim od brojnih prognoza koje se pojavljuju u stručnim i dnevnim glasilima).

Efikasno rešavanje uklanjanja arsena iz sirovih voda navedenim postupkom dobijeno na jar-testu obezbeđuje se i na pilot modelu, što je dokazano u pilot ispitivanjima uklanjanja arsena iz sirovih voda izvorišta na Rudniku. Sadržaji arsena u sirovoj vodi, u periodu izvođenja eksperimenta, su se bili u opsegu 0.075 – 0.095 mg/l.

Efikasno uklanjanje na vrednosti ispod 0.004 mg/l postignuto je u prvim satima po puštanju u rad pilot modela i isto obezbeđeno tokom petodnevnog perioda testiranja. Pored kontrola sadržaja arsena na licu mesta vršena je i kontrola sadržaja u sirovoj i prečišćenoj vodi od strane tri ovlašćene laboratorije.

Oficijelna kontrola efikasnosti prečišćavanja vršena je u tri laboratorije: Istražno-razvojnom centru Spektar i Zavodu za javno zdravlje, obema iz Čačka, i Institut za javno zdravlje Srbije Batut iz Beograda. Podaci o rezultatima kontrole efekata prečišćavanja su pokazali da je prečišćena voda potpuno zdrava za piće.

Ovim testiranjem rešenja P-2005/0606 dokazano je da se efekti prečišćavanja koagulacijom, dobijeni u na laboratorijskom modelu postižu i na pilot modelu, odnosno instalaciji. Drugi, još značajniji podatak je vezan za period testiranja, dokazivanja efikasnosti ove metode. Zahtevani efekti prečišćavanja dobijeni su u prvim satima rada uređaja.

Šta to znači u poređenju sa praksom traženja rešenja u AP Vojvodini? Koliki su uzaludni troškovi učinjeni u ‘traženju’ rešenja na pilot modelima tokom više od trideset godina? Šta znači izloženost riziku od pojave kancera stanovništva koje konzumira podzemnu vodu sve vreme bez prečišćavanja?

 

    A. 1

Šta je sa profesijom?

Ranije su vršene revizije projekata. Jedan primer ocene programa namenjenog definisanju parametara za projektovanje postrojenja za prečišćavanje vode za piće Kikinde iz 1998. godine po mnogo čemu odslikava stanje u ovoj oblasti. Komisija za reviziju programa ocenila je da se sa realizacijom predloženih ispitivanja ne mogu dobiti parametri za projektovanje uređaja ze prečišćavanje vode za piće, te je ova aktivnost obustavljena. Kasnije su ovi radovi ipak realizovani.

Prema podacima iz monografije "Prirodne organske materije u vodi" (prvi autor dr Božo Dalmacija), između ostalog stoji da je Komisija u sastavu: dr Mileta Perišić, dr Luka Knežić, mr Milka Vidović i mr Miša Golicin "napisala jedan neobjektivan i zlonameran izveštaj".

Rezultati ispitivanja na pilot-modelu nisu omogućili izradu validnog projekta, čime je potvrđena korektna ocena Komisije za reviziju.

Obimnija istraživanja isti autor je nešto kasnije realizovao u Zrenjaninu.

Budući da je isti autor i autor navedene "Strategije", u kojoj se planira dalji nastavak radova na traženju rešenja za prečišćavanje podzemnih voda u APV jasno je da je osnova celog problema u neprofesioanalnom pristupu rešavanja ovog, naizgled, složenog problema.

 

    A. 2

Voda za pokoj duše

U Srbiji se flaširana voda troši dvostruko manje nego u evropskim zemljama poput Nemačke, gde svaki stanovnik godišnje popije u proseku oko 157 litara, ili Italije u kojoj svaki stanovnik potroši 196 litara.

Kritični sastojci u vodi su: arsen (ova otrovna materija može da izazove rak i ošteti genetski materijal u ćelijama!), uran (već u neznatnim količinama može da ošteti jetru i bubrege), bor (može da utiče na razvoj i reproduktivnost), mangan (važan je za stvaranje kostiju i zgrušavanje krvi, ali prekomerne količine mogu da izazovu neurološke smetnje), fluorid (u tragovima je od životnog značaja za čovekov organizam, ali povećana doza može da uzrokuje prebojenost zubne gleđi i gubitak elastičnosti kostiju).

 

    A. 3

Veština masovnih prevara

Mada je i taj podatak prikrivan, u Srbiji je oko devedeset odsto istraženih resursa pijaće vode već izdato pod neku vrstu koncesije, ili je potpuno privatizovano! Vode koje su date pod koncesiju ili privatizovane uglavnom kontrolišu samo tri svetske kompanije (u pitanju su jedna Nemačka, jedna francuska i jedna holandska kompanija, i glavni su monopolisti u svetu). Sva tri ova eksploatatora pijaćih voda Srbije imaju različite strategije i različit pristup interesantnim svetskim tržištima, ali ih odlikuje jedinstven pristup visokoj eksploataciji izvorišta, evidentna korupcija i veština baratanja masovnim prevarama.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije