SKUPO PLAĆENO LOBIRANJE IZ BUDŽETA ZA PROMOVISANJE PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“ PO INOSTRANSTVU!!!

 

Premijer Aleksandar Vučić naneo je svojim kriminalnim delovanjem neopisive štete Srbiji. A njegova medijska pojavljivanja još više. Uprkos tome, on iz budžeta plaća "lobirajući za Srbiju", a ustvari, promovišući sebe i svoju sumanutu ličnost.

Kako u domovini, tako i u inostranstvu, on je najveća antireklama koja je zadesila ovu zemlju, a njegovo "lobiranje" postaje sve skuplje i sve nepodnošljivije. Svet ga vidi onakvim kakav je: kao ludaka i štetočinu.

 

                      Milan Malenović

 

Prilikom poslednje posete Vašingtonu predsednika Vlade Aleksandra Vučića, on i njegovi saradnici su oštro kritikovali grupu studenata koji su protestovali protiv njega, njegove politike i posete Sjedinjenim Američkim Državama.

Iako su ovakvi protesti u Americi sasvim normalna pojava, Vučić i njegovi jurišnici su neobaveštenoj srpskoj javnosti sve želeli da predstave kao nastavak nekakve (nepostojeće) zavere sa ciljem da se obori srpska vlada. Iza svega su stajali neki tajkuni i snažni lobi koji su oni potkupili, tvrdio je Vučić.

Prema ovome je lobi zlo, zavereničko udruženje koje po svetu obara vlade za pare bogatih i bahatih. Međutim, nije tako. Lobiranje  je odavno poznat princip rada u okviru državnih administracija. Bio je poznat i primenjivan još u starom Rimu.

Za razliku od Srbije, civilizovane države su delatnost lobista ograničile i definisale zakonima. Kod nas je u okviru borbe protiv korupcije bilo planirano donošenje odgovarajućeg zakona najkasnije do 2008. godine, zatim je rok pomeren do 2014, ali ni sada nemamo javnosti prikazan nacrt zakona, iako je ministar pravde Nikola Selaković još prošle godine obznanio kako je zakon skoro spreman za skupštinsku proceduru.

Iako mu lobiji smetaju kada sumnja da su organizovali kampanju protiv njega, Vučić iste itekako voli i koristi njihove usluge, kada mu to odgovara. Poznato je više slučajeva, mada zvaničnici uporno odbijaju da srpsku javnost upoznaju sa time na koje lobiste se i za koje svrhe troše pare iz budžeta.

Najpoznatiji slučaj je angažovanje britanske lobističke grupe Bel Potinger . Njoj je za osam meseci rada u 2013. godini Vlada uplatila 200.000 evra, dok je najmanje još toliko u korist Srbije uplatio Etihad iz UAE. Isto toliko je plaćeno i u 2014. godini.

Zauzvrat je Vučićev kabinet šeicima poklonio JAT i najskuplje gradsko građevinsko zemljište na Balkanu, za projekat za "Beograd na vodi"  , kao i hiljade hektara vojvođanskih oranica.

Za te pare je Bel Potinger trebalo da obezbedi Vučiću prijem u vrhu britanske vlasti, do čega uprkos svemu ni do danas nije došlo. Jedino što su ovi lobisti postigli je pokušaj predaje rezolucije protiv Srbije u Savetu bezbednosti, kada su nas za naše pare optuživali da smo počinili genocid u Srebrenici.

Posle neuspeha sa Bel Potingerom, Vučić se po savetu iz Abu Dabija okrenuo Toniju Bleru . Ovaj bivši britanski premijer je posle odlaska sa vlasti kao utehu dobio da vodi kontakt grupu za rešavanje bliskoistočne krize.

Devedesetih godina prošlog veka, u vreme građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, Bler je bio najvatreniji zagovornik pomoći albanskim separatistima na Kosovu  i islamskim fanaticima u Sarajevu.

U isto vreme kada je postao "savetnik" Aleksandra Vučića, on je od strane zalivskih šeika, poznatih po tome što finansiraju islamističke pokrete širom sveta, bio angažovan da zastupa interese Nasera Orića . O tome je i u srpskim medijima govorio član Ekspertskog tima jugoistočne Evrope za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala Dževad Galijašević.

Zanimljivo je da se posle slučaja Orića, Bler više nije pojavljivao u Beogradu, niti se zna da je bilo šta posle toga radio za srpsku Vladu. Izgleda da je on i bio angažovan samo da bi izgladio odnose između vlasti u Beogradu i bogatih, ali islamističkih šeika iz Zaliva, i to tako što će osmisliti model po kome ovdašnjoj javnosti izgleda kao da se teroristi iz Bosne i sa Kosova procesuiraju, dok se u stvarnosti ništa ne dešava.

Interesantan je i odnos Vučića sa Dejvidom Petreusom, penzionisanim američkim generalom  (godišnja penzija 220.000 dolara) i bivšim direktorom CIA-e. Posle afere otkrivanja poverljivih informacija svojoj ljubavnici, koja je zatim iste objavila u jednoj knjizi, Petreus nakon samo godinu dana 2012. napušta CIA-u i prelazi da radi za američki investicioni fond KKR, u kome postaje direktor "Global Institute" i senior partner.

KKR zvanično upravlja novčanim fondom od preko osam milijardi dolara, mada mu na raspolaganju stoji daleko više para. Tako je, primera radi, ovaj fond 2007. za preuzimanje kompanije "First Data International" predao ponudu vrednu 29 milijardi dolara.

Senior partneri u KKR-u su bankari sa iskustvom ili investitori sa debelim novčanikom. Sa svojom godišnjom penzijom od 220.000 dolara, Petreus sigurno nije veliki investitor, a nema ni bilo kakva iskustva kada su u pitanju finansijski poslovi. On, međutim, poseduje odlične veze u sadašnjoj američkoj administraciji.

KKR je 15, oktobra 2013. kupio "United grupu" koja u Srbiji ima većinski udeo u SBB-u. U to vreme je kao viši savetnik Upravnog odbora SBB/Telemach grupe, radio nekadašnji američki ambasador u Srbiji, Kameron Manter.

U jesen 2013. izrađivao se u Srbiji predlog novog Zakona o elektronskim medijima. Prema članu 109 tog nacrta zakona, „da bi se sprečilo narušavanje medijskog pluralizma ili vršenje prevelikog uticaja na javno mnenje, ne dozvoljava se da: 1) Operater pruža opšte medijske usluge i medijske usluge specijalizovane za informativni programski sadržaj."

Prema tome, SBB nije mogao istovremeno da bude i tvorac i distributer informativnog programa, jer je postojala bojazan da bi on iskoristio svoj položaj da protežira svoj informativni program.

Investicija KKR-a se u tom slučaju ne bi isplatila, jer je iza njegove akvizicije SBB-a stajao CNN  , koji je već uveliko planirao pokretanje svoje sopstvene televizije na Balkanu, N1 TV  .

U Beograd tada dolazi Petreus koji je u srpskoj prestonici do sada boravio najmanje tri puta i sastajao se sa Vučićem i njegovim najbližim saradnicima. Posle prvog sastanka, radna grupa za izradu nacrta novog Zakona dobija naređenje da obustavi dalji rad. Izvršilac ove odluke bio je pomoćnik ministra kulture i medija Saša Mirković.

Vučić je odmah pokazao "razumevanje" za "opravdane zahteve" KKR-a, ali je od Petreusa tražio protivuslugu: američki mediji, kao i zvaničnici trebaju da budu naklonjeniji naprednjačkoj vlasti u Beogradu.

U početku saradnja, međutim, nije išla kako je zamišljeno. U aprilu 2014. godine, Dejvid Petreus objašnjava Vučiću kako KKR planira da od Srbije napravi regionalni centar novih medijskih tehnologija uz izuzetno visoka ulaganja.

Vučić, sa svoje strane, ostaje pri zahtevu da paket buduće saradnje mora da obuhvata i lobiranje u korist njegove vlasti, makar i uz umanjene investicije KKR-a. Nije pomoglo ni posredovanje američke ambasade u Beogradu, a da bi pokazao kako sve zavisi isključivo od njega, Vučić daje nalog radnoj grupi da usvoji nacrt Zakona kojim se distributerima zabranjuje da budu i proizvođači informativnog programa.

Zakon u ovom obliku, međutim, nije prošao. U međuvremenu je Petreus dobio uverenja od svojih nalogodavaca da će preuzeti lobiranje za Vučića.

U Briselu je taj posao na sebe preuzela advokatska kancelarija Gide Loyrette Nouel  koja je u januaru 2014. za račun KKR-a podnela zahtev Evropskoj komisiji da odbaci restriktivni nacrt zakona.

Saradnik te kancelarije, Benoit Le Bret je, faktički, tvorac izmena aktuelnog Zakona o medijima  , zahvaljujući kome je N1 TV u avgustu ove godine započeo emitovanje svog programa preko SBB-a.

Da bi izbegao konfrontacije u budućnosti, Petreus je preko svojih veza omogućio da Vučić u Vašingtonu bude primljen na razgovore od političara koji imaju donekle neki ugled, a ne samo od anonimnih savetnika i zamenika pomoćnika u ministarstvima.

Tako je Srbija deo svog suverenitetata žrtvovala da bi se udovoljilo potrebi Vučića da se promoviše, pa joj sada zakone diktira saradnik advokatske kancelarije iz Brisela.

I RTS je 2009. godine, na zahtev EU bio prisiljen da razdvoji delatnosti proizvodnje programa i distribucije (koju sada vodi ETV ), ali je američkim kompanijama omogućen dominantan položaj na medijskom tržištu Srbije samo da bi se srpski premijer fotografisao na ulici ispred Bele Kuće.

Uticaj N1 TV u Srbiji je zanemarljiv, jer se ova televizija emituje samo preko jednog kablovskog operatera, tako da aktuelnu vlast ne zanima što se na njenom programu pojavljuju i kritički prilozi o Vučiću i SNS-u.

Portal "Balkanist"  je pre godinu dana objavio kako Srbija skupo plaća lobiste da bi se u svetskoj štampi pojavljivali pozitivni članci o Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci (ne i o samoj Srbiji). Upućeni tvrde kako je članak u londonskom "Indipendentu"  iz avgusta 2013. pod naslovom "Aleksandar Vučić: čovek koji izvlači Beograd iz izolacije" plaćen 10.000 funti.

U izveštaju za britanske medije koji je platila Srbija, pod naslovom "Srbija obezbedila milijardu dolara kredita od UAE", najveći deo čine citati Aleksandra Vučića koji samo priča o tome kako Srbija napreduje ka boljoj budućnosti.

Prema tome gde se lobira, a gde ne, vide se prioriteti ove vlasti u spoljnoj politici. Za lobiranje u Vašingtonu i Londonu ova vlast ima sredstva, ali je Brisel potpuno zaboravljen. I ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije Jadranka Joksimović se proletos žalila na to da Srbija ništa ne čini po pitanju lobiranja u samom vrhu Evropske Unije.

Koliko je poznato, Srbija se u Briselu oslanja na lobističke sposobnosti samo tri organizacije: predstavništvo Privredne komore Srbije koje ima samo jednog zaposlenog, jedno udruženje poslodavaca i jednu konsultantsku firmu. Posle Vašingtona, Brisel je najveći svetski centar za lobiranje , a za Srbiju bi trebao da bude i najvažniji, pod uslovom da iskreno teži EU.

Prilikom jedne od svojih poseta Nemačkoj, gde se, uglavnom, sretao sa predstavnicima kompanija kojima u opisu radnog mesta stoji i obaveza da se iz kurtoaznih razloga pojavljuju na ovakvim skupovima, Vučić je dao intervju najtiražnijem nemačkom dnevnom listu "Bild" , za koji je plaćeno najmanje 15.000 evra, kolika je najniža tarifa za ovakvu vrstu usluga.

Koliko je taj skupo plaćeni intervju bio uspešan vidi se i po tome što se isti uopšte nije ni pojavio u štampanom izdanju lista, već je samo nekoliko sati bio na "Bildovoj" internet prezentaciji i to negde između rubrika "Saveti domaćicama" i "Novo na muzičkoj sceni".

Privredna komora Srbije ima dobru saradnju jedino sa Privrednom komorom Bavarske, jednom od nemačkih pokrajina. Dolaskom na čelo PKS-a Marka Čadeža, koji je prethodno radio u ambasadi Nemačke u Beogradu, u službi za odnose sa javnošću, vlast se ponadala da će steći bolju prohodnost u nemačkim političkim krugovima, ali to se nije desilo.

Kratki sastanak Vučića sa predsednikom vlade Bavarske Horstom Zehoferom ovog leta, upriličenim posle više neuspelih pokušaja, Srbija je platila 20.000 evra, koliko je tražila lobistička agencija iz Nemačke, mada se nezvanično priča da je samo polovina pomenutih para otišla Nemcima, dok je ostatak ostao našem posredniku u poslu. Pre toga, dok smo hteli da se Vučić i Zehofer besplatno rukuju, predsednik bavarske vlade nikada nije imao vremena.

U Registru transparentnosti Evropske Unije postoji samo jedan podatak o plaćanju lobističkih usluga Srbije, a to se odnosi na londonsku agenciju Bel Potinger i to za 2014. godinu. Sve ostalo je bilo plaćanje "ispod stola".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MEDIJSKI AGRESIVAC: ZAVOĐENJE REDA U DRŽAVI PREKO MEDIJSKOG SPEKTRA SRBIJE!!!

 

Kraj svake tiranije, uvek je obeležen glasnim pevanjem u slavu vođe i njegovog režima. Srbija živi u epohi medijskog ludila u kome sa svih televizija, sa talasa svih radio stanica i sa stranica svih novina, govori samo jedan čovek, Aleksandar Vučić. Laže o svojim velikim pobedama, o tome kako je Srbija prebogata zemlja a njeni građani srećni i zadovoljni.

Na čelu tih medija nalaze se opasni klovnovi, dobro plaćeni i spremni u svakom momentu da ga opevaju kao velikog državnika, mada svi znaju da je u pitanju opasan bolesnik. O odlazećem diktatoru i njegovom odnosu prema novinarkama i novinarima piše Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde, dugogodišnji Vučićev blizak saradnik.

 

                  Predrag Popović

 

Zdrav čovek ima hiljadu želja, bolestan samo jednu – da zavede diktaturu u Srbiji. Iako je zaražen tom ambicijom, Aleksandar Vučić u svojoj bolesti uživa, a pate svi normalni građani.

Vlast nije promenila Vučića, samo ga je raskrinkala. Ko god više veruje svojim očima nego njegovim lažima, posle tri i po godine naprednjačke torture, shvata da se na vrhu vladajuće piramide nalazi opaki faraon, koji je spreman da svoj tron brani na sve načine, naročito strahom i nasiljem.

Okupirao je političku scenu, državne institucije je pretvorio u centre za udomljavanje starleta nepismenih stranačkih kadrova, privredu je rasteretio od radnika, a mediji mu služe za hajke na nepodobne pojedince i lečenje vlastitih kompleksa.

Svih 28 sati svog radnog dana Vučić posvećuje isključivo odbrani kulta svoje bezličnosti. Bez reda u glavi, red u državi zavodi preko medija. Nesposoban da uradi bilo šta korisno za građane, na vlasti pokušava da se održi uz pomoć kolektivne hipnoze. Da bi to ostvario, morao je da se promoviše u nezvaničnog glavnog i neodgovornog urednika svih srpskih televizija i novina.

Još pre ulaska u politiku, Aleksandar Vučić se zaljubio u medije. Privukla ga je mogućnost da preko njih plasira političke i privatne intrige i spletke, preti i vređa protivnike, a da hvali sebe i sebi slične. Na njegovu žalost, ljubav nije uzvraćena.

 

         Ej, blago meni, kad me Voja ženi…

 

Otkad je ušao u politiku, Vučić zloupotrebljava i svoju porodicu. Pre nego što se oženio, kukao je zbog napada na njegovog batu Andreja, koji je u svakoj izbornoj kampanji izazivao incidente, tukao se i bio privođen i hapšen. E, kad ga je Šešelj naterao da se venča sa Ksenijom Janković, tada u poodmakloj trudnoći, Vučićeva patetika se razmahala.

U decembru 1998. javno je kukao kako, siromah, sa suprugom i maloletnim sinom živi kao podstanar u garsonjeri od 26 kvadrata. Dok je to izgovarao, sa suzama u očima, već tri meseca je u džepu nosio rešenje kojim mu je vlada Mirka Marjanovića poklonila stančić od sto četrdeset kvadrata u elitnom beogradskom naselju „Ju biznis centar".

Glavne maskote radikalskih i naprednjačkih kampanja bili su prestolonaslednik Danilo i princeza Milica. Ćerku je politizovao čak i izborom imena, koje joj je dao po Milici Rakić, devojčici koja je tokom bombardovanja ubijena u Batajnici, kako bi dokazao svoj velikosrpski zanos i otpor NATO zlikovcima.

Suprugu Kseniju, koja je bila voditelj na PINK-u nije promovisao u medijima. Dopuštao joj je da se oglašava samo kad mu je bilo potrebno da demantuje tekstove o njegovom švarelisanju s televizijskom voditeljkom Gordanom Juzbašić, i priče o tome kako ju je pretukao skoro do smrti. Nasilničko ponašanje Vučić je saradnicima i svedocima objašnjavao osvetom za „ono što je uradila".

Šta mu je Ksenija „uradila" znali su svi u njegovom okruženju. Kad sam prihvatio poziv da uređujem „Pravdu", neki od Vučićevih saradnika su stekli uverenje da sam „njihov", pa su mi otkrivali detalje te, najsramnije, njegove tajne. U širenju prljavog veša najangažovanije su bile Jadranka Joksimović, Ana Stefanović, supruga dr Nebojše, i direktor Đorđe Minkov.

Dijalozi i dijagnoza

U opisu mog radnog mesta bila je i obaveza da početkom svakog meseca napravim predlog plata svih članova redakcije. Sa tim spiskom, jedno jutro mi je u kancelariju došao direktor Minkov i, sav skrušen, zapitao zašto na njemu nema Nevene Janković.

– Ko je to? – pitao sam.

Opisao mi je devojku koja liči na dečka, malo je čudna, ali ponaša se korektno, pristojna je i lepo vaspitana.

– Kako ne znaš? Ona je Vučićeva svastika… – rekao je.

Pošto nije predala radnu listu, što znači da ništa nije radila, odbio sam da joj odredim platu. Isto veče, na sastanku na koji me pozvao sasvim drugim povodom, Vučić me je, skrušen kao Minkov, zamolio da mu „ne pravim problem sa Nevenom".

– Molim te, trpi je. Iz svog džepa ću dati pare za njenu platu, neka radi šta hoće, a tebi bi bilo najbolje da i ne dolazi u redakciju. Od nje nećeš imati nikakve koristi, može samo da nanosi štetu – rekao je gazda Vučić.

Obojica, i Minkov i Vučić, bili su u pravu. Nevena se ponašala korektno, ali širila je najpodlije tračeve, neprestano se pozivajući na Vučića. To sam shvatio kao izraz genetike, pošto je i Ksenija takva. U lice se smeška, a pri tom smišlja i pakuje najpodlije gadosti.

Jadranka Joksimović je često znala da bane u redakciju. Cvrkutava i koketna, puna ambicije da sa facom pedesetogodišnjakinje glumi nestašnu tinejdžerku, uvek bi mi ulepšala dan. Tako enegrična, jednom je još s vrata oplela po Neveni:

– Kako trpiš ovu Vučićevu pastorku? Odvratna je…

Iako prvo nije verovala da nisam upućen u afere porodice Vučić, gorljivo je izogovarala Kseniju i Nevenu. Po njenim tvrdnjama, Ksenija je 1984, kao maloletnica, rodila vanbračnu ćerku.

Da ne bi iritirala malograđansku sredinu, Nevenu je predstavljala kao sestru. Aleksandar je za to saznao mnogo posle venčanja s Ksenijom, kad su već dobili sina Danila. Zbog toga mrzi Kseniju, zlostavlja je i vređa.

Bez obzira na sve te detalje, priču sam shvatio kao običan trač. Znao sam da Joksimovićka mrzi Vučića jer nije pomogao njenom bratu Predragu da izbegne odsluženje zatvorske kazne zbog nekakvog razbojništva, pa nisam hteo da joj verujem, niti me, u krajnjoj liniji, sve to zanimalo.

Istu verziju, s mnogo više gorčine, ispričala mi je Ljiljana Đurđevac, tada uticajna novosadska radikalka, a kasnije naprednjakuša. Ljuta na Vučića jer nije podržao njenog miljenika, ako može tako da se kvalifikuje, vladiku Porfirija u finansijskom skandalu u Radio-difuznoj agenciji.

Na te priče nadovezala se Ana Stefanović, koju je, krajem 2009, Vučić postavio za direktora „Pravde", umesto Minkova. Lepa i kabasta, a odlično informisana, Ana je često svraćala u moju kancelariju na čašicu pića i tračeva.

– Oho, bila ti je u poseti Vučićeva tašta? – rekla je jednom prilikom, sa pakosnim osmehom.

Videla je da je tog dana u redakciju svratila starija koleginica, nekada zvezda „Politikinih" izdanja, koja se proslavila biografijama komandanata Vojske Republike Srpske. Ana Stefanović, logično, o radu te novinarke nije znala ništa, ali bila je dobro upućena u pikanterije koje su povezale nju i Vučića.

– Njen sin je Kseniji napravio dete, Nevenu. Nije hteo da se oženi, pa je pobegao u inostranstvo. Priča se da se u Parizu venčao s nekom crnkinjom s kojom ima dvoje dece. Imao je sreće, spasao se Ksenije… – ispričala mi je supruga aktuelnog ministra policije s plagiranim doktoratom.

Lep sinopsis za holivudsku romansu s elementima misterije i horora. Pošto sam imao, a i dalje imam, previše svojih problema, nisam se bavio Vučićevim. Ne, dok mi on opet nije digao pritisak s pričom o Neveninim novinarskim egzibicijama.

– Zašto nije potpisan intervju s Gocom? – bilo je prvo što me pitao u jednom ponoćnom pozivu.

– O čemu pričaš? Ko je Goca?

– Nevena je napravila intervju s Gocom Tržan, objavljen je na srednjim stranama. Zašto nije potpisan? – proširio je pitanje. Čuo sam kako ga Ksenija brifuje, zahtevajući da insistira na mom objašnjenju. I dobio je adekvatno objašnjenje:

– Boli me…za Gocu i za Nevenu. A i za Kseniju. Čujem šta dobacuje, pa joj reci neka Nevenu ponekad pošalje na posao. Posle šest meseci prvi put je nešto napisala, a sad pravi problem što nije potpisana…

Mogao sam da mu psujem mamu Angelinu, Vučić bi svejedno ponavljao da nije u redu što mu svastika/pastorka nije potpisana.

Pola sata kasnije, opet je nazvao.

– Vidiš li s kakvim ludacima imam posla? Izvini, bilo mi je lakše da tebe iznerviram, nego da trpim njih dve – rekao je i otvorio dušu, odnosno ono što mu je ostalo od nje.

– Znam sve, znam kakva je Nevena. Obaveštavaju me šta priča po redakciji. Što je još gore, dođe ovde, pa truje Kseniju. Ne mogu da ih podnesem. Ksenija je napravila budalu od mene. Lagala mi je da joj je Nevena sestra, a ne ćerka. Kao idiot, poslednji sam saznao da je Ksenija imala dete pre nego što smo se venčali – naricao je Vučić nad zlom sudbom.

No, te teme on smatra zabranjenim. Ne mari za porodice Ćuruvije, Aleksandre Juras, kao ni za urednike i novinare Magazina Tabloid i svih ostalih žrtava njegovih političkih i drugih zločina. Oni nisu bitni, neka stradaju. A, stradaće ako pomenu da je sin Danilo leto proveo na jahti odbeglog kriminalca Bogoljuba Karića i da noći provodi bančeći po splavovima i noćnim klubovima.

 

          Silovatelj medija, rođen u tuđoj krvi

 

Vučićev moralni kompas uvek pokazuje u pravcu njega. Veličanstvenog i nedodirljivog. I svemoćnog.

Muku mu prave tekstovi u kojima mu se pominje porodica. Za one u kojima se problematizuju prevare poput „Beograda na vodi", Etihada, nameštenog tendera za „Tamnavu", priznanja nezavisnog albanskog Kosova, pljačke penzionera i otpuštanja radnika, za njih ne brine.

Te teme će lako amortizovati manipulacijama preko podobnih medija. Sa druge strane, sve normalne građane ne zanima ko je pravi Vučićev otac, zašto se tajno razveo i još tajnije venčao, s koliko novinarski se švalerisao, ko su mu i kakva deca.

Neuporedivo su ozbiljnije posledice koje će Vučićeva tiranija ostaviti na Srbiji.

Zato urla na „bandu reketaša". Na taj ton i rečnik je navikao u krugu svoje porodice i najbližih saradnika. Što se mene tiče, ne samo reket, nego od njega ne bih uzeo ni lek. Niti bih mu ga dao. Neka preti, tuži i hapsi.

Njegovo nasilje neće iznenaditi nikoga ko se seća Slavka Ćuruvije, iza koga je ostao krvavi trag koji vuče pravo prema Aleksandru Vučiću. Tačno je primetio jedan opozicionar – Vučić je rođen u krvi. Da, u tuđoj krvi.

– Ne mogu da me slome moralno i fizički, ako hoće da me uklone moraće da me ubiju – rekao je Slavko Ćuruvija nekoliko dana pre nego što je tadašnji režim, u kome je Vučić bio ministar protiv informisanja, realizovao tu ideju.

Svako ko drži do dostojanstva, istine i pravde danas mora da citira tu Ćuruvijinu izjavu. Pa, neka Vučić opet radi što misli da mora. Uostalom, i Hitler je 1942. bio mnogo jak, ali svi su, pa i on, znali da će na kraju izgubiti rat.

Iako je uveren da je jači od zdravog razuma, i Vučićeva diktatura ima kraj.

Mediji, bar onaj ispravniji deo, prikazivali su ga onakvim kakav jeste – sablasno smešan, kvaran, podao i primitivan. Na televiziji je izgledao komično, kao zli klovn koji sebe neosnovano smatra ozbiljnim igračem, a novine su štancovale tekstove u kojima su ga podsećale da će kad-tad odgovarati zbog huškanja na ratove i dobrovoljnog davanja tuđe krvi.

Ljut zbog odbijanja, Vučić je odgovorio u skladu sa svojim karakterom – silovao je medije. Svaki put kad su se stekle okolnosti. Radio je to javno, pred više miliona svedoka, uživajući u sadističkim perverzijama.

Prvi put kad je došao na vlast, u crno-crvenoj koaliciji 1998. godine, kao ministar protiv informisanja naišao je na kakav-takav otpor tzv. nezavisnih novinara. Slobodu javne reči ugasio je anticivilizacijskim zakonom, koji mu je omogućio da zabranjuje rad, montira sudske postupke, pleni redakcijsku i privatnu imovinu, kreira atmosferu linča i progoni defetiste koji su sumnjali u uspeh njegovih ratnih avantura. Pojedini učesnici tog sukoba mišljenja, poput Slavka Ćuruvije, završili su na Novom groblju.

Sa istom strašću, još moćniji i agresivniji, Vučić danas neprikosnoveno vlada medijima. Umesto političkih i ekonomskih programa za izlaz iz krize, narodu nudi rijaliti-programe na svim svojim televizijama.

Vlasnici privatnih televizija s nacionalnom frekvencijom bespogovorno ispunjavaju želje diktatoru.

Kako i ne bi, kad su ucenjeni. Željko Mitrović javno priznaje da i ne spava zbog Vučića. Ne sme da rizikuje. Šta ako se, dok on drema, Vučić seti pokojne Andree Bojanić i njenog ubice Aleksandra prestolonaslednika Mitrovića?

Kakav je, premijer bi mogao da svoje sluge iz pravosuđa uputi da sprovedu istragu koja bi utvrdila ko je zaista odgovoran za tragični saobraćajni udes, kako su i zašto svedoci menjali iskaze, šta se dešavalo na VMA, pre nego što je princ pristao da, u društvu oca i advokata, ode u policiju, koja je vlasniku Pinka dala snimke bezbednosnih kamera s mesta nesreće, da on i njegova svita samo izvrše uviđaj i uvere se da je pokojna devojčica sama izazvala nesreću.

 

         Groktanje preko "Informera"

 

Željko Mitrović je svakakav, samo nije naivan. Posle te dve tragedije, čiji tragovi vuku ka njemu, shvatio je da je đavo odneo šalu i poslao mu Vučića. Za dvadeset godina turbulentnih odnosa, u kojima su se preplitali periodi saradnje i sukoba, Mitrović je imao mnogo prilika da se uveri da je Vučić najopasniji agresivac koji je zaseo na vlast.

Predrag Ranković Peconi, vlasnik televizije Hepi i još desetak firmi, nema teret privatnih skandala, ali Vučić može, hoće i želi da ga ucenjuje pritiskom na biznis.

– Peconi svakog meseca plaća četiri miliona evra kreditne rate. Dovoljno je da sa jednom ratom zakasni, pa da mu se poslovni sistem raspadne kao kula od karata – pretio je Vučić.

S obzirom da Peconi važi za starog i izdašnog finansijera Socijalističke partije Srbije, logična je i njegova zebnja da će se, pre ili kasnije, naći na udaru svemoćnog vladara.

U nešto lagodnijoj poziciji nalaze se TV Prva i B92. Vlasnici kiparske kompanije „Astonko holdings limited", koji su preko svoje istoimene beogradske ćerke-firme kupili te dve televizije, ponašaju se kao i drugi stranci koji ulaze u srpske medije.

Uređivačku politiku su prilagodili interesima režima, stoje na usluzi vladaru i kad god on poželi ustupaju mu prostor i sve ostalo. U najlagodnijoj poziciji nalaze se Vučićevi štampani bilteni „Kurir" i „Informer".

Medije su poslednjih dve decenije osnivali razni politikanti, kontroverzni biznismeni, pa i mafijaški bosovi. Izdavačka preduzeća su korišćena za pranje para, utaju poreza i slična krivična dela. ‚‚Na udaru najtežih optužbi našli su se mnogi izdavači, ali samo je

Radisav Raja Rodić priznao da je kriminalac. Uhapšen je u septembru 2009, a mesec dana kasnije podignuta je optužnica koja ga je teretila da je, u saradnji s još troje osumnjičenih, oštetio više banaka, poslovnih partnera i budžet Srbije za oko 10 miliona evra.

‚‚Posle godinu dana, vlasnik „Kurira" se nagodio, osuđen je na dve godine zatvora i šest godina zabrane rada u medijima. Firmu je samo preneo na ime sina Aleksandra i nastavio po starom. U vreme dok je trajao sudar zakona s klanom Rodić, Rajin sin Aleksandar se skrivao u Jajincima, u kući velikog Ace, današnjeg diktatora.

‚‚Iako je njihova emotivno-kriminalna veza na neko vreme bila uzdrmana, pošto su Rodići podvili rep pred Draganom Đilasom, sve je došlo na svoje kad je SNS preuzeo vlast.

Aca Rodić je diktatoru ustupio na raspolaganje svoj „Kurir", preko koga su vođene kompromitujuće kampanje protiv svih režimskih protivnika. Ipak, „Kurir" i klan Rodić ne mogu da se porede sa „Informerom" i Draganom J. Vučićevićem. Ono što je Vučić u politici, to je Vučićević u novinarstvu. Obojica su dokazani lažovi i prevaranti, štetočine s istom vrstom patologije.

Vučićević se zalepio za Vučića kao guma za otčepljivanje wc-šolje. Sada je guma prljava, ali to njima ne smeta. Naprotiv, miris koji proizvode stvara im utisak beskrajne moći. To je i logično, pošto sarađuju s istim kriminalcima i na isti način se obračunavaju s nepodobnim pojedincima.

Vučić je na primeru svog moralnog dvojnika Vučićevića dokazao da štampa nije tigar, nego svinja od papira. I to dobro dresirana. Sve što Vučić misli, Vučićević grokće i, valjajući se u naprednjačkom glibu, baca blato na svakoga ko zasmeta. „Informer" nisu novine, nego dnevna dijagnoza mentalnog stanja diktatora.

Kako izgleda Vučićev obračun s onima koji misle drugačije, najbolje ilustruje primer Slavka Ćuruvije. Čim je „Dnevni telegraf" počeo da objavljuje informacije o skandalima radikalske vlasti u Zemunu, 1997. godine, Ćuruvija je targetovan za odstrel. Napad je, naravno, predvodio Vučić.

Uslovljen vlastitim karakterom, tadašnji generalni sekretar SRS-a nije mogao da se zadrži samo na novinskom prepucavanju. U svim nastupima, u medijima i sa skupštinske govornice, Vučić je rafalnim uvredama gađao Ćuruviju, ali to mu se činilo nedovoljnim, pa je sukob spustio na najprljaviji nivo, gde se osećao kao svoj na svome.

U januaru 1998. godine, Vučić je štampao pornografski pamflet protiv Ćuruvije. Uz desetak eksplicitnih fotografija seksa nekog muškarca sa televizijskom voditeljkom Aleksandrom Juras, objavljeno je pismo Petra Panića, tadašnjeg šefa radikalskog obezbeđenja, a današnjeg Vučićevog kuma, člana Glavnog odbora SNS-a, dvostrukog ubice i svemoćnog specijalnog savetnika u Bezbednosno-informativnoj agenciji. U novijoj istoriji Srbije nikada ništa prljavije od toga nije objavljeno.

Ni to nije zadovoljilo Vučićevu patologiju. Korak dalje otišao je 16. februara 1998. u intervjuu magazinu „Argument".

– Jedna lažljiva, prljava novina, „Dnevni telegraf" objavila je neistinite tekstove o meni. Slavku Ćuruviji to nikada neću zaboraviti i platiće mi kad-tad. To je objavio kad mi se rodio sin i Ćuruvija će to platiti. Ja sam čovek koji ne zaboravlja ni dobro, ni zlo. To je moja lična stvar. Skupo će to platiti Ćuruvija, ja ću mu to vratiti… – režao je Vučić.

Preteće obećanje je ispunio nekoliko meseci kasnije, kad je stao na čelo hajkaša na Ćuruviju i „Dnevni telegraf".

Presudu je, izgleda, izvršio neko drugi. Ćuruvija je 11. aprila 1999. izrešetan sa 17 metaka u leđa. Na dan sahrane, Vučić je, prilikom slučajnog susreta, dvojicu bivših urednika „Dnevnog telegrafa", s veselim osmehom pitao: „Gde vam je Ćuruvija, je l’ pobegao iz zemlje ili je u zemlji?"

Dokazujući večnu mržnju, kasnije je s ponosom govorio da ne pije alkohol, napio se, tvrdio je, samo tri puta u životu – 1. kad je Zvezda u Bariju osvojila titulu šampiona Evrope, 2. kad je ubijen Slavko Ćuruvija i 3. kad je Zvezdan Jovanović Zmija streljao Zorana Đinđića.

Pritiskom na beogradske štamparije, „Dnevni telegraf" je 1998. prognao iz Srbije u Crnu Goru, gde se štampa i ovaj broj „Tabloida".

Na Ćuruviju je istresao osvetnički bes zato što je „objavio neistine na dan kad mu je rođen sin Danilo". Patološku potrebu da sažaljenje javnosti i opravdanje za svoju agresivnost i sada pokušava da izazove optužbom na račun Magazina Tabloid, koji, eto, pominje njegovu porodicu, pa čak i nekog Saliha za koga se tvrdi da mu je pravi otac.

Naravno, laž do laži. Prvo, autori „Tabloida", koji su objavljivali informacije te prirode, pominjali su, kao što Aleksandar i Angelina Vučić dobro znaju, Fahrija Muslijua, a ako je u to umešan i neki Salih, neka o tome brine tata Anđelko.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RASRBLJAVANJE I PODANIČKI MENTALITET OD NAS PRAVI STADO KOJE VODE…

 

Svedoci smo brisanja pamćenja sopstvenom narodu udvoričkim delovanjem prema EU, čije zahteve vlast Srbije kontinuirano sprovodi i utiče na zatiranje srpskog korena na ovom prostoru, počev od povlačenja tužbi protiv zemalja EU koje su izvele zločinačko bombardovanje Srbije u sklopu NATO pakta i prosule uranijumske bombe, i čije će poposledice osećati nerođene generacije, a koje će na kraju odrastati u getoiziranoj i punoj hvalospeva Evropi, i osećati se strancima u državi koja je u svojoj burnoj istoriji iznedrila vođe vredne pomena, kao i naše pretke koji su svojim rodoljubivim junaštvom položili živote u borbi za Srbiju.

 

 

 

“Njihovo visočanstvo EU”, sačinjena od ogromnog birokratskog aparata, a oličena u mnoštvu glomaznih institucija, naročito – Evropskoj komisiji i Savetu ministara, koji svojim platformama, zaključcima, mišljenjima, smernicama, uputstvima, nalozima, direktivama, preporukama, merama i zahtevima, prema onim zemljama koje su slepe kod očiju i pohrlile da im nataknu jaram, onda ONI, postupajući sa visine i pokazujući vladama i narodima koliko im je dugačak štap sa šargarepom na kraju , bivaju više uzdizaniji i njihove sposobnosti hvaljenije, onoliko koliko su domaće vlade popustljive prema njihovim zahtevima i onoliko koliko običan narod baš njih stavlja u centar svog interesovanja.

A tom „njihovom visočanstvu EU“, najviše pomažu Vlade koje u ime naroda vode svoju državu, i odrađuju domaći zadatak, koji se sastoji – da svoj narod ubede u ispravnost, nepogrešivost, istinitost, dobronamernost, brižnost, solidarnost, itd, svega što uradi, odluči, izjavi, zahteva i vrši pritisak to „njihovo visočanstvo EU“, pa sledstveno tome, nikome se ne ostavlja pravo i niko nema hrabrosti da podigne glas protiv EU !!!

Takva bazična psihološka operacija nad Srbima, koja se naziva “ubistvo karaktera nacije”, se sprovodi godinama, i ona pretstavlja osnovu metodologije Globalistana primenjenog na Srbiju, i na njoj se zasniva delovanje svih institucija Novog svetskog poretka poput: Haškog tribunala, institucija Evropske unije i same Srbije.

Ono je obavezujuća matrica da deluje na kulturnu, istoriografiju, teoriju i iznad svega medije, i ima za cilj da potpuno uništi kredibilitet i ugled nacije i onih pojedinaca, institucija, društvenih grupa koji se pretstavljaju  kao prepreka realizaciji cilja Novog svetskog poretka, (a za Srbiju je prvi korak utapanje u EU).

Pri tom se gubi iz vida da svako buduće postupanje države u bilateralnim odnosima prema trećim državama van EU, mora da bude promenjeno i ukalupljeno u propise “njihovog visočanstva EU“, što dovodi do raskidanja višegodišnjih tradicionalno prijateljskih veza sa tim državama, a spoljna politika Srbije se predaje u ruke evropskoj birokratiji, zato što EU smatra da ima pravo da baštini suverenitet nad Srbijom,(kao nekada Austrougarska…).

Takođe, postaće obavezno primenjiv svaki nalog u vezi shvatanja evropske kulture i njene osobenosti, što je već dovelo do nametnutog obeležavanja nekakvih novih praznika i datuma koji imaju više vrednosti za pojedine evropske države, a koji nisu bili ukorenjeni u viševekovni život i običaje našeg naroda .

Delovanje medija je plansko i sinhronizovano sa kontinuiranim obmanama usmerenim na popularizaciju zapadnih vrednosti, da bi se široj javnosti koja prati medije, utisnule u svest i podsvest, čak i u snu, nova zapadna dostignuća i blagotvorne vrednosti, i na takav način kod njih stvarale “novu realnost” (što rekoše prvi potpredsednik i novinar Basara, pre nekoliko nedelja).

Takvi mediji, delujući u okviru „crne propagande“, sprovode orkestrirane kampanje sa ciljem da se razori svaka čvrsta tačka na kojoj se temelji postojanje naroda i države.

Potrebno je da običan narod „progleda“ i shvati da se takvi pritisci vrše i na njih same, kao i na one narode i sve aspekte njihovog života, pa i na njihov sopstveni život, s` namerom da svaku nametnutu promenu prihvate kao Bogom datu i neuporedivu, i da preduzmu aktivnosti da uz pomoć onih koji su sagledali moguću težinu evropskog jarma, pokušaju da pružanjem otpora jednoumlju koje vlada u Evropi i među domaćom političkom elitom oličenoj u vlasti, požele da ostanu ono što jesu – pripadnici države u kojoj su rođeni, države koja ima svoje običaje, kulturu, odgovornost, zakone ,…a ne da postanu otirač briselske birokratije, i ne dozvoli im da likuju u postignutim ciljevima, uveravajući nas da život običnog čoveka počinje prihvatanjem nametnutih zakona „njihovog visočanstva EU“.

Svrha njihovog postojanja nije da bi običan narod živeo bez oskudice; već je obratno – da oni i dalje primaju visoke novčane prinadležnosti (gde u toj svoti novca nema ni O od misaonog stanja „oskudica“) i da nametanjem raznih platformi, zaključaka, mišljenja, smernica, uputstava, naloga, direktiva, preporuka, mera i zahteva, odrađuju posao za velike korporacije njihovih država, i preuzmu i ovo malo prirodnog bogatstva što nam je ostalo.

Državu su okupirali, vojsku rasturili, crkvu razbili, plodnu zemlju kupuju, proizvode sumnjivog kvaliteta nam prodaju, vazduh zagađuju, a vodu će nam uzeti…

Svedoci smo sklonosti ka udvoričkom popuštanju srpskih vlasti prema svim zahtevima koje joj serviraju Zapad i kosovski Albanci, i nije isključeno da će Vlada i Skupština Srbije, opet delovati u još širem pravcu razbijanja sopstvene države, a zakonima koje donose u uverenju da odlučuju sami, a ne shvatajući da su u zabludi jer je tu odluku doneo neko drugi , vezaće ruke sadašnjim i budućim generacijama koje će se tek roditi…

Da li će Srbi izgubiti svoju državu !??

Nemoguće je da ne znamo da se protiv stranog jarma ne bori pasivnošću…!!?

 

©Geto Srbija

 

SAUČESNIŠTVO GRADONAČELNIKOVIH LJUDI U ZLOČINU DALJEG RASTURANJA GRADA

 

Na isteku druge godine autistične vladavine, nazadnjaci na plodnoj zemlji srednjeg Banata seju i gaje kaktuse i bodljikavu prasad. Bahato i nezainteresovano pokazuju apsolutnu nemoć, a od urlajućih predizbornih obećanja "brda" investicija, Zrenjanin je "overen" retko viđenom partokratijom i poremećenim odnosima u gradskoj upravi, javnim preduzećima i ustanovama.

 

          Zoltan Horvat

 

"Opelo" Zrenjaninu se poje na kadrovskim lumperajkama u stranačkim kafićima i restoranima gde je jedino važno zapošljavanje novopečenih nazadnjaka i međustranačka trange-frange trgovina po ukusu Gorana Kneževića (iz milošte Regionalni Isus) i njegovih utreniranih satelita (Džegera, Bađoka, Dače Dimkića, novopridošlog, al’ proverenog menjača stranačkih obeležja Staniše Banjanina…).

"Heroji" ovdašnjeg nazadnjaštva sprovode 2013. godinu na smetlište istorijskog beznađa. Ove godine su svi zrenjaninski dani bukvalno potrošeni na razmeštanje podobnih kadrova i grubo sprečavanje bilo kakvog pomaka napred.

Gradska uprava je "prebogata" retko nesposobnim kadrovima koje svih 365 dana u godini "pažljivo" razmešta "novi večiti" prvi izvršilac, novopečeni nazadnjak, Jasmina Malinić, načelnik gradske uprave.

Potrošena silna energija na proizvodnju nazadnjačkog biračkog tela isterala je iz Zrenjanina sve dobro, investitore, obilaznicu, fabriku vode, pa su kancelarije guzonja koje se međusobno očima ne mogu videti postala mesta za trgovinu ljudima.

Na udaru je sve dobro u pokušaju, a za svoju sudbinu strepi i gradonačelnik, mr Ivan Bošnjak kojeg „njegovi" posilni miniraju na svakom koraku. Mimo njegovog znanja zakazaju se i sednice gradskog veća gde se donose nebulozne odluke od kojih jedinu korist imaju uterivači para sugrađana u sopstvene džepove.

Tako je od aprila ove godine, inače pažljivo sakrivena od očiju javnosti, profunkcionisala i „preko potrebna" nova komisija za izradu godišnjeg programa zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta gde je 13 privilegovanih za 8 meseci klasičnog zamlaćivanja sugrađana dobilo 4,11 miliona dinara?!?

Na čelu komisije Stojan Kralj, rođak Čeda Janjića, zamenika gradonačelnika, Prvog Favorita Regionalnog Isusa, a zamenik predsednika komisije je Svetozar Stefanov, po potrebi nazadnjak. Svaki član komisije je do sada nagrađen sa po tri hiljade evra za ukupno dva sastančenja, pa im redovne plate dođu ko bakšiš. Vrhuška nazadnjaka u gradskoj kući nije mutava, ima tu još podosta komisija sa milionskim apanažama za podobne (ćuti, k…, i brzine menjaj).

U javnim preduzećima će 2013. ostati upamćena kao godina idealnog sprovođenja diletantizma. Direkcija od šefa stranke kupuje polovni Porshe lizing automobil, usput se u milionski posao "ugrađuje" privatna firma Točak, pa tim povodom David Dimkić, šef gradskih finansija pažljivo prepravlja fakture.

U Direkciji sem dugova do guše, unapređivanja nesposobnih i vožnji službenim automobilom (baš) lepih sekretarica, nema ništa novo, ako izuzmemo "briljantan" stav direktora Gorana Kravarušića da je za trenutnu katastrofu u firmi kriva opozicija zbog, kako je naveo, nerada u prethodnoj deceniji.

U Vodovodu rukovodeći organ još uvek nije namirio svoje finansijsko predizborno učešće, pa se došlo na ideju da direktor iznajmi sopstveni automobil sopstvenom preduzeću. Time se stvaraju uslovi da "genijalni" direktor Bojan Putić ima osigurana milionska sredstva za lično, al’ stručno usavršavanje odnosno doškolovavanje (da sav teret porodičnog budžeta ne padne na suprugu mu, zamenika tužioca).

Izgradnja Fabrike vode je, nakon ozbiljnog interesovanja nemačke državne firme Wassertechnick naravno, ukalkulisana, ali i odložena za neka buduća pokolenja. Trenutno je jedini problem što ova dobra i proverena investicija potiče od omražene opozicije i bivšeg direktora Milorada Bjelogrlića, retko uglednog privrednika, al smaknutog i oteranog u penziju od strane Prvog Favorita. Sugrađanima je i dalje zagarantovana česmuša, na koju se ne žale samo svinje i preostalo malo stoke po gradskim oborima.

Bušna gradska kasa pod budnim okom Dače ipak je dovoljna da podmiri neutažive potrebe krkanluka nazadnjaka, cirka 13 hiljada dinara dnevno. Uglavnom se biraju firme koje ne izdaju fiskalni račun, pa je tako SUR Mali pasaž Plus jednom prilikom za usluge keteringa naplatio, sitnica, 276 hiljada dinara.

Ovdašnji mediji, nemajući opravdanja za saučesništvo u zločinu daljeg rasturanja grada, bespomoćno tumaraju od funkcionera do funkcionera tražeći milostinju za lagarije od izveštavanja.

Izbor novog v.d. direktora Radio Zrenjanina u podobnom liku i još podobnijem delu Nedeljka Golušina je potaman za gradske guzonje, ali sugrađani pamte i crtanje rogova na glavi partijarha. Desetine miliona dinara je samo ove godine ulupano u ovaj gradski med(ij) i mleko o aktuelnoj vlasti.

Privatni elektronski mediji, konkretno KTV, poslednjih dana "seje baražnu vatru" na adresu Regionalnog Isusa i njegovih satelita objavljivanjem (najzad) istinitih podataka o korumpiranoj i kriminogenoj vlasti u Zrenjaninu. Da li se iza napada krije lova koja već dugi niz meseci "ne putuje" na relaciji gradska kasa – žiro račun KTV (Santos "ćuti", valjda legla lova), tek, većina ovdašnjih novinara ima bedan status honoraraca sa zavidnom mesečnom apanažom od dve do deset hiljada dinara (beogradski dnevni list Danas je tu principijelniji, njegovi dopisnici imaju "zacementiranih" dve hiljade dinara mesečno).

Sem zaraznog i neizlečivog politikanstva, u Zrenjaninu uspeva i primopredaja koverti u svim oblastima. U ovdašnjoj Regionalnoj bolnici u večitoj izgradnji, žena ne može da se porodi ako se prethodno ne izbroji 200 evra na ginekološkom odeljenju.

Može li na račun bolnice, platićemo, ne može, može samo keš, bez priznanice, uz uveravanje da će osoblje bolnice od trenutka primopredaje evrića voditi računa o trudnici kao o najrođenijem. Pokušali smo da kontaktiramo dr Ilić i njene kolege na Ginekološkom odeljenju, ali je nepodobnim novinarima ulaz jednostavno zabranjen. Tek do Domaćice Gordana Kozlovački, direktorice bolnice nismo mogli, jer se još sa vrata dolepotpisanom saopštava: jes’ da nas vidiš, al’ nismo tu.

Godina koja je prošla pamti se i po mladim ljudima koji ličnom hrabrošću pokazuju da za Zrenjanin ima nade. Jovana Ljljak, direktorica stambene agencije energično se prihvatila svog posla, naterala zaposlene da zarađuju plate aktivnim radom i sudski potražuje sva milionska dugovanja za neplaćeni zakup poslovnog prostora od ovdašnjih nazadnjačkih guzonja. Žestoki zahtevi za njenu smenu ne jenjavaju iz kabineta Regionalnog Isusa, što je još jedan prilog za ovdašnju Deja Vu biografiju, mladi čovek protiv slepačke stranačke poslušnosti.

Umesto pohvale i nagrade lepoj mladoj dami Jovani, danas u Zrenjaninu "šnjur" odnose samo oni koji sami sebi dodeljuju godišnje i sve druge nagr(a)de. Tako u Palati (ne)pravde šefovi sami sebi udeljuju priznanja dok im potčinjeni kurtoazno aplaudiraju na recimo "fenomenalnom" odnosu starešina suda – Centar za socijalni rad – starešina prekršajnog suda.

Nagr(a)đeni akteri su se istakli u kažnjavanju golja i sirotinje, dok su istovremeno "ugledni i dobrostojeći" oslobođeni bilo kakve odgovornosti (uprkos "peglanjima" bivših supruga i maltretiranju dece). Bilo bi još fenomenalnije, a neke ovdašnje guzonje zalegle, da se ovogodišnja nagrada Zrenjanina dodeli i najvrednijem stečajnom upravniku, gde stečajisanje u desetak firmi prvo naplaćuje u desetinama hiljada evra, dozvoljavajući da bude reketiran od svojih gradskih gazda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ODLUKA: ČIJE VREME DOLAZI POSLE OTVORENE IZDAJE NACIONALNIH I DRŽAVIH INTERESA, SAMOREKLAMERSTVA, LAŽI, PLJAČKE DRŽAVNE IMOVINE…???

 

Traje besramna predizborna kampanja Srpske napredne stranke i njenih tužnih satelita. Govore da su oni sudbina Srbije. Da će oni da zaustave nacionalni, državni i ekonomski sunovrat. Puna su im usta obećanja da će arapski šeici popločati Beograd mermerom, da će nemačke kompanije na čelu sa "Mercedesom" da zaposle narod.

Lažu, bestidno, da će pomoći mala i srednja preduzeća, otvoriti vrata najboljima, pomoći najugroženijima…

Nude nam Istok na Zapadu i Zapad na Istoku, traže izlaz na Egejsko more, pune budžet vazduhom, pumpaju ga lažima, pljuju na prošlost u kojoj su učestvovali kao ratni huškači, preporučuju spasenje u Evropskoj uniji…A, sve sa jednim ciljem: da još opljačkaju, unište, satru i razjedine Srbiju, samo da bi oni dobro živeli.

 

          Nikola Vlahović

 

Dobili su naprednjaci i svog demokratskog saveznika, Borisa Tadića, koji očajnički pokušava da u ovom savezu pomogne očuvanju lopovskih tekovina svojih bivših ministara. Ova gadna, odnarođena i na sve spremna družina hoće ponovo da vlada! Ne treba im dati da još jednom zavuku ruke u državnu kasu. U ozbiljnim državama, ostali bi i bez ruke i bez kase!

U televizijskoj emisiji Hrvatske radio televizije (HRT) "Nedjeljom u dva", 28. oktobra 2012. godine, bivši predsednik Srbije Boris Tadić, na pitanje voditelja: "…Zašto ste podržali osnivanje Srpske napredne stranke", odgovara: "…Morao sam, rekli su mi u Briselu da stvorim jaku opoziciju, evropsku desnicu…".

U novembru mesecu 2013. godine, Boris Tadić ponovo šokira javnost objašnjenjem zašto želi u koaliciju sa Srpskom naprednom strankom: "…Velike koalicije potrebne su kada je potrebno doneti velike promene, kao što je Ustav, na primer…".

Ako je u pitanju Ustav, onda je jasno zašto je Boris potreban naprednjacima. Jer, neko će morati da otvori pitanje priznavanja Kosova, a Boris i njegova kamarila su na to spremni, samo da budu u milosti Brisela, koji je pretprošle godine učinio sve da ga svrgne s vlasti.

Petnaest meseci kasnije, 30. januara 2014. godine, nakon bezuspešnog pokušaja njegovog bivšeg šefa kabineta Miodraga Rakića da pretvori Demokratsku stranku u savezničkog satelita razularenih vođa Srpske napredne stranke, Tadić je napustio DS i krenuo u svoju poslednju političku avanturu.

Okupio je oko sebe sve same "otpisane" kadrove, zapravo, grupu neverovatnih štetočina koje su skoro potpuno uništile sopstveno stranačko gnezdo, ali, još gore, i državu i sve njene institucije. Cilj je jasan: koalicija sa Srpskom naprednom strankom! Treba pomoći naprednjačke vođe da još neku godinicu ostanu na vlasti i zaštite kriminalnu elitu iz DS-a, koja je oglodala državne resurse "do kosti" i opljačkala sve što se moglo opljačkati.

Poslednji tango sa Tadićem danas igra i Snežana Malović, bivša ministarka pravde za vreme čijeg mandata je pravosuđe dovedeno do dna i pretvoreno u zbir haotičnih apsurda, posle kojih je morala da interveniše i Evropska unija.

U kolo sa Tadićem uhvatio se i bivši državni sekretar u Ministarstvu pravde, Slobodan Homen, ličnost ludačkog profila koji je bio personifikacija Tadićevog klovnovskog režima.

Pridružila mu se i Jelena Trivan, žena koja je svojim skandaloznim nastupima, verbalnim nasiljem, drskošću i epohalnim glupostima, svakog dana vukla Demokratsku stranku u blato intriga i jednoumlja.

Tu je još nekoliko Tadićevih simpatizera koji idu za svojim vođom opčinjeni idejom povratka na veliku političku scenu.

Ali, avaj, nedostaje "karika koja spaja"! Naime, nema Miodraga Rakića, čoveka koji je i smislio ideju da celu Demokratsku stranku gurne u naprednjačku baruštinu! On je, kako poverljive informacije govore, u inostranstvu, teško bolestan, sa lošim prognozama o ishodu…

Sigurno je samo to da će Tadić, ovako obezglavljen, biti surovo zgažen od građana i birača na martovskim izborima. U panici je i rukovodstvo naprednjaka, kojima je Miodrag Rakić čovek od koga uče kako da se vlada.

Ali, bez obzira na to, grupa "otpisanih", koji su još "mirovanju" u DS, predvođeni Mirkom Cvetkovićem, Božidarom Đelićem i Aleksandrom Vlahovićem, čeka na rezultate izbora. Greje ih nada da će sadašnjih vrh Srpske napredne stranke i dalje da ih štiti od sudskog procesa zbog nezapamćene pljačke Srbije tokom najsurovije privatizacije koja je sprovedena u jugoistočnoj Evropi.

Veruju, valjda, da će se "provući" nekažnjeno tokom još jednog mandata Srpske napredne stranke. Ali, prilike ne govore da će u njihovim rukama biti toliko vlasti…

Zapravo, Srpska napredna stranka je i smišljena kao privremeni projekat, kukavičje jaje i politički provizorijum, podmetnut isključivo sa ciljem da privremeno obavi par prljavih poslova (da preda Kosovo i za to vreme očuva tekovine demokratske pljačke).

U tom smislu, funkcija Srpske napredne stranke je već prestala da postoji!

Istina, od kako je 21. oktobra 2008. godine i zvanično stvoreno ovo političko ruglo, ono se istovremeno nalazi i u nastanku i u nestanku! Kao nekakva prolazna nepogoda posle koje će ostati krš i lom, mutne bare i uništena letina.

Međutim, iskustva iz evroatlanske sudbine susednih zemalja govore da ni ovde niko neće umaći dugoj ruci Brisela: Evropska unija već traži da se uhapse svi oni koji su učestvovali u pljačkaškom pohodu na srpsku privredu. Moraće da odgovaraju i oni koji su opljačkali desetine milijardi evra i dolara, i oni koji su im kriminalnim zakonodavstvom to omogućili.

Odgovaraće onaj ko treba da odgovara, a ne samo oni koji su se zamerili Srpskoj naprednoj stranci ili nisu platili reket njenim vođama.

Naime, u vrlo kratkom vremenskom razdoblju, talas naprednjačke otimačine, korupcije i kriminala se toliko oteo, da nema nikakve razlike između njih i onih koje, o komedije, i Boris Tadić zove "žuti lopovi". Možda je jedina razlika u tome što je naprednjačka pljačka danas masovnija i nije onako "elitistička" kao što je bila u vreme vladavine DS.

Vođe i sledbenici Srpske napredne stranke, predugo su bili na tankom radikalskom budžetu, pa kad su se dokopali vlasti, kao čopor vukova, krenuli su najpre sa "hitnim isplatama".

Ne treba ni podsećati da je armija naprednjaka 2012. godine, u vreme prvog talasa okupacije državnih institucija, otimala gde god je stigla. Stradala je čak i čuvena "budžetska linija 481", preko koje je interventno finansirano vođstvo Srpske napredne stranke, mada je reč o novcu namenjenom takozvanom nevladinom sektoru!

Kad se sabere pljačka Srpske napredne stranke u samo godinu i po dana, to izgleda zastrašujuće. Borski rudnici na čelu sa "prijateljom stranke", direktorom Blagojem Spaskovskim (koji se grlio i ljubio sa svakom vlašću, pa i ovom), očerupani su za celu milijardu evra! Vrh naprednjački je i ovo pozdravio!

Elektrodistribucija Srbije opljačkana, razvaljena, spremna za prodaju na "sitne delove". Ministarka energetike, Zorana Mihajlović, ma koliko da se pravdala, bila je deklarisani kočničar početka izgradnje kraka gasovoda "Južni tok" kroz Srbinju. Tu su i poslednji bastioni kakve-takve slike privrednog sistema, poput "Telekoma", kome je "glava na panju" i može biti prodat u jo lošijim okolnostima nego što su današnje. Doslovno su opljačkana i sva druga državna preduzeća prepuna naprednjačkih "kadrova".

 

     Igra po diktatu iz vrha SNS

 

Tadićeva udvaranja naprednjacima iz novembra 2013. godine, danas postaju jasnija. Pre samo tri meseca, preporučujući sebe naprednjacima, govorio je: "…Ukoliko ne počne izgradnja nacionalnog konsenzusa o strateškim i političkim ciljevima Srbije, i ukoliko SNS ne učini suštinski iskorak u detabloidizaciji srpske stvarnosti, njihova popularnost ostaće samo trenutak. Velika popularnost ne znači i veliku pobedu. Na ovim političkim prostorima pre znači veliku opasnost. Ja sam najbolji svedok toga!".

Dve godine ranije, Boris Tadić ni u noćnoj mori nije hteo da ide u koaliciju sa naprednjacima, čak ni na nivou lokalne samouprave, a to je i zvanično saopštio na zatvorenom delu sednice Glavnog odbora Demokratske stranke (nedelja, 11. decembra 2011. godine). Tadićeva poruka o zabrani koalicije s naprednjacima, bila je više nego jasna: ni po cenu opstanka na vlasti demokrate ne smeju da prave postizborne koalicije sa Srpskom naprednom strankom! I Dragan Đilas je tom prilikom snažno podržao Tadića rečima da je: „…časnije ući s radikalima u koaliciju nego s naprednjacima“.

Ali, čim je uz logistiku svoga šefa kabineta Miodraga Rakića (tadašnjeg korodinatora rada svih službi bezbednosti) "dobio zadatak" da podrži nastanak SNS, tu užasnu frankenštajnsku tvorevinu, Tadić se doslovno preobratio. Rakićevo blisko prijateljstvo sa naprednjačkim vođama, odredilo je njegov politički sunovrat.

Njegov bivši politički istomišljenik Zoran Živković, nedavno ga je nazvao "marionetom SNS", rekavši još i to da Tadić ima redovne i svima znane konsultacije sa SNS, i da to traje u dužem vremenskom periodu, te da se Tadić već dugo nudi kao saveznik Srpske napredne stranke "u ostvarivanju navodnih reformi".

Tadić je, kaže Živković, jedan od osnivača Srpske napredne stranke, jer je ta stranka i osnovana cepanjem Srpske radikalne stranke (SRS) na nezakonit način, a ljudi u SNS su zadržali mandate u Skupštini, što zakon tada nije dozvoljavao.

Potvrdio je Živković i ono što se dugo krilo od javnosti, da je Srpska napredna stranka napravila tajni plan zajedno sa Rakićem, da isključivi zadatak Borisa Tadića bude da napravi političku štetu protivnicima naprednjačkih vođa: "…To znači da formiranjem svoje koalicije okuplja ono što se u Srbiji zove i kuso i repato, i da na takav način pokuša da umanji rezultat SNS oponenata…".

I zaista, svi izvori ove zavereničke igre govore isto: Borisu Tadiću je vrh Srpske napredne stranke ponudio da bude "spoljni momak" njihovoj vlasti. Dogovoreno je i to da, ako uopšte pređe cenzus sa svojom grupom odmetnika iz DS, njemu bude obezbeđeno mesto ministra spoljnih poslova ili da u ime Srbije bude u nekim međunarodnim organizacijama! Konačno, Tadiću je obećan i veliki novac kako bio odigrao sve po diktatu iz vrha SNS, a, u njega su spremni da ulože novac i svi oni tajkuni iz Demokratske stranke koji su opljačkali Srbiju. Naravno, sa ciljem da pomognu Tadića i naprednjake i tako sačuvaju imovinu, poslove i račune.

 

     Ketmanizacija Srpske napredne stranke

 

Upadljivo je i to da je dobar deo osnivača Srpske napredne stranke, odstranjen "gvozdenom metlom", najuren, marginalizovan ili javno linčovan preko plaćenih i strogo kontrolisanih medija. Za poslednjih godinu dana, u poslu "kadrovskog čišćenja" istakao se predsednik Izvršnog odbora SNS, Radomir Nikolić, koji je "na terenu" utvrđivao "ko radi a ko ne radi".

Iza ove fraze krila se akcija pravljenja terena za ulazak odbeglih članova Demokratske stranke, ali i prebega iz svih drugih stranaka. Jer, Srpska napredna stranka, još uvek nastaje, sa tendencijom brzog nestanka, što je fenomen u istoriji političke prakse.

Činjenica je da vanredni izbori 2014. godine, ne idu onako kako je vrh naprednjaka zamislio. Neopisive gluposti, laži, nasilje, samoreklamerstvo, pljačka i otvorena izdaja nacionalnih i državnih interesa, to je danas slika Srpske napredne stranke. Kao takva, neće proći ni kod onih birača koji su 2012. glasali za njih. Ne treba smetnuti s uma da su ti izbori bili više plebiscit protiv Borisa Tadića, a ne žudnja za naprednjacima!

Dolazi loše vreme po SNS. Posle pada Miodraga Rakića i provale njegovog monstruoznog plana, da Demokratsku stranku stavi u službu SNS, vrh naprednjaka je ostao bez svog glavnog ideologa! Nestala je ključna tačka oslonca.

Istina, dosadašnja vladavina Srpske napredne stranke je bila samo precrtani kliše kojim je Vojislav Šešelj vladao Srpskom radikalnom strankom. Po toj "matrici", u SNS je najpre stvoren kult ličnosti, kreirana je atmosfera straha, slepe poslušnosti, a onda je u praksi, na primeru nekoliko "neposlušnih", demonstrirano kako će proći svi koji drukčije misle od vrhovnih vođa. Radomir Nikolić je, "čisteći" opštinske odbore, samo ponovio praksu diktatorskog rukovođenje strankom, koja je odlikovala Šešelja, a danas odlikuje i one koji su ga izdali i narugali mu se.

Umesto stvaranja najbolje kadrovske baze, posebno u Beogradu gde je među onima koji su prišli stranci bilo dosta uglednih advokata, lekara, inženjera i stručnjaka raznih profila, krenuo je pravi "cunami" balavih, nedoraslih početnika, ali i raznih diletanata, priučenih majstora, estradnih protuva, starleta, šofera…Čak je za predsednika opštine Zemun postavljen bivši šofer Tomislava Nikolića, ali, takvih ima u svim ministarstvima, državnoj upravi, lokalnoj samoupravi…Jedna prava armija lumpenrpoletera, dojučerašnjih zgubidana koji ne znaju razgovetno ni jednu rečenicu da izgovore, a često ni da se potpišu kako treba.

Šta li bi se tek desilo da nekim neverovatnim čudom Srpska napredna stranka, ovakva kakva je danas, osvoji apsolutnu većinu na izborima i krene samostalno da pravi vladu? Kojim kadrovima bi popunila ključna mesta u državi?

Srećom, ovakav scenario je nemoguć. Srpska napredna stranka biće uskoro samo ostatak jednog ružnog vremena. U tome će joj pomoći davno otpisani klovnovi srpske političke scene na čelu sa Borisom Tadićem, koji, udružen sa nekoliko političkih mrtvaca poput Vuka Draškovića. Takav "tim" može da potopi svaki Titanik. Znatno brže nego što bi realno potonuo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAŠMINKANO PRAVOSUĐE U SRBIJI: REFORMA SUDSTVA PO MERI SVAKE VLASTI

 

Srpski sudovi još donose presude “U ime naroda“. I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu izdavati obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Nažalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost, ni javni moral.

 

          Milan Glamočanin

 

Uvek su spremni da za sitnu paru, ili dodvoravanje nekom važnom čoveku iz partija na vlasti, poštenom građaninu otmu stan, imovinu, decu, proglase ga ludim, oduzmu mu poslovnu sposobnost, ili ga drže mesecima i godinama u pritvoru, sve dok ga potpuno ne slome i učine nesposobnim za život.

I to sve čine nekažnjeno, za svoj rad primaju najveće plate u državi, a imaju i mnoge druge privilegije. I nova vlast nastoji da pravosuđe potpuno stavi u funkciju zaštite interesa vladajuće klike, suprotno zahtevima iz Brisela da se pravosuđe mora dubinski očistiti od korupcije, nepotizma, nestručnosti i politikantstva. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi.

Komesar za proširenje Evropske unije Štefan File čestitajući u Briselu 21. januara Ivici Dačiću, premijeru Srbije, na otpočinjanju pregovora, saopštio je da će ti pregovori biti teški i neizvesni, i da je odlučeno da se u pregovorima sa Srbijom preskoče mnoga poglavlja i počne od onih koja se tiču reforme srpskog pravosuđa, uspotavljanja nezavisnih institucija – nezavisnog tužilaštva, sudstva i policije, i da se uspostave građanske slobode određene evropskim standardima. Ali, srpsko pravosuđe je posrnulo, i nove vlasti su nastavile da ideju bivše ministarke Snežane Malović o surovom porobljavanju pravosudnih institucija dovedu do kraja. Besprizorno.

 

     Kurte su zamenile Murte

 

Reforma srpskog pravosuđa, u režiji ministarke Snežane Malović i državanog sekretara Slobodana Homena, a po scenariju Demokratske stranke i njenog tadašnjeg rukovodstva, za dugi period je razorila, poput atomske bombe, pravni siste, srpsko pravosuđe i moral delilaca pravde.

Odlučan da po cenu smrti realizuje sve zamisli i zlodela svog intimusa Miodraga Rakića, Aleksandar Vučić, samoproglašani Veliki Vođa, za novog ministra pravde postavio je nejakog i mladoumnog Nikolu Selakovića, životnog i profesionalnog marginalca i homoseksualca.

Učinilo se, za trenutak, da je ministar Selaković imao časne namere i želju da krene u reformu, ali su ga, prvih dana, nakon izjave da je srpsko pravosuđe u nokdaunu, spotakli i dali mu do znanja da je on samo prisutni građanin u procesima koji će se nastaviti po scenariju koji je napisan u centrali Demokratske stranke.

Snežana Malović i Slobodan Homen, po nalogu Aleksandra Vučića, i dalje su pod zaštitom specijalnih policijskih snaga, a bivša ministarka, umesto u zatvor, smeštena je u vilu koju plaća Ministarstvo pravde Srbije.

Novom reformom, reorganizacijom mreže sudova i javnih tužilaštava, samo je izvršeno šminkanje postojećeg stanja. Svesni da su preterali sa napadima na medije i sudske procese, novim Zakonom o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, koji je stupio na snagu 1. januara ove godine, propisano je da je Viši sud u Beogradu nadležan za teritoriju cele Republike za sporove u vezi sa objavljivanjem informacija u sredstvima javnog informisanja, i da se svi predmeti, u kojim nije doneta odluka do 1. januara, moraju ustupiti u nadležnost Višeg suda u Beogradu. A i vlast se pripremila da novinarima začepi usta. Pripremila je, na vreme, podobne i prepodbne sudije, koji su se već pokazali kao klimoglavci i nasilnici, spremni da pseći služe svakoj vlasti.

Oglasilo se, tim povodom, i Udruženje novinara Srbije, na čijem je čelu Ljiljana Smajlović, glavna urednica Politike, da pohvali vlast. Ona poručuje da “…Sudije koje budu sudile u medijskim sporovima imaće dopunsku obuku iz medijskih prava"!

 

     Vučićevi miljenici

 

Ko su sudije koje će, ubuduće, suditi novinarima u Višem sudu u Beogradu?

Prošle godine po nalogu Aleksandra Vučića za vršioca predsednika Višeg suda u Beogradu postavljen je istražni sudija ovog suda Aleksandar Stepanović. Na ovu funkciju postavio ga je vršilac funkcije predsednika Apelacionog suda u Beogradu Duško Milenković, koga je, na ovu funkciju, postavio upravo Aleksandar Stepanović.

Dvojica anonimnih sudija postali su desna i leva ruka Vučićeve mašinerije smrti i nepravde. Ubrzo je Duško Milenković, odlukom Visokog saveta pravosuđa predložen, a Narodna skupština Srbije ga je i izabrala za predsednika ovog suda.

Visoki savet sudstva je pomenutog Aleksandra Stepanovića unapredio za sudiju Apelacionog suda u Beogradu, i ostavio ga na čelu Višeg suda u Beogradu, da rasporedi svoje pulene, da pravda u Srbiji umre za duži period.

Visoki saveta sudstva saopštio je 6. decembra prošle godine da je “Na osnovu oglasa za izbor sudija u višim sudovima i Prekršajnom sudu u Negotinu koji je objavljen 25.10. 2013. godine u „Sl.glasniku RS", broj 93/12 i u dnevnom listu Politika, Visoki savet sudstva je na sednici održanoj 5.12.2013. godine doneo odluke o izboru 37 sudija u više sudove i odluku o predlogu dva kandidata za izbor sudija u Prekršajni sud u Negotinu.

 

     Spisak sudija koji su izabran u više sudove

 

1. Jelena Bogdanović Ružić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 2. Vladimir Vrhovšek, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 3. Maja Ilić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 4. Violeta Jovanović, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 5. Nebojša Kovačević, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 6. Miloš Labudović, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 7. Maja Marinković, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 8. Ana Milošević, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 9. Nataša Milutinović, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 10. Vesna Miljuš, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 11. Konstantin Mitić udato Vranjkić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 12. Snežana Savić Sabljić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 13. Jelena Stevanović, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 14. Maja Čogurić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu…

U Višem sudu u Beogradu, piše na sajtu suda, postupaju sledeće sudije: sudija Aleksandar Stepanović(sudija Apelacionog suda u Beogradu), vršilac funkcije predsednika suda, sudija Jelena Stevanović, zamenik vršioca funkcije predsednika suda..

U prvostepenom građanskom odeljenju su: sudija Maja Čogurić – zamenik predsednika odeljenja i predsednik veća, sudija Konstantin Mitić Vrankić – predsednik veća, sudija Jelena Bogdanović Ružić – predsednik veća, sudija Jelena Kilibarda – predsednik veća, sudija Božidar Vasić – predsednik veća, sudija Maja Ilić – predsednik odeljenja i predsednik veća, sudija Vesna Miljuš – predsednik veća, sudija Ivan Jovičić – predsednik veća i sudija Vladimir Vrhovšek – predsednik veća

Sve sudije prvostepenog građanskog odeljenja određene su za postupanje u predmetima redovnih parničnih sporova (P, P3), za postupanje u predmetima radnih i statusnih sporova (P1), u predmetima porodičnih sporova (P2), u predmetima zaštite autorskih i srodnih prava (P4), kao i za postupanje u predmetima priznanja stranih sudskih odluka (R), izuzev sudije Maje Čogurić i sudije Konstantina Mitića Vrankića, koji postupaju u predmetima redovnih parničnih sporova (P, P3), u predmetima radnih i statusnih sporova (P1), predmetima zaštite autorskih i srodnih prava (P4) i predmetima priznanja stranih sudskih odluka.

 

     Zašto smo naveli imena sudija?

   Jelena, sudija koje nema

Od devet sudija, koji će ubuduće suditi novinarima i njihovim redakcijama, samo troje su i do sada sudili u ovim predmetima. Svo troje je, uglavnom, korektno presuđivalo, ne udvarajući se vlastima, mada je njih dvoje dovedeno sa tim ciljem!

Anonimni istražni sudija Višeg suda u Beogradu, Aleksandar Stepnović, koga je izbacila reforma Snežane Malović za sudiju Višeg suda u Beogradu, isticao se brutalnošću u određivanju pritvora privedenima dok je bio na dežurstvu. Dugo je i sprovodio istragu, uglavnom držeći osumnjičene utamničene.

Kada je postavljen, na veliko iznenađenje stručne javnosti, za predsednika Višeg suda u Beogradu, nije izgledalo da će pseći služiti novoj vlasti.

Supruga gospodina Stepanovića je zaposlena na rukovodećem mestu u Ministarstvu pravde Srbije. On je bio sudija Trećeg opštinskog suda u Beogradu, a sada je promovisao kolege sa kojima je radio za sudije Višeg suda u Beogradu.

Za svog zamenika Stepanović je postavio Jelenu Stevanović, koja je za sudiju ovog suda imenovana 5. decembra prošle godine! Ona je u ovom sudu raspoređena u građansko odeljenje, u drugostepeno veće, u kojem sudi kao drugi član veća! A zamenjuje predsednika suda! O kakvoj sudiji je reč, ne treba trošiti reč. Da smo pravna država, odavno bi bila u zatvoru.

Sudskim odeljenjem, koje će ubuduće suditi novinarima, rukovodi sudija Maja Ilić, nekadašnji sudija Trećeg opštinskog suda, a njena zamenica je Maja Čogurić, koja ima rođake u vrhu Ministarstva pravde Srbije.

Obe su sudije u ovom sudu od 1. januara ove godine, kao i Jelena Bogdanović Ružić. Ona je, bez sumnje, najodvratnije stvorenje koje je sudilo u Prvom opštinskom sudu u Beogradu. Uvek je znala da pokaže “zube“ nad onima koji su u nemilosti vlasti.

 

     Rekla Maja

 

Ali, ni to nije sve. Junoše iz Višeg suda u Beogradu su odlučile da ne sude predmete koje su im ustupili drugi sudovi, kako to propisuje zakon! Jednostavno, sudija Maja Ilić je, uz propratni akt, vratila sudijama Višeg suda u Požarevcu, Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Pančevu predmete, nalažući im da oni sude! Bez ikakvog rešenja. Tako je odlućila, i ima tako da bude. Rekla Maja!

Nigde u svetu mesnu i stvarnu nadležnost ne propisuje sud, već zakon! Ali, kad kaže Maja, ima tako da bude!

 

     A. 1

Smenjen predsednik Specijalnog suda

Vladimir Vučinić, sudija Specijalnog suda koji sudi Miroslavu Miškoviću, vlasniku "Delta holdinga", smenjen je s mesta predsednika Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu, odlukom kolegijuma svih sudija tog odeljenja, ali nastavlja da sudi Miškoviću.

Sudija Vučinić obratio se prethodno Visokom savetu sudstva u vezi s pritiscima kojima je bio izložen kada je odlučio da Miškoviću privremeno vrati pasoš, radi putovanja u London. Vučinić se požalio da je sudija Aleksandar Stepanović (koji je vršilac funkcije predsednika Višeg suda) zahtevao od njega da opozove odluku o vraćanju pasoša Miškoviću, što je Vučinić odbio, uz objašnjenje da je njegova odluka zakonita i da ju je doneo na osnovu procene stanja u predmetu.

Viši sud u Beogradu saopštio je 26. decembra da na sudiju Posebnog odeljenja tog suda za organizovani kriminal Vladimira Vučinića ni na koji način nije vršen pritisak prilikom njegovog postupanja i odlučivanja u predmetu protiv Miroslava Miškovića, niti u bilo kom drugom predmetu.

Visoki savet sudstva se potom oglasio i saopštio da je jednoglasnom odlukom odbio prigovor sudije Vučinića da je predsednik suda Aleksandar Stepanović na njega vršio bilo kakav pritisak, osim što ga je smenio. Dakle, ako je tačna tvrdnja VSS, onda je sudija Vučinić lažov, i ne sme ni da sudi Miškoviću, niti, kao nedostojan, da deli pravdu uopšte.

Društvo sudija Srbije je, međutim, 18. januar 2014, saopštilo da je sa zabrinutošću saznalo iz medija da je pritužba Vladimira Vučinića, sudije Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu, koju je podneo Visokom savetu sudstva protiv predsednika Višeg suda u Beogradu, radi zaštite prava da sudi nezavisno, jednoglasno odbijena kao neosnovana. Društvo sudija Srbije očekuje da Visoki savet sudstva objavi obrazloženu odluku kako bi javnost imala precizniji uvid u ovu situaciju bez presedana, posebno zbog toga što je odluku doneo organ čija je većina članova svojim radom u poslednje tri godine dovela u pitanje legitimitet i kredibilitet Visoki savet sudstva.

 

     A. 2

Laži i pokušaj dokazivanja laži

Prekrajanje istorije za dnevno-političke potrebe uzima već monstruozne razmere. Neko bi voleo da dokaže kako su u poslednjim ratovima Srbi ubijali sami sebe i da nisu ginuli od agresorske ruke.

Ovih dana, jedne režimske novine optužile su, za užasan zločin, ubistvo grupe srpskih mladića na Kosovu 1998. godine, ni manje ni više, nego Jedinice za specijalne operacije (JSO). A, prema pisanju tih novina, potkazao ih je lično Milorad Ulemek Legija!

 

   major Goran Mitrović

Posle skoro neverovatne objave u nekim domaćim listovima, koji su se pozivali na navodno svedočanstvo Milorada Ulemeka Legije, kako iza ubistva srpskih mladića u kafiću "Panda" u Peći 14. decembra 1998. stoje pripadnici elitnih srpskih policijskih jedinica, oglasili su se na svojoj internet stranici pripadnici nekadašnje Jedinice za specijalne operacije (JSO, popularnije nazvane "Crvene beretke") demantujući tu informaciju i iznoseći svedočanstvo jednog od učesnika akcije pronalaženja i hapšenja počinilaca ovog stravičnog zločina.

Indikativno je da je samo nekoliko dana pre objavljivanja pomenute neistine, potpredsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić najavio iznošenje po srpsku javnost šokantnih podataka o pomenutom zločinu od pre petnaest godina, uz opasku kako "nema dokaza da su albanski teroristi izvršioci"!

Isto je tako indikativno da se novine pozivaju na izjavu čoveka koji je među najbolje čuvanim zatvorenicima u Srbiji, te zato nije u prilici da demantuje bilo šta što se o njemu napiše. U međuvremenu je Vučić malo modifikovao svoju izjavu tvrdeći kako "ondašnja istraga nije dobro sprovedena" iako su mediji koji su ga prethodno citirali tada navodili da istraga nikada nije bila sprovedena.

Na kraju je i Vuk Drašković ponudio svoja "saznanja" kako je Slobodan Milošević navodno naredio ondašnjem šefu Državne bezbednosti Radetu Markoviću i Miloradu Ulemeku Legiji da ubiju srpsku decu!

Nasuprot ovim kontradiktornim izjavama stoji svedočanstvo bivšeg pripadnika jedinice pod imenom "Munja" iz Peći koji je na sajtu Crvenih beretki detaljno opisao akciju hapšenja i imenovao neke od krivaca.

Prenosimo delove njegove izjave:

"…Dečake su toga dana 14. decembra 1998. godine u 20 sati i 15 minuta i kafe baru „Panda", kod gimnazije u Peći, ubili albanski teroristi Jablaničke operativne zone Ramuša Haradinaja.

U kafić su ušla dvojica maskiranih terorista, dok je treći čekao u vozilu ispred. Sa vrata su otvorili rafalnu paljbu i na licu mesta ubili Radevića, Trifovića, Obradovića i Gvozdenovića. U bolnici su od zadobijenih povreda preminuli Stanojević i Ristić. Njih dvojica su prebačeni prvo u Pećku bolnicu, a odmah potom i u Klinički centar u Prištini, ali im nije bilo pomoći, podlegli su povredama. U kafiću se nalazilo još ljudi i neki su bili ranjeni što lakše, što teže. Ranjen je bio i gazda kafića Šabović Mirsad i Vladica Lončarević.

Odmah posle napada je blokirano naselje Kapišnica, svi prilazi pećkoj bolnici i svi ulazi i izlazi iz grada. Posle sahrane te dece, koja je održana 16. decembra, pripadnici Sekretarijata unutrašnjih poslova Peć, 17. decembra izvršili su raciju u naselju Kapišnica i uhapsili Agrona Kolčakua, rođenog 1972. u Peći…

Rezultat te akcije je, uz navedenog, još deset uhapšenih lica, svi albanske nacionalnosti. Kolčakuu je pri skrivanju pomagala još jedna osoba koja je uhapšena. Pre toga su pripadnici policije uhapsili još trojicu terorista Ramuša Haradinaja. To su: Gazmend Bajramiji, Dževdet Bajrami i Verđeđa Vlaznimi, svi iz Peći, koji su kao suizvršioci učestvovali u napadu na kafić ‘Panda’.

Ujutru, 17. decembra je izvršena akcija u selu Glođane (inače rodnom selu Ramuša Haradinaja) i pri tom su likvidirane dve osobe obučene u maskirne uniforme sa vidljivim oznakama terorističke OVK na rukavu, naoružane automatskim oružjem i minobacačima kalibra 60 mm. Otkriven je štab terorista u kome je pronađena veća količina oružja, uniformi i dokumentacije, a isto tako je pronađen veći broj vozila koja su bila oduzeta i ukradena Srbima iz Peći, Dečana i okoline. U popodnevnim satima, 17. decembra je policija u Peći i samoj opštini Peć, uhapsila još 23 osobe povezane sa zločinom u ‘Pandi’ i drugim zlodelima.

Bilans ove akcije je bio 34 uhapšena lica i svi teroristi neposredno odgovorni za ubistvo dečaka. Način izvršenja ovog zločina je identičan napadu na Srpsku kafanu ‘Čakor’ u Dečanima i jasno pokazuje da je delo jedne te iste grupacije šiptarskih terorista…".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVI NAČIN ZARADE U SRBIJI, ILI TV ZABAVA KAO MEDIJSKI ATAK NA PORODIČNE VREDNOSTI!!?

 

Brak i porodica su svetinja ali ne i za naše televizije.Već sam nekoliko puta spominjao kakva je nebuloza,budalaština pa i greh lansirati preko malih ekrana skaradni i sramni nazovi „šou" pod bezobraznim nazivom „Menjam ženu".

 

 

Ova uvreda od emisije prvo se prikazivala na TV Pinku a sada je pod kapom „Happy TV". Dok se sa jedne strane vodi, čini se uzaludna borba za očuvanje porodice i braka kao stabilnog stuba svakog normalnog društva,sa druge se sve čini da se brak i porodica omalovaže, izvrgnu ruglu javnosti i podsmehu.

Počevši od gramzivosti naših politikanata koji su pohlepno udarali poreze na svu bebi opremu, preko otpuštanja trudnica a da niko za to ne odgovara pa do ove „super tv igrice" koja, naizgled, naivno ima za cilj samo da „zabavi gledaoce" a učesnicima pruži šansu da zarade koji dinar da se prehrane ili plate preskupu struju.

Kad je sve to tako naivno,autorima ove tv sramote postavljam jednostavno pitanje – Zašto oni sa svojim suprugama ne učestvuju u ovoj posprdnoj emisiji? Zašto vlastitu ženu ne rentiraju nekom potpuno nepoznatom muškarcu na nekoliko dana i to uz prisustvo kamera?Taman posla da se oni brukaju!

Bruka i podsmeh su rezervisani isključivo za prostodušne, naivne i siromašne tv gledaoce…Da njihova pohlepa nema alternativu – to mi je odavno jasno. No, iritira me kad god čujem za ovu emisiju a kamoli je vidim na malim ekranima što niko, apsolutno niko do sada nije reagovao. Što nije rekao STOP propagandi brakolomstva, STOP ismejavanju stuba svake porodice – a to je oduvek bila i ostaće žena?!

Pitam se – kako niko od silnih udruženja za zaštitu porodice, kao i onih za zaštitu žena,supruga, majki nisu do sada digle svoj glas protiv javnog tv rentiranja pripadnica ženskog pola? Ova emisija je uvreda za sve žene, jer se one tretiraju kao roba za iznajmljivanje.

Da li se iko od nadležnih službi u ovoj zemlji ikada upitao kako se osećaju deca kada im odvode majke kod nepoznatih muškaraca i to javno, pred celim svetom? Zašto ćuti i zaštitnik građana?

Zašto pokriva i oči i usta pred očiglednim kršenjem ustavom zagarantovanim pravom na jednakost polova,na javno omalovažavanje pripadnica lepšeg pola, na sramotu koja se nanosi nedužnoj deci koja ni kriva ni dužna su primorana da budu (sa)učesnici parade podsmeha? Zašto ćute nevladine organizacije koje se navodno brinu o kršenju ljudskih prava?

Zašto ćuti crkva, koja proklamuje svetost i nepovredivost braka, bez obzira kojoj veri pripadali akteri koji pred tv kamerama rentiraju žene, kao belo roblje?

Zašto ćuti država, što ne štiti sopstvene građane od poniženja? Zašto ćute mediji? Što ne stanu u odbranu porodice, na stranu naroda? Pa narod je taj koji im kupuje novine,gleda televiziju, sluša radio, a ne politikanti. Zašto ćute raznorazni psiholozi, psihijatri, doktori raznih nauka – zar rentiranje žena nije slučaj ni za koga od njih?

Zašto ćute raznorazni premudri i sveznajući analitičari svega i svačega. Ni njih tuđi brak i porodica ne zanima…Valjda se bave samo brojkama koje su u stalnom porastu o raskidu brakova u Srbiji.To su posledice a uzroci?

Njih treba otklanjati na svakom koraku, u svakom segmentu ako mislite da su brak i porodica svetinja a žena stub bez koga se ruši svaki dom.

I na kraju – zašto ćute oni najodgovorniji, najmerodavniji…oni koji su debelo plaćeni da sačuvaju dobar ukus na malim ekranima" a to su RRA i RATEL.

Ako misle, a očigledno misle, da je rentiranje žena na televiziji nešto „normalno" i „zabavno" i nemaju nameru da ih ugase (a nemaju) – predlažem da odmah, pod hitno rentiraju sopstvene supruge i uživaju u popularnosti koje će njihove supruge steći na malim ekranima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MEDIJSKO NASILJE BORISA TADIĆA NAD GRAĐANIMA !

 

Piše: Antigona Laketić

 

Tadić ne silazi sa televizije!!!

Ako su Tadić, njegovi premijer i ministri sposobni da od nečega naprave ništa,

onda su Tadićevi spin doktori, marketinški alhemičari i servilni urednici u stanju da ni od čega prave nešto.

 

Više je na TV-u, nego pojedini spikeri i voditelji zajedno.

 

I to bi, u najkraćem, bila tautologija Tadićeve vladavine: kad već ne hraniš narod kolačima, hrani ga govnima i ubeđuj ga da jede krempite.

 

Onako, iz glave, prisećam se Tadićevih pojavljivanja u medijima u poslednja tri meseca. Novu godinu je dočekao na mostu na Adi, koji je te noći svečano otvoren tek drugi put.

Već ujutru našao se u Ulici otvorenog srca, gde je ovu godinu proglasio godinom beba. Zatim je otišao na Kosovo, u Dečane, gde je usput dao i „intervju kakav niste čitali„.

Onda je otišao u CERN, ne sećam se tačno zbog čega, možda i da dokaže da od tačke A do tačke B putuje brže od Higsovog bozona. Pa je primio delegaciju Organizacionog odbora Evropskog prvenstva u rukometu.

Kad je zapadao sneg, očekivala sam da ću Tadića videti za volanom grtalice koja probija put do odsečenih sela po Pešteru. E, tu sam se prevarila, nije ga bilo na Pešteru.

Avaj, eto ga nedavno, na sajmu automobila u Cirihu, gde je ’ladno izigravao promoterku „fiće“.

Udruženi medijski poduhvat „Boris Tadić, 365 dana, od jutra do sutra“, zahvaljujući kooperativnim urednicima srpskih medija, sprovodi se bespekorno.

Tadić u svim situacijama, ulogama i novinarskim žanrovima, iz sata u sat.

Televizije i novine očigledno su navučeni na Tadića. Ili je obrnuto?

Kako god, dnevna doza Tadića u medijima svakim danom sve je veća i sve besmislenija. Plašim se samo šta će da bude kad dođe do overdoza.

 

Tadićevim medijskim magovima očigledno još niko nije javio, ili ne sme da javi, da je teorija magičnog metka odavno prevaziđena.

Prema toj teoriji, masovni mediji imaju veliku ubeđivačku moć. Uprošćeno, informacije koje emituju mediji direktno utiču na stavove i verovanja ljudi.

Najuprošćenije: televizor kaže „skoči u bunar“ – ti skočiš u bunar, televizor kaže kako je Tadić pametan i lep – ti pomisliš kako je Tadić pametan i lep.

 

Neće biti da će se baš svaka glupost koju objave televizija i novine primiti kod gledalaca i čitalaca.

 

Ne bih preterano da pametujem pozivanjem na filozofe, ali mi se čini kao da se Tadićevi spin doktori, koji bezrezervno računaju na moć medija koje su zaposeli, vode mišlju Džona Loka:

„Ništa nema u razumu što prethodno nije bilo u čulima“. 

I ovde su, međutim, mediji jednu stvar prevideli. A ta stvar je Lajbnicov odgovor Loku:

 

„Osim samog razuma“. Sva sreća, pa čitaoci i gledaoci imaju više razuma od režimskih medija.

 

#Geto Srbija

Materijal:Koreni