OPASNO SKRIVANJE: SRBIJA POSTAJE NUKLEARNA DEPONIJA UZ VELIKI AMERIČKI UTICAJ NA VLAST U SRBIJI!??

 

Mada Srbija nema nuklearnu elektranu, ima u izobilju nuklearnog otpada. Zakonom je zabranjeno unošenje nuklearnog otpada iz inostranstva, ali u praksi ne postoji način da se to zaustavi, ukoliko država ili paralelni centri moći odluče da zbog milionskih zarada, tajno uvezu i negde "sklone" radioaktivni otpad iz drugih zemalja.

Proteklih godina, Srbija se oslobodila oko šest tona obogaćenog i osiromašenog uranijuma, plutonijuma i pripadajućeg radioaktivnog otpada, dovoljnog da se naprave dve omanje atomske bombe, ali to ni izdaleka nije rešilo problem radioaktivnog smeća koje je razbacano širom zemlje i to u zastrašujućim količinama.

Konačno,treba podsetiti da su Srbi u svetskim vrhovima što se tiče crne slike stanja u vezi sa kancerogenim bolestima. Osim posledica NATO bombardovanja osiromašenim uranijumom, uzroci se nalaze i u sveprisutnom nuklearnom otpadu koga ima u blizini velikih gradskih centara, usred planinskih turističkih centara. Narod izumire, a interesne grupe broje milione…

 

                         Nikola Vlahović

 

Mada je poznato da je Srbija jedna od ekološki tri najugroženije države na kontinentu, ne postoji karta opasnih mesta sa lokacijama gde se nalazi nuklearni otpad za koji država tvrdi da je "privremeno uskladišten". Postojeće deponije imaju status državne tajne. Primera radi, napušteni rudnik uranijuma Kalna , koji je čuvao nuklearni otpad, vođen je pod šifrovanim nazivom „Preduzeće br. 3".

Krajem prošle decenije, vrh ondašnje vlasti doneo je odluku da radioaktivni otpad iz cele Srbije razmesti na 16 lokacija, u tri regiona . Ovaj posao je odmah proglašen "državnom tajnom". Reč je bila o akciji "trajnog skladištenja" radioaktivnog otpada! Jedino Vojvodina nije bila obuhvaćena ovim planom.

U isto vreme, dešavale su se i seobe otpadnog materijala, radijuma 226, iz Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, Instituta za medicinu rada „Dr Dragomir Karajović" i iz tadašnjeg „NIS Naftagasa", a sve je finansirala Međunarodna agencija za atomsku energiju.

Javnost nikada nije doznala gde je taj otpad smešten. Takođe, do danas nije poznato da li su i u kojoj meri poštovani svi bezbednosni propisi u pogledu hidro-geologije, geologije, seizmike i drugih parametara, u regionu odlaganja radioaktivnog otpada. Naime, i stručna javnost i zakon govore da takva lokacija mora da bude udaljena najmanje deset kilometara od naseljenog mesta i da ispunjava sve ekološke standarde.

Nekoliko dobro upućenih izvora govore da su neke lokacije odlaganja nuklearnog otpada odavno poznate te da su u pitanju Aleksinački rudnici, jame ispod Sokolskih planina kod Krupnja, napušteni rudnik ispod Stare planine u opštini Knjaževac, pa čak je, istina kao "moguća lokacija", pomenuta i planina Rudnik, u sred pitome Šumadije!

U početku se smatralo da će radovi na izgradnji novih skladišta nuklearnog otpada u Srbiji trajati između pet i sedam godina, te da će koštati oko 30 miliona evra. Naravno, rok gradnje je znatno produžen, cena je bila sve veća, a posao nikako da se završi.

Ni poslednja Tadićeva vlada nije obavila taj posao, a stigli su Vučićevi "stručnjaci" koji su odmah uspostavili pravilo, da za što kraće vreme treba oteti što više para. Tako su se setili da su napušteni podzemni vojni objekti, napušteni rudnici ili granitne stene, idealni za "izdavanje u zakup", stranim izvoznicima nuklearnog otpada.

Mada je još pre pet godina podignuta uzbuna oko sredstava za finansiranje "zbrinjavanja" atomskog otpada, do današnjeg dana je malo šta urađeno. Isluženi gorivi elementi i drugi radio aktivni otpad, nalazi se rasut širom Srbije, na raznim lokacijama.

Opasnost je utoliko veća, što ne postoji neka precizna, centralna baza podataka, gde se sve radioaktivni otpad nalazi i u kojoj meri. Naime, ono što je neka prethodna vlada proglasila za tajnu, to je i ostala tajna za svaku sledeću koja je došla. Istom pogubnom filozofijom, rukovodi se i Vučićeva vlada.

 

       Smrt bez upozorenja

 

U vreme dok je Srbijom harala Tadićeva družina, Institutu u Vinči je nametnuto kreditno zaduženje od 25 miliona dolara "za zbrinjavanje i odnošenje otpada u Rusiju i poboljšanje stanja hangara za skladištenje ostalog radioaktivnog otpada"!

Kredit kod komercijalnih banaka, uz državu kao žiranta, podrazumevao je da se uzme bez javnog tendera, i to direktnim ugovaranjem predstavnika države sa nekom od komercijalnih banaka bliskih ondašnjem režimu. Tako je Institut u Vični gurnut u ubrzani stečaj, a u međuvremenu, u njega je smešteno i nekoliko stotina kilograma radioaktivnog otpada!

Sada već davne 2009. godine, na zvaničnom sajtu Narodne skupštine Srbije, pojavio se Nacrt zakona o zaštiti od jonizujućeg zračenja i nuklearnoj sigurnosti, koji ne sadrži kasnije dopisani član 48 a, o formiranju Javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije! Tako je sezona još jedne dugogodišnje pljačke i veleizdajničkih poslova, bila širom otvorena.

Tokom 2013. godine, još uvek je najveći deo radioaktivnog otpada koji je stvoren iz rada reaktora i laboratorije u Vinči, vojnih ustanova, bolnica i industrije, privremeno bio uskladišten u dva stara hangara u krugu Instituta za nuklearne nauke.

Hangari su u lošem stanju i pretrpani. Zvanično pripadaju Javnom preduzeću „Nuklearni otpad Srbije". Izgrađen je i treći hangar, ali on ne radi jer se čeka izgradnja velikog odlagališta nuklearnog otpada negde u unutrašnjosti. Tri godine kasnije, na današnji dan, stanje je još gore nego što je bilo. Istina o ovoj pošasti se i dalje sakriva od javnosti.

Na žalost, uz nuklearni otpad uvek se u blizini nekako nađe i tečni otrovni industrijski i hemijski otpad koji ističe u rečne tokove ili na poljoprivredno zemljište, a medicinski otpad (i to onaj radiokativni), završava čak i u gradskim kontejnerima, neobezbeđen.

Retko se desi da se neko zbog toga pobuni. U proteklih nekoliko godina, upamćeno je samo da su se poljoprivrednici u Bačkom Petrovcu pobunili jer veliki kombinati na njive bacaju ambalažu od hemijskog đubriva, koja takođe sadrži radioaktivne supstance.

Nezapaženo je prošla i vest da je u selu Teočin na Suvoboru sakriveno više od 100 buradi sa radioaktivnim materijalom. Ali, meštani tvrde da ovo nije jedina takva "deponija" na Suvoboru.

Nekoliko metara ispod zemlje, u Bistrici (opština Prijepolje) nalazi se radioaktivni otpad! Meštani su primetili da je na obližnjem tunelu (nekadašnjem skladištu pogonskog goriva), više puta menjan katanac na ulazu, da je noću ponekad upaljeno svetlo na ulazu te da se viđaju neke njima nepoznate osobe koje nadgledaju tunel i okolinu. U ovom kraju je poslednjih godina upadljivo uvećan broj kancerogenih oboljenja.

Tunel je, inače, dugačak nekoliko kilometara, zalazi duboko ispod Potpećkog jezera, i mnogi meštani su svedoci kako su godinama veliki šleperi samo noću dovozili materijal na gradilište. Neko vreme je i tamno žuta mutna voda isticala iz njega i delimično bojila reku Lim.

Međutim, niko sa sigurnošću ne može da tvrdi koje čestice je ta voda sadržala, pošto nikakve analize nisu rađene. Opština Prijepolje, na čijem terenu se sve to nalazi, uglavnom se pravdala činjenicom da je u ovom slučaju "vojska nadležna". Inspekcijski pregled poslednji put obavljen je 2005. godine, i tada je lakonski konstatovano da je "objekat prazan".

Zavod za javno zdravlje "Timok" u Zaječaru , pre nekoliko godina vršio je ispitivanja nivoa radioaktivnosti oko rudnika, i konstatovana je njena povećanost. Pored prostora za preradu rude, nekada je postojala brana koja sakuplja otpadni radioaktivni mulj i pesak iz preradnih voda.

Priliv velikih voda sa obližnjih brda vremenom je doprineo pucanju te brane, tako da se sav mulj i pesak izlio u korito Trgoviškog Timoka, koji se spaja sa Svrljiškim Timokom i čini reku Timok. Okolno stanovništvo je nakon pucanja rudarske brane i nanosa peska koji su činili deo korita reke koristilo ovaj pesak za izgradnju svojih kuća! Tako su sebe zazidali radioaktivnim materijalom, što je naglo dovelo do pojave neizlečivih bolesti i povećanja smrtnih slučajeva.

Iz izveštaja koji je sačinila jedna grupa stručnih lica, vidi se da je reč o opasno kontaminiranom području, mada o tome nema nikakvih oznaka ili pisanih upozorenja: "… Krećemo se stazom ka rudarskom oknu napuštenog rudnika uranijuma "Gabrovnica" . Odjednom, brojač našeg uređaja, blokirao je na 1200 mikrosiverta. Imamo osećaj da smo prošli pored neke pukotine u zemlji iz koje izbija zračenje. Brzo se udaljavamo. Resetujemo naš merni uređaj.

Dolazimo do samog otvora rudnika! U dubini okna vidimo obrušenu zemlju koja je zatvorila ulaz. Brojač opet pokazuje povećno zračenje, pet puta veće od normalnog. Iz urušenog rudarskog okna ističe voda. Meštani kažu da intenzitet vode iz okna varira. Okno nije zazidano…"

 

       Atomsko sklonište H3, ili: zašto Srbija čuva NATO municiju?

 

Na prostoru od 70 hektara nekadašnjeg Instituta za nuklearne nauke Vinča, sada pod ingerencijom Javnog preduzeća „Nuklearni objekti Srbije", nalazi se objekat, građen četiri godine, koji se vodi pod kodnim imenom H3. 

Još 2011. godine, izbio je skandal zbog jedne nesmotrene izjave iz vrha jedne državne kompanije, da je "…upravo izgrađeno najmodernije i najveće raspoloživo skladište radioaktivnog otpada u Evropi"! I to neposredno nakon što se Institut u Vinči, teškom mukom, oslobodio velike količine nuklearnog goriva iz reaktora RA, koje je u svežem ili istrošenom stanju transportovano u zemlju porekla-Rusiju.

Izvor Magazina Tabloid tvrdi da je to moglo biti na pravi način obezbeđeno i iskorišteno za potrebe srpske nauke i u odbrambane svrhe, ali stvari postaju jasnije ako se pogleda činjenica da je objekat H3 izgrađen na inicijativu Agencije za atomsku energiju i američkog Stejt departmenta , koji je bio zainteresovan za to isključivo kako bi isprovocirao Rusiju, "kao zemlju porekla".

Cilj nije bio da se Srbija zaštiti od zračenja nego da se Rusiji pokaže koliki je američki uticaj na srpske vlasti. Ali, ni to javnost u Srbiji ne bi doznala da nije ondašnji ministar Milutin Mrkonjić, u sred Narodne skupštine, javno izneo detalje plana transporta nuklearnog otpada u Rusiju koji je koštao čitavih 55 miliona dolara i u kome je učestvovalo više od 3.000 ljudi, pripadnika bezbednosnih struktura, policajaca i žandarmerije.

Jedan jedini stručnjak iz Srbije se tada ogorčeno oglasio rekavši doslovno: "…Većina država bi svašta uradila za nuklearno oružje, a naša se rešava repromaterijala i umesto da to naplati, ona plati. Ne mogu da verujem da je pored svih srpskih prevoznika, a Srbija ima brojan vozni park, transportne ture dobila neka strana transportna firma. Nečuveno!"

Naravno, problem opasnih materija i radijacije u neposrednoj blizini Beograda, nije rešen iseljenjem nuklearnog goriva u Rusiju, jer je dvadeset kontejnera prepunih radioaktivnog otpada, samo prebačeno iz starih hangara H1 i H2 (u kome i dalje ostao da leži radioaktivni otpad skupljen sa svih lokacija nekadašnje Jugoslavije), u novi objekat H3.

U zvaničnim izjavama govori se kako se u hangarima H1 i H2, čuva radioaktivni otpad nastao u naučnim istraživanjima, industriji, medicini, a da je Hangar H1 zatvoren, prepun i da ga je zatvorila Agencija za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost.

Opasne radioaktivne materije iz hangara H1 i H2, kriju u sebi i Kobalt 60, koji se koristi u industriji, medicini, naučnim istraživanjima, a delom ga ima i u radioaktivnim gromobranima. Njegovom eventualnom krađom i zloupotrebom, mogla bi da se izradi „prljava bomba", a slična opasnost preti i od eventualne krađe „cezijuma 137".

U neposrednoj blizini objekta H3, nalazi se manja, takođe nova zgrada koja se vodi pod nazivom Bezbedno skladište jakih izvora (BS). U njenim prostorijama se čuva i municija na bazi osiromašenog uranijuma, kojom je NATO iz aviona A-10 bombardovao tokom rata 1999. godine . Do preseljenja je ova "tekovina" NATO čuvana u hangaru „H2". U novom skladištu, čuva se u kontejneru „pod evidencijom", s obzirom na to da sadrži uran.

Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije (JP NOS) u svemu ovome doprinosi samo svojom nestručnošću. Uzgred, treba napomenuti da do današnjeg dana nije poznato koliko se Tadićeva Vlada zadužila kod komercijalnih banaka zadužila da bi osnovala JP NOS, mada ta "operacija" nikakvog smisla nije imala, tim pre što je sve delikatne poslove mogao da obavi Institut Vinča, koji jedini ima sve dozvole i stručni kadar.

Ali, debele apanaže članova Upravnog odbora ovog JP, bile su važnije i od struke i od ekološki ugrožene države i njenih građana. Radnici Vinče smislili su jednu ciničnu opasku, da zbog svega ovoga, "zrače pozitivnom energijom".

Susedna Republika Hrvatska, našla se u aprilu prošle godine pred problemom, šta će da uradi sa svojim nuklearnim otpadom, pa je njenim stručnjacima palo na pamet da ga prodaju Republici Srpskoj, tačnije, opštini Dvor na Uni, za nekoliko miliona evra!

Naime, prostornim planom Hrvatske predviđeno je da se nuklearni otpad iz Hrvatske, zaista uskladišti u ovoj opštini, jer Hrvatska mora da preuzme svoju polovinu radioaktivnog uranijuma 235 iz nuklearke „Krško", o čemu su se Zagreb i Ljubljana dogovorili pre 15 godina.

Narod se u Dvoru ozbiljno pobunio, a vrh vlasti u Zagrebu se setio da angažuje Milorada Pupovca, lidera vodeće srpske stranke u Hrvatskoj, da ode i ubeđuje ljude u korist od ovoga posla.

Zabeležena je Pupovčeva "diplomatska" izjava koja je trebala da odobrovolji Srbe iz Dvora: "…Naš zadatak je da im pomognemo da donesu najbolju odluku bez straha i prisile. Treba proceniti kolika je šteta i korist".

I dok se u Hrvatskoj i BiH za ovakve stvari ne može izbeći učešće javnosti, onih koji su najviše pogođeni raznim "selidbama" nuklearnog otpada, u Srbiji je najveći deo toga sakriven. Gde je šta preseljeno, koliko je koštalo, ko je koliko para od toga uzeo i čije će zdravlje dugoročno da strada zbog toga. Ništa od toga javnost ne zna, dok nešto ne "procuri", a i tada se državne institucije i režimski mediji pobrinu da se sve brzo demantuje i zataška.

 

    A 1. Dobićemo i nuklearni otpad iz Nemačke

Član nemačkog Bundestaga iz stranke SPD, Mihail Miler, nedavno je izneo podatak da će Nemačka, "Zakonom o potrazi konačnog otpremišta" za nuklearni otpad, deo sredine 2016. da počne pripreme, a 2018. godine i da ih završi, u vezi sa izborom države gde će odlagati svoj nuklearni otpad iz njihovih atomskih centrala.

U neformalnim pregovorima, tokom proteklih dve godine, o tome se razgovaralo i sa pojedinim članovima vlade Aleksandra Vučića. Nije teško zaključiti da je ovakav predlog prošao povoljno po Nemce. Naime, Miler je jednom svom sagovorniku iz lista "Tagescajtung" jasno rekao da Nemačka ne planira da svoj nuklearni otpad smešta "tek negde u kontejneru u dvorištu ", nego u onim zemljama koje su iz ekonomskih razloga spremne da ga prihvate, "kao što su to pojedine zemlje Balkana".

 

    A 2. Dobri smo, samo kad smo ozračeni

Američka Nacionalna uprava za nuklearnu bezbednost (NNSA), već godinama vrši nadzor nad radioaktivnim otpadom u Srbiji, i što je srpsko političko vođstvo spremnije da vlastitu domovinu pretvori u najgori kontejner na svetu, to ih u Americi sve više hvale: "…Privrženost Srbije globalnim naporima za neširenje nuklearnog materijala je očigledna i pozdravljamo sve njene napore u tom pravcu". Prevedeno na srpski jezik, to znači: samo vi čuvajte atomsko smeće, da ne izađe van Srbije, a mi ćemo vas ohrabrivati u tome!

 

     P.S. Znajući da je Vlada Srbije, pre dva dana podnela Skupštini zahtev za vanredno zasedanje, u kome je u dnevni red zahtevano razmatranje Zakona o Potvrđivanju izmena i dopuna konvencije o fizičkoj zaštiti nuklearnog materijala, ne možemo da se otmemo utisku da se na unutrašnjem planu prema dobijenim zadacima, polako „stvari nameštaju“, da bi se lagano na kraju „kockice složile“ i sve bilo ozakonjeno kada bude doneta odluka da na nekom delu teritorije Srbije, postanemo „čuvari“ tuđeg nuklearnog otpada!?!?

 

A nadamo se da nismo u zabludi i da potpuno verujemo ovoj (i svim prethodnim) Vladi u Srbiji, da su sagledale makar delić izveštaja pod imenom „Sukob na Kosovu i posledice po životnu sredinu i civilna naselja“  sastavljen 1999.god. od strane Programa UN za zaštitu životne sredine, i preduzimali odgovarajuće mere za saniranje takvih posledica po stanovništvo u Srbiji!!???

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MEDIJSKI AGRESIVAC: ZAVOĐENJE REDA U DRŽAVI PREKO MEDIJSKOG SPEKTRA SRBIJE!!!

 

Kraj svake tiranije, uvek je obeležen glasnim pevanjem u slavu vođe i njegovog režima. Srbija živi u epohi medijskog ludila u kome sa svih televizija, sa talasa svih radio stanica i sa stranica svih novina, govori samo jedan čovek, Aleksandar Vučić. Laže o svojim velikim pobedama, o tome kako je Srbija prebogata zemlja a njeni građani srećni i zadovoljni.

Na čelu tih medija nalaze se opasni klovnovi, dobro plaćeni i spremni u svakom momentu da ga opevaju kao velikog državnika, mada svi znaju da je u pitanju opasan bolesnik. O odlazećem diktatoru i njegovom odnosu prema novinarkama i novinarima piše Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde, dugogodišnji Vučićev blizak saradnik.

 

                  Predrag Popović

 

Zdrav čovek ima hiljadu želja, bolestan samo jednu – da zavede diktaturu u Srbiji. Iako je zaražen tom ambicijom, Aleksandar Vučić u svojoj bolesti uživa, a pate svi normalni građani.

Vlast nije promenila Vučića, samo ga je raskrinkala. Ko god više veruje svojim očima nego njegovim lažima, posle tri i po godine naprednjačke torture, shvata da se na vrhu vladajuće piramide nalazi opaki faraon, koji je spreman da svoj tron brani na sve načine, naročito strahom i nasiljem.

Okupirao je političku scenu, državne institucije je pretvorio u centre za udomljavanje starleta nepismenih stranačkih kadrova, privredu je rasteretio od radnika, a mediji mu služe za hajke na nepodobne pojedince i lečenje vlastitih kompleksa.

Svih 28 sati svog radnog dana Vučić posvećuje isključivo odbrani kulta svoje bezličnosti. Bez reda u glavi, red u državi zavodi preko medija. Nesposoban da uradi bilo šta korisno za građane, na vlasti pokušava da se održi uz pomoć kolektivne hipnoze. Da bi to ostvario, morao je da se promoviše u nezvaničnog glavnog i neodgovornog urednika svih srpskih televizija i novina.

Još pre ulaska u politiku, Aleksandar Vučić se zaljubio u medije. Privukla ga je mogućnost da preko njih plasira političke i privatne intrige i spletke, preti i vređa protivnike, a da hvali sebe i sebi slične. Na njegovu žalost, ljubav nije uzvraćena.

 

         Ej, blago meni, kad me Voja ženi…

 

Otkad je ušao u politiku, Vučić zloupotrebljava i svoju porodicu. Pre nego što se oženio, kukao je zbog napada na njegovog batu Andreja, koji je u svakoj izbornoj kampanji izazivao incidente, tukao se i bio privođen i hapšen. E, kad ga je Šešelj naterao da se venča sa Ksenijom Janković, tada u poodmakloj trudnoći, Vučićeva patetika se razmahala.

U decembru 1998. javno je kukao kako, siromah, sa suprugom i maloletnim sinom živi kao podstanar u garsonjeri od 26 kvadrata. Dok je to izgovarao, sa suzama u očima, već tri meseca je u džepu nosio rešenje kojim mu je vlada Mirka Marjanovića poklonila stančić od sto četrdeset kvadrata u elitnom beogradskom naselju „Ju biznis centar".

Glavne maskote radikalskih i naprednjačkih kampanja bili su prestolonaslednik Danilo i princeza Milica. Ćerku je politizovao čak i izborom imena, koje joj je dao po Milici Rakić, devojčici koja je tokom bombardovanja ubijena u Batajnici, kako bi dokazao svoj velikosrpski zanos i otpor NATO zlikovcima.

Suprugu Kseniju, koja je bila voditelj na PINK-u nije promovisao u medijima. Dopuštao joj je da se oglašava samo kad mu je bilo potrebno da demantuje tekstove o njegovom švarelisanju s televizijskom voditeljkom Gordanom Juzbašić, i priče o tome kako ju je pretukao skoro do smrti. Nasilničko ponašanje Vučić je saradnicima i svedocima objašnjavao osvetom za „ono što je uradila".

Šta mu je Ksenija „uradila" znali su svi u njegovom okruženju. Kad sam prihvatio poziv da uređujem „Pravdu", neki od Vučićevih saradnika su stekli uverenje da sam „njihov", pa su mi otkrivali detalje te, najsramnije, njegove tajne. U širenju prljavog veša najangažovanije su bile Jadranka Joksimović, Ana Stefanović, supruga dr Nebojše, i direktor Đorđe Minkov.

Dijalozi i dijagnoza

U opisu mog radnog mesta bila je i obaveza da početkom svakog meseca napravim predlog plata svih članova redakcije. Sa tim spiskom, jedno jutro mi je u kancelariju došao direktor Minkov i, sav skrušen, zapitao zašto na njemu nema Nevene Janković.

– Ko je to? – pitao sam.

Opisao mi je devojku koja liči na dečka, malo je čudna, ali ponaša se korektno, pristojna je i lepo vaspitana.

– Kako ne znaš? Ona je Vučićeva svastika… – rekao je.

Pošto nije predala radnu listu, što znači da ništa nije radila, odbio sam da joj odredim platu. Isto veče, na sastanku na koji me pozvao sasvim drugim povodom, Vučić me je, skrušen kao Minkov, zamolio da mu „ne pravim problem sa Nevenom".

– Molim te, trpi je. Iz svog džepa ću dati pare za njenu platu, neka radi šta hoće, a tebi bi bilo najbolje da i ne dolazi u redakciju. Od nje nećeš imati nikakve koristi, može samo da nanosi štetu – rekao je gazda Vučić.

Obojica, i Minkov i Vučić, bili su u pravu. Nevena se ponašala korektno, ali širila je najpodlije tračeve, neprestano se pozivajući na Vučića. To sam shvatio kao izraz genetike, pošto je i Ksenija takva. U lice se smeška, a pri tom smišlja i pakuje najpodlije gadosti.

Jadranka Joksimović je često znala da bane u redakciju. Cvrkutava i koketna, puna ambicije da sa facom pedesetogodišnjakinje glumi nestašnu tinejdžerku, uvek bi mi ulepšala dan. Tako enegrična, jednom je još s vrata oplela po Neveni:

– Kako trpiš ovu Vučićevu pastorku? Odvratna je…

Iako prvo nije verovala da nisam upućen u afere porodice Vučić, gorljivo je izogovarala Kseniju i Nevenu. Po njenim tvrdnjama, Ksenija je 1984, kao maloletnica, rodila vanbračnu ćerku.

Da ne bi iritirala malograđansku sredinu, Nevenu je predstavljala kao sestru. Aleksandar je za to saznao mnogo posle venčanja s Ksenijom, kad su već dobili sina Danila. Zbog toga mrzi Kseniju, zlostavlja je i vređa.

Bez obzira na sve te detalje, priču sam shvatio kao običan trač. Znao sam da Joksimovićka mrzi Vučića jer nije pomogao njenom bratu Predragu da izbegne odsluženje zatvorske kazne zbog nekakvog razbojništva, pa nisam hteo da joj verujem, niti me, u krajnjoj liniji, sve to zanimalo.

Istu verziju, s mnogo više gorčine, ispričala mi je Ljiljana Đurđevac, tada uticajna novosadska radikalka, a kasnije naprednjakuša. Ljuta na Vučića jer nije podržao njenog miljenika, ako može tako da se kvalifikuje, vladiku Porfirija u finansijskom skandalu u Radio-difuznoj agenciji.

Na te priče nadovezala se Ana Stefanović, koju je, krajem 2009, Vučić postavio za direktora „Pravde", umesto Minkova. Lepa i kabasta, a odlično informisana, Ana je često svraćala u moju kancelariju na čašicu pića i tračeva.

– Oho, bila ti je u poseti Vučićeva tašta? – rekla je jednom prilikom, sa pakosnim osmehom.

Videla je da je tog dana u redakciju svratila starija koleginica, nekada zvezda „Politikinih" izdanja, koja se proslavila biografijama komandanata Vojske Republike Srpske. Ana Stefanović, logično, o radu te novinarke nije znala ništa, ali bila je dobro upućena u pikanterije koje su povezale nju i Vučića.

– Njen sin je Kseniji napravio dete, Nevenu. Nije hteo da se oženi, pa je pobegao u inostranstvo. Priča se da se u Parizu venčao s nekom crnkinjom s kojom ima dvoje dece. Imao je sreće, spasao se Ksenije… – ispričala mi je supruga aktuelnog ministra policije s plagiranim doktoratom.

Lep sinopsis za holivudsku romansu s elementima misterije i horora. Pošto sam imao, a i dalje imam, previše svojih problema, nisam se bavio Vučićevim. Ne, dok mi on opet nije digao pritisak s pričom o Neveninim novinarskim egzibicijama.

– Zašto nije potpisan intervju s Gocom? – bilo je prvo što me pitao u jednom ponoćnom pozivu.

– O čemu pričaš? Ko je Goca?

– Nevena je napravila intervju s Gocom Tržan, objavljen je na srednjim stranama. Zašto nije potpisan? – proširio je pitanje. Čuo sam kako ga Ksenija brifuje, zahtevajući da insistira na mom objašnjenju. I dobio je adekvatno objašnjenje:

– Boli me…za Gocu i za Nevenu. A i za Kseniju. Čujem šta dobacuje, pa joj reci neka Nevenu ponekad pošalje na posao. Posle šest meseci prvi put je nešto napisala, a sad pravi problem što nije potpisana…

Mogao sam da mu psujem mamu Angelinu, Vučić bi svejedno ponavljao da nije u redu što mu svastika/pastorka nije potpisana.

Pola sata kasnije, opet je nazvao.

– Vidiš li s kakvim ludacima imam posla? Izvini, bilo mi je lakše da tebe iznerviram, nego da trpim njih dve – rekao je i otvorio dušu, odnosno ono što mu je ostalo od nje.

– Znam sve, znam kakva je Nevena. Obaveštavaju me šta priča po redakciji. Što je još gore, dođe ovde, pa truje Kseniju. Ne mogu da ih podnesem. Ksenija je napravila budalu od mene. Lagala mi je da joj je Nevena sestra, a ne ćerka. Kao idiot, poslednji sam saznao da je Ksenija imala dete pre nego što smo se venčali – naricao je Vučić nad zlom sudbom.

No, te teme on smatra zabranjenim. Ne mari za porodice Ćuruvije, Aleksandre Juras, kao ni za urednike i novinare Magazina Tabloid i svih ostalih žrtava njegovih političkih i drugih zločina. Oni nisu bitni, neka stradaju. A, stradaće ako pomenu da je sin Danilo leto proveo na jahti odbeglog kriminalca Bogoljuba Karića i da noći provodi bančeći po splavovima i noćnim klubovima.

 

          Silovatelj medija, rođen u tuđoj krvi

 

Vučićev moralni kompas uvek pokazuje u pravcu njega. Veličanstvenog i nedodirljivog. I svemoćnog.

Muku mu prave tekstovi u kojima mu se pominje porodica. Za one u kojima se problematizuju prevare poput „Beograda na vodi", Etihada, nameštenog tendera za „Tamnavu", priznanja nezavisnog albanskog Kosova, pljačke penzionera i otpuštanja radnika, za njih ne brine.

Te teme će lako amortizovati manipulacijama preko podobnih medija. Sa druge strane, sve normalne građane ne zanima ko je pravi Vučićev otac, zašto se tajno razveo i još tajnije venčao, s koliko novinarski se švalerisao, ko su mu i kakva deca.

Neuporedivo su ozbiljnije posledice koje će Vučićeva tiranija ostaviti na Srbiji.

Zato urla na „bandu reketaša". Na taj ton i rečnik je navikao u krugu svoje porodice i najbližih saradnika. Što se mene tiče, ne samo reket, nego od njega ne bih uzeo ni lek. Niti bih mu ga dao. Neka preti, tuži i hapsi.

Njegovo nasilje neće iznenaditi nikoga ko se seća Slavka Ćuruvije, iza koga je ostao krvavi trag koji vuče pravo prema Aleksandru Vučiću. Tačno je primetio jedan opozicionar – Vučić je rođen u krvi. Da, u tuđoj krvi.

– Ne mogu da me slome moralno i fizički, ako hoće da me uklone moraće da me ubiju – rekao je Slavko Ćuruvija nekoliko dana pre nego što je tadašnji režim, u kome je Vučić bio ministar protiv informisanja, realizovao tu ideju.

Svako ko drži do dostojanstva, istine i pravde danas mora da citira tu Ćuruvijinu izjavu. Pa, neka Vučić opet radi što misli da mora. Uostalom, i Hitler je 1942. bio mnogo jak, ali svi su, pa i on, znali da će na kraju izgubiti rat.

Iako je uveren da je jači od zdravog razuma, i Vučićeva diktatura ima kraj.

Mediji, bar onaj ispravniji deo, prikazivali su ga onakvim kakav jeste – sablasno smešan, kvaran, podao i primitivan. Na televiziji je izgledao komično, kao zli klovn koji sebe neosnovano smatra ozbiljnim igračem, a novine su štancovale tekstove u kojima su ga podsećale da će kad-tad odgovarati zbog huškanja na ratove i dobrovoljnog davanja tuđe krvi.

Ljut zbog odbijanja, Vučić je odgovorio u skladu sa svojim karakterom – silovao je medije. Svaki put kad su se stekle okolnosti. Radio je to javno, pred više miliona svedoka, uživajući u sadističkim perverzijama.

Prvi put kad je došao na vlast, u crno-crvenoj koaliciji 1998. godine, kao ministar protiv informisanja naišao je na kakav-takav otpor tzv. nezavisnih novinara. Slobodu javne reči ugasio je anticivilizacijskim zakonom, koji mu je omogućio da zabranjuje rad, montira sudske postupke, pleni redakcijsku i privatnu imovinu, kreira atmosferu linča i progoni defetiste koji su sumnjali u uspeh njegovih ratnih avantura. Pojedini učesnici tog sukoba mišljenja, poput Slavka Ćuruvije, završili su na Novom groblju.

Sa istom strašću, još moćniji i agresivniji, Vučić danas neprikosnoveno vlada medijima. Umesto političkih i ekonomskih programa za izlaz iz krize, narodu nudi rijaliti-programe na svim svojim televizijama.

Vlasnici privatnih televizija s nacionalnom frekvencijom bespogovorno ispunjavaju želje diktatoru.

Kako i ne bi, kad su ucenjeni. Željko Mitrović javno priznaje da i ne spava zbog Vučića. Ne sme da rizikuje. Šta ako se, dok on drema, Vučić seti pokojne Andree Bojanić i njenog ubice Aleksandra prestolonaslednika Mitrovića?

Kakav je, premijer bi mogao da svoje sluge iz pravosuđa uputi da sprovedu istragu koja bi utvrdila ko je zaista odgovoran za tragični saobraćajni udes, kako su i zašto svedoci menjali iskaze, šta se dešavalo na VMA, pre nego što je princ pristao da, u društvu oca i advokata, ode u policiju, koja je vlasniku Pinka dala snimke bezbednosnih kamera s mesta nesreće, da on i njegova svita samo izvrše uviđaj i uvere se da je pokojna devojčica sama izazvala nesreću.

 

         Groktanje preko "Informera"

 

Željko Mitrović je svakakav, samo nije naivan. Posle te dve tragedije, čiji tragovi vuku ka njemu, shvatio je da je đavo odneo šalu i poslao mu Vučića. Za dvadeset godina turbulentnih odnosa, u kojima su se preplitali periodi saradnje i sukoba, Mitrović je imao mnogo prilika da se uveri da je Vučić najopasniji agresivac koji je zaseo na vlast.

Predrag Ranković Peconi, vlasnik televizije Hepi i još desetak firmi, nema teret privatnih skandala, ali Vučić može, hoće i želi da ga ucenjuje pritiskom na biznis.

– Peconi svakog meseca plaća četiri miliona evra kreditne rate. Dovoljno je da sa jednom ratom zakasni, pa da mu se poslovni sistem raspadne kao kula od karata – pretio je Vučić.

S obzirom da Peconi važi za starog i izdašnog finansijera Socijalističke partije Srbije, logična je i njegova zebnja da će se, pre ili kasnije, naći na udaru svemoćnog vladara.

U nešto lagodnijoj poziciji nalaze se TV Prva i B92. Vlasnici kiparske kompanije „Astonko holdings limited", koji su preko svoje istoimene beogradske ćerke-firme kupili te dve televizije, ponašaju se kao i drugi stranci koji ulaze u srpske medije.

Uređivačku politiku su prilagodili interesima režima, stoje na usluzi vladaru i kad god on poželi ustupaju mu prostor i sve ostalo. U najlagodnijoj poziciji nalaze se Vučićevi štampani bilteni „Kurir" i „Informer".

Medije su poslednjih dve decenije osnivali razni politikanti, kontroverzni biznismeni, pa i mafijaški bosovi. Izdavačka preduzeća su korišćena za pranje para, utaju poreza i slična krivična dela. ‚‚Na udaru najtežih optužbi našli su se mnogi izdavači, ali samo je

Radisav Raja Rodić priznao da je kriminalac. Uhapšen je u septembru 2009, a mesec dana kasnije podignuta je optužnica koja ga je teretila da je, u saradnji s još troje osumnjičenih, oštetio više banaka, poslovnih partnera i budžet Srbije za oko 10 miliona evra.

‚‚Posle godinu dana, vlasnik „Kurira" se nagodio, osuđen je na dve godine zatvora i šest godina zabrane rada u medijima. Firmu je samo preneo na ime sina Aleksandra i nastavio po starom. U vreme dok je trajao sudar zakona s klanom Rodić, Rajin sin Aleksandar se skrivao u Jajincima, u kući velikog Ace, današnjeg diktatora.

‚‚Iako je njihova emotivno-kriminalna veza na neko vreme bila uzdrmana, pošto su Rodići podvili rep pred Draganom Đilasom, sve je došlo na svoje kad je SNS preuzeo vlast.

Aca Rodić je diktatoru ustupio na raspolaganje svoj „Kurir", preko koga su vođene kompromitujuće kampanje protiv svih režimskih protivnika. Ipak, „Kurir" i klan Rodić ne mogu da se porede sa „Informerom" i Draganom J. Vučićevićem. Ono što je Vučić u politici, to je Vučićević u novinarstvu. Obojica su dokazani lažovi i prevaranti, štetočine s istom vrstom patologije.

Vučićević se zalepio za Vučića kao guma za otčepljivanje wc-šolje. Sada je guma prljava, ali to njima ne smeta. Naprotiv, miris koji proizvode stvara im utisak beskrajne moći. To je i logično, pošto sarađuju s istim kriminalcima i na isti način se obračunavaju s nepodobnim pojedincima.

Vučić je na primeru svog moralnog dvojnika Vučićevića dokazao da štampa nije tigar, nego svinja od papira. I to dobro dresirana. Sve što Vučić misli, Vučićević grokće i, valjajući se u naprednjačkom glibu, baca blato na svakoga ko zasmeta. „Informer" nisu novine, nego dnevna dijagnoza mentalnog stanja diktatora.

Kako izgleda Vučićev obračun s onima koji misle drugačije, najbolje ilustruje primer Slavka Ćuruvije. Čim je „Dnevni telegraf" počeo da objavljuje informacije o skandalima radikalske vlasti u Zemunu, 1997. godine, Ćuruvija je targetovan za odstrel. Napad je, naravno, predvodio Vučić.

Uslovljen vlastitim karakterom, tadašnji generalni sekretar SRS-a nije mogao da se zadrži samo na novinskom prepucavanju. U svim nastupima, u medijima i sa skupštinske govornice, Vučić je rafalnim uvredama gađao Ćuruviju, ali to mu se činilo nedovoljnim, pa je sukob spustio na najprljaviji nivo, gde se osećao kao svoj na svome.

U januaru 1998. godine, Vučić je štampao pornografski pamflet protiv Ćuruvije. Uz desetak eksplicitnih fotografija seksa nekog muškarca sa televizijskom voditeljkom Aleksandrom Juras, objavljeno je pismo Petra Panića, tadašnjeg šefa radikalskog obezbeđenja, a današnjeg Vučićevog kuma, člana Glavnog odbora SNS-a, dvostrukog ubice i svemoćnog specijalnog savetnika u Bezbednosno-informativnoj agenciji. U novijoj istoriji Srbije nikada ništa prljavije od toga nije objavljeno.

Ni to nije zadovoljilo Vučićevu patologiju. Korak dalje otišao je 16. februara 1998. u intervjuu magazinu „Argument".

– Jedna lažljiva, prljava novina, „Dnevni telegraf" objavila je neistinite tekstove o meni. Slavku Ćuruviji to nikada neću zaboraviti i platiće mi kad-tad. To je objavio kad mi se rodio sin i Ćuruvija će to platiti. Ja sam čovek koji ne zaboravlja ni dobro, ni zlo. To je moja lična stvar. Skupo će to platiti Ćuruvija, ja ću mu to vratiti… – režao je Vučić.

Preteće obećanje je ispunio nekoliko meseci kasnije, kad je stao na čelo hajkaša na Ćuruviju i „Dnevni telegraf".

Presudu je, izgleda, izvršio neko drugi. Ćuruvija je 11. aprila 1999. izrešetan sa 17 metaka u leđa. Na dan sahrane, Vučić je, prilikom slučajnog susreta, dvojicu bivših urednika „Dnevnog telegrafa", s veselim osmehom pitao: „Gde vam je Ćuruvija, je l’ pobegao iz zemlje ili je u zemlji?"

Dokazujući večnu mržnju, kasnije je s ponosom govorio da ne pije alkohol, napio se, tvrdio je, samo tri puta u životu – 1. kad je Zvezda u Bariju osvojila titulu šampiona Evrope, 2. kad je ubijen Slavko Ćuruvija i 3. kad je Zvezdan Jovanović Zmija streljao Zorana Đinđića.

Pritiskom na beogradske štamparije, „Dnevni telegraf" je 1998. prognao iz Srbije u Crnu Goru, gde se štampa i ovaj broj „Tabloida".

Na Ćuruviju je istresao osvetnički bes zato što je „objavio neistine na dan kad mu je rođen sin Danilo". Patološku potrebu da sažaljenje javnosti i opravdanje za svoju agresivnost i sada pokušava da izazove optužbom na račun Magazina Tabloid, koji, eto, pominje njegovu porodicu, pa čak i nekog Saliha za koga se tvrdi da mu je pravi otac.

Naravno, laž do laži. Prvo, autori „Tabloida", koji su objavljivali informacije te prirode, pominjali su, kao što Aleksandar i Angelina Vučić dobro znaju, Fahrija Muslijua, a ako je u to umešan i neki Salih, neka o tome brine tata Anđelko.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije