Архива

Posts Tagged ‘toma’

ZRENJANIN: BANATSKE POLTRONSKE MEDIJSKE SLOBODE

7. априла 2015. Коментари су искључени

 

Zatvarajući oči pred tužnim umiranjem grada u kojem ogromna većina živi život bednika, Zrenjaninci su se, saučesnički, toliko navikli na pretvaranje jednih pred drugima, da su otpočeli i pretvaranja pred sobom samima. Samosažaljevajuća imitacija života u sprezi sa alavošću i besprizornošću aktuelne vlasti, rađa narod – ovcu, idealnu za „šišanje“.

 

 

 

 

 

              Zoltan Horvat

radio bez para1

 

Loša publika želi loše medije, a da „ovce popasu dobru travu“, brinu se lokalni uterivači masnih slova i kamera med oči. Ovdašnja medijska slika liči na skupinu zavisnih ljudi koji, uglavnom ne smeju da prozbore ni slova o nakaradnoj vlasti. Pate od „profesionalne deformacije“, zorta, ne mešajući se u sopstveni posao.

Bilo je tužno videti odbornike nazadnjačke koalicije na poslednjem skupštinskom zasedanju, gde su „junački odbranili“ Regionalni Radio Zrenjanin od nadolazeće neminovne privatizacije. Prostom aklamacijom, bez diskusije, overena nazadnjačka većina je dizanjem ruku „zagrlila“ sterilan, stereotipan i uvlakački radio program po meri svake vlasti.

Ljiljana Popović, lepa direktorica Radio Zrenjanina, čak se lično zahvalila odbornicima „na velikoj časti, poverenju i tradiciji koja istrajava„, istakavši da je čast raditi za ovakve „branioce“ slobode medija.

„Tradicija koja istrajava“ vraća danas Radio Zrenjanin u devedesete, gde se tačno znalo ko je podoban, ko sme da gostuje na njihovim talasima, a ko je nepodoban. Nakon ponižavajućeg odnosa i ukidanja „zaštitnog znaka“ Radio Zrenjanina, emisije Ponekad nedeljom legendarnog voditelja Miće Jankovića – Fleša, Lepu Ljiljanu i „tradiciju koja istrajava“, treba izbegavati u širokom luku. U to se uverio i gospodin Zeka Zečević, poznati banatski pisac ponudivši skromne emisije i razgovore sa Zrenjanincima koji su radili i uradili mnogo toga dobrog za grad u kojem žive.

Lepa Ljiljana se složila zatraživši spisak eventualnih gostiju. Al, ne lezi vraže, najmanje petoro eventualnih nije odgovaralo ukusu direktorice, precrtani su, jer bi, ne daj Bože, mogli nešto uživo i konkretno da kažu. I Zeka se zahvalio, za sva vremena, ovoj i ovakvim „braniocima“ zrenjaninskih foteljaša.

Kako je u zrenjaninskim elektronskim medijima? Tuga je saveznik uređivačke politike gde se neki od izvikanih aktuelnih drmatora medijski prate kao da su, u najmanju ruku, oslobodili Zrenjanin. Na pitanje, da li je bilo koji novinar bilo kad u KTV-u samostalno pripremio prilog o dešavanjima u ovdašnjoj politici, odgovor neslobodnih medijatora iz ove kuće je istovetan. Bez uvida Dane Radić, svevideće vlasnice, glavne urednice i preostalog, ni jedan jedini prilog(čić) ne sme da se emituje.

Lokalnim „tradicijama koje istrajavaju“ pomaže i kasica – prasica, gradska blagajna radodajka, koja uvek ima paricu-dve više za „objektivno i nepristrasno“, dupeuvlakačko novinarstvo. Da je neko pre petnaestak godina pomislio da će mrtve duše finansirati izvikano zrenjaninsko novinarstvo pretvoreno u provincijsko piskarenje, rekli bi mu da je lud. Regionalni nedeljnik Zrenjanin, u svakom broju donosi najmanje petnaest strana prepunih čitulja od kojih se obrne lepa para, taman za rentabilnost firme, danas u privatnom vlasništvu. Dakle, umiranje i smrt u ovdašnjem novinarstvu je izuzetno profitabilan posao.

Čitaš li list Zrenjanin, pita komšija komšiju? Da, obavezno pogledam čitulje. Preostalo, od čega dobar broj strana uređuju novinari-penzioneri, poput legendarne Branke Jajić, teško da može privući veću pažnju. Nazadnjački direktori javnih preduzeća i ustanova na velika vrata vratili su pretplatu na ovaj list za sve zaposlene, tako da se po kancelarijama do mile volje mogu čitati bajke o najboljim, najlepšim i najpametnijim kadrovima ikad Zrenjanina.

U zrenjaninskom, retko sujetnom propalom novinarstvu propalog grada, posebno imponuje „međusobna kolegijalnost, sradačnost u odnosima i solidarnost bez granica“. Da li zrenjaninski novinari učestvuju na sastancima na kojima bi se dalo raspravljati o sve bednijem statusu, odnosno, ima li sindikalne borbe za bolje uslove rada? Poslednji sastanak ovdašnjeg novinarskog esnafa održan je, „ne tako davno“, 1973. godine u prisustvu 11 novinara.

Tada je, zbog opasnosti da ne dođe do težih reči, uvedeno bezbedonosno pravilo da, do daljeg, nema sastanaka. Danas, 40 godina kasnije, nema ni sastanaka ni novinarskog sindikata, o novinarskoj vatri da i ne govorimo. Ne verujemo da bi došlo do težih reči, jer bi se, usled međusobne „iskrene telepatije“, sa reči prešlo na konkretnije, recimo pesničenje. Tu bi značajnu pomoć, kao stručni konsultant nekim od svojih novinarskih pulena, mogao da ponudi Darko Bađok, pokrajinski poslanik nazadnjačke orijentacije, provereni sparing partner mlađim „nestašnim“ damama na zrenjaninskim ulicama.

Da zrenjaninski novinari ipak gaje međusobni takmičarski duh, potvrđuju i sporadične ankete lokalnih internet sajtova gde su zainteresovani ocenjivali kvalitet rada zrenjaninskih novinara. Ocene se kreću u rasponu od minus dva do dva minus.

Ima i lepih reči za ulepšivače ružne zbilje, pa se posebno pohvaljuju angažovani i beskompromisni tekstovi o ikebani, lepom bilju i šarenim balonima koje daruju sponzori ZREPOK- sugrađanima u centru grada. Kod sedmočlanih i osmočlanih porodica u Zrenjaninu, Mužlji i drugim naseljenim mestima, inače socijalnih slučajeva, nema ko da ode a u Centru za socijalni rad ni ne znaju gde i kako oni žive.

Tamo, fala Bogu, nemaština vlada, ne idu ni gradonačelnik ni njegovi saborci, niti im je je neka posebna želja da ih pozovu i pitaju, kako vi sa 12 hiljada mesečno kad mi, ponaosob teški najmanje po 200, teško izlazim na kraj. Da ne bude zabune, ovdašnji podobni novinari idu na poverene im zadatke isključivo službenim automobilima iz gradske kuće.

Da se u srcu Banata ipak prepoznaje poneki dobar novinarski šmek, govore facebook i tweeter pohvale upućene Branislavu Prokiću, novinaru ovdašnjeg RTS dopisništva, Željku Balabanu, mladom dopisniku Dnevnika, Nenadu Jonjevu, novinaru SOS kanala, kao i Svetlani Stjepanović iz službe protokola Gradske kuće. Ovdašnji revnosni pratioci medija ne zaboravljaju Slobodana Pašića, višedecenijsko oštro pero Zrenjanina koji, kako navode ovdašnji tweeteraši, „ubode“, kad niko ne sme.

Svetle tačke zrenjaninskog novinarstva ne mogu da odagnaju sveopšti utisak, da je novinar danas u Zrenjaninu, retko ugrožena vrsta pod nazivom Balansero. Ako nisi Balansero, bidni za odstrel, ako jesi, krckaj do penzije i uživaj divljenje uz zavist okoline, pogle novinara bez mirisa, ukusa i ličnog pečata.

Zrenjaninski nazadnjački Oci i Majke obožavaju Balansere. Nit šta pitaju, nit im je do petljancije u vezi posla, ionako im se sve servira. Otuda nema konferencija za štampu u Gradskoj kući, al ima druženja sa sveručkovima za podobne. Do gradonačelnika se ne može ni pod razno, jer su ispred njegovog kabineta „parkirana“ službena lica odgovorna za bezbednost. Ima ih taman toliko, da ni tica ne može da proleti. Balanseri su pravilno shvatili poruku gradonačelnika iz redova nazadnjaka upućenu sugrađanima, nisam ja tu zbog Vas, već ste Vi svi tu da ja zasluženo uživam, i ne budem na raspolaganju običnom svetu.

Zvanične novinarske nagrade „zaslužnimasu posebna priča. Dovoljno je da samog sebe predložiš tamo gde treba i u obrazloženju navedeš, ljudi, pa ja ne marim, pišem brdo afirmativnih tekstova o svakoj vlasti. Stigne i nagrada u vidu diplome ili zahvalnice, pride keš (cirka 120 hiljada dinara), uz preporuku da nagradu ponovo mogu dobiti samo „istaknuti u akciji“.

Veoma „dirljiv“ bio je jedan od nedavnih tekstova o angažovanosti brda pomoćnika, zamenika, pomoćnika zamenika i zamenika pomoćnika gradonačelnika o potrebi jačanja grada kvalitetnim i pravim kadrovima. Svetski rekorderi po davanju šupljih predizbornih obećanja, vole da lade usta, jer u narednom broju omiljenog im Zrenjanina pročitaju šta su sve obećali sugrađanima, masno ih slagavši. Naravno, uz provincijski marketinški efekat, sopstvenu fotografiju u gro planu.

Redakcija lista Zrenjanina proslavila se izborom tajminga prilikom svečane dodele nagrada najuspešnijim sportistima grada u 2012. godini. Satnica se poklopila sa početkom prenosa fudbalske utakmice Hrvatska – Srbija, pa sem dobitnika nagrada, niko živ nije došao. A možda je brojanje glasova, po ugledu na 2000. godinu (odgovor bi mogao da ponudi Milan Mrkšić, aktuelni sekretar gradske skupštine, tada predsednik Gradske izborne komisije), privatna stvar nekolicine zainteresovanih ljudi.

Otuda, Zrenjanin danas liči na starca koji telesno ubrzano propada. Ne spašava ga ni večiti, uvek ponizan, i na usluzi goroj od najgore vlasti, Balansero.

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

FINANSIJSKA ORGANIZACIJA ZA INVESTIRANJE, PODMIĆIVANJE I PLJAČKU DRŽAVA DO BANKROTSTVA

26. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

Novac koji od stranih vlada dolazi da bi se podmićivali vlastodršci u Srbiji pere se preko razgranate mreže različitih banaka i štednih instituta. U njoj se nalazi i gotovo nepoznata Opportunity banka a.d. iz Novog Sada koju su zajednički osnovali EBRD i USAID, a koja svoje službenike otpušta čim otkriju neregularnosti koje ukazuju na pranje para. „Opportunity" na engleskom znači „prilika", u ovom slučaju prilika za korumpirane političare Srbije.

 

          Igor Milanović

USISAVANJE PARA I BOGATSTVA.8psd

 

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) u Srbiji rado ulaže u bankarski sektor. Ova banka, sa sedištem u Londonu, poznata je po tome što svoj ogromni kapital, dobijen od zemalja sponzora, troši na podmićivanje političke elite u zemljama u kojima investira. Prema istraživanju same banke iz 2007. godine, korupcija u zemljama njenog delovanja je porasla u odnosu na stanje pre njenog dolaska .

Posle potpuno nepotrebne dokapitalizacije Komercijalne banke u visini od 120 miliona evra u 2009. godini, EBRD je postala najveći pojedinačni akcionar ove srpske banke. Kontrolišući MK Grupu Miodraga Kostića, kojoj je dala povoljne kredite od više desetina miliona evra, EBRD kontroliše još jednu domaću banku – AIK Banku iz Niša, čiji je većinski vlasnik od nedavno i zvanično „Sunoku", preduzeće iz pomenute grupe.

Preko kredita u visini od 100 miliona evra u 2010. godini je EBRD preuzela kontrolu i nad Vojvođanskom bankom. Ova multinacionalna hidra je sa 30 miliona evra pomogla ProCredit banku u Srbiji, a preko Inteza banke je plasirala 15 miliona evra kredita malim i srednjim preduzećima.

S obzirom da su pomenute banke zbog svoje veličine pod lupom javnosti, preko njih teže ide ono što je primarno u delovanju EBRD-a – podmićivanje vlastodržaca. Za tako nešto, bar na lokalnom nivou, koriste se manje banke koje javnost jedva i da poznaje.

Jedna od takvih banaka je Opportunity banka Srbija (OBS) iz Novog Sada. Za ovu banku jedva da je ko i u svetu čuo. Po poslednjim, nama dostupnim informacijama, ova strana organizacija je imala predstavništva u 28 zemalja, 2,8 miliona klijenata, oko 17.000 zaposlenih i portfolio u vrednosti od samo 305,3 miliona dolara. Radi se o maloj finansijskoj organizaciji i na svetskom nivo koja, međutim, raspolaže veoma razgranatom mrežom filijala. Kako sa kapitalom od nešto preko 300 miliona dolara ona izdržava filijale u skoro trideset zemalja? Samo u Srbiji OBS je zastupljena u 14 gradova i opština, računajući tu i Preševo?!

OBS pripada mreži "Opportunity International" (OI), nevladinoj organizaciji (dakle, ne banci) koju je 1971. osnovao bankar Al Viteker. Po drugom izvoru, osnivač je Australijanac Dejvid Basau koji se Vitekerovoj organizaciji priključio 1977. godine. Najvažniji deo ovog konglomerata je "Opportunity International Nemačka" (OIN), zadužbina formirana 1996. sa sedištem u Kelnu, koja po sopstvenim priznanjima ima hrišćansku, odnosno katoličku podlogu. Glavni zadužbinar i osnivač OIN-a je Karl Šok, nemački privrednik o kome nema nikakvih podataka, čak ni na internet prezentaciji OIN-a.

Dobijanjem licence od strane NBS-a krajem aprila 2007. godine, Opportunity štedionica a.d. Novi Sad počela je u Srbiji da posluje kao banka . Prema Zakonu o bankama, ona je iz statusa štedionice prešla u status banke, uz dokapitalizaciju od 5 miliona evra.

Akcionari Opportunity banke a.d. Novi Sad su: Opportunity Transformation Investments, Inc. 63,51 odsto, EBRD 19,11 odsto, FMO (Nederlandse Financierings-Maatschappij voor Oontwikkelingslanden N.V) 12,74 odsto i Oikocredit Ecumenical Development Cooperative 4,64 odsto.

Ne treba smetnuti sa uma da je Opportunity štedionica 2002. godine osnovana uz pomoć USAID-a, američke organizacije koja se finansira direktno iz tamošnjeg vladinog budžeta. Kako jedna nevladina organizacija sarađuje sa vladinom organizacijom, i još za svoj rad koristi budžetska sredstva?

OI zvanično ne objavljuje podatke koliko je novih radnih mesta otvoreno zahvaljujući njihovim kreditima u zemljama delovanja. Za razliku od centrale, OBS se hvali tim brojkama, pa po njoj je još Opportunity štedionica do 2006. pomogla otvaranje 3.380 novih radnih mesta i održanje 27.000 postojećih. Nedostatak informacija o uspehu OI pravda time da je nemoguće izračunati stvarni broj novootvorenih radnih mesta u sektoru male privrede, dok je to, očigledno, u Srbiji moguće?!

Da je upravo OBS jedna od banaka preko koje EBRD i USAID peru pare koje kasnije završavaju na računima podmitljivih vlastodržaca, svedoči i slučaj Ibolje Totović iz Bajše, opština Bačka Topola.

Ova profesorka nemačkog jezika radila je šest i po godina u filijali OBS-a u Subotici. Ibolja je svojevremeno bila ušla u trag mahinacijama sa kreditima, otkrivši da je jedan broj klijenata priložio neispravnu, tačnije falsifikovanu dokumentaciju. Slučaj je prijavila rukovodstvu, ali umesto da bude nagrađena ona 2009. godine biva uhapšena pod optužnicom da je upravo ona kriva za dodelu spornih kredita. Protiv ljudi koji su neopravdano dobili kredite OBS zvanično nikada ništa nije preduzeo.

"Banka je pokušala mene da natera da sama dam otkaz i preuzmem odgovornost za te kredite. Ja nisam čak ni radila na mestu gde sam mogla samostalno da donosim odluke u vezi sa kreditima", priča Ibolja portalu teleprompter.rs.

U međuvremenu je Ibolja Totović, posle 28 dana provedenih u pritvoru, pravosnažno oslobođena optužbi i vraćena na posao, ali je OBS opet otpušta, ovog puta kao tehnološki višak. Očigledna je namera rukovodilaca ove banke da uklone svakog ko se interesuje za opravdanost dodele nekog kredita.

Davanje kredita nesolventnim klijentima jedna je od najlakših i najčešće korišćenih metoda pranja para. Neki od klijenata pristaju da to obave uz malu proviziju, dok ima i onih koji uopšte ni ne znaju da su dobili kredit – njihovi podaci se jednostavno zloupotrebe.

Isto kao i EBRD i USAID je dobro poznat po korupciji. USAID (na engleskom: United States Agency for International Development – Agencija Sjedinjenih Država za međunarodni razvoj) je agencija federalne vlade SAD osnovana 1961. godine od predsednika Džona F. Kenedija sa ciljem da služi interesima američke spoljne politike. U tom smislu postoji bliska saradnja između USAID i CIA (Central Intelligence Agency – Centralna obaveštajna agencija), a tvrdi se i da agenti ove agencije rade pod plaštom službenika USAID-a.

Ova organizacija američke vlade novac, uglavnom, pere preko projekata takozvane pomoći nevladinom sektoru. Od 2001. je USAID po sopstvenim izveštajima u Srbiju investirao oko 700 miliona dolara! Među aktuelnim korisnicima donacija su Građanske inicijative, Dostignuća mladih Srbije, Medijska koalicija, Regionalna razvojna agencija Sandžaka i fondacija Trag, ali i Skupština Srbije, čiju internet prezentaciju plaća ova organizacija!

Da bi još bolje prikrio tragove kome koliko novca ide, USAID je od kraja 2013. prešao na direktno finansiranje korisnika. Sigurno je i poštenje gospođe Totović doprinelo ovoj odluci, jer u svakoj banci preko koje je USAID ranije prao novac, postoje i pošteni službenici.

 

      A 1.

    Osnivači Opportunity banke Srbija (OBS) 2007. godine bili su…

Opportunity Transformation Investments (OTI) je korporacija osnovana u junu 2000. godine. Njen primarni cilj je držanje osnivačkih uloga u inostranim investicijama Opportunity International. Godine 2002, OTI uz podršku USAID-a osnovao je Opportunity štedionicu u Novom Sadu radi obezbeđivanja finansijskih usluga mikro i malim preduzetnicima u Srbiji.

Evropska banka za obnovu i razvoj osnovana je 1991. godine, u cilju razvoja privatnog sektora u zemljama istočne i centralne Evrope sa izrazitim tranzicionim ekonomijama.

Netherlands Development Finance Company (FMO) je institucija koja daje podršku razvoju privatnog sektora i tržišnih ekonomija u zemljama Azije, Afrike, Latinske Amerike, centralne i istočne Evrope. Poslovanje sprovodi odobravanjem kredita, aktivnim učešćima, garancijama i ostalim oblicima investicija. Cilj je podrška ekonomskom razvoju zemalja u ovim regionima jačanjem privatnog sektora i preduzetništva.

Oikocredit je jedna od mikrofinansijskih institucija na globalnom nivou koja podržava razvojne projekte. Podržavajući investitore promoviše razvoj, ulaganja i sprovođenje socijalnih projekata, a odobravanjem kredita pomaže razvoj poljoprivrede, trgovine, usluga i proizvodnje.

Direktor OBS-a je Vladimir Vukotić. Priključio se Opportunity International-u 1999. u Crnoj Gori. Učestvovao je u osnivanju Opportunity Štedionice u Srbiji kao menadžer razvoja, pomagao je prilikom zapošljavanja i obuke kompletnog osoblja, razvoja proizvoda, odnosa sa javnošću i kod svakodnevnog upravljanja Kreditnim odeljenjem.

Kao član Izvršnog odbora bio je odgovoran za sve aktivnosti u domenu poslovnog razvoja, uključujući razvoj mreže filijala. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu i stekao Diplomu za finansijske usluge na Chartered Institute of Bankers u Škotskoj.

Ostali članovi Izvršnog odbora su: Marijana Novaković, Zorica Sedlar i Miodrag Džodžo. Sa 206 zaposlenih banka je u 2013. ostvarila dobitak od 66.934.000 uz ukupni akumulirani gubitak iz prethodnih godina od 349.794.000 dinara.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

ZDRAVSTVENE USLUGE U MAJDANPEKU NALIK NEKOJ OD NAJSIROMAŠNIJIH ZEMALJA AFRIKE!!

21. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

Opštoj bolnici u Majdanpeku, osim osnovnih sredstava za rad, nedostaju i lekari specijalisti pedijatrije, hirurgije i anesteziologije. Postoji opasnost da bolnica prestane sa radom, a najbliža zdravstvena ustanova tog tipa udaljena je 100 kilometara. U kakvom stanju je bolnica u Majdanpeku, govori i pismo grupe lekara i medicinskih sestara upućeno redakciji, u kome oni iznose razloge zbog kojih je to tako, pominjući i ulogu direktora ove ustanove, dr Zorana Miloševića, kao najodgovornije ličnosti.

 

 

PROBLEMI U BOLNICI

 

Mnogo smo se obradovali kada nam je cenjeni ministar zdravlja, doktor Zlatibor Lončar došao u posetu. Čovek od prakse, iskustva, očekivali smo neki razgovor sa našim direktorom, smernice ka što boljem radu, ali i promene na bolje. Na žalost, to se nije desilo.

Ružno je i bode oči da u ovakvom vremenu,gde nema posla, plate su takve kakve jesu, gde se po zakonu ne mogu primati radnici u zdravstvenim ustanovama, kod nas ipak primaju nemedicinsko osoblje, a u isto vreme se stalno priča da imamo viškove tog kadra; zar nije logičnije preraspodeliti postojeće ljude?

I nije reč o tome koja radna mesta se popunjavaju, nego ko i kako dolazi na ta mesta! Na primer, na mestu magacionera, zaposlen je izvesni Dejan Kostić, partner bivše-sadašnje glavne sestre hirurgije (ne znamo više u kom je svojstvu čvrsta SPS-ovka ).

Po sličnom principu, zaposlen je Dejan Glišić na mestu domara. Takođe, i suprug sestre iz ORL ambulante, predsednice sindikata sestara, Boban Bilav, kao vozač saniteta, sa vrlo malo vozačkog iskustva, inače suprug sestre direktorove (dr Zoran Milošević) supruge alijas "paša"…

Ako u Zakonu o budžetskom sistemu ("Službeni glasnik RS", br. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13 i 63/13-ispravka), u članu 27 e piše da "Korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2015. godine", zašto su ta lica primljena?

Da krenemo dalje od odeljenja…

Na Internom odeljenju, na preglede kod specijaliste-interniste, pacijenti čekaju satima, dok se naš dragi kolega, bivši direktor, smiluje da radi. Njegove metode lečenja bi trebalo ispitati, jer je smrtnost kod pacijenata velika, broj bolesničkih dana veliki, terapija nejasna…Ukratko, čoveka bi trebalo poslati na edukaciju. Inače, bi trebalo bi poraditi na dogrevanju odeljenja, jer ide zima i na odeljenjima je hladno.

Na Ginekologiji rade dva ginekologa, a direktor dr Zoran Milošević i dr Radiša Arsić, mada poštuju radno vreme, sa etikom ne stoje nikakoLeče zavisno od raspoloženja, od dana u godini, vremenskih prilika…Dr Radiša Arsić se često neartikulisano obraća osoblju, kolegama. Ko zna, možda ga treba uputiti na pregled kod ORL?

Dečije odeljenje, uz interno, više puta spominjano u novinama, čak i na televiziji, mislimo da je sada bolje, ima i novih koleginica na stažu, pa će dr Marija Stefanović, moći mirna da ode u zasluženu penziju.

Hirurgija je posebno zanimljiva, jer je tu načelnik istovremeno i jedini hirurg. U normalnim okolnostima, on, dr Branko Vranješ, nikada ne bi bionačelnik, jer je u pitanju osoba koju jednostavno mrzi da radi svoj posao, dolazi u sedam sati ujutro, a odlazi u 11 ili 12, najkasnije oko 13 časova. UZ objašnjenje da je "imao naporan dan".

Molimo da ubace jednog hirurga sa iskustvom, koji bi da znao da vodi ovu službu kako treba, jer je tamo, čini nam se, najveće rasulo: bivša-sadašnja glavna sestra Nena Abdulić se za sve pita, svime rukovodi, čak i ako je otišla na odmor i bolovanje.

U odsustvu je postavila za svoju zamenicu, izvesnu Jelenu Đorđević, sestru bez iskustva, željnu novca, iskompromitovanu, sa bratom bivšim narkomanom i ocem alkoholičarem. I takva osoba treba da rukovodi lekovima (i terapijskim narkoticima) i drugim trebovanjima?

Medicinski tehničar sa hirurgije Bojan Pavlović , za koga se ne zna da li je završio ili kupio diplomu. Naime, čovek trguje diplomama iz Prokuplja, kao na pijaci, zavisno šta kome treba. Radno vreme mu je klizno , pre podne, od 8 do 12, jer je "potreban u stranci". Niko ne zna kojoj, a ni gde, jer stranka sigurno nije u lokalnom kafiću…

Po kazni je u hirurškoj ambulanti. Inače, tog čoveka niko ne viđa, ali, u određenom periodu nestanka Trodona, intezivno se družio sa onim koji su zavisnici od ovog narkotika. U prosekturi, frižider ne radi…

Neko bi konačno morao da dovede u red ovu bonicu, jer su i rad i pružanje zdravstvenih usluga, nalik nekoj od najsiromašnijih zemalja Afrike.

 

©Geto Srbija

materijal: lIst protiv mafije

MANIPULACIJA MUZEJSKIM PREDMETIMA NESTRUČNA, ALI JE MANIPULACIJA PARAMA VRHUNSKA!!!

15. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

Ko je već decenijama u mutualnoj simbiozi? Šta je dualizam i kakvo je njegovo pravo značenje? Gde su se pojavili sindromi visoke napetosti i Damjanovog zelenka? Za koje je zasluge robijaš imenovan za direktora muzeja? Ko je duo fantasticus zgrade beogradske Berze? Kome je VD direktor platio troškove doktorata. Kakva je veza Mirjane Marić i baštine Kosova? Ko je organizator izložbe Njegoševa kapela?Šta se zapravo nalazi u tajnom ugovoru sa štamparijom Čigoja? U kakvom su stanju muzejske zbirke i šta je sve nestalo od likovnih dela? Kakva je međusobna veza vd direktora, bivšeg košarkaša i savremenog vajara? Kako je plaćen nepostojeći kurs ruskog jezika i ko ima otvoren račun u hotelu Square Nine?

 

          Stanislav Živkov

MUZEJ U PRISTIINI-2

 

Simbioza (grč. "syin") je bliska, često dugotrajna interakcija dvaju organizama različitih vrsta, zbog koristi barem jednog od njih. Odnos organizama u simbiozi može biti: parazitski (štetan za jednoga), komenzalski (Komenzalizam: jedan ima korist, a drugi ni korist ni štetu) i mutualan (povoljan za oboje).

Najidealniji primer simbioze velikih razmera predstavlja palata nekadašnje beogradske Berze na Studentskom trgu 13 gde u skladnoj simbiozi već decenijama funkcionišu Etnografski muzej, nepostojeći Muzej u Prištini i nevladina organizacija Mnemosyne pri čemu je zajednički imenitelj za sve učesnike ove simbioze svojevrstan dualizam (latinski dualis – dvojan, dvostruk), odnosno dvojstvo, tj umetnost sedenja jednom guzicom na dve stolice.

Nedavni tekstovi posvećeni mahinacijama u Etnografskom muzeju i arčenju para na tz.v zaštitu spomeničkog nasleđa na Kosovu, u ovoj zgradi izazvali su kod mnogih akutni sindrom visoke napetosti, baš kao u filmu Mela Bruksa, koji se ogleda u neprestanom međusobnom praćenju i prisluškivanju zaposlenih, a kod nekih još i dodatni sindrom Damjanovog zelenka (legendarnog konj najmlađeg od braće Jugovića, koji je nakon Damjanove smrti neprestano vrištao godinu dana).

 

      Kurosi i Karijatide

 

U ovom slučaju zavrištao je izvesni Branko Jokić direktor nepostojećeg Muzeja u Prištini koji je telefonom ovih dana zvao koga god je stigao, samo zato jer su po prvi put objavljene raznorazne mahinacije učinjene pod izgovorom zaštite kosovske baštine.

Međutim, daleko više čudi da je Jokić svojedobno bio mnogo tiši kada je akademik Kosta Čavoški u pismu nedeljniku Pečat napisao da je Jokić nekim čudom 1998. godine, baš za vlade Slobodana Miloševića, postavljen za direktora Muzeja u Prištini.

Uz to, Čavoški je naveo da je Jokić, po izdržanoj kazni zatvora u Crnoj Gori, skoro dvadeset godina živeo pod policijskom zaštitom u Mariboru! Kako ne navodi za šta je bio osuđivan, ostaje nejasno zbog čega mu je skoro dvadeset godina pružana policijska zaštita, koju čak ni Milovan Đilas, kao najpoznatiji disident, nije uživao.

Jedna okolnost u njegovom demantiju ipak izaziva veće podozrenje. U njemu se potpisuje kao direktor Muzeja u Prištini, dok se na impresumu brošure predstavljanja kao pripadnik nevladine organizacije Mnemosyne.

To nas navodi na sumnju da je sam Jokić procenio da kod stranog naručioca i finansijera ne bi bilo dobro primljeno njegovo predstavljanje kao direktora izmeštenog Muzeja u Prištini, koji je pod jurisdikcijom Vlade Srbije, pošto stranci neće ni da čuju da je išta na Kosovu i Metohiji u nadležnosti Srbije.

Kraće istraživanje rešilo je i enigmu Jokićevog zatvora jer se ispostavilo da je on u prošlosti najpre odležao godinu dana zbog organizovanja nereda na prištinskom univerzitetu 1972. godine, a 1974 godine je, kao učesnik tzv. Barskog kongresa (prosovjetske Nove komunističke partije) i član tzv. "Pećke grupe", bio osuđen na sedam godina zatvora, od čega je odležao tri, jer je neoinformboroovska frakcija predstavljala jednu od društveno najopasnijih grupacija unutrašnjih neprijatelja – pete kolone koja je svoje delovanje temeljila na procenama o neminovnom krahu politike SKJ i izbijanju svetske krize koja će izazvati spoljnu intervenciju, pre svega zemalja Varšavskog saveza.

Uglavnom, iako je i tada, kao i sada, tovariš Jokić bio direktor nepostojećeg Muzeja u Prištini, aprila 2013. godine tadašnja V.D. direktorka Etnografskog muzeja Vilma Niškanović, isplatila je pozamašnu akontaciju Jokiću, odnosno radniku druge ustanove da putuje u Sarajevo radi pripreme izložbe Skriveni svet balkanskih žena, a uz Jokića je putovala i druga članica muzejskog Dua Fantasticus, odnosno mr Mirjana Menković, koja, po svemu sudeći, u zgradi Etnografskog muzeja, baš kao i Jokić, uživa specijalni status, jer, prema rečima upućenih, gotovo svake subote i nedelje, dakle van radnog vremena, zajedno sa Jokićem dolazi u Muzej gde ostaju satima, pri čemu se jedino ne zna da li svo vreme sede u zajedničkoj kancelariji Muzeja u Prištini i Mnemosyne na šestom spratu ili usput navraćaju i do gostinjske sobe na međuspratu, kao i da li Menkovićka Muzeju naplaćuje svoj prekovremeni rad.

U svakom slučaju velika je šteta što nameštaj u toj gostinjskoj sobi ne zna da priča, jer da zna, bilo bi obilje materijala o kreativnim susretima raznih Kurosa i Karijatida.

Ono što je pak poznato, je činjenica za koju smo doznali iz izvora na Filozofskom fakultetu, da je Menkovićka pre par meseci, odnosno dve i po godine pred odlazak u penziju, sadašnjem v.d. direktoru Miroslavu Tasiću- Tasketu uputila molbu za uplatu rata za odbranu doktorske teze pod nazivom Savremena žena: odnos među polovima u Srbiji u dvadesetom veku u svetlu antropoloških istraživanja odevanja i ženske štampe, koja je Fakultetu predata početkom septembra.

 

      Čigojine kompenzacije

 

Ovde se postavlja pitanje za koje je to kapitalne zasluge Etnografski Muzej trebao Menkovićki da plati sitnicu od 300.000 dinara za sticanje naučnog zvanja, kao i još 45.000 dinara za lekturu ove doktorske teze, za koju nam na Fakultetu rekoše da ima svega 690 strana a čije prvo poglavlje nosi naziv Od domaćice do Plejboja!

Činjenicu da je simbioza NVO Mnemosyne i Etnografskog muzeja očito vrlo isplativa za obe strane, potvrđuju i dopisi Etnografskog Muzeja 21 i 22/2014 upućeni Ministarstvu kulture koje smo dobili ljubaznošću izvora u samom Ministarstvu kojima je sadašnji v.d. direktora Miroslav Tasić zvani Taske u ime muzeja svesrdno preporučio projekat Mirjana Marić-de lux pret-a-porter srpske i jugoslovenske mode koji je po Tasketu izuzetno važan doprinos širenju i istraživanjima muzejskog znanja, kolekcija i njihovog kulturološkog tumačenja da bi se na kraju preporuke navelo da će to biti prvi put u kulturi u Srbiji (ali i u regionu) da se proceni mogućnost i učinak formiranja Muzeja srpske mode (The Culture of Fashion Museum) i da se razvije muzejska interpretacija novih kolekcija i njihov doprinos kulturi u Srbiji!

U drugom dopisu Tasić je ispred Muzeja Ministarstvu uputio potvrdu o sufinansiranju projekta po kojoj će podržati projekat Centra Mnemosyne Mirjana Marić i to iznosom od 385.000 dinara koje će Muzej opredeliti od sopstvenih sredstava zaboravljajući pri tome dve činjenice i to da se modom u Srbiji već decenijama bavi Muzej primenjene umetnosti, te da krpetine i kožure Mirjane Marić, osim ako nisu istkane i uštavljene na Kosovu, nemaju ama baš nikakve veze sa očuvanjem nasleđa Kosova i Metohije, a samim time još manje sa Centrom za očuvanje nasleđa Kosova i Metohije – Mnemosyne pod kojim imenom je zapravo u agenciji za privredne registre registrovana ova parazitska NVO.

Međutim, Mnemosyne nije jedini parazit sa kojim je Etnografski Muzej u uspešnim i ustreptalim simbiotskim odnosima o čemu najbolje govori slučaj izložbe Njegoševa kapela na Lovćenu.

Naime opskurno Udruženje za negovanje tradicije, kulturu i umetnost Knez Miroslav, sa sedištem u ulici Blagoja Parovića 156, svojedobno se sa predlogom za održavanje izložbe obratilo Miroslavu Tasiću navodeći da je već urađen prelom kataloga, pedeset dva panoa sa fotografijama itd. Iz Ministarstva kulture smo dobili nastavak priče po kojoj se Tasić Ministarstvu dopisom br 1021/1 obratio 4.11.2013 navodeći da je Etnografski Muzej povodom 200 godina rođenja Njegoša pripremio izložbu Njegoševa kapela na Lovćenu naravno pritom ne pominjući činjenicu da je izložbu zapravo pripremilo udruženje Knez Miroslav te je istim dopisom od Ministarstva zatražena sitnica od 791.000 dinara i to sa sledećim zanimljivim stavkama: štampa kataloga 160.000 dinara, autorska naknada za dizajn kataloga 65.000 dinara, postavka izložbe, izvođenje oratorijuma 150.000 dinara, 12 večernjih programa 36000, nepredviđeni troškovi 90.000.

U retkom trenutku lucidnosti pomoćnik ministra za pranje prljavog veša Miladin Lukić shvatio je da je u pitanju muljaža i dopisom br 631-02-288/2013 Tasiću odgovorio da Ministarstvo kulture nema para za tako nešto, ali ni to Tasketu nije bila nikakva prepreka jer je naprosto prenamenio namenski doznačen novac za muzejski Centar za nematerijalnu baštinu za koji je Muzej još 20 februara 2013 Godine sklopio ugovor sa Ministarstvom kulture (ugovor br 631-02-31 /2013-02) gde se taksativno navode sve aktivnosti sa stavkama doznačenog novca.

Ono što posebno privlači pažnju je činjenica da je Ministarstvo ovim ugovorom doznačilo novac za sledeća izdanja: Narodna religija (250.000), Tradicionalni zanati (100.000), kolekcija Marubi-Skadar (100.000), orijentalni salon ( 280.000), akvizicije (150.000), Nematerijalna baština (695.000), Gradski život u Srbiji (100.000), Dete i tradicija (80.000), Glasnik (200.000), Krsna slava (220.000), od povoja do pokrova (90.000), XXII međunarodni festival etno filma (570.000 dinara), odnosno ukupno za izdavačku delatnost 2 miliona 855 hiljada dinara, ali bi bilo jako zanimljivo videti gde je zapravo završio taj novac pošto je Muzej krajem 2013 godine sklopio famozni i ko zna koji po redu četverogodišnji Ugovor o poslovnoj saradnji, štampanju publikacija muzeja, korišćenju poslovnog prostora i zaštiti zgrade Muzeja kao spomenika kulture sa štamparijom Čigoja Štampa od koje smo dobili primerak ugovora!

Prema tom ugovoru muzej po već ko zna koji put Čigoji ustupa ukupno 338 kvadratnih metara kancelarija i podruma uz upotrebu zajedničkih prostorija u zamenu za godišnju štampu ukupno 5 kataloga formata 21 x 21 obima 116 strana svaki, dve knjige obima 60 tabaka i tiraža 1000 primeraka i potreban broj pozivnica , memoranduma i plakata.

Ako se površina od 338 kvadrata pomnoži sa početnom cenom za kvadrat poslovnog prostora opštine Stari Grad od 1242 dinara, Čigoja bi mesečno trebala Muzeju da plaća fantastičnih 419.796 dinara, odnosno na godišnjem nivou 5.037.552 dinara, a Muzej umesto da naplati te pare, izdavanje poslovnog prostora Čigoji prebija štampom malog dela svojih izdanja a još pri tome za istu stvar uzima pare (2 miliona 855 hiljada dinara) od Ministarstva kulture!

 

      Građanin-pretstolonaslednik, počasni rotarijanac…

 

Postojanje ovakve finansijske akrobacije najbolje potvrđuje sam impresum već spomenutog kataloga o Njegoševoj kapeli gde doslovce piše da je publikacija štampana sredstvima ministarstva kulture iako je Ministarstvo ranije odgovorilo da nema para za tu izložbu!

Inače autor ove skaredne izložbe koja se sastoji od loše sklepanih panoa sa fotografijama je Dragomir Acović, inače dvorski arhitekta, građanina Aleksandra Karađorđevića i počasni predsednik Rotari kluba Singidunum gde je v.d. direktora Muzeja Miroslav Tasić zvani Taske član koji je Acoviću odobrio isplatu honorara od 65.000 dinara.

Osim toga Acović je i počasni član skarednog udruženja građana Srpske kraljevske asocijacije akademika inovatora i naučnika čiji je dopisni član izvesni Vesko Drašković, vlasnik Fitnes centra No I i predsednik Udruženja knez Miroslav koje je u Muzeju zapravo organizovalo bizarnu izložbu o Njegoševoj kapeli.

Pošto je zbog poslića sa Čigojom u Muzeju postao evidentan sve veći nedostatak prostora, Tasić je nedavno od firme Poslovni prostor opštine Stari grad zatražio da Muzej uzme u zakup lokal od 99 kvadrata u susednoj zgradi kako bi se tamo napravio magacin raznorazne opreme i proširio prostor za smeštaj muzejskih predmeta. Jedino nije jasno odakle će muzej plaćati mesečnu zakupninu od najmanje 1242 dinara po kvadratu, odnosno 122.958 dinara mesečno, odnosno 1.475.496 dinara godišnje? Da li će možda biti sklopljen ugovor o cesiji između opštine Stari grad, Etnografskog muzeja i Čigoje?

Što se samog prostora za smeštaj muzejskih predmeta tiče, kako saznajemo, tamo je situacija zaista čudesna o čemu najrečitije govore sledeći primeri. Tako je 10 oktobra pošle godine u prostor na 4. spratu u kome se čuvaju predmeti , tzv zbirke, ušla komisija koju su činili preparator i kustos Ranko Barišić, bivši rukovodilac zbirke zanata i Tatjana Mikulić, radi izdvajanja predmeta za izložbu Čovek i zdravlje koja se priređivala u Muzeju Grada Novog Sada.

Nakon 45 minuta navedena komisija izišla je iz Zbirki neobavljenog posla iz prostog razloga jer, kako se u izveštaju kaže, usled nesređenosti zbirke zanata nije pronađen nijedan predmet! O totalnom haosu koji vlada u zbirkama Muzeja još rečitije govori Izveštaj o stanju likovne zbirke Etnografskog muzeja koji je prošle godine podnela rukovodilac likovne zbirke Vjera Medić.

Izveštaj ima ukupno 11 strana i u njemu se Medićeva nada da će se razrešiti problem zajedničkog smeštaja, nekontrolisanog ulaska i nestručne manipulacije osetljivim muzejskim predmetima, ali se istovremeno konstatuje da od ukupno 5137 inventarisanih predmeta nedostaje 301 delo među kojima su i akvareli Nikole Arsenovića Karola Pop de Satmarija, Nikole Zege, Vladislava Titelbaha i mnogih drugih autora. Što se akvarela Nikole Arsenovića tiče, u planu rada Muzeja za 2013.

 

      Ne čuju, ne vide, ne govore…

 

Godinu predviđena je digitalizacija te zbirke akvarela, Ministartsvo je dodelilo i 50.000 dinara, pošto su u Muzeju očito zaboravili da su za digitalizaciju te zbirke 2003 godine od Etnografskog Muzeja u Splitu naplatili više od 1500 eura. Inače u Muzeju se od imenovanja Miroslava Tasića za v.d. direktora vodi dosta neobična politika otkupa predmeta za muzej.

Iz Izveštaja Jelene Savić, sekretara Komisije za poklone i otkup predmeta za 2012 godinu vidi se da je zbog nedostatka sredstava mali broj predmeta otkupljen za muzej krajem te godine za šta je plaćeno ukupno 313.000 dinara.

Međutim, Tasić je sa sobom doneo i preokret u otkupnoj politici Muzeja pa je recimo 19 decembra 2013. godine, u cilju očuvanja i zaštite kulturne baštine i obostranu želju da se dragoceni kulturno istorijski predmeti trajno čuvaju u Etnografskom muzeju, od bivšeg košarkaša Dejana Koturovića iz Beograda za sitnicu od 263.000 dinara, verovatno sa željom da dodatno oplemeni rerezentativne prostore Muzeja poput gostinjske sobe, otkupio 3 remek nedela vajara Ivana Gračnera iz Beograda koja se sastoje od pritesanih cepanica i ostale skalamerije.

Važno je napomenuti da se u izveštaju Jelene Savić konstatuje kako tokom 2012 godine na terenu nije otkupljen ni jedan predmet što ni najmanje ne čudi jer je Savićeva jesenas bila prinuđena da odustane od odlaska na teren iz prostog razloga jer je službeno vozilo Muzeja bilo prenatrpano kutijama sa kafe aparatima i kapsulama kafe koje je muzejski higijeničar Milan Čale upravo pripremio za distribuciju po terenu.

Inače, prema punomoćju koje smo na uvid dobili ljubaznošću prijatelja iz firme OMV Refining & marketing, vidi se da je Miroslav Tasić Čaletu još 3. septembra 2013 godine dao ovlašćenje za podizanje bonova za gorivo firme OMV Refining & marketing iako je Čale, prema informacijama iz Socijalnog u radnom odnosu tek od 1. novembra 2013. godine. Veoma je zanimljiva i poslovno tehnička saradnja Muzeja sa samostalnom preduzetničkom radnjom Zmajolik sa adresom Palmira Toljatija 5/70l, u prevodu stari Merkator.

Tako je Tasić za potrebe muzeja angažovao izvesnu Milicu Tucaković da za potrebe izložbe Dete i tradicija za sitnicu od 21.000 dinara izvrši konzervaciju, restauraciju, rekonstrukciju i retuš za sedam keramičkih posuda , kao i druge manje poslove za dodatnih 19.000 dinara zaboravljajući pri tome da Muzej u radnom odnosu ima preparatore i konzervatore za materijal svih vrsta, da bi u nastavku ugovora Tasić konzervatorsko restauratorske radove preimenovao u dizajnerske poslove zaboravljajući da u samom Muzeju ima daleko kvalifikovanije stručnjake i za to.

O tome da je atelje Zmajolik veoma podoban sa svakovrsnu saradnju svedoči i Zmajolikova ponuda po kojoj je juna 2013 godine Muzeju predložena izrada grafičkog dizajna kataloga obima 30-40 strana, odnosno prelom iliti layout, a vlasnica Zmajolika Milica Tucaković u ponudi taksativno navodi kako je za taj obim posla uobičajena cena 10 eura po strani što samo po sebi najbolje govori da je u pitanju bio pokušaj najobičnijeg pranja para, pošto cena preloma po strani za najsloženije strane sa puno ilustracija legendi i sl. ne prelazi 2 eura po strani.

Tucakovićka je očito shvatila da je preterala te je septembra 2013 godine sa Muzejem sklopljen novi ugovor po kome je atelje Zmajolik naprasno proglašen privrednim društvom registrovanim za poslove dizajnerskih usluga iako je registrovan kao Atelje Zmajolik:

Milica Tucaković pr izrada keramičkih proizvoda i druge usluge atelje Zmajolik Beograd (Novi Beograd), a u ime Zmajolika će poslove realizacije kataloga Kolevke obima 124 strane izvršiti izvesni Zoran Živković i to za 66.000 dinara, odnosno za 5 eura po strani. Inači čini se da u Muzeju svako dovodi svog dizajnera miljenika pa je tako Mirjana Menković za dizajn izložbe o bulama, odnosno Skriveni svet balkanske žene, dovukla izvesni Dizajn Studio Popović iz Mirijeva za šta je plaćeno 338.000 dinara.

O tome da u Etnografskom Muzeju novca ima, samo ga treba potrošiti najbolje govore dešavanja nakon raspisivanja javnog konkursa za izbor direktora te eminentne ustanove gde se kao gotovo nerešiv problem postavilo nepoznavanje nijednog stranog jezika od strane v.d. direktora Miroslava Tasića Tasketa za šta je vrlo brzo pronađeno solomonsko rešenje i to tako što je Tasić, navodno za potrebe stručnog usavršavanja svojih podređenih za sitnicu od 20 eura za dvočas, za održavanje ukupno 50 dvočasova nastave ruskog jezika angažovao izvesnu Tatjanu Jaurovu, profesorku ruskog jezika pri Ruskom domu u Beogradu, inače stranu državljanku sa privremenim boravkom u Beogradu a sve to u periodu od 1. Septembra do 31. Decembra 2013 godine uz isplatu dogovorenog honorara + poreza i doprinosa u tri mesečne rate, što bi sve bio lep Tasićev gest, da se nije ispostavilo da je ugovor sklopljen, honorar uredno isplaćen a Jaurovu niko nije video u Muzeju!

Doduše to nije sve šta Muzej u poslednje vreme plaća. Naime od svom postavljenja za v.d. direktora Muzeja Miroslav Tasić se sve češće viđa kako sa biranim društvancetom ulazi u postmoderni hotel-kupleraj Square Nine direktno preko puta Muzeja koji predstavlja pravo carstvo kiča i snobizma a u beogradskim krugovima poznat je kao omiljeno stecište raznoraznih beogradskih sponzoruša, fufa i fufana.

Uglavnom, pošto za Tasketa i pajtaše čak ni susedni Aeroklub očito više nije dovoljno dobar, prema izvorima iz samog hotela, Tasić tamo već poduže ima otvoren račun koji se redovno periodično podmiruje sa računa Muzeja, pri čemu je Tasić šefici računovodstva Ljiljani Ristanović najstrože zabranio svaku komunikaciju sa kustosima i nosiocima projekata kako bi se sakrile tzv. korisne malverzacije i finansijski hokus-pokusi što je već tradicija Etnografskog muzeja o kojoj pričaju i vrapci na grani, a jedini neupućeni, poput 4 majmuna, su ministarstvo kulture, budžetska inspekcija i Agencija za borbu protiv korupcije.

 

©Geo Srbija

materijal: List protiv mafije

PRAVNA ANARHIJA I NOTARSTVO KROZ NAPLAĆIVANJE OGROMNIH SUMA ZA RAD NA POSLOVIMA KOJE NE ZNAJU DA RADE

24. децембра 2014. 2 коментара

 

Smena ministra pravde Nikole Selakovića bi trebala da bude uslov broj jedan da se postigne dogovor između Advokatske komore Srbije i države, jer je nekompetentan, a pohlepan i bahat. Ovo su između ostalog konstatovali predstavnici advokata koji se skoro tri meseca nalaze u štrajku. Ako se budu ostvarile njihove prognoze, notari će nastaviti da rade, a medeni mesec između njih i ministra pravde će se nastaviti. Kakav god bude rasplet, neko mora da bude kažnjen zbog gubitaka nastalih opravdanim štrajkom advokata, a oni su u ovom momentu nesagledivi. Šta o stanju u pravosuđu saopštava Savet za borbu protiv korupcije Vlade Srbije?

 

                   Milica Grabež

 

"Savet za borbu protiv korupcije" je u svom aktu pod nazivom Dopuna drugog izveštaja o reformi pravosuđa-Izveštaj o donošenju pravosudnih zakona i posledicama koje izazivaju od 4. 12. 2014. izneo stav da Zakon o javnom beležništvu treba da građanima omogući da što jednostavnije i brže ostvare svoja prava bez većih troškova od dosadašnjih za građane i bez štete za državu.

Zatim je navedeno da je Zakon usvojen 2011. i do uvođenja notarstva tri puta menjan, što znači da je vlast Zakon podešavala prema budućim notarima i da je notarijat počeo da radi pre nego što su se stekli uslovi za njegovo uvođenje u pravni sistem Srbije.

Savet je dalje naveo da je kod stare komisije polaganje bilo teže , kao i da je nova vlast formiranjem nove komisije omogućila veću prolaznost njenim kandidatima, koji su polagali sa visokim ocenama. Prema mišljenju Saveta isto kao i kod reizbora sudija i kod izbora notara, verovatnoća je velika da za izbor nije bio presudan kvalitet već sprega i korupcija između vlasti i notara.

Savet govori o mogućnosti da je postojala korupcija i sprega, ali ono što je danas svakome jasno je da to nije mogućnost, već je u pitanju realnost. Korupcija je bila osnovni model za dobijanje notarstva. Do danas ni jedan notar nije javno demantovao da je „ulaznica za dobijanje notarstva koštala 50.000 eura, kao da i danas notari od svog dela zarade Nikoli Selakoviću i dr. daju deo na ruke.

Naravno, samo je pitanje dana kada će neki od notara o tome progovoriti i tada će se videti , kakva je uloga Nikole Selakovića, a kakva Dejana Đurđevića i Biljane Pavlović u uvođenju ovako nakaradnog notarskog sistema.

Komisija se u svom izveštaju bavi i nespojivosti funkcije komisije koja je ispitivala kandidate na javnobeležničkom ispitu (ispitna komisija), koja je u isto vreme bila i izboma komisija. Savet je dalje ukazao da je komisija za izbor notara koju je formirao Selaković uvela sopstveni sistem bodovanja, a ne onaj koji je propisan Zakonom i da je takav sistem bodovanja bio bez ikakvog pravnog osnova ,kao i da je u svojoj ukupnosti način izbora prvih beležnika kompromitovan. Dalje se Savet u svom izveštaju bavi činjenicom da je umesto 100 izabrano 93 javna beležnika. Savet je inače svojim izveštajem potvrdio sve navode koje je u protekla četiri meseca objavljivao Tabloid.

Iz izveštaja Saveta se takođe vidi da je Evropski sud pravde iz 2012. utvrdio presudom, da su notarima data javna ovlašćenja ,ali ih to ne čini izuzetim od konkurencije, pa se pored notara mora dozvoliti i drugim kvalifikovanim licima da obavljaju poslove koji su povereni notarima. Takav stav Evropskog suda prava objavljen je u predmetima S-47/08 ;80/08 ;81/08 ;82/09.

U zaključcima i preporukama Savet navodi da je Zakon o javnom beležništvu nejasan, neprecizan i nerazumljiv i suprotan sistemskim zakonima sa kojima se mora uskladiti, kao i da se notarima ne može dati nadležnost koja nije predviđena sistemskim zakonom ili je sistemskim zakonima data u nadležnost nekim drugim licima (npr. advokatima).

Savet se takođe bavio načinom raspodele predmeta privatnim izvršiteljima i utvrdio da JKP ,,Infostan" nije primenjivao postupak javnih nabavki, već je jednom izvršitelju dodelio 6.057 predmeta i isplatio mu predujam u iznosu od 30.647.109,00 RSD (250.000 eura), a nekima svega 142 predmeta.

Razlika u broju predmeta dodeljenih izvršiteljima je ogromna i nisu svi izvršitelji kako se vidi dobili odredeni broj predmeta, a pogotovo ne srazmemo. Elektrodistribucija Beograd je izvršitelju Isidori Ranković dodelila 16.606 predmeta, kojoj je isplaćen predujam od 65.921.800,312 RSD, odnosno 600.000 Eura. S druge strane jednom drugom izvršitelju Elektrodistribucija je dodelila samo 4 predmeta.

JKP „Parking servis" je svih 1869 predmeta raspodelio na samo 9 izvršitelja, a od toga skoro jednu polovinu odnosno 735 predmeta je dao u rad samo jednom izvršitelju i isplatio mu predujam od 3.509.986,08 RSD.

Navedeni podaci su uzeti iz akata koje su navedena javna preduzeća uputila odgovarajućim službama. Situacija je još kriminalnija od opisane zbog čega se Tužilaštvo za organizovani kriminal bavi tim pitanjima .

Ovakvi podaci i te kako ukazuju na korupciju na relaciji Ministarstvo pravde-javna preduzeća-privatni izvršitelji. Kada je o korupciji reč, stvari će se u vezi sa javnim beležništvom razvijati u pravcu otkrivanja inspiratora i razmera korupcije .

Navedene podatke koje je izneo Savet za borbu protiv korupcije koji je osnovan Odlukom vlade Republike Srbije i čini stručno savetodavno telo vlade Srbije sa zadatkom da sagleda aktivnosti u borbi protiv korupcije,da predlaže mere koje Vlada treba da preduzme u borbi protiv korupcije i dr., vlada Republike Srbije bi trebalo da najozbiljnije uzme u razmatranje i da donese odgovarajuće odluke. Ali, vlada, iako su joj svi navedeni podaci poznati upomo ćuti, što znači da koruptivne postupke svog ministra odobrava i podržava.

Srpsko advokatsko društvo je iznelo podatke da je 11 notara sa teritorije Prvog osnovnog suda u Beogradu ostvarilo u oktobru 2014. prihod od 607.445 eura, odnosno po 55.222 eura po notaru.

Navedeni podaci su dobijani ukrštanjem podataka dobijenih od knjigovođa poslovnih banaka, sudova i građana . To su podaci za oktobar mesec . Međutim, predsednik Notarske komore Miodrag Đukanović (to je onaj koji nije imao položen ispit u momentu raspisivanja konkursa 05.06.2014.) izneo je svoje (lažne) podatke ,ali za septembar mesec. Srpsko advokatsko društvo iznese podatke za oktobar 2014. , a predsednik Notarske komore kao svoj demanti iznese podatke za septembar 2014.godine.

Uostalom, svi koji su imali posla sa notarima u Beogradu , mogli su da se uvere u osnovanost do sada svih objavljenih članaka u Tabloidu, kao i podataka koje je izneo Savet za borbu protiv korupcije, ombudsman Saša Janković i dr. kako u pogledu notarstva, tako u pogledu Javnih izvršitelja. Inače, kako je ranije navedeno, cena založnih izjava za koje su isključivo nadležni notari, tamo gde je notarstvo uvedeno je smanjena za 40 %.

Uvođenjem solemnizacije i davanjem mogućnosti advokatima da sastavljaju ugovor o prometu nepokretnosti, cena notarske usluge je takođe smanjena za 50%. Zatim, notari su u obavezi da od čistog prihoda uplaćuju u budžet 30% svakog meseca, kao i PDV. I zamislite, notari se uopšte ne bune, ni jedan od notara, nikome nije uputio ni jednu primedbu iako bi se moglo govoriti o neustavnosti uvođenjem dodatnog nameta notarima od 30%.

Zašto se notari ne bune ? Zbog toga što su im Selaković i Đurđević rekli da je javnost ogorčena zbog njihovog bogaćenja i smanjenog priliva u budžet Srbije i da oni moraju da privremeno taj budžet pune.

A notari se ne bune zbog toga što im je jasno da će još dugo vremena, od inače siromašnih građana Srbije naplaćivati enormne sume za rad na poslovima koje ne znaju da rade, obzirom da su ispite polagali tako što su većini notara pitanja unapred data. Uostalom , već je pisano o tome da su mnogi notari iako su dobili pitanja za pismeni deo ispita (i tako dobili visoke ocene), pali na usmenom delu ispita.

Sredinom meseca se očekuje sastanak sa premijerom Vučićem, koji treba da iznese svoj stav o protestima advokata . Naravno da je i njemu poznato da je protest advokata u potpunosti opravdan.

Ali, postavlja se pitanje, pošto se sa protestom advokata počelo u junu mesecu, pa su u julu i avgustu bile sudske ferije, zatim protest je nastavljen u septembru , oktobru , novembru , decembru, zbog čega se tek posle 6 meseci premijer uključuje u rešavanje problema ? Da li je to zbog toga da bi pokazao ko je ko u državi ili misli da je dovoljno eksploatisana teza da su advokati krivi što Mišković nije osuđen, a Bogićević i Perčević pušteni iz pritvora (kad se to desi ?).

Ali, koliko god će se vlast služiti tim argumentima, ostaje saznanje da je gubitak zbog nerada advokature nemerljiv. Kako na štrajk advokata gledaju investitori kojima treba objasniti da ulažu novac u zemlju u kojoj advokati ne rade već 6 meseci?

Inače, na sajtu opštine Rakovica izašao je podatak da pravna pomoć opštine Rakovica se naplaćuje u iznosu od 25% od advokatske tarife. Zamislite , pravnu pomoć u opštini Rakovica pružaju pravnici opštine za četvrtinu cene po Advokatskoj tarifi !

Sad se postavlja pitanje, kako će ta lica iz opštine Rakovica zastupati stranke, kako će ih braniti u krivičnom, zastupati u izvršnom, pamičnom i vanpamičnom postupku ? Na sajtu opštine je navedeno da pored ostalog služba pravne pomoći vrši izradu raznih vrsta pismenih podnesaka (ugovori, tužbe i žalbe) po ceni od 25 % Advokatske tarife.

Za opštinu je ugovor podnesak, što naravno nije tačno, ali govori o tome kakva će pravna pomoć biti pružena građanima. Podnesak je nešto drugo, ali to opština ne zna. U skladu sa ovakvim znanjem-(neznanjem) biće i pravna pomoć.

Opština Čukarica za iste poslove naplaćuje 50% od iznosa predviđenih tarifom za rad advokata, a opština Vračar usluge pravne pomoći uopšte ne naplaćuje. Gde je tu jednakost građana ? I uopšte koji je zakonski osnov da opštine naplaćuju pravnu pomoć i da za te usluge naplaćuju određen iznos po Advokatskoj tarifi?

Kada se uzme u obzir da 92 (ne 93) notara rade posao koji je radilo 9.000 advokata, kao i da notarstvo nije uvedeno u većini opština u Srbiji, da u nekim opštinama isključivo posao rade notari, a da isti takav posao u drugim opštinama rade isključivo sudovi, zatim, da privatni izvršitelji nisu izabrani za područje svih sudova u Srbiji, odnosno, da u nekim opštinama rade privatni izvršitelji, a u drugim isključivo sudovi, kao i da neke opštine pravnu pomoć naplaćuju, a neke pravnu pomoć pružaju besplatno, vidi se da je u pitanju potpuna pravna anarhija. Samo ovi podaci govore o neverovatnom pravnom neredu. Nikada u modernoj istoriji Srbije nije postojao ovakav pravni nered kakav postoji danas.

Kao potvrda svega što je do sada pisano izašao je oglas u Službenom glasniku RS br. 132 od 09.12.2014. kojim Javna beležnička komora raspisuje oglas za jedno javnobeležničko mesto u opštini Ivanjica.

Zašto se ne raspisuje konkurs za upražnjena mesta, npr. za Beograd, kada je više od 50 lica taj ispit položilo? To je zbog toga, što Selaković neće one kandidate koji su ranije položili, već čeka da polože oni koji su u oktobarskom roku 2014. pali na popravni. Tek posle toga će biti raspisan konkurs za Beograd i biće opet primljeni njihovi kandidati koji se nikada ni zbog čega neće buniti. I za te nove kandidate je ulaznica 50.000 eura!

I to se zna. Kao da mu nije dovoljno to što je Srbija umorna od samopotvrđivanja Selakovića i njemu sličnih. Njemu, misli on, niko ništa ne može.

Kako će posle svega izgledati rasplet obustave rada advokata? Svi su izgledi da će to biti na sledeći način:

Udovoljiće se svim zahtevima advokata, a za uzvrat povukle bi se inicijative podnete pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti više zakona i ne bi se tražila ostavka Nikole Selakovića, koji bi bio u rekonstruisanoj vladi 2015. godine elegantno sklonjen sa mesta ministra pravde. Da li je to dovoljno ?

Naravno da nije. Takav rasplet je primamljiv, ali varljiv.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POD VOĐSTVOM KOMEDIJANATA, NA PUTU BEZ ALTERNATIVE DO POTPUNOG GUBLJENJA SUVERENOSTI!!?

2. децембра 2014. Коментари су искључени

 

Srbija se prometnula u smrtonosno opaku političku burlesku. Njena najnovija sramna predstava, posle letošnje pederijade, nedavnog dovlačenja zastave velike Albanije nad Beogradom i kultnog zasedanja NATO žreca-Trilaterale, je trijumfalni dolazak albanskog premijera Rame. Došao je albanski premijer da uzme ključeve od Preševa, iz ruku svog srskog kolege, i obavi prvu polovinu posla- zvaničnog priznavanja Kosova od strane Beograda. Istovremeno, ambasador SAD Majkl Kirbi i tutor Srbije u ime Evropske unije, Majkl Devenport, sve su uvereniji da Srbija odlično igra u ovom kabareu. Kao i ovdašnji vlastodršci i ideolozi zombirane srpske realnosti.

 

              Dragan Milosavljević

 

Mnogi među Srbima, zastrašeni mukama i poniženjima kakva u novoj istoriji nije pretrpeo nijedan narod, sa iskustvima mučkog napada od strane najveće sila sveta i njenih trabanata, nadaju se da će im javno popišavanje albanskog premijera Rame, po celom Beogradu i Srbiji, doneti neki boljitak. Do novog dana i nove uvrede. U tome prednjače današnji vlastodršci.

Oni bestidno, ali uspešno, ovde i sada, pred nama, okreću sve važeće civilizacijske pojmove naglavačke. Bežanje u ludilo nadrealnog i nepriznavanje stvarnosti, ni sebi ni drugima, poznato je kao sindrom osudenih na doživotnu robiju. Hoće da žive, makar kako.

U toj klimi, vidljivo je bujanje moralnog kukolja, zasejanog u velikim polomima prošlih vremena, pogubnih po Srbe, tokom svetskih ratova iz kojih su naoko izašli kao pobednici.

A, ustvari, izašli su uništenih najkvalitenijih gena. Vidimo danas bezobzirni prodor skorojevića, lopova, secikesa i nazovi elite, sklone raznim hohštaplerskim prečicama.

To je mizanscen i kulise tranzicije koje pogoduju ovakvim vodama. I samo u toj i takvoj scenografiji, moguće je da bivši "skojevac" i miljenik Slobe i Mire, Tahir Hasanović, dovede Trilateralu u Beograd kao prvi mason Srbije.

Da Vuk (Drašković), od igrača kozaračkog kola i pravovernog komuniste, pa kasnije i lažnog Draže, postane evroatlanski guru Aleksandru Vučiću. Vele, on je ministar inostarnih poslova u senci! Tu je, kažu, da bude ključna karika sa našim dumšanima, da nas kroz obećane evrointegracije što lakše odvuku na sporedni kolosek istorije. U ništavilo.

Samo u miljeu izdaje, oni dželatskom, neinventivnom kontrolom istine, opravdavaju razloge svog opstanka. Kao i posle nedavnih brutalnih uvreda albanskog premijera Rame, stara frajla "Politika", ne konsultuje svoje omiljene „analitičare", razne Andelkoviće, već pita penzionere šta misle o izjavi kabadahije iz Tirane.

I baš zato su kao vodeći likovi iz tekuće nadrealne srpske predstave, izabrani nadrealni predsednik (u odori Kralja Ibija) i nadrealni premijer, toliko po elokvenciji i grimasi sličan tragikomičnom pozorišnim liku, Radovanu III. Vučić se i zaista se našao, konačno, pri kraju svoje balade, na celu protivničkih Vilotića, baš kao u slavnoj pozorišnoj predstavi. Smešteni su srpski nadrealisti pod istu šatru, u jednu zajednicku predstavu. I to kao dva junaka jedne tragikomedije…

U pitanju su najupadjivili likovi najnovije "iste" vlasti, angažovani u najzapaženijoj u najomiljenijoj političkoj disciplini, od "oktobarskog preumeljenja"! U sprdačini.

Ali prigušene poruke pridavljene istine, ipak se probijaju. One, na žalost, nedovoljno jasno dopiru do onih kojima je već presudeno, ali još toga nisu svesni. Jer, sadašnji "kralj", u kostimu verbalnog žonglera, uz asistenciju ministarstva sile, ponegde još i izmami neki meki aplauz.

Ali, na letošnju pederijadu su izveli cak 7.000, gladijatora, da zaplaše javnost. To je Srbima, koji nisu razumeli suštinsku poruku dramaturga i glavnog glumca, zaslužena kazna za neodgovorno uživanje i podsmevanje samom sebi. Svojevremeno, za vreme lagodnog samoupravljanja i grickanja Titove kapare, za buduću propast Srbije, pogrešno smo učitavali poruke lažnog kralja Ibija u pozorištu.

Onaj koji je pažljivo pratio srpsko političko glumište poslednjih decenija, pa i sva druga pozorišta oko nas, sve do do sadašnjeg muka, shvata kako je to našim dželatima bila sjajna inspiracija za razumevanje naših mana. Tako su nas "pročitali" gde smo najtanji. Bila je to prednost za već pripremljeni i eksperiment sumanute tranzicione predstave. A, ona uopšte nije komična.

Naprotiv, kasno se shvatilo da u instaliranoj prevari od 5. oktobra, ne samo odabrani glumci, već i elitni deo publike, inteligencija, kao plaćenik, učestvuje u jednoj pošasti. Naknadna analiza će, nadajmo se, ipak pokazati da je i politički i intelektualnu kukolj, dao očekivane plodove. Da li je kasno da mu se ipak doaka, i svakom drugom štetočinstvu?

U njihovom ansamblu se razigrano kerebeće CESID-ovi borci za demokratiju. NVO za ljudska prava nastupaju redom kao i kostimirani EURO-četnici i lažni socijalisti, domaći dopisnici stranih medija, koji pogane svoju sopstvenu zemlju. Naravno, i razne Žene u crnom i LGBT. Ovaj vrtlog u kome se (tragi) komicno prave nevešti glavni junaci, predsednik i premijer, recito govori o tome ko su i kakvi su.

Ta dva komedijanta sa, zapravo, tragičnim ulogama, kako je to dobro sagledao Vladimir Putin prilikom poslednje posete Beogradu, predvodnici su gubitnicke nadri-elite sa kojom smo skoro izgubili suverenost.

Ali, i rupa u koju su već upale današnje vode, sve je dublja i šira. Oni više nisu smešni. Nema za njima onog razdraganog smeha, kao nekada što se čuo za velikanom glumišta, iz Ateljea 212, slavnim tumačem Kralja Ibija i Radovana III.

Sada gledamo samo likove najgorih imitatora. Jedan od njih dvojice je letos viden u Njujorku, sa pregolemom svitom i još golemijom gospodom, ruralnog izgleda.

Drugi je skoro posato razrok, gledajući jednim okom na Merkelovu i Obamu, a drugim na Putina. I sve to u rijeliti šou programu koji se ne prekida ni noću. Burleska u dnevnim novinama traje kao TV serija u nastavcima. Koju mi plaćamo već ispražnjenih novčanika.

Veliki srski glumac, Zoran Radmilović, zbog koga su pojedini obožavaoci njegovog cuvenog lika Radovan III, gledali i svih 200 predstava, išao je daleko u tumačenju naših sihologija, istraživao je, koliko su Srbi spremni da u svemu, ama baš svemu, vide priliku da se sebi narugaju, pa i mazohistici samoponize. Sve, ne bi li bili drugačiji i nedodirljivi za uobičajene vrednosti.

Za razliku od slavnog glumca, koji je tu zlatnu žicu za performans negovao, sve do poslednjih predstava koje je odigrao, njegovi neuspeli dvojnici su svoje uloge karikirali po meri svojih bednih scenarija, negde van Srbije napisanih.

Skloni jeftinom posprdivanju, na račun svih smrtno realnih i ozbiljnih tema današnje srpske stvarnosti, oni ne odlažu kostime i ne odlaze kući bez šminke. Ne, oni se maksimalno trude da improvizuju na temu opstanka države. I ovako razmišljaju: "…Vlast, to sam ja, a Vi ste se rulja, nezahvalna i neradna, podložna svakoj manipulaciji, i zato ste naša idealna publika."

I uprkos svemu, oni se ne udaljavaju od scenarija pogroma istorijske i duhovne vertikale Srbije, ni za sekund. Tako šire novu dogmu, po receptu Orvela, koja glasi: hrabrost je kukavičluk, a kukavičluk je prihvatljiva realnost.

Oni šenluče na temu „promene svesti", pijani razvaljuju riznicu srpske prošlosti, pretvaraju je u Ali Babinu pecinu, arče Srbiju na međunarodnoj sceni, bez trunke zazora, i ne dozvoljavaju da se ta predstava završi a publika razide. Da odahne i razmisli. Da uvidi realnost.

Život je čudo, pogotovo posle spavanja. Ponekad se ljudi probude jednog jutra u čudnim odorama i sa scenarijom koji znaju naizust (ni sami ne znaju kako) i koji će postati njihova nova suština, šta god to značilo.

Pošto bi skinuo šminku i kostim, veliki Zoran Radmilović bi odlazio svojoj kući. Do sledeće predstave. U neprikosnovenu privatnost. Imao je istinske prijatelje i istinske obožavaoce.

Ovaj današnji Kralj Ibi i ovaj Radovan III, ako se užasna burleska nastavi, poverovaće na kraju da je ona „ogromna većina" koju su medijski i statistički izmislili stvarna, a aplauzi iskreni. E, to je još preostala enigma u cemu ce sve ovo završiti istorijskim paralelama. Hoćemo li nemi i nepokretni čekati?

Jer, sve dok se ne pokrenemo, odvijace se predstava pod naslovom "Srbija na putu bez alternative".

Čovek bi se upitao dobronamerno, ima li još igde ovako trpeljive i namagarčene publike. Koja, reklo bi se, neće da vidi golim okom vidljivo. Golotinju čak bez smokvinog lista. Ili je ta publika nesposobna da se bilo čemu zapanji posle gostovanja Radovana III (Vucica), kod Milomira Marica i svih prethodnih emisija, ovog sarkazmom obdarenog kljucnog novinara svih režima.

Neki, na žalost, još nisu shvatili da je to što živimo mešanja stvarnog i nadrelanog, da bi se uništio interes za autenticnu istoriju Srba i neosporive istine. A to je da Srbi uprkos svemu, pa i svoj sklonosti samopotcenjivanja i samoporicanja, kad izgube putokaz, uvek imaju temelj za novi zalet i ugled već overen od istorije.

Pre svega, da su pre više od dva veka stekli časno pravo na državu i samobitnost kao nacija. Ogromnim žrtvama i samoodricanjem. Sve to lukavo "latinski i ekumenski", osporava im se u serijalima dnevne politike koja nudi cirkusa umesto hleba…

Drugim rečima cirkus i sprdnja je nadograduju svuda oko nas kao paralelna stvarnost i to na račun smrtno ozbiljnih stvari…I zato Srbi " špikovani " dugotrajnim (samo)ponižavanjem, valjda izdržavaju kao pokusni kunići. Zato dobijaju za eliti ovakve lidere, ljude koji bi su svome amaterizmu zaista bili komicni.

Zahvaljujući i njima i njihovim mentorima, kako reče istoričar Bataković u jednoj TV emisiji: "…Srbija će biti svedena na Beograd i nešto širu okolinu, a naša deca će biti šoferi medicinske sestre, a ako dobro izgledaju, biće ženske i muške prostitutke…".

To ne kaže komičar, nego ugledni istoričar i valja mu verovati. A predstava ce trajati sve dok uslovi za ovakav kraj tranzicionog kalambura ne budu u potpunosti realizovan. Delom na oči publike kao veština srpskog Hudinija, ali, suštinski, tamo van šatre. Gde se glumcima i klovnovima i mađionicarima isplaćuju tantijeme.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KOZMETIČKE PROMENE U PRAVOSUĐU SE OGLEDAJU U DOVOĐENJU ODANIH LJUDI NA KLJUČNA MESTA U SUDOVIMA

2. јула 2014. Коментари су искључени

 

Na sednici Visokog saveta sudstva održanoj 8. i 9. maja doneta je odluka kojom se Narodnoj skupštini Srbije predlaže kandidat za predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu, kandidati za predsednike viših, osnovnih, privrednih i prekršajnih sudova u Srbiji.Od 1. januara 2010. godine ovim sudovima su rukovodili vršioci funkcije predsednika suda! Duže od četiri godine sudovi u Srbiji su bili u v.d. stanju. Predsednici sudova su od 1. januara 2010. godine bili kod izvršne vlasti “na probnom radu“.

Sunovrat srpskog pravosuđa nastavlja se nesmanjenom žestinom.

 

            Milan Glamočanin

 

Po drugi put za ministra pravde izabran je mladoumni ministar Nikolica Selaković, koji se dokazao kao slepi izvršilac svih Vučićevih perverznih zamisli u nameštanju sudskih procesa. On je jedini ministar u dugoj istoriji Srbije koji nema položen pravosudni ispit, a postavljen je za ministra samo zato što je homoseksualac!

I takav, kakav je, Nikolica se, stupanjem na dužnost, odredio prema zatečenom stanju, opisujući srpsko pravosuđe da je u stanju nokdauna.

Godina 2009. pokazala se kao kobna za srpsko pravosuđe. Glavari Demokratske stranke doneli su te godine odluku o “reformi pravosudnog sistema.“ Tada je na čelu ministarstva pravde bila Snežana Malović, sa nepune 32 godine života!

Demokrate su rešile da reformom, poput stvaranja nove mreže sudova i javnih tužilaštava u Srbiji, iz pravosuđa oteraju sve sudije i tužioce za koje su sumnjali, ili su to oni i pokazali, da ne služe interesima te vladajuće klike.

Krajem decembra 2009. godine, da podsetimo, Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca , u postupku reizbora, ostavili su bez posla skoro 800 sudija i još toliko javnih tužilaca. Njih su, na poslu, zamenili novoizabrani delioci pravde.

Seča sudija i tužilaca dobrano je uzdrmala pravosudni sistem, ali je učvrstila na vlasti mafiju Borisa Tadića.Na udaru ministarke Malović našli su se i zaposleni u sudovima i tužilaštvima, bez koji pravosuđe ne može da funkcioniše.

Četvrtina, tj. oko 3.000 najiskusnijih zaposlenih, napustila je pravosuđe u dva talasa: 2007. i 2009. godine, kada su bili prisiljeni da pristanu na socijalni program. Sada oko 900 zaposlenih (skoro 10 odsto od ukupnog broja) u pravosudnoj administraciji čiji je status nesiguran, jer rade na određeno vreme po pet i više godina, uz prekide od po mesec i po dana na svakih šest meseci.

Od njih se, ipak, očekuje da i u vreme prekida dolaze na posao i da tada rade, čak i na suđenjima, besplatno. Kada primaju platu, rade za 250 evra u dinarskoj protivvrednosti, što je za 40 odsto niže od prosečne plate.

Poseban je problem sa skoro 2.000 sudijskih pomoćnika, koji su u pravosudni sistem ušli da bi postali sudije, pod jednim uslovima, a sada su novim zakonskim odredbama onemogućeni u tome. Ukoliko ne dođe do izmene zakona, bar na način da se tek posle izbora sudije upućuju na početnu sudijsku obuku, sudijski pomoćnici će faktički izgubiti šansu da ikada budu izabrani za sudije.

Poredeći 2013. godinu s 2008. godinom (bez prekršajnih predmeta), vidi se da je 2013. u radu bilo skoro četiri miliona predmeta, da ih je ostalo nerešenih skoro dva i po miliona, od kojih skoro dva miliona izvršnih. Nije bolje ni danas.

I Vlada Srbije je priznala u svom obrazloženju Strategije reforme pravosuđa da broj zaostalih (nerešenih) predmeta po sudovima već nekoliko uzastopnih godina prevazilazi tri miliona! Od toga, svake godine zastareva najmanje 150.000 slučajeva. Tokom parnice, smenjuju se čitave generacije sudija, a vrlo često u međuvremenu umre i onaj koji ju je poveo: ponekad, umre i neki sudija.

Kada je pre dve godine smenjena vlast Demokratske stranke, potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić uložio je sve napore da se u pravosuđu izvrše samo kozmetičke promene, a na pojedina ključna mesta u sudovima postave njemu odani ljudi, mada je sve one, koje je postavila mafija bivše ministarke Snežane Malović, Vučić duboko poštovao.

Treba napomeniti da Snežana Malović i Slobodan Homen i nakon dve godine od odlaska iz Ministarstva pravde Srbije, imaju policijsko obezbeđenje, Malovićevu čuva 40 telohranitelja, stanuje u državnoj vili, koristi deset automobila, a njeni čuvari imaju na raspolaganju i fond za reprezentaciju.

Gospođa koja je satrla srpsko pravosuđe i danas je duboko poštovana od Aleksandra Vučića!

Izbor Visokog saveta sudstva od 8. i 9 maja o izboru kandidata za predsednike sudova u Srbiji, pokazuje da pravosuđe ostaje na starim granama.

Novica Peković, sudija Vrhovnog kasacionog suda predložen je za predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu. On je jedini sudija koji nije prošao reizbor, a nakon četiri godine, po povratku na sudijsku funkciju, imenovan je za predsednika, formalno nižeg suda.

Njegov izbor je više nego štetan, jer u Vojvodini smatraju uvredljivim da sudija, koji živi u Beogradu, svakodnevno dolazi u Novi Sad, i da je na čelu suda, koji donosi pravnosnažne presude u Pokrajini. Sudija Peković je jedan od najkorumpiranijih ljudi u istoriji srpskog pravosuđa. Na to mesto postavio ga je njegov kolega Dragomir Milojević, predsednik Vrhovnog kasacionog suda, koji se, kao i Peković, vratio na posao odlukom Ustavnog suda Srbije.

I pod predsedavanjem sudije Milojevića, Visoki savet sudstva je za predsednike viših, osnovnih, privrednih i prekršajnih sudova 9. maja odlučio da Narodnoj skupštini Srbije predloži da izabere one koji su nametnuti od strane bivše vlasti – Demokratske stranke!

Tako je Tanja Šobat, inače sudija Apelacionog suda u Beogradu, nakon što je tri puta birana za vršioca dužnosti predsednika osnovnog suda, počev od 2008. godine, sada predložena za predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu. Umesto u zatvor, Tanja Šobat će i dalje rukovoditi radom najvećeg suda u Srbiji!

Šokantan je i predlog da Ljiljana Brkić, koja bi morala da ode u penziju, rukovodi Drugim osnovnim sudom u Beogradu. Ona je do 2009. godine bila predsednica Opštinskog suda u Mladenovcu. Od 1. januara 2010. gospođa Ljiljana je bila na čelu Drugog osnovnog suda u Beogradu.

Sud je bio osnovan za teritoriju prigradskih opština. Novom organizacijom mreže sudova, osnovni sud je vraćen Mladenovcu, ali ne i Ljiljana! Dok je bila predsednica suda u Mladenovcu, Ljiljana Brkić se bavila raznim mahinacijama, tako da je i šefica njenog računovodstva, zbog pronevere novca zajedno sa predsednicom suda, osuđena na četiri godine i šest meseci zatvora, i u zatvoru je u Požarevcu. Ali, zahvaljujući njenoj Demokratskoj stranci, Ljiljana je unapređena. Premeštena je u Beograd, dobila je, kao vršilac funkcije predsednika Drugog osnovnog suda u Beogradu i stan!

Delioci pravde u Valjevu su posebno frustrirani. Predlog Visokog saveta sudstva da se za predsednicu Osnovnog suda u Valjevu izabere Ljiljana Karać, dosadašnji vršilac funkcije predsednice suda, a Biljan Savić za predsednicu Višeg suda u Valjevu, sudije, advokati i građani Valjeva doživljavaju kao veliku uvredu!

I sudija Dragan Vučićević je, nakon pet godina rukovođenja Višim sudom u Požarevcu, predložen za predsednika suda! Tako je prvo odlučila mafija iz Demokratske stranke, pre dve nedelje je to podržala i Vučićeva kamarila, na predlog ministra Nikolice Selakovića.

Ipak, niko nije očekivao da će sudija Jovan Kordić biti na čelu Privrednog suda Beograda. Posle dolaska DOS- na vlast, on je sam pobegao iz ovog suda, da bi izbegao hapšenje i sudbinu svojih kolega koji su završili u zatvoru. Povratkom socijalista na vlast, Kordić se, koji je bio stacioniran u OZ Dunav, prošle godine vratio u Privredni sud u Beogradu, u kojem je zamenica predsednika suda njegova doskorašnja supruga Natalija Kordić!

Advokati i sudije, koji poznaju sudiju Kordića, znaju da je on rasprodavao pravdu kao jagode na pijaci. Visoki savet sudstva predložio ga je za predsednika najvećeg privrednog suda u zemlji.

Poruka koju Vučićeva vlast šalje sudijama i tužiocima je prosta : Vi slušajte nas, a onda radite šta vam je volja. Mi ćemo biti uz vas, a od reforme nema ništa. Jer, nije ni za očekivati da sudije i tužioci budu moralniji od onih koji ih predlažu.

Posebno je tragičan položaj javnih tužilaštava. Na čelu tužilačke organizacije je Zagorka Dolovac, kuma Bojana Pajtića, koja je zaustavila mnoge sudske postupke, zaštitila mafiju iz izvršne vlasti i Demokratske stranke, koja je za poslednjih deset godina iz zemlje odnela preko 51 milijardu evra! Vlast je omogućila svojim tužiocima da postanu pravi tajkuni, primenjujući selektivno zakon, koji važi samo za obične i siromašne građane.

Većina koje je Visoki savet sudstva predložio za predsednike sudova odavno je izgubila čast i dostojanstvo za obavljanje sudijske funkcije. Čast im je pala, ali oni nisu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: