Архива

Posts Tagged ‘plata’

РАДНИЦИ У СРБИЈИ ЖИВЕ У ВРЕМЕНУ У КОМЕ ЈЕ ПОСТАЛО ВАЖНИЈЕ ИМАТИ ПОСАО НЕГО ПРИМАТИ ПЛАТУ!??

1. маја 2017. Коментари су искључени

 

Три четвртине запослених у Србији су дословно голи, боси, гладни и понижени, јер, или нередовно добијају плате, или их уопште не добијају. А те и такве "плате" су најниже у Европи и међу четири најниже у свету.

Просечна пензија у Србији износи 24.000 динара, али половина пензионера добија месечно само 14.000 динара. Радник кога у Србији данас изнајмљују "на лизинг" за плату од 25.000 динара месечно, дужан је да у прва три месеца од 25.000 динара месечне плате одваја по 10.000 динара лизинг фирму која му је "нашла посао".

Посао напуштају и припадници Војске Србије, јер од плата које добијају не могу ни да се прехране. Новца има само за највише кадрове партија на власти, нешто се нађе и за активисте, а остали грађани су препуштени понижавајућем и спором умирању од глади.

 

                   Милан Маленовић

RADNICKO ROBLJE SRBIJE2

 

Држава не плаћа више никоме, осим онима који су у стању да принудно наплате своја потраживања, као и за пројекте у којима лични финансијски интерес имају највиши државни функционери.

Пензије у Србији нису више ни социјална категорија.

До радног места се долази искључиво плаћањем провизије функционерима из СНС-а, а то важи и за посао у предузећима која су из српског буџета добила десетине милиона евра субвенција како би запослила нове раднике. Имати посао, међутим, у Србији одавно више не значи и имати плату, а то правило важи и у јавним службама.

Србија је једина земља у Европи која не плаћа дугове никоме ко није у стању да их принудно наплати. Повериоци из иностранства, посебно велике банке и финансијске институције, као што су Међународни монетарни фонд, Светска банка  или Европска банка за обнову и развој имају одличне механизме за наплату својих потраживања од свакога, па тако и од Србије. Обичан народ то нема и зато умире од глади. Много људи данас живе у агонији, па су масовна и самоубиства.

У фабрици „Гоша шинска возила" недавно се убио још један радник, а то је други овакав случај у последњих десет месеци. О оном првом се ћутало, јер није била изборна кампања, па медијима ова вест није била значајна, пошто је у Србији на нашу жалост и срамоту власти постало уобичајено да гладан народ себи прекраћује муке на овај начин.

Радници „Гоше" годинама не примају плате, осим повремено неку милостињу коју им да власник из Словачке и то са сакривених рачуна преко којих се послује, јер су званични рачуни предузећа већ дуго времена блокирани. А, блокирала их је управо држава.

Истовремено, сама држава поменутој фабрици дугује новац, односно „Железнице Србије" још нису платиле по фактурама које сада, годинама после извршених радова, неко од моћника оспорава.

Неколико пута су безуспешно били заказивани разговори представника власти и иностраног власника фабрике, како би се договорило „пребијање" међусобних потраживања и деблокада рачуна, после које би фабрика могла нормално да послује, а радници редовно да примају плате. На ове разговоре пре самоубиства несрећног радника нико није долазио, нити се озбиљно трагало за неким решењем.

До скоро су запослени у „Гоши" имали макар бесплатан ручак у фабрици. Ништа посебно – нека чорба или слично, мало салате и хлеба, али им је то био једини сигурни оброк током дана, јер за други нису имали пара. И то мало што су добијали им је укинуто на сам дан када се несрећни радник убио. Могуће је да је он себи одузео живот не желећи да полако умире од глади, што чека његове колеге из ове, али и многих других фабрика у Србији.

Након овог последњег самоубиства, преостали, још увек живи радници, одлучили су да започну протесте како би пажњу јавности скренули на своје проблеме, односно на чињеницу како држава са једне стране не плаћа своје дугове, док са друге стране одмах креће у принудну наплату ако се њој дугује.

Гладни радници указују и на још једну чињеницу преко које се олако прелази: месечна плата несрећног радника (коју годинама није примао) вреди мање од цене емитовања једне секунде предизборног спота Српске напредне странке на телевизији. Његова једногодишња плата вреди мање од једног јединог емитовања целог спота који се приказује на стотине пута свакодневно на телевизијама у целој Србији. Да ли су партијске рекламе и билдборди вреднији од живота радника?

Радници би одавно напустили „Гошу" да имају где да оду. У њиховом крају, међутим, не постоје ни фабрике које је држава субвенционисала, а у којима запослени, упркос томе, део плате морају да одвајају за политичаре.

Председник Владе ове унесрећене и опљачкане државе, Александар Вучић, више пута се јавно хвалио како је заинтересованим страним инвеститорима истицао да је Србија земља са високо квалификованом, али јефтином радном снагом. Пред странцима се хвалио како је код нас нормално да запослени радник гладује, а да његови укућани немају ни за лекове?!?

По званичним, државним подацима само 300.000 запослених у Србији редовно прима плату. Исти ти извори, међутим, не наводе сурову истину да више од половине тих радника добија мање од законом загарантоване минималне плате, која ни сама није довољна да би неко преживео месец дана у Србији.

Званично је увек и у сваком предузећу све у реду, јер се у документима наводи како је радник добио и више од минималца, али се део пара преко фирми за лизинг враћа послодавцу, док остатак одлази властодршцима.

Државна, умивена статистика упозорава како је, наводно, тек сваки четврти запослени на граници сиромаштва. Истина је, међутим, да је три четвртине запослених голо, босо, гладно и понижено, јер или нередовно добија плате, или их не добија уопште, али су у сваком случају оне толико ниске да једва од њих могу да се покрију рачуни за комуналије.

Нижу просечну плату од Србије (369,70 евра) у региону има само Македонија (363,80 евра). Ово су номинални подаци, док реални, који у обзир узимају и куповну моћ, показују да је српски радник најслабије плаћен у региону, ако је уопште плаћен.

Министар за рад, Александар Вулин, у свему овоме не види никакав проблем. Недавно је за медије прокоментарисао како је тржиште рада у Србији стабилно (шта год да то значи), а да ће евентуалне неправилности истражити надлежни органи. За самозваног социјалисту самоубиство гладног радника у „Гоши" је „евентуална неправилност"?!?

Када погледамо званичне податке о броју запослених у приватном и државном сектору, видимо да је поменутих 300.000 радника који редовно примају плату мање од броја запослених у државној управи и локалној самоуправи, што открива да ни државна служба више није гаранција за редовну и добру плату. Напротив.

Примера ради, десетине радника које је градска управа у Нишу запослила на привременим и повременим пословима ради укњижавања легализованих објеката месецима нису примали плату нити било које додатке који су им следовали. Чак су првих месец дана сами морали да плаћају путне трошкове, јер им је у опису радног места био и обилазак околних села.

Уговоре са овим висококвалификованим радницима је по овлашћењу градске управе на челу са градоначелником Дарком Булатовићем потписивао начелник Градске управе Љубиша Јанић, али се на томе завршавала сва његова надлежност, па после није хтео ни да разговара са запосленима. Део плата које нису примали четири месеца уплаћен им је уочи митинга СНС-а у Нишу, како би и они на њему узели учешће глумећи срећан народ.

Уместо да плати раднике који су месецима по цичи зими помагали избеглицама, а за шта су регуларно као спољни сарадници потписали уговоре са Комесаријатом за избеглице, Владимир Цуцић је милионе евра које је добио као наменску помоћ од Европске Уније и из буџета Србије преусмерио у свој џеп и за потребе финансирања предизборне кампање СНС-а.

Како нам се пожалила једна од жена које су зимус радиле као преводиоци за арапски језик, она и њене колеге и колегинице су морали да раде свакодневно, свих седам дана у недељи, да сами плаћају своје путне трошкове и оброке које су узимали на путу, да им је још почетком године било обећано да ће Комесаријат убрзо исплатити не само заостале хонораре, већ им надокнадити и све остале трошкове.

Од тада се иста обећања редовно понављају, пара нема, а на послове се примају нови радници који ће, уместо старих, наредних месеци радити бесплатно у нади да ће се Цуцић једног дана смиловати.

Држава је у овогодишњем буџету предвидела преко сто милиона евра за такозвана „подстицајна" средства која ће добити страни „инвеститори" како би могли бесплатно да израбљују овдашњу радну снагу, јер под овом влашћу ни они више не морају редовно да плаћају своје запослене.

Новац је могао да се искористи и паметније, на пример да се тако запосленим радницима директно из буџета уплаћује део средстава, док би други део плаћао сам послодавац.

У неким земљама се управо овако ради, баш из разлога да би се избегле злоупотребе. У Србији је властима, међутим, важније да део буџетских средставаоперу" преко страног „инвеститора" и прелију у џепове политичара који су цео систем осмислили и омогућили.

Напредњачка партијска књижица је услов за добијање посла у некој од фабрика италијанског произвођача обуће „Леони" у Србији, који је за отварање нових радних места од државе добио десетине милиона евра субвенција. Део плате овако запослени морају да уплаћују директно Српској напредној странци, а ко то не учини добија моментални отказ!

Сарадња са владајућом олигархијом је веома корисна за власнике фабрике, јер им се кроз прсте гледа што раднике плаћају мање него што би морали по уговору са државом. Почетна плата у "Леонију" је око 25.000 динара нето, али само на папиру. Радницима се на њихове рачуне уплаћује између 18.000 и 20.000 динара, док за остатак они потписују као да су га наводно добили на благајни предузећа.

Од тако мизерне плате они још морају да издвајају за Српску напредну странку. У другим фабрикама се нови радници запошљавају искључиво преко предузећа за лизинг радника, која су у власништву напредњачких функционера, а којима запослени морају да дају део своје плате, у појединим случајевима скоро половину.

У протесте су недавно кренули пензионери, просветни радници, полицајци, војници… Сви они који немају партијску књижицу егзистенцијално су угрожени. Нико поштен више у овој држави нема пара, нити приходе довољне да преживи. Пензије се смањују, укидају се социјални додаци и помоћ породиљама, а глад прети и онима који раде у државној служби.

Просветни радници већ годинама указују на чињеницу да су њихове плате понижавајући ниске. Ресорно министарство им, међутим, стално одговара како у буџету нема довољно пара за повећање.

Исти одговор добијају и запослени у здравству, који због општих услова рада и малих плата напуштају Србију и одлазе на рад у неке друге, нормалне земље. Ускоро становници Србије неће имати ни ко да их лечи, нити онога ко ће децу да им васпитава. Управо то и јесте прокламовани циљ ове власти: од становништва створити јефтину и неквалификовану радну снагу која неће доживети пензију.

Посао напуштају и припадници Војске Србије, јер од плата које добијају не могу ни да се прехране, а од њих се очекује да по потреби положе и свој живот за државу која их је одбацила. Осим што су им мале плате, већина професионалних војника нема више ни илузије да ће до краја свог радног века решити стамбено питање, а осим за кирије они од своје скромне плате издвајају и новац за храну у кантини касарне.

Тешко је рећи чија је трагедија већа, ако оне уопште и могу да се измере, да ли онога ко је цео свој радни век провео поштено радећи, а да у старости нема довољно пара за живот достојан човека, или онога ко ради вредно и поштено, а за свој рад не прима никакву плату, или мизерију мању од социјалне помоћи.

Просечна пензија у Србији износи 24.000 динара, али половина пензионера добија месечно само 14.000 динара. Ни када не би имали незапослене чланове породице које издржавају, пензионери од ових пара не би могли да живе.

Власт у свакој изборној кампањи најављује повећање пензија, односно враћање једног малог дела онога што је неуставном "Уредбом о привременом обрачуну исплате" од њих узела за све ове године.

Да би се створио привид „домаћинског" пословања актуелне Владе и приказао измишљени суфицит у буџету, стотине хиљада пензионера и чланова њихових породица које издржавају ускраћено је за укупно више стотина милиона евра. Од тих пара се, на другој страни, није побољшала финансијска ситуација никога, осим лопова на власти и њихових саучесника.

Сама Уредба прецизира како се, наводно, ради о „привременом" смањењу исплате раније обрачунатих пензија, тако да је јасно да се на овај начин терет реформи којих нема пребацује не само на леђа садашњих пензионера, већ и будућих генерација које ће ове дугове буџета морати да враћају. Тако је актуелна влада унесрећила не само данашње грађане Србије, већ и будуће генерације.

Пара би било довољно за све, када би власт престала да краде, али и када би спречавала приватне послодавце да отимају од радника. Највећи проблем, међутим, и јесте управо у потреби властодржаца да свом енормном богатству додају још неки милион евра, не водећи рачуна о томе колико ће грађана због тога умрети од глади.

Да би се платили већ поменути рекламни спотови на телевизијама, мора да се извуку милиони евра из државног буџета, пребаце на приватне рачуне и затим искористе за предизборни маркетинг. "Прање" буџетских пара се у последње време појачано врши преко такозваних „радова од јавног значаја" који се или никада не приведу крају, или су обављени тако лоше да у најскоријој будућности морају да се понове.

„Београд на води" би требало да буде приватни пројекат у који новац даје наводни страни „инвеститор", односно разбојнички клан породице Вучић. Уместо страног, прави инвеститори су сви грађани Србије који плаћају порез, јер се новац за изградњу "Београда на води" издваја из буџетских средстава „опраних" на другим пројектима.

Дневница обичног радника на градилишту две зграде које се граде у Савамали по договору износи 20 евра, док је мајсторима обећано између 35 и 45 евра дневно. Не постоје никакви писани уговори између фирми послодаваца и радника, већ само усмени договори. Нико од радника није пријављен, нити му се плаћају доприноси, а не исплаћују се ни плате.

Како смо сазнали од једног од подизвођача, који је из разумљивих разлога тражио да остане анониман, наводни страни „инвеститор" не уплаћује паре ни за раднике, али ни за искоришћени грађевински материјал.

Све те трошкове морају да сносе сами подизвођачи који, за узврат, добијају од Републике и града Београда средства за извођење других радова, као што су на пример рушење дела зграде генералштаба оштећене током НАТО агресије 1999. године, или реновирање Палате правде у Београду.

За те пројекте „од јавног значаја" они од државе добијају више пара него што ови радови заиста коштају, тако да се део буџетских средстава троши на наводно приватни пројекат наводног страног „инвеститора" у „Београду на води". Како предност у плаћању има грађевински материјал а не људи, радници месецима чекају на плату, а многи верују да је никада неће ни добити.

Управо овај пример јасно показује како се власт опходи са буџетским средствима која су јој поверена на чување. Порези и доприноси остају високи, давања најугроженијима из буџета су прескромна, ако их уопште и има, али се зато стотине милиона евра годишње из буџета пребацују у џепове малобројних на власти.

Поштеним радницима и пензионерима остаје да и даље гладују, да би неколико стотина лопова на самом врху имало на својим рачунима стотине милиона, а неки и више милијарди евра.

 

      А 1. Само за елиту

За обичне смртнике пара у нишком градском буџету има само повремено, али за истакнуте кадрове Српске напредне странке плате нису проблем. По информацијама Националне службе за запошљавање у овом граду од јуна 2016. до сада, само у ову институцију је примљено 16 нових запослених и то искључиво са списка чланова СНС-а и без икаквог јавног конкурса.

Посао је на овај начин добило пет "саветника за запошљавање", по један "саветник за запошљавање у Клубу за тражење посла", "саветник за запошљавање особа са инвалидитетом" и "саветник за каријерно информисање, евидентичар".

Посао је добио један возач, али и "организатор образовања одраслих" и "организатор програма запошљавања" и чак два "саветника за правну помоћ".

Поред Марка Рајића, доскорашњег портпарола градоначелника Ниша, и Вање Стојковић, секретарице једног од градских већника, у НСЗ су на овај начин запослене и још најмање две напредњачке функционерке – Александра Колунџић и Милена Бојић.

 

      А 2. Половина за Вучића

Финска компанија ПКЦ је за свој погон у Смедереву добила бесплатно земљиште са свим неопходним прикључцима и инфраструктурним објектима, али и саму зграду у коју се сместила прва производна хала. Укупна вредност овог поклона сиромашног града богатом „инвеститору" износила је десет милиона евра, за колико се Смедерево задужило код „Интеза банке", кредитом који ће отплаћивати наредне генерације, између осталих и сами радници запослени у погонима ПКЦ-а.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

Advertisements

MODERNI ROBOVI STRANIH FIRMI I NAJNIŽA ROBOVSKA TARIFA RADNIČKOG ROBLJA U SRBIJI!!?

9. априла 2017. Коментари су искључени

 

Izrabljivanje, terorisanje, i najbrutalnije podvođenje srpskih radnika u zemlji i inostranstvu, odvija se već pet godina pod direktnom komandom Aleksandra Vučića. On je taj koji urla preko svih mikrofona i kamera na naciju, govoreći kako su Srbi nesposobni, kako nemaju pojma o preduzetništvu, kako stranci treba da ih nauče redu, radu i disciplini, kako je divno raditi kao volonter, dakle, besplatno

On je taj koji nekažnjeno poziva maloletnike da obuku radne kombinezone i džabe rade za strane kompanije (da se brže priviknu na robovski rad). On je taj koji preko posredničkih privatnih agencija "izvozi" radno sposobne Srbe u okolne države Evropske unije, da tamo rade od jutra do mraka za dnevnicu koje ne prelazi ni dva evra po satu, pod uslovima koji su ravno onima u koncentracionim logorima u vreme nemačkog nacizma.

Konačno, Vučić je taj koji je doneo odluku da kompanijama koje izrabljuju i ponižavaju radnike u Srbiji i van nje, pomogne subvencijama iz budžeta. Da mu se najvredniji građani ove zemlje "skinu sa grbače", kako je nedavno izjavio. Kako u praksi izgleda mehanizam podvođenja belog radničkog roblja iz Srbije?

 

                         Milan Malenović

RADNICKO ROBLJE SRBIJE4

 

Srbija je verovatno jedina zemlja na svetu koja iz budžeta finansira ropski rad sopstvenih građana! Odlazeći diktator Aleksandar Vučić, učinio je sve da radno sposobne ljude, u najboljim godinama života, pretvori u najjeftiniju najamnu radnu snagu, tačnije, u savremene robove koji rade u stranim privatnim kompanijama za dnevnicu koja nije dovoljna ni za puko biološko preživljavanje.

Da je to i zaista tako, preko Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja , uveliko traje izdavanje dozvola privatnim agencijama za posredovanje u zapošljavanju građana Srbije u inostranstvu! Nekakvim propisom o radu tih agencija, određeno je da takve "institucije" treba da imaju kancelariju sa 12 kvadratnih metara površine.

Uredbom o visini naknade za izdavanje dozvole za rad agenciji za zapošljavanje („Službeni glasnik RS", broj 104/2009) utvrđena je naknada za izdavanje dozvole za rad u iznosu od 15.000 dinara i 7.500,00 dinara (u slučaju produženja dozvole za rad i promene sedišta).

I dok privatne agencije pljačkaju i varaju radnike iz Srbije, vodeći ih na robovski rad u neke obližnje zemlje članice Evropske unije (Mađarsku, Slovačku, Češku, pa u poslednje vreme čak i u Bugarsku i Rumuniju, tamo gde god ima takozvanih "multinacionalnih" izrabljivača sa Zapada koje traže belo roblje za danonoćni rad u proizvodnji), dotle Vučićev režim finansira te strane kompanije, nudeći im novac iz budžeta kako bi mu "skinuli sa grbače" što više Srba.

Najveći broj tih agencija osnovao je brat Aleksandra Vučića, Adrej, zajedno sa Predragom Malim, bratom Siniše Malog, odlazećeg gradonačelnika Beograda.

Svaka od privatnih agencija za zapošljavanje u Srbiji koje rade pod direktnom kontrolom Vučićevog režima, zapošljavaju radnike "na lizing" i u EPS-u i drugim javnim preduzećima, uzimajući veliki novac za taj posao. Agencije se brzo gase kao što brzo i nastaju, a "belo roblje" zaposleno na taj način je uvek kratkoročno eskploatisano i opet izbačeno na ulicu.

Svoju bolesnu ambiciju da još zgazi već obespravljene radnike i podvede ih stranim kompanijama po najnižim cenama na svetu, pokazala se i na sastanku sa italijanskim privrednicima održanom u novembru 2015. godine u prostorijama Privredne komore Srbije, Vučić je kao najvažniji razlog zašto bi neka svetska kompanija zalutala u Srbiju istakao niske plate ovdašnjih radnika, pa još dodao: "…Ako vam neko u okruženju ponudi bilo kakve uslove da investirate kod njega, dođite u Srbiju i mi ćemo vam dati bar za 10 odsto povoljnije uslove." Drugim rečima, daćemo vam i pare samo da "investirate" kod nas!

13. februara 2016, posle posete pogonu „Coca Cole" u Zemunu. Tom prilikom je on zabranio novinarima da pitaju, da li će biti otvorena nova radna mesta. Umesto traženog odgovora na pitanje, Vođe je rekao: "…Bilo bi dobro kad bismo ljudima mogli da objasnimo da ne smeju da pitaju ‘kad ću dobiti posao’… ". Ukratko, pozvao je radništvo u Srbiji na poniznost i pokornost, na čekanje kad će ih neka strana kompanija uzeti "na lizing" kao krpu za jednokratnu upotrebu. Da budu mirni i gladni.

Srbija jedna od onih nesrećnih zemalja koje nemaju poseban zakon kojim se uređuje privremeno zapošljavanje radnika preko agencija. Zakonu o radu uređuje samo način na koji se registruju agencije, ali da ne uređuje zapošljavanje u svrhu ustupanja radnika drugom poslodavcu.

Pripremane su bile razne "radne" verzije zakona o radu preko agencija za privremeno zapošljavanje, ali…Koliko tačno danas radnika u Srbiji dobija posao preko agencija koje ih iznajmljuju kompanijama uz proviziju niko ne zna, ali je sigurno da ih ima na desetine hiljada i da su trenutno u svakom pogledu obespravljeni, počev od toga da nemaju pravo na bolovanje, godišnji odmor, topli obrok, regres, plaćen prevoz, plaćen prekovremeni rad, mogućnost da podignu kredit…

Postojanje radnika na lizing na srpskom tržištu, zapravo je omogućila konvencija Međunarodne organizacije rada o privatnim agencijama za posredovanje i zapošljavanje, koju je Skupština Srbije ratifikovala februara 2013. godine. Ali, na kakav način Srbija primenjuje tu konvenciju, to je već druga priča i nema veze sa radničkim i ljudskim pravima.

Javnost danas ne zna kolika je provizija po jednom radniku "izdatom na lizinig"! Takođe, niko ne zna ni kako se novac od provizije deli? Ali, je poznato da strane kompanije u Srbiji mesečno uštede preko 15 miliona evra, od izrabljivanja "belog roblja", raznih radnika "na liziing"  i slično. A, na to ide plus čisti novac iz budžeta, za svako navodno otvoreno radno mesto (bez obzira da li je popunjeno ili ne).

Slovački ministar za rad i zapošljavanje, Jan Rihter, nedavno je objašnjavao srpskom ministru za rad, Aleksandru Vulinu, da ne može da utiče na izrabljivanje radnika iz Srbije, dokle god vlada u Beogradu bude preko posrednika slala najamnike da rade "na crno"!

Povod za ovo bila je vest o zastrašujućim uslovima u kojima su se našli srpski radnici, koji su preko posredničkih agencija otišli na tromesečni rad u fabrikama velikih korporacija, poput "Samsunga", "Fokskona" i još nekih kompanija koje imaju svoje pogone u Slovačkoj.

Nakon što se čulo kroz šta sve prolaze srpski radnici u ovoj zemlji (da rade pod prinudom, kao u konc-logoru, da su prevareni i opljačkani, da im je dnevnica niža od one u najsiromašnijim afričkim zemaljama) više posredničkih agencija iz Novog Sada i Beograda odmah su počele da uslovljavaju radnike da potpisuju nove ugovore, i to na rumunskom jeziku! Naime, zapadnjačke kompanije, takođe i u Rumuniji jedva čekaju robove iz Srbije, da im rade za satnicu koje ne prelazi dva evra.

I dok se sa jedne strane, Vučićev režim lažno zalaže za poštovanje ljudskih i radničkih prava naših građana zaposlenih u pomenutim zemljama, sa druge strane taj režim sve čini kako bi radnike gurnuo u čeljusti kriminalnim apetitima stranih kompanija. I ne samo to, nego ih za ovakvo užasno nasilje, plaćaju direktno iz budžeta! Ovakvih robova iz Srbije danas ima najmanje 70.000 i svi su predati od strane države na milost i nemilost stranim robovlasnicima koji sa njima doslovno mogu da rade šta god hoće.

Prema onome što se na izlaznim granicama Srbije prema Mađarskoj vidi, jasno je da su svi sa vrha države uključeni u angažovanje modernih robova rada, pre svega Ministarstvo za rad, Centar za kontrolu migracija, Carina, MUP, Ministarstvo inostranih poslova…

Jer, kako kaže jedno istraživanje, kolone autobusa nesmetano prevoze hiljade ljudi iz Srbije svakog meseca kroz granične prelaze odvozeći ih u centar Evropske Unije da rade bez ugovora o radu! Jedini ugovor (vrlo nejasan) koji se potpisuje u autobusu pred polazak, jeste onaj sa Agencijom čija nadležnost se završava na granici sa Mađarskom.

Odatle, ista agencija samo registrovana u Slovačkoj preuzima rukovođenje i raspoređuje radnike prema potrebama svake pojedinačne kompanije. Putnici u autobusima ne znaju u koji grad idu, gde će biti smešteni, gde i na kojem radnom mestu će raditi.

Kako to funkcioniše u praksi, vidi se i na primeru Američke kompanije "Johnson Electric" koja je u Niš stigla u jesen 2012. kada je potpisano prvo Pismo o namerama sa vladom Srbije. Kolike je subvencije kompanija dobila od Vučićeve Vlade do danas nije javno objavljeno, ali je poznato da nije ispunila ni minimum obaveza koje je na sebe preuzela u pogledu broja radnika koje treba da zaposli.

Radnici koji dobiju posao u "Johnson Electricu" potpisuju aneks radnog ugovora po kome pristaju da budu upućeni na "ispomoć" sestrinskoj kompaniji u Mađarskoj gde rade između tri i šest meseci pod neizdržljivim uslovima i za platu koja sa kojom ni u Srbiji ne mogu da prežive, a u Mađarskoj je daleko niža od tamošnje socijalne pomoći.

Po povratku u Niš ti radnici su i dalje maltretirani od strane poslovodstva kako bi dobrovoljno napustili kompaniju ili im se sugeriše da ponovo potpišu novi aneks ugovora radi odlaska u Mađarsku. Na mesto radnika koji napusti "Johnson Electric" u Nišu, primaju odmah nove, koje upućuju u Mađarsku, a od Srbije, tačnije srpskog budžeta, za ovaj "transfer" dobijaju subvencije shodno ugovoru koji je svojevremeno potpisan sa Ministarstvom privrede, jer radnike lažno prikazuju kao novozaposlene u sopstvenoj fabrici u Nišu.

Vučićev zločinački plan da istrebi radno sposobno stanovništvo u Srbiji i stavi ga na raspolaganje strancima po najnižoj, robovskoj tarifi, otišao je toliko daleko, da najvitalniji deo nacije danas radi stalno ili sezonski u stranim kompanijama i to "na lizing" (što je propisano i kriminalnim Zakonom o radu, čije usvajanje bila manifestacija čistog diktatorskog nasilja).

Javnost u Srbiji vrlo malo zna o teroru nad našim radnicima koje u inostrane kompanije šalje vladajući režim i pretvara ih u "belo roblje". Tako je od očiju javnosti sklonjen i slučaj slučaj "Azerbejdžan", gde su radnici iz Srbije doživeli užasnu torturu radeći u građevinskoj kompaniji SerbAz (za koju se pogrešno verovalo da je registrovana u Srbiji) koja je rukovodila poslovima na nekoliko gradilišta u Azerbejžanu. Uglavnom su to bili vrlo mladi muškarci, starosti između 18 i 22 godine iz Srbije i Republike Srpske. Bez novca, radnici su mesecima držani kao pravi zarobljenici, živeli su i radili u ropskim uslovima. Istovremeno, nije im bilo dozvoljeno da se vrate kućama!

Oko "domova" u kojima su bili smešteni bila je naoružana straža, a unutra smeštaj je bio ispod svakog nivoa (spavaonice su imale krevet na sprat, u svakoj je spavalo od 12 do 24 osoba), kupanje je bilo zabranjeno do 21 čas, a posle obično nije bilo vode za tuširanje.

Neretko se dešavalo da u domovima nema ni pijaće vode, a struja je često bila isključena zbog neplaćenih računa. Na kraju im je bilo zabranjeno da izlaze iz domova, ili je to bilo moguće samo uz posebne dozvole. Radno vreme nije postojalo, nekad 12, nekad 15 sati na gradilištu, a u jednom periodu morali su da rade neprekidno po 36 sati.

Novac nisu ni videli, pa su porodice morale da im šalju da bi mogli da jedu. Muškarci su gubili po 20-30 kilograma, a tri čoveka su umrla. Dvojica zato što nisu imali lekove, a bili su srčani bolesnici, i jedan nekoliko dana pošto se vratio kući; pretpostavlja se od pretrpljenog stresa.

Sistem kažnjavanja je bio takođe surov i propisan za svaku sitnicu: nenameštanje kreveta – 50 dolara, prestanak rada na jedan minut – 100 dolara, ogovaranje rukovodstva firme – 200 dolara, spavanje van vremena propisanog za to – 500 dolara, odbijanje prekovremenog rada – dodatni radni dani!

Slučaj "Azerbejdžan" je dospeo i do suda u Strazburu, ali tako što je tu kompaniju tužila jedna grupa radnika iz takozvanog federalnog dela Bosne i Hercegovine, ali ne i oni stradalnici iz Srbije i Republike Srpske. Zahvaljujući prisnom prijateljstvu vladajućeg režima u Srbiji sa par domaćih tajkuna i pojedinim korumpiranim ministrima u Azerbejdžanu, radnici iz Srbije nisu dobili nikakvu materijalnu satisfakciju za užas koji su preživeli.

Koliko novac odlazi u džepove stranih kompanija, govori i podatak da je samo za projekat slanja i izrabljivanja radnika u mađarskom mestu Godole, naša zemlja je platila više od 43 miliona evra.

Naime, krajem prošle godine u medijima su se pojavili oglasi kako mađarska kompanija „Robotika" i „Tisza Automotive" iz Sente traže radnike za posao u inostranstvu. Fabrika iz Sente je, po našim saznanjima, sa radom počela krajem 2014. i za otvaranje pogona i zapošljavanje radnika dobila 70 miliona dinara subvencija iz pokrajinskog budžeta. Po poslednjem dostupnom izveštaju „Tisza" je 2015. zapošljavala 258 radnika. Problem je u tome, kako i gde ih je „zapošljavala".

Oni koji su se javili na pomenuti oglas pozvani su na razgovor, tokom koga im je Akoš (u drugoj verziji Agošton) Barna, koji ima funkciju nekog od direktora u fabrici, obećavao kule i gradove. Prvo je isticao da će satnica iznositi 2,30 evra , da će se raditi pet dana u nedelji u samo dve smene, da će radnici imati uplaćeno penziono, socijalno i zdravstveno osiguranje, ishranu u fabričkoj kantini i besplatan smeštaj… Čak je sa ushićenjem pričao o tome da će po dolasku u Budimpeštu (put su zaposleni morali sami da plate i organizuju) poslodavac organizovati besplatno razgledanje grada pre polaska za Godole. Barna je zadužen za vrbovanje robova za rad u mađarskoj ispostavi „Lear"-a.

Posle trodnevnog kursa (koji nije bio plaćen), a u kome su obavljali poslove koji ih čekaju u Mađarskoj, budući zaposleni su na potpisivanje dobili ugovore u kojima je stajalo skoro sve onako kako im je direktor Barna ispričao. Ugovori su bili na više strana, puni teksta i zamornih klauzula, pa ih niko nije detaljno proučavao. Pred polazak su ih "radnici sa iskustvom" iz senćanske fabrike posavetovali da ponesu suvu hranu, konzerve i kese sa supom u Mađarsku.

Početkom januara 2017. prva grupa je krenula put Budimpešte. Ubrzo su shvatili da od obećanja nema ništa. Spavaju u grupnom smeštaju u motelu na samom autoputu. Ustajanje je u pola četiri ujutro, a radi se u prvoj smeni do dva posle podne. Umesto obećanog rada u dve smene pet dana nedeljno, radi se u tri smene šest dana nedeljno, bez doplate za smenski rad.

Do sada su radnici primili samo dve trećine januarske plate, a neki ni toliko. Umesto obećane satnice od 2,3 evra poslodavac im daje samo 1,6 evra i to i dinarskoj protivuvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije, što bi, kada bi se ponovo pretvorilo u evre, iznosilo 1,4 evra. "Tisza Automotive" iz Sente za ove radnike u Srbiji uplaćuje samo 5.000 dinara po radniku na ime doprinosa, jer su svi oni prijavljeni da rade za po 15.000 dinara mesečno, što je daleko ispod zagarantovane minimalne plate.

U mejlu koji je Laslo Varga, direktor za pravne poslove "Tisza Automotive", poslao jednom nezadovoljnom radniku, a u koji je redakcija imala uvida, navodi se kako su radnici "pogrešno razumeli direktora Barnu", jer satnica jeste 2,3 evra, ali u bruto iznosu. To bi značilo da se radnicima doprinosi uplaćuju u Mađarskoj, ali oni tamo nigde nisu prijavljeni i preti im se proterivanjem zbog rada na crno.

Od obećane zdravstvene zaštite takođe nema ništa, već zaposleni u Godoleu mogu da koriste usluge fabričkih lekara i to samo radnim danom u prvoj smeni. U slučaju da im pozli za veme posla, moraju koordinatorku Andreu Laslo da mole da ih pusti na lekarski pregled, što ona nerado čini, osim kada radnici pred njom padnu u nesvest.

Neuhranjenost, problemi sa zatvorom, iscrpljenost i neispavanost su takođe akutni problemi ovih modernih robova. Ustaje se u pola četiri ujutro, a autobus stiže u pola pet, kada se kreće na posao. U međuvremenu je došlo i do fizičkog napada izgladnelih radnika na vođu proizvodnje.

Koliko su radnici loše plaćeni najbolje pokazuje činjenica da se hrane onim što im se pošalje iz Srbije. Oni ne mogu da napuste Mađarsku, jer u tom slučaju ne smeju više da se vrate, a otvoreno im je zaprećeno i proterivanjem uz zabranu ulaska u zemlje EU narednih pet godina.

Fabrika "Lear" u Mađarskoj je "sestra" istoimene fabrike u Novom Sadu , za čije je otvaranje Vučić izdvojio 42,5 miliona evra subvencija (od toga preko devet miliona u gotovini). Novosadski "Lear" novozaposlene prima isključivo ako su prošli "obuku", odnosno maltretiranje u Godoleu. Isto važi i za "Tisza Automotive" iz Sente, čiji je vlasnik "Tisza Cipo" partner "Lear"-u u Mađarskoj, koji od mađarskih vlasti takođe dobija subvencije prikrivajući da umesto lokalne radne snage zapošljava roblje iz Srbije.

Od slanja robova iz Srbije na rad u inostranstvo napravljen je veoma unosan posao. Primera radi, menadžment "Lear"-a u Mađarskoj zaračunava sedam evra na sat po radniku, što je uobičajena cena u Mađarskoj. Posrednicima, "Tiszi" i "Robotici" se isplaćuju 2,3 evra na sat po radniku, a oni radnike plaćaju 1,6 evra i to u dinarskoj protivuvrednosti po srednjem kursu NBS-a, faktički oko 1,4 evra. Razlika od sedam do 1,4 evra po satu i radniku deli se među menadžerima pomenutih kompanija, a uz to se uzimaju subvencije i od Srbije i od Mađarske.

 

     A 1. Gde je bolje robovati, u Srbiji ili u inostranstvu?

Jedan od onih očajnika koji su direktna žrtva politike podvođenja najjeftinije radne snage, nedavno je na jednoj društvenoj mreži napisao i ovo:

To što ovde radim za 20.000 dinara neprijavljen i to što nemam ni godišnjeg odmora, a svaki dan mi se ponavlja rečenica: "…Ja te ‘lebom ranim", to dolazi direktno iz Vučićevog kabineta. Što od 15 godina mog rada u radnoj knjižici imam upisano jedva pet, i to je došlo sa te adrese. Pa bolje da sam u Slovačkoj. A, ovakvih kao ja znam puno koji isto prolaze!

Što me moji nekadašnji prijatelji sa manjim ili istim obrazovanjem od mog me više ne poznaju jer rade po državnim firmama (bez subote i nedelje) imaju praznike, radno vreme, godišnji odmor, i to je od Vučića došlo.

A, svi su pripadnici nekadašnjih demokrata su sada veoma "napredni". Gde su inspekcije rada da se ovaj trend ne bi nastavljao? Da vise ne bih doživljavao da od sitnijih opštinskih činovnika i nekih određenih ljudi koji su tu u "partiji" da mi odbruse rečenicu: "…Kako se to ti meni obraćaš, da li znaš u kojoj sam ja stranci" ili "…Mogu da ti sredim da se više nigde ne zaposliš".

Obe su izgovorene u mom prisustvu direktno meni. Ljudi idite bilo gde. Verujte bolje je i robovati vani, nego u Srbiji, pogotovo kod privatnika koji je po službenoj dužnosti uvek u partiji zaštićen kao beli medved.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BELO ROBLJE: STRANE FIRME KAO RADNI LOGORI SA CENOM RADA ZA GOLO PREŽIVLJAVANJE U SRBIJI!??

25. октобра 2016. 1 коментар

 

Mada su radnici u Srbiji već odavno pretvoreni u belo roblje, Vučiću je i to malo, pa je napao žene u Srbiji da izbegavaju posao. Pod najsurovijim uslovima radnici u Srbiji rade i kada su bolesni, pred gazdama moraju da kleče, ne smeju da idu u toalet, nemaju šta da jedu, a većina njih za sva ta ponižavanja ne prima nikakvu platu.

Za samo 20.000 evra svaki strani "investitor" može da se zaštiti od poseta inspekcije rada.

 

                     Milan Malenović, Predrag Popović

LENJ NAROD ILI BELO ROBLJE1

 

Predsednik srpske Vlade Aleksandar Vučić tvrdi kako je ovaj narod lenj i ne želi da radi, već radije sedi kod kuće i "uživa" u socijalnoj pomoći.

Istina je sasvim drugačija: narod u Srbiji najčešće nema gde da radi, a ako i nađe radno mesto, velika je verovatnoća da uopšte neće dobiti platu ili će polovinu iste morati da vrati gazdi.

U Futogu, u jednoj prodavnici lanca „Idea" hrvatskog tajkuna Ivice Todorića radi žena koja očigledno ne može da se kreće bez pomagala. U jednoj ruci drži štap, a u drugoj robu koju prenosi sa jednog kraja prodavnice na drugi i slaže po rafovima.

Ima nekoliko dijagnoza i mišljenja lekara specijalista da nije u stanju da radi, što je i više nego očigledno, ali su joj na lekarskoj komisiji PIO Fonda rekli da, ako ne može da radi, da otkaz i ostane kod kuće primajući mizernu socijalnu pomoć.

Nesrećnoj ženi je bedna plata koju teškom mukom zarađuje u prodavnici jedini izvor prihoda, i zato nije u stanju da sakupi dovoljno para koliko očekuju članovi komisije PIO da bi je poslali u invalidsku penziju.

Nemačka firma „Leoni" je u okolini Niša otvorila svoju fabriku u kojoj zapošljava radnike za platu nižu od socijalne pomoći – svega 5.800 dinara mesečno. Ovo je, navodno, omogućeno posebnim ugovorom sa čelnicima opštine Doljevac, koja nije imala dovoljno para za sve što je strani „investitor" tražio, pa je pristala na ovakvo izrabljivanje stanovništva. Istini za volju, radnici za ovu platu rade „samo" prva tri meseca. Republika Srbija je za izgradnju pomenute fabrike dala „podsticaj" u visini od 7.000 evra za svako novo radno mesto.

U „Juru",  u kojoj se radnici klanjaju pred svojim poslodavcem, inspekcija može da dođe samo kada posle prethodne najave dobije dozvolu. Razlog za ovo je taj što je preduzeće svojevremeno „doniralo" dva automobila vrednosti preko 30.000 evra Ministarstvu rada i to upravo za potrebe inspekcije rada. U "Juri" su demantovali da radnici moraju da nose pelene za odrasle.

Ova južnokorejska kompanija insistira na tipskom ugovoru o radu (koji je od strane poslovodstva proglašen „poslovnom tajnom" i radnicima je pod pretnjom otkaza zabranjeno da ga pokazuju u javnosti) u kome nema ni jednog jedinog slova koje radnika obaveštava o njegovom pravu da se sindikalno organizuje. U "Juri" nema sindikalnih organizacija, tako da poslovodstvo može da radi šta hoće sa radnicima koji su mu prepušteni na milost i nemilost.

Leskovačko „Zdravlje" je izuzeto iz plana rada inspekcije rada zato što je lokalnoj samoupravi dalo „donaciju" u vrednosti od 2,5 miliona dinara koja je potrošena na krajnje sumnjiv način.

Nemačka kompanija „Falke" je uz pomoć programa SIEPA-e otvorila pogon u Srbiji koji stoji pod direktnom zaštitom nemačke ambasade, tako da ovdašnje inspekcije mogu da ga obiđu tek pošto nakon najave kontrole za to dobiju i dozvolu. U pogonu se dnevno proizvede nekoliko hiljada pari čarapa, od kojih mnoge u prodavnicama na Zapadu koštaju više nego što iznosi dnevnica radnika u Srbiji koji ih je napravio.

Zvanična statistika tvrdi kako oko 30.000 radnika u Srbiji za svoj rad ne prima nikakvu platu, dok isto toliko prima manje od zagarantovanog minimalca. Realna slika je još gora, jer veliki broj onih koji zvanično primaju više od minimalne plate, razliku moraju u kešu da vrate poslodavcima.

Takođe, neprimećeni u ovoj statistici ostaju i oni radnici koji su posao našli preko neke od mnogobrojnih agencija za posredovanje u zapošljavanju, odnosno, kako se to danas popularno zove, za lizing radnika.

Radnik je, zvanično, zaposlen u agenciji, ali faktički radi u preduzeću koje ga je iznajmilo. Zaposleni na svom radnom mestu ne ostvaruje nikakva prava, jer se agencija brani da on ne radi kod nje, dok preduzeće ukazuje na činjenicu da ono sa radnikom nema nikakve ugovorne obaveze, već sa agencijom.

Najmanje 10 odsto plate ovako zaposlenog radnika ide agenciji, ali su česti slučajevi da ta provizija iznosi trećinu, pa čak i polovinu plate. Tako se u zvaničnoj statistici pojavljuje mesečna plata od 50.000 dinara, dok radnik u stvarnosti dobije samo 25.000 dinara.

Vučićev cenovnik: Bajatović skuplji od 155 majki

Srbi su lenj narod, bez preduzetničkog duha, spavaju do 10,30, a onda na Fejsbuku i Tviteru šire patološku mržnju, najgori su ološ i šljam – tvrdi vladar bez ijednog dana radnog staža mimo politike, koji je sve što ima stekao širenjem mržnje.

Kao radikal, Aleksandar Vučić je, zastupajući teorije krvi i tla, vređao pripadnike drugih nacija i religija, a sad, kao evroatlantski fanatik, jednako strasno udara po svima. Sad se ostrvio i na žene.

Ne, ne smetaju mu gologuze silikonske starlete, ali parazitiranje na budžetu optužuje majke.

Srbija za socijalna davanja izdvaja mnogo više nego druge zemlje. Ima i onih žena koje stvarno zaslužuju socijalnu pomoć, ali i onih koje mogu konju rep da iščupaju i neće da rade. Uzme za jedno dete 4.500 dinara i za drugo 11.000 i eto minimalne plate, pa što da radi – rekao je predsednik Vlade Republike Srbije.

Vučićev ispad ne samo što je neuporedivo sramniji od seksističkog kretenluka Bratislava Gašića, nego razotkriva njegovo patološko licemerje. Državni budžet, tobož, štiti od pohlepnih i lenjih porodilja, koje za dvoje dece uzimaju po 15.000 dinara mesečno, a ne vidi i ne mari za astronomske cifre koje se slivaju u džepove politički podobnih pojedinaca.

Danica Drašković, supruga Vuka Draškovića, Vučićevog koalicionog partnera, mesečno prima 846.000 dinara. Goran Knežević, naprednjački gospodar Zrenjanina i Banata, dobija 1.169.920, a socijalista Dušan Bajatović čak 2.331.816. dinara. Ukupno, samo njih troje, po raznim osnovama, Srbiju koštaju 4.347.734 dinara, dakle 290 mesečnih izdataka za majke sa dvoje dece.

Vučić ima pravo da, po svojoj volji, utvrđuje cenovnik dece i majki. S druge strane, normalni građani Srbije imaju obavezu da procene koliko će ih koštati Vučić, njegovi kumovi Stefanović, Petrović, Panić, pa bata Andrej, pobratim Zvonko i ostali pripadnici naprednjačkog kartela.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČETIRI STUBA I BUDUĆNOST SRBIJE: SVE ZA REJTING KROZ GLUMU PATRIOTIZMA U POKUŠAJU SPASAVANJA OD IZDAJE NA PREDIZBORNOJ KONFERENCIJI ZA ŠTAMPU

22. априла 2016. Коментари су искључени

 

Na slici je jedino nejasno, da li ove ovce idu prvo na šišanje pa na klanje, ili su već ošišane…?!????

Imajući u vidu da smo mi Srbi na žalost malo zapamtili iz istorije (a novije nikako!) našeg naroda, pa i danas bismo vrlo brzo naseli čak i na ovakav mogući novopatriotski, lažno samokritički i demagoški predizborni nastup i hrabro” iskazane reči govorničkom veštinom od strane bivšeg Radikala, sada na funkciji Predsednika Vlade u Srbiji!!

Gospodo čelnici EU, prijatelji Srbije, moram da vas podsetim da su svaka strana država, njeni političari, diplomate, (što se posebno odnosi na one diplomate koji borave u Srbiji, među kojima ima i nedobronamernih), pojedinci, strane grupe i organizacije koje borave u našoj državi, dužni da poštuju zakone, pravila, običaje, tradiciju i dostojanstvo države domaćina, i skrećemo pažnju da smo mi njima dali pravo na slobodno izražavanje sopstvenog mišljenja u našoj zemlji, ali i da zadržavamo pravo da odgovorimo na njega!!

 

 

002Aa.CETVRTI STUB I NESTANAK SRBIJE-21

 

Takođe se nadam da angloameričke političke vrhuške nisu zaboravili da su samo nedavno, članice EU sa Amerikom i još 18 drugih NATO zlotvora u Srbiji sejali smrt svojim krstarećim raketama, kasetnim, uranijumskim i drugim avionskim tepih bombama, … stvarajući žrtve i među civilnim stanovništvom, u nelegalnoj agresiji nazvanoj Saveznička sila” ili kako su je krstili Amerikanci –Plemeniti nakovanj”, (što je po vašim merilima shvatanja pravde i humanosti to tada “bilo poželjno i dozvoljeno”), i čiji se učinak”, na kraju, ogledao u stradanju velikog broja nedužnih civila i dece, i rušenju infrastrukture države Srbije, koja je obasuta i uranijumskom municijom od čijih će posledica ispaštati generacije našeg naroda.

Kao što smo svesni da su se Amerikanci uvek do sad` trudili da se pokažu kao "nevinašca", takođe smo svesni da je za EU, (želeći da sebe pospe pepelom zbog ranije učinjenih zločina prema Srbiji) koja se svojim aktivnostima pretvara u novu Kominternu, i čijim delovanjem je svaka država koja ulazi u njen sastav, morala da uđe sa promenjenom socijalnom, društvenom, privrednom i političkom strukturom, i svojim prečesto ciničkim zahtevima želela da Srbiju i njen narod ponize u različitim vidovima njene unutrašnje i spoljne politike!!

Pa je tako pod političkim prtiscima EU-je, Jugoslavija a kasnije Srbija, izručila i poslala u Hag predsednika sopstvene države kao i čitav politički i vojni vrh Srbije, a čiji je zadatak bio da brane sopstvenu državu od NATO agresije, a sada, novi zahtevi evropske familije da Srbija „upodobi spoljnu politiku sa EU“ (čitaj odrekne se sopstvene spoljne politike) i obustavi (jak???) izvoz jabuka, krušaka i mleka u Rusiju, pretstavljaju grotesku i deluju smešno i ponižavajuće do bola,  jer je potpuna iluzija da ako bi Srbija uvela sankcije Rusiji, to „bacilo Rusiju na kolena“…!!!!

Vama je u suštini trebalo javno i pismeno poniženje Srbije kojim biste mahali da su Srbija i srpski narod, vekovni prijatelj ruskog naroda, uveli sankcije Rusiji, (kao Crna Gora), prava istina je da bismo time, u stvari uveli sankcije Srbiji i namerno naneli očiglednu štetu sopstvenom narodu i državi!!!

A naša glupost je bila ta što smo više mislili na interese EU a ne na interese sopstvene države i naroda, pa smo postupali toliko ponizno posle briselskog dopisa – upozorenja „ed memoar“ , zbog čega smo mojom voljom počeli sve manje da izvozimo u Rusiju, i ostvarili izvozni manjak od preko 330 miliona evra, a da niko od građana nije digao ni čačkalicu protiv nas zbog takvog postupka!!!

Mi, država Srbija, pristali smo da ne koristimo prednosti koju imamo, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU!!! Kakvi smo mi mazohisti i ludaci od naroda…..!??! Možda nas “izvadi” povećan izvoz džemova i pekmeza…….

 А u svojim dodvoravanjima na svaki mig Amerike i EU, Državna rukovodstva Srbije su trećim zemljama sa kojima smo imali prijateljske odnose, imali slabe ili uopšte nismo imali nikakve ekonomske odnose, uvodili sankcije Belorusiji, Siriji, Iranu, Obali Slonovače, …, a da za uzvrat Srbija nije imala nikakve benefite zbog takvog glupavog postupka!!!

 

      Demonstracija slie

 

Briselska birokratska mašinerija, (u kojoj bar polovina njih ne zna da pronađe Srbiju ni na geografskoj karti), živi u uverenju da život običnog čoveka počinje prihvatanjem njihovih nametnutih zakona, i smatra kao jedino ispravnim, samo ono što oni propišu, deklarišu, zauzmu stav,  napišu preporuke, donesu mere, strategije, smernice, regulative, uputstva, naloge,… vršeći pritisak na korenite promene viševekovnih običaja života jednog naroda.

Jasno nam je da EU i svi njeni zakoni, platforme, strategije, mišljenja, smernice, uputstva, mere, zaključci, nalozi, direktive, regulative, preporuke, itd, su odredbe Helsinškog završnog akta OEBS-a pretvorili u farsu, a onim državama koje su već članice ili na putu da to postanu, oduzeli im slobodu i pravo da budu samostalne po svim odredbama ovog sporazuma.

Nama je poznato da u svetskim razmerama odavno ne vladaju principi međunarodnog prava, već pravo jačeg!!!

A funkcionisanje svetske diplomatije nikada nisu krasile osobine kao što su iskrenost, doslednost i čast, jer da te osobine stvarno postoje, političari ne bi uspeli da ostvare svoje lične skrivene želje i enormno se obogate, niti ciljeve moćnih država koje su uvek licemerno nastojale da za njih ne važe ista pravila kao za one manje i slabije!!

U svetu je odavno sve politika na najnižem nivou, a ne politika ideja ili nečega za koju su glasali stotine miliona Evropljana, pa je svako otvaranje tzv. „poglavlja“, u stvari vid političkog pritiska kojim se Srbiji oduzima sloboda, integritet i ovo malo prividne samostalnosti!!

A pojam SLOBODA, u koju se kune briselski birokratski aparat kao najveće evropsko dostignuće, u evropskoj propagandi, ideologiji i prinudi, se obesmišljava…, a to se videlo i u zabrani zemljama članicama EU (Grčkoj, Mađarskoj, Bugarskoj) da zaključuju bilateralne ugovore sa trećim državama, pa čak iako su takvi ugovori od koristi za narod te države; povoljniji nego što to je to predviđeno evropskom zakonodavstvom!!!

 

      Vazalstvo i opšta amnezija!!!

 

U tim raznim načinima ograničavanja slobode Srbiji i davanja privilegija stranim licima, moram da podsetim na aktrivnosti i „doprinos“ Vuka Draškovića, sada mog koalicionog partnera, koji je u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, još 2004.god. se zalagao za ukidanje tužbe protiv NATO, i zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju, ubeđujući narod kako će te trupe brzo i lako zaštiti naše građane na KiM!!

Takođe nam je poznat i Tadićev „doprinos“, kada je 07.09.2006. potpisao sa Vladom SAD Sporazum o zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji, SOFA u kome je SAD, svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

Takođe, za sve godine unazad od dana ratifikovanja tog Sporazuma, niko nije imao hrabrosti ni volje da podnese makar inicijativu za ocenu ustavnosti takvog akta!!!

Da ne pominjem da je sa SAD potpisan i Sporazum o snabdevanju i uzajamnim uslugama (USA-SRB-01) izmedju MO RS u ime Vlade RS i MO SAD sa svim mogućim pogodnostima, obavezama i troškovima Srbije za njihove potrebe; pri čemu moram da primetim da nisam siguran da je neko od “Vlasti u Srbiji” preduzimao određene korake da bi npr. sa Rusijom potpisao sličan, koji bi ruskoj strani omogućio makar deseti deo pogodnosti u sadržini i slobodi kao što pružaju onakvi sporazumi sa Amerikancima i NATO!!????

Ta 2006.god. je godina nastavka Tadićevih brljotina , pa je 14.12.2006. potpisao Okvirni dokument PZM (Pristupanja partnerstvu za mir), i u novogodišnjoj čestitki izjavio da taj događaj smatra svojim najvećim uspehom.

A već 18. decembra 2006. otvorena je NATO vojna kancelarija za vezu (eng.NATO MLO), i to u zgradi našeg Ministarstva odbrane.

Ako imamo u vidu da je 27.09.2010.g. u Briselu uspostavljeno Vojno predstavništvo RS pri NATO , i ako pored svih ostalih potpisanih planova i sporazuma, dodamo i nedavno, u martu 2015.god. potpisani Individualni partnerski akcioni plan (IPAP) i obaveze Srbije koji proističu iz njega,) onda nema ni potrebe da Srbija i formalno postane članica NATO!!

A nedavno, baš 07. jula 2015.god, Skupština Srbije je ratifikovala sporazum država članica Severnoatlantskog ugovora i ostalih država učesnica u "Partnerstvu za mir" o statusu njihovih snaga, sa dodatnim protokolima.

Zatim podsećam na olako zaboravljeno samovoljno Tadićevo odbacivanje skupštinske rezolucije o KiM 2010 god. i privatni aranžman sa baronesom koji je rezultirao podnošenju tzv. „zajedničke rezolucije“ kojom je tek vezao ruke Srbiji, a da poslanici tadašnjeg saziva Narodne skupštine Srbije, nisu prstom mrdnuli da se pobune zbog samovoljnog postupka predsednika države i suspendovanja njihove Rezolucije koja je izražavala njihovu volju i odluku kao predstavnika građana, kao i da podnesu krivičnu prijavu protiv Predsednika Srbije Tadića, zbog prekoračenja ovlašćenja i mešanja u vođenje spoljne politike – jer to je posao Vlade!!!!

Na kraju je porvđeno da je Tadićeva vlast, preko „hleba u UN“, potražila „pogaču u Briselu“ , a narod se nije ni pitao ili je bio nezainterosovan…

 

      JA, Premijer!!!

 

Naravno, tu ne smem da zaboravim i moj ”doprinos”!!

MENE, čoveka bez koga nije moglo da se potpiše onakav sramni briselski sporazum (aprila meseca pretprošle godine), gde je u njemu odlučeno da dođe do “samoisključenja” Srbije u rešavanju  pitanja Kosova i Metohije, (pri čemu je zanemarena Rezolucija 1244) ;

MENE i bez koga nije moglo da se izvrši darivanje teritorije, infrastrukture i dela sopstvenog srpskog naroda na KIM, kosovskoj vlasti (kao novim gospodarima života i smrti Srba na KiM) i zapadnim “prijateljima Srbije”!!!

A možda se tu radi o žrtvovanju dela svog naroda i dela teritorije svoje države, a poveden lažnim obećanjima „zapadnih prijatelja“, verujući da oni neće dirati ostale delove teritorije Srbije???!!!

Čak sam i ja bio začuđen da moji i simpatizeri ove vlasti nisu zapalili Beograd i Srbiju zbog izdajničkog postupka naše vladajuće koalicije, a koji sam potrdio potpisivanjem briselskog sporazuma!!

Pa ako je to tako lako prošlo tada, gde je i Ustavni sud postupio po Tominom zahtevu da tada (do dobijanja datuma za pregovore sa EU) ne raspravlja o ustavnosti takvog pisanog akta, onda mi je još lakše pošlo za rukom da bez problema smanjim plate i penzije od decembra prošle godine!!!!

Naravno da ne smem zaboraviti i svoj “maestralni” potpis, krajem avgusta 2015., kada sam sa Federikom Mogerini, u Briselu potpisao još jedan Sporazum o formiranju Zajednice srpskih opština , za čije formiranje nas već skoro tri godine Šiptari vuku za nos opstruišući njegovo sprovođenje uz podršku zapadnih država, izvodeći razne režirane performanse po šiptarskoj Skupštini!!!

I verovatno da se ne neće ni formirati, jer da je EU i Americi stalo do toga, to bi već bilo zavšeno, ali Šiptarima je svaka radnja aminovana od strane Zapada!!!!

 

      Priznajem okupaciju i zadovoljan sam! Ali i narod mora da se pita!!!

 

To je tužna sadašnjost za čije ostvarenje je zaslužna bilo koja "vlast u Srbiji" u poslednjih petnaest godina, jer smo sve svoje zakletve obesmislili, obeščastili, razdržavili, doveli na bedan nivo…!!!

MI, građani Srbije, koji volimo svoju zemlju i koji cenimo vrednosti sopstvene države, a koji smo pod pritiscima Zapadnih zemalja primoravali svoj narod da postupa po njihovim ciničnim zahtevima i nalozima, i da prihvata razne oblike istresanja njihovih nameštenika, koji su očigledno bili usmereni protiv tradicije i interesa naše države i naroda, a svojom krivicom pristajemo da nas tretiraju kao da smo sa grane sišli, takođe IZRAŽAVAMO OPTEREĆUJUĆI STAV prema SAD zbog njenog predvodničkog uticaja prilikom zločinačkom bombardovanja naše države, kao i stav prema zemljama Evrope koje su uzele učešće u tom ratnom zločinu, i ne pristajemo na oduzimanje i narušavanje naše kulture, tradicije istorije, običaja, religije, odgovornosti, osećanja slobode, o čemu treba i narod da se pita

JA, Predsednik “Vlade u Srbiji”, u ime države Srbije, koja je u prošlosti sa svojim narodom dala doprinos u antifašistikoj borbi tokom Drugog svetskog rata, pre godinu i po sam uputio poziv čelnicima onih zemalja koje su bile saveznici Srbije i koji takođe baštine antifašističke tekovine, da prisustvuju kao gosti vojnoj paradi povodom 70 godina od oslobođenja Beograda, za koju bi se u krajnjem slučaju, na žalost moglo reći da je izgleda predstavljala OPROŠTAJ OD SLOBODE, ukoliko narod i dalje bude prihvatao olako pritiske….!!!

Odsustvo i nedolazak i pojedinih zapadnih diplomata i ambasadora, da prisustvom učestvuju u obeležavanju srpskih pobeda, shvatio sam kao nedobronameran čin i nepoštovanje istorije, tradicije, kulture i doprinosa srpskog naroda i ostalih nacija koji su položili svoje živote u borbi protiv fašizma, i zaključio da bi se rado odazvali pozivu ukoliko bi Srbija obeležavala poraze ili bila na nekoj muci, pri čemu su, pre svega američki ambasador, našli vremena da prisustvuju čak i pri (ne)kulturnim događanjima u organizaciji nekih udruženja i grupa, ali ne i na manifestaciji u organizaciji države Srbije!!!

A svoje nepoštovanje prema srpskim žrtvama i narodu Republike Srbije, ambasadori zapadnih zemalja NATO-a, sramnim činom ponovili su 24.03.2015. uveče, kada nisu želeli da prisustvuju obeležavanju godišnjice bombardovanja Srbije, pokušavajući da sakriju svoje saučesništvo!!!

Pa sam ja ove godine, obeležavajući godišnjicu bombardovanja Srbije, u ime korektinih odnosa sa Zapadnim državama i u skladu sa odredbama IPAP sporazuma, skup  izmestio u   Varvarin!

Ali sam imao toliko crn obraz, pa sam dozvolio i lako progurao potpisivanje IPAP plana sa NATO, kao i potpisivanje i usvajanje u Skupštini Srbije, Sporazuma o statusu snaga NATO u Srbiji , jer rekoh, ako je to isto mogao da uradi Tadić 2006. (dajući veća prava američkim vojnicima u Srbiji nego što imaju građani građani sopstvene države), to i ja mogu da uradim, dajući ista takva veća prava svim NATO vojnicima!!

Ali smo mi pružili ruku saradnje NATO snagama, potpisujući nekoliko sporazuma u ime bolje budućnosti Republike Srbije kao neutralnoj državi!!!

Takođe nam je poznato da EU i njena mašinerija preduzimaju razne vrste aktivnosti da Srbiju “dignu na noge“ – do onog trenutka kada bude bila spremna da redovno vraća dugove, (jer im ovakva kao invalid nije potrebna)!

A u pozadini toga vrebaju "finansijski stručnjaci" iz EBRD -a , MMF-a i ostalih svetskih finansijskih institucija koji se ponašaju k`o lešinar kada čeka svoj umoran plen, da planiraju, raspolažu i raspoređuju novac koji će biti sakupljen od naroda Srbije, i da se jeftino dočepaju preostale imovine Srbije, a posebno one na teritoriji Kosova i Metohije!!!

Isto tako, znamo da se u međuvremenu, na raznim treninzima po inostranstvu, a posebno među “domaćim izdajnicima kojih ima previše, već vrši izbor i porojektuje se “novi čovek” koji će naredne četiri godine Srbiju voditi ne u nepovrat i iscrpljivanje na svim nivoima, već u budućnost bez alternative u cilju dostizanja evropskih vrednosti, i priključivanja Srbije evropskoj zajednici naroda!!! 

A tada Srbijom i srpskim narodom, slobodno može da upravljaju i Vuk Drašković i Čeda Jovanović, jer ja sam dovoljno povukao izdajničkih poteza , sve u ime Srbije i njene budućnosti, zato što sam sprovodio i Čedinu i politiku LDP-a!!!!

Pa valjda sam i ja nekakav Premijer “Vlade u Srbiji”, za koga bi trebalo da bude bitnije mišljenje i stav sopstvenog naroda, od mišljenja, procena, spekulacuja, pogleda, zaključaka, preporuka, i na žalost ucena onih evrospkih foteljaških birokrata koji odrađuju posao za multinacionalne kompanije i njihove Vlade, uništavajući našu domaću privredu i ponižavajući srpski i ostale nacije koji Srbiju smatraju svojom državom, još ovih nekoliko godina dok potpuno ne predamo svoju nezavisnost drugima u ruke, pa nam tada ni Vlada, ni Narodna Skupština neće više biti potrebni, a Srbijom će se upravljati iz Brisela….!!!

Nama je jasno da igramo u kolu koje se svira u Briselu, i da svako naše zaklinjanje u evropski put, kao i na sva usta silni hvalospevi o radu i vrednosti briselske mašinerije, samo njima podižu rep i duvaju u njihova jedra, pa još po hitnom postupku donosimo stotine nekakvih zakona čiji sadržaj nije razumela ni većina Narodnih poslanika, i koji često ne mogu ni biti upotrebljeni a namećemo ih našem narodu i iscrpljujemo ga, i time direktno razgrađujemo sopstvenu državu, a još imajući u vidu jasan stav EU da do 2020. neće biti prijem novih članica u njihov tabor, onda bi valjalo da poslušamo i glas naroda i da malo ohladimo…!!!!!!!!!

Ali nikako ne smemo da izgubimo iz vida da ne postiji alternativa ovom putu Srbije u budućnost…..

A i mediji u Srbiji su maestralno odigrali ulogu da se srpskom narodu i ostalim građanima planski poremeti sistem vrednosti, zatrpavanjem nevažnim i manje važnim informacijama tabloidne sadržine, čije teme su nedeljama razvlačili i usmeravali svest naroda, da od drveta ne vidi šumu…!!!

U takvim napisima, nedeljama smo mogli da čitamo nametnute teme počev od od parade osoba homoseksualnih sklonosti gde je uzgred govoreći učešće uzeo i američki ambasador; zatim su se ređali napisi o prekoračenju ovlašćenja žandarmerije zbog nanošenja povreda Andreju; pa napisi o albanskom dronu ali bez ukazivanja na mlake reakcije svih struktura države; pa napisi o ubistvima od strane običnih ljudi i tragičnim sudbinama žrtava; a kada još dodamo i programsku šemu TV stanica u kojoj dominiraju emisije zabavnog, igračkog i pevačkog sadržaja, kao i prikazivanje gomile nevažnih serija i rijaliti emisija sa sadržajima ispod svakog nivoa, i kojima su obični ljudi podredili svoje vreme i aktivnosti, zaključujemo da su mediji odradili posao za Zapad i dodatno anestezirali narod Srbije!!!

Ali su zato vešto izbegavane informacije i teme u kojima bi se govorilo o životu Srba na Kosovu i Metohiji i njihovim problemima različitog oblika, zaštiti njihove imovine kao i imovine Srbije!!

Zatim se nedovoljno raspravlja o podacima o visini dugova države, o stanju privrede, stanju zapošljenosti; pa o neredovnoj isplati ličnih primanja malom broju zapošljenih u malobrojnim firmama koje imaju tu sreću da još rade; stanju zdravlja stanovništva i problema sa lečenjem; urušavanju školskog sistema kroz nedisciplinu učenika i nezainteresovanost roditelja, kao i otvaranje mnoštva privatnih škola sa svojim programima u vaspitavanju naše dece; smanjenje plata i penzija i njihova posledica na kvalitet života zbog visokih cena, a da ne pričamo da je svako novo otvaranje tzv. Poglavlja EU, pretstavljano kao vrhunsko dostignuće srpske politike, lažući narod da su EU integracije instrument u sprovođenju reformi, a svesno zaboravljajući na nepobitnu činjenicu da to ima za cilj da dokusurimo sopstvenu državu , i da se Evropa, SAD i NATO potpuno operu od zločina učinjenih bombardovanjem i Srbiju pretvore u region bez nacionalnog identiteta …itd, itd …

 

Zato je potrebno da se hitno osvestimo da bismo povratili nedostajalu ljubav prema Srbiji!

Potreba je da se izvučemo iz krize srpske postojanosti, ako narod to želi!!

Da se povratimo iz krize srpske časti i savesti, kao i krize srpskog nacionalnog karaktera, ako narod to želi…!

Da izađemo iz krize srpske porodice, krize srpske kulture, religioznosti i krize osećanja za pravdu, ako narod to želi…!!

Svima je potrebna jaka Srbija ali ne i prodata, jer ako sam do sada dao sve, preambulu ne bih smeo da dam!!!

Ali NAROD mora da se pita…!!!

Zato ću smatrati da su rezultati ovih izbora već postali obavezni referendum i blanko dozvola o pojedinim važnim zakonima, a posebno o onim u kojima se odlučuje sudbina države, (a ne bi trebalo imati straha od odluka  skupštinske većine, pa čak ni kada se zakoni donose po hitnom postupku i preko noći, iako ni većina ne bi razumela ni da su usvajani redovnim putem), i posledice istih po Srbiju u budućnosti!!!

Naravno, moje i njihova imena će biti zapisana u istoriji Srbije!! A narod zna da na mene ne mogu lako da vrše pritiske ni sa koje strane…

A odluku o mojoj ostavci, doneo sam onda kada sam zaključio da je mom ostanku na čelu države potrebna puna podrška naroda i poverenje u moje evopske vizije koje su proširivane i pokušajem angažovanja gospodina Tonija Blera, čija će akvitnost biti usmerena na dovršetku privatizacije i gašenje ono malo preostalih preduzeća u Srbiji!!! 

A ako narod odluči da ne treba dalje da idemo u tabor EU, onda moram da im skrenem pažnju da smo jedino Toma, Tadić, Čeda, Čanak, Dačić i ja, sposobni da ih odvedemo u EU na putu bez povratka, ili u suprotnom otići ćemo sami….”

Ovakvom glumačkom rolom, Predsednik „Vlade u Srbiji“ bi možda pokušavao da dubokom demagogijom opravdava stanje izdaje i poniženja (a kome je i sam doprinosio) države na čijem je čelu, i pokušavao da nevešto otvori oči i uši i onom nedovoljno aktivnom delu srpskog naroda i ostalim građanima koji još Srbiju smatraju svojom državom, a u suštini prebacujući krivicu na narod, i naglasi da je navodno važno da narod mora da se pita za sve (jer on se već odavno ne pita za vođenje Srbije)…!!!!!!

Pa ako narod njemu da podršku, on će nastaviti da savesno i   odgovorno izvršava sve preuzete obaveze i zadatke dobijene od strane EU!

Ne bi nas začudilo da bi možda ovom mešavinom reči izdaje i patriotizma podigao sebi politički rejting za 10%!!?????????

A ako narod  ne bude želeo da uvidi suštinu izgovorenih reči i bude opčinjen njegovim oratorskim sposobnostima u borbi za vlast, onda je saučesnik u izdaji i urušavanju ostataka Srbije, znajući da se sprema i promena Ustava države po željama angloamerikanaca…!

         

©Geto Srbija

Категорије:ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА Ознаке:, , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

DRŽAVA DUBOKO ZAVLAČI RUKE U DŽEP NARODA DA BI TAJ NOVAC DAVALA KAO SUBVENCIJE IZABRANIM LJUDIMA

15. фебруара 2016. 1 коментар

 

Za samo dva meseca „uspešnog" poslovanja ministra finansija Dušana Vujovića, tačnije od kraja novembra 2015. do kraja januara 2016, javni dug Srbije se uvećao za skoro 70 milijardi dinara! Na kraju januara meseca 2016. godine, ukupni javni dug Srbije krajem januara 2016. iznosio je 3.060.339.536.324 dinara, ili preko 25 milijardi evra!

Podeljen po broju stanovnika, iznosi oko 4.000 evra po svakom građaninu! Građani će morati da otplaćuju ove dugove, ali to neće zaustaviti vladajuću oligarhiju da i dalje prebacuje novac iz budžeta u svoje džepove.

 

                Igor Milanović

TROSENJE PARA IZ BUDZETA1

 

Laž je osnova naprednjačke politike i bez nje, kao i korumpiranosti, ova vlast bi se odavno urušila.

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je 29. januara slavodobitno novinarima rekao kako je suficit u budžetu za januar mesec skoro 250 miliona evra. Tom prilikom, istina, nije rekao kako ga je sramota koliko nam dobro ide, ali jeste kazao kako se ovakav „uspeh" nije očekivao.

Premijer je takođe zaboravio da kaže kako je 28. januara Uprava za javni dug objavila da je tog dana Republika Srbija prodala obveznice sa rokom dospeća od dve godine u ukupnoj vrednosti od 25 milijardi dinara, odnosno nešto malo više od 200 miliona evra. Dakle, navodni budžetski suficit nije nastao uštedama ili povećanjem fiskalnih prihoda, već daljim zaduživanjem.

Za samo dva meseca „uspešnog" poslovanja ministra finansija Dušana Vujovića, tačnije od kraja novembra 2015. do kraja januara 2016, javni dug Srbije se uvećao za skoro 70 milijardi dinara!

To enormno zaduživanje, kao i čist marketinški potez da se za javnost stanje u budžetu objavljuje dan pre redovnih isplata, stvorili su privid kako je fiskalna konsolidacija, navodno, uspešna. U stvarnosti, nikada nam gore nije bilo.

Ukupni javni dug Srbije krajem januara 2016. iznosio je 3.060.339.536.324 dinara, ili preko 25 milijardi evra! U toku 2015. Vlada nas je zadužila za dodatnih skoro dve milijarde evra, a do početka ovog leta planira se dodatno zaduživanje od najmanje milijardu evra.

Ovako pribavljen novac se ne troši za dobrobit naroda, već za bezbrižan život onih na vlasti.

 

       Čije pare Vučić poklanja Italijanima?

 

Treba se podsetiti oktobra 2012. godine, kada je sadašnji predsednik Vlade bio prvi potpredsednik Vlade u kojoj je njegova Srpska napredna stranka imala većinu ministara. Tada je država potpisala ugovor o dodeli bespovratnih sredstava  italijanskoj kompaniji „Geox" u visini od 11.250.000 evra za izgradnju fabrike cipela. Bar su pare za to trebale da budu upotrebljene.

Italijani su dobili novac, a onda je celu priču pokrio veo zaborava. Fabrika u Vranju se gradila sporije od „Skadra na Bojani" i do njenog otvaranja je došlo tek pre nekoliko dana. Po izjavi italijanskih investitora, nov pogon u Vranju koštao je manje od 15 miliona evra.

Iako postoje razlozi da se veruje kako je ova cena preuveličana, čak i kada bismo nju prihvatili ispada da su „investitori" uložili svega oko 3,5 miliona evra sopstvenih para da bi napravili fabriku koja će godišnje proizvoditi više od milion pari cipela. U stvari, uložili su još manje sopstvenih para, jer je skoro sve plaćeno iz državnog budžeta koji solidarno pune svi gladni u ovoj državi.

Ono što je najzanimljivije u celoj priči jeste upravo činjenica da se izgradnja otegla na duže od tri godine, iako se po pravilu ovakvi objekti izgrađuju za manje od godinu dana.

Za to vreme, državna subvencija od preko 11 miliona evra se koristila za poslovanje „Geox"-a izvan Srbije, a na taj način ostvareni prihod delio se između aktera ove prevare, odnosno italijanskog poslovodstva i vrha naše Vlade.

Pošto su italijanski „investitori" unapred dobijeni novac potrošili na preče stvari, nisu imali dovoljno sredstava da redovno plaćaju ni građevinske firme koje su u Vranju gradile fabriku, pa je često dolazilo do prekida radova, jer radnici nisu hteli da rade za džabe. Zbog toga se radovi jesu ovako dugo izvodili.

Konačno je država Srbija morala još dublje da zavuče ruku u džep naroda, pa da ona, umesto italijanskih „investitora", plati deo radova.

Za izgradnju prilaznih saobraćajnica, komunalne infrastrukture, ali i uređenje samog zemljišta na kome se fabrika danas nalazi, iz državne kase je plaćeno još više od dva miliona evra, tako da je Srbiju ovaj aranžman na kraju koštao više nego što sama fabrika vredi"!

Morala su, naime, da se negde nađu sredstva potrošena za podmićivanje vlastodržaca.

Uz sve to dolazi i činjenica da Vranju ovaj projekat ne samo da nije trebao, već ga je dodatno ruinirao.

U ovoj siromašnoj opštini na jugoistoku Srbije već decenijama posluje „Koštana Shoes", klaster  koji obuhvata sedam fabrika za proizvodnju obuće. U njemu su zaposleni skoro svi radnici osposobljeni za ovu vrstu poslova, tako da ih na spisku lokalne ispostave Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) skoro da uopšte nije ni bilo.

U takvu sredinu stiže „Geox" koji je od države Srbije dobio preko 13 miliona evra za novu fabriku i „velikodušno", od naših para, obećava plate koje su duplo veće nego kod konkurencije, mada su i dalje mizerne.

Preko hiljadu radnika tada, početkom 2013. (odmah posle prvih najava o dolasku Italijana), daje otkaze u preduzećima u kojima su do tada radili i prelazi u NSZ, jer je uslov bio da „Geox" zaposli samo one koji su na birou rada.

Ti radnici su, zatim, tri godine bez plate sedeli kod svojih kuća čekajući da se fabrika završi. Nije uopšte zato čudno što su tmurnih lica dočekali Aleksandra Vučića koji je krajem januara ove godine svečano otvorio fabriku „Geox"-a.

„Koštana" klaster je u međuvremenu izgubio više od polovine zaposlenih i morao je da smanji proizvodnju. Za razliku od konkurencije iz Italije ova domaća kompanija nije dobila ni dinara podsticajnih sredstava, a sama je morala i da plaća komunalne priključke, izgradnju i proširivanje pristupnih saobraćajnica, kao i uređenje i održavanje zemljišta na kome se nalazi.

Konačni bilans je da je „Koštana" sada u velikim problemima, jer je zbog odlaska radnika i smanjenja proizvodnje izgubila neke kupce, a radnici, koji su zbog obećane bolje plate iz jedne kompanije prešli u drugu, dodatno su osiromašili, jer su pune tri godine živeli od pomoći svojih takođe siromašnih rođaka.

Osim toga, država za to vreme nije dobijala doprinose i porez na plate za radnike, a mnogima je još morala da isplaćuje naknadu za nezaposlene, a kasnije i socijalnu pomoć.

To, naravno, nije tako strašno za vlastodršce, jer je znatan njihov udeo u pomenutih preko 13 miliona evra isplaćenih za novu fabriku, a nisu ostali uskraćeni ni za proviziju od prihoda koji je „Geox" ostvario tri godine obrćući poklonjeni novac.

Posle se nađu neki koji se pitaju „Gde odlazi toliki novac iz budžeta, kada su smanjene plate i penzije, a država se svakodnevno sve više zadužuje?". Novac odlazi u džepove odabranih.

Jedan od njih je Čedomir Jovanović koji je, moguće, u političkoj opoziciji prema Aleksandru Vučiću, ali poslovno njih dvojica odlično sarađuju.

To je pre nekoliko dana potvrdio i bivši ministar privrede Saša Radulović optužbom da mu je, dok je još bio ministar, tadašnji prvi potpredsednik Vlade, Vučić, tražio da iz Fonda za razvoj  isplati već odobreni kredit od dva miliona evra firmi u vlasništvu Čedomira Jovanovića koja je bila nesolventna i poznata po mahinacijama.

 

       Pranje para preko Čedinog LDP-a

 

Prvi čovek LDP-a je ušao u agrobiznis čim je propala „Fidelinka" a.d.  iz Subotice. Stečajni upravnik te kompanije je odlučio da njene kapacitete izda pod zakup drugim preduzećima, a izbor je krajem 2011. pao na firmu „Agroposlovi" iza koje je stajao bračni par Čedomir i Jelena Jovanović.

U maju 2014. republičke Robne rezerve su objavile kako je preduzeće „Agroposlovi" proneverilo čak 4.000 tona žita poverenih mu na čuvanje u silosima „Fidelinke", za čije korišćenje nije plaćan ni zakup.

U septembru 2015. je objavljeno kako je tužilaštvo u Beogradu navodno pokrenulo istragu protiv Jelene Jovanović zbog osnovane sumnje da je banke i državne institucije prevarila za ukupno 6,8 miliona evra.

Tada se tvrdilo kako je supruga lidera LDP-a i direktorka „Agroposlova" falsifikovanjem poslovne dokumentacije od poslovnih banaka uzimala kredite na osnovu zaloga u žitu koje, ne samo da nije pripadalo njenoj firmi (bilo joj je povereno na čuvanje uz plaćanje nadoknade), već više nije ni bilo u silosima koje je „Agroposlovi" koristio. Srpski rečeno: Jovanovićeva je kao zalog položila žito koje nije postojalo.

Od tada, pa do danas ništa se nije desilo. Neće se ni desiti, dokle god Čedomir Jovanović uspeva da finansijski namiri Aleksandra Vučića. Jedna od tih novčanih tranši bio je i „zajam" iz Fonda za razvoj u visini od dva miliona evra čiju je isplatu privremeno bio stopirao Saša Radulović, a i posle toga su usledila nova plaćanja otkupa slobode za sebe i svoju ženu.

U međuvremenu, kada su se dugovi „Agroposlova" nagomilali, bračni par Jovanovića je firmu prodao izvesnom Bojanu Drobnjaku, koji je nastavio da ništa ne plaća, pa je nad tim preduzećem otvoren stečajni postupak.

Da je sve ovo deo jednog dobro smišljenog plana preko koga se novac iz banaka i budžeta slivao u privatne džepove, vidi se iz činjenice da sve poslove „Agroposlova" u stečaju februara 2015. preuzima preduzeće „Agrohub", takođe iz Beograda, a čiji je jedini vlasnik i direktor – Čedomir Jovanović.

Uprkos činjenici kako je „Agrohub" osnovan samo dva meseca pre preuzimanja ugovora od „Agroposlova", te da nije imao nikakvu imovinu osim osnivačkog kapitala od 2.000 dinara, kao i da je bio u vlasništvu čoveka koji je već jednom prevario „Fidelinku", stečajni upravnik se složio sa ovom transakcijom kojom je Jovanovićeva firma dobila ne samo mlinove i silose na korišćenje, već je potpuno besplatno upotrebljavala i robnu marku „Fidelinke".

Agrohub" se uopšte nije pokazao kao bolji platiša, jer radnicima uopšte nije isplaćivao plate,  a nije plaćao ni ostale račune. Prilikom preuzimanja poslova „Agroposlova" u „Fidelinki", „Agrohub" se obavezao da će isplatiti i njegove dugove koji su u tom trenutku (19. februar 2015.) samo na ime zakupa za silose i mlinove isznosili preko 31 milion dinara.

Ni ostali dugovi „Agroposlova" nisu plaćani, a „Agrohub" je prestao da plaća i sopstvene račune. Zbog koga je „Suboticagas" sredinom oktobra 2015. isključila dotok gasa „Agrohubu", jer su neizmirena potraživanja prešla pet miliona dinara.

Kako ne bi ostao bez prihoda, Čedomir Jovanović se dosetio još jedne prevare. Još u 2011. godini, poslovanje svoje tadašnje firme „Agroposlovi" delimično prebacuje na „Outsourcing Management Solutions Group"  sa Novog Beograda, kojeg danas pod ovim imenom nema više u Agenciji za privredne registre.

Ovo preduzeće, iako je imalo ukupan godišnji promet od samo 675.000 dinara i prihod od 250.000 dinara, „Agroposlovima" plaća mesečno 10.000 evra na ime zakupa silosa koje je ovo preduzeće sa svoje strane besplatno koristilo u okviru aranžmana sa „Fidelinkom"?!? Radi se očigledno o „pranju" nečijih para, jer pomenuti „Outsourcing", uprkos slabom poslovanju, u aprilu 2012. Liberalno demokratskoj partiji za predstojeće izbore donira sedam miliona dinara.

Kada se sve ovo sagleda, prosto je neverovatno da je Fond za razvoj  preduzeću koje tone pod dugovima, nema nikakvu pomena vrednu imovinu i još je upetljano u ceo niz prevara i mahinacija odobrio „kredit" (za koji se od početka znalo da neće biti vraćen) od 200 miliona dinara.

Ustvari, nije neverovatno, kada su u pitanju „viši ciljevi", odnosno pohlepa vlastodržaca da iz državnog budžeta izvuku što je moguće više para.

Zbog svega ovoga, penzionerima se smanjuju ionako male plate koje su oni zaradili poštenim radom tokom proteklih decenija, iz državnih službi i javnih preduzeća otpuštaju se zaposleni koji su neretko jedini hranioci svojih porodica, a država se besomučno i dalje zadužuje.

 

    A 1. Ko je dobio 6 miliona evra za nezakoniti konkurs?

Na šta je potrošeno 26 miliona evra, umesto prvobitno planiranih 20 miliona, kod navodne izgradnje železničke stanice „Prokop" u Beogradu, moraće da utvrdi neka buduća nezavisna i detaljna istraga. Značajan deo stručne javnosti već sada tvrdi da je u suštini sređen samo enterijer, a da to ne košta ni trećinu utrošene svote.

Završetak radova je svečano obeležen 26. januara ove godine iako oni po zakonu nisu ni smeli da se odvijaju.

Upravni sud u Beogradu je, naime, presudom od 12. juna 2015. broj II 9 U 10959/14 (sudije: Ruža Urošević, Desa Simić i Tomislav Medved) poništio javni konkurs za izvođenje radova na pomenutoj lokaciji i naložio ponovni izbor ponuđača.

Presudom je nedvosmisleno utvrđeno kako je Predrag Nešković u periodu od 23. maja 2005. do 16. septembra 2013. bio zaposlen u „Železnicama Srbije" na poslovima izrade Glavnog projekta za izgradnju „Prokopa". Glavni projekat je kasnije poslužio kao deo konkursne dokumentacije.

Nešković se posle toga pojavljuje kao deo tima ponuđača radova, konzorcijuma okupljenog oko „Energoprojekta" koji pobeđuje na konkursu.

Bez obzira na činjenicu da je Upravni sud nesporno utvrdio nezakonitost ovako sprovedenog konkursa i naložio njegovo ponavljanje, vlast je odlučila da nastavi radove na „Prokopu", jer bez ove železničke stanice ne može da se nastavi projekat „Beograda na vodi", a premijer Vučić je već opomenut od strane investitora iz Ujedinjenih Arapskih Emirata da mora da se pridržava obećanja datih u pogledu rokova.

Ne samo da se oglušila o odluku suda, već je vlast u ovom slučaju pribegla najbezočnijim lažima i manipulacijama javnog mnjenja. Predsednik skupštinskog Odbora za finansije Veroljub Arsić (član Srpske napredne stranke) sa sednice održane početkom februara 2015. udaljuje Dragana Dobrašinovića, zastupnika podnosioca tužbe Upravnom sudu, upravo kada je ovaj pokušao narodne poslanike da upozna sa uočenim malverzacijama.

Stav vlasti je tada zvanično glasio da je Dobrašinović trebao o svemu da obavesti policiju i tužilaštvo, koji su čvrsto pod kontrolom naprednjaka, a ne skupštinski Odbor ili Upravni sud i da time ugrozi izvođenje radova i sprovođenje pljačkaškog plana SNS-a.

Pošto je postalo jasno da je konkurs sproveden na način kojim se krši zakon, kao i da je konačna cena skoro za trećinu veća od prvobitno odobrene, o celom slučaju se zainteresovao i davalac zajma za ovaj posao, „Kuvajtski fond za arapski razvoj",  koji je najavio obustavu daljih, već ugovorenih plaćanja za projekat „Prokop", sve dok se ne utvrdi istina o upravo završenoj fazi radova.

U svakom slučaju, ostaje da se utvrdi zašto su radovi koštali 20 miliona evra dok je Nešković sa svojim saradnicima u „Železnicama Srbije" radio na izradi Glavnog projekta, a poskupeli su na 26 miliona evra kada je on prešao kod ponuđača i kasnijeg izvođača radova. Ko je sve iz političkog vrha dobio svoj deo iz pomenutih šest miliona evra kako bi se sproveo nezakoniti konkurs?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVI ZAKON O STANOVANJU – NOVI UDAR NA DŽEP I UVLAČENJE DRŽAVE U STANOVE STANARA I VLASNIKA STANOVA!???

26. новембра 2015. 8 коментара

 

Izgleda da je jedan od glavnih ciljeva ovog zakona, da se država na lak način uvuče u privatni posed pojedinaca, i to preko uspostavljanja licenciranog upravnika zgrade, pri čemu se primorava pojedinac, stanar, vlasnik stana, da bez sopstvene volje mora da stupi u obligacioni odnos i izdvaja deo novca za nečije uhlebljenje i platu upravnika zgrade, koji tada ima mogućnosti da koristi zakonska ovlašćenja i angažuje i privatne izvršitelje radi naplate svojih i tuđih potraživanja.

Cilj je da se pojedinac što više oglobi od strane države, iako je već opterećen kroz redovna novčana davanja, počev od obaveznih dažbina za porez, komunalije, struju, telefon, nametnuto davanje za obnovljive izvore energije, ekološku taksu ili doprinos koju je propisala Opština, taksu za RTS…..pa sve do grobarine!!!

A tu je i još jedan novi državni namet prema građanima, u kome država želi da uvede obavezno osiguranje zgrade kao celine, a koje će plaćati vlasnici stanova, čime još više opterećuje i ovako siromašni budžet građana-pojedinca, ali sada u sklopu stambene zgrade.

 

 

DRZAVNA KONTROLA STANARA4

 

Mediji svakodnevno ističu prednost novog zakona o stanovanju, pišući o ulozi profesionalnih upravnika i uvođenjem u zgradu u kojoj živimo, ističući da će naš obavezni mesečni iznos od nekoliko stotina dinara ili hiljadu, po stanu (kao njegov deo za platu; bez osvrtanja na one komšije koji objektivno nemaju dovoljno prihoda ni za sopstveni život??), biti ta prava mera kojom ćemoobezbeditida nas “ne uznemirava prvi komšija” u slučaju nekih kvarova, dešavanja i događanja u zgradi.

Ako bi smo slučajno pomisli da bi obavezno mesečno plaćanje za platu upravnika zgrade , nas “spasilo uznemiravanja” od strane nekih komšija (bežanjem u svoj svet otuđenja u kome informatnve tehnologije pored svoje koristi to nesumljivo i nose,) gubimo iz vida da smo po slovu zakona, tek time široko otvorili mogućnosti da na vrata vlasnika stanova, stanara, uz komunalnog inspektora zakucaju i privatni izvršitelji u poslovima naplate zakasnelih novčanih potraživanja, počev od upravnikove plate, preko obavezne sume novca za redovne ili vanredne (investicione) troškove zgrade, do plaćanja štete trećim licima čak i bez sopstvene krivice!!!

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture , izradilo je nacrt Zakona o stanovanju i održavanju zgrada , i na svom sajtu je objavilo program javne rasprave po nacrtu ovog zakona.

Bez ulaženja u dublju sadržinu, pravnu suštinu i nedovoljno jasne zakonske novine sakrivene ovim nacrtom, letimičnim čitanjem, možemo uočiti da država želi sebi da propiše novi izvor prihoda, dobijen opet od pojedinaca vlasnika stanova koji već imaju zakonsku obavezu da plaćaju porez na svoj stan…

Država se bavi nametanjem novih obaveza za pojedinca od koga se može uzeti novac, a istovremeno tim zakonom se nije dotakla propisivanjem zabrana šta nije dopušteno držati od opasnih stvari u zgradama i pomoćnim prostorijama kao npr nafta, droga, zapaljivi i eksplozivni materijalkoji mogu ugroziti živote i zdravlje ljudi.

Da bi na što lakši način država imala zakonski osnov za uzimanje para od pojedinca, i time lako ušla u privatni posed pojedinaca, uvela je novi termin pod nazivom “STAMBENA ZAJEDNICA”, nazivajući je organizacijom i dajući im svojstvo pravnog lica kako bi nametnula još više obaveza, posebno novčanih (i održavanje računa u banci se plaća) koje će naplatiti preko svojih državnih mehanizama.

U nacrtu zakona predviđeno je postojanje posebnog Registra stambenih jedinica??? Zašto kada je sve umreženo i svi ti podaci postoje u geodetskoj i poreskoj upravi lokalne samouprave???

Koga to obavezuju!!?? Pojedinca iz zgrade da pribavlja podatke!!?? Zašto bi to pojedinac jurio i pribavljao podatke o stanovima, kada već postoji umrežen sistem, a sve podatke lice na poslovima registratora može dobiti službenim putem iz geodestske uprave, a ne da se takvi podaci traže od pojedinaca!!!??

Između ostalog, u nacrtu Zakona, u delu koji govori o Nadležnosti skupštine zgrade, u tački 9. nacrta, nejasno piše ko pokreće postupak i kakav, odnosno – kako to skupština pokreće postupak?? I ko je taj koji će da pokrene postupak ?? Na koji način!!??

Na koji način možete obavezati pojedinca da plati nešto ako neće, bez odluke suda?? Ko plaća podnošenje tužbe sudu?? Od koje svote novca?? Znači opet država uzima novac od pojedinaca sada za rad sudskih organa???

U istom delu u tački 14. – piše da skupština odlučuje o osiguranju zgrade!!! A ako stanari nemaju dovoljno novca, zakonodavac predviđa da u takovm slučaju zgrada može da se zadužuje  i uzme kredit od banke (???!) za takvu namenu!!!

Napisano je da Vlada Srbije propisuje najniži novčani osigurani iznos, a lokalni organi će propisati koja je to svota novca koju će svaki stanar da plaća za osiguranje zgrade (pored već obaveznih plaćanja za komunalije, struju, porez, osiguranje svog stana…) sad treba da odvoji i za plaćanje osiguranja zgrade!!!???

A lokalna samouprava može da propiše bilo koji iznos viši od onog najnižeg koje je dala Vlada, zato što je to jedan novi izvor prihoda Opštine, koja može da predvidi da za to osiguranje npr. svako uplaćuje po 500, 1000 ili više dinara mesečno, koji bi išao npr. preko “Infostana” (ili komunalnih službi u gradovima Srbije uz svaki mesečni račun), ili posebnom uplatnicom!!!

Izgleda da je glavni CILJ DA DRŽAVA UZME NOVAC ZA OSIGURANJE od pojedinaca, vlasnika stanova, stanara!!!??? A posredno, na kraju država lako može da postane vlasnik nečijeg stana, ukoliko to lice nije izvršavalo nove novčane obaveze, ili neko lice, u krajnjem i onom najgorem slučaju, postane vlasnik zgrade kome ostali moraju da plaćaju rentu!!!

U delu predloženog zakona, u kome se govori o Radu i odlučivanju skupštine zgrade, glavno pitanje je da li su i ostali stanari koji nisu glasali za neku određenu odluku, zato što nisu izrazili svoju volju niti imaju ličnu želju da dodatno plaćaju nešto o čemu je odluku donela skupština, a tiče se odvajanje neke svote novca za neku potrebu, dužni da i oni izvrše tu obavezu i na koji način???

Ko će i na koji način da nešto naplati od tih stanara koji neće ili objektivno nemaju da izmire svoj dug?? Ko će da podnese tužbu i od kojih para će biti plaćaneo podnošenje tužbe sudu da bi se protiv nekog stanara – komšije podnela tužba?? Zašto bi se komšija ganjao sa svojim komšijom po sudovima a sreću se na vratima???

Zatim u delu koja govori o naknadi štete trećim licima koja je nastala od strane zgrade kao celine, šta se radi ako je npr. pao crep sa krova zbog vetra tog trenutka i oštetio nečija kola koja su bila parkirana blizu zgrade, (a u predlogu zakona piše da su svi stanari odgovorni solidarno za učinjenu štetu), nejasno je na osnovu koje i čije odluke će neku određenu svotu novca da stanar plati i nekom trećem licu??

Šta je sa onima koji ne žele ili objektivno nemaju da plate, ili sa licem koje ne boravi u stanu, odsutno je duže vreme, u inostranstvu je npr.??? Ko plaća njegov deo?? Koji je to mehanizam kojima se lice, vlasnik stana, stanar, primorava da plaća nečije moguće izmišljotine, pa i od strane profesionalnog upravnika (ako je on našao nekakvu korist za sebe)??

Da se podnese tužba protiv njega?? Ko će da podnese tužbu?? Od kojih to para?? Ko će i na koji način primorati nekog da refundira i svoje troškove!!??? Pa naravno , angažovanjem privatnih izvršitelja ….

Zatim, država nameće i propisuje postojanje obaveznog profesionalnog upravnika zgrade za 30 i više stanova, i nameće zakonom da taj mora da bude plaćen!!

To može da znači i da je neko lice, neki tip, postao profesionalni upravnk i dobio licencu zato što je npr. imao vezu u Privrednoj komori (koja i izdaje te licence), čime je rešio svoje zaposljenje i izvore prihoda.

Takvo lice može da postavi sebi prioritet da je na prvom mestu važno da do svakog petnaestog u mesecu na njegov račun legne određena svota novca od stanara jedne zgrade!!

A ako neki stanar ne plati, taj upravnik, (sada kao lice koga je država spremala za taj posao), angažuje privatnog izvršitelja  koji obaveštava neredovnog platišu, stanara, našeg komšiju, da je dužan da plati određen iznos, i ako to ne uradi pokrenuće postupak protiv njega, pri čemu će i tom privatnom izvršitelju biti takođe prioritet da od tog stanara naplati i svoju nagradu (pored glavnog duga).

Ako stanar ne plati, prvo će se postarati da preko suda dobije ovlašćenje da sazna u kojoj banci to lice (vlasnik stana, stanar, naš komšija) ima tekući račun ili prima penziju, i podneće zahtev da se tom licu skine sa računa glavni dug (npr.300 dinara za upravnika zgrade), a zatim sa još većim žarom, skine svotu novca (daleko veću od one osnovne) za svoju nagradu kao izvršitelja, kao i da naplati sve troškove koje je imao tokom postupka.

Ovde možemo da zaključimo da takav upravnik skoro da postaje “neprijatelj zgrade”, jer je doveden u “našu zgradu” da on globi nas stanare, pojedinačno, i kruni naš privatni kućni budžet!!! Jer on je sada opštinski čovek koga je država postavila a koga plaćaju stanari!!!

Zašto bi moralo da postoji takvo lice (za zgradu od 30 i više stanova, npr 31 stan) ukoliko stanari – komšije mogu da izaberu upravnika među sobom i to besplatno??? Zašto se vlasnici uslovljavaju da obavezno nađu takvo lice koje mora poseduje licencu !!??? Zašto bi se nametala obaveza da građani ponovo vade pare iz džepa i plaćaju nepoznato lice??

Zašto se takvo lice uvodi i dozvoljava mu se da se meša među nepoznate ljude, i komšije koji se manje ili više poznaju makar iz viđenja, i ovakvom licu se zakonom omogućava da pravi cirkuz po stambenoj zgradi jureći komšije da naplati od njih svoje troškove , bez obzira da li oni imaju para da plaćaju dodatne troškove, pa i njegov rad, a niko ih ne pita da li žele da plaćaju neko nepoznato lice???

A angažovanjem privatnog izvrsitelja od strane upravnika u cilju naplate svojih novčanih potraživanja, zalaze u privatnost stanara prvo preko njihovih tekućih računa, a u krajnjem slučaju pokušavaju (privatni izvršitelj) da plene stvari komšiji (koji neće ili nema da plati privatne troškove nekom nepoznatom licu), pri tom rizikujući da kucanjem na vrata remete privatnost nekog našeg komšije (njegov lični mir, tugu, ili brigu…), a kome u tom trenutku može da “padne mrak na oči”  , posle čega bi lokalne zdravstvene i policijske službe imale vanrednog posla….

Dakle, država propisuje mehanizme pomoću kojih se omogućava da pojedince, vlasnike stanova kontroliše i preko privatnih izvršitelja i upravnika zgrade??!!

Država je dodatnu kontrolu pojedinaca, vlasnika stanova i stanara, ovim zakonom uspostavila i uvlačenjem Komunalnog inspektora, kome je propisala dužnosti i omogućila dodatna ovlašćenja u zgradi (u kojoj žive vlasnici stanova), među kojima se komunalnim inspektorima omogućava i da pregledaju opšte i pojedinačne akte, evidencije i drugu dokumentaciju stambene zajednice!!!

Nacrtom zakona je nedovoljno jasno navedeno koje su to pravne norme kojima taj upravnik može da angažuje izvršitelja da naplati od stanara svoj deo nagrade, ili nekakvo davanje, ako komšija ne želi da plaća tamo neko nepoznato lice, i to još bez angažovanja suda gde u sudskom postupku nije dato mogućnosti da osporava potraživanje takvog upravnika.

Neka upravnik tuži sudu stanara zbog neplaćanje nagrade, a stanar ima pravo da dokazuje svoju nevinost na sudu (da li je npr. i fizički ili finansijski bio u mogućnosti da plati).

Zašto bi stanar tom upravniku, pored plaćanja njegovog rada, morao da plati i određenu svotu novca za tužbu sudu protiv nekog svog komšije!!?? Svaka tužba je preko12 hiljada dinara a to mora neko da plati, i opet pojedinci, stanari….

Ono što je vrlo važno je da prilikom sklapanja ugovora sa profesionalnim upavnikom, skupština zgrade propiše – ugovori, da u slučaju potrebe izvođenja nekih investicionih radova na zgradi, tom upravniku se ne sme dozvoliti da on može samostalno po svom ličnom nahođenju angažovati neku firmu (u kojoj radi npr. njegov poznanik da bi mu namestio posao) za takve radove, i koja će na kraju dati svoj račun za naplatu, a da pre toga nije ugovorom precizirano do koje svote ukupnog novca nekakvi vanredni poslovi mogu da se izvode!!!

Dakle, možemo da zaključimo, da u pravima i dužnostima profesionalnog upravnika, propisano je da je on od strane države postavljen ne da pomaže zgradi, već da unese nemir i uzme pare od ljudi za različite potrebe…!!!!

To se, blago rečeno može nazvati dranje kože sa leđa građana!!!

Uhlebljivanjem pojedinca, pri formiranju Komore neprofitnih stambenih organizacija, načinima finansiranja i izdavanjem licenci, ovde se nismo bavili.

Vlasnici stanova, stanari, sadašnje skupštine stanara, imaju vremena da do 07.decembra dostave svoje primedbe, zapažanja i sugestije u vezi nacrta ovog zakona.

 

© Geto Srbija

U SRBIJI JE PRIVATIZACIJA PREDUZEĆA ZA SITNE PARE KAO PROCES PLJAČKI BEZ SMETNJI…

23. септембра 2015. 1 коментар

 

Posao svakog dosadašnjeg direktora Agencije za privatizaciju, bio je da "sistemski" uništi do kraja sva ona preduzeća u kojima je država vlasnik, kako bi mogla jeftino da budu prodata "poznatim kupcima". Odličan primer za ovo je i preduzeće "EPS Turs", na čije čelo je postavljen čovek sa iskustvom u uništavanju sindikalnih letovališta. Sistem uništavanja podrazumeva i određeni red postupaka: najpre se zatvaraju kapaciteti, prave enormni dugovi i preduzeće neumitno klizi u stečaj, iako raspolaže imovinom koja bi mogla da mu donosi milione evra prihoda svake godine.

 

                     Milan Malenović

PRIVATIZACIJA NA SRPSKI NACIN3

 

Na čelo Agencije za privatizaciju početkom ove godine, postavljen je ekonomista Ljubomir Šubara, inače blizak saradnik nekadašnjeg gradonačelnika Kruševca i sadašnjeg ministra odbrane, Bratislava Gašića.

Šubara je prvi direktor Agencije za privatizaciju, koji ne može da se direktno dovede u vezu sa tajkunom Dankom Đunićem, koji je vedrio i oblačio srpskom kriminalnom tranzicijom.

Značajna je i činjenica da su se protiv Šubare, u trenutku imenovanja na ovu funkciju, vodili disciplinski postupci. U svom prvom obraćanju javnosti, on je izjavio kako očekuje da će biti poslednji direktor Agencije, odnosno da će za njegovog mandata biti okončan postupak privatizacije u Srbiji. Moguće je da će tako biti, ali to nikako nije vest kojom trebamo da se radujemo.

U Srbiji je sinonim za privatizaciju "rasprodaja", a ponekad i "poklanjanje".

Ceo postupak je doveden do apsurda najnovijim izmenama zakona, po kojima jedno preduzeće jednostavno mora da bude privatizovano. Ako se u javnoj aukciji ne nađe kupac, Agencija može da se odluči na prodaju putem neposredne pogodbe, a to tek otvara vrata za neviđene manipulacije.

Šubara je kao čovek već uhvaćen u finansijskim špekulacijama u svoju korist (zbog toga što je nezakonito sebi kao stečajnom upravniku u FAM-u povisio platu, protiv njega je podneta prijava) pravi čovek, na pravom mestu, u pravo vreme.

Sva preduzeća u Srbiji, u kojima je državni kapital koji treba privatizovati dolaze pod ingerenciju Agencije za privatizaciju. Po podacima sa sajta Agencije, u ovom trenutku u portfoliju Akcionarskog fonda nalaze se 759 preduzeća, od kojih su 648 aktivno u procesu privatizacije.

U Sloveniji, koja je mnogo mudrije prošla kroz privatizaciju u odnosu na Srbiju, umesto Agencije za privatizaciju postoji Državni holding koji upravlja državnim portfolijom i to tako da akcenat nije na prodaji, već na uspešnom vođenju preduzeća.

Po potrebi, i ako je to isplativo, pojedine akcije iz portfolija se iznose na berzu i država i na taj način zarađuje, bez da gubi kontrolu nad preduzećima koja imaju perspektivu.

U Srbiji ni jedno preduzeće nema perspektivu, pa su sva ona poverena Šubari na milost i nemilost. Razrađeni način prodaje u kome svi dobijaju, a jedino država i narod gube, uspešno i redovno se primenjuje.

Radi se o tome da se uspešno preduzeće uništi preko nesposobnih i korumpiranih direktora, a zatim bud-zašto proda onom ko je spreman najviše para da plati Šubari i onima koji ga štite.

Svaki vlasnik kapitala, pa tako i država, ima pravo da postavi svog zastupnika u preduzeću koji kontroliše rad direktora. Taj zastupnik kapitala ima pravo i da postavi direktora preduzeća, a odluku o imenovanju u praksi isključivo donosi sam Šubara. Zastupnici kapitala su tako obične glasonoše koje održavaju kontakt između Agencije i nadzornog odbora preduzeća (ako ga ima), odnosno direktora.

Tako Agencija postavlja zastupniku kapitala koga će da postavi na mesto direktora. Ta osoba zatim efikasno uništava preduzeće.

Ali, zastupnik kapitala ništa ne preduzima, niti sme nešto da učini bez Šubarine dozvole, tako da se proces pljačkanja odvija bez smetnji. Kada se dospe na rub propasti gde postoje samo dve solucije (bankrot ili privatizacija za sitne pare) nalazi se "iznenada" privatizacioni kupac kome se preduzeće prodaje za deseti, neretko i stoti deo njegove realne vrednosti.

U slučaju da se kasnije javnost i istražni organi zainteresuju za genezu propasti i privatizacije, žrtveno jagnje je najčešće zastupnik kapitala, iako je on u celoj priči najmanje kriv, jer su se o svemu direktno dogovarali direktor Agencije za privatizaciju i direktor privatizovanog preduzeća.

Jedan od bisera srpske privrede koji bi po pomenutom modelu uskoro trebao da bude privatizovan je "EPS Turs" d.o.o. iz Beograda. Iako ga je svojevremeno osnovao EPS da bi vodio odmarališta i restorane društvene ishrane ovog preduzeća, ono je danas nezavisno privredno društvo u kome je jedini vlasnik Republika Srbija.

Na čelo ovog preduzeća 25. aprila 2014. dolazi Milisav Perunović. Pomenutog dana ugovor o radu sa Perunovićem je u ime "EPS Tursa" potpisao Petar Petrović. U članu 6 Ugovora predviđeno je da plata direktora iznosi 150.000 dinara neto.

Izvori iz "EPS Turs", međutim, tvrde da direktor Perunović sa raznim dodacima prima svakog meseca 170.000 dinara, odnosno duplo više od svog prethodnika.

Jedna veoma bliska saradnica Ljubomira Šubare, koja iz razumljivih razloga želi da ostane anonimna, tvrdi kako svi direktori javnih i državnih preduzeća, predsednici i članovi nadzornih odbora postavljeni od dolaska naprednjaka na vlast moraju polovinu svojih prihoda da izdvajaju za stranku. Tako i Perunović efektivno prihoduje koliko i njegov prethodnik, a razlika ide "onima gore".

U leto 2014. "EPS Turs" dolazi u blokadu zbog loše poslovne politike. Radnici tvrde da se i ranije dešavalo da preduzeće pred samu letnju sezonu uđe u minus, ali da se sve to pokrivalo tokom sezone, pa bi na kraju godine na računima bio iskazan i plus.

Za razliku od svojih prethodnika Perunović je smatrao kako nema para da se otvaraju sva letovališta, tako da je prihod u toku tog leta bio nedovoljan i za isplatu poverilaca i za plate zaposlenih.

Da bi "doprineo finansijskoj konsolidaciji preduzeća", kako je sam tvrdio, Perunović 4. jula 2014. donosi odluku kojom retroaktivno, od februara 2014, pa najkasnije do kraja te godine nalaže da se zaposlenima isplati samo 70 odsto zarade.

Kako je turistička sezona loše odrađena, para ni kasnije nije bilo dovoljno, pa Perunović 17. oktobra 2014. donosi odluku broj 3834 kojom ukida privremenost odluke od 4. jula, tako da umanjena isplata plata važi i danas.

Tog dana on se, međutim, setio sebe, svoje partije i svoje verne desne ruke, pa odlukom 3833 od umanjenja zarada izuzima: samog sebe, odnosno Milisava Perunovića, direktora, kao i Daneta Ćurčića, šefa restorana.

Na osnovu ovoga bi moglo da se zaključi kako je pomenuti restoran značajan, čim se njegov šef nagrađuje. Međutim, taj restoran je izmišljen, jer se radi o restoranu društvene ishrane u direkciji EPS-a u Beogradu, koji je EPS već bio oduzeo "EPS Tursu". Ćurčić, dakle, prima platu za izmišljeno radno mesto i to prima 100 odsto, dok ostali radnici raspoređeni na prava radna mesta primaju 70 odsto plate?!?

Svojevremeno je i sam Perunović imao iste privilegije, kada je kao direktor hotelskog kompleksa u okviru "Rekreatursa" otkrio kako rođaci tadašnjeg generalnog direktora u Čanju drže pekaru i samoposlugu koju su na divlje prikačili na instalacije "Rekreatursa" i tako pet godina izbegavali plaćanje struje. Da ne bi ovo prijavio nadležnima, Perunović je formalno smenjen sa mesta direktora, ali je nastavio da prima platu.

Dešavalo se i ranije da "EPS Turs" bude u blokadi, ali su one bile kratkog veka. Uvek se nalazio način da se račun odblokira. Od 18. septembra 2014. do danas je to preduzeće u neprestanoj blokadi kod Narodne banke Srbije i to za ukupan iznos od 36.498.707,14 dinara. Sve je to, najvećim delom, nastalo zahvaljujući Perunovićevoj politici namernog uništavanja firme. Zaposleni odgovorno tvrde da je direktor u stalnoj i direktnoj vezi sa Šubarom sa kojim dogovara dalje poteze, odnosno kako što pre i što lakše "EPS Turs" dovesti do bankrota.

Letovalište "Babin zub" na Staroj planini je već zatvoreno, navodno zbog renoviranja, koje nikako da počne. Ove godine nisu radili ni kapaciteti u Crnoj Gori, a da nikome od ovdašnjih radnika nije jasno zašto. Radnicima u Budvi, međutim, sve je jasno i to odavno.

Vila u Bečićima je zatvorena za turiste, ali je koriste radnici hotela "Park" iz Budve (posluje u sastavu "EPS Tursa") koji u njoj borave. Račun hotela je odavno u blokadi, a radnicima se plate ne isplaćuju, već preživljavaju tako što dele eventualni dnevni pazar. Radi se skoro isključivo o sezonskim radnicima, dok stalno zaposleni koji uživaju poverenje direktora redovno primaju platu i to metodom koju i sam direktor koristi za sebe samog.

Perunović je 21. jula 2015. u ime "EPS Tursa" potpisao sa "Samostalnom sindikalnom kompanijom Sloboda Čačak" Ugovor o upućivanju (Asignaciji).

U članu 2 Ugovora objašnjeno je da ovom uplatom Sindikat isplaćuje svoje dugove za turističke aranžmane iz neke izmišljene godine. Navedena je doslovno "205. godina", ali je ostalo otvoreno pitanje da li pre ili posle rođenja Hrista.

Članom 1 je regulisano da će Sindikat uplatiti 60.000 dinara na dogovoreni račun uz obrazloženje da se radi o zaradama zaposlenih za april 2014. i to u neto iznosu, jer su doprinosi već isplaćeni, a naveden je i BOP broj koji to dokazuje.

Ne radi se ovde ni o kakvoj brizi rukovodstva za radnike, kako bi neko pomislio, već o običnoj pohlepi. Naime, pomenuta suma je odmah sledećeg dana, znači 22. jula isplaćena sa računa "EPS Tursa" na račun 250-0001007758536-21, a koji pripada Perunoviću.

Direktor na ovaj način obezbeđuje plate za sebe i svoje poslušnike, jer je ovo samo jedan od desetina sličnih slučajeva.

O svemu je odavno obaveštena Agencija za privatizaciju, ali se Šubara ne oglašava. Perunović je izbor "onih na vlasti", a u njihov, kao ni u svoj posao Šubara se ne meša. Njemu je samo važno da ima uredne, visoke prihode i da prljavi posao uništenja jednog preduzeća obave drugi, koji će kasnije za to i odgovarati.

Da je Perunović kojim slučajem uspešan, bio bi odavno smenjen, kao što se desilo direktorima preduzeća iz reda za privatizaciju koji podnose pozitivne finansijske izveštaje.

Tako je nedavno Šubara članovima nadzornog odbora hotela "Prag" a.d. u Beogradu naredio smenu direktora, iako je ovo jedini beogradski hotel sa četiri zvezdice koji je pozitivno poslovao bez primanja azilanata.

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: