Архива

Posts Tagged ‘vozni red’

NAŠMINKANO PRAVOSUĐE U SRBIJI: REFORMA SUDSTVA PO MERI SVAKE VLASTI

3. фебруара 2014. Коментари су искључени

 

Srpski sudovi još donose presude “U ime naroda“. I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu izdavati obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Nažalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost, ni javni moral.

 

          Milan Glamočanin

 

Uvek su spremni da za sitnu paru, ili dodvoravanje nekom važnom čoveku iz partija na vlasti, poštenom građaninu otmu stan, imovinu, decu, proglase ga ludim, oduzmu mu poslovnu sposobnost, ili ga drže mesecima i godinama u pritvoru, sve dok ga potpuno ne slome i učine nesposobnim za život.

I to sve čine nekažnjeno, za svoj rad primaju najveće plate u državi, a imaju i mnoge druge privilegije. I nova vlast nastoji da pravosuđe potpuno stavi u funkciju zaštite interesa vladajuće klike, suprotno zahtevima iz Brisela da se pravosuđe mora dubinski očistiti od korupcije, nepotizma, nestručnosti i politikantstva. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi.

Komesar za proširenje Evropske unije Štefan File čestitajući u Briselu 21. januara Ivici Dačiću, premijeru Srbije, na otpočinjanju pregovora, saopštio je da će ti pregovori biti teški i neizvesni, i da je odlučeno da se u pregovorima sa Srbijom preskoče mnoga poglavlja i počne od onih koja se tiču reforme srpskog pravosuđa, uspotavljanja nezavisnih institucija – nezavisnog tužilaštva, sudstva i policije, i da se uspostave građanske slobode određene evropskim standardima. Ali, srpsko pravosuđe je posrnulo, i nove vlasti su nastavile da ideju bivše ministarke Snežane Malović o surovom porobljavanju pravosudnih institucija dovedu do kraja. Besprizorno.

 

     Kurte su zamenile Murte

 

Reforma srpskog pravosuđa, u režiji ministarke Snežane Malović i državanog sekretara Slobodana Homena, a po scenariju Demokratske stranke i njenog tadašnjeg rukovodstva, za dugi period je razorila, poput atomske bombe, pravni siste, srpsko pravosuđe i moral delilaca pravde.

Odlučan da po cenu smrti realizuje sve zamisli i zlodela svog intimusa Miodraga Rakića, Aleksandar Vučić, samoproglašani Veliki Vođa, za novog ministra pravde postavio je nejakog i mladoumnog Nikolu Selakovića, životnog i profesionalnog marginalca i homoseksualca.

Učinilo se, za trenutak, da je ministar Selaković imao časne namere i želju da krene u reformu, ali su ga, prvih dana, nakon izjave da je srpsko pravosuđe u nokdaunu, spotakli i dali mu do znanja da je on samo prisutni građanin u procesima koji će se nastaviti po scenariju koji je napisan u centrali Demokratske stranke.

Snežana Malović i Slobodan Homen, po nalogu Aleksandra Vučića, i dalje su pod zaštitom specijalnih policijskih snaga, a bivša ministarka, umesto u zatvor, smeštena je u vilu koju plaća Ministarstvo pravde Srbije.

Novom reformom, reorganizacijom mreže sudova i javnih tužilaštava, samo je izvršeno šminkanje postojećeg stanja. Svesni da su preterali sa napadima na medije i sudske procese, novim Zakonom o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, koji je stupio na snagu 1. januara ove godine, propisano je da je Viši sud u Beogradu nadležan za teritoriju cele Republike za sporove u vezi sa objavljivanjem informacija u sredstvima javnog informisanja, i da se svi predmeti, u kojim nije doneta odluka do 1. januara, moraju ustupiti u nadležnost Višeg suda u Beogradu. A i vlast se pripremila da novinarima začepi usta. Pripremila je, na vreme, podobne i prepodbne sudije, koji su se već pokazali kao klimoglavci i nasilnici, spremni da pseći služe svakoj vlasti.

Oglasilo se, tim povodom, i Udruženje novinara Srbije, na čijem je čelu Ljiljana Smajlović, glavna urednica Politike, da pohvali vlast. Ona poručuje da “…Sudije koje budu sudile u medijskim sporovima imaće dopunsku obuku iz medijskih prava"!

 

     Vučićevi miljenici

 

Ko su sudije koje će, ubuduće, suditi novinarima u Višem sudu u Beogradu?

Prošle godine po nalogu Aleksandra Vučića za vršioca predsednika Višeg suda u Beogradu postavljen je istražni sudija ovog suda Aleksandar Stepanović. Na ovu funkciju postavio ga je vršilac funkcije predsednika Apelacionog suda u Beogradu Duško Milenković, koga je, na ovu funkciju, postavio upravo Aleksandar Stepanović.

Dvojica anonimnih sudija postali su desna i leva ruka Vučićeve mašinerije smrti i nepravde. Ubrzo je Duško Milenković, odlukom Visokog saveta pravosuđa predložen, a Narodna skupština Srbije ga je i izabrala za predsednika ovog suda.

Visoki savet sudstva je pomenutog Aleksandra Stepanovića unapredio za sudiju Apelacionog suda u Beogradu, i ostavio ga na čelu Višeg suda u Beogradu, da rasporedi svoje pulene, da pravda u Srbiji umre za duži period.

Visoki saveta sudstva saopštio je 6. decembra prošle godine da je “Na osnovu oglasa za izbor sudija u višim sudovima i Prekršajnom sudu u Negotinu koji je objavljen 25.10. 2013. godine u „Sl.glasniku RS", broj 93/12 i u dnevnom listu Politika, Visoki savet sudstva je na sednici održanoj 5.12.2013. godine doneo odluke o izboru 37 sudija u više sudove i odluku o predlogu dva kandidata za izbor sudija u Prekršajni sud u Negotinu.

 

     Spisak sudija koji su izabran u više sudove

 

1. Jelena Bogdanović Ružić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 2. Vladimir Vrhovšek, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 3. Maja Ilić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 4. Violeta Jovanović, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 5. Nebojša Kovačević, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 6. Miloš Labudović, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 7. Maja Marinković, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 8. Ana Milošević, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 9. Nataša Milutinović, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 10. Vesna Miljuš, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 11. Konstantin Mitić udato Vranjkić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 12. Snežana Savić Sabljić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 13. Jelena Stevanović, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 14. Maja Čogurić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu…

U Višem sudu u Beogradu, piše na sajtu suda, postupaju sledeće sudije: sudija Aleksandar Stepanović(sudija Apelacionog suda u Beogradu), vršilac funkcije predsednika suda, sudija Jelena Stevanović, zamenik vršioca funkcije predsednika suda..

U prvostepenom građanskom odeljenju su: sudija Maja Čogurić – zamenik predsednika odeljenja i predsednik veća, sudija Konstantin Mitić Vrankić – predsednik veća, sudija Jelena Bogdanović Ružić – predsednik veća, sudija Jelena Kilibarda – predsednik veća, sudija Božidar Vasić – predsednik veća, sudija Maja Ilić – predsednik odeljenja i predsednik veća, sudija Vesna Miljuš – predsednik veća, sudija Ivan Jovičić – predsednik veća i sudija Vladimir Vrhovšek – predsednik veća

Sve sudije prvostepenog građanskog odeljenja određene su za postupanje u predmetima redovnih parničnih sporova (P, P3), za postupanje u predmetima radnih i statusnih sporova (P1), u predmetima porodičnih sporova (P2), u predmetima zaštite autorskih i srodnih prava (P4), kao i za postupanje u predmetima priznanja stranih sudskih odluka (R), izuzev sudije Maje Čogurić i sudije Konstantina Mitića Vrankića, koji postupaju u predmetima redovnih parničnih sporova (P, P3), u predmetima radnih i statusnih sporova (P1), predmetima zaštite autorskih i srodnih prava (P4) i predmetima priznanja stranih sudskih odluka.

 

     Zašto smo naveli imena sudija?

   Jelena, sudija koje nema

Od devet sudija, koji će ubuduće suditi novinarima i njihovim redakcijama, samo troje su i do sada sudili u ovim predmetima. Svo troje je, uglavnom, korektno presuđivalo, ne udvarajući se vlastima, mada je njih dvoje dovedeno sa tim ciljem!

Anonimni istražni sudija Višeg suda u Beogradu, Aleksandar Stepnović, koga je izbacila reforma Snežane Malović za sudiju Višeg suda u Beogradu, isticao se brutalnošću u određivanju pritvora privedenima dok je bio na dežurstvu. Dugo je i sprovodio istragu, uglavnom držeći osumnjičene utamničene.

Kada je postavljen, na veliko iznenađenje stručne javnosti, za predsednika Višeg suda u Beogradu, nije izgledalo da će pseći služiti novoj vlasti.

Supruga gospodina Stepanovića je zaposlena na rukovodećem mestu u Ministarstvu pravde Srbije. On je bio sudija Trećeg opštinskog suda u Beogradu, a sada je promovisao kolege sa kojima je radio za sudije Višeg suda u Beogradu.

Za svog zamenika Stepanović je postavio Jelenu Stevanović, koja je za sudiju ovog suda imenovana 5. decembra prošle godine! Ona je u ovom sudu raspoređena u građansko odeljenje, u drugostepeno veće, u kojem sudi kao drugi član veća! A zamenjuje predsednika suda! O kakvoj sudiji je reč, ne treba trošiti reč. Da smo pravna država, odavno bi bila u zatvoru.

Sudskim odeljenjem, koje će ubuduće suditi novinarima, rukovodi sudija Maja Ilić, nekadašnji sudija Trećeg opštinskog suda, a njena zamenica je Maja Čogurić, koja ima rođake u vrhu Ministarstva pravde Srbije.

Obe su sudije u ovom sudu od 1. januara ove godine, kao i Jelena Bogdanović Ružić. Ona je, bez sumnje, najodvratnije stvorenje koje je sudilo u Prvom opštinskom sudu u Beogradu. Uvek je znala da pokaže “zube“ nad onima koji su u nemilosti vlasti.

 

     Rekla Maja

 

Ali, ni to nije sve. Junoše iz Višeg suda u Beogradu su odlučile da ne sude predmete koje su im ustupili drugi sudovi, kako to propisuje zakon! Jednostavno, sudija Maja Ilić je, uz propratni akt, vratila sudijama Višeg suda u Požarevcu, Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Pančevu predmete, nalažući im da oni sude! Bez ikakvog rešenja. Tako je odlućila, i ima tako da bude. Rekla Maja!

Nigde u svetu mesnu i stvarnu nadležnost ne propisuje sud, već zakon! Ali, kad kaže Maja, ima tako da bude!

 

     A. 1

Smenjen predsednik Specijalnog suda

Vladimir Vučinić, sudija Specijalnog suda koji sudi Miroslavu Miškoviću, vlasniku "Delta holdinga", smenjen je s mesta predsednika Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu, odlukom kolegijuma svih sudija tog odeljenja, ali nastavlja da sudi Miškoviću.

Sudija Vučinić obratio se prethodno Visokom savetu sudstva u vezi s pritiscima kojima je bio izložen kada je odlučio da Miškoviću privremeno vrati pasoš, radi putovanja u London. Vučinić se požalio da je sudija Aleksandar Stepanović (koji je vršilac funkcije predsednika Višeg suda) zahtevao od njega da opozove odluku o vraćanju pasoša Miškoviću, što je Vučinić odbio, uz objašnjenje da je njegova odluka zakonita i da ju je doneo na osnovu procene stanja u predmetu.

Viši sud u Beogradu saopštio je 26. decembra da na sudiju Posebnog odeljenja tog suda za organizovani kriminal Vladimira Vučinića ni na koji način nije vršen pritisak prilikom njegovog postupanja i odlučivanja u predmetu protiv Miroslava Miškovića, niti u bilo kom drugom predmetu.

Visoki savet sudstva se potom oglasio i saopštio da je jednoglasnom odlukom odbio prigovor sudije Vučinića da je predsednik suda Aleksandar Stepanović na njega vršio bilo kakav pritisak, osim što ga je smenio. Dakle, ako je tačna tvrdnja VSS, onda je sudija Vučinić lažov, i ne sme ni da sudi Miškoviću, niti, kao nedostojan, da deli pravdu uopšte.

Društvo sudija Srbije je, međutim, 18. januar 2014, saopštilo da je sa zabrinutošću saznalo iz medija da je pritužba Vladimira Vučinića, sudije Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu, koju je podneo Visokom savetu sudstva protiv predsednika Višeg suda u Beogradu, radi zaštite prava da sudi nezavisno, jednoglasno odbijena kao neosnovana. Društvo sudija Srbije očekuje da Visoki savet sudstva objavi obrazloženu odluku kako bi javnost imala precizniji uvid u ovu situaciju bez presedana, posebno zbog toga što je odluku doneo organ čija je većina članova svojim radom u poslednje tri godine dovela u pitanje legitimitet i kredibilitet Visoki savet sudstva.

 

     A. 2

Laži i pokušaj dokazivanja laži

Prekrajanje istorije za dnevno-političke potrebe uzima već monstruozne razmere. Neko bi voleo da dokaže kako su u poslednjim ratovima Srbi ubijali sami sebe i da nisu ginuli od agresorske ruke.

Ovih dana, jedne režimske novine optužile su, za užasan zločin, ubistvo grupe srpskih mladića na Kosovu 1998. godine, ni manje ni više, nego Jedinice za specijalne operacije (JSO). A, prema pisanju tih novina, potkazao ih je lično Milorad Ulemek Legija!

 

   major Goran Mitrović

Posle skoro neverovatne objave u nekim domaćim listovima, koji su se pozivali na navodno svedočanstvo Milorada Ulemeka Legije, kako iza ubistva srpskih mladića u kafiću "Panda" u Peći 14. decembra 1998. stoje pripadnici elitnih srpskih policijskih jedinica, oglasili su se na svojoj internet stranici pripadnici nekadašnje Jedinice za specijalne operacije (JSO, popularnije nazvane "Crvene beretke") demantujući tu informaciju i iznoseći svedočanstvo jednog od učesnika akcije pronalaženja i hapšenja počinilaca ovog stravičnog zločina.

Indikativno je da je samo nekoliko dana pre objavljivanja pomenute neistine, potpredsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić najavio iznošenje po srpsku javnost šokantnih podataka o pomenutom zločinu od pre petnaest godina, uz opasku kako "nema dokaza da su albanski teroristi izvršioci"!

Isto je tako indikativno da se novine pozivaju na izjavu čoveka koji je među najbolje čuvanim zatvorenicima u Srbiji, te zato nije u prilici da demantuje bilo šta što se o njemu napiše. U međuvremenu je Vučić malo modifikovao svoju izjavu tvrdeći kako "ondašnja istraga nije dobro sprovedena" iako su mediji koji su ga prethodno citirali tada navodili da istraga nikada nije bila sprovedena.

Na kraju je i Vuk Drašković ponudio svoja "saznanja" kako je Slobodan Milošević navodno naredio ondašnjem šefu Državne bezbednosti Radetu Markoviću i Miloradu Ulemeku Legiji da ubiju srpsku decu!

Nasuprot ovim kontradiktornim izjavama stoji svedočanstvo bivšeg pripadnika jedinice pod imenom "Munja" iz Peći koji je na sajtu Crvenih beretki detaljno opisao akciju hapšenja i imenovao neke od krivaca.

Prenosimo delove njegove izjave:

"…Dečake su toga dana 14. decembra 1998. godine u 20 sati i 15 minuta i kafe baru „Panda", kod gimnazije u Peći, ubili albanski teroristi Jablaničke operativne zone Ramuša Haradinaja.

U kafić su ušla dvojica maskiranih terorista, dok je treći čekao u vozilu ispred. Sa vrata su otvorili rafalnu paljbu i na licu mesta ubili Radevića, Trifovića, Obradovića i Gvozdenovića. U bolnici su od zadobijenih povreda preminuli Stanojević i Ristić. Njih dvojica su prebačeni prvo u Pećku bolnicu, a odmah potom i u Klinički centar u Prištini, ali im nije bilo pomoći, podlegli su povredama. U kafiću se nalazilo još ljudi i neki su bili ranjeni što lakše, što teže. Ranjen je bio i gazda kafića Šabović Mirsad i Vladica Lončarević.

Odmah posle napada je blokirano naselje Kapišnica, svi prilazi pećkoj bolnici i svi ulazi i izlazi iz grada. Posle sahrane te dece, koja je održana 16. decembra, pripadnici Sekretarijata unutrašnjih poslova Peć, 17. decembra izvršili su raciju u naselju Kapišnica i uhapsili Agrona Kolčakua, rođenog 1972. u Peći…

Rezultat te akcije je, uz navedenog, još deset uhapšenih lica, svi albanske nacionalnosti. Kolčakuu je pri skrivanju pomagala još jedna osoba koja je uhapšena. Pre toga su pripadnici policije uhapsili još trojicu terorista Ramuša Haradinaja. To su: Gazmend Bajramiji, Dževdet Bajrami i Verđeđa Vlaznimi, svi iz Peći, koji su kao suizvršioci učestvovali u napadu na kafić ‘Panda’.

Ujutru, 17. decembra je izvršena akcija u selu Glođane (inače rodnom selu Ramuša Haradinaja) i pri tom su likvidirane dve osobe obučene u maskirne uniforme sa vidljivim oznakama terorističke OVK na rukavu, naoružane automatskim oružjem i minobacačima kalibra 60 mm. Otkriven je štab terorista u kome je pronađena veća količina oružja, uniformi i dokumentacije, a isto tako je pronađen veći broj vozila koja su bila oduzeta i ukradena Srbima iz Peći, Dečana i okoline. U popodnevnim satima, 17. decembra je policija u Peći i samoj opštini Peć, uhapsila još 23 osobe povezane sa zločinom u ‘Pandi’ i drugim zlodelima.

Bilans ove akcije je bio 34 uhapšena lica i svi teroristi neposredno odgovorni za ubistvo dečaka. Način izvršenja ovog zločina je identičan napadu na Srpsku kafanu ‘Čakor’ u Dečanima i jasno pokazuje da je delo jedne te iste grupacije šiptarskih terorista…".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA JE POSTALA NAJVEĆI EVROPSKI KONTEJNER NAJLOŠIJE ALI I NAJSKUPLJE ROBE IZ UVOZA

31. јануара 2014. Коментари су искључени

 

U vreme potpunog raspada ekonomije u Srbiji (kao i u celom regionu), masovan, nekontrolisani uvoz je samo drugo ime za kolonijalni status. Kako drukčije objasniti činjenicu da je re o zastrašujućim sumama koje se mere milijardama dolara? Samo u toku prošle godine, na uvozne energente, automobile i električne mašine, Srbija je platila čak pet milijardi dolara! Ukupan godišnji uvoz prelazi i deset milijardi dolara. Ali, ako je uvoz nekih strateških proizvoda nužnost, uvoz luka, krompira i jabuka svakako nije. U vreme dok je još postojala jugoslovenska federacija, uvoz robe je morao da prati izvoz.

 

          Nikola Vlahović

 

Tačnije, koliko je uvoznik planirao da uveze robe, za toliko je morao i da je izveze! Na taj način se održavala ravnoteža prometa, ali, pre svega, štitio domaći proizvođač i domaće tržište.

Zahvaljujući takvoj politici, u ondašnjoj državi nastajale su vrhunske robne marke koje su mogle da konkurišu ravnopravno na svetskom, ali i na domaćem tržištu. Za razliku od onih vremena, Srbija je danas otvoreni kontejner u koji svako baca šta hoće. Izvoz je smešno mali, i uglavnom ide preko par tajkunskih, i nekoliko stranih firmi.

Za samo deset godina, Srbija je postala najveći evropski kontejner najlošije ali i najskuplje robe iz uvoza. Tako je ubijanje domaćeg proizvođača obavljeno na najbrutalniji način, uz pomoć korumpiranih vlasti i kriminalnih apetita beskrupuloznih mešetara i preprodavaca.

Planska politika ubijanja Srbije nigde nije tako vidljiva kao na ovom, nečuvenom uvozničkom nasilju. Još od vladavine DOS-a pa sve do sadašnjih, naprednjačkih skakavaca, traje istovremeno uništavanje domaće proizvodnje i masovan uvoz svega zamislivog i nezamislivog, počevši od odeće, obuće, hrane, tehničke opreme, pa sve do sirovina i polufabrikata, koji uglavnom imaju tretman smeća u zemljama porekla.

Da je situacija dramatična, posebno kad je uvoz hrane u pitanju, govori i podatak da je samo u toku prošle godine, u Srbiju uvezeno skoro dve hiljade tona krompira, preko 23 hiljade tona paradajza, hiljadu i po tona šargarepe i preko 12 hiljada tona pasulja (iz Kazahstana), skoro 14 hiljada tona (iz Makedonije, Grčke, Turske, Španije…), preko 13 hiljada tona jabuka, hiljadu tona krušaka

Pretprošle i prošle godine jabuke su Srbiji su odlično rodile, ali je, istovremeno, tržište bilo preplavljeno jeftinim (i lošim) jabukama iz uvoza, za šta je potrošeno čak 10 miliona dolara!

Mada je Srbija država sa statusom najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom, izvoz srpskih jabuka na ovo ogromno tržište bio je skoro duplo manji od uvoza!

Srbija godišnje uveze i preko tri hiljade tona crnog luka (uglavnom iz Holandije, Belgije, Češke, pa čak i Australije!). Lešnik dolazi iz Gruzije, Nemačke i Turske, smokve iz Albanije, a beli luk iz Kine.

Mada zvuči neverovatno, da Srbija kao izrazito poljoprivredna zemlja, uvozi ono čega ima u obilju, ovo kriminalno uvozničko divljanje je znatno šire nego što izgleda. Istovremeno, na spisku onih roba koje bi bez teškoća mogle biti proizvedene u Srbiji, a koje godinama uvozimo, nalaze se i takve "sitnice koje život znače" kao što su šibice, lampe, igračke, žvake, cveće, školski pribor…

Tužno je i to da Srbija, koja je na početku dvadesetog veka samo u jednoj godini izvezla u Austro-Ugarsku čak milion svinja, danas godišnje uvozi između 4 i 7 hiljada tona svinjskog mesa (vrednosti preko 18 miliona dolara)!

Da bi ubijanje domaćih proizvođača bilo jasnije, treba znati i to da Ministarstvo poljoprivrede za subvencije planira neznatnu sumu, mada Srbija raspolaže sa 0,6 hektara obradivih površina po glavi stanovnika, što nema nijedna druga zemlja u Evropi. Umesto da bude poljoprivredna velesila, kriminalnom politikom svojih vlada, Srbija je danas pretvorena u najbedniju koloniju, zavisnu od uvoza svega, pa čak i flaširane vode, mada je ovde, pod ovim nebom, ima u izobilju.

Slučaj uvoza krompira je možda najrečitiji primer kako vlasti ovdašnje sa predumišljajem ubijaju seljaka, selo, poljoprivredna gazdinstva…Sa jedne strane, proizvodnja krompira je pod subvencijom države, a sa druge, država vrši diverziju sopstvenih odluka, jer uvoznici već odavno potplaćuju državne službenike.

Zbog svega toga, vagoni domaćeg krompira propadaju. Zbog milion tona krompira uvezenog u 2012/2013 godini, na hiljade tona domaćeg krompira je bačeno! Tako su u crno ostali zavijeni proizvođači krompira u Vojvodini, Šumadiji, Mačvi…Čipsara u Čačku, koja je godinama kupovala krompir od domaćih proizvođača, danas je prinuđena da ga kupuje od uvoznika.

A kakav "kvalitet" uvozimo, najbolje govori podatak da su, na primer, poznate marke čokolada koje se prodaju na našem tržištu često sa znatno manjim sadržajem kakaoa nego u zemljama zapadne Evrope, da začini sadrže više soli nego povrća, da uvozni deterdženti lošije peru, da kremovi imaju manje mleka i lešnika, da se u proizvode od meda stavlja se kukuruzni sirup...

Sa druge strane, ovi proizvodi se na isti način reklamiraju kod nas kao i u zemljama u kojima su znatno kvalitetniji, ista im je ambalaža. Štaviše, ni cene se ne razlikuju, čak su kod nas često i više. Roba lošijeg kvaliteta stiže uglavnom iz Rumunije, Bugarske, Mađarske, Poljske, gde velike svetske kompanije imaju razvijenu proizvodnju, namenjenu za stanovništvo ovog dela Evrope.

Čak i kineska roba kojom je preplavljeno tržište Srbije, ima status trećerazrednih proizvoda u Kini. Na žalost, Srbija nema skoro nikakvu kontrolu nad kvalitetom uvozne robe. I to je posledica kriminalne veze državnih organa sa velikim uvoznicima.

 

     Uvozimo i operacione stolove!

 

Poseban haos, uvoznička mafija napravila je na tržištu tekstila. Domaće tekstilne fabrike bačene su u dužničko ropstvo ili su brutalno ugašene, jer država nije htela da štiti domaći proizvod. Da bi akcija uspela, korumpirane su sve nadležne institucije, pa je nesmetano krenuo uvoz tekstila iz Indije, sa Tajlanda, iz Kine, Turske, Egipta, pa čak i Madagaskara. Ispada da su, kako reče jedan ogorčeni analitičar, topliji džemperi koje uvozimo sa Madagaskara od onih koje štrikaju zlatiborske pletilje.

Tekstil i obuća koje kupujemo u radnjama uglavnom nisu prošli nikakvu kontrolu zdravstvene ispravnosti. U Srbiji, naime, ne postoje ni pravilnici, ali ni aparati koji su u stanju da identifikuju hemijski sastav odeće. Iako u ovdašnjim kućama i inspekcijama tvrde da kontrolišu deklaracije koje im dostavljaju uvoznici i proizvođači, one su, uglavnom, nejasne i nepotpune. Referentna laboratorija nema mogućnost za proveru svega što se prodaje.

Kao u doba samoupravnih viceva, ministarstvima finansija i privrede, koja su, inače, u obavezi da do kraja godine donesu nove pravilnike o tekstilu i obući, formiraće komisiju! Tada će se određivati prisustvo teških metala u odeći, obući i tekstilu i drugih hemijskih jedinjenja čije prisustvo predstavlja rizik po zdravlje ljudi!

Ali, nije sporna samo zdravstvena ispravnost kineske robe koja se prodaje bez ikakvih deklaracija na svakoj uličnoj tezgi, pijaci i buvljaku, i koja u Srbiju dolazi sumnjivim kanalima. Jedina garancija kvaliteta, kako domaće odeće i obuće, tako i one markirane iz uvoza, jeste reč proizvođača i njegova reputacija.

Na žalost, divljanje uvoza dostiglo je zastrašujuće razmere, pa tako iz inostranstva stižu i najprostije medicinske potrepštine kao što su igle i špricevi, aparati za disanje…

Sa druge strane, čak i najdelikatnija oprema koju proizvode domaće kompanije po najvišim svetskim standardima, danas ne može da se odupre uvoznom ludilu koje direktno podstiče Vlada Srbije i njena ministarstva.

Protekle, 2013. godine, država je svojom uvoznom politikom "ubila" čak i proizvođače rentgen-aparata (poput "Jugorentgena" ali i "Elektromedicine"), mada su ove firme godinama snadbevale i servisirale zdravstvene ustanove u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji.

Srbija uvozi čak i operacione stolove, pa ih godišnje uveze oko stotinu komada, mada je razlika između najniže cene uvoznog, i operacionog stola proizvedenog u „Elektromedicini", čak 15.000 evra!

 

     Kome treba 25 tona svinjske dlake?

 

Srbija godišnje uvozi neverovatnih 200 kilograma ljudske kose, 400 kilograma kornjačevine i kitovih kostiju, čak 2.500 kilograma ptičjeg perja i 100 kilograma prirodnih sunđera, pa čak i helikoptere do 2.000 kilograma koji su plaćeni 505.000 dolara.

Prošle godine uvezeno je 100 kilograma prašine i praha od dragog i poludragog kamenja, čak 50.000 kilograma konoplje i više od 300 kilograma deteline, 1.000 kilograma korala i 400 kilograma bikove sperme i 25.000 kilograma svinjske dlake!

U gomili bizarnih proizvoda koje Srbija uvozi, prošle godine je iz inostranstva stiglo čak 8.800 kilograma dvogleda, 6.600 kilograma različitih mikroskopa i 2.400 kilograma teleskopa za oružje. Kao da sve u ovoj zemlji funkcioniše kako treba, pa je još samo ostalo da zbrinemo lovce!

Luskuznu hranu uvozimo i kupujemo u tonama, kao da imamo švajcarske ili nemačke plate, i kao da nam je tržište bar desetak puta "teže". Podaci Republičkog zavoda za startistiku govore da se u Srbiji pojede godišnje 800 tona smrznutih, sušenih i soljenih sipa, hobotnica i lignji. A, papiri sa carina pokazuju i da smo kupili i 16 tona jastoga, četiri tone rakova i 1.700 kilograma ostriga i druge morske hrane.

Možda i ovo može da zazvuči neverovatno, ali srpska polja nemaju dovoljno nane pa je zato uvozimo godišnje u nezamislivim količinama od po dvadesetak tona! Razlog je takođe teror nad domaćim proizvođačima koji su u nemilosti sopstvenog ministarstva poljoprivrede!

A, kolika je razlika između uvoza i izvoza, najbolje govori podatak da je Srbija za poslednjih godinu dana ostvarila deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni za više od pola milijarde dolara.

Srbija uvozi čak i led za ćevape, pljeskavice i sve proizvode od mlevenog mesa. Među stotinama različitih artikala koji svakog meseca ulaze u Srbiju je i led, kojeg nema dovoljno u domaćoj proizvodnji!? Pojedine mesne industrije, kao što je „Big Bul" iz Bačinaca u Sremu, imaju ledomate, ali većina je prinuđena da koristi uvozni led! Led se u mesnoj industriji koristi u pripremi roštiljskog mesa.

U lepezi mesnih proizvoda koji se uvoze jer kod nas nema ko da ih proizvede su svinjska i ovčja creva, bešike i želuci. Creva su se uvek uvozila, jer ih kod nas nikad nije bilo dovoljno. Stižu iz Kine i služe za proizvodnju kobasica. Kinezi imaju najbolju tehnologiju obrade creva, pa tako i razvijene zemlje iz Evrope šalju svinjska i ovčja creva u Kinu, gde se čiste, kalibrišu i namotavaju, pa se vraćaju u zemlje porekla.

Na spisku robe koju ne bismo morali da uvozimo, ali iz nekog razloga to činimo, nalaze se i čačkalice. Srbija u neograničenim količinama kupuje ruže, začine, tikvice, otpatke od hartije, šljokice, đonove, potpetice…Dugačak je i spisak onih neuobičajenih roba koju Srbija uvozi nalaze se oklopi kornjače, zmije otrovnice, igle, kuhinjske krpe, lišće…U brodskim kontejnerima koji plove za Srbiju, nalaze se i priplodni konji i magarci. Uvozili smo i majmune, i to za potrebe Instituta „Torlak" i proizvodnje seruma.

 

     Beskrajni spisak apsurda

 

Nije tajna da Srbija uvozi sve i svašta: od šibica, preko pasulja, do belog luka, pa i šljunka i kamena! Iako, u prvi mah, zvuči smešno, na spisku apsurda našlo se i staro staklo – osnovna sirovina Srpske fabrike za reciklažu iz Grejača kod Aleksinca, jedine firme ne samo u našoj zemlji, već i u regionu, koja se bavi preradom ove ambalaže i primorana je da godišnje uveze i do 3.000 tona otpadnog stakla!

Iako je kapacitet fabrike 30.000 tona, bez obzira na uvoz iz regiona, godišnje jedva uspeva da reciklira oko 13.000 tona otpadnog stakla koje ne može da sakupi na domaćem terenu. Krajnji proizvod je takozvani kulet, reciklirano staklo koje iz ovog pogona odlazi uglavnom u izvoz, a radi se o čak 10.000 tona na godišnjem nivou.

Generalni direktor kompanije „Holcim Srbija", Klaudiu Soare, najavio je da će ta cementara u Paraćinu izgraditi najsavremeniji sistem za recikliranje komunalnog otpada u Evropi, vredan nekoliko miliona evra. Lako je zaključiti od koga će fabrika za reciklažu iz Grejača kod Aleksinca kupovati reciklirano staklo.

Upozorenja domaćih i evropskih udruženja potrošača da je kvalitet proizvoda istog brenda lošiji za nerazvijene zemlje Evrope (gde Srbija realno pripada) – proizvođači cinično pravdaju „različitim potrebama" i „ukusom lokalnog stanovništva". O

ovoj temi trenutno raspravlja i Evropski parlament, obzirom da su očigledne razlike između kvaliteta roba istih marki koje se prodaju u „starim" i „novim" članicama Evropske unije. Kako bi se ovoj vrsti obmane stalo na put, u Evropskom parlamentu pokrenuta je inicijativa da se ta praksa proglasi prevarom.

Naime, za razliku od SAD-a, Evropska unija nema opšteprihvaćenu definiciju prevare s hranom, pa jedino regulativa pod brojem 178/2002 propisuje kako je "zabranjeno obmanjivati potrošače". Kako to zvuči naivno iz perspektive Srbije, te male, još sasvim nepokorene evroatlanske kolonije na Balkanu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: