Архива

Posts Tagged ‘seik’

НАЈУЗОРНИЈИ ЂАК ЕУ НА ПУТУ БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ УЗ ОБАВЕЗНО РЕЖИМСКО УТИШАВАЊЕ ГЛАСА СРПСКОГ НАРОДА!??

16. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Није тако давно било кад је актуелни српски диктатор изјавио: "…Знам како ћу да скончам, јер добро знам свој народ. Знам себе, свој народ и највише га волим на свету. Зато и знам како ћу да скончам…Зато ми се толико жури, јер знам да ми се приближило…"

Многи се данас питају, каква је била та љубав према грађанима Србије које је он лично за само пет година владавине довео у положај гори од онога који је био за време немачке окупације. Коначно, многи би радо да сазнају, да ли му се "приближило" и какав ће бити епилог ове ужасне социјалне, политичке и државне драме у којој он као таоце држи седам милиона људи.

Извесно је да су последице његовог дивљања већ данас страшне и сваки дан који он проведе на власти, укопаваће Србију све дубље. Али, као што је познато, све има свој крај.

 

                       Никола Влаховић

SRBIJA NA PUTU BEZ ALTERNATIVE

 

Чувени шлагер Хитлерових нациста из Другог светског рата, "Лили Марлен", који су Немци, иначе, први пут 1941. године емитовали са таласа тада окупираног Радио Београда, поново се, као времепловом, ових децембарских дана зачула, у једном београдском ресторану, у Скадарлији.

Група припитих немачких туриста, хтела је да чује незваничну нацистичку химну, па су музичари почели да је изводе, но нису стигли до краја. Из кухиње је након неколико тактова, излетео кувар Марко Орељ и наредио оркестру да одмах прекину са нацистичком песмом.

Према сведочењу присутних гостију, настала је непријатна сцена, Немци су се побунили, али Марко није одступио него је позвао менаџера ресторана да интервенише. Уместо да га подржи, менаџер му је дао моментални отказ!

То је слика Вучићевог режима који је довео сваки сегмент друштва до понижавајућег положаја, онако како су то радили немачки колаборационисти за време Другог светског рата, па чак и горе.

Није ли ова симболична и симптоматична прича слика данашње Србије, у којој Александар Вучић свакодневно прети, и јавно, пред страним дипломатама, ружи и тужи сопствени народ, само зато јер је тај народ непокорен, и не воли да игра по нотама и тактовима болесних диктатора попут њега и оних империја пред којима он данас пузи, тражећи милост и још неку годиницу живота на власти?

Зашто се ово дешава у данашњој Србији, зашто је свако ко покаже имало поноса и ко проговори језиком истине, одмах виђен као опасност за Вођу и његове скутоноше? Није тешко закључити-режими попут шизоидне Вучићеве диктатуре, не могу да поднесу глас народа и слободу туђег мишљења.

Спреман је овај тиранин, не само да пева "Лили Марлен", него и свих осам милиона грађана Србије да стрпа, као бело робље, на принудни рад у страним зеленашким компанијама, које ничу од Мораве до Дунава, а од којих нема користи ни народ ни држава. Само Вучић и његова група хохштаплера и подводача.

У првој недељи децембра одлазеће 2016. године, сви његови медији објавили су вест како је у преговорима о чланству Србије у Европској унији изгледно да ће бити отворена три нова поглавља која се тичу јавних набавки, науке и културе и образовања. Вођа је то најавио као "велики допринос Велике Немачке", јер је Бундестаг у Берлину донео одлуку да подржи отварање ова три поглавља.

И док је Вучић балавио преко својих телевизија о овом догађају, председник Европске комисије, Жан Клод Јункер је јасно ставио до знања свакоме у Србији, да до 2020. године нема ни говора о некаквом придруживању Европској унији, те да је економско стање у Италији, Грчкој, Шпанији али и неким другим ЕУ државама, такво да је и опстанак уније неизвестан. Упркос томе, Вучић срља даље.

Само једно од три поменута поглавља (јавне набавке), ако и када буде заживело, биће директно уперено против његове криминалне владавине, преко нелегалних послова и корпорација препуних прљавог новца.

Али, Вучић срља даље, ослоњен на импресивну количину свакодневних лажи коју емитују његови електронски медији и штампају његови билтени. Ужасни наслови који сваког дана ремете јавни ред и мир у Србији, производ су његове болесне потребе да на тако немушти начин ‘разговара’ са великим силама и онима који истински одлучују о судбини Европе и света. Кад се осети угроженим, његови билтени позивају и прозивају редом дипломате, државнике, европске комесаре

Таква параноја и најшири спектар његових лудила савршено добро су познати, како међу европским политичарима тако и у медијима.

Бечки лист Дие Пресе пре извесног времена му је упутио поруку са својих страница која у дословном преводу гласи: "…Господине премијеру, не живимо у 1914. години! Нико не поставља Србији ултиматум. Нико не жели никакво зло Вашој земљи, ни ‘српском народу’ који тако често цитирате (ни мањинама, уколико сте њих заборавили), нема међународне завере, напротив. Темељи за приступ Ваше земље ЕУ су постављени. Не отежавајте непотребно Србији. Да је све била само фасада, не желимо да верујемо".

Био је то одговор на његово урлање са једне недавне конференције за новинаре, где је претио, прозивао, заклињао се, плакао, смејао се, хватао ваздух, лупао песницом по говорници, окретао леђа присутнима, а све зарад јасне поруке која је стигла из Брисела: "Србија може да пролази поглавља, али је пут далек". Само што нису рекли "и неизвестан".

На изненађење присутних, Вучић се 8. децембра ове године појавио и у Цириху, на међународном симпозијуму под називом "Wорлд миндс" (учешће је платио парама из буџета Србије), где је направио својеврстан скандал када је увелико прекорачио термин за излагање, о чему је швајцарска штампа известила, а посебно "Ноје Цирихе цајтунг" који се осврнуо на невоље организаторима са Вучићевом "ширином тема".

Наиме, мали балкански диктатор је дао себи слободу да прича о свему и свачему, па је редом кренуо да паметује: о економским "успесима" Србије, о ситуацији у региону, мигрантској кризи, изборима у САД, референдуму у Италији, променама у Бугарској, економској сарадњи са Кином и Уједињеним Арапским Емиратима, европском путу и предстојећим изборима у Србији, па чак и такозваном дуалном образовању, где се похвалио како Србија има најјефтинију и најшколованију радну снагу, а успут нагласио да је најсиромашнија држава у Европи, "идеална за инвеститоре".

Кад је у неприлику довео организаторе, на сцену је ступио бивши немачки канцелар Герхард Шредер, који га је склонио из радне атмосфере у део одређен за угоститељску понуду, где је могао слободно да шири тематику на све могуће и немогуће теме.

Председник Швајцарске конфедерације, Јохан Шнајдер, некако је ипак избегао да буде Вучићева жртва, јер би га у супротном овај лудак одмах прогласио "својим пријатељем".

Колико је Србија заиста окупирана и понижена, обесправљена и изолована, деградирана и сврстана међу ординарне колоније, говори и реченица Дејвида Мекалистера, известиоца Европског парламента за Србију, коме су у петак 9. децембра ове године, новинари немачког Радија Дојче Wеле, упутили низ непријатних питања (на која је одговорио са неколико општих и бесмислених реченица).

Наиме, ова угледна медијска кућа тражила је да одговори на питање зашто он сматра да су "политичка мерила за Балкан другачија", од чега зависи даљи напредак Србије ка ЕУ и које то поруке Унија шаље Београду када је реч о људским правима и слободи медија, зашто он сматра да је Вучић "најузорнији ђак" на Западном Балкану, шта је с поштовањем грађанских права или слободом медија у Србији?

Зар је решавање позивног броја за Косово и Метохију важније од идеала на којима је утемељена ЕУ или Унија игнорише те проблеме у Србији јер јој је важније да има добар партнерски однос с владом у Београду, и посебно: какав сигнал ЕУ шаље јавности у Србији када рецимо видимо комесара Јоханеса Хана како ћутке стоји поред Александра Вучића, док премијер оштрим речима прозива медије и новинаре? Да ли је то нека врста издаје сопствених, европских вредности?

Јасна је порука коју Мекалистер шаље Србији глорификацијом Александра Вучића и његових криминалних дела. "Политичка мерила" која он помиње нису ништа друго него чисти фашизам, јасна сегрегација "нижих" и "виших" (Мекалистер без имало срама помиње "разлику" у политичкој култури северне и централне Европе у односу на овај део Балкана). У том смислу је и подршка једном диктатору, који не преза ни од чега, па чак ни од свакодневног медијско-полицијско-мафијашког терора.

Уосталом, његов диктаторски однос најбоље се видео недавно кад је, уместо у парламенту или на седници Владе, најавио Предлог Буџета за 2017. годину на конференцији за штампу (који у овом броју детаљно анализира наш познати економиста Миодраг К. Скулић). Испоставило се да је неколико сати пре његове конференције за новинаре, сајт његовог билтена "Информер" знао све о томе, пре народних посланика и председника посланичких група!

Свет Вучића никада није гледао као реформатора него као онога ко ће да одради прљаве послове. Недавно је амерички "Хафингтон пост" објавио текст о његовом насиљу у коме између осталог пише: "…Александар Вучић подсећа на Милошевићев деспотизам…Цензура је била увод у његову крваву еру."

И Дојче прес агенција (ДПА) говори слично: "….Може ли се бившем националистичком и радикалном вођи рећи да се преобразио у демократског и проевропског политичара? Последњих седмица је у земљи и иностранству осуђивано притискање критичких медија од стране Владе, што Вучић одбацује…"

Сам предлог буџета је у Скупштину стигао у петак као скандалозан купус, мало у ПДФ-у, мало у Ексцелу, а мало у Wорду. Министарство финансија тиме је показало тоталну неспособност да у савременом, отвореном формату предложе буџет или још горе дрскост према Народној Скупштини и покушај да онемогући ефикасну, упоредну и смислену анализу буџета.

Предлог буџета нема никакву упоредну анализу са претходним годинама, нема никакве детаље о милијардама које се троше на разне партијске и буразерске пројекте, никакве детаље о огромним субвенцијама, никакве детаље о милијардама у државним гаранцијама неспособним партијским кадровима у јавним предузећима, никакве детаље о донацијама партијским невладиним организацијама…

Ни то изгледа не смета разним известиоцима Европске уније, ситим и задриглим бриселским комесарима и водећим људима водећих земаља ове заједнице која, очито, мучи своју муку како да опстане и да ли да опстане са теретом земаља које имају на хиљаде милијарди дуга…

У таквим околностима, Вучић логично рачуна на своју малу мафију, предвођену градоначелником Београда Синишом Малим, кумом Николом Петровићем, својим братом Андрејом, Александром Вулином, Небојшом Стефановићем

Рачуна да ће остати на ногама и након избора на пролеће идуће године које хоће да инсценира, како би још увек постојећу партијску војску натерао да истог дана гласају и за СНС председничког кандидата и за себе и своје привилегије. Да једним ударцем убије две муве.

Није више питање да ли ће му то поћи за руком (јер се неко други пита), него да ли ће постојећа политичка олигархија у Бриселу и нова власт у Вашингтону то да му дозволе. Јасно је да су се на међународној сцени играчи променили и да је Трампова победа у САД, све окренула у другом смеру.

Дојучерашњи кандидат за државног секретара САД, Руди Ђулијани, не претендује више на то место, а томе је пресудио прљави новац који је као лобиста добио од Вучића још 2012. године.

Србија јесте под окупацијом, њени грађани, хтели-не хтели, натерани су да, симболично речено, певају нацистичку "Лили Марлен", да раде само за хлеб и воду и клањају се свакоме ко дође да им дере кожу са леђа.

Али, истовремено, назире се и Вучићев крај. Подршка коју очекује од европских парламентараца, у случају парламентарних избора на пролеће, неизвесна је као и сама Европска унија. Чак и ако заведе додатну диктатуру и још једном покраде изборну вољу Србије, чега га судар са социјалном бедом која је нарасла до граница неподношљивог. Природно је да су његов режим угуши у блату на Сави, тамо поред арапске куле-чардака, која већ помало тоне док подземне воде неумитно роваре испод његовог лоповског пројекта.

Коначно, дошао је тренутак да се суочи и са својом пронатовском, и јасно израженом антируском политиком. Наиме, Вучић је направио више кардиналних грешака са Русијом.

Руска спољнополитичка машинерија, снажно је помогла Србији да спречи улазак Косова у УНЕСКО, спречила је и усвајање штетне резолуције о Сребреници у Уједињеним нацијама, спречила је бројна насиља над српским делегацијама у Уједињеним нацијама, а Вучић им је одговорио тако што је на сваки начин избегавао да се кредитно задужује у Москви (мада су ти кредити били неупоредиво повољни по Србију него они са ЕБРД, ММФ и Светском банком).

Нећу да испуњавам налоге страних амбасада у Србији, вриштао је Вучић са говорнице у Влади Србије недавно и поручио страним дипломатама у нашој земљи да почну "да се одвикавају од мешања у унутрашње ствари Србије". Овде ће народ одлучивати о својој будућности, а ја нећу да испуњавам налоге страних амбасада, храбрио је он себе самог па наставио: "…Хоћу да разговарам с њима, да их чујем, саслушам, али нећу да испуњавам њихове налоге".

И саслушао их је! Одмах му је Кајл Скот, амерички протектор у Србији, дао у руке коверту у којој је стајао списак хитних захтева САД, међу којима и неколико нерешних случајева (дегутантна прича о "случају Битићи", паљење америчке амбасаде у Београду, случај Савамала…).

У држави коју је понизио, у којој се школа са именом "Свети Сава" преименује у школу са именом "Мохамеда Бин Заједа", у држави где се са државним институцијама може општити искључиво путем разних Кол-центара, где батина из мрака вреба и где неприкосновени владар лаже брже него што мисли могу да теку, барем за једну генерацију више нема наде.

Превара је била и остала главни инструмент његове владавине. Није прошао ниједан дан од како је на власти, а да некога није преварио, довео у заблуду или му подметнуо лаж или фалсификат. Масовне преваре које свакодневно спроводи преко медија, већ су му се вратиле као бумеранг и чека га „дан беса" ојађених грађана. Али, пре него што се попео на владарски трон, преварио је и све оне који су му дали новац да би победио на изборима. Многи од њих једва чекају да ускоро падне са власти па да му наплате своја потраживања.

Ангела Меркел је довела милионе Арапа у Европу, да јој буду слуге. Али, нема више тих концентрационих логора у које може да их стави, да служе њеној фашистичкој политици.

Доналд Трамп се јавно одриче те политике поробљавања малих држава, најављује повратак својих економских убица и војске кући, и враћању ка хришћанским вредностима и изгубљеном америчком сну. У том пројекту нема Ангеле Меркел и њеног Мајн Кампфа. Пре ње ће сигурно бити збрисано њено већ одбачено чедо Александар Вучић и његова злочиначка банда, који, као квислинзи, спроводе њену политику поробљеног Балкана.

 

     А 1. Романсирана планска привреда за веверице

(Посвећена Вучићевој економској стратегији)

У давна, прадавна времена једна породица је производила и продавала ципеле.

То је била велика породица од 60 људи.

Њих 50 је правило ципеле, а 10 продавало.

Имали су добру маржу. 40% просечно.

Једног дана дошли су им странци и понудили ципеле 20% јефтиније, да продају као додатни асортиман. Маржа на тим ципелама би била 50%, а оне би и даље била јефтинија од домаће производње.

Квалитет није био исти, али у сиромашном селу као што је било наше цена је била важна.

Шта се онда догодило?

Уместо 50.000 комада домаће производње, сада се производило 20.000 комада, а 30.000 комада се увозило. Цена коштања домаћих ципела је порасла и због мањих набавки сировина, као и због непопуњених капацитета погона. Будући да су у фабрици сви били породица, нико није хтео никога да отпусти.

Странци су још мало спустили цену и зарада на увозним ципелама се повећавала, а на домаћим смањивала.

У трећој години продавало се 45.000 страних и 5.000 домаћих ципела.

Породица је била принуђена да затвори погон због губитака. Пристали су да странцу продају фирму за 1 евро.

Село тј. локална самоуправа, да би помогло породици, пристало је да на себе преузме дугове.

Идуће године, странци су подигли цену ципела које се више нису правиле од коже, него од скаја. Праве кожне ципеле било је немогуће купити.

Произвођач млека који је продавао кожу за ципеле био је принуђен да подигне цену млека да надомести мањак зараде на кожи.

Странци су почели да увозе млеко јефтиније од домаћег.

Произвођач млека је продао краве и постао увозник млека.

То млеко је било јефтиније од других и сви остали произвођачи су продали своје краве, јер им се није исплатило да производе млеко.

Идуће године млеко је поскупело.

Траве је било довољно јер није било довољно крава. Није се више ђубрила.

Произвођач НПК ђубрива морао је отпусти вишак радника, али због предимензионисаних капацитета самих погона, при овом обиму цена коштања производа је била превелика. Странци су почели да увозе јефтиније ђубриво.

Обим производње је још пао, фабрика је ређала губитке и морала је да се затвори.

Странци су понудили да је купе за 1 евро.

Локална самоуправа је помогла и преузела постојеће дугове.

Странци су фабрику затворили и отпустили раднике.

Задржали су монопол на увоз ђубрива, али то је у том тренутку било јако повољно за нас јер фабрика није правила губитке, а и ђубриво је било јефтиније.

Идуће године ђубриво је поскупело, ал нисмо могли да бирамо.

Нестало је ципела, млека, крава и ђубрива.

Нисмо знали шта да радимо, па смо платили стране саветнике, који су израчунали да је ситуација лошија него раније и да сада уз фабрике морамо да дамо и субвенције.

Нисмо имали пара да дамо субвенције.

Странци су нам позајмили паре да им платимо да нам узму фабрике. Са каматом.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

UDISANJE VAZDUHA JE JEDINO BESPLATNO: KOLIKO MOGU DA BUDU POSLEDICE VUČIĆEVIH TAJNIH UGOVORA SA ŠEICIMA, A SVE U IME DRŽAVE!??

6. фебруара 2016. 1 коментар

 

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić se prema svom prijatelju, prestolonasledniku Abu Dabija, obavezao da će najkvalitetniju zemlju u bescenje dati preduzećima iz ove zemlje na slobodno upravljanje.

Zbog otpora ovdašnje javnosti, ali daleko više zbog ozbiljne zabrinutosti Evropske Unije da će se time pomagati islamistički pokreti u Evropi, ovaj dogovor još nije realizovan. Zbog toga UAE preti da će odustati od dalje finansijske pomoći Srbiji.

Pala je u vodu i Vučićeva priča da će mu Arapi dati milijardu dolara za budžet. Naprednjačka vlast je tako građane stavila pred izbor da poklone svoju zemlju strancima ili odmah ili posle bankrota.

 

                        Milan Malenović

 UZIVANJE PO SRBIJI ZA MALE PARE6

 

Za razliku od srpskih birača, zalivski šeici odlično pamte šta im je obećao Aleksandar Vučić i ne praštaju mu njegove laži. Upravo je to razlog zbog koga je došlo do blagog, ali vidljivog zahlađenja odnosa između vlastodršca iz Srbije i prestolonaslednika Ujedinjenih Arapskih Emirata. Uz to dolazi i činjenica da zbog drastičnog pada cena nafte prinčevi iz pustinje raspolažu sa manje novca nego ranije i postaju oprezniji u svojim investicijama.

Najvažnija strateška investicija šeika je zakup plodnih oranica u Vojvodini. Zbog pritiska ovdašnje javnosti taj posao ne može da se obavi ni onako brzo niti jeftino kao što je Vučić obećao svojim arapskim prijateljima.

Zatim je došlo odlaganje privatizacije „Telekoma" u kojoj su Emirati takođe imali finansijski interes. Kap koja je prelila čašu jeste, međutim, najavljena privatizacija Aerodroma „Nikola Tesla"  o kojoj se ozbiljno razmišlja još od neuspeha privatizacije državnog teleoperatera.

Budžet Srbije za 2016. bio je tako projektovan da će u toku ove godine doći do najmanje jedne velike privatizacije kako bi se ublažio projektovani deficit. Pošto ništa drugo krupno nije zanimljivo za strane investitore Vučićeva vlada je morala na prodaju da ponudi Aerodrom u Beogradu koji odlično posluje uprkos tome što je najveći korisnik njegovih usluga, „Er Srbija", oslobođen plaćanja.

Takvo poslovanje je predviđeno ugovorom kojim je Srbija 49 odsto vlasništva nad domaćom avio-kompanijom poklonila „Etihadu"  iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Da bi se ugovor i dalje poštovao i posle privatizacije, država bi morala novom vlasniku da plaća troškove koje napravi „Er Srbija", a to teško da je moguće zbog ograničenja koja nameće Međunarodni monetarni fond. Za prošlu godinu „Er Srbija" je trebala da plati 22 miliona evra aerodromskih usluga, ali mu je to odlukom Vlade oprošteno.

Izlaz bi bio da arapski investitor preuzmu Aerodrom „Nikola Tesla" i da nastavi sa otpisom dugova „Er Srbije", ali zalivski petro-milijarderi ne vide ekonomsku logiku za sebe u takvom poslu. Posebno ne ako kupoprodajna cena ostane na nivou od pola milijarde evra, što je najmanje četiri puta više od trenutne realne vrednosti Aerodroma. Osim toga, zašto bi kupovali ono što im je srpska Vlada ionako već besplatno dala na korišćenje?

Vučićeva ideja je bila da krajem prošle godine ponovi romantičnu noć sa šeikom Muhamedom bin Zajedom al Nahjanom, kao onda kada su se upoznali u hotelu „pozlaćenih zidova", kako je to premijer Srbije slikovito opisao, i da tom prilikom dogovori neko rešenje. Zbog toga je odlučio da Novu Godinu dočeka u luksuznom apartmanu hotela u Dubaiju, gde bi mu se tokom boravka pridružio i prestolonaslednik UAE.

U poslednjem trenutku, međutim, iz Abu Dabija je stigla vest kako prestolonaslednik zbog drugih obaveza nije u mogućnosti da dođe na sastanak. Na uljudnom diplomatskom jeziku to je značilo da on i Vučić nemaju o čemu da razgovaraju i da predsednik srpske Vlade mora prvo da ispuni ono što je ranije obećao, a to je, na prvom mestu, da u bescenje preda vojvođanske oranice.

Po saznanjima upućenih i iznetih u okviru jednog istraživanja koje je organizovala fondacija National Endowment for Democracy (NED),  Vlada Srbije je planirala da najmanje 100.000 hektara najkvalitetnijeg zemljišta u Vojvodini preda u bescenje strancima, od čega će najmanje 60.000 hektara biti dato po sporazumu Aleksandra Vučića i šeika Muhameda bin Zajeda. Poređenja radi, Poljoprivredni koncern Beograd (PKB) raspolaže sa 21.000 hektara.

Predsednik Vlade Srbije je svom arapskom partneru obećao da cena zakupa hektara neće iznositi više od 50 odsto cene koja se sada naplaćuje srpskim poljoprivrednicima i da će trajanje ugovora biti najmanje 30 godina. Arapska kompanija će zemljištem slobodno raspolagati, odnosno neće biti uslovljena šta na njemu da radi i kako da raspolaže dobijenim proizvodima.

Prema proceni stručnjaka, arapski „investitor" bi bez ikakvih dodatnih ulaganja već od početka eksploatacije, svake godine zarađivao između 250 i 1.000 evra po hektaru, u zavisnosti koju bi kulturu zasadio. Na ovaj način bi šeici godišnje mogli da zarade i do 60 miliona evra, odnosno 1,8 milijardi evra tokom trajanja ugovora!

Posebnu poslasticu čini, međutim, dozvola za slobodno upravljanje hidro potencijalima na zakupljenom zemljištu, navodno za potrebe navodnjavanja. Umesto toga, Arapi su planirali da vodu prerađuju i izvoze na Arabijsko poluostrvo gde ona vredi više od benzina.

Na ovaj način bi oni ostvarili dodatni prihod od oko 50 miliona evra godišnje, što zajedno sa zaradom od poljoprivrednih kultura i uzgoja stoke iznosi više od 100 miliona evra svake godine. Zauzvrat bi u srpski budžet godišnje uplaćivali manje od 15 miliona evra na ime zakupa.

Zbog žestokog otpora ovdašnje javnosti, ali i zbog sumnji iznetih u zapadnoevropskim medijima da će se na ovaj način finansirati islamističke organizacije na Balkanu, srpska Vlada je zastala sa ostvarivanjem ovog dogovora, mada se od njega nije definitivno odustalo. Do ispunjenja dogovorenog, međutim, Srbija ne može da računa na dalja ulaganja iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Od UAE srpska vlast je na prvom mestu očekivala povoljan kredit u visini do dve milijarde evra, takođe za popunjavanje ovogodišnjeg budžetskog deficita. Ugovor je trebalo da bude potpisan ovog proleća, ali je sada to postalo veoma neizvesno.

Ministar finansija Dušan Vujović je prilikom rasprave o budžetu za 2016. na sednici Vlade rekao kako su faktički iscrpljene mogućnosti uvođenja novih poreza i parafiskalnih nameta. Ni narod, a ni privreda nemaju više para kojima bi pokrivali deficite u budžetu. Potrebno je novo zaduživanje, apelovao je Vujović i sam svestan da je u ovom trenutku veoma teško doći do iole povoljnih kredita. Zbog situacije na međunarodnom tržištu kapitala lako može da nam se desi da ponovo uzimamo kredite sa godišnjom kamatom od sedam i više odsto.

U Srbiji se sve naplaćuje. Još je jedino udisanje vazduha besplatno, ali je pitanje koliko još dugo.

Prvi čovek Mreže sa poslovnu podršku Dragoljub Rajić nedavno je upozorio kako su građani opterećeni sa više od 300 različitih poreza, nameta i parafiskalnih opterećenja. „…Prosečna bruto zarada građana je 500 evra, kada od toga država uzme na ime poreza, doprinosa, ali i kroz PDV na robu u prodavnicama, na komunalije, akcize i slično, građanima ostane mesečno 180 evra, i to onima koji zarađuju legalno", tvrdi Rajić.

Prava istina je, međutim, da je prosečna plata u novembru prošle godine u Srbiji iznosila 361,25 evra i bila je najniža u regionu.

Da bi se nezaposleni prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje potrebno je da za takse izdvoji oko 1.500 dinara. Naplaćuje se i taksa za izdavanje uverenja o stečenoj školskoj spremi, bez koje prijava nije moguća.

Podnosioci zahteva za socijalnu pomoć od nedavno moraju da plaćaju i potvrdu o prebivalištu i državljanstvu, koje su ranije za njih bile besplatne. Bez ovih potvrda oni ne mogu da ostvare svoje pravo na mizernu mesečnu pomoć od 7.000 dinara na koju imaju pravo samo devet meseci godišnje.

Tu, jednostavno, nema više para za popunjavanje republičkog budžeta. Jedini izlaz je priliv novca iz inostranstva.

Preostaju nam, zato, još samo arapski partneri predsednika Vlade, koji bi nam dali pare, ali da mi njima poklonimo celu zemlju sa svim njenim resursima. A i to je neizvesno dokle god Aleksandar Vučić i šeik bin Zajed ne prevaziđu međusobne privatne nesuglasice.

 

    A 1. Na Srbiju niko više ne računa

Svetski priznat sajt za praćenje ekonomskih kretanja, Numbeo, kome na čelu stoji naše gore list, Mladen Adamović, na listi 39 evropskih zemalja rangiranih po kupovnoj moći stanovništva Srbiju svrstava na 34. mesto. Iza nas su još samo Makedonija, Albanija, Moldavija i građanskim ratom razorena Ukrajina.

Indeks kupovne moći stanovnika Srbije je jedva četvrtina prvorangirane Švajcarske, odnosno dve trećine indeksa Hrvatske. Čak i Bosna i Hercegovina, koja je u nekadašnjoj Jugoslaviji bila tretirana kao nerazvijena republika, ima za jednu četvrtinu jači indeks kupovne moći građana od nesrećnika koji ovde žive.

Čak i kada bi srpska Vlada uspela da obnovi dobre odnose sa arapskim investitorima i dobije kredit pod povoljnim uslovima, to ne bi mnogo pomoglo građanima Srbije. „Dojče Vele" je 14. decembra 2015. objavio kako Srbija u 2016. ulazi sa zvaničnom stopom nezaposlenosti od 22 odsto, ali da svaki drugi mlad čovek nema posao niti realnu perspektivu da se zaposli. Zbog toga mladi, obrazovani ljudi napuštaju Srbiju i posao traže u inostranstvu.

Da bi se pokrenula srpska privreda u ovoj godini je potrebno uložiti najmanje dve do dve i po milijarde evra. Umesto toga, država planira da u 2016. godine kroz programe podsticanja u privredu uloži samo 20 miliona evra i to pod uslovom da stigne kredit od dve milijarde evra. U protivnom, ni tih para neće biti.

Ministar privrede Željko Sertić uprkos ovome najavljuje da će 2016. biti godina preduzetništva. On, kao i ostali članovi Vlade, zanemaruje činjenicu da je časopis „Forbs" na listi od 144 zemlje rangiranih po kvalitetu mogućnosti za investicije Srbiju svrstao na 83 mesto, iza Albanije, Makedonije, Bosne i Hercegovine i ostalih zemalja u regionu. Ovo pokazuje da ozbiljni strani investitori, posebno u ovom vremenu opšte finansijske krize, na Srbiju uopšte ne računaju kao na zemlju u koju vredi ulagati.

 

    A 2. Visoko rangirani samo po korupciji

„Dojče Vele" je sredinom decembra naveo kako je najveći problem za poslovanje i život u Srbiji nezapamćeno visok nivo korupcije. Nemački radio je tom prilikom naveo i neke cene: za prolaznu ocenu u školi daje se do 300 evra, za doktorski rad 3.000 evra, posebna nega prilikom porođaja košta 1.000 evra, koliko se u proseku naplaćuje i za glatko dobijanje građevinske dozvole.

Na listi 174 zemalja sveta koju je objavila organizacija "Transparency International" Srbija je na nezavidnom 78. mestu po pitanju korupcije.

Nemački „Dojče Vele" takođe ukazuje na činjenicu da aktuelna vlast ništa nije učinila da se ovo stanje popravi. Agencija za borbu protiv korupcije postoji već pet godina, ali su njene ingerencije više nego skromne. „…Naš najveći problem je što slučajeve koje otkrijemo ne možemo da procesuiramo pred sudom niti na drugi način da sankcionišemo", rekao je ovom radiju Vladan Joksimović iz Agencije za borbu protiv korupcije.

U prošloj godini je Agencija prijavila 11 slučajeva korupcije na visokom nivou, ali je samo jedan stigao do suda i okončao se nagodbom. Reč je o Dušanu Bajatoviću koji mora da plati kaznu od 200.000 dinara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BOSNA i HERCEGOVINA: ŠIROKI CILJEVI MIROLJUBIVOG SVETA I VEHABIJSKIH KOLONISTA PREKO DRINE…

17. јануара 2016. Коментари су искључени

 

Pod izgovorom izgradnje turističkih naselja u Bosni i Hercegovini arapski investitori kupuju zemlju na kojoj će nići kampovi za smeštaj i obuku islamskih ratnika. Placevi se kupuju za sada samo na teško pristupačnim brdskim terenima, kako bi budući kampovi mogli lakše da se brane, a i da budu sklonjeni od pogleda radoznalaca.

Hrana za nove vehabističke kolonizatore dolaziće sa imanja koje će zakupiti arapski investitori u Vojvodini, piše u svom istraživačkom tekstu novinar bečkog lista „Kuriir".

 

                    Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

MIROLJUBIV SVET DOSAO DA OSTANE

 

Prošlog leta je neuobičajeno veliki broj turista iz arapskih zemalja posetio banje u Bosni i Hercegovini, posebno Ilidžu, poznato lečilište na obodu Sarajeva. I ranije je u BiH dolazilo dosta turista iz zemalja sa Arabijskog poluostrva, ali je njihov broj 2015. bukvalno eksplodirao.

Novinar bečkog dnevnog lista „Kurir", Vilhelm Tojrecbaher istražio je ovaj fenomen i svoja zapanjujuća otkrića objavio 3. januara 2016. u pomenutim novinama.

Arapi u Bosnu i Hercegovinu dolaze bez vize. Na mnogim lokalima u Sarajevu stoje natpisi na arapskom jeziku, a džamije su svuda po gradu. U početku su posetioci sa Bliskog Istoka zaista bili samo turisti, od prošlog leta sve više njih ostaje da boravi u Bosni i Hercegovini.

Zakon BiH ne dozvoljava stranim pravnim i fizičkim licima da postaju vlasnici zemlje, ali im ne brani da postanu vlasnici domaćeg preduzeća koje poseduje nepokretnosti.

Samo iz Kuvajta potiču vlasnici 232 nova preduzeća, među njima je i investitor koji na Igmanu gradi futurističko naselje „Novu Ilidžu" za 40.000 stanovnika. Maketa naselja podseća na „Beograd na vodi": veliki tržni centar, luksuzni apartmani, hoteli, parkovi, pa čak i promenada veoma slična onoj zamišljenoj da bude na Savi. Kuvajtski ambasador u Sarajevu ovde je sazidao svoju novu privatnu rezidenciju.

U malom mestu Trnovu , na granici sa Republikom Srpskom, investitori iz Ujedinjenih Arapskih Emirata kupuju okolna naselja da bi za 2,2 milijardi evra izgradili luksuzno naselje za takođe 40.000 stanovnika. U izgradnji će biti angažovana lokalna radna snaga, ali će 150 Srba izgubiti svoja ognjišta.

Tojrecbaher tvrdi kako su stanovnici odbili da Arapima prodaju svoju dedovinu, ali da im je ona oduzeta eksproprijacijom, na sličan način kao i zemljište potrebno za „Beograd na vodi".

Ove sličnosti nisu jedine veze između arapskih investicija u Bosni i Hercegovini i onih u Srbiji.

Stanovništvo BiH sa različitim osećanjima posmatra dolazak investitora iz Persijskog zaliva. Srbi i Hrvati su veoma podozrivi i uznemireni, ali nisu ni svi Bošnjaci oduševljeni, piše Tojrecbaher. Sa jedne strane su pojedinci srećni jer stižu sveže pare i kreće izgradnja zemlje, što nailazi na odobravanje posebno jer se ova država oseća izdatom od strane Evropske Unije koja ne pokazuje naročito interesovanje za ulaganja u ratom razorenu balkansku državu.

Sa druge strane, primetno je za svakog da Arapi najmanje ulažu u poljoprivredu i industriju, čak nije sigurno ni kakve turističke kapacitete oni, navodno, grade. Ono što jeste za svakog očigledno jeste da će vlasnici i korisnici novih, luksuznih građevina biti državljani istih onih zemalja iz kojih dolaze investitori. Šeici, zaključuje Tojrecbaher, zidaju naselja za vehabije koje će naseliti pred samim kapijama Evrope.

Narod ovog napaćenog regiona još nije zaboravio vehabije i pripadnike Al-kaide koji su za vreme građanskog rata 1992. do 1995. Bošnjake snabdevali oružjem i borili se u Armiji BiH protiv Srba i Hrvata. Ti „saborci" su najmanje vremena provodili na frontu, a daleko više u pozadini šireći svoju verziju islama i maltretirajući, a najčešće i ubijajući na zverski način ne samo pripadnike drugih veroispovesti, već i muslimane koji nisu pristajali da se vrate u srednji vek vehabijskog učenja.

Godinama posle završetka građanskog rata vlasti BiH i međunarodne mirovne snage vodile su akciju iseljavanja ovih misionara i mudžahedina, ali je najveći broj njih ostao. Sada im dolazi pojačanje.

Da namere arapskih investitora uopšte nisu naivne, dokaz je upravo njihov sinhronizovani prodor u Srbiju.

Za razliku od BiH Srbija je većinski pravoslavna zemlja, a u krajevima gde bi finansijeri iz Ujedinjenih Arapskih Emirata najviše da ulažu, u Vojvodini i Beogradu, skoro da uopšte ni nema muslimana. Posedi u Srbiji su, međutim, značajni za izdržavanje kolonista koji će biti naseljeni u Bosni i Hercegovini.

Obradive zemlje nema puno u BiH, posebno ne one visokog kvaliteta. Hrana koja se u toj državi bude proizvodila jedva će moći da zadovolji potrebe stanovništva uvećanog za vehabijske koloniste. Sa druge strane, zalivske zemlje nemaju skoro uopšte obradive zemlje, pa su primorane da hranu uvoze.

Zbog toga je zamišljena simbioza između arapskih projekata u BiH i onih u Srbiji: u Srbiji će biti osnivane farme, a nadzornici će dolaziti iz arapskih kolonija u Bosni i Hercegovini. Radna snaga mogu da budu i domaći stanovnici, a po potrebi će radnici biti dovođeni i sa strane, iz islamskih zemalja sa jeftinom radnom snagom.

Bogati šeici već godinama unazad kupuju obradivu zemlju širom sveta. Ujedinjeni Arapski Emirati su, po izveštaju glasila Evropske mreže za alternativno razmišljanje i dijalog „Transform" iz 2009. u Pakistanu posedovali skoro milion hektara, dok su u Ukrajini pregovarali o kupovini nekoliko miliona hektara obradive zemlje.

Rat u ovoj bivšoj sovjetskoj republici pokazao je da su ovako vredne investicije najsigurnije tamo gde postoji mogućnost kontrole režima i sprečavanje nepoželjnog razvoja događaja.

Među najvećim svetskim kupcima i zakupcima obradive zemlje, nalaze se Saudijska Arabija (najmanje dva miliona hektara) i Ujedinjeni Arapski Emirati (oko 1,5 miliona hektara). Precizni podaci nisu dostupni, jer mnoge afričke zemlje prećutkuju dolazak kupaca iz Zaliva.

Arapski investitori nisu, međutim, omiljeni ni među svojom braćom po veri. U skoro isključivo muslimanskom Pakistanu investitori iz Abu Dabija i Katara kupili su nekoliko stotina hiljada hektara zemlje. Kako nisu svi seljaci dobrovoljno prodali svoja imanja, a mnogima nije isplaćena pravična nadoknada, krajem prve decenije ovog veka došlo je do pravog seljačkog ustanka koji nije mogla da uguši ni, inače, do zuba naoružana pakistanska armija, piše „Transform".

Kolonizatori Bosne i Hercegovine hraniće se sa vojvođanskih njiva, njihove glavešine sedeće u luksuznim naseljima u Sarajevu ili u „Beogradu na vodi", a na tuđoj zemlji naseljene vehabije zauzvrat će intervenisati kada god paori iz Vojvodine zatraže svoja prava. Kolonizacija BiH i Srbije mali je korak za šeike, ali zloslutno krupan za hrišćamsku Evropu.

     A 1. Šeici u luksuznim vilama

Za sada Arapi ne pokazuju veliko interesovanje za investicije u Republici Srpskoj, ali to je samo prividno. Cilj šeika i emira upravo jeste da se cela Bosna i Hercegovina kupe da bi tu bila izgrađena najveća vehabistička baza u Evropi. Srbi pravoslavci i Hrvati katolici vremenom će milom ili silom svoja imanja prodavati kupcima iz zemalja Persijskog zaliva i odlaziti u beli svet.

Vilhelm Tojrecbaher ukazuje na zabrinutost stanovnika BiH zbog činjenice da Arapi nezaustavljivo grade džamije i škole u kojima se deca ideološki truju i pripremaju da postanu „sveti ratnici islama".

Ispred trgovinskog centra „Sarajevo" u prestonici Bosne i Hercegovine stoji mermerna kocka sa natpisom na arapskom koji skoro ni jedan prolaznik ne razume, ali koji ima značenje za vehabije. Zdanje od 49.000 kvadratnih metara i 80 lokala zidala je saudijska kompanija „Al-Shiddi".

Isto preduzeće se dočepalo i 180.000 kvadratnih metara najboljeg zemljišta na brdima oko Sarajeva. Tu, po ugledu na Beverli Hils, treba da nastane super luksuzno naselje Poljine Hils sa 214 vila za prebogate šeike. Završetak radova na prvom zdanju u ovom naselju svečano su obeležili ambasador Saudijske Arabije, visoki zvaničnici te kraljevine u pratnji domaćih funkcionera iz redova Bošnjaka, kao i brojni predstavnici investitora.

Na samo dva kilometra od Sarajeva je mesto Hadžići u kome su do rata živeli skoro isključivo Srbi. Danas ovo mesto pripada kantonu Sarajevo, a zemljište kupuje investitor iz Kuvajta koji tvrdi da će tu da nikne turističko naselje.

Kuvajtska kompanija „Ardh Al-Jazeera" gradi u naseljima Sokolović Kolonija i Dobrosavići 50 luksuznih vila. I u naseljima Lužani, Lokve, Crepljani i Osenik nastaće arapska odmarališta, odnosno kampovi za smeštaj i obuku vehabista, tvrdi bečki „Kurir".

©Geto Srbija

 

materijal: List protiv mafije

ČIST GUBITAK: NBS, JORGOVANKA I ZAŠTO ARAPSKA BANKA ČUVA DEVIZNE REZERVE SRBIJE??!

27. децембра 2015. 1 коментар

 

Narodna banka Srbije ima dve mogućnosti šta da radi sa deviznim rezervama: da ih ostavi na računu neke od velikih svetskih banaka ili da ih plasira direktno u privredu Srbije. Umesto toga, ona se odlučuje za treću soluciju:

deponuje ih u relativno malu banku u inostranstvu koja ta sredstva preko više povezanih lica vraća u Srbiju da bi za svoj i račun ovdašnjih političara kupovala državne obveznice i obradivo zemljište. Pošto na ovaj način Srbija trpi gubitak od četiri odsto godišnje, deponovana sredstva biće potrošena za najviše 25 godina.

 

                      Milan Malenović

DEVIZNE REZERVE SE PREDAJU ARAPIMA NA CUVANJE

 

Početkom 2015. godine u je Beogradu osnovana "Mirabank" a.d.  sa osnovnim kapitalom od 15 miliona evra, preciznije 1.790.700.000 dinara. Uplatu je izvršio vlasnik pomenute banke, holandsko privredno društvo "Duingraaf Financial Investments B.V" iz Amsterdama.

U međuvremenu je ova banka dobila i dozvolu za rad, koju joj je izdala Narodna banka Srbije.

I ako ne postoji nigde drugde u svetu osim (za sada samo na papiru) u Beogradu, gde je na adresi Španskih boraca 3 iznajmila nekoliko prostorija, ova banka najavljuje izuzetno značajne investicije u Srbiji, u visini od čak pet milijardi dolara.

Taj novac u ovom trenutku nemaju ni "Mirabank", a nema ga ni njegov osnivač, ali će on ubrzo stići i to od Vlade Republike Srbije.

Onaj ko pokuša da pronađe "Mirabank" bilo gde u svetu, pa čak i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, odakle zvanično potiče njen kapital, biće gorko razočaran. Nigde u svetu nema banke sa ovim, ili sličnim imenom.

Osnivač i trenutno jedini zvanični vlasnik akcija ove banke, "Duingraaf Financial Investments B.V" je ništa manji rebus. Kompanija pripada finansijskoj hobotnici "Royal Group" iz Abu Dabija. To je sve što o njoj može da se sazna, pored adrese u Amsterdamu, gde joj je sedište.

Dakle, ni osnivač nema nikakvih referenci zbog kojih bi se neko odlučio da banci poveri svoj novac.

"The National" je najstariji list iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koji izlazi na engleskom jeziku. U svom izdanju od 15. marta 2015. godine ova novina je objavila jedan poduži članak o planiranim investicijama UAE u Africi, u kome, između ostalog, navodi da je vlasnik "Royal Group" iz Abu Dabija izvesni šeik Tahnun bin Zajed al Nahjan.

Ugledni časopis "Forbes" u 2014. godini pominje pomenutog šeika na mestu 50 od 100 najbogatijih Arapa. Po tom izveštaju šeik Tahnun je predsednik borda direktora i vlasnik 5,4 odsto akcija FGB banke ("First Gulf Bank")  iz Abu Dabija, koja je u većinskom vlasništvu vladarske porodice tog emirata. O nekom eventualnom vlasničkom udelu u "Royal Group" nema ni reči.

Pošto je nezamislivo da državni medij "The National" pogrešno navede vlasnika jedne kompanije, koji je uz sve to još i član vladarske porodice, nešto drugo je po sredi.

Odlično dobro obavešteni "Forbes" pokušava da utvrdi prave vlasničke odnose, a zanemaruje one fiktivne. Zbog toga ovaj američki časopis u imovinskoj karti šeika Tahnuna ne navodi da je on vlasnik "Royal Group", jer je stvarni vlasnik neko drugi. Šeik, očigledno, već poseduje iskustvo u zakulisnim operacijama.

Da je šeik Tahnun bin Zajed al Nahjan čovek od poverenja emira Kalife bin Zajeda bin Sultana al Nahjana, apsolutnog gospodara Abu Dabija i predsednika Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji se angažuje za najpoverljivije i najkomplikovanije finansijske transakcije, vidi se i iz njegovog imenovanja za glavnog pregovarača sa vrhuškom nemačkog automobilskog koncerna VW.

 

       Šta šeici kontrolišu

 

FGB banka je uz porodice Porše i Pieč najveći pojedinačni vlasnik pomenutog nemačkog proizvođača automobila, i zbog nedavne afere sa lažiranim rezultatima izduvnih gasova njene investicije su ugrožene do visine od čak tri milijarde dolara.

Prvo što je samovureni šeik Tahnun uradio posle postavljanja na mesto predstavnika FGB-a u poslovodstvu VW-a bilo je da na raport u Abu Dabi pozove sve direktore nemačkog giganta, ali i predstavnike porodica Porše i Pieč koje tradicionalno vode glavnu reč u ovom koncernu.

Oni koji ga poznaju, šeika Tahnuna opisuju kao veoma upornog čoveka, koji se ne zadovoljava rečima, već se zanima samo za brojeve i dokumentaciju istražuje do najsitnijih detalja. U odnosu na ostale prinčeve vladarske porodice Abu Dabija, ne voli bahate provode i živi relativno povučeno. Ima odlično profesionalno obrazovanje sticano na najelitnijim svetskim školama.

Zbog svih ovih svojih osobina, šeik Tahnun je čovek preko koga najveći broj članova vladarske porodice Abu Dabija pere pare. On istovremeno rukovodi i FGB bankom i "Royal" grupom,  koja je konačni vlasnik "Mirabanke" u Srbiji, pa je tako i ključni čovek u operaciji nove pljačke Srbije.

Devizne rezerve  svake države predstavljaju kamen temeljac njene monetarne stabilnosti. Sve centralne banke svoj novac drže u preferencijalnim bankama izuzetno visokog boniteta, jer se samo njihove garancije prihvataju u međunarodnom poslovanju.

Još od kraja 2013. godine Narodna banka Srbije svoje devizne rezerve postepeno prebacuje u FGB banku, koja ima rejting "A plus", što joj omogućuje poslovanje na međunarodnom tržištu hartija od vrednosti, posebno državnih obveznica.

Srbija raspolaže deviznim rezervama od oko 10,5 milijardi evra, a oko polovine te sume je na slobodnom raspolaganju, dok ostatak čine obavezni depoziti banaka i rezervisane garancije za kredite javnog sektora.

Novac poveren na čuvanje FGB banci ima kamatni prinos od manje od jedan odsto, a u pojedinim slučajevima se zaračunava sano eskontna kamata domicilne centralne banke (Federalnih rezervi, kada je u pitanju dolar, odnosno Evropske centralne banke, kada su deponovani evri). U pojedinim periodima ona je iznosla i manje od 0,3 odsto godišnje.

Držanje deviznih rezervi u FGB banci je, očigledno, štetno po Srbiju jer, zato što ne prati inflaciju, obezvređuje deponovana sredstva.

Ovaj posao je, međutim, veoma unosan za vlastodršce u Srbiji.

FGB banka, kojoj je na čelu šeik Tahnun, koristeći sredstva koja joj je na čuvanje poverila Narodna banka Srbije, finansijski podržava "Royal Group", koju kontroliše i šeik Tahnun. Za početak je predviđena transakcija od 300 miliona dolara koja će biti prosleđena "Mirabanci".

Ovu informaciju na neki način potvrđuje i advokatska kancelarija "Karanović i Nikolić" iz Beograda, koja je bila angažovana prilikom osnivanja "Mirabanke" u Srbiji.

Na veb prezentaciji pomenutih advokata pojavila se vest kako će početne investicije "Mirabanke" u našoj zemlji iznositi do 300 miliona dolara, što odgovara svoti koju je "Royal Group" dobila iz deviznih rezervi Srbije deponovanih u FGB banci.

Ove početne stotine miliona dolara biće upotrebljene kao navodne arapske investicije u Srbiju. Posle njih uslediće dalje povlačenje sredstava iz deviznih rezervi radi "investiranja".

 

       Interesi mahera sa državnog vrha

 

Najlukrativniji posao je onaj sa državnim obveznicama Srbije koje se kupuju uz kamatnu stopu od oko 4,5 odsto na godišnjem nivou. Računica je jasna: novac Srbije se "skladišti" uz trošak od 0,5 odsto godišnje, ali se investira sa prinosom od 4,5 odsto, što na godišnjem nivou čini čistu zaradu od 4 odsto, odnosno četiri miliona evra na svakih uzetih sto miliona evra.

Pošto Srbija prosečno godišnje proda obveznica za oko milijardu evra, to znači da maheri sa državnog vrha na ovaj način svake godine zarade 40 miliona evra investirajući preko arapskih saučesnika.

Uproštenim rečima, šema izgleda ovako: Guverner narodne banke, danas Jorgovanka Tabaković, po zakonu je jedina osoba koja odlučuje gde će se čuvati državne devizne rezerve, a o svojoj odluci nije dužna da obavesti ni narod, a ni Skupštinu, jer se to tretira kao državna tajna.

Ona, počevši od 2013, taj novac prebacuje u FGB banku u Abu Dabiju. Sa ovom bankom se zatim sklapa ugovor po kome se naše vlasti obavezuju da jedan deo sredstava dugoročno deponuju (najmanje na dve godine, koliko je potrebno da se završi "investicioni ciklus").

Pošto nije zgodno da se banka, koja čuva naše devizne rezerve pojavljuje istovremeno i kao investitor u Srbiji, direktor banke preko firme koju takođe kontroliše, a preko koje već pere pare, osniva "banku" koja nema ni pedigre, ni reference, ni štediše, a realno ni potencijalne mušterije.

Toj banci se, zatim, prebacuju sredstva iz deponovanih deviznih rezervi NBS-a, koja ona "plasira" kroz navodne kredite svojim klijentima (članicama iste poslovne grupacije, u ovom slučaju "Royal Group"), a oni zatim kupuju državne obveznice Srbije sa godišnjim prinosom od 4,5 ili više odsto.

Ovakvim poslovanjem Srbija "zarađuje" 0,5 odsto godišnje, ali istovremeno gubi četiri odsto koje međusobno dele ovdašnji političari i arapski šeici.

Prema izjavama čelnika "Mirabanke" ona je osnovana da finansijski, kroz povoljne kredite, pomogne arapskim investitorima u Srbiji i planira ukupni volumen poslovanja od oko pet milijardi dolara. Ova banka može da daje izuzetno povoljne kredite, jer posluje tuđim parama koje je dobila bez ikakve kamate, ako izuzmemo onih smešnih 0,5 (ili manje) odsto.

FGB može mirno da plasira od Srbije dobijene devize, jer se naša država obavezala da jedan deo sredstava neće povlačiti pre dogovorenog roka. Osim toga, ceo plan i jeste razrađen sa čelnicima ove unesrećene zemlje, koji zauzvrat svake godine dobijaju nekoliko desetina miliona evra da bi ćutali i žmurili.

 

    A 1. Velike investitore ne zanimaju državne obveznice

Iznenadno arapsko investiciono interesovanje za Srbiju ima svoju cenu, koja trenutno iznosi oko 10,5 milijardi evra, koliko su vredne naše devizne rezerve deponovane u njihovoj banci.

Da bi taj novac mogao da se ponovo plasira u Srbiju, ovog puta pod etiketom stranog ulaganja, potrebno je saučesništvo najviših struktura vlasti ove zemlje.

Guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković jedina unapred tačno zna kada i koliko sredstava iz pomenute sume moraju da budu oslobođena za plaćanje dugova ili za vraćanje obaveznog depozita banaka. Zbog toga je njena uloga neprocenjiva.

Sav novac koji nije potreban za isplate po pomenutim osnovama može da bude "investiran". Najčešće su "investicije" u Srbiju, jer njihovu bezbednost i uspešnost garantuju saučesnici iz vrha vlasti.

Kako za deponovane devize garantuje FGB banka, koja je u vlasništvu porodice al Nahjan, srpske vlasti su morale pre početka akcije pranja para da nađu način kako da emiru garantuju da će u slučaju nepredviđenih okolnosti (kao što je dolazak poštenih ljudi na vlast u Srbiji) novac pravovremeno moći da bude povučen i vraćen na račun u FGB banci.

Zbog toga je vlada Aleksandra Vučića promenila zakon i omogućila i fizičkim licima, običnim građanima, da trguju državnim obveznicama Republike Srbije, jer se pokazalo da veliki investitori ne pokazuju naročito interesovanje za ove hartije od vrednosti.

Kako je prinos na obveznice viši od kamata na štednju u bankama, vlast očekuje da će građani bez razmišljanja obveznice kupovati na sekundarnom tržištu uz odgovarajući diskont.

Državnim obveznicama se sada trguje i na Beogradskoj berzi, a u prva tri dana primene izmenjenog zakona, u oktobru je promet iznosio 3,5 miliona evra. Ovo pokazuje da je vlast dobro izračunala da će narod od nakupaca otkupljivati ranije plasirane obveznice. Minimalna vrednost devizne obveznice je 1.000 evra.

Posle ovakvih vesti i emir će pristati da se njegova banka koristi za nezakonito reinvestiranje deviznih rezervi Narodne banke Srbije. Krajem oktobra NBS je na rezervama imala 10,67 milijardi evra.

 

    A 2. I FGB banka u Srbiji?

FGB banka je sredinom februara 2013. demantovala glasine kako započinje rad na srpskom tržištu. Krajem novembra 2015. pojedini inostrani mediji, koji prate dešavanja u bankarstvu i na finansijskom tržištu, objavili su vest kako FGB planira da uskoro dođe i u Srbiju.

Osim u UAE, banka je trenutno prisutna u Kataru, Singapuru, Londonu, Indiji, Libiji, Hong Kongu i Seulu. U Sjedinjenim Američkim Državama posluje preko partnera, kao što je "Wells Fargo". FGB raspolaže sopstvenim kapitalom od 33 milijarde dolara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KOLIKО IMA ISTINЕ U TVRDNJI DA VUČIĆ SVOJA PRIJATELJSTVA SKUPO PLAĆA RADI MIRA U SRBIJI!???

24. новембра 2015. Коментари су искључени

 

Posle tri godine upornog silovanja srpske javnosti pričom da će arapski šeici podići Srbiju iz pepela, istina o "istočnoj" politici predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, polako počinje da se pojavljuje. Iza silnih milijardi dolara velikih investicije stoje samo ozbiljni interesi zemalja Arapskog zaliva da se dokopaju evropskog kontinenta.

 

                    Nikola Vlahović

SKUPO KAFENISANJE SA PRIJATELJIMA1

 

Kad je 5. novembra ove godine objavljena agencijska vest da će Vlada Srbije ponuditi na prodaju saudijskom princu Sultanu bin Salmanu bin Abdulaziz al Saudu, sinu kralja Salmana bin Abdulaziza, najbolje srpske banje kao i specijalne bolnice i hotele koji su u državnom vlasništvu, istog dana je i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija šeik Rasim Ljajić izjavio:

"…Posle kontakata koje smo imali sa zvaničnicima Saudijske Arabije, potpisujemo i prvi sporazum u oblasti turizma, sa ciljem da se privuče što veći broj turista iz Saudijske Arabije..."! Nije mu to dovoljno bilo pa je najavio što hitnije otvaranje ambasade Saudijske Arabije u Beogradu.

Ljajić je, zahvaljujući svojim starim vezama u Sarajevu, već odavno u poslu oko kupoprodaje nekretnina u najboljim delovima ovog dela BiH, i to za bogate porodice iz Kuvajta. Poučen ovim iskustvom, očekuje da mu se otvore i poslovi sa bogatim saudijskim porodicama.

O kakvom je "turizmu" ovde reč, odmah je, umesto šeika Ljajića, objasnio saudijski princ rekavši: "…Mi na Srbiju gledamo kao na jednog izuzetno značajnog, zapravo ključnog partnera na Balkanu, kao i u celoj međunarodnoj zajednici! Dogovorili smo se i da organizujemo zajedničku posetu BiH i uskoro očekujemo da se i ona realizuje…".

Ne čekajući da saudijski princ dva puta ponovi ovu rečenicu, već 11. novembra, Aleksandar Vučić se u svojstvu predsednika Vlade Srbije, našao u Srebrenici povodom skupa nazvanog "Investiciono razvojna konferencija Srebrenica 2015" i odmah po dolasku dao izjavu da će da Srbija toj opštini dati "značajnu donaciju u novcu i veoma značajnu donaciju u neophodnim javnim objektima, odnosno finansiranju njihove izgradnje"!

Zašto opljačkana, bombardovana, ekonomski uništena i slomljena Srbija, treba da podiže opštinu Srebrenica u susednoj državi – Bosni i Hercegovini? Zašto takozvana međunarodna zajednica nikada nije organizovala donatorsku konferenciju o ekonomskom oporavku ove opštine, ako joj je bilo toliko stalo do prosperiteta BiH?

Da li to Vučić okajava svoje šovinističke grehe iz devedesetih o trošku svih građana Srbije? Ili je u pitanju samo početak onoga što je saudijski princ tek nagovestio: ulazak ove arapske imperije na evropski kontinent, preko korumpiranih vlada Srbije i Bosne i Hercegovine! Do današnjeg dana, Saudijska Arabija je Bosni i Hercegovini (tačnije entitetu Federacije BiH) dala samo novac za izgradnju džamija i medresa.

Pre nekoliko meseci, u centralnom dnevniku bosanskohercegovačke TV Face, čula se i spekulacija da su najave investicija arapskih zemalja u Srbiju propagandne, samo da bi se smanjio uticaj Turske na Balkanu.

Međutim, gost u toj informativnoj emisiji, bio je i nekadašnji član poslednjeg jugoslovenskog predsedništva, Bogić Bogićević, koji je tvrdio da su vlasti u Nemačkoj tražile od Vučića, prilikom njegove posete Berlinu, da im objasni "…otkud tolike investicije iz arapskog sveta, posebno iz Emirata u Srbiji…", te da su se pitali "…da li je Vučić pronašao njih ili su oni pronašli Vučića…".

 

       Milijardu dolara, ali u čiji budžet

 

Tokom više od tri godine lične vladavine, suludi Aleksandar Vučić, odlazeći predsednik najgore srpske vlade u novijoj istoriji, gebelsovskom propagandom je uveravao milione građana da će stotine milijardi dolara arapskih investicija pasti na Srbiju kao kiša posle suše.

Ubrzo, i naivnima je postalo jasno da je u pitanju nezapamćena prevara iza koje stoje neki drugi interesi i druge strategije, koji sa Srbijom nemaju nikakve veze.

Javnost ovdašnja je ostala uskraćena za mnoge mračne detalje Vučićevih pregovora sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE) o silnim ulaganjima, od kojih na kraju nije bilo ništa. Ili, ako je nešto i bilo, to je plaćeno direktno iz budžeta Republike Srbije.

Da bi bilo jasnije šta to vladarska familija iz Emirata traži u Srbiji, treba pogledati i strateški dokument koji su prebogati gospodari iz Abu Dabija nazvali "Vizija 2030" koji je jedan od temeljnih i obavezujućih akata za ovu feudalno ustrojenu pustinjsku državu, koji moraju da sprovode svi, kako vladarska porodica tako i njeni podanici.

Kao autor ove strategije, u zapadnim medijima pominje se Vučićev "prijatelj", šeik Zajed bin Sultan al Nahjan, mada iza njegovog imena stoje najbolji američki geostrateški zlotvori koji rade o glavi evropskom kontinentu.

Najkraći opis dokumenta pod nazivom "Vizija 2030" govori da se 40 do 60 odsto profita od nafte u Emiratima, odmah rasporedi u sektore finansija, informacionih tehnologija, industriju aluminijuma, obnovljive izvore energije, aviosaobraćaja, transporta, logistike, turizma, ali i obrazovanja i zdravstva. Dakle, nigde se ne pominje ulaganje u eksploataciju fosilnih goriva!

Naime, dokumentom pod nazivom "Vizija 2030", šeici iz Emirata procenjuju da će za pedeset godina, svih deset odsto ukupnih rezervi nafte i nešto više od pet odsto svetskih rezervi prirodnog gasa koji se nalaze na njihovoj teritoriji, jednostavno presušiti.

Resursi su im ograničeni a ambicije i dalje nebeske. Britanski Dejli Telegraf je u jednom prošlogodišnjem komentaru, šeikov strateški dokument "Vizija 2030" predstavio kao "izlaznu strategiju" za svakog državljanina Emirata, koja podrazumeva masovno bekstvo na jug Evrope, uglavnom na Balkan.

Ne treba ni podsećati da, na primer, Dubai, simbol Emirata, uopšte i nema nafte niti naftnih polja! Jedini emirat koji "hrani" naftom i novcem ovu feudalnu državu, je Abu Dabi.

Ali, bez obzira na sva upozorenja, da je budućnost sa ovakvim "prijateljima" neizvesna", Vučić ne propušta priliku da istakne kako su šeici "glavni partneri" uništene srpske privrede i da baš od njih treba očekivati prosperitetnu budućnost"!

Uporedo sa zastrašujućom propagandom o faraonskim projektima u Srbiji, koji "samo što nisu počeli sa realizacijom", teku i svakodnevne, bestidne laži o tome kako su nam "prijatelji iz arapskih zemalja pomogli".

Tako se Vučić nije ustezao da obavesti javnost jednom prilikom, kako je Vlada UAE "uplatila milijardu dolara kao podršku srpskom budžetu", mada taj novac niko nije video.

Milijarda dolara je ogromna suma novca, i u maloj zemlju poput Srbije, taj nagli "priliv" bi se odmah osetio. Istina je bila da su mu šeici ponudili kredit, ništa manje "povoljan" nego onaj od Svetske banke ili MMF-a.

Ali, zašto je onda odlazeći srpski tiranin tako fanatično vezan za promociju arapskih interesa u ovom delu Evrope?

 

       Za koga radi namenska industrija Srbije?

 

Još pre dve godine, Vučić je najavio da će Vlada Srbije osnovati zajedničku kompaniju sa grupacijom Al Ravafeda iz Emirata, koja će raspolagati sa 10.470 hektara zemljišta u Vojvodini. Ta njegova pobednička galama se dešavala neposredno pre nego što mu je vazduhoplovna kompanija Etihad iz Emirata dala "nacrt" za kupovinu 49 odsto srpskog avioprevoznika JAT  (ali sa apsolutnim upravljačkim pravima, što je apsurd za nekoga ko je zvanično manjinski vlasnik!).

Bilo je odmah jasno da će građani Srbije skupo platiti svaki njegov kriminalni ugovor koji je potpisao i svaku njegovu "ličnu pogodnu" koju je napravio sa Arapima.

Istovremeno, Vučićeva propaganda je svom snagom najavljivala kako će Emirati ulagati u srpsku industriju informatičkih tehnologija, namenske industrije, kupovini hotela i fudbalskih stadiona

Sabirajući "velike Vučićeve pobede", njegovi mediji su uporno tvrdili da su Arapi uložili do sada oko dve milijarde dolara čistog kapitala u Srbiju! U šta su uložili i kako, to nigde ne piše, mada je svakome bilo jasno da tih para nema!

No, istina uvek negde izbije na videlo, pa su nedavno na londonskoj internet portalu pod imenom Bliskoistočno oko (skraćeno: MEE), ulaganja iz Emirata opisana kao "velo tajni" iza kojih stoje američki interesi.

Portal MEE između ostalog piše da "arapski razlozi za ulazak u Srbiju sežu mnogo dublje od mogućih finansijskih pogodnosti!" te da se prestolonaslednik Abu Dabija, jednog od emirata koji čine UAE, Mohamed bin Zajed al-Nahjan, ponaša kao zastupnik Sjedinjenih Američkih Država i Izraela u istočnoj Evropi!

Istovremeno, prestolonaslednik, navodno, pokušava da iskoristi slabo regulisano srpsko tržište oružja da bi isporučivao oružje širom Bliskog Istoka.

Nije teško izvesti zaključak da je već prva isporuka opreme i naoružanja iz Srbije za Emirate, završila u rukama pobunjenika u Siriji, ili u rukama islamskih ekstremista. Još gore, Emirati koji su prvi priznali lažnu albansku državu na Kosovu i koji su sponzori vlade Kosova i buduće vojske Kosova, uvek mogu da iz srpske namenske industrije opreme i naoružaju svoje albanske "štićenike".

Da je to zaista tako, govori i neverovatna izjava Timoti Eša (Timothy Ash), šefa za istraživanja novih tržišta u britanskoj Standard banci, koji je doslovno rekao: „…Vladini zvaničnici su mi prošle godine u Beogradu rekli da UAE želi prikupiti zalihe oružja kako bi ga dala svojim ‘prijateljima’ u regiji. Srbija ima veliku industriju oružja i velike zalihe vojne opreme. Očigledno je da postoji tržište i na Bliskom istoku za ovu visokokvalitetnu opremu"!

I zaista, Emirati su kupili srpski raketni sistem ALAS (Advanced Light Attack System) koji je višenamensko protivoklopno oružje efektivnog dometa do 60 kilometara, namenjeno uništavanju tenkova i oklopnih vozila.

Uzgred, valja napomenuti i jedno istraživanje koje je sproveo Međunarodni mirovni istraživački institut iz Stokholma, čiji rezultati govore da su Emirati četvrti najveći uvoznik oružja na svetu, te da su 2012. godine potrošili više od 19 milijardi dolara na vojnu opremu (a, broj stanovnika u UAE je milion i 400 hiljada, i ako se gleda broj oružja po glavi stanovnika, Emirati se sada smatraju najnaoružanijom zemljom na svetu!).

Ovo, naravno, nije tačno, jer vladarska kuća preprodaje oružje širom Bliskog istoka kako bi za američke interese tenzija stalne krize trajala. Ulaskom Rusije u odbranu Sirije, Vučićev režim i trgovina naoružanjem i opremom sa "arapskim prijateljima", Srbija je dovedena u poziciju da bude neprijatelj svojoj slovenskoj braći. Srećom, Moskva je nedavno Vučića dovela do "poznanija prava", pa će njegova dalja mešetarenja sa Emiratima ići teško.

Američki dnevnik Njujork Tajms je 2011. godine otkrio da je šeik Mohamed angažovao Erika Princa, osnivača kompanije za obezbeđivanje lica i objekata Blackwater Worldwide, da osnuje privatnu plaćeničku vojsku za prvog čoveka Emirata.

Vojska je osnovana iz raznih razloga, a jedan od njih je da „ugasi moguće unutrašnje pobune" u UAE-u. Angažovano je i stotine kolumbijskih plaćenika, kako za ovaj prljavi posao ne bi bili angažovani muslimani, jer se „ne može računati da će oni ubijati braću muslimane". I oni su dobili deo opreme i naoružanja koja je proizvedena u namenskoj industriji Srbije, čime se Vučić na veliko hvalio.

I pojedini kanadski mediji su krajem ovog leta objavili da iza "velikih investicija" u Srbiju, stoje ustvari "koruptivna ulaganja Emirata u Srbiju, kojima se pune džepovi njihovih političkih lidera" te da je "…Vučić ranije bio poznat po zapaljivoj mržnji prema muslimanima, pa je 1995. tokom građanskog rata objavljeno da je izjavio kako će Srbija, ubiti 100 muslimana za svakog poginulog Srbina, no, sada on uživa u onome što opisuje kao blisko lično prijateljstvo sa šeikom Mohamedom od Abu Dabija…".

Realna opasnost da se desi neka vrsta ekonomske neo-osmanističke rekolonizacije Srbije od strane Turske, sada je zamenjena jednom drugom brigom: šta će biti posledice ovih "geostrateških poslova" sa Emiratima?

 

       Dvolični Emirati i Vučićeve manipulacije

 

Novembra 2013. godine, u Emiratima je grupa civilnih aktivista, koju su vlasti te zemlje povezale sa organizacijom Muslimansko bratstvo, pokušala državni udar. Tri od šest članica GCC -UAE, Saudijska Arabija i Bahrein – povukle su odmah svoje ambasadore iz Katara jer ta država podržava Muslimansko bratstvo. Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati u tom islamističkom pokretu vide opasnost za vladavinu kraljevskih porodica.

Katar se pokazao kao udarna pesnica Muslimanskog bratstva i već drugo koristi infrastrukturu te organizacije da ostvari svoje interese. Katar je podržavao i prevrate u pojedinim zemljama tokom „arapskog proleća", a u Egiptu možda i aktivnije učestvovao kad su Muslimanska braća svrgla sa vlasti Hosnija Mubaraka. Ali kad su oni svrgnuti s vlasti i proterani iz Egipta, pronašli su utočište u – Kataru.

Te godine kad je pokušan puč u Emiratima, nekoliko meseci pre početka akcije hapšenja aktera tog pustinjskog političkog trilera predstavnici Katarskog investicionog fonda bili su u Srbiji u nameri da predlože saradnju, ulaganje u oblasti poljoprivrede, proizvodnje hrane, energetike, rudarstva i infrastrukture. Od tog posla nije bilo ništa. Emirati su ga stopirali a Vučić nije imao ništa protiv.

Ali, zaslepljen petrodolarima, uveren da može da bude "vladar regiona", ako ne i nešto više od toga, Vučić se našao u nezgodnoj poziciji. Naime, šef državne bezbednosti Emirata, Haza bin Zajed, mlađi brat Muhameda bin Zajeda, hoće da odgovori na rastući uticaj Katara, l zemlje koja je veliki rival Ujedinjenih Arapskih Emirata, a blizak saveznik Turske, koja želi da se vrati na ovaj deo Balkana.

Kako bolesni manipulant, sklon da sedi na više stolica, naišao je na nepremostivi problem: ne može istovremeno biti "prijatelj" sa šeicima iz Emirata i sa konkurentskom porodicom iz Katara!

Tako su se, zbog sulude politike jednog čoveka, u Srbiji sukobili interesi dve feudalne monarhije iz Katara i Emirata, a srpske službe bezbednosti našle, kako reče jedan analitičar, "…usred pustinjske oluje i političkih intriga zalivskih takmaca i radikalnih islamističkih grupa…".

Nedavno su i neki nemački portali (pozivajući se na srpske izvore) objavili vest da je Srbija pojačala bezbednosnu saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, te da je nekoliko agenata Bezbednosno-informativne agencije (BIA) nedavno stavljeno na raspolaganje službi državne bezbednosti Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Portal Onlajn intelidžens, javio je da se oni "zajedno bore protiv radikalnog islamizma na području nekadašnje Jugoslavije", odakle džihadisti, uglavnom iz Bosne i Hercegovine, Sandžaka i sa Kosova, već ratuju u borbenim redovima Islamske države.

Urednik ovog portala, Pjer Gastino, nedavno je i potvrdio da je informaciju o srpskim agentima dobio direktno od svojih izvora u Abu Dabiju i da je prema njegovim saznanjima reč uglavnom o razmenama informacija dve službe.

Nije teško zaključiti da šeici iz Emirata igraju svoju igru: sa jedne strane "načelno" se slažu da je borba protiv islamskog terorizma legitimna ali zato, sa druge strane, njihova "podzemna diplomatija" ulaže veliki novac u održavanje militantnog islama na Bliskom istoku, a takođe vrlo transparentno pomaže separatističkoj vladi na Kosovu i svim srpskim neprijateljiuma, gde god postoje na Balkanu.

Uzgred, Vučić je sigurno znao kad je krenuo u avanturu sa Katarom, da je ova zemlja glavni sponzor Muslimanskog bratstva i da pomaže vehabijama na Kosovu, u Sandžaku i Bosni i Hercegovini.

Bezbednosne službe bogatih zalivskih zemalja, uglavnom su američki pioni u ovom regionu, a Emirati za njihove interese "ispod žita" finansiraju vojsku džihada i imaju zajedničke interese sa američkom CIA i svim drugim službama SAD koje su ovde prisutne. Deo ovog "zajedništva" je uz pomoć Vučićeve politike već doseljen na ovaj deo Balkana.

Može li Srbija tog tereta da se reši posle pada ove vlade ili će opet Rusija morati da pomaže?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VUČIĆEVO AMINOVANJE DOBRO SMIŠLJENE OTIMAČINE „TELEKOM SRBIJA“ KROZ RAZGRANATU MREŽU INVESTICIONOG FONDA

6. новембра 2015. 1 коментар

 

Ono šta se sada odigrava u postupku privatizacije "Telekoma" samo je pozorišna predstava za neinformisanu javnost. Dogovor o prodaji sklopljen je još sredinom februara na sastanku u Abu Dabiju, a privatizacioni savetnik srpske Vlade u stvari je više od sedam godina strateški partner potencijalnog privatizacionog kupca, koji je već izdvojio dve milijardi dolara za kupovinu "Telekoma" i plaćanje provizija učesnicima.

 

                           Milan Malenović

SMISLJENO OTIMANJE

 

Pred Srbijom se nalazi jedna po nacionalne interese značajna privatizacija. Radi se o najvećem domaćem teleoperateru, "Telekomu". Već pitanje da li treba u ovom slučaju ići u privatizaciju samo po sebi izaziva kontroverze, jer stručnjaci smatraju da ne bi trebalo strancima u potpunosti predati srpske telekomunikacije. Osim toga, sam postupak privatizacije je kriminalan.

Prosto je neverovatno da u državnom vrhu Srbije, u svim ministarstvima i raznoraznim agencijama, ne postoji nijedan kvalitetan i iskusan stručnjak iz ove oblasti. Jer, da postoji makar jedan takav stručnjak sa iskustvom, on bi Vladu upozorio da za privatizacionog savetnika za "Telekom" ne uzima kompaniju "Lazard", odnosno jedan njen ogranak, a svakako bi insistirao na otkazivanju ugovora onog trenutka kada je za najozbiljnijeg potencijalnog kupca proglašen investicioni fond "Apollo".

Ispred privatizacionog savetnika "Lazarda", nastupa bivši ministar Božidar Đelić, koji je izjavio da će "Putina izvesti na sud"!

Svetski mediji koji prate dešavanja u svetu visokog biznisa objavili su 12. avgusta 2008. godine, skoro sedam godina pre nego što je srpska vlada "Lazard" uzela za privatizacionog savetnika, kako ova kompanija i investicioni fond "Apollo Management LP" ulaze u strateško partnerstvo, i to upravo na području Evrope.

 

       Geneza otmenog pljačkaša

 

Poznati stručni portal "Business Wire"  u to vreme, između ostalog, piše: "Strateško partnerstvo predstavlja kamen temeljac za proširenje globalnih operacija obe kompanije… Investicioni stručnjaci ‘Lazarda’ i ‘Apolla’ blisko će sarađivati na traženju investicionih mogućnosti u Evropi."

Kako je, onda, moguće da "Lazard" i dalje vodi pregovore u ime srpske Vlade sa sopstvenim strateškim partnerom? Moguće je zato što je cela operacija dobro smišljena i odobrena od Aleksandra Vučića. Da bi se ovo razumelo potrebno je prvo da se objasni kako je "Lazard" uopšte postao privatizacioni savetnik u slučaju "Telekoma".

Investiciona banka "Lazard Ltd" , danas sa sedištima u Njujorku (Rockefeler Plaza 30) i na Bermudima (Hamilton), vodi poreklo od malog trgovačkog preduzeća "Lazard Frčres & Co" koja su tri brata Lazard osnovala 1848. godine u Nju Orleansu.

O porodici Lazard malo se zna. Zna se da su Jevreji, poreklom iz francuske provincije Alzas, ali se ne zna kada su tačno stigli u Ameriku i šta im danas rade potomci. Tri brata, osnivači porodičnog preduzeća, ubrzo, po ustaljenom modelu koji su primenjivali i Rotšildovi, odlaze svako na drugu stranu SAD, osnivaju sopstvene kompanije koje međusobno sarađuju.

Pod vođstvom Majkla Dejvid-Vajla, direktora jedne od tri kuće "Lazard", sve kompanije se 2000. ujedinjuju u "Lazard LLC" sa sedištem u Njujorku, i ćerkama firmama u Parizu i Londonu, kao i podfilijalama u 43 grada u 27 zemalja sveta. U 2014. berzanska vrednost kompanije iznosila je 2,34 milijarde dolara.

Na dugačkoj listi eminentnih sadašnjih i bivših saradnika ove banke, nalazi se i ime nekadašnjeg ministra finansija Srbije, Božidara Đelića, koji je ubrzo dospeo pod udar kritike da je najzaslužniji što je "Lazard" postao privatizacioni savetnik za "Telekom". Njegova uloga u ovome je, međutim, zapanjujuće mala. Upućeni u rad kompanije, ali i srpske Vlade, ukazuju na jednog potpuno drugog čoveka.

Piter Bendžamin baron Mendelson, rođen 1953. u Velikoj Britaniji, poznati je britanski političar. Bio je u nekoliko navrata član kabineta (ministar bez portfelja i državni sekretar uglavnom u oblastima trgovine), državni sekretar zadužen za Severnu Irsku, a od 2004. do 2008. bio je komesar Evropske Unije za trgovinu.

Po ocu je Jevrejin, a britanski političar Tam Deliel ga je 2003. optužio da pripada "Blerovoj jevrejskoj kabali". Najmanje od 1998. godine, kada je javno na televiziji priznao ovu vezu, živi u vanbračnoj zajednici sa Brazilcem Ronaldom Avilom da Silvom.

 

Mendelson je više nego kontroverzna ličnost.

Prvi put je ostavku na visoku funkciju (tada je bio ministar bez portfelja u vladi Tonija Blera) morao da podnese 1998. godine. Razlog je bio uzimanje beskamatne pozajmice u visini od 273.000 funti za kupovinu nove kuće, odnosno činjenica da ovo uvećanje lične imovine nije prijavio nadležnim organima.

Zajmodavac je bio multimilioner i poslanik Laburističke partije (kojoj i Mendelson pripada) Džefri Robinson, koji je i sam zbog svega ovoga podneo ostavku i 2000. optužio Mendelsona da je u vezi pozajmice lagao Parlamentarni odbor.

Mendelson se već deset meseci kasnije vraća na novu visoku funkciju. U oktobru 1999. postaje državni sekretar za Severnu Irsku, ali već u januaru 2001. ponovo podnosi ostavku zbog nove afere. Ovog puta je pokušao da iskoristi svoj položaj i prijateljstvo sa ministrom unutrašnjih poslova Velike Britanije kako bi sredio da jedan indijski milioner, koji je u Indiji bio pod istragom, dobije britansko državljanstvo.

Posle ovoga je Mendelson do 2004. bio samo poslanik u britanskom parlamentu, a te godine postaje komesar EU za trgovinu  . Mesec i po dana posle izbora na ovu funkciju Mendelson je dočekao Novu Godinu na jahti Pola Alena, suosnivača "Majkrosofta", koji je u to vreme bio pod istragom organa Evropske Unije. Ovaj skandal, međutim, nije okončao Mendelsonovu karijeru.

 

       Veze Blera i Mendelsona

 

U oktobru 2008. britanski mediji objavljuju kako je Mendelson dugogodišnji prijatelj sa ruskim oligarhom Olegom Deripaskom, sa kojim se u avgustu te godine sreo u Taverna Anji na Krfu, u jeku debate na evropskom nivou o smanjenju cena aluminijuma, osnovnog proizvoda kojim je Deripaska trgovao.

Ukupno je Mendelson bio u 35 od 42 različitih komiteta i potkomiteta britanske vlade.

Godinama je bio među članovima Laburističke partije najneomiljeniji funkcioner ove stranke. Njegov veliki mentor Toni Bler je 1996. izjavio kako će "njegov projekat biti završen kada laburisti nauče da vole Mendelsona". I zaista, 2009. Mendelson sa prvog pada na drugo mesto liste neomiljenosti, a 2010. laburisti odlaze sa vlasti.

Mendelson i Bler su bliski prijatelji i saradnici od 1994. godine kada je Mendelson na unutarstranačkim izborima podržao Blera protiv Gordona Brauna i postao šef njegove izborne kampanje.

Posle odlaska iz politike, baron Mendelson se prepušta privatnom biznisu i dospeva kao visoki saradnik u "Lazard". I Toni Bler napušta politiku i posvećuje se svojim privatnim poslovima, a 2014. postaje savetnik srpskog premijera Aleksandra Vučića.

Bler i Vučić sredinom februara 2015. sklapaju sporazum o proširenoj međusobnoj saradnji. Njih dvojica su se tada sreli u Abu Dabiju, čiji je prestolonaslednik bio organizator i pokrovitelj sastanka.

Upravo na ovom susretu je pao konačni dogovor o načinu privatizacije srpskog "Telekoma", tvrde upućeni. Bler je već imao konkretnu ponudu od barona Mendelsona za srpske vlasti, a ona obuhvata i skoro 100 miliona evra tešku proviziju za sve učesnike. Iza Mendelsona u ovom poslu finansijski stoji "Apollo", "Lazardov" strateški partner.

"Telekom" je tada već bio raspisao javni poziv za dostavljanje ponuda za privatizacionog savetnika, a na konkurs se javio samo "Lazard". Ostali su znali da je sve namešteno, pa nisu hteli da gube vreme i novac.

Zvanično je 6. marta 2015, tri nedelje posle sastanka Vučića i Blera u Abu Dabiju, proglašeno kako "Lazard Freres SAS" postaje privatizacioni savetnik.

U to vreme je već postojala i konkretna ponuda "Apolla" upućena "Lazardu", njegovom strateškom partneru na polju investicija u Evropi, za kupovinu "Telekoma". Bler i Mendelson su samo trebali da pridobiju Aleksandra Vučića, ali to i nije bilo posebno teško budući da je na njihovu stranu stao i intimus srpskog premijera, šeik Muhamed bin Zajed, prestolonaslednik Abu Dabija i Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Sve što se sada dešava samo je pozorišna predstava za neinformisanu javnost – dogovor o preuzimanju srpskog teleoperatera broj jedan je odavno postignut. I sam "Apollo" ima dugu tradiciju varanja i podmićivanja.

"Apollo Global Management LLC", krovna kompanija pod kojom rade firme sa rečju "Apollo" u svom nazivu, osnovan je 1990. godine u Njujorku, SAD. Zvanično je glavni osnivač bio Leon Blek, 1951. rođen kao sin jevrejskog emigranta iz Poljske. Blekov otac Eli M. Blek je 1976. izvršio samoubistvo kada je saznao da tužilaštvo vodi istragu protiv njega zbog finansijskih mahinacija.

U stvarnosti je iza projekta investicionog fonda "Apollo" u početku stajao Majkl Milken, koji je od sredine osamdesetih bio pod istragom, zajedno su radili u njujorškoj investicionoj banci "Drexel Burnham Lambert" gde su se upoznali i sprijateljili.

Milken je 1990. godine bio osuđen na 10 godina zatvora, isplatu od 1,1 milijarde dolara za kazne i obeštećenja i doživotnu zabranu za rad sa hartijama od vrednosti, ali su ga zbog dobrog ponašanja i saradnje iz zatvora pustili posle 22 meseca.

"Drexler", koji je nekada bio peta najveća banka u SAD, posle niza skandala bankrotirao je u februaru 1990, samo pola godine pre zvaničnog početka rada "Apolla". Milken je zbog zabrane bavljenja prometom akcija od tada poslovao sakriven iza Bleka i ostalih zvaničnih osnivača "Apolla".

"Apollo Investment Fund L.P."  , prvi zajednički projekat "Apolla", uspeo je da prikupi 400 miliona dolara tuđih para za investicije u rizične hartije od vrednosti. Skoro celokupnu svotu je preko svojih kontakata obezbedio Milken, pisao je 24. avgusta 1990. američki dnevni list "The New York Times".

Po podacima same kompanije ona je u 2015. upravljala sa ukupno 162,5 milijardi dolara tuđih para.

Od samog početa je ovaj investicioni fond bio sklon nezakonitom poslovanju. Vrhovni tužilac Kalifornije je 2002. optužio "Apollo" da je prilikom kupovine osiguravajućeg društva "Executive Life Insurance Co." 1991. godine prekršio zakon te savezne države koji zabranjuje da banke koje su u vlasništvu stranih država postaju vlasnici osiguravajućih zavoda.

"Apollo" je formalno na svoje ime kupio "Executive Life Insurance Co."  , ali kako nije imao dovoljno para koristio je kredit banke "Credit Lyonnais"  u većinskom vlasništvu Francuske, a kao garanciju je položio vlasnička i upravljačka prava nad kupljenim osiguravajućim društvom.

Znajući kriminalnu istoriju "Lazarda", "Apolla" i njihovih istaknutih saradnika, uopšte ne treba da čudi što su se ove dve firme udružile da zajedno sa kriminalu sklonim Aleksandrom Vučićem otmu "Telekom Srbije".

"Apollo" je 15. septembra 2015. po sopstvenim navodima od "Lazarda" zatražio instrukcije za transfer dve milijarde dolara. Za "Telekom" je ponudio 1,2 milijarde evra, odnosno po aktuelnom kursu 1,318 milijardi dolara.

Ostatak od skoro 700 miliona dolara koji trebaju da se transferišu predviđen je za dalje investicije u "Telekom" i za plaćanje provizije svim učesnicima ove zavere. Očigledno su čelnici "Apolla" apsolutno sigurni u akviziciju "Telekoma" po uslovima koje su Vučić i Bler februara meseca dogovorili u Abu Dabiju.

 

     A 1. S koca i konopca, a neki i iz zatvora!

Piter Bendžamin, baron Mendelson i Božidar Đelić nisu jedini kontroverzni bivši i sadašnji saradnici "Lazarda". Ova investiciona banka na spisku svojih visokorangiranih funkcionera iz prošlosti i sadašnjosti ima čitav niz osoba za koje može osnovano da se sumnja da su zanat učili od pohlepnih srpskih političara i tajkuna.

Nathaniel Philip Victor James Rothschild, rođen 1971, izdanak istoimene jevrejske dinastije bankara i milijardera, jedini je sin i naslednik Jackoba četvrtog barona Rotschilda. Rođen je u Velikoj Britaniji, živi u Švajcarskoj, a ima kanadsko državljanstvo.

Dugogodišnji je sponzor Petera Benjamina barona Mendelsona koji je često boravio na njegovoj jahti, gde se tajno susretao sa tajkunima koji su bili ili pod istragom organa Britanije i EU ili su imali neke druge finansijski značajne razloge za ove sastanke.

Henrique de Campos Meirelles, jedan sa spiska "Lazardovih" stručnjaka, rođen 1945, dogurao je do mesta predsednika centralne banke Brazila. Vlada te južnoameričke države ga je 2005. optužila za utaju poreza i nelegalne međunarodne finansijske transakcije.

Rodrigo de Rato y Figaredo, rođen 1979, posle povlačenja iz privatnih razloga sa mesta direktora Međunarodnog monetarnog fonda, 2010. preuzima funkciju direktora "Caja Madrid", banke  u javnom vlasništvu i stečaju.

Protiv ovakvog partokratskog investiranja pobunila se javnost, pa Rato 7. maja 2012. podnosi ostavku na mesto direktora. Zajedno sa trideset drugih funkcionera "Bankie" on je u julu 2012. optužen za knjigovodstvene greške.

Oktobra 2014. otkriva se da je Rato u periodu od oktobra 2010. do novembra 2011. nenamenski koristio službenu kreditnu karticu dobijenu od "Bankie" i tako potrošio 99.041 evro. Samo u jednom danu je za alkoholna pića platio 3.547 evra. Najviše je trošio u periodu neposredno pred odlazak sa mesta direktora.

Mark Jonathan Pincus, rođen 1966. Osnivač je portala "Zynga" koji prodajom virtuelnih umetnički dela prikuplja novac za humanitarne akcije.

Steven Lawrence Rattner, rođen 1962, poznat je najviše po svojoj ulozi u spasavanju američke automobilske industrije 2009. On i investiciona firma "Quadrangle Group"  , čiji je suosnivač, u leto 2009. dolaze pod istragu državnog tužioca zbog finansijskih malverzacija na štetu jednog penzionog fonda. U aprilu 2010. "Quadrangle" prihvata vansudsku nagodbu o plaćanju ukupno 12 miliona dolara za kazne i obeštećenje.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SKUPO PLAĆENO LOBIRANJE IZ BUDŽETA ZA PROMOVISANJE PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“ PO INOSTRANSTVU!!!

20. октобра 2015. Коментари су искључени

 

Premijer Aleksandar Vučić naneo je svojim kriminalnim delovanjem neopisive štete Srbiji. A njegova medijska pojavljivanja još više. Uprkos tome, on iz budžeta plaća "lobirajući za Srbiju", a ustvari, promovišući sebe i svoju sumanutu ličnost.

Kako u domovini, tako i u inostranstvu, on je najveća antireklama koja je zadesila ovu zemlju, a njegovo "lobiranje" postaje sve skuplje i sve nepodnošljivije. Svet ga vidi onakvim kakav je: kao ludaka i štetočinu.

 

                      Milan Malenović

LOBIRANJE DRZAVNIM PARAMA

 

Prilikom poslednje posete Vašingtonu predsednika Vlade Aleksandra Vučića, on i njegovi saradnici su oštro kritikovali grupu studenata koji su protestovali protiv njega, njegove politike i posete Sjedinjenim Američkim Državama.

Iako su ovakvi protesti u Americi sasvim normalna pojava, Vučić i njegovi jurišnici su neobaveštenoj srpskoj javnosti sve želeli da predstave kao nastavak nekakve (nepostojeće) zavere sa ciljem da se obori srpska vlada. Iza svega su stajali neki tajkuni i snažni lobi koji su oni potkupili, tvrdio je Vučić.

Prema ovome je lobi zlo, zavereničko udruženje koje po svetu obara vlade za pare bogatih i bahatih. Međutim, nije tako. Lobiranje  je odavno poznat princip rada u okviru državnih administracija. Bio je poznat i primenjivan još u starom Rimu.

Za razliku od Srbije, civilizovane države su delatnost lobista ograničile i definisale zakonima. Kod nas je u okviru borbe protiv korupcije bilo planirano donošenje odgovarajućeg zakona najkasnije do 2008. godine, zatim je rok pomeren do 2014, ali ni sada nemamo javnosti prikazan nacrt zakona, iako je ministar pravde Nikola Selaković još prošle godine obznanio kako je zakon skoro spreman za skupštinsku proceduru.

Iako mu lobiji smetaju kada sumnja da su organizovali kampanju protiv njega, Vučić iste itekako voli i koristi njihove usluge, kada mu to odgovara. Poznato je više slučajeva, mada zvaničnici uporno odbijaju da srpsku javnost upoznaju sa time na koje lobiste se i za koje svrhe troše pare iz budžeta.

Najpoznatiji slučaj je angažovanje britanske lobističke grupe Bel Potinger . Njoj je za osam meseci rada u 2013. godini Vlada uplatila 200.000 evra, dok je najmanje još toliko u korist Srbije uplatio Etihad iz UAE. Isto toliko je plaćeno i u 2014. godini.

Zauzvrat je Vučićev kabinet šeicima poklonio JAT i najskuplje gradsko građevinsko zemljište na Balkanu, za projekat za "Beograd na vodi"  , kao i hiljade hektara vojvođanskih oranica.

Za te pare je Bel Potinger trebalo da obezbedi Vučiću prijem u vrhu britanske vlasti, do čega uprkos svemu ni do danas nije došlo. Jedino što su ovi lobisti postigli je pokušaj predaje rezolucije protiv Srbije u Savetu bezbednosti, kada su nas za naše pare optuživali da smo počinili genocid u Srebrenici.

Posle neuspeha sa Bel Potingerom, Vučić se po savetu iz Abu Dabija okrenuo Toniju Bleru . Ovaj bivši britanski premijer je posle odlaska sa vlasti kao utehu dobio da vodi kontakt grupu za rešavanje bliskoistočne krize.

Devedesetih godina prošlog veka, u vreme građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, Bler je bio najvatreniji zagovornik pomoći albanskim separatistima na Kosovu  i islamskim fanaticima u Sarajevu.

U isto vreme kada je postao "savetnik" Aleksandra Vučića, on je od strane zalivskih šeika, poznatih po tome što finansiraju islamističke pokrete širom sveta, bio angažovan da zastupa interese Nasera Orića . O tome je i u srpskim medijima govorio član Ekspertskog tima jugoistočne Evrope za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala Dževad Galijašević.

Zanimljivo je da se posle slučaja Orića, Bler više nije pojavljivao u Beogradu, niti se zna da je bilo šta posle toga radio za srpsku Vladu. Izgleda da je on i bio angažovan samo da bi izgladio odnose između vlasti u Beogradu i bogatih, ali islamističkih šeika iz Zaliva, i to tako što će osmisliti model po kome ovdašnjoj javnosti izgleda kao da se teroristi iz Bosne i sa Kosova procesuiraju, dok se u stvarnosti ništa ne dešava.

Interesantan je i odnos Vučića sa Dejvidom Petreusom, penzionisanim američkim generalom  (godišnja penzija 220.000 dolara) i bivšim direktorom CIA-e. Posle afere otkrivanja poverljivih informacija svojoj ljubavnici, koja je zatim iste objavila u jednoj knjizi, Petreus nakon samo godinu dana 2012. napušta CIA-u i prelazi da radi za američki investicioni fond KKR, u kome postaje direktor "Global Institute" i senior partner.

KKR zvanično upravlja novčanim fondom od preko osam milijardi dolara, mada mu na raspolaganju stoji daleko više para. Tako je, primera radi, ovaj fond 2007. za preuzimanje kompanije "First Data International" predao ponudu vrednu 29 milijardi dolara.

Senior partneri u KKR-u su bankari sa iskustvom ili investitori sa debelim novčanikom. Sa svojom godišnjom penzijom od 220.000 dolara, Petreus sigurno nije veliki investitor, a nema ni bilo kakva iskustva kada su u pitanju finansijski poslovi. On, međutim, poseduje odlične veze u sadašnjoj američkoj administraciji.

KKR je 15, oktobra 2013. kupio "United grupu" koja u Srbiji ima većinski udeo u SBB-u. U to vreme je kao viši savetnik Upravnog odbora SBB/Telemach grupe, radio nekadašnji američki ambasador u Srbiji, Kameron Manter.

U jesen 2013. izrađivao se u Srbiji predlog novog Zakona o elektronskim medijima. Prema članu 109 tog nacrta zakona, „da bi se sprečilo narušavanje medijskog pluralizma ili vršenje prevelikog uticaja na javno mnenje, ne dozvoljava se da: 1) Operater pruža opšte medijske usluge i medijske usluge specijalizovane za informativni programski sadržaj."

Prema tome, SBB nije mogao istovremeno da bude i tvorac i distributer informativnog programa, jer je postojala bojazan da bi on iskoristio svoj položaj da protežira svoj informativni program.

Investicija KKR-a se u tom slučaju ne bi isplatila, jer je iza njegove akvizicije SBB-a stajao CNN  , koji je već uveliko planirao pokretanje svoje sopstvene televizije na Balkanu, N1 TV  .

U Beograd tada dolazi Petreus koji je u srpskoj prestonici do sada boravio najmanje tri puta i sastajao se sa Vučićem i njegovim najbližim saradnicima. Posle prvog sastanka, radna grupa za izradu nacrta novog Zakona dobija naređenje da obustavi dalji rad. Izvršilac ove odluke bio je pomoćnik ministra kulture i medija Saša Mirković.

Vučić je odmah pokazao "razumevanje" za "opravdane zahteve" KKR-a, ali je od Petreusa tražio protivuslugu: američki mediji, kao i zvaničnici trebaju da budu naklonjeniji naprednjačkoj vlasti u Beogradu.

U početku saradnja, međutim, nije išla kako je zamišljeno. U aprilu 2014. godine, Dejvid Petreus objašnjava Vučiću kako KKR planira da od Srbije napravi regionalni centar novih medijskih tehnologija uz izuzetno visoka ulaganja.

Vučić, sa svoje strane, ostaje pri zahtevu da paket buduće saradnje mora da obuhvata i lobiranje u korist njegove vlasti, makar i uz umanjene investicije KKR-a. Nije pomoglo ni posredovanje američke ambasade u Beogradu, a da bi pokazao kako sve zavisi isključivo od njega, Vučić daje nalog radnoj grupi da usvoji nacrt Zakona kojim se distributerima zabranjuje da budu i proizvođači informativnog programa.

Zakon u ovom obliku, međutim, nije prošao. U međuvremenu je Petreus dobio uverenja od svojih nalogodavaca da će preuzeti lobiranje za Vučića.

U Briselu je taj posao na sebe preuzela advokatska kancelarija Gide Loyrette Nouel  koja je u januaru 2014. za račun KKR-a podnela zahtev Evropskoj komisiji da odbaci restriktivni nacrt zakona.

Saradnik te kancelarije, Benoit Le Bret je, faktički, tvorac izmena aktuelnog Zakona o medijima  , zahvaljujući kome je N1 TV u avgustu ove godine započeo emitovanje svog programa preko SBB-a.

Da bi izbegao konfrontacije u budućnosti, Petreus je preko svojih veza omogućio da Vučić u Vašingtonu bude primljen na razgovore od političara koji imaju donekle neki ugled, a ne samo od anonimnih savetnika i zamenika pomoćnika u ministarstvima.

Tako je Srbija deo svog suverenitetata žrtvovala da bi se udovoljilo potrebi Vučića da se promoviše, pa joj sada zakone diktira saradnik advokatske kancelarije iz Brisela.

I RTS je 2009. godine, na zahtev EU bio prisiljen da razdvoji delatnosti proizvodnje programa i distribucije (koju sada vodi ETV ), ali je američkim kompanijama omogućen dominantan položaj na medijskom tržištu Srbije samo da bi se srpski premijer fotografisao na ulici ispred Bele Kuće.

Uticaj N1 TV u Srbiji je zanemarljiv, jer se ova televizija emituje samo preko jednog kablovskog operatera, tako da aktuelnu vlast ne zanima što se na njenom programu pojavljuju i kritički prilozi o Vučiću i SNS-u.

Portal "Balkanist"  je pre godinu dana objavio kako Srbija skupo plaća lobiste da bi se u svetskoj štampi pojavljivali pozitivni članci o Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci (ne i o samoj Srbiji). Upućeni tvrde kako je članak u londonskom "Indipendentu"  iz avgusta 2013. pod naslovom "Aleksandar Vučić: čovek koji izvlači Beograd iz izolacije" plaćen 10.000 funti.

U izveštaju za britanske medije koji je platila Srbija, pod naslovom "Srbija obezbedila milijardu dolara kredita od UAE", najveći deo čine citati Aleksandra Vučića koji samo priča o tome kako Srbija napreduje ka boljoj budućnosti.

Prema tome gde se lobira, a gde ne, vide se prioriteti ove vlasti u spoljnoj politici. Za lobiranje u Vašingtonu i Londonu ova vlast ima sredstva, ali je Brisel potpuno zaboravljen. I ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije Jadranka Joksimović se proletos žalila na to da Srbija ništa ne čini po pitanju lobiranja u samom vrhu Evropske Unije.

Koliko je poznato, Srbija se u Briselu oslanja na lobističke sposobnosti samo tri organizacije: predstavništvo Privredne komore Srbije koje ima samo jednog zaposlenog, jedno udruženje poslodavaca i jednu konsultantsku firmu. Posle Vašingtona, Brisel je najveći svetski centar za lobiranje , a za Srbiju bi trebao da bude i najvažniji, pod uslovom da iskreno teži EU.

Prilikom jedne od svojih poseta Nemačkoj, gde se, uglavnom, sretao sa predstavnicima kompanija kojima u opisu radnog mesta stoji i obaveza da se iz kurtoaznih razloga pojavljuju na ovakvim skupovima, Vučić je dao intervju najtiražnijem nemačkom dnevnom listu "Bild" , za koji je plaćeno najmanje 15.000 evra, kolika je najniža tarifa za ovakvu vrstu usluga.

Koliko je taj skupo plaćeni intervju bio uspešan vidi se i po tome što se isti uopšte nije ni pojavio u štampanom izdanju lista, već je samo nekoliko sati bio na "Bildovoj" internet prezentaciji i to negde između rubrika "Saveti domaćicama" i "Novo na muzičkoj sceni".

Privredna komora Srbije ima dobru saradnju jedino sa Privrednom komorom Bavarske, jednom od nemačkih pokrajina. Dolaskom na čelo PKS-a Marka Čadeža, koji je prethodno radio u ambasadi Nemačke u Beogradu, u službi za odnose sa javnošću, vlast se ponadala da će steći bolju prohodnost u nemačkim političkim krugovima, ali to se nije desilo.

Kratki sastanak Vučića sa predsednikom vlade Bavarske Horstom Zehoferom ovog leta, upriličenim posle više neuspelih pokušaja, Srbija je platila 20.000 evra, koliko je tražila lobistička agencija iz Nemačke, mada se nezvanično priča da je samo polovina pomenutih para otišla Nemcima, dok je ostatak ostao našem posredniku u poslu. Pre toga, dok smo hteli da se Vučić i Zehofer besplatno rukuju, predsednik bavarske vlade nikada nije imao vremena.

U Registru transparentnosti Evropske Unije postoji samo jedan podatak o plaćanju lobističkih usluga Srbije, a to se odnosi na londonsku agenciju Bel Potinger i to za 2014. godinu. Sve ostalo je bilo plaćanje "ispod stola".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: