Архива

Posts Tagged ‘soci’

RASRBLJAVANJE I PODANIČKI MENTALITET OD NAS PRAVI STADO KOJE VODE…

15. марта 2014. Коментари су искључени

 

Svedoci smo brisanja pamćenja sopstvenom narodu udvoričkim delovanjem prema EU, čije zahteve vlast Srbije kontinuirano sprovodi i utiče na zatiranje srpskog korena na ovom prostoru, počev od povlačenja tužbi protiv zemalja EU koje su izvele zločinačko bombardovanje Srbije u sklopu NATO pakta i prosule uranijumske bombe, i čije će poposledice osećati nerođene generacije, a koje će na kraju odrastati u getoiziranoj i punoj hvalospeva Evropi, i osećati se strancima u državi koja je u svojoj burnoj istoriji iznedrila vođe vredne pomena, kao i naše pretke koji su svojim rodoljubivim junaštvom položili živote u borbi za Srbiju.

 

 

 

“Njihovo visočanstvo EU”, sačinjena od ogromnog birokratskog aparata, a oličena u mnoštvu glomaznih institucija, naročito – Evropskoj komisiji i Savetu ministara, koji svojim platformama, zaključcima, mišljenjima, smernicama, uputstvima, nalozima, direktivama, preporukama, merama i zahtevima, prema onim zemljama koje su slepe kod očiju i pohrlile da im nataknu jaram, onda ONI, postupajući sa visine i pokazujući vladama i narodima koliko im je dugačak štap sa šargarepom na kraju , bivaju više uzdizaniji i njihove sposobnosti hvaljenije, onoliko koliko su domaće vlade popustljive prema njihovim zahtevima i onoliko koliko običan narod baš njih stavlja u centar svog interesovanja.

A tom „njihovom visočanstvu EU“, najviše pomažu Vlade koje u ime naroda vode svoju državu, i odrađuju domaći zadatak, koji se sastoji – da svoj narod ubede u ispravnost, nepogrešivost, istinitost, dobronamernost, brižnost, solidarnost, itd, svega što uradi, odluči, izjavi, zahteva i vrši pritisak to „njihovo visočanstvo EU“, pa sledstveno tome, nikome se ne ostavlja pravo i niko nema hrabrosti da podigne glas protiv EU !!!

Takva bazična psihološka operacija nad Srbima, koja se naziva “ubistvo karaktera nacije”, se sprovodi godinama, i ona pretstavlja osnovu metodologije Globalistana primenjenog na Srbiju, i na njoj se zasniva delovanje svih institucija Novog svetskog poretka poput: Haškog tribunala, institucija Evropske unije i same Srbije.

Ono je obavezujuća matrica da deluje na kulturnu, istoriografiju, teoriju i iznad svega medije, i ima za cilj da potpuno uništi kredibilitet i ugled nacije i onih pojedinaca, institucija, društvenih grupa koji se pretstavljaju  kao prepreka realizaciji cilja Novog svetskog poretka, (a za Srbiju je prvi korak utapanje u EU).

Pri tom se gubi iz vida da svako buduće postupanje države u bilateralnim odnosima prema trećim državama van EU, mora da bude promenjeno i ukalupljeno u propise “njihovog visočanstva EU“, što dovodi do raskidanja višegodišnjih tradicionalno prijateljskih veza sa tim državama, a spoljna politika Srbije se predaje u ruke evropskoj birokratiji, zato što EU smatra da ima pravo da baštini suverenitet nad Srbijom,(kao nekada Austrougarska…).

Takođe, postaće obavezno primenjiv svaki nalog u vezi shvatanja evropske kulture i njene osobenosti, što je već dovelo do nametnutog obeležavanja nekakvih novih praznika i datuma koji imaju više vrednosti za pojedine evropske države, a koji nisu bili ukorenjeni u viševekovni život i običaje našeg naroda .

Delovanje medija je plansko i sinhronizovano sa kontinuiranim obmanama usmerenim na popularizaciju zapadnih vrednosti, da bi se široj javnosti koja prati medije, utisnule u svest i podsvest, čak i u snu, nova zapadna dostignuća i blagotvorne vrednosti, i na takav način kod njih stvarale “novu realnost” (što rekoše prvi potpredsednik i novinar Basara, pre nekoliko nedelja).

Takvi mediji, delujući u okviru „crne propagande“, sprovode orkestrirane kampanje sa ciljem da se razori svaka čvrsta tačka na kojoj se temelji postojanje naroda i države.

Potrebno je da običan narod „progleda“ i shvati da se takvi pritisci vrše i na njih same, kao i na one narode i sve aspekte njihovog života, pa i na njihov sopstveni život, s` namerom da svaku nametnutu promenu prihvate kao Bogom datu i neuporedivu, i da preduzmu aktivnosti da uz pomoć onih koji su sagledali moguću težinu evropskog jarma, pokušaju da pružanjem otpora jednoumlju koje vlada u Evropi i među domaćom političkom elitom oličenoj u vlasti, požele da ostanu ono što jesu pripadnici države u kojoj su rođeni, države koja ima svoje običaje, kulturu, odgovornost, zakone ,…a ne da postanu otirač briselske birokratije, i ne dozvoli im da likuju u postignutim ciljevima, uveravajući nas da život običnog čoveka počinje prihvatanjem nametnutih zakona „njihovog visočanstva EU“.

Svrha njihovog postojanja nije da bi običan narod živeo bez oskudice; već je obratno – da oni i dalje primaju visoke novčane prinadležnosti (gde u toj svoti novca nema ni O od misaonog stanja „oskudica“) i da nametanjem raznih platformi, zaključaka, mišljenja, smernica, uputstava, naloga, direktiva, preporuka, mera i zahteva, odrađuju posao za velike korporacije njihovih država, i preuzmu i ovo malo prirodnog bogatstva što nam je ostalo.

Državu su okupirali, vojsku rasturili, crkvu razbili, plodnu zemlju kupuju, proizvode sumnjivog kvaliteta nam prodaju, vazduh zagađuju, a vodu će nam uzeti…

Svedoci smo sklonosti ka udvoričkom popuštanju srpskih vlasti prema svim zahtevima koje joj serviraju Zapad i kosovski Albanci, i nije isključeno da će Vlada i Skupština Srbije, opet delovati u još širem pravcu razbijanja sopstvene države, a zakonima koje donose u uverenju da odlučuju sami, a ne shvatajući da su u zabludi jer je tu odluku doneo neko drugi , vezaće ruke sadašnjim i budućim generacijama koje će se tek roditi…

Da li će Srbi izgubiti svoju državu !??

Nemoguće je da ne znamo da se protiv stranog jarma ne bori pasivnošću…!!?

 

©Geto Srbija

 

DA LI EPS POSTAJE RANJIVIM SA MOGUĆNOŠĆU NJEGOVOG KONAČNOG URUŠAVANJA I PRODAJE???

19. фебруара 2014. Коментари су искључени

 

Najnovija događanja oko decembarskih računa za struju pokazuju haos koji pod rukovodstvom SNS-a vlada u EPS-u. Smena Dejana Vasića, direktora EPS Snabdevanja, jeste pokušaj da se nađe krivac za neprimereno ponašanje ministarke Zorane Mihajlović. Sa kim gospođa ministarka ratuje, i kakvu strategiju vode klanovi oko nje, istraživao je insajder iz vrha EPS-a.

 

          Insajder E – 7

 

Tehnologija rada je takva da pet distrubutivnih preduzeća EPS-a (tri pod kontrolom SNS, jedno pod SPS i jedno pod Jedinstvenom Srbijom) izlaze na teren, očitavaju brojila, rade obračun, štampaju i dostavljaju račune u ime i za račun EPS Snabdevanja.

Novac od kupaca se uplaćuje EPS Snabdevanju koji taj novac prosleđuje EPS-u, a ovaj dalje distribucijama i elektranama. Smenjeni Dejan Vasić kao direktor EPS Snabdevanja nije imao nikakakav uticaj na bilo koju od ovih aktivnosti, a navodno je odgovoran.

Da nešto navodno nije u redu sa računima, prva je "otkrila" ministarka Mihajlović i to obnarodovala na konferenciju za štampu, koja je održavana sasvim drugim povodom, a da pre toga direktoru EPS Obradoviću nije ništa rekla. I onda je tema postala interesantna za štampa, građani su počeli da se žale

Događaji oko računa za struju su, ustvari, pokušaj ministarke Mihajlović da kroz pronalaženje "afera" lično sebe promoviše, a uz to i definitivno obori direktora EPS Obradovića, međutim, vrh SNS je postao svestan da je EPS u njihovoj nadležnosti i da to može da obori predstojeći izborni rezultat SNS, pa su ministarki naredili da stišava situaciju, nađen je žrtveni jarac, a ministarka posle prvih teških reči počinje da spušta ton.

Analiza je pokazala da od pet distribucija problema sa računima imaju u dve, i to u Beogradu i u Nišu. PD Jugoistok Niš je pod starateljstvom SPS i njihovog direktora dr Igora Novakovića, profesora na brojnim uglednim ustanovama, uključujući i Višu školu u Blacu.

Jugoistok Niš, a posebno njegov ogranak Niš je već godinama najlošija distribucija u EPS-u, gde se dolaskom Novakovića i ovako loša situacija još više pogoršala, tako da sve što se desi u Nišu, ma koliko bilo loše, nije iznenađenje.

Novaković na sastancima ispoljava profesionalnu profesorsku deformaciju, misleći da je pred studentima, i sa pijedestala drži narcisodine i beskorisne govore u neprekidnom trajanju od 45 minuta. Kolege iz direkcije EPS za njega kažu da "boli koliko Novaković ništa ne zna".

Elektrodistribucija Bograd je ozbiljniji slučaj. Direktor EDB je Zoran Rajović, loš student Univerziteta u Prištini, bio je u trećoj liniji rukovođenja u Elektrokosmetu Priština, i dolaskom SNS postaje direktor najosetljivije distribucije u EPS, gde zapošljava samo zemljake, a na funkcije dovodi isto tako zemljake.

Elektrokosmet je bio najlošija firma u EPS, a sada su njeni kadrovi preko Rajovića preplavili EDB. Rajovića su na mesto direktora EDB doveli Dragan Veljić, Beranac, direktor pravnih poslova EPS i jedan savetnik direktora EPS Obradovića, član izvršnog odbora SNS. Rajović i Veljić su crna trojka i vrh takozvane Kesten grupe.

Rajović je, odmah pošto je postao direktor EDB, vezano za softver kojim se obračunavaju i štampaju računi raskinuo ugovor sa Elektrotehničkim fakultetom iz Beograda, i bez raspisivanja javne nabavke, kršeći Zakon o javnim nabavkama (zloupotreba službenog položaja), a sve po nalogu Veljića, posao dodelio firmi Prointer (vlasnik izvesni Kvrgić) iz njihovog jata.

Kvrgić je, iako lice koje ne radi u EPS-u, odlazio do ljudi iz EPS i saopštavao im da su smenjeni, što im se narednog radnog dana i dogodilo. Odlazio je na Elektrotehnički fakultet u Beogradu i nudio im da, kada izgube ugovor, nastave da rade preko njegove firme što dekan fakulteta nije prihvatio. Rajović je i jedan od 75 kandidata koji su se prijavili na konkurs za direktora EPS-a i predstavljao je zajedničkog kandidata ministarke energetike i takozvena Kesten grupe.

Po svemu sudeći, Rajoviću je ministarka Mihajlović dala nalog da softverski generiše lažne račune, kako bi mogla da napadne direktora Obradovića. Rajović je Kvrgiću preneo nalog i problem sa računima je krenuo.

Zapaža se da su pojedini potrošači koji su imali problem sa računima i ranije bili u sličnom problemu što govori da Kvrgić i njegovi softveraši nisu bili baš kreativni. Ministarka je, znajući da su loši računi u opticaju, krenula u napad, ali je joj je iz vrha SNS naređeno da stane.

Dan nakon što je smenjen direktor EPS Snabdevanje Dejan Vasić, ministarka bez prisustva direktora EPS-a sazvala je direktore pet EPS-ovih elektrodistribucija, da bi im održala lekciju, uz konstataciju da, ako se još jednom ponovi, neće da se izvuku.

Dejan Vasić, kao prosečni SNS-ovac na ovoj funkciji i provincijalac iz Kučeva, nije ni zasluživao ovo važno mesto u EPS, ali za navodni problem sa računima on nije kriv, već je isključiva krivica na ministarki Mihajlović i Zoranu Rajoviću, direktoru EDB-a.

Sastanak ministra sa direktorima distribucija, kojim nije nadređen, a bez prisustva direktora EPS-a bi u nekim normalnijim uslovima bio težak prekršaj ministra, a ovaj potez pokazuje da ministarka ne zna šta je njen posao, ili nije kompetentna da ga radi, već joj je osnovni cilj lična promocija. Svakodnevnim komentarisanjem raznih tema ministarka je zavredila nadimak "prvi glas Srbije".

Lik i delo Zorana Rajovića obiluje još zanimljivim prilozima za biografiju. Rajović je i vlasnik privatne firme za elektroinstalacione i građevinske radove. Nedavno ga je u centru Beograda, gde ima kuću (još jedan borac za srpske interese koji ima nekretnine u Beogradu) neko ozbiljno pretukao štanglom, poznavaoci ovog slučaja kažu da je prebijanje delo profesionalca i to kao opomena. Da li je to opomena zbog poslova u Elektrodistribuciji Beograd, poslova oko njegove privatne firme ili kašnjenja u otplati kockarskih dugova.

Vezano za poslove u EPS-u zbirka radova Zorana Rajovića je sistematizovana u materijalu od 50 strana koji je direktor EPS Obradović dostavio Upravnom odboru EPS-a, kada je želeo da ga smeni, ali je predlog pred sednicu UO povukao. Predmetni materijal je dobra osnova za istragu nadležnih organa.

 

     Rezultati rada gospođe ministarke

 

Aferom oko računa za struju, koja se ministarki vratila kao bumerang, a koju je lansirala sa osnovnim ciljem da direktor EPS Obradović najzad bude smenjen, ministarka je nanela štetu EPS-u, ali i SNS-u, jer je EPS u nadležnosti ove stranke.

Pred parlamentarne izbore korisno bi bilo da se osvrnemo na rezultate rada ministarke Mihajlović, pre svega na negativne posledice njenog rada na sektor, koje se vide i lošim rezultatima rada EPS Snabdevanja. Loši rezultati su rezultat nesposobnih kadrova SNS-a, ali i loše koncepcije na koju je firma postavljena.

Sadašnjim načinom rada ovo preduzeće je firma – Frankeštajn. Naime, na postojeće distribucije između EPS-a i kupaca je stavljena firma EPS Snabdevanje, koja nema nikakve mogućnosti kontrole i naređivanja nad distribucijama.

Bez ikakve potrebe, a zarad održavanja lokalnih pašaluka u EPS-u sprečeno je formiranje operativne firme, čime su zadovoljni i SNS na lokalnom nivou (preusmeravanje novca u druge tokove preko direktora elektrodistribucija i njihovih ogranaka), a zadovljna je i ministarka Mihajlović jer time EPS čini ranjivim sa mogućnošću njegovog konačnog urušavanja što je u poslednjih 13 godina životna misija ministarke Mihajlović, o čemu će reči biti kasnije.

EPS Snabdevanje je na pogrešne osnove postavila ministarka Mihajlović, a onda se uz komentar da će da isprave gluposti ministarke Mihajlović svoj doprinos daljoj nefunkcionalnoj nadgradnji EPS Snabdevanja, pored direktora EPS-a Obradovića, dali i HR menadžer Dragana Rajačić, finansijski direktor EPS Aleksandar Surla i IT direktor EPS Dragan Jeremić, koji su na visoka mesta u EPS došli kao Obradovićevi bliski saradnici, a pri tome danas, godinu i po dana od dolaska, ne poznaju ni organizaciju EPS-a, a kamoli njegovo funkcionisanje, a kako su pre dolaska u EPS radili neke poslove daleko ispod ovog nivoa, logično je da su od EPS Snabdevanja napravili Frankeštajna. Finale na ovakvu strukturu EPS Snabdevanja je dao Dragan Veljić (tvrda linija SNS-a) koji je direktor pravnih poslova EPS.

Mihajlovićka je i direktno sprečila ideju korporativizacije EPS, jer bi na taj način direktori EPS koji su joj odani izgubili na značaju, a time bi i ministarka sama izgubila uticaj.

Ministarka Mihajlović je krivac i za potpisivanje memoranduma sa firmom One Giga za izgradnju solarnog parka od 1GW (1.000MW). Svima koji su iole bili upoznati sa ovim projektom (izuzev ministarki) bilo je jasno da je on nerealan, ono oko čega nisu bili sigurni je da li je u pitanju bilo pranje novca, nabavka zemljišta za druge svrhe, ili prevara. Ministarka se ni jednom nije zapitala zašto baš u Srbiji, da li Srbija ima više sunca nego naprimer jug Italije (akteri ugovora su državljani Italije), šta sa plastičnim otpadom koji ostaje posle rada ovakvog objekta, da li JP EMS može da balansira ovakvu snagu.

U nekim saopštenjima koja su data medijima kaže se da je nosilac ovog sporazuma bio ministar Dinkić, što ne može da abolira ministarku Mihajlović jer je morala znati šta negativno nosi ovaj sporazum. Prema tome, isključiva odgovornost za štetu koju će Srbija da pretrpi u arbitražnom procesu u Londonu je na njoj.

Podsećamo da je ministarka Mihajlović u leto 2012. godine odbila da da saglasnost EPS za interventni uvoz struje, pa je EPS morao da u pogon pusti preskupe Panonske elektrane koje rade na mazut, čime je EPS pretrpeo štetu od oko 5 miliona evra.

Takođe po nalogu ministarke Mihajlović, EPS je krajem 2012. godine bez ikakve potrebe kupio struju od Elektroprivrede Republike Srpske, čak i u mesecima kada mu po elektroenergetskom portfoliju ta struja nije trebala, čime je EPS pretrpeo štetu od oko 12 miliona evra.

Dragan Vlaisavljević, direktor Direkcije za trgovinu električnom energijom EPS, računski promenom načina bilansiranja veštački bez ikakve potrebe smanjio predviđanje proizvodnje hidroelektrana putem usvajanja takozvane 70-odstotne verovatnoće dotoka vode, umesto 50 odsto, koja je do tada važila, i time je predviđanje proizvodnje hidroelektrana EPS smanjio sa oko 11,2 na oko 10,4 TWh godišnje, odnosno oko 0,8TWH ili 800 GWh električne energije manje.

Ovako snanjena proizvodnja je pokazala da nema potrebe za kupovinom, a on je ipak izvršio kupovinu energije od Elektroprivrede Republiike Srpske, a koja EPS-u nije bila potrebna, kupljeno je oko 500GWh, a EPS je kroz računsko smanjenje proizvodnje hidroelektrana imao rezervu od oko 800 GWh.

Analiza rada u 2013. godini je pokazala da je proizvodnja struje iz hidroelektrana daleko veća od prognozirane, a prognoza koja je (kroz smanjenju hidrologiju) namerno umanjena da bi se povećale potrebe za uvozom.

Krajem 2013. se EPS opet javio na konkurs Elektroprivrede Republike Srpske za 2014. godinu i kupio oko 20 MW (175GWh) iako je pored rezerve od navedenoih 800 GWh imao i dodatnu zbog otkazivanja ugovora sa Elektroprivredno Crne Gore za HE Piva, čime se EPS oslobodila količina oko 110 MW takozvane bazne energije, ili oko 1.000 GWh, što znači da mu bazna negarantovana energija nije potrebna. EPS je ovu energiju platio po ceni 40,20 eura/MWh, dok su drugi energiju za prvi kvartal 2014, koja je po pravilu skuplja od godišnje energije koju je kupovao EPS, plaćali dosta jevtinije, oko 35 evra/MWh. Znači EPS je kupovao skupo ono što mu ne treba.

Prikazujući svoje uspehe u trgovini električne energije, u izveštajima koje se dostavljaju samo ministartsvu ali ne i drugima u EPS, navodi se da je EPS prodavao energiju skuplje nego što je kupovao. Pri tome se zaboravlja da je predmetnu energiju mogao da proda iz svojih kapaciteta, i prećutkujući da je kupovao tzv. baznu energiju, a prodavao pretežno vršnu (najtraženiju) energiju, pa je i logično da je takva energija skuplja. Koristeći zaštitu ministarke Mihajlović, Dragan Vlaisavljević u objašnjavanju svog rada, nadmeno i sa visine, koristi floskule "da nema šta da se objašnjava onima koji ne razumeju", da "EPS koristi svoj hardver da od mleka pravi puter i kajmak" (tačno, samo što je puter užegao, a kajmak prokisao).

 

     Kapacitet Zorane Mihajlović

 

U JP EMS, ministarka MIhajlović nema pristup, pošto je direktor JP EPS Nikola Petrović, kum i dugogodišnji prijatelj Aleksandra Vučića, pa je uticaj Mihajlovićeve ostao van JP EMS.

Pokušala je da uđe i preuzme kontrolu u Srbijagasu, ali je grubo odbijena od strane SPS. Jugorosgas je isto tako odbio njen pokušaj mešanja. Bila je protivnik Južnog toka, pa je i tu ostala kratkih rukava. U NIS ne može ni da priviri, jer je u većinskom vlasništvu Gazproma. Transnafta je za vreme direktorovanja Miloša Tomića bila pod njenom kontrolom, ali je to mala, i firma bez značaja. Ostaje EPS gde je zbog slabe pozicije direktora Obradovića napravila haos, a urušavanje EPS joj je i dugogodišnji cilj, a o čemu je januara 2014. godine u listu Danas govorio i predsednik sindikata EPS Milan Đorđević.

Pre ove afere promovisala je novi izgled računa za struju. Prvo račun, sadržaj računa nije u njenoj nadležnosti, vec njegov sadržaj propisuje Agencija za energetiku republike Srbije. Drugo, javni snabdevač radi predlog njegovog izgleda i dostavlja ga Agenciji za energetiku na kontrolu i saglasnost, tako da je uloga ministarke u ovom poslu isključivo lična promocija svega i svačega.

Hvali se tuđim rezultatima, a to što je za svoj rad dobila negativne ocene, poslednji put polovinom januara 2014 i to iz Brisela na temu obnovljivih izvora energije, nije bitno.

Ministarka nije u stanju da funkcioniše u normalnim uslovima, već se njen rad isključivo odvija u lansiranju kriznih situacija gde onda tobože smiruje i zavodi red. Vezano za njene odnose sa okruženjem, karakterističan je i slučaj iz 2000. godine kada je bila zaposlena u JP Elektroistok, i kada se sa koleginicom iz kancelarije fizički obračunalava, posle čega ju je dr Aca Marković, sadašnji predsednik Nadzornog odbora EPS, a tadašnji direktor JP Elektroistok, smenio sa rukovodećeg položaja.

 

     Misija i najbliže okruženje

 

Ministarka Mihajlović je svoj radni vek provela u promenama – menjala je stranke (SPS, G17, SNS sa kratkim izletom u DS), a menjala je i životne partnere. Ono u čemu je dosledna je kritika svega što se dešava u EPS. Naime, pre desetak godina se zajedno sa Labusom, Dinkićem i Vlahovićem zalagala za odvajanje elektrodistribucija od EPS ne bi li zapadnim kompanijama otvorila tržiste električne energije. U isto vreme je u trgovini gasom, sa pozicije Labusove savetnice za energetiku, kumovala oko sprečavanja uvoza gasa od Gazproma i protežirala mađarski MOL.

Sada je kao resorni ministar uticala da se formira nefunkcionalni javni snabdevač strujom (EPS Snabdevanje) kako bi oslabila poziciju EPS, a učestalim neosnovanim kritikama EPS urušila i ovako slabu naplatu. Ustvari ministarka Mihajlović želi da po nalogu centara moći definitivno uruši EPS i rasproda ga na parče, čime bi se završio plan koji je prvi počeo da se realizuje u vreme DOS-a.

Član je udruženja East West Bridge (www.ewb.rs) koje je po tvrdnji sa sajta ovog udruženja ispostava Trilaterale (svetski vladari iz senke). Članovi ovog udruženja nemaju mnogo veze sa SNS i energetikom, ali imaju sa ministarstvom pošto je, pored ministarke, u ovom udruženju i jedan od osnivača i Dejan Novaković državni sekretar u ministarstvu energetike. Član udruženja i Đorđe Vukotić koji je pravni savetnik ministarstva energetike. Član udruženja je i Lidija Udovički (sestra Kori Udovički), supruga vlasnika firme CWP koja je dobila energetske dozvole za vetropark u Kovinu.

Konsultant Mihajlovićeve u ministarstvu energetike je Slobodan Ružić koji je bio zamenik ministra energetike u vreme kada je ministar bila Kori Udovički (DS). Ružić je po odlasku iz ministarstva otvorio privatnu konsultantsku firmu gde je od Evropske Agencije za Rekonstrukciju (EAR) preko tadašnjeg uticajnog Ian Browna dobio konsultantske ugovore vredne više miliona evra. Ian Brown je sada predstavnik EBRD banke u Beogradu, a ministarka Mihajlović je predstavnik Srbije u ovoj banci.

Savetnik ministra Mihajlović je i Ljubomir Arsenijević koji je penzioner i sa svojih preko 70 godina starosti naglo zavoleo SNS. Pre toga je bio savetnik u Societe General banci, a potom u prošlom mandatu Vlade Srbije i savetnik Božidara Đelića.

Iako je mesto ministra energetike eksponirano, na ekonomske tokove u sektoru ne utiče ministarstvo već Agencija za energetiku Srbije (AERS).

Savet ove agencije broji pet članova, a zanimljivo je da iako je od izbora proteklo skoro dve godine, SNS nema predstavnika u ovom telu, ali zato DS ima dva. Naime, predsednik Saveta agencije je Ljubo Mačić, član DS, koji je na ovo mesto postavljen 2004. godine za mandata zbunjenog DSS ministra Radomira Naumova, jer je to od njega zahtevao crnogorski lobi u okviru DSS-a, što je svesrdno podržala i gore pomenuta Evropska agencija za rekonstrukciju (EAR).

EAR koji je tada finansirao prve dve godine rada AERS, pa je uticao na izbor ostalih zaposlenih, pa su se tako u EAR zaposlili i Gordan Tanić (bivši radnik EAR), Aca Vučković blizak saradnik Slobodana Ružića i Ljiljana Hadžibabić. Ona je vrlo interesantna, pošto je u vreme DOS bila pomoćnik ministarke K. Udovički. Posle je radila u firmi Slobodana Ružića.

U mandatu premijera Mirka Cvetkovića, Ljubu Mačiću je produžen mandat na novih pet godina pošto se Cvetković i Mačić znaju iz vremena kada je Cvetković ispred Rudarskog instituta radio za EPS. Hadžibabićeva tada biva izabrana za člana Saveta agencije (gde je do tada bila zaposlena) na preporuku Vuka Jeremića, tadašnjeg ministra inostranih poslova Srbije, pošto su Jeremić i Hadžibabićkin sin zajedno studirali fiziku u Londonu.

I pored svega AERS, za dve godine nove Vlade Srbije, ostaje netaknuta.

 

     Kadrovi SNS u EPS

 

Bezvlašće u EPS je započelo za vreme prethodnog direktora EPS Dragomira Markovića (DS), koji je tokom svog mandata dozvolio da se otrgnu elektrodistribucije. Ovome su kumovali i značajno doprineli dr Aca Marković (SPS) tada i sada predsednik UO EPS i Životije Jovanović tada direktor direkcije za distribuciju EPS, a sada zamenik direktora EPS.

Haos se nastavio i pojačao dolaskom Aleksandra Obradovića na čelo EPS-a, kada su se i proizvodna preduzeća, a pre svega Kolubara i Kostolac, otrgli od EPS.

O Draganu Jovanoviću, direktoru Kostolca smo pisali u protekle dve tri godine i sigurni smo da će i on doći na udar nadležnih organa.

Ovom prilikom moramo da pomenemo i Dragana Veljića, možda i glavnog ideologa Kesten grupe. Pominjemo zbog toga što bi on, po svojoj biografiji, trebao da bude jedan od boljih SNS kadrova. Veljić je završio pravni fakultet u Beogradu, bio je sudija u Lajkovcu, da bi kao i svaki Kesten poreklom iz Crne Gore shvatio da ima i lakših stvari u životu, i krenuo je putem menjanja firmi, a jedno vreme je čak živeo i u Italiji, da bi se sada skrasio na mestu direktora direkcije EPS za pravne poslove.

Veljić, naravno, ima vozača koji je isto tako poreklom sa Kosova i ima tri parking mesta rezervisana samo za njega i to ispred poslovne zgrade u Balkanskoj 13.

Pošto mu je plata mala, postao je predsednik nadzornog odbora Energoprojekta, a zatim je bio član UO JP EPS (više nije), a još uvek je član nadzornog odbora PD Ibarske hidroelektrane i PD Drimsko limske hidroelektrane.

U upravi je rukometnog kluba Crvena zvezda, gde preko EPS obezbeđuje donacije. U EPS je u roku od par meseci od dolaska zaposlio i nekoliko bliskih rođaka, a svog sina nije zaposleio u EPS već u JP EMS koji isto tako drži SNS a pošto su plate u državnim firmama osrednje dečko je postao i član UO jedne od firmi koje kontroliše SNS.

Samo u toku 2013. godine u EPS je zaposleno oko 2.700 ljudi bez ikakve realne potrebe. U direkciji EPS je novozaposlenih u 2013. bilo između 100 i 110, a porastao je i broj vozača službenih automobila.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

NOVA KOLUBARSKA BITKA NEMAČKE ZA SRPSKE REZERVE UGLJA I UZ POMOĆ DOMAĆIH SARADNIKA

14. фебруара 2014. 1 коментар

 

Nemačka korporacija Thyssen Krupp AG, naslednica 400 godina starog industrijskog giganta KRUPP, koja je doživela procvat za vreme Hitlera i Trećeg Rajha, već duži niz godina radi na razbijanju Elektroprivredu Srbije (EPS), kako bi postala njen vlasnik. Glavna meta je Rudarski kompleks U tome ima svu pomoć korumpiranih srpskih vlasti. Da bi preuzimanje EPS-a teklo nesmetano, planirano je pretvaranje ovog neprocenjivog državnog preduzeća u akcionarsko društvo. Ministarka energetike, Zorana Mihajlović, nedavno je izjavila da će ceo taj posao biti obavljen do kraja marta meseca 2014.godine. Bude li na ovaj način EPS pao u ruke nemačke korporacije Thyssen Krupp AG, biće to likvidacija poslednjeg industrijskog giganta Srbije i pad države i naroda u potpuno ekonomsko ropstvo.

 

          Insajder K – 5

 

Uspon nemačke dinastije Krupp iz Esena traje 400 godina. Za to vreme postali su najveći nemački industrijalci, ali vrhunac moći doživljavaju u vreme Trećeg Rajha, kada milioni ratnih zarobljenika, kao robovska radna snaga, rade u njihovim rudnicima, čeličanama i fabrikama tenkova, brodova i raznog oružja.

Adolf Hitler izjavljuje: "Nemački dečak budućnosti mora da bude uspravan i vitak, brz kao lovački hrt, izdržljiv poput kože i jak kao Krupp-ov čelik"!

Posle Drugog svetskog rata, iako su povedeni mnogi sudski sporovi protiv porodice Krupp za korišćenje robovske radne snage, oni nikad nisu odgovarali pred zakonom, pošto je Amerikancima bila potrebna njihova industrija kako bi obnovili Nemačku.

Obnova je donela mnogo više posla nego rat, i priliku da se akumulira još kapitala. Korporacija Krupp ima svoje interese da gospodari Evropom i to ostvaruje kroz plasman svoje tehnologije. Na kraju XX veka, kada su nemački bombarderi isporučivali svoj ubistveni tovar nad Srbijom, korporacija Krupp se udružuje sa Thyssen AG i formira najjači evropski industrijski koncern Thyssen Krupp AG.

Krupp je odavno zainteresovan za rudna bogatstva Srbije, i u vreme svake nemačke okupacije Srbije (a bilo ih je..) oni su bili ti koji su vadili rudu iz Srbije, sa svojim inžinjerima, tehnologijom i vagonima.

Nekako smo uvek uspevali da ih isteramo, ali su se u mirnodopska vremena vratili prodajući nam svoje bagere i rudarsku opremu. Tako je rasla saradnja REIK Kolubara sa Krupp-om.

Kada je Srbija opet bombardovana od strane Nemaca i njihovih saveznika 1999.godine, površinski kopovi Kolubare su, kao meta – zaobiđeni. Doduše, zaletela je jedna raketa u Termoelektranu Kolubara, ali to je bilo da bi je privremeno izbacili van stroja, kako bi Beograd ostao u mraku.

Nemci su posle bombardovanja poslali novac za obnovu u vidu donacije. Ostale mete u Kolubari, iako vrlo primamljive nisu gađane. Krupp je imao svoj interes: da posle rata preuzme srpske ugljene rezerve.

Kada je došao na vlast, Đinđić im nije mogao odmah isporučiti Kolubaru na tacni, zajedno sa celim EPS, uglavnom zbog revolucionarnog potencijala, koji su Kolubarci pokazivali. Zato je odmah posle "demokratskih promena" poslao Božidara Đelića da pred predstavnicima državnog sindikata i okupljenim radnicima objavi kako Kolubara ima višak radnika.

Kolubarci su bili nemi i u čudu, a još više ih je začudila sledeća reakcija vlasti. Dosta proizvodnih radnika je u vremena veselih devedesetih kupovalo diplome zanatskih škola, kako bi dobili bolje radno mesto. Obično su za tu radnju bili podstaknuti od svojih pretpostavljenih rečima: "…Donesi neku ‘šaru’, ide sad ovaj majstor u penziju, ti ionako sa njim radiš 20 godina, taj posao…donesi tu ‘šaru’ trećeg ili četvrtog stepena da ti dam rešenje…".

Đinđicevci su znali za to, jer je većina njihovih revolucionara bila od tih što su kupovali "šare" po Zemunu. Svima su im pravedno podelili otkaze. Sindikat se nije mešao govoreći im: "Vi ste falsifikatori, kako da vam pomognemo"?

Prva tačka u planu za predavanje Kolubare, Nemcima bila je završena: razbijena je revolucionarna baza, a revolucija je pojela svoju decu.

Kada su se otarasili bundžija i štrajkača, morali su da srede i poslovne knjige. Ipak glupo bi bilo da Krupp kupi Kolubaru i EPS za onoliko koliko stvarno vrede. U trenutku kada su Đinđićevi preuzeli vlast, ceo EPS je knjigovodstveno procenjen na nešto više od 32 milijarde nemačkih maraka. Raznim knjigovodstvenim akrobacijama ta vrednost je svedena na 12 milijardi maraka ili kasnije 6 milijardi evra.

I to je bilo mnogo, pa su počeli da se zadužuju kao da sutra ne postoji, a pare da presipaju u svoje fantomske firme, pri tome iscrpljujući do maksimuma proizvodne kapacitete. Poslednju informaciju o vrednosti EPS-a, dala je ministarka za javno prosvetljenje i propagandu Zorana Mihajlović u januaru 2014, a to je da on vredi: 3 do 4 milijarde evra.

Dakle, 3 milijarde evra za sve srpske: termoelektrane, hidroelektrane, prenosni sistem, distribucije, površinske kopove uglja sa njihovim rezervama uglja, podzemne rudnike uglja, mašine i opremu.

Oprostite Frau Mihajlović, ali malo je to. U Bugarskoj je u toku privatizacije za 3 milijarde evra privatizovana njihova treća po veličini banka, a Vi biste sve ovo da prodate za 3 milijarde?

Međutim, izgleda da će Nemci da prođu još jeftinije, čak će možda kupiti celu Elektroprivredu Srbije za nekoliko stotina miliona evra, zbog sledeće stavke u planu za preuzimanje EPS, a to je: organizacijsko rasparčavanje.

Godine 2005. Međunarodni monetarni fond je, pod pritiskom Nemaca, uslovio kreditiranje Srbije razbijanjem velikih privrednih sistema na manje organizacione celine. EPS je organizaciono rasparčan na manje celine, koje su postale "društva sa ograničenom odgovornošću".

To je pravna forma koja odgovara preduzećima koja imaju od 50 do 100 zaposlenih, nikako onima koji imaju 10.000 zaposlenih! Najbitnije kod ove organizacijske forme preduzeća je to što ovakva preduzeća sa oznakom D.O.O. za sva svoja dugovanja odgovaraju svojim sopstvenim kapitalom, a ne odgovara njihov osnivač.

Znači da za dugove RB Kolubara d.o.o. odgovara ona sama, sa svojim mašinama, opremom, nekretninama, zemljom na kojoj kopa, koja je u njenom vlasništvu i parama na računu, a nikako ne odgovara EPS kao osnivač, ili Vlada Republike Srbije kao osnivač EPS-a i kao država.

Prema tome, rukovodstvo može da zaduži Kolubaru do visine njene vrednosti, a onda će banka da postane vlasnik Kolubare, jer ni EPS ni država nemaju obavezu da plaćaju dugove koje je napravila Kolubara, pošto je Kolubara društvo sa ograničenom odgovornošću!

Iz Kolubare, koja je pre nego što je postala d.o.o. bila Rudarsko energetsko industrijski kombinat (REIK), izdvojeno nekoliko ćerki firmi, sa preko 7.000 radnika, preko kojih je vršeno pranje novca iz kredita koje je Kolubara uzimala iz inostranstva. Kolubara uzima kredite u čvrstoj valuti i zadužuje se, a onda plaća iznajmljivanje mehanizacije svojim ćerkama firmama po nenormalno visokim cenama.

Kolubarine ćerke firme su angažovale podizvođače, tako da su te pare samo kao kroz protočni bojler prolazile korz ćerke firme, a one su same sebi pravile ogromne minuse u poslovanju. Pored ostalih firmi izdvojenih iz REIK-a, posebno je značajna Kolubara Metal, koja jedina na Balkanu po projektima KRUPP-a izrađuje bagere i prateću opremu.

Iz Kolubare Metal su tokom godina namenski ispumpavane stotine miliona evra, kako bi se ta firma dovela na ivicu bankrota, da bi je onda Rudarski basen Kolubara d.o.o. uzeo opet pod svoje okrilje i preuzeo njene dugove i time umanjio sopstvenu vrednost.

To se upravo i desilo u junu 2013.godine kada je Milorad Grčić, direktor RB Kolubara d.o.o. objavio da se Kolubara Metal mora vratiti pod okrilje rudarskog basena, jer je suviše značajna da bi propala.

Niko nije pomenuo šta je sa stotinama miliona evra koje Kolubara Metal duguje. Spajanje firmi je kao ulazak u bračnu zajednicu: neko unese kuću i stoku, a neko umesto miraza donese dugove. Dugovi se moraju namiriti. Grčić je doduše jednom izjavio da Kolubara Metal većinu dugova ima prema RB Kolubara d.o.o. pa će to "da se ispegla na nivou Vlade". Čak i da je to tačno, te pare koje je RB dala Metalu morale su odnekud da dođu, pa ih RB svakako mora nekom i vratiti.

Pošto Kolubara Metal neće da vrati pare, RB Kolubara će ih vratiti iz svog kapitala i tako će se smanjiti vrednost firme RB Kolubara d.o.o. Što se Vlade Republike Srbije tiče, ta institucija se ne bavi uslugama "peglanja" i bilansi se ne mogu brisati po naređenju države, toliko bi taj ekonomista trebao da zna.

Konačno, poslednji deo plana je preuzimanje firme po osnovu obaveza po kreditima koje RB Kolubara d.o.o. ne može da isplati.

Banka kod koje je Kolubara zadužena preko vrednosti svog kapitala (ukupne vrednosti firme) je: KfW Bank, nemačka razvojna banka u vlasništvu Vlade Savezne Republike Nemačke (80% akcija banke poseduje nemačka Savezna Vlada, a 20% akcija poseduju nemačke pokrajinske Vlade).

Umesto kupovine novih mašina i opreme, direktori Kolubare su potpisivali nabavku novih, a nabavljali stare tračne transportere, bagere i opremu. Tako da je visina kredita koju je Kolubara uzela izuzetno nerealna i stvarna nabavka predstavlja tek deseti deo uzetog kredita.

Nemcima ne smeta što odobravaju tolike kredite, njima je bitno da uvale svoju staru gvožđuriju iz Krupp-a i u dogledno vreme preuzmu kontrolu nad srpskim rezervama uglja. Višak para koje je KfW Bank isplatila Krupp-u po osnovu kupovine mašina od Krupp-a, završava na off-shore računima Branka Petrovića, pomoćnika direktora za investicije RB Kolubara d.o.o. a o čemu je prošle godine naširoko pisano. Sa tih računa se dalje deli raznim opskurnim likovima poput: PPV-a i Zle Barbike.

Poslednji kredit koji će utopiti Kolubaru je onaj dogovoren za vreme direktorovanja Nebojše Ćerana iz DS-a, a uzet za "unapređenje životne sredine". Visina tog kredita je 181 milion evra. Realizacija kredita je nastavljena za vreme sadašnjeg direktora Milorada Grčića iz SNS-a, i u medijima se predstavlja kao brilijantan poslovni potez.

Prema podacima sa sajta Agencije za privredne registre Republike Srbije: ukupan uneti nenovčani kapital PD RB Kolubara d.o.o. je 23.684.906.000 dinara, dok je uplaćeni novčani kapital 43.000 dinara, sve ukupno to je negde 205 miliona evra. Toliko vrede sve mašine Kolubare, svo zemljište, nekretnine i sve što se vodi na Kolubaru.

Cena Kolubare kada bi neko sutra hteo da je kupi je tačno tih 205 miliona evra, a samo po jednom kreditu Kolubara duguje 181 miliona evra. Kada se na dug po tom kreditu dodaju i obaveze Kolubare po drugim kreditima i ogromni dugovi Kolubare Metal, koju je RB Kolubara preuzela, jasno je da je Kolubara zadužena iznad vrednosti svog kapitala tj. iznad svoje vrednosti. RB Kolubara treba da propusti da plati samo jednu ratu kredita i KfW banka će preuzeti vlasništvo nad RB Kolubarom!

Pošto je po organizaciji Kolubara društvo sa ograničenom odgovornošću, ona za svoje dugove odgovara svojim kapitalom i EPS nema obaveze ni dužnost da je spase od preuzimanja, a te iste obaveze ne deli ni država Srbija.

Za svoje dugove Kolubara sama odgovara Nemcima. KfW banka se ne bavi upravljanjem firmama, te će RB Kolubaru odmah prodati nekome koga to interesuje a to je: korporacija Thyssen Krupp AG, to jest dobri stari KRUPP.

RB Kolubara je ovde opisana kao najveća i najzaduženija ćerka firma EPS-a, i ne radi se samo o njoj, već je svaka ćerka firma u okviru EPS na isti način i kod iste banke zadužena: i TENT i Kostolac i svi ostali.

Da bi se preuzimanje EPS-a izvelo po opisanom scenariju, potrebno je izvršiti samo jednu malu međuradnju, a to je: pretvoriti EPS u akcionarsko društvo. Upravo to je najavila ministarka za javno prosvetljenje i propagandu Zorana Mihajlović, da će biti urađeno do kraja marta 2014.godine.

Najelegantniji način za preuzimanje firme je da dobiješ njene akcije po osnovu dugovanja i time stekneš apsolutna upravljačka prava. Siromašni građani Srbije koji se nadaju nekoj crkavici od akcija EPS, zalud se nadaju, jer će pretvaranje EPS u akcionarsko društvo biti poslednja velika pljačka Srbije. Bez EPS, neće biti ni države.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

PREVAROM PRI KUPOVINI VETERINARSKIH STANICA DO LAKE ZARADE, UNIŠTAVANJA VETERINARSKIH USLUGA I STOČNOG FONDA

5. фебруара 2014. 1 коментар

 

Kupovina veterinarskih stanica u Srbiji, dobrim delom je obavljena novcem od od trgovine drogom, ali i iz drugih sumnjivih poslova. To je i bio razlog visokih aukcijskih cena koje su postignute prilikom prodaje, ali i uzrok kasnijeg raspada veterinarske službe kakva je decenijama postojala. Privatizacija veterinarskih stanica u Srbiji, sprovedena je na potpuno pogrešan način, pa je danas kvalitet veterinarske službe vraćen na nivo od pre Drugog svetskog rata. Ovo je zaključak stručnih lica, izveden iz zastrašujućih činjenica o propadanju ove strateški važne oblasti.

 

          Vuk Stanić

 

Zarazne bolesti stoke, poput svinjske kuge, kju-groznice, bruceloze i šmalenberga, su postale normalna pojava. Ove bolesti trebalo bi da suzbijaju veterinarske stanice, u saradnji sa Upravom za veterinu Ministarstva poljoprivrede. Ali, tu treba znati da pojava ovakvih bolesti pojedincima donosi veliki profit, pa je to i razlog što Ministarstvo ne uspeva (ili nema nameru) da ih iskoreni.

Od ovakvog stanja profitiraju, sumnja se, neki službenici ministarstva poljoprivrede, i povlašćeni vlasnici veterinarskih stanica. Oni po osnovu "programa mera" iz budžeta, zarad suzbijanja zaraznih bolesti, izvlače godišnje više od 250 miliona dinara.

Budžetska kontrola koja je nedavno obradila dokumentaciju Ministarstva poljoprivrede Srbije, otkrila je brojne nepravilnosti u ovoj oblasti. Država je finansijski oštećena, ispostavilo se, ali još uvek niko nije u zatvoru.

"Program mera" je naziv pod kojim ministarsvo za poljoprivredu malim ili velikim poljoprivrednim gazdinstvima može da daje besplatne vakcine za stoku, lekove, spermu bikova za veštačku oplodnju krava. Sve to do seljaka stiže putem veterinarskih stanica, koje vode evidenciju o broju stoke koju treba vakcinisti u području na kome deluju.

Na osnovu dokumentacije stanica, ministarstvo im dostavlja vakcine, vakcine i druga oprema iz programa mera je besplatna, ali se usluge poput veštačke oplodnje, ili vakcinacije naplaćuju. Naplaćuje ih veterinarska stanica.

Na prvi pogled ovo je siguran posao koji garantuje vlasniku stanice monopol na veterinarske usluge na geografskoj lokaciji za koju je nadležan. Informacija o sigurnom poslu koji donosi veliki profit, a iza kojeg stoje država Srbija i Evropska unija, bio je i razlog da se u privatizaciju stanica proteklih godina uključe i oni koje veterina nikada nije zanimala!

 

     Brzo kupi, brzo rasturi, brzo prodaj…

 

U kupovinu veterinarskih stanica ušao je i novac od trgovine drogom, ali i iz drugih sumnjivih poslova. To je i bio razlog visokih aukcijskih cena koje su postignute prilikom prodaje.

Zapravo i oni čiji kapital nije vukao poreklo iz kriminalnih poslova morali su na aukcijama da se nadmeću sa ovima čiji novac vodi poreklo iz sivih tokova, što je cene dizalo do nerazumnih nivoa.

Primera ima dosta. Recimo, Javnu veterinarsku službu, Veterinarsku stanicu u Novom Sadu, kupio je u maju 2008. godine, Veljko Šćepanović, odnosno njegova majka Vera, i to za 1.086.000 evra. Milion i osamdeset šest hiljada evra koliko je Šćepanović izlicitira je bilo 12,5 puta više od početne cene na toj aukciji.

U nadmetanju je učestvovalo sedmoro zainteresovanih. Novi vlasnici tada su izjavili da su stanicu "kupili porodično" i da će nastaviti tu delatnost. Agencija za privatizaciju kasnije je raskinula ugovor sa njima zbog neodržavanja kontinuiteta poslovanja, neinvestiranja i nepoštovanja socijalnog programa.

Mediji su tada objavili da je novi vlasnik Veterinarske stanice „Novi Sad" , na računu zatekao 3,5 miliona dinara, ali da je ubrzo sve spiskano, i da je su od 16 zaposlenih veterinara ostala svega četiri!

Ova porodica kupila je nekoliko veterinarskih stanica u Vojvodini. Na ime Dragana Šćepanovića kupljena je Veterinarska stanica „Sombor", i taj ugovor Agencija za privatizaciju je raskinula zbog neinvestiranja, neodržavanja kontinuiteta proizvodnje, i nepoštovannja socijalnog programa.

Šćepanovići su kupili i stanice u Srbobranu i Kikindi, kao i Veterinarsku stanicu „Sremska Mitrovica", za koju su dali 855.000 evra.

Veterinarska stanica u Subotici bila je jedna od najskupljih. Prodata je za 1.511.000 evra polovinom 2008. godine, a zbog neplaćanja rata sav posao je pao u vodu. Agencija za privatizaciju raskinula je i taj ugovor. Kada je otišla na doboš, ova stanica je bila skuplja od ostalih koje su bile ponuđene na toj aukciji. Cena je od početnih 37,6 miliona u nadmetanju troje potencijalnih kupaca porasla na 121 milion dinara. Vlasnica je tada postala Darinka Konstantinović iz Futoga.

Veterinarsku stanicu u Mionici kupilo je za 9,6 miliona dinara fizičko lice, po profesiji hemičar, tada je izjavio da planira da ujedini veterinarske stanice Kolubarskog okruga u holding.

Konzorcijum zaposlenih u Veterinarskoj stanici Kragujevac je na aukciji pobedio klanicu Budućnost iz tog grada, postane vlasnik svog preduzeća za 29 miliona dinara.

Veterinarsku stanicu Ruma kupio je Živko Matijević, a prodajna cena na aukciji dostigla je 55 miliona dinara.

Veterinarsku stanicu Vladimirci kupilo je poljoprivredno preduzeće Gučevo iz Loznice za 23 miliona dinara, a stanicu Veliko Gradište kupio je Slobodan Rajčić, bivši radnik te stanice i vlasnik privatne veterinarske stanice Rajčić.

Stanica u Čačku plaćena je 688.000 evra, u Valjevu – 641.000 evra, a dok su neke otišle za svega 12.000 ili 14.000 evra.

Zlatni posao sa programom mera i monopolom na veterinarskim uslugama na određenom geografskom području ispostaviće se nije tako zlatan, pa su ugovori kasnije uglavnom raskidani, kao što je slučaj sa stanicama „Šid" i „Bačka Topola", zbog nepoštovanja socijalnog programa, odnosno neodržavanja kontinuiteta poslovanja.

Ukupno je, od jeseni 2007. do kraja 2009, prodato stotinak veterinarskih stanica u celoj Srbiji, potom je do kraja 2010. godine raskinuto 19 ugovora. Agencija za privatizaciju je kasnije i sama saopštila da je od ukupno 101 prodate stanice, petina privatizacija poništena.

Najbolji primer da veterinaske stanice nisu vredele koliko je izlicitirani su raskidi ugovora stanica u Petrovcu, kupljene za 693.000 evra, Velikoj Plani i Žagubici, kupljenih za 242.000, odnosno 328.000 evra.

Ispostavilo se da Ministarstvo ne odobrava svakome da učestvuje u programu mera i da veterinarska stanica mora prethodno da ispuni uslove koje propisuje Evropska unija.

Drugi veliki problem je i činjenica da kupovinom stanice nikome nije garantovano da se u istoj opštini neće otvoriti i konkurencija, sa namerom da na istoj opštini radi isti posao.

Najveći problem sa kojim su se vlasnici stanica suočili bio je raspad srpskog stočnog fonda.

U poslednjih deset godina fond je smanjen za 250.000 junadi i blizu 400.000 krmača, pa su neke od stanica čak i kada ispune uslove za program mera imale toliko mali obim posla da više nije postojala ekonomska isplativost. Ovo je ujedno i razlog zbog koga bi bilo dobro preispitati odluku o divljoj tržišnoj privatizaciji ovih ustanova.

 

     Lepo je zarađivati na javnim nabavkama

 

Veterinari su pre privatizacije veterinarskih stanica tražili da se, zbog specifičnosti posla, postave posebni uslovi za prodaju, odnosno da se vodi računa o tome ko ulazi u ovaj posao, da ne bi došlo do "urušavanja struke".

Javna veterinarska služba je veoma važna za svaku opštinu i svako selo, s obzirom na to da joj je osnovni zadatak briga o životinjama i sprečavanje zaraznih bolesti, poveravanje ovako bitnog posla nekome kome je na prvom mestu profit je veliki rizik za naciju.

Ipak ne posluju sve veterinarske stanice loše, budžetska kontrola ustanovila je veći deo novca iz programa mera upućivan na svega nekolicinu veterinarskih ustanova.

Upoređivanjem podataka o broju vakcina koje su upućivane pojedinim veterinarskim stanicama i broja registrovanih životinja na tim opštinama, ispostavilo se da su dobijale deset puta više vakcina od ukupnog broja životinja.

Ove informacije prosleđene su i službenicima ministarstva unutrašnjih poslova, pa je tim povodom saslušavano više službenika ministarstva među kojima i načelnica veterinarske inspekcije, Sanja Čelebićanin.

Jedno od objašnjenja koje su dali zaposleni ministarstva je da je u dokumentu pogrešno, umesto hiljadu komada upisana jedna nula više, zbog čega je navodno poslato deset hiljada komada vakcina stanici u Kragujevcu.

Pošto se višak inekcija ne pojvaljuje jednom već više puta, ovakvo objašnjenje ne može da objasni ukupan višak. Čudno je i to da se stočni fond godinama smanjuje a da se novac koji država izdvaja iz budžeta za program mera konstantno uvećava.

Sa nekada 60 miliona dinara, za program mera u ovoj godini Uprava za veterinu tražila je 240 miliona dinara. Istraživanjem koje je naš list sproveo došli smo do saznanja da postoje grupe kojima je u interesu da se svinjska kuga i druge bolesti nikada ne istrebe, jer će onda uvek lepo zarađivati na javnim nabavkama inekcija za te bolesti.

Privatizacija veterinarskih stanica, se pokazala kao loš posao, u kojem nije dobro prošla ni država, ni nove gazde, ni radnici.

Država je na gubitku jer je dvadesetak stanica ranije privatizovanih sada ne funkcionalno, ne moguće je za njih naći nove vlasnike. Ispostavilo da vlasništvo nad njima ne donosi dovoljan profit. Sa druge strane ukoliko se država pojavi kao vlasnik i tim stanicama vrati status javnih ustanova one bi mogle da budu u povlašćenom položaju u odnosu na druge privatne veterinarske stanice.

Smanjenje stočnog fonda dovodi do toga da je sve manji obim posla za sve veterinarske stanice, dok su u većini privatizovanih ustanova gazde loše ili nikako sprovele socijalni program. Veliki broj veterinara koji su radili u ovim ustanovama je ostao i bez posla, što je velika sramota za državu.

Nedavno je Petar Matijević tražio da mu država omogući da privatizuje Institut za higijenu i tehnologiju mesa. Srećom država je za sada zauzela stav da institute ne treba privatizovati.

Ranija iskustva sa privatizacijom veterinarskih zavoda govore u prilog tome da je ova odluka ispravna. Šta više u oblasti poljoprivrede većina poduhvata je loše urađena, i kvalitetne fabrike su prodavane ispod cene.

Fabrika ulja u Zrenjaninu je pod sumnjivim okolnostima postala većinsko vlasništvo hrvatskog tajkuna Ivice Todorića.

Fabrika ulja i proteina Bioprotein iz Obrenovca, koja je jedina proizvodila supstance za zdravu hranu na balkanu procenjena je pre privatizacije na 4,5 miliona dolara. U postupku privatizacije uz amin ministra Aleksandra Vlahovića, fabrika je prodata firmi Bankom, Milana Pešuta iz Republike Srpske za svega 150 hiljada dolara!

Slabo je poznato da se ova kompanija bila partner sa firmom Zekstra, uhapšenog Dragana Đurića prilikom kupovine Veterinarskog zavoda u Zemunu.

Zekstra nije mogla da se pojavi sama na tenderu po što joj je pretežna delatnost bila prodaja garderobe. Đurić i Pešut su formirali konzorcijum njihovih firmi Zekstra i Bioprotein i tako ispunili uslove za tendersko nadmetanje za Veterinarski zavod.

Inače vlasništvo Pešuta nad Bioproteinom je i tada osporavano od strane Narodnog pokreta za borbu protiv korupcije iz Obrenovca. Oni su tvrdili da je aukcija o prodaji poništena 07.04.2003 i da je Pešut protiv Zakonito zagospodario tom fabrikom.

Zaista na aukciji su svi učesnici bili povezani sa firmom Bankom, jedan je radio u toj firmi, drugi je bio dužnik te kompanije, treći ponuđač je bio sam Bankom.

Ipak intervenisao je lično ministar za privredu i privatizaciju Aleksandra Vlahović i Bankom je postao vlasnik Bioproteina.

 

     A 1.

  Pavlović: "Vučić radi protiv Zakona"

Istražujući po kom Zakonskom aktu su privatizovane veterinarske stanice, i zavodi privatizovana obratili smo se Ministarstvu poljoprivrede i Agenciji za privatizaciju. Oni nam do zaključenja broja nisu odgovorili ništa…

U razgovoru sa bivšim direktorom agencije za privatizaciju Brankom Pavlovićem saznali smo da, on u vreme dok je vodio Agenciju nije želeo da dozvoli privatizaciju veterinarskih stanica, ali ni Veterinarskog zavoda u Zemunu iz razloga, strateško nacionalnog značaja. Pavlović nam je objasnio i da direktne pogodbe koje sklapa Aleksandar Vučić sa šeicima iz emirata o prodaji i najmu poljoprivrednog zemljišta nisu u skladu sa zakonom, baš kao ni direktna pogodba o izgradnji Beograda na vodi.

Pavlović kaže: "…Ja sam se lično zalagao da se ne proda Veterinarski zavod u Zemunu, jer kada nešto privatizujete, to znači da ste ga prepustili volji tržišta. Kada ga privatizujete, vi ste rekli da to ne mora više da postoji.

Rekli ste da će tržište o tome odlučivati. Dakle sutra može biti zatvoren ako se vlasnicima ne isplati da njime upravljaju. Taj model nije dobar za one firme koje imaju strateški značaj. Veterinarski zavod je kao su meni tada stručnjaci veterinari rekli, jako bitan u proizvodnji nekih proizvoda. Rekli su da država ne sme doći u situaciju da te proizvode uvozi…".

On ističe da je potom tražio i mišljenje resornog ministarstva za privatizaciju veterinarskih zavoda i stanica, da takvo mišljenje nije dobio i da zbog toga veterinarski zavodi i stanice nisu prodavani, dok je on vodio Agenciju.

Na pitanje kako komentariše prodaju bez tendera poljoprivrednih preduzeća šeicima iz Emirata, i način na koji im Aleksandar Vučić obećava da će graditi Beograd na vodi, Pavlović kaže da to nije u skladu sa Zakonom: "…Sve je to suprotno Zakonu, počev od prodaje Sartida Amerikancima direktnim dogovorom. Sve to što sada Vučić obećava Šeicima u suprotnosti je sa Zakonom. Sve čak i direktna pogodba oko prodaje JAT-a nije legalna.

Zakon o privatizaciji i Zakon o javnim nabavkama, regulišu tu oblast i jasno se ističe da treba obezbediti više ponuđača. Osim toga čak i da ne postoji niko zainteresovan za izgradnju Beograda na vodi, osim partnera koje Vučić zagovara, postavlja se pitanje da li treba sve tek tako prepustiti u ruke stranaca?".

 

     A 2.

  Antibiotici u medu

Svega pet odsto meda u Srbiji je prirodnog porekla.

Nedavno preminuli mladić, koji je umro usred penicilinskog šoka, nakon konzumacije meda, naterao je veterinarsku inspekciju da prvi put posle više godina urade analize meda na prisustvo antibiotika.

Čak i kada nema antibiotika u medu, ne očekujte da med bude zdrav, jer je 95 odsto meda dobijeno veštačkom prehranom pčela.

Veterinarske stanice se gotovo uopšte ne bave zdravljem pčela, pa ih vlasnici samostalno leče antibioticima. To za posledicu ima da konzumenti takvog meda često imaju alergijske reakcije na antibiotike.

Po zakonu inspektori su obavezni da kontrolišu prisustvo antibiotika, ali po zakonu takve analize niko ne radi.

Prema rečima bivšeg inspektora Miodraga Stojšića, najgora situacija je u Beogradu.

-U glavnom gradu, veterinarska inspekcija kontroliše isključivo kvalitet meda, dok se uzorkovanje i ispitivanje na zdravstvenu ispravnost uopšte ne radi, priča on i objašnjava da inspektori kvalitet kontrolišu tako što rade analize na HMF i Dijastazu. Ovakvi testovi se u Evropskoj uniji više ne rade, kaže on.

Stojšić objašnjava da je Evropa shvatila da je HMF u sokovima prisutan i do 1000 miligrama na kilogram, dok ga u mesu ima i 2000 miligrama na kilogram. Potom su radili ispitivanja i shvatili da nije opasan po ljudsko zdravlje, a kako HMF ima daleko manje u medu nego u mesu i sokovima oni su prestali med da kontrolišu tim povodom.

Sa druge strane već nekoliko puta se desilo da kontigente srpskog meda vrate iz EU, zbog prisutnosti antibiotika koje niko ne kontroliše.

Po našem zakonu dozvoljena je količina 40 miligrama HMF-a u medu. I pčelari to uglavnomi postižu. Ipak kada med dugo stoji na policama u maloprodaji HMF zna da poraste i preko tog nivoa. Ovo supstanca ostaje daleko ispod 1000 miligrama koliko ga ima u sokovima. Redovno beogradski inspektori, po naređenju Dušana Ljuštine načelnika za Beograd, kontrolišu med na HMF, a nikada na antibiotike, priča Stojšić i kaže da je on do sad uvek predlagao da Ljuština bude smenjen.

 

     A 3.

  Bolje su radili u vreme Tita

Veterinarske stanice i ambulante postojale su već u Kraljevini Jugoslaviji, dok je u vreme Tita mreža raširena tako da su svojim radom pokrivali svaki kutak SFRJ.

U socijalističkom samoupravljanju opštine, a nekada i manje jedinice lokalne uprave, organizovali su rad veterinarskih stanica. Posle raspad SFRJ Srbija je nasledila taj oblik rada ovih ustanova. Pomoćnik ministra poljoprivrede Žika Kostić je 1992. godine stanice izdvojio iz ingerencije lokalnih samouprava i stavio ih pod republičku kapu. Veterinarske stanice su tada postale javne službe.

Pojedini veterinari koji su u to vreme radili u tim stanicama, odbili su da nastave sa radom, smatrajući da je to napad SPS-a na nezavisnost njihovog rada. Plate i prihodi veterinarskih stanica su u narednom periodu smanjivani, ali ne zbog pogrešnog rada, već iz razloga opšte ekonomske krize i poodmaklog propadanja sela. Ipak ove stanice tada su zadatke iz njihovih oblasti savesno obavljale i nije bilo zaraznih bolesti životinja ni za trećinu koliko ih ima danas.

Posle petog oktobra, stanice su lagano transformisane tako da mogu da budu privatizovane. Opštinske prostorije u kojima su radile i oprema sa kojom su radile smatrani su njihovim vlasništvom, koje je zajedno sa zaposlenima bilo predmet kasnije privatizacije.

Danas je oblast koju bi veterinarske stanice trebalo da regulišu u opštem haosu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

INSTITUTI I ZAVODI, I NJIHOVO NAUČNO BAKTANJE O NEVAŽNIM I MANJE VAŽNIM PITANJIMA; A KAKVA JE KORIST ZA SRBIJU??!

28. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Kako je ruska TV serija "Institut" potakla malo istraživanje o tome kakvi sve instituti postoje kod nas. Šta zapravo znači reč Institut. Šta je ustanova. Gde postoji ustanova za izdržavanje kazne zatvora. Gde postoji institut za pečurke. Kakvi u se sve instituti osnovali u krilu SANU i kakva je bila njihova sudbina. Gde postoji čitav niz fantomskih instituta bez ijednog zaposlenog. Čemu i kome služi bizarni Zavod za proučavanje kulturnog razvitka?

 

          Stanislav Živkov

Pošto je poslednjih dana naša publika doslovce poludela za ruskom serijom Institut zapitali smo se šta su zapravo bili instituti da bi na kraju shvatili da se pod imenom institut zapravo nalaze brojni primerci društvenog parazitizma na koje se pod izgovorom nepostojećeg naučnog rada arče neverovatne pare ni na šta!

Institut (lat. instituo = postaviti, ustanoviti, obučavati) trebao bi da bude ustanova pod kojom se podrazumeva predmet delovanja naučno-istraživačkog ili obrazovnog karaktera (naučna institucija), ali ona je takođe sinonim za privrednu, kulturnu ili umetničku organizaciju a u poslednje vreme i umiveni naziv za raznorazne privatne prćije. U pravu, pojam institut ima zasebno značenje (pravni institut). Institut ima tačno definisane ciljeve istraživanja, a može biti samostalna organizacija ili telo u sastavu druge organizacije (npr. univerziteta) kao naučna ustanova ili zavod.

 

     Relikti nuklearne histerije

 

Institucija (od latinskog instituere, staviti, osnovati), kao pojam ima više značenja: ustanova ili zavod što je u društvenim naukama naziv za uži skup međusobno povezanih, relativno trajnih društvenih odnosa koji su regulirani ustaljenim društvenim pravilima (običajnim, moralnim, pravnim). Ustanova koja je takođe neka vrsta instituta, je pravni subjekt čije je osnivanje i organizacija uređeno zakonom sa zadatkom trajnog obavljanja delatnosti odgoja i obrazovanja, nauke, kulture, informisanja, sporta, telesne i tehničke kulture, brige o deci, zdravstva, socijalne zaštite, brige o invalidima i drugih neprofitnih delatnosti.

Očito je da mnogi ne znaju šta je institut a šta ustanova, pa je doskora u Pančevu, u pešačkoj zoni, postojala tabla sa bizarnim nazivom Ustanova za izdržavanje kazne zatvora. ZATVOR Pančevo koja je nedavno dobila mnogo normalniji naziv iako je ćorka i dalje ostala na nenormalnom mestu, ali zato u okolini Beograda i dalje nesmetano deluje još bizarniji Institut za pečurke, odnosno eminentno proizvodno trgovinsko preduzeće doo koje se bavi proizvodnjom lekovitih preparata na bazi gljiva, mada nije jasno da li se radi o talofitama ili kormofitama!

U Vinči se takođe nalazi i eminentni mastodont odnosno Institut za nuklearne nauke Vinča koji predstavlja posthumni relikt posleratne trke za naoružanje kada su po političkoj direktivi gotovo svi geolozi u Srbiji, uz geološki čekić, torbu i bakandže, kao domaći zadatak dobili Gajger-Milerov brojač radi obaveznog traženja ruda uranijuma kako bi, u skladu sa poslovicom kuda svi tu i mali Mujo i Jugoslavija dobila svoju atomsku bombu.

A nekako istovremeno je formiran je i Institut za nuklearne sirovine koji je nakon višekratnih podela, spajanja i transformacija nedavno postao Geološki institut Srbije ali po cenu da je u režiji pojedinaca iz Ministarstva zaštite životne sredine geologija u Srbiji gotovo potpuno uništena radi realizacije sumanutog projekta Geoliss , odnosno formiranja digitalne baze podataka a čitav projekat je zapravo najobičnija drpaža i plagijat na koju je straćena enormna količina novca.

Kao relikti nuklearne histerije, u međuvremenu su se još spodobili i Institut za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina te Institut za primenu nuklearne energije INEP u Zemunu, iako nikom normalnom nije jasno šta sve ove "eminentne" ustanove zapravo rade! Pošto su geonauke jako moderne a Rudarsko geološki fakultet ima dva smera, bilo je vrlo poželjno da se osnuje i Rudarski institut u Zemunu!

 

     Balvanološka posla

 

Što se raznoraznih instituta tiče čini se da su u Beogradu instituti osnivani kako je kome trebalo pa tako recimo deluje fantomski Adizes institute čiji je osnivač izvesni Dr Isak Adižes koji je osnivač i profesionalni direktor Adizes Institute, Santa Barbara, Kalifornija, inače tvorac metoda koji nosi njegovo ime i renomirani konsultant rukovodilaca preduzeća i vlada širom sveta. Poznat je po svom jedinstvenom pristupu upravljanju organizacionim promenama zasnovanom na procesu kojim se izgrađuje uzajamno poštovanje i poverenje.

Veliki deo raznoraznih instituta osnovan je posle rata u krilu Srpske akademije Nauka i umetnosti a neki od njih aktivni su i danas. Tako je recimo Arheološki institut SANU iako stalno u zgradi SANU, jedno vreme bio van njenog sastava , a dobar broj godina u njemu je vrlo aktivno delovala partijska ćelija pošto je višedecenijski direktor Đurđe Bošković, inače triput propali kandidat za članstvo u SANU na sednice partijske organizacije redovno dovodio studente radi dodatne ideološke indoktrinacije.

U svakom slučaju Bošković je institut pri odlasku u penziju ostavio u takvom stanju da je nekoliko narednih direktora naprasno pomrlo ne uspevši da u institutu zavedu red. U SANU je takođe postojao i Astronomski institut, odnosno današnja Astronomska opservatorija za koju uopšte već godinama nije jasno čemu služi kada su njeni teleskopi praktično neupotrebljivi za iole složenije astronomsko istraživanje iz prostog razloga jer je nebo nad Beogradom uglavnom sivo a ne crno.

U SANU je posle rata postojao i Institut za izučavanje ishrane naroda koji je relativno brzo ugašen, baš kao i Geološki institut SANU "Jovan Žujović" ali je zato i danas aktivan Institut za proučavanje lekovitog bilja "Dr Josif Pančić". Naravno tu su i Matematički institut SANU, Institut tehničkih nauka SANU, Geografski institut SANU, Muzikološki institut SANU, Etnografski institut SANU, Vizantološki institut SANU, Balvanoški institut SANU koji su po pravilu jedine ustanove te vrste u Srbiji.

Međutim institucionalizovani parazitizam pojavljuje se u oblasti istorije jer je iz bogzna kojih razloga fundamentalna naučna ustanova Istorijski institut SANU doslovce okljaštrena pošto se bavi istorijom do 1918. godine a sve to kako bi neometano delovala još dva instituta, relikta samoupravnog socijalizma Institut za noviju istoriju Srbije koji proučava istoriju srpskog naroda od 1918. godine do danas.

Delatnost: humanističke nauke, istorija te Institut za savremenu istoriju koji proučava istoriju 20. veka. Naravno nekima ni to nije bio dovoljno pa je zato izmišljen Institut za političke studije koji se bakće sa društvenim i političkim naukama, istorijom kulture, postkomunističkom tranzicijjom i uvek vrlo modernim balkanskim, odnosno balvanskim studijama, baš kao i Balvanološki institut. Kako bi sve bizarne naučne oblasti bile zastupljene takođe je bilo neophodno osnovati i svaštarski Institut društvenih nauka da se bakće sa društvenim naukama, demografijom, sociologijom, političkim naukama, i javnim mnjenjem!

Kao naučna oblast ekonomija je uvek bila veoma moderna pa su decenijama Ekonomski fakultet i Viša ekonomska škola bili poznati po desetinama hiljada doživotnih studenata, ali su zbog tog modernizma nastali Institut ekonomskih nauka koji zaista i jeste eminentna naučna ustanova, ali i Ekonomski institut, Institut za ekonomiku poljoprivrede te Institut za ekonomiku i finansije koji je zapravo najobičnije preduzeće za reviziju osnovano kao pravni sledbenik firme SAM konsalting formirane 1990. godine po vladinom programu za konsalting!

 

     Plava štrafta oko vrata

 

Kako bi se sve oblasti ekonomije adekvatno pokrile bilo je veoma potrebno osnovati i Institut za spoljnu trgovinu! Pošto su decenijama trajale svađe i prepucavanja na relaciji Filozofski fakultet – SANU, na samom fakultetu je tokom proteklih 40 godina formirano više, uglavnom fantomskih naučnih ustanova, odnosno instituta od kojih neki godinama uopšte nemaju nijednog zaposlenog jer nastavno osoblje sedi jednom guzicom na dve stolice pa, osim redovne plate koju dobijaju za poslove u nastavi, dobijaju dodatna sredstva za rad na uglavnom nepostojećim projektima.

Izuzetak u ovome je Institut za istoriju umetnosti koji ima 6 stalno zaposlenih i koji se zaista bavi fundamentalnim istraživanjima o čemu svedoče brojne objavljene knjige. Doduše svojedobno je Institut bio pretvoren u prateći servis za potrebe nekadašnjeg upravnika Vojislava Koraća i njegove ljubavnice dr Marice Šuput a baš u to vreme, neki od tadašnjih zaposlenih su godinama u Institut navraćali samo da podignu platu! Tako su danas na Fakultetu aktivni sledeći fantomski instituti: Institut za sociološka istraživanja, Institut za etnologiju i antropologiju, Institut za pedagogiju i andragogiju, Institut za filozofiju te Institut za psihologiju.

Postavlja se stoga pitanje čemu i kome uopšte služe ovakve fantomske ustanove kada već postoji Institut za pedagoška istraživanja čija delatnost su društvene nauke, pedagogija, pedagoška psihologija, sociologijaa koji je osnovan još 1959. godine.

Štaviše, pošto je psihologija takođe postala jako popularna 2005. godine u Beogradu je osnovan krajnje bizaran Institut za psihodramu čije su glavne delatnosti psihodramska psihoterapija i edukacija psihodramskih psihoterapeuta/kinja. Za neupućene: psihodrama je grupni akcioni psihoterapijski metod koji se oslanja na teoriju, filozofiju i metodologiju Jakoba L. Morena.

Terapijski postupak se bazira na scenskoj ekspresiji uz korišćenje dramskih tehnika, sociometrije i grupne dinamike što samo po sebi najbolje govori da se zapravo radi o sindromima čijim lečenjem se na naučnoj osnovi već decenijama bave stručnjaci Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici gde jedini problem predstavlja činjenica da nakon dužeg rada psihijatri i psiholozi postaju sami sebi pacijenti!

Poljoprivreda je takođe vrlo kurentna oblast koja kod nas samo potvrđuje narodnu poslovicu gde je mnogo babica, deca budu kilava. Naime raznim aspektima poljoprivrede kod nas se bakću Institut za kukuruz "Zemun Polje", Institut za zemljište , Institut za primenu nauke u poljoprivredi, Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija", Institut za stočarstvo, Naučni institut za veterinarstvo Srbije, PKB "INI-Agroekonomik", Institut za higijenu i tehnologiju mesa te Institut za zaštitu bilja i životnu sredinu !

Sve u svemu instituti i institutčići su se namnožili kao korov ali vodeće mesto u parazitizmu svakako pripada bizarnom Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka i njegovom OOURU Zavodu za kulturu Vojvodine koji predstavljaju najidealnije primere višedecenijskog arčenja para na navodna fundamentalna istraživanja od kojih niko nikada nije imao nikakve koristi a svi koje su ove eminentne ustanove davile imali su plave štrafte oko vrata kao posledicu!

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka osnovan je 20. aprila 1967. godine kao ustanova u oblasti kulture koja se bavi naučnim, razvojnim i primenjenim istraživanjima, izradom studija i analiza u oblasti sociologije kulture i kulturne politike, prikupljajući informacije i dokumentaciju o kulturi, umetnosti i medijima u zemlji i inostranstvu. Zavod ima pravo da svoje programe valorizuje i verifikuje na domaćem i stranom tržištu.

 

     Zavod za kočenje kulturnog razvitka

 

Sve ovo izgleda lepo i krasno a zapravo se svodi na sistematsko zatrpavanje svih ustanova kulture u Srbiji desetinama strana stupidnih upitnika u kojima se svake godine postavljaju stotine glupih pitanja, traže se raznorazni statistički podaci koji se zatim u Zavodu mesecima prepisuju i obrađuju, verovatno kako bi se obezbeđivalo ostvarivanje opšteg interesa u oblasti kulture, što je pak druga potpuno sumanuta definicija proistekla iz konferencijaškog govora iz doba komunizma .

Naravno na ovakve budalaštine decenijama se troše pare da bi kao jedini rezultat povremeno bio objavljivan navodno eminentan časopis Kultura, posvećen sociologiji kulture i kulturnoj politici. Međutim malo je poznato da Zavod za proučavanje kulturnog razvitka ne malu količinu sredstava dobija radeći kojekakva istraživanja po narudžbini sa strane odakle se najčešće naručuju i oblast istraživanja, način istraživanja i rezultat pa je na Zavodu da u skladu sa narudžbinama pripremi i pitanja i navede na davanje odgovora kako bi naručioc bio zadovoljan. Na osnovu ovakvih "nepristrasnih" istraživanja Zavod nastavlja sa izradom raznoraznih strategija o kulturi koje u lokalnim samoupravama često dobijaju status nedodirljive svete krave samo kako bi se po svaku cenu realizovale sumanute ideje naručioca.

Na taj način se pojavljuju bizarne skupo plaćene studije poput Strategije o kulturi grada Pančeva 2011-2015 koje kao metastatski karcinom uništavaju sve pred sobom! O tome koliko je samo postojanje i osnivanje ovog zavoda još od početka bilo na vrlo tankim nogama najbolje svedoče podaci dostupni na samoj sajtu Zavoda iz kojih se vrlo jasno vidi da je već tada postavljano pitanje opravdanosti rada ove bizarne institucije.

Tako se navodi da nastanak, početak i razvoj bilo koje ustanove, pogotovo posebne i sasvim nove ustanove, nije moguće razumeti bez poznavanja sociokulturnog konteksta i vremena njenog nastanka iz čega proizilazi da je već tada bačen novac na neko istraživanje kako bi se po svaku cenu opravdalo osnivanje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka koji je, kako se na sajtu navodi ušao u intelektualno polje bez istorijski stvorenog legitimiteta, a istini za volju taj legitimitet nije stekao ni do danas jer u naučnom polju na legitimitet mogu da računaju samo istraživačke ustanove iza kojih mogu da stanu već oformljene naučne discipline i instance koje stvaraju i naučne autoritete i naučni podmladak, što sa Zavodom nikada nije bio slučaj jer je osnovan političkom pomodnom odlukom a ne odlukom zasnovanom na realnom sagledavanju potreba tog vremena!

Na sajtu se dalje navodi da i sâm izbor naziva nove ustanove – Zavod za proučavanje kulturnog razvitka svedoči, u najmanju ruku, o nedoumici kako nazvati tu ustanovu. Ustanova nije mogla da dobije status naučnog instituta, a to nije bila ni želja njenog osnivača, jer nije ispunjavala zakonske uslove, pa je zato izabran neutralni termin zavod, a usvajanje bliže odredbe o proučavanju kulturnog razvitka sledilo je, makar i nedovoljno artikulisano, ideju o tome da u kulturi postoji nesumnjiv razvoj, koji samo treba prepoznati i podstaći.

O tome da je zaista u pitanju reč o pravoj parazitskoj ustanovi potvrđuje se u nastavku teksta gde se navodi da bi se pravo uporište osnovne delatnosti Zavoda najpre našlo u sociologiji kulture i umetnosti, mada su se neki tokovi te delatnosti – i tada, na samom početku, i u poznijim fazama rada, često nalazili u graničnim zonama mnogih disciplina: ekonomije i organizacije kulture, urbanog planiranja kulturnog razvoja, istraživanja javnog mnjenja usmerenog na kulturne potrebe i kulturnu potrošnju, politikologije s orijentacijom na kulturnu politiku…

Bulažnjenje se nastavlja u istom stilu pa se dalje tvrdi kako u slučaju prenošenja i usvajanja novih naučnih ideja uvek postoji čitav skup sociokulturnih uslova u zemlji primaocu koji dovode do buđenja i razvoja izvorne naučne misli: sâm predmet se u svojim razvojnim formama (kultura) nameće proučavanju, javlja se naučna radoznalost podstaknuta već postojećim začecima novog u društvenim i humanističkim naukama, a posebno međuuticajima različitih kultura, osnivaju se katedre na univerzitetima i stvara naučni podmladak, osnivaju se instituti i formira naučni kadar u njima.

Ustvari, polako se napuštao taj koncept društvene svesti, a sve više počelo da govori o kulturi kao nečem samosvojnom i sa sopstvenom dinamikom razvoja u sklopu društvene strukture, razgraničio je u pojmovnom smislu instituciju kulture od organizacije kulture (dramska umetnost – pozorište), na primer, i postavio analitičku shemu horizontalne i vertikalne dimenzije kulturnog stvaranja u kojoj se (shemi) u prvoj ravni kao bitni elementi pojavljuju priprema, akcija, ocena ili analiza, a u drugoj stvaranje, saopštavanje i primanje Zavod za proučavanje kulturnog razvitka koji, s malom ekipom ljudi različitog profila i sa ne baš tako jasno definisanom ulogom – prema Zakonu o osnivanju i prvom Statutu u prvi plan se ističu proučavanje društvenih promena i iznalaženje mogućnosti i oblika primene savremenih metoda rada i unapređivanje kulturnih delatnosti – nastoji da uoči osnovne karakteristike glavnih aktera na tom polju i nešto bolje osvetli manje poznata ili gotovo nepoznata mesta na njemu. Širina zahvata u intelektualno odnosno kulturno polje, već i raznovrsnost tema koje su obrađivane.

Radovima posvećenim kadrovima u ustanovama kulture, kulturnom životu radničke i seoske omladine, domovima kulture, materijalnoj osnovi kulturnog života sela, umetničkim udruženjima, slobodnim umetnicima, umetničkoj publici, programima kulturnog razvoja Srbije i Beograda i drugih opština.

Sve u svemu, decenijama je ovaj bizarni zavod trošio novac na raznorazna statistička istraživanja iz kojih su metastazirale svakojake cirkuske manifestacije po svim gradovima Srbije. Krunu ovakvog stvaralaštva svakako predstavlja pokretanje časopisa Kultura, časopisa za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku čime je, 1968. godine otvoren je još jedan izuzetno značajan intelektualni kanal za strujanje ideja.

Sve ono što Zavod u okviru svoje redovne delatnosti nije mogao da ostvari – zbog ograničenih materijalnih sredstava, relativno uzane personalne istraživačke baze, ograničenja koja je nametao osnivač i finansijer – našlo je, uz redakcijski rad zasnovan na visokim profesionalnim kriterijumima a potpun nečitki i dosadan časopis, zajedno sa mnogim drugima , samo je nemilice punio sve javne biblioteke i to desetinama dužnih metara bačene hartije, eventualno pročitan u vreme izlaska i možda još dva puta i nikada više. Nije ni čudo što je prošle godine Vlada Srbije sa pravom predložila gašenje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, ali na žalost na kuknjavu tzv kulturne elite i Ministarstva kulture to se nije desilo. Prava šteta!

 

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

GDE ĆE ZAVRŠITI MILIONI EVRA ZA PROJEKAT “AKVA PARK” – NEPOZNANICA ZA SVE STRUKTURE NOVOG SADA!?

25. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Novosadski sajam je u prethodnom periodu, pod novim rukovodstvom, trošio prosečno deset miliona dinara mesečno na potpuno nepotrebne nabavke, odnosno prebacivao je taj novac u džepove privatnika i političara. O tome svedoči saopštenje za javnost Udruženja malih akcionara od 20. decembra 2013.

 

 

Od neregularnog dolaska na čelo Novosadskog sajma, pa sve do danas, a to je otprilike nepunih osam meseci, dr Dragan Lukač, sadašnji generalni direktor, uspeo je da potroši sve novce koje je njegov prethodnik ostavio na računu, a radi se o sumi od oko 78 miliona dinara.

Svi napori i apeli Udruženja malih akcionara Novosadskog sajma u cilju očuvanja kapitala društva svedeni su na kritike upućene generalnom direktoru zbog nenamenskog trošenja sredstava kao i zanemarivanja osnovne delatnosti i unapređenja poslovanja, što će proizvesti gubitke i štetu za akcionare Novosadskog sajma.

Udeo u kapitalu koji poseduju mali akcionari kreće se oko 12 odsto sa tendencijom rasta. Ovim putem još jednom napominjemo da je Novosadski sajam akcionarsko društvo, a ne javno preduzeće, gde svim akcionarima treba obezbediti jednaku poziciju oko uvida u poslovanje.

Ovde takođe ističemo da smo i u prethodnom periodu kao Udruženje bili ignorisani od strane tadašnjih direktora i da se takva praksa nije promenila ni ovoga puta, već je kontinuitet negativnog nastupanja nastavljen.

I pored uveravanja Gradskih moćnika, a pogotovu novog gradonačelnika Miloša Vučevića da se taj trend omalovažavanja malih akcionara neće nastaviti dok je on na vlasti, ispostavilo se da je to lep marketinški trik u nastupu prema akcionarima. Eksponent te vlasti i prvi čovek Novosadskog sajma ne samo da se nije udostojio da primi delegaciju malih akcionara nego nikada nije odgovorio niti na jedan naš dopis. Bahatost i rasipništvo u vođenju Novosadskog sajma kao da je postala opsesija novog direktora, a da pri tome nikog ni zašta ne pita. Naši apeli i negodovanje upućeni Nadzornom odboru Novosadskog sajma naišli su na zid ćutanja i ostali bez odgovora.

Informacije kojima Udruženje malih akcionara raspolaže ukazuju da generalni direktor Dragan Lukač već nekoliko meseci ne komunicira sa većinom članova Izvršnog odbora, oduzevši im ingerencije u sektorima koje vode, izuzimajući ih iz procesa poslovanja i rukovođenja, što se negativno odražava na poslovanje. Generalnom direktoru nisu potrebni pomoćnici i savremenici, jer je uspostavio apsolutističku vlast.

Takvo ponašanje iniciralo je sastanak Izvršnog odbora Novosadskog sajma i arbitražu gradskih čelnika (gradonačelnika Miloša Vučevića i predsednika gradske skupštine Novog Sada gospodina Siniše Sevića) u procesu normalizacije odnosa na relaciji generalni direktor – Izvršni odbor, za koju se nadamo da će uroditi plodom.

Takođe ovim putem izražavamo svoju sumnju prema pompezno najavljenoj investiciji od nekoliko miliona evra u projekat "AQVA PARK" na Novosadskom sajmu. Način na koji ga je promovisao generalni direktor Lukač, a da se pre toga nije konsultovao ni sa jednim relevantnim činiocem, kako u gradu Novom Sadu, tako ni na pokrajinskom i republičkom nivou, poprilično je apsurdan. Zamislite investiciju od nekoliko miliona evra, a da sa tom činjenicom nisu upoznati Nadzorni odbor akcionarskog društva Novosadski sajam niti Skupština društva.

Za tu investiciju nije čuo niko u Zavodu za izgradnju grada, niti gradonačelnik, niti iko od akcionara. Način na koji se generalni direktor Sajma obraća medijima je više nego neozbiljan i zabrinjavajući. Pošto se uporno tvrdi kako postoji završen projekat, akcionari se pitaju koliko je ta projektna dokumentacija plaćena i da li će ceo posao izgradnje famoznog Akva parka ostati samo na tome? Sumnjamo da je Akva park šarena laža za javnost i dobra prilika za ličnu promociju.

Ovim putem želimo da obavestimo sve medije na kakav problem nailazi Udruženje malih akcionara u okruženju bez pravnog miljea, te smo prinuđeni da na ovaj način izrazimo svoje negodovanje. Cilj udruženja malih akcionara je da štiti svoj kapital i da stalno obaveštava javnost i ukazuje svim akcionarima na neodgovorno činjenje pojedinaca iz redova uprave.

 

     A 1.

    Pismo bez odgovora

Udruženje malih akcionara je 14. novembra 3013. godine pismeno od predsednice Nadzornog odbora Novosadskog sajma gospođe Mire Ač tražio obaveštenje koliko je utrošeno na renoviranje pedesetak kancelarija, toaleta, svečanog salona i kabineta generalnog direktora, kao i izveštaj potpisan od lica zaduženog za nadzor radova i fakture koje se odnose na pomenuto uređenje. Takođe se postavilo i pitanje da li je direktor Lukač i formalno ukinuo službu za javne nabavke. Na ovo pismo još nije odgovoreno.

Po fakturi broj 0170 izdatoj od strane "Ivković atelje" sztr od 8. novembra 2013. Novosadski sajam je bio dužan da plati ukupno 2.374.560,00 dinara za 600 "svečanih korica za medalju u kombinaciji dva materijala, zlatotisak loga i teksta na korici, pripremu i štampu teksta medalje". Na fakturi se nalaze rukom dopisane dve primedbe: "Bilinović neće da potpiše" i "Vera Pantović da šifrira primedbe".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NESAVESTAN DUŽNIK: PRIJATELJU DOKTORU (NE)TREBA POZAJMITI NOVAC

24. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Slučaj doktora Miće Đuričića, beogradskog lekara koji je svoju profesiju zamenio za profesiju prevaranta, rečito govori u kakvom se stanju nalazi srpsko zdravstvo, i kako je lako postati bogat u zemlji bez zakona i institucija. Iako je do sada prevario banke i prijatelje za 12 miliona evra, još nije izveden pred sud, a presude donete protiv njega samo su mrtvo slovo na papiru. On je srećan zbog toga, i nastavlja sa prevarama.

 

          M. Hadžić

 

Doktor Mićo Đuričić je lekar po struci, plastični hirurg po specijalizaciji. Profesor univerzitetski, po tituli, kako se predstavlja, i po tome ga znaju njegovi pacijenti, prijatelji i žrtve. Mera Đuričićevog života je besprizornost! Kao lekar koji je otvorio polikliniku za plastičnu hirurgiju, Đuričić je upoznao mnogo ljudi. A ko dođe kod doktora na glasu, ima da plati.

I Đuričićeva supruga je profesor univerziteta, na Stomatološkom fakultetu u Beogradu. Kosovka Obradović Đuričić je drug Mićina žena, ali je prva u prevari. Pozivajući se na svoje poslovne projekte, doktor Đuričić je od prijatelja pozajmljivao desetine i stotine hiljada evra, samo da polikliniku dovrši, da “uđe u biznis“. Kada bi se žrtva “drznula“ da zatraži pozajmljeni novac, “uvaženi“ doktor bi im drsko odgovarao:

“…Šta hoćete vi zelenaši, da mi uzmete život!“, mada su očajnici tražili da im doktor, kao prijatelj, vrati samo ono što im je, na prevaru, uzeo kao beskamatnu pozajmicu. Na taj način je doktor sa skalpelom otvorio Polikliniku "Galathea" u ulici Mihaila Avakumovića u Beogradu. Od banke je uzeo kredit od pet miliona evra, u kešu! Zgradu klinike je založio kao hipoteku, uzeo novac i napravio drugu zgradu, na prestižnom mestu, u šumi, gde je gradnja zabranjena, u Ulici Baje Pivljanina broj 8, odmah pored Belog dvora!

Banka je izvisila, jer zgradu koja je namenski građena kao poliklinika, nema kome da proda! Sada banka nudi Đuričiću da otvori i u njoj polikliniku, pa da vraća kredit. Ali, doktor sa skalpelom nikom ne vraća novac. Njemu je strast uzimanje.

Prvo mesecima proučava prijatelje, njihove lične, porodične i imovinske prilike, i onda, kao što zmija proguta žabu, tako i doktor, gradeći pred prijateljima priču o svojim investicijama i problemima sa “zelenašima“, pripremi prijatelja za odstrel. Na dva meseca mu uzme do poslednje pare. Onda ih potpuno zaboravi. Biće novca, poverova ovca.

“Zapalio sam dve banke, uzeo sam im devet miliona, i srećan sam zbog toga" – hvali se doktor Đuričić.

On nije prevario samo banke. Više od 400 prijatelja, dakle svi oi koji su sa njim radili, družili se, ili su bili njegovi pacijenti, “pozajmilo“ je Mići i njegovoj supruzi.

Protiv Miće Đuričića podneto je više krivičnih prijava, kojim ga njegovi bivši prijatelji optužuju da im je uzeo novac na zajam, sve do poslednje pare, i da više ne želi da ih vidi. Svu imovinu prepisao je na kćerku, koja je operska pevačica u Narodnom pozorištu u Beogradu, a najveći deo para je izneo u Švajcarsku. Tužilaštvo je sve prijave odbacilo kao neosnovane. Prevara u Srbiji nije kažnjiva.

Tomislav Kilibarda je na čelu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, koje stoji iza odluka o odbačaju krivičnih prijava protiv plastičnog hirurga Đuričića. Oni koji su, verujući na reč, ugled i zvanje gospodina Đuričića, pozajmili mu svoj ušteđeni novac, “samo na par dana“, morali su da potroše novac i na sudske takse, da dobiju spor koji ne mogu da naplate.

Usluge u poliklinici doktora Đuričića su dvostruko skuplje od onih koje pružaju duge klinike. Doktor ne koristi skalpel. Za njega operišu kolege sa VMA. On zgrće kajmak. Svaki njegov pacijent je i potencijalna žrtva, uvek u opasnosti da mu doktor, na par sedmice, uzme stotinak hiljada evra.

U njegovim predstavama za javnost, sve je obrnuto. Doktor sa skalpelom sebe slavi pa kaže kako je "…Krajem avgusta (26-28.2008) Bolnica Galathea bila mesto na kome su se okupili najbolji hirurzi iz regiona".

Naravno, sebe stavlja na prvo mesto: "…Dr Mića Đuričić, prof. dr Marijan Novaković, prof. dr Uroš Ahčan -Slovenija, dr Franc Planinšek -Slovenija, doc. dr Davor Mijatović -Hrvatska i dr Luiz Toledo -Brazil, da prisutnim hirurzima pokažu napredne tehnike argumentacije i rekonstrukcije dojki (prvi i drugi dan) i male estetske intervencije na licu (treći dan). Biće to, reče Đuričić, IX R.A.P.S, institucija koja je obeležila razvoj plastične i estetske hirurgije u Srbiji u poslednjih deset godina!"

I ko ne bi prijatelju, ovakvo predstavljenog u javnosti, pozajmio novac, da dovrši svoje (ne)delo. Pažnja: doktor Đuričić i dalje vara. Ne dajte mu svoj novac. Zdravstvena inspekcija ne svraća u polikliniku u kojoj operiše, a ne bi smeo, jer klinika zato nema dozvolu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: