UKRCAVANJE NA BROD KOJI TONE: SLEPA POSLUŠNOST I GUBLJENJE DOSTOJANSTVA JE DUVANJE U JEDRA BRISELSKOJ MAŠINERIJI!!!

 

Ako je suditi po odlukama briselskog samita, Evropa hoće manje Brisela a više slobode. To Vučiću niko nije rekao.

Dok skoro svi evropski lideri pokušavaju da svoje zemlje oslobode jarma koji im je nametnuo Brisel, sadašnja srpska vlast ovu zemlju uvodi u evropsko ropstvo.

 

                     Arpad Nađ

 

Srbija za Evropom zaostaje uvek najmanje 20 godina. Devedesetih godina prošlog veka Zapadna Evropa je krenula u integracione procese kojima tadašnja Srbija nije htela da pristupi. Danas se Evropska Unija raspada, a Srbija bi da joj pristupi. Verovatno će za 20 godina neka buduća srpska vlast shvatiti da EU više ne postoji.

Na upravo završenom samitu u Briselu, lideri zemalja Evropske Unije u suštini su dogovorili početak njenog ukidanja, bar u formi u kojoj ona danas postoji.

Dezintegracioni procesi  su svuda vidljivi: ne samo da države članice EU žele više samostalnosti, već i u njima samima dolazi do dezintegracija.

Predsednik pokrajinske vlade Bavarske Horst Zehofer najavio je da će njegova pokrajina uvesti samostalnu rigoroznu kontrolu svojih granica, ako to ne odluči da učini savezna vlada u Berlinu. Isto tako je najavio i odlazak na razgovor sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom koji slovi za, uz britanskog premijera, najvećeg evro-skeptika u Evropskoj Uniji.

Pre toga je Zehofer bio u poseti Moskvi gde je razgovarao i sa Vladimirom Putinom, nakon čega je njegova stranka CSU, koja je deo vladajuće koalicije, postavila na dnevni red savezne vlade nekoliko predloga, koji odstupaju od politike Angele Merkel, između ostalog i slabljenje, ako ne i potpuno ukidanje sankcija uvedenih Rusiji.

Predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, u međuvremenu postaje veći katolik od pape. U nedavnom intervjuu britanskoj televiziji BBC rekao je: „Evropa treba da kaže šta hoće, a mi ćemo to i ispuniti."

Ako je suditi po odlukama poslednjeg samita Evropa hoće manje Brisela, a više slobode. To Vučiću još niko nije rekao.

Između ostalog u Briselu je dogovoreno da parlamenti zemalja članica dobiju veća prava da odbijaju primenu preporuka Evropske komisije, a većina od 55 odsto u svakom parlamentu zemalja članica EU je dovoljna da se zaustavi primena bilo kog predloga birokratije iz Brisela. Niko od evropskih lidera nije kao Vučić snishodljivo poručio kako Evropa treba samo da izrazi svoju želju i ona će biti ispunjena. Naprotiv.

U Briselu je dogovoreno i da zemlje izvan evrozone nemaju obavezu da nastave evropske integracije. One, znači, mogu da ostanu na sadašnjem stepenu integrisanosti, a prećutno se smatra i da mogu da krenu i u nazad, ka postepenoj dezintegraciji. To su mnoge od njih već učinile suspendujući Šengenski sporazum o otvorenim međusobnim granicama kako bi zaustavile reke emigranata.

Konačno je dogovorena i izmena EU – sporazuma kojom bi se potvrdio postignuti sporazum.

Evropske države pokušavaju da nađu novu, zdraviju osnovu međusobne saradnje i jedino još predsednik grčke Vlade Aleksis Cipras kao Vučić obigrava oko Merkelove. Svi političari iz EU znaju da su obavezni da budu lojalni svom narodu, a ne Berlinu, Briselu ili nekom trećem. Srpska vlast tu lekciju još nije naučila.

Čak i male i relativno slabe države u Evropskoj Uniji pokazuju da se nisu odrekle suvereniteta i da će prihvatati samo one inicijative briselske birokratije koje su u njihovim nacionalnim interesima. Članice „Višegradskog sporazuma", Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska odavno su krenule svojim putem samo deklerativno prihvatajući ono što im se poruči iz Brisela.

Srpska vlast je izgubila i ono malo dostojanstva koje je do nedavno imala. Jedino još Beograd unapred prihvata svaku odluku koju će Brisel tek doneti.

Umesto što čeka da mu EU kaže šta da radi, vladar Srbije bi trebalo da se pozabavi problemima koje uvozimo iz Unije, a njih će uskoro biti više nego ikada.

Trenutno su migranti naš najveći problem koji smo dobili zahvaljujući slepoj poslušnosti, ali je daleko veći i opasniji problem slom evra koji se očekuje za samo nekoliko nedelja.

Poznati ekonomista Martin Armstrong je 20. februara objavio kako početak pada evropske zajedničke valute očekuje 13. ili 14. marta. Ti datumi se poklapaju sa izborima u tri nemačke pokrajine, gde se očekuje da će evroskeptična stranka AfD ne samo preći cenzus, već postati i treća partija po snazi.

Za finiš predizborne kampanje očekuje se da će čelnici AfD-a objaviti dokumenta koja pokazuju kako je Merkelova i CDU planirala da počne formiranje Sjedinjenih Evropskih Država na osnovu rezultata ranijih referenduma o prihvatanju EU – sporazuma, u kome o tome nije bilo ni reči.

I Armstrong nagoveštava tako nešto, pa smatra da bi to bio najvažniji razlog za panični beg investitora iz evra.

Da li srpska Vlada ima ikakav plan za slučaj da se ovo dogodi? Nema, jer ona ni ne pomišlja da je tako nešto moguće.

Ako politička scena u Nemačkoj i ostane stabilna, druga opasnost vreba evro, smatra Armstrong. Na evropskim berzama se sve manje trguje akcijama firmi, a sve više derivatima, što je izraz iza koga se kriju čisto špekulativna klađenja u uspeh ili neuspeh neke akcije ili valute. Najveće evropske banke su u to upletene, a taj mehur od sapunice samo što nije pukao.

Posledica će biti strmoglav pad evropske ekonomije i propast bankarskog sektora. Evropske finansijske institucije će zatim panično povlačiti svoj kapital sa drugih tržišta, kao što je srpsko, kako bi zapušile rupe u čamcu u kome sede.

Šta to znači, građani Srbije mogu već sada da vide, iako u smanjenom obimu.

Objašnjavajući zašto je dinar od početka godine naglo izgubio vrednost u odnosu na evro, guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković je rekla da se to dešava jer strane banke ubrzano povlače kapital iz Srbije.

Najvažniji razlog svakako jeste potpuno dezorijentisana ekonomska politika Vučićevog kabineta, ali drugi je očekivanje kraha berzi na Zapadu.

Umesto da priprema plan evakuacije iz evropskog broda koji tone, Vučić planira ne samo da Srbiju ukrca na njega, već i da je gurne u potpalublje odakle neće moći da se spase od nadiruće vode.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DA LI JE TIM ZA UPRAVLJANJE VUČIĆEVIM KABINETOM U STVARI PRODUŽENA RUKA ENGLESKE VLADE!!???

 

U sumrak najgore epohe u novijoj istoriji, na zgarištu onoga što je ostalo posle užasnih pljački koje je napravio režim Aleksandra Vučića, u još crnjem obliku nego prethodni vladari, vidljivo je da Srbija vapi za jasno definisanom strategijom. Kako državnom tako i nacionalnom.

Na političkom nebu nema novih lica i ideja, ali, međunarodne prilike su takve, da je više nego ikada jasno kuda i sa kim Srbija treba da ide. Polovinom decembra meseca, počinje zasedanje Rusko-srpskog međuvladinog komiteta, kojim će predsedavati Dimitrij Rogozin, potpredsednik Vlade Ruske Federacije. Nakon toga će i doći do razjašnjenja oko strateškog kursa srpske države.

Vučićev kabinet je pod prinudnom upravom britanske vlade i za njegovo pokajanje je već kasno. Kako na Istoku tako i na Zapadu.

 

                     Nikola Vlahović

 

Povratak Aleksandra Vučića iz jalove višednevne posete Kini, još jednom je podsetio na činjenicu da je ovaj neuravnoteženi čovek doneo Srbiji više štete nego ijedan njegov prethodnik koji je sedeo u fotelji predsednika Vlade Srbije.

Jer, činjenice govore da iza njegovih poseta stranim državama, koje je on redom proglašavao "istorijskim", nije stajalo ništa časno i za državu korisno. Naprotiv, on je sve svoje snage upotrebio kako bi najbolju radnu snagu u Srbiji pretvorio u najjeftinije belo roblje, koje danas radi za mizernu nadnicu, bez ikakvih radničkih i sindikalnih prava, znatno gore nego fabrički radnici na početku dvadesetog veka.

Istovremeno, Vučić je svim stranim kompanijama ponudio najveće moguće subvencije iz budžeta Republike Srbije, zvanično jedne od najsiromašnijih zemalja sveta. Potvrdivši opravdane sumnje da je ozbiljno poremećen, Vučić je nedavno za ovako širokogrud odnos prema strancima rekao i ovo: "…To što smo mi ponudili, to niko normalan ne bi ponudio!".

Uprkos svemu tome, on i njegova vlada nisu uspeli u Srbiju da dovedu nijednog istinski velikog investitora, a sve njegove priče o silnim milijardama evra, koje će američke i evropske kompanije ovde uložiti, obična su prevara, a ponekad i plod šizofrenih fantazija najluđeg čoveka koji je ikada izabran za predsednika Vlade Srbije.

Nakon tri godine njegove pogubne vladavine, prirodno je postaviti pitanje: da li je Vučić iz najnižih pobuda, dirigovan destruktivnom politikom SAD, Velike Britanije i Evropske unije, smišljeno i sistematski radio na likvidaciji Srbije kao države?

Da li je planski radio na uništavanju nacionalnih resursa, institucija, ubijanju domaće proizvodnje, likvidaciji sela i agrarne politike, kriminalizaciji javnih preduzeća, komunalom nasilju nad građanima, rasterivanju najpametnijih i najsposobnijih stručnjaka i sistematskoj instalaciji najgorih polu-idiota u vrhove državnih institucija?

Da je Vučić zaista lud, u to više nema nikakve sumnje, ali neko takav nikada ne bi, bez pomoći sa strane, tako precizno uspeo da udari u neuralgične tačke države, u ono što čini njen temelj i njen opstanak. To objašnjava sve razloga zbog koga je do sada opstao na vlasti, i zbog čega ga je takozvani strani faktor čuvao. Istina, i oni su digli ruke od njega. Šta je uradio, uradio je. Vreme mu je i kod njih isteklo.

Na žalost, dolazi vreme za sabiranje štete koju je Vučić napravio, zajedno sa grupom svojih ministara-štakora, te grupe najgorih čankolizaca i ljudskog smeća koje se ikada sastavilo u zgradi Vlade Srbije.

Sa druge strane, Vučićev kabinet je stavljen pod najstrožiju kontrolu od strane britanske vlade početkom ove godine.

Sredinom decembra meseca, počinje zasedanje Rusko-srpskog međuvladinog komiteta, i dolazak potpredsednika Vlade Rusije Dmitrija Rogozina, koji zajedno sa Ivicom Dačićem predsedava ovom organizacijom. Zasedanje treba da otvori i pitanje daljeg uplitanja Zapada u vojnu neutralnost Srbije.

Jasnije rečeno: postaviće se pitanje validnosti svega što je Vučić u Moskvi pričao. Naime, neposredno posle Vučićevog povratka iz Moskve, ruski ambasador u Srbiji, Aleksandar Čepurin je za "Sputnjik" izjavio da mu nije poznato da je srpska strana tražila kredit za nabavku ruskog naoružanja, te da srpska strana nije ni postavila ovo pitanje.

Britanska duga ruka takođe želi da se ratosilja Vučića…Njima takav profil licemera odgovara samo sezonski. Takav čovek, koji je naučio da pliva po površini, vođen politikom sitnog lokalnog prevaranta (sa svakim srdačno, ni sa kim iskreno), odgovarao im je samo privremeno, sve dok nije obavio najprljavi poslove.

 

       Ko, ustvari, upravlja Srbijom?

 

Kao znak najvećeg nepoverenja prema sumanutom profilu Vučićeve ličnosti, njegovim kabinetom, od početka 2015. godine, počela je da upravlja produžena ruka britanske vlade, preko sistema poznatog kao Deliveri junit (Delivery unit), što u doslovnom prevodu znači, "jedinice za isporuku".

Upravljanje Vučićevim kabinetom, osmišljeno je na osnovu nekadašnjeg modela rada kabineta britanskog premijera, koji funkcioniše pomoću timova koji su zaduženi za povezivanje svih institucija (tačnije, imaju odrešene ruke za izdavanje direktiva ministrima, direktorima velikih javnih preduzeća i svima koji vrše istaknute državne funkcije). Troškove za ovakvo "modeliranje" Vučićevog kabineta, na sebe su preuzeli trgovci i mešetari iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Mada se to drži u najstrožijoj tajnosti, većina od 15 članova takozvanog Deliveri junita su stranci. Izuzetak čine Igor Lončarević – zadužen za infrastrukturu, Dragan Glamočić – za poljoprivredu i Srđan Kuprešanin – za privatizaciju državnih preduzeća.

Ova kolonijalna administracija, predvidela je i upravljanje medijima, pa je čak i Emi Loson, šefica pres-službe aktuelnog britanskog premijera Dejvida Kamerona, održala nedavno u Beogradu predavanje i trening za ministre i njihove savetnike za medije, kako da se ponašaju i šta da pričaju i da li uopšte da pričaju.

Britanski tim, koji upravlja Vučićevom vladom, napravio je takav sistem rada, da direktor "Jedinice za implementaciju strateških projekata i ciljeva" rukovodi timovima za direktne strane investicije, za restrukturiranje javnih preduzeća, za reformu javne uprave, za infrastrukturu i za poljoprivredu, ali sve pod direktnom komandom iz Londona.

Nekoliko britanskih državljana, operativnih profesionalaca i jedan analitičar (obaveštajac) zadužen za prikupljanje potrebnih podataka, statistiku i pripremu izveštaja o statusu projekata, "mozgovi" su celog projekta upravljanja Vučićevim kabinetom, njegovom vladom, pa na kraju i kompletnom državom.

Ivan Bender, stariji partner u beogradskoj PR agenciji "Ruskin & Hunt", čovek koji se nalazio u takozvanom Kreativnom timu Srpske napredne stranke, zadužen za vođenje predizborne kampanje u Srbiji, od početka je učestvovao u ovom britanskom timu za "upravljanje Vučićem". Benderov "rezident", Eisin Asaf, inače poznati izraelski stručnjak za odnose sa javnošću, posredno je takođe uključen u taj posao.

Takozvani Deliveri junit tim, doveo je do toga da se intenzivno radi na privatizacija Telekoma, rasturanju EPS-a i priprema modela koji bi doveo do davanja koncesije za beogradski Aerodrom "Nikola Tesla". Koncesija za Aerodrom, nije teško zaključiti, pripremljena je za potrebe Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Na redu je spajanje javnih preduzeća "Putevi Srbije" i "Koridori Srbije"  po modelu koji se još u Britaniji razrađuje.

Na ovakve i slične načine, rasturanjem državne imovine, direktnim "pogodbama", bez rasprava u parlamentu, bez učešće ijedne nadležne državne institucije, na sceni je klasičan oblik britanskog kolonijalizma, nepromenjenog poslednjih dvesta godina. U konkretnom slučaju, na Srbiji se primenjuje model koji je primenjen u Maleziji i Pakistanu, gde Britanija drži osnovne poluge vlasti preko sličnih Dileviri junit organizacija.

Ili, kako to reče samozvani filozof nove srpske destrukcije, Aleksandar Vučić:"…Da bismo postojali, moramo da se menjamo iz korena". Mada je ovde reč o čupanju iz korena, a ne o bilo kakvoj promeni…

U tekstu koji je nedavno objavio američki časopis "Forin polisi",  nepotpisani autor tvrdi da su Britanci tek ove godine preuzeli pune komande iz Vučićevih ruku, "samo zato što više ne moraju da budu pažljivi sa njim, kad je Kosovo u pitanju". Jednostavnije rečeno, sve što je trebalo da bude potpisano, već je potpisano…

Do koje mere su strani protektori u Srbiji silni i drski, svedoči i činjenica da američkog ambasadora u Srbiji, Majkla Kirbija, čuva Specijalna antiteroristička jedinica (SAJ) koja pripada Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Tako se Kirbi hvali: "…U Srbiji imate dobro obučene ljude, ljudi koji čuvaju mene iz SAJ-a, iz PTJ i druge, koji su veoma obučeni da razumeju ovaj fenomen, ali proces terorizma se u međuvremenu menja, od uzimanja talaca na klasičan način, do ljudi koji su sada spremni da ubiju i sebe i da ugroze živote drugih ljudi…".

U informatoru MUP-a, koji je objavljen na internet stranici ovog ministarstva, potvrđeno je da SAJ, između ostalog, obezbeđuje zgradu ambasade SAD, ambasadora SAD i njegovu rezidenciju.

Tako je Kirbi zaštićen od terorista. Ali, ko će Srbiju da zaštiti od Vučića? Ili, od Majkla Kirbija? On je prvom polovinom novembra zablokirao pola Beograda, samo da pokaže oružanu silu i zapreti kako će se obračuna sa građanima ako im padne na pamet da izađu na demonstracije i pobune se protiv neljudskih uslova života i terora njegove vlasti.

 

       Život kao u robovlasničkoj koloniji

 

Više od 1.000 dana Vučićeve apsolutne vlasti, što formalne što neformalne, obeležene isključivo lažima i izmišljenim aferama, govori da on neće birati sredstva radi očuvanja gole vlasti. Koliko mu je do nje stalo, govori i činjenica da ga život u njegovoj "političkoj bazi" uopšte ne zanima (osim kad je njegovo najbliže okruženje u pitanju).

Naime, dok se u lokalnim odborima Srpske napredne stranke dešavaju svakodnevni raskoli, a ponegde i fizički obračuni, na vrhu državne vlasti, Vođa i dalje slepo sprovodi zadatak razaranja države i nasilja nad građanima.

Surova pljačka javnih preduzeća, na čijem čelu su njegovi lokalni mafijaši, traje nesmanjenim tempom. Od početka ove godine, zbog pljačke i stranačkog upravljanja državnom imovinom, iz njih je ispumpano preko milijardu i po evra, a sve je otišlo u džepove vodećih ličnosti vladajuće stranke i u budžete njene propagandne mašine.

Zbog takve politike, tri petine ukupnog gubitka srpske privrede u prošloj, 2014. godini, otpalo je na podmirivanje ogromnih apetita Vučićevih skakavaca. Tačan podatak je da su gubici preduzeća u restrukturiranju 77 milijardi dinara, a 30 milijardi dinara je manjak firmi u stečaju i likvidaciji.

To je, dakle, više od 100 milijardi dinara gubitaka i to onih koji su javno priznati! A, prema nezvaničnim informacijama, barem još polovina te sume negde nedostaje. O kakvoj je pljački reč, govori i podatak da je javno objavljeno kako su 482 javna preduzeća u 2014. godini smanjila gubitak sa 48 milijardi dinara, koliko je iznosio u 2013. godini, na 42 milijarde dinara u 2014. godini! Ali, to je kap soli u moru, ta preduzeća gubitke i dalje beleže!

Pre samo godinu dana, uoči Nove 2015. godine, Vučić je izgovorio i jednu od najvećih laži tokom svog mandata, da je Srbija po rastu privrede među 10 vodećih zemalja u Evropi!

A, kako radnici žive u njegovom modelu "liberalnog kapitalizma", govore i oglasi stranih kompanija u Srbiji poput ovog: „..Za mesto operatera u proizvodnji nije potrebno prethodno iskustvo. Minimalni nivo obrazovanja koje zaposleni treba da imaju je II stepen, odnosno osnovno obrazovanje, kao i III, IV, V, VI i VII stepen stručne spreme. U obzir dolaze svi profili obrazovanja. Posao zahteva osmočasovno stajanje, zbog čega kandidati moraju da zadovolje zdravstvene uslove, a to znači da su sposobni da stoje osam sati dnevno. Osim tog uslova za zaposlenje, ne postoje drugi."

Nikakvo obrazovanje, nikakvo znanje, samo fizička sposobnost! Ovako se uništava srpsko društvo i ponižava svaki građanin, pod izgovorom „otvaranja novih radnih mesta" u Vučićevoj robovlasničkoj koloniji.

U međuvremenu, zaposlio je više od 32.000 ljudi, sve članova Srpske napredne stranke i njihovih koalicionih partnera, kao i njihove bliže i dalje srodnike. Sa jedne strane, glumio je da rešava pitanje prevelikog broja zaposlenih u državnih upravi, a sa druge radio sve protiv toga. Ali, to je samo jedan mali deo njegovog bipolarnog poremećaja i duboke unutrašnje podeljenosti. Ipak, rešenje za ovu sociopatiju, našli su oni koji upravljaju njime.

Naime, prema planu britanskih službi koje upravljaju njegovim kabinetom, za sledeću godinu je obezbeđen priliv novih socijalnih slučajeva koji će biti prinuđeni da rade za 200 evra mesečno. Na žalost, nikome ne pada na pamet da se pita, da li je onih 10.000 evra subvencije stranim firmama koje daje Vučićeva vlada, svrsishodnije dati sirotinji za početak novog života ili ih je lakše baciti u kasu stranih osvajača? Da li je svaka strana banka u Srbiji ovlašćeni zelenaš koji nema nikakvu obavezu prema državi i deponentima, osim lihvarenja i pljačke?

Primera radi, u Evropskoj uniji, sve banke plaćaju kamatu centralnim bankama, koje imaju deponovane velike sume novca. Na taj način ih teraju da finansiraju privredu. U Mađarskoj je, odlukom premijera Orbana, svaka strana banka još dodatno oporezovana. Samo u Srbiji bankarska mafija radi šta joj se hoće, pa i to da diktira pravila monetarnog sistema i politiku Narodne banke.

Ali, za Vučićeve prohteve, para ima sve manje. Ipak, on svim silama pokušava da pronađe novac kod onih koji hoće da plate i najprljavije poslove. Tako je krenuo da se nudi kao "faktor" u rešavanju takozvane imigrantske krize. Ponadao se da će barem milijardu evra uzeti iz evropskih fondova za sprečavanje dalje invazije islamskih masa u Evropu.

Istog dana kad je sastavljen Vučićev tim za pitanje imigranata koji se kreće u trouglu Preševo-Subotica-Šid, počelo je i masovno krečenje starih kasarni JNA, neupotrebljenih hala i skladišta, masovna adaptacija objekata koji nisu imali jasno definisanu namenu i slično, a sve po direktivi koja je stigla iz Brisela, kako bi se postojeći kontigenti islamskih imigranata zaustavili u Srbiji.

Za samo pet poslednjih meseci, od Preševa do Beograda registrovano je ni manje ni više nego skoro pola miliona ilegalnih ulaza iz arapskih zemalja. Uprkos tome, Vučić širi i ruke i granične prelaze, kako bi prigrlio što više njih i kako bi se što više dopao orijentalnim despotima, čija je namera da pokore centralnu Evropu, na radost kriminalnih stratega iz SAD i Velike Britanije.

Ali, para opet nema. Ni iz Evrope ni od "arapskih prijatelja". Zatočen je, u žicama sa svih strana, zajedno sa svojom "islamskom braćom" koja hoće da se sjure u Evropu i podeli je na sandžake i nahije. Zato je i njegov kabinet je pod prinudnom upravom britanskog komonvelta.  Da ne ode predaleko u svojim suludim namerama. U stranci kojom predsedava, isto je kao i u njegovoj glavi: vlada haos i paranoja.

 

    A 1. Ko će da brine, o braći preko Drine

Mada je svojom destruktivnom politikom zatvorio sva vrata prema zemljama nekadašnje Jugoslavije, za neupućene je najveće iznenađenje bila Vučićeva prošlogodišnja "promena kursa" prema vladi Milorada Dodika u Republici Srpskoj. Ali, samo za neupućene. Vučić je od prvog dana svog mandata imao zadatak da se pokloni unitarnoj Bosni i Hercegovini a da Republiku Srpsku kao entitet uopšte ne spominje.

Njegovi PR stručnjaci, radili su čak i u izbornim štabovima Dodikovih protivnika, a njegova poslednja poseta Sarajevu jasno je nagovestila da je spreman da okrene leđa svakoj srpskoj vladi u Banjaluci. I na ovaj detalj su obratili pažnju ruski posmatrači. Sredinom decembra, kad Rogozin bude u Beogradu, treba očekivati da se ubuduće jasno definiše i odnos prema Republici Srpskoj.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SKUPO PLAĆENO LOBIRANJE IZ BUDŽETA ZA PROMOVISANJE PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“ PO INOSTRANSTVU!!!

 

Premijer Aleksandar Vučić naneo je svojim kriminalnim delovanjem neopisive štete Srbiji. A njegova medijska pojavljivanja još više. Uprkos tome, on iz budžeta plaća "lobirajući za Srbiju", a ustvari, promovišući sebe i svoju sumanutu ličnost.

Kako u domovini, tako i u inostranstvu, on je najveća antireklama koja je zadesila ovu zemlju, a njegovo "lobiranje" postaje sve skuplje i sve nepodnošljivije. Svet ga vidi onakvim kakav je: kao ludaka i štetočinu.

 

                      Milan Malenović

 

Prilikom poslednje posete Vašingtonu predsednika Vlade Aleksandra Vučića, on i njegovi saradnici su oštro kritikovali grupu studenata koji su protestovali protiv njega, njegove politike i posete Sjedinjenim Američkim Državama.

Iako su ovakvi protesti u Americi sasvim normalna pojava, Vučić i njegovi jurišnici su neobaveštenoj srpskoj javnosti sve želeli da predstave kao nastavak nekakve (nepostojeće) zavere sa ciljem da se obori srpska vlada. Iza svega su stajali neki tajkuni i snažni lobi koji su oni potkupili, tvrdio je Vučić.

Prema ovome je lobi zlo, zavereničko udruženje koje po svetu obara vlade za pare bogatih i bahatih. Međutim, nije tako. Lobiranje  je odavno poznat princip rada u okviru državnih administracija. Bio je poznat i primenjivan još u starom Rimu.

Za razliku od Srbije, civilizovane države su delatnost lobista ograničile i definisale zakonima. Kod nas je u okviru borbe protiv korupcije bilo planirano donošenje odgovarajućeg zakona najkasnije do 2008. godine, zatim je rok pomeren do 2014, ali ni sada nemamo javnosti prikazan nacrt zakona, iako je ministar pravde Nikola Selaković još prošle godine obznanio kako je zakon skoro spreman za skupštinsku proceduru.

Iako mu lobiji smetaju kada sumnja da su organizovali kampanju protiv njega, Vučić iste itekako voli i koristi njihove usluge, kada mu to odgovara. Poznato je više slučajeva, mada zvaničnici uporno odbijaju da srpsku javnost upoznaju sa time na koje lobiste se i za koje svrhe troše pare iz budžeta.

Najpoznatiji slučaj je angažovanje britanske lobističke grupe Bel Potinger . Njoj je za osam meseci rada u 2013. godini Vlada uplatila 200.000 evra, dok je najmanje još toliko u korist Srbije uplatio Etihad iz UAE. Isto toliko je plaćeno i u 2014. godini.

Zauzvrat je Vučićev kabinet šeicima poklonio JAT i najskuplje gradsko građevinsko zemljište na Balkanu, za projekat za "Beograd na vodi"  , kao i hiljade hektara vojvođanskih oranica.

Za te pare je Bel Potinger trebalo da obezbedi Vučiću prijem u vrhu britanske vlasti, do čega uprkos svemu ni do danas nije došlo. Jedino što su ovi lobisti postigli je pokušaj predaje rezolucije protiv Srbije u Savetu bezbednosti, kada su nas za naše pare optuživali da smo počinili genocid u Srebrenici.

Posle neuspeha sa Bel Potingerom, Vučić se po savetu iz Abu Dabija okrenuo Toniju Bleru . Ovaj bivši britanski premijer je posle odlaska sa vlasti kao utehu dobio da vodi kontakt grupu za rešavanje bliskoistočne krize.

Devedesetih godina prošlog veka, u vreme građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, Bler je bio najvatreniji zagovornik pomoći albanskim separatistima na Kosovu  i islamskim fanaticima u Sarajevu.

U isto vreme kada je postao "savetnik" Aleksandra Vučića, on je od strane zalivskih šeika, poznatih po tome što finansiraju islamističke pokrete širom sveta, bio angažovan da zastupa interese Nasera Orića . O tome je i u srpskim medijima govorio član Ekspertskog tima jugoistočne Evrope za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala Dževad Galijašević.

Zanimljivo je da se posle slučaja Orića, Bler više nije pojavljivao u Beogradu, niti se zna da je bilo šta posle toga radio za srpsku Vladu. Izgleda da je on i bio angažovan samo da bi izgladio odnose između vlasti u Beogradu i bogatih, ali islamističkih šeika iz Zaliva, i to tako što će osmisliti model po kome ovdašnjoj javnosti izgleda kao da se teroristi iz Bosne i sa Kosova procesuiraju, dok se u stvarnosti ništa ne dešava.

Interesantan je i odnos Vučića sa Dejvidom Petreusom, penzionisanim američkim generalom  (godišnja penzija 220.000 dolara) i bivšim direktorom CIA-e. Posle afere otkrivanja poverljivih informacija svojoj ljubavnici, koja je zatim iste objavila u jednoj knjizi, Petreus nakon samo godinu dana 2012. napušta CIA-u i prelazi da radi za američki investicioni fond KKR, u kome postaje direktor "Global Institute" i senior partner.

KKR zvanično upravlja novčanim fondom od preko osam milijardi dolara, mada mu na raspolaganju stoji daleko više para. Tako je, primera radi, ovaj fond 2007. za preuzimanje kompanije "First Data International" predao ponudu vrednu 29 milijardi dolara.

Senior partneri u KKR-u su bankari sa iskustvom ili investitori sa debelim novčanikom. Sa svojom godišnjom penzijom od 220.000 dolara, Petreus sigurno nije veliki investitor, a nema ni bilo kakva iskustva kada su u pitanju finansijski poslovi. On, međutim, poseduje odlične veze u sadašnjoj američkoj administraciji.

KKR je 15, oktobra 2013. kupio "United grupu" koja u Srbiji ima većinski udeo u SBB-u. U to vreme je kao viši savetnik Upravnog odbora SBB/Telemach grupe, radio nekadašnji američki ambasador u Srbiji, Kameron Manter.

U jesen 2013. izrađivao se u Srbiji predlog novog Zakona o elektronskim medijima. Prema članu 109 tog nacrta zakona, „da bi se sprečilo narušavanje medijskog pluralizma ili vršenje prevelikog uticaja na javno mnenje, ne dozvoljava se da: 1) Operater pruža opšte medijske usluge i medijske usluge specijalizovane za informativni programski sadržaj."

Prema tome, SBB nije mogao istovremeno da bude i tvorac i distributer informativnog programa, jer je postojala bojazan da bi on iskoristio svoj položaj da protežira svoj informativni program.

Investicija KKR-a se u tom slučaju ne bi isplatila, jer je iza njegove akvizicije SBB-a stajao CNN  , koji je već uveliko planirao pokretanje svoje sopstvene televizije na Balkanu, N1 TV  .

U Beograd tada dolazi Petreus koji je u srpskoj prestonici do sada boravio najmanje tri puta i sastajao se sa Vučićem i njegovim najbližim saradnicima. Posle prvog sastanka, radna grupa za izradu nacrta novog Zakona dobija naređenje da obustavi dalji rad. Izvršilac ove odluke bio je pomoćnik ministra kulture i medija Saša Mirković.

Vučić je odmah pokazao "razumevanje" za "opravdane zahteve" KKR-a, ali je od Petreusa tražio protivuslugu: američki mediji, kao i zvaničnici trebaju da budu naklonjeniji naprednjačkoj vlasti u Beogradu.

U početku saradnja, međutim, nije išla kako je zamišljeno. U aprilu 2014. godine, Dejvid Petreus objašnjava Vučiću kako KKR planira da od Srbije napravi regionalni centar novih medijskih tehnologija uz izuzetno visoka ulaganja.

Vučić, sa svoje strane, ostaje pri zahtevu da paket buduće saradnje mora da obuhvata i lobiranje u korist njegove vlasti, makar i uz umanjene investicije KKR-a. Nije pomoglo ni posredovanje američke ambasade u Beogradu, a da bi pokazao kako sve zavisi isključivo od njega, Vučić daje nalog radnoj grupi da usvoji nacrt Zakona kojim se distributerima zabranjuje da budu i proizvođači informativnog programa.

Zakon u ovom obliku, međutim, nije prošao. U međuvremenu je Petreus dobio uverenja od svojih nalogodavaca da će preuzeti lobiranje za Vučića.

U Briselu je taj posao na sebe preuzela advokatska kancelarija Gide Loyrette Nouel  koja je u januaru 2014. za račun KKR-a podnela zahtev Evropskoj komisiji da odbaci restriktivni nacrt zakona.

Saradnik te kancelarije, Benoit Le Bret je, faktički, tvorac izmena aktuelnog Zakona o medijima  , zahvaljujući kome je N1 TV u avgustu ove godine započeo emitovanje svog programa preko SBB-a.

Da bi izbegao konfrontacije u budućnosti, Petreus je preko svojih veza omogućio da Vučić u Vašingtonu bude primljen na razgovore od političara koji imaju donekle neki ugled, a ne samo od anonimnih savetnika i zamenika pomoćnika u ministarstvima.

Tako je Srbija deo svog suverenitetata žrtvovala da bi se udovoljilo potrebi Vučića da se promoviše, pa joj sada zakone diktira saradnik advokatske kancelarije iz Brisela.

I RTS je 2009. godine, na zahtev EU bio prisiljen da razdvoji delatnosti proizvodnje programa i distribucije (koju sada vodi ETV ), ali je američkim kompanijama omogućen dominantan položaj na medijskom tržištu Srbije samo da bi se srpski premijer fotografisao na ulici ispred Bele Kuće.

Uticaj N1 TV u Srbiji je zanemarljiv, jer se ova televizija emituje samo preko jednog kablovskog operatera, tako da aktuelnu vlast ne zanima što se na njenom programu pojavljuju i kritički prilozi o Vučiću i SNS-u.

Portal "Balkanist"  je pre godinu dana objavio kako Srbija skupo plaća lobiste da bi se u svetskoj štampi pojavljivali pozitivni članci o Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci (ne i o samoj Srbiji). Upućeni tvrde kako je članak u londonskom "Indipendentu"  iz avgusta 2013. pod naslovom "Aleksandar Vučić: čovek koji izvlači Beograd iz izolacije" plaćen 10.000 funti.

U izveštaju za britanske medije koji je platila Srbija, pod naslovom "Srbija obezbedila milijardu dolara kredita od UAE", najveći deo čine citati Aleksandra Vučića koji samo priča o tome kako Srbija napreduje ka boljoj budućnosti.

Prema tome gde se lobira, a gde ne, vide se prioriteti ove vlasti u spoljnoj politici. Za lobiranje u Vašingtonu i Londonu ova vlast ima sredstva, ali je Brisel potpuno zaboravljen. I ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije Jadranka Joksimović se proletos žalila na to da Srbija ništa ne čini po pitanju lobiranja u samom vrhu Evropske Unije.

Koliko je poznato, Srbija se u Briselu oslanja na lobističke sposobnosti samo tri organizacije: predstavništvo Privredne komore Srbije koje ima samo jednog zaposlenog, jedno udruženje poslodavaca i jednu konsultantsku firmu. Posle Vašingtona, Brisel je najveći svetski centar za lobiranje , a za Srbiju bi trebao da bude i najvažniji, pod uslovom da iskreno teži EU.

Prilikom jedne od svojih poseta Nemačkoj, gde se, uglavnom, sretao sa predstavnicima kompanija kojima u opisu radnog mesta stoji i obaveza da se iz kurtoaznih razloga pojavljuju na ovakvim skupovima, Vučić je dao intervju najtiražnijem nemačkom dnevnom listu "Bild" , za koji je plaćeno najmanje 15.000 evra, kolika je najniža tarifa za ovakvu vrstu usluga.

Koliko je taj skupo plaćeni intervju bio uspešan vidi se i po tome što se isti uopšte nije ni pojavio u štampanom izdanju lista, već je samo nekoliko sati bio na "Bildovoj" internet prezentaciji i to negde između rubrika "Saveti domaćicama" i "Novo na muzičkoj sceni".

Privredna komora Srbije ima dobru saradnju jedino sa Privrednom komorom Bavarske, jednom od nemačkih pokrajina. Dolaskom na čelo PKS-a Marka Čadeža, koji je prethodno radio u ambasadi Nemačke u Beogradu, u službi za odnose sa javnošću, vlast se ponadala da će steći bolju prohodnost u nemačkim političkim krugovima, ali to se nije desilo.

Kratki sastanak Vučića sa predsednikom vlade Bavarske Horstom Zehoferom ovog leta, upriličenim posle više neuspelih pokušaja, Srbija je platila 20.000 evra, koliko je tražila lobistička agencija iz Nemačke, mada se nezvanično priča da je samo polovina pomenutih para otišla Nemcima, dok je ostatak ostao našem posredniku u poslu. Pre toga, dok smo hteli da se Vučić i Zehofer besplatno rukuju, predsednik bavarske vlade nikada nije imao vremena.

U Registru transparentnosti Evropske Unije postoji samo jedan podatak o plaćanju lobističkih usluga Srbije, a to se odnosi na londonsku agenciju Bel Potinger i to za 2014. godinu. Sve ostalo je bilo plaćanje "ispod stola".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VUČIĆEV TRON NA KLIMAVIM NOGAMA A ROK TRAJANJA NA VLASTI ISTIČE…

 

Dok je bio velikosrpski radikal, Aleksandar Vučić je govore ulepšavao citatima kneza Lazara, vladike Nikolaja i, naravno, Vojislava Šešelja. Transformisan u evroatlantskog naprednjaka počeo je da se oslanja na strane autoritete poput Maksa Vebera, Vinstona Čerčila i stare kineske mudrace. Posebno mu se svidela deviza legendarnog vojnog stratega Sun Cua: „Ako dovoljno dugo sediš na obali, dočekaćeš da reka pronese telo tvog neprijatelja".

Vučić se na ličnom primeru uverio u tačnost tog saveta. Strpljenje mu se isplatilo, jednog po jednog, bukvalno ili u političkom smislu, reka je odnela sve njegove protivnike: Miloševića, Đinđića, Šešelja, Đilasa, a i Nikolić beznadno tone. Ali, i Vučićev slučaj je iscrpljen, i pitanje je dana kada će i njega “prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“.

 

                   Predrag Popović

 

U aprilu, dok je usamljen i očajan šetao obalom vašingtonske reke Potomak, Vučić je jasno video kako voda nosi njega. S vlasti, pravo na dno prošlosti. Prizor ga nije iznenadio. Vučić je znao šta ga čeka u Americi.

Znao je da će u Beloj kući biti primljen na nivou balkanskog turiste i da će umesto poziranja s uticajnim političarima imati priliku samo da se suoči s njihovim staferima, koji će mu preneti spisak novih zahteva. To se i dogodilo. Osim slučajnog susreta na hodniku, daleko od Ovalnog kabineta, sa republikanskim senatorom Džonom Mekejnom, imao je samo dva značajna sastanka, i to s Viktorijom Nuland, pomoćnicom državnog sekretara za Evropu i Evroaziju i sa Suzan Rajs, savetnicom za nacionalnu bezbednost predsednika Obame.

Sve što je čuo, svodilo se na – gotov si, Vučiću.

Pored starog i dobro poznatog zahteva da se kazne krivci za smrt braće Bitići, američkih državljana i istaknutih terorista UČK-a, srpski premijer je suočen s još tri značajna problema: 1. slučaj Miroslava Miškovića, 2. reketiranje američke kompanije „Kontinental Vind Partners" (CWP)  i 3. distanca Srbije od Rusije.

Vučić je znao da se Mišković obratio američkim lobistima za pomoć, prikazujući svoj sudski postupak kao zloupotrebu pravosuđa od strane izvršne vlasti. Međutim, ni Vučićev zaštitnik Majkl Kirbi, američki ambasador u Beogradu, nije imao informacije o tome da je u Stejt Departmentu već procenjeno da je tužba protiv Miškovića neosnovana.

Drugi problem je kompleksniji, pošto je u njega involvirana američka kompanija koju vodi Mark Krendal, muž Lidije Zilme Udovički, čija sestra Kori je aktuelna ministarka u Vladi Srbije.

U izgradnju vetroparka u Banatu CWP je investirala oko 300.000.000 evra, ali posao kasni jer neko iz Vučićevog okruženja traži dva miliona evra, kako bi omogućio dozvole za priključenje u sistem Elektorprivrede Srbije.

Bez otvaranja diskusije na te teme, Vučiću je izdato naređenje da hitno nađe rešenje. Pravosudni progon Miškovića mora da se zaustavi, a CWP-u mora da bude omogućeno normalno poslovanje i, naravno, reketaš mora biti otkriven i kažnjen. Vučiću je ostalo da samo muca, sleže ramenima i prediše nad sudbinom.

Treće naređenje je glasilo – Srbija mora odlučno da se distancira od Rusije, samo takvim postupkom može da dokaže rešenost da nastavi proces priključenja Evropskoj uniji. Taj zahtev nije iznenadio Vučića.

Svaki put kad bi mu neki zapadni diplomata pomenuo taj uslov, srpski premijer bi odrecitovao tra-la-la bajku o nesvrstavanju ni na jednu stranu i, kao dokaz podrške evroatlantskoj antiruskoj kampanji, odluku Srbije da ne prizna otcepljenje Krima od Ukrajine.

No, to više ne zadovoljava Amerikance. Ne zanimaju ih priče o rusofilstvu Tomislava Nikolića i Ivice Dačića. Odlično obavešteni vašingtonski moćnici dobro znaju da Nikolićevi stavovi nisu bitni, a da Dačić bespogovorno izvršava sve američke naloge jer dobro zna da mu opastanak na slobodi i političkoj sceni zavisi od toga da li će i kada će CIA i DEA otvoriti dosijea Darka Šarića i Rodoljuba Radulovića, zvanog Miša Banana.

Bez uvijanja, Amerikanci su Vučiću otkrili da imaju saznanja o tome kako upravo on dotura Rusima poverljive informacije. Vučić je bio oprezan, ruskim diplomatama uvek je preko posrednika plasirao sva značajnija obaveštenja. Uzalud. Majstori iz CIA su lako ušli u trag informacija koje su dali samo Vučiću, tako da su njegovi pokušaji da odgovornost svali na Nikolića i Dačića izgledali kao detinjasta igra.

Još dok je leteo iznad Atlantika, na povratku u svoj kalifat, Aleksandar Vučić je shvatio da su ga Amerikanci pustili niz vodu. Brzo se uverio i kako će porinuće izgledati u praksi.

Kao što su pažljivo isplanirali Vučićevo instaliranje na vlast, eksperti iz Lenglija su detaljno pripremili projekat „postvučićevske Srbije". Nezainteresovani za njegove marketinške trikove i lažna ili iskrena obećanja, njima svejedno, pokrenuli su proces rušenja diktatora.

Odmah po povratku iz SAD, Vučić je obavešten da je ambasador Kirbi jednom od kolega, pred nekoliko svedoka, postavio pitanje: „Šta mislite o Miodragu Kostiću kao potencijalnom budućem premijeru Srbije?"

Ne čekajući odgovor, Kirbi je s osmehom i naglašenom podrškom toj ideji nahvalio Kostića kao uspešnog biznismena koji odlično razume političke procese, što je dokazao odnosom prema Ukrajini, u kojoj je razvio krupne poslove.

Da li Amerikanci zaista žele da na mestu premijera vide Kostića ili ga tom pričom samo da testiraju, Vučiću nije ni bitno. Šokirala ga je već činjenica da se uopšte pominje mogućnost da ga neko nasledi. I to sad, kad je najjači, bar u svojim očima, na „Pinku" i u „Informeru".

Vučić još nije stigao ni da se osveži infuzijom, a stigla ga je nova nevolja. Na sednici Vlade Srbije, održanoj u četvrtak 18. juna, glasalo se o predlogu britanske rezolucije o Srebrenici, koja je trebalo da se usvoji na sledećoj sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, ali je to sprečio ruski veto!!!!

Iako stav Srbije niko nije ni tražio, niti ima ikakav značaj, osim za unutrašnje političke i propagandne potrebe, Vučić je hteo da proveri raspoloženje članova svog kabineta i dokaže da u državnom vrhu vlada idilično jedinstvo.

Bolje da nije. Troje ministara dalo je podršku rezoluciji koja na najteži način optužuje Srbe i Srbiju za genocid nad Bošnjacima u Srebrenici. Prema neproverenim informacijama, za rezoluciju su glasali Zorana Mihajlović, Kori Udovički i Dušan Vujović.

Uostalom, nije ni bitno ko je odbio da slepo sledi premijerov politički avanturizam, američka poruka je bila sasvim jasna – uvek i po svakom pitanju može da se politički uzdrma Vučićev tron.

Pored prezentacije političke moći, Amerikanci su izvršili i neku vrstu čistke u srpskoj Bezbednosno-informativnoj agenciji. S mesta savetnika šefa BIA smenjeni su Radivoje Mičić i Duško Bobić. Oni su osumnjičeni da pripadaju tvrdoj proruskoj grupi i da su, kao takvi, nepodobni za vršenje funkcija u vrhu tajne policije.

– Mičić i Bobić su iskusni obaveštajci. Iako su imali dug staž u Službi, nisu bili politički kompromitovani, ali smenjivani su i u vreme režima Tadić-Dačić. U BIA ih je vratio Nebojša Rodić, prvi Vučićev kadar na čelu tajne policije. Međutim, mimo Vučića, sada ih je penzionisao direktor Aleksandar Đorđević – tvrdi za Tabloid izvor iz BIA.

Đorđević je istovremeno kad i Vučić, ali u nezavisnom aranžmanu, putovao u Sjedinjene Države. Kao dokaz lojalnosti, poneo je rešenja o uklanjanju dvojice „ruskih špijuna" iz BIA. Nije poznato kakva uputstva za dalje delovanje je Đorđević dobio od šefova iz CIA.

Veliki Vučićev poraz predstavlja i imenovanje Dragana Bujoševića za direktora Radio-televizije Srbije. Iako Bujošević, u skladu sa svojim karakterom i profesionalnim kvalitetima, neće predstavljati neku ozbiljniju prepreku režimskim medijskim kombinacijama, Vučić je tu kadrovsku igru, kao i sve ostalo, shvatio kao ličnu diskreditaciju i značajno ograničenje moći.

I na ovaj način Amerikanci su premijeru pokazali ko vuče konce. Vučiću je ostalo samo da upregne Dragana J. Vučićevića i preko „Informera" pokrene kampanju kompromitacije „žutog Bujketa".

Amerikanci disciplinuju Vučića na sve načine. Uz političke pritiske i kadrovske vrteške život mu zagorčavaju strateškim spletkama poput puštanja, pa vraćanja Šešelja u Hag, hapšenjem i oslobađanjem Haradinaja i, naročito, pritvaranjem Nasera Orića, s kojim Vučić ne zna šta da radi.

Uporedo s tim, sve su glasniji prigovori srpskom režimu zbog medijske cenzure, kao i podrška pojedincima koji su izloženi progonu kakav već mesecima trpi Saša Janković. Da stvar bude gora, Vučić je suočen i s brutalnim finansijskim ucenama i to ne samo od Međunarodnog monetarnog fonda. Snažan udar ga čeka na susretu s Angelom Merkel, koja će zahtevati da Srbija hitno podmiri 190 miliona evra duga „Velefarma" prema „Štadi".

Od osnivanja Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić pokušava da se predstavi kao prvi srpski lider koji ima apsolutnu podršku SAD i EU. Sa stranim predstavnicima uspostavio je harmoničan odnos, kako oni drmaju, tako se on trese. Odradio je dobar posao.

Stvorio je sve uslove za zaokruženje državnosti albanske republike Kosovo, pristao na promene Ustava koje će ozvaničiti trajni gubitak južne srpske pokrajine, stavio je celu Srbiju na uslugu NATO i zatezanjem odnosa s Rusijom naneo nenadoknadivu štetu našim političkim i privrednim interesima.

Međutim, uplašen činjenicom da mu je istekao rok trajanja na vlasti, počeo je da razmišlja taktički – malo glavom, malo dupetom.

– Znam da bi to mnogi jedva dočekali, ali moraću da ih razočaram, ja neću završiti kao Slobodan Milošević ili Zoran Đinđić. Njih dvojica su oboreni uz pomoć svojih najbližih saradnika. Za sve što se dešavalo pre 5. oktobra, za sve pljačke, ratove, inflaciju i sankcije, za sve je kriv samo Milošević.

Za sve zlo koje je Srbiju snašlo dolaskom DOS-a na vlast, kriv je samo Đinđić. Pa, neće da može… Ko misli da mu je korisno da krene protiv mene, neka to radi, ali mora da bude svestan da se neću predati tek tako, bez borbe.

Kad sam javno zahtevao da u ovim teškim danima budemo jedinstveni nisam se šalio. Ili ćemo zajedno da prođemo kroz ovu krizu ili ćemo zajedno da padnemo – rekao je Vučić na prvom sastanku s najbližim saradnicima po povratku iz Vašingtona.

Tek da pretnja bude jasnija, naglasio je kako o svima zna sve i poseduje dokaze „za koje bi bilo bolje da se nikada ne pojave u medijima".

– Vučićeve pretnje svi su shvatili krajnje ozbiljno. U vrhu SNS-a i naročito u Vladi nastala je panika. Neko je pustio glas da Vučić ima dosijea svih saradnika i da, osim njega, samo Andrej zna od koga i kako dobija informacije iz BIA.

Navodno, na „crnoj listi" nalaze se Zorana Mihajlović, Zlatibor Lončar, Nikola Selaković, Maja Gojković, Radomir Nikolić, pa čak i Nikola Petrović i Petar Panić Pana. Tu su i ministri koji se javno zaklinju u lojalnost premijeru Nebojša Stefanović i Aleksandar Vulin.

Vučić se potrudio da raširi paranoju. Neko je, verovatno uz njegovu saglasnost, među naprednjacima proturio priču kako je Vučić, nezadovoljan tonom s kojim mu se obratila, skresao ministarki Jadranki Joksimović da pazi kako priča s njim, jer, kako je rekao, „na snimcima presretnutih razgovora koje je vodila s problematičnim likovima ima mnogo spornih stvari".

Možda je Vučić, po običaju, lagao, ali ostvario je cilj. Sada svi njegovi saradnici strepe jedni od drugih, dobro vagaju svaku reč i još otvorenije se ulaguju opasnom šefu – kaže za Tabloid izvor iz SNS-a,

Paranoja je uzela maha, a kako i ne bi kad svi znaju s kakvom lakoćom se Vučić odrekao Šešelja, Đilasa, Nikolića, Kosova... Posle toga, neće mu biti problem da, čim proceni da je vreme, odbaci Nikolu Petrovića ili bilo kojeg drugog saradnika u čiju lojalnost posumnja.

U Vučićevom ludilu ima sistema. Pošto je svoju piramidu vlasti formirao po sistemu kakav je video u svom omiljenom filmu „Kum", jasno mu je da će ga napasti neko blizak, u koga ima poverenja.

Ako je sebi odredio ulogu Majkla Korleonea, a bratu Andreju, Sonija, najozbiljniji kandidati za Freda su Petrović i Lončar. Suviše su autonomni, imaju svoje poslove i ambicije, ne zavise od volje vođe, uvek mogu da zadovoljenje interesa potraže na nekoj drugoj strani.

Poznato je da je Petroviću mnogo važniji partner Stanko Subotić nego Vučić. Lončar je oslonjen na dugogodišnjeg ortaka Aleksandra Đorđevića, koji BIA vodi prema uputstvima koje ne dobija od Vučića, nego od Amerikanaca. Za njih dvojicu premijer nema rešenja, može samo da se nada da ga neće prodati.

Nema rešenja ni za Zoranu Mihajlović. Zahvaljujući davno stečenoj čvrstoj podršci stranaca, Mihajlovićeva je dovoljno sposobna i odlučna da, u određenom trenutku, izazove podele u SNS-u i suprotstavi se Vučićevoj samovolji. Kad dođe do haosa, a taj trenutak je sve bliži, ona može da predvodi grupu nezadovoljnih naprednjaka, koji nisu zadovoljili apetite.

Zbog svih problema, Vučić je odustao od rekonstrukcije Vlade i sređivanja stanja u svojoj stranci. Na raspuštanje Vlade i raspisivanje vanrednih republičkih izbora, koje je planirao da veže s vojvođanskim, krajem decembra, odlučiće se samo ako uspe da preko leta konsoliduje stanje u SNS-u i izgladi odnose sa Amerikancima. Da bi ispunio tu nemoguću misiju moraće da se, kako zna i ume, izvuče iz sudske afere s Miškovićem.

Ne sme da prizna propast slučaja na kome je, još pre tri godine, gradio autoritet bespoštednog borca protiv kriminala i korupcije, a ne može ni da odbije zahtev da se okonča ta pravosudna predstava.

I da bi ispunio drugi američki uslov – omogućavanje kompaniji CWP normalno poslovanje – mora da smisli neki hudinijevski trik, pa da kazni reketaše iz svog okruženja, ali tako da ih ne naljuti i ne okrene protiv sebe. Neće mu biti lako ni da se distancira od Rusa. Svidelo mu se da sedi na obe klupe, iako ni na jednoj nije rado viđen.

Vučićeva borba za opstanak na vlasti osuđena je na neuspeh. Tron mu je ozbiljno poljuljan, to više ne može da sakrije od svih kojima se zamerio, a koji raspolažu kvalitetnijim informacijama od onih koje nudi „Pink".

– Vučić je dokazao da nema pojma o politici. Dok on vodi marketinšku kampanju i brine za trenutni rejting, krupni igrači na mnogo realniji način štite svoje interese. Da je biznis važniji od populizma Vučić će se uveriti kad bude prekasno.

Mnogima se zamerio, jedva su dočekali da vide kako mu brod tone. Čim je procurela vest da je Miodrag Kostić pretendent na mesto premijera, obradovali su se i oni koji o njemu ne misle dobro.

Naprosto, raposloženje je takvo da je svako dobrodošao, samo neka Vučić ode. Ne znam da li je tačno, ali prepričava se kako je Kostić, kad je upitan da li je tačno da će postati premijer, rekao: „Što se tiče ove Vlade, veliki sam optimista, neće dugo". Taj optimizam dele i mnogi građani – kaže za naš magazin odlično obavešten izvor iz SNS-a.

Kad je prvi put pao s vlasti, kao radikalski ministar protiv informisanja, Aleksandar Vučić je potonuo u duboku depresiju. Iako je i tada činio stravične zločine prema demokratiji, medijima i nepodobnim pojedincima, mogao je da alibi traži u činjenici da je bio samo jedan od šrafova u crno-crvenom mehanizmu zla.

Pad s ovog nivoa vlasti, svojstvenog samo diktatorima, boleće mnogo više. To zna i Vučić, zato će tron braniti svim sredstvima. Kao neprijatelje etiketiraće sve: Amerikance, svoje saradnike, tajkune, opozicionare, sve građane koje je pretvorio u taoce svog politikantskog avanturizma. No, sve mu je uzalud. I Hitler je 1943. bio opasan protivnik, pa su i tada svi znali da ga čeka poraz. Kao danas Vučića.

 

 ©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije