ČETIRI STUBA I BUDUĆNOST SRBIJE: SVE ZA REJTING KROZ GLUMU PATRIOTIZMA U POKUŠAJU SPASAVANJA OD IZDAJE NA PREDIZBORNOJ KONFERENCIJI ZA ŠTAMPU

 

Na slici je jedino nejasno, da li ove ovce idu prvo na šišanje pa na klanje, ili su već ošišane…?!????

Imajući u vidu da smo mi Srbi na žalost malo zapamtili iz istorije (a novije nikako!) našeg naroda, pa i danas bismo vrlo brzo naseli čak i na ovakav mogući novopatriotski, lažno samokritički i demagoški predizborni nastup i „hrabro” iskazane reči govorničkom veštinom od strane bivšeg Radikala, sada na funkciji Predsednika Vlade u Srbiji!!

„Gospodo čelnici EU, prijatelji Srbije, moram da vas podsetim da su svaka strana država, njeni političari, diplomate, (što se posebno odnosi na one diplomate koji borave u Srbiji, među kojima ima i nedobronamernih), pojedinci, strane grupe i organizacije koje borave u našoj državi, dužni da poštuju zakone, pravila, običaje, tradiciju i dostojanstvo države domaćina, i skrećemo pažnju da smo mi njima dali pravo na slobodno izražavanje sopstvenog mišljenja u našoj zemlji, ali i da zadržavamo pravo da odgovorimo na njega!!

 

 

 

Takođe se nadam da angloameričke političke vrhuške nisu zaboravili da su samo nedavno, članice EU sa Amerikom i još 18 drugih NATO zlotvora u Srbiji sejali smrt svojim krstarećim raketama, kasetnim, uranijumskim i drugim avionskim tepih bombama, … stvarajući žrtve i među civilnim stanovništvom, u nelegalnoj agresiji nazvanoj „Saveznička sila” ili kako su je krstili Amerikanci –„Plemeniti nakovanj”, (što je po vašim merilima shvatanja pravde i humanosti to tada “bilo poželjno i dozvoljeno”), i čiji se „učinak”, na kraju, ogledao u stradanju velikog broja nedužnih civila i dece, i rušenju infrastrukture države Srbije, koja je obasuta i uranijumskom municijom od čijih će posledica ispaštati generacije našeg naroda.

Kao što smo svesni da su se Amerikanci uvek do sad` trudili da se pokažu kao "nevinašca", takođe smo svesni da je za EU, (želeći da sebe pospe pepelom zbog ranije učinjenih zločina prema Srbiji) koja se svojim aktivnostima pretvara u novu Kominternu, i čijim delovanjem je svaka država koja ulazi u njen sastav, morala da uđe sa promenjenom socijalnom, društvenom, privrednom i političkom strukturom, i svojim prečesto ciničkim zahtevima želela da Srbiju i njen narod ponize u različitim vidovima njene unutrašnje i spoljne politike!!

Pa je tako pod političkim prtiscima EU-je, Jugoslavija a kasnije Srbija, izručila i poslala u Hag predsednika sopstvene države kao i čitav politički i vojni vrh Srbije, a čiji je zadatak bio da brane sopstvenu državu od NATO agresije, a sada, novi zahtevi evropske familije da Srbija „upodobi spoljnu politiku sa EU“ (čitaj odrekne se sopstvene spoljne politike) i obustavi (jak???) izvoz jabuka, krušaka i mleka u Rusiju, pretstavljaju grotesku i deluju smešno i ponižavajuće do bola,  jer je potpuna iluzija da ako bi Srbija uvela sankcije Rusiji, to „bacilo Rusiju na kolena“…!!!!

Vama je u suštini trebalo javno i pismeno poniženje Srbije kojim biste mahali da su Srbija i srpski narod, vekovni prijatelj ruskog naroda, uveli sankcije Rusiji, (kao Crna Gora), prava istina je da bismo time, u stvari uveli sankcije Srbiji i namerno naneli očiglednu štetu sopstvenom narodu i državi!!!

A naša glupost je bila ta što smo više mislili na interese EU a ne na interese sopstvene države i naroda, pa smo postupali toliko ponizno posle briselskog dopisa – upozorenja „ed memoar“ , zbog čega smo mojom voljom počeli sve manje da izvozimo u Rusiju, i ostvarili izvozni manjak od preko 330 miliona evra, a da niko od građana nije digao ni čačkalicu protiv nas zbog takvog postupka!!!

Mi, država Srbija, pristali smo da ne koristimo prednosti koju imamo, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU!!! Kakvi smo mi mazohisti i ludaci od naroda…..!??! Možda nas “izvadi” povećan izvoz džemova i pekmeza…….

 А u svojim dodvoravanjima na svaki mig Amerike i EU, Državna rukovodstva Srbije su trećim zemljama sa kojima smo imali prijateljske odnose, imali slabe ili uopšte nismo imali nikakve ekonomske odnose, uvodili sankcije Belorusiji, Siriji, Iranu, Obali Slonovače, …, a da za uzvrat Srbija nije imala nikakve benefite zbog takvog glupavog postupka!!!

 

      Demonstracija slie

 

Briselska birokratska mašinerija, (u kojoj bar polovina njih ne zna da pronađe Srbiju ni na geografskoj karti), živi u uverenju da život običnog čoveka počinje prihvatanjem njihovih nametnutih zakona, i smatra kao jedino ispravnim, samo ono što oni propišu, deklarišu, zauzmu stav,  napišu preporuke, donesu mere, strategije, smernice, regulative, uputstva, naloge,… vršeći pritisak na korenite promene viševekovnih običaja života jednog naroda.

Jasno nam je da EU i svi njeni zakoni, platforme, strategije, mišljenja, smernice, uputstva, mere, zaključci, nalozi, direktive, regulative, preporuke, itd, su odredbe Helsinškog završnog akta OEBS-a pretvorili u farsu, a onim državama koje su već članice ili na putu da to postanu, oduzeli im slobodu i pravo da budu samostalne po svim odredbama ovog sporazuma.

Nama je poznato da u svetskim razmerama odavno ne vladaju principi međunarodnog prava, već pravo jačeg!!!

A funkcionisanje svetske diplomatije nikada nisu krasile osobine kao što su iskrenost, doslednost i čast, jer da te osobine stvarno postoje, političari ne bi uspeli da ostvare svoje lične skrivene želje i enormno se obogate, niti ciljeve moćnih država koje su uvek licemerno nastojale da za njih ne važe ista pravila kao za one manje i slabije!!

U svetu je odavno sve politika na najnižem nivou, a ne politika ideja ili nečega za koju su glasali stotine miliona Evropljana, pa je svako otvaranje tzv. „poglavlja“, u stvari vid političkog pritiska kojim se Srbiji oduzima sloboda, integritet i ovo malo prividne samostalnosti!!

A pojam SLOBODA, u koju se kune briselski birokratski aparat kao najveće evropsko dostignuće, u evropskoj propagandi, ideologiji i prinudi, se obesmišljava…, a to se videlo i u zabrani zemljama članicama EU (Grčkoj, Mađarskoj, Bugarskoj) da zaključuju bilateralne ugovore sa trećim državama, pa čak iako su takvi ugovori od koristi za narod te države; povoljniji nego što to je to predviđeno evropskom zakonodavstvom!!!

 

      Vazalstvo i opšta amnezija!!!

 

U tim raznim načinima ograničavanja slobode Srbiji i davanja privilegija stranim licima, moram da podsetim na aktrivnosti i „doprinos“ Vuka Draškovića, sada mog koalicionog partnera, koji je u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, još 2004.god. se zalagao za ukidanje tužbe protiv NATO, i zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju, ubeđujući narod kako će te trupe brzo i lako zaštiti naše građane na KiM!!

Takođe nam je poznat i Tadićev „doprinos“, kada je 07.09.2006. potpisao sa Vladom SAD Sporazum o zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji, SOFA u kome je SAD, svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

Takođe, za sve godine unazad od dana ratifikovanja tog Sporazuma, niko nije imao hrabrosti ni volje da podnese makar inicijativu za ocenu ustavnosti takvog akta!!!

Da ne pominjem da je sa SAD potpisan i Sporazum o snabdevanju i uzajamnim uslugama (USA-SRB-01) izmedju MO RS u ime Vlade RS i MO SAD sa svim mogućim pogodnostima, obavezama i troškovima Srbije za njihove potrebe; pri čemu moram da primetim da nisam siguran da je neko od “Vlasti u Srbiji” preduzimao određene korake da bi npr. sa Rusijom potpisao sličan, koji bi ruskoj strani omogućio makar deseti deo pogodnosti u sadržini i slobodi kao što pružaju onakvi sporazumi sa Amerikancima i NATO!!????

Ta 2006.god. je godina nastavka Tadićevih brljotina , pa je 14.12.2006. potpisao Okvirni dokument PZM (Pristupanja partnerstvu za mir), i u novogodišnjoj čestitki izjavio da taj događaj smatra svojim najvećim uspehom.

A već 18. decembra 2006. otvorena je NATO vojna kancelarija za vezu (eng.NATO MLO), i to u zgradi našeg Ministarstva odbrane.

Ako imamo u vidu da je 27.09.2010.g. u Briselu uspostavljeno Vojno predstavništvo RS pri NATO , i ako pored svih ostalih potpisanih planova i sporazuma, dodamo i nedavno, u martu 2015.god. potpisani Individualni partnerski akcioni plan (IPAP) i obaveze Srbije koji proističu iz njega,) onda nema ni potrebe da Srbija i formalno postane članica NATO!!

A nedavno, baš 07. jula 2015.god, Skupština Srbije je ratifikovala sporazum država članica Severnoatlantskog ugovora i ostalih država učesnica u "Partnerstvu za mir" o statusu njihovih snaga, sa dodatnim protokolima.

Zatim podsećam na olako zaboravljeno samovoljno Tadićevo odbacivanje skupštinske rezolucije o KiM 2010 god. i privatni aranžman sa baronesom koji je rezultirao podnošenju tzv. „zajedničke rezolucije“ kojom je tek vezao ruke Srbiji, a da poslanici tadašnjeg saziva Narodne skupštine Srbije, nisu prstom mrdnuli da se pobune zbog samovoljnog postupka predsednika države i suspendovanja njihove Rezolucije koja je izražavala njihovu volju i odluku kao predstavnika građana, kao i da podnesu krivičnu prijavu protiv Predsednika Srbije Tadića, zbog prekoračenja ovlašćenja i mešanja u vođenje spoljne politike – jer to je posao Vlade!!!!

Na kraju je porvđeno da je Tadićeva vlast, preko „hleba u UN“, potražila „pogaču u Briselu“ , a narod se nije ni pitao ili je bio nezainterosovan…

 

      JA, Premijer!!!

 

Naravno, tu ne smem da zaboravim i moj ”doprinos”!!

MENE, čoveka bez koga nije moglo da se potpiše onakav sramni briselski sporazum (aprila meseca pretprošle godine), gde je u njemu odlučeno da dođe do “samoisključenja” Srbije u rešavanju  pitanja Kosova i Metohije, (pri čemu je zanemarena Rezolucija 1244) ;

MENE i bez koga nije moglo da se izvrši darivanje teritorije, infrastrukture i dela sopstvenog srpskog naroda na KIM, kosovskoj vlasti (kao novim gospodarima života i smrti Srba na KiM) i zapadnim “prijateljima Srbije”!!!

A možda se tu radi o žrtvovanju dela svog naroda i dela teritorije svoje države, a poveden lažnim obećanjima „zapadnih prijatelja“, verujući da oni neće dirati ostale delove teritorije Srbije???!!!

Čak sam i ja bio začuđen da moji i simpatizeri ove vlasti nisu zapalili Beograd i Srbiju zbog izdajničkog postupka naše vladajuće koalicije, a koji sam potrdio potpisivanjem briselskog sporazuma!!

Pa ako je to tako lako prošlo tada, gde je i Ustavni sud postupio po Tominom zahtevu da tada (do dobijanja datuma za pregovore sa EU) ne raspravlja o ustavnosti takvog pisanog akta, onda mi je još lakše pošlo za rukom da bez problema smanjim plate i penzije od decembra prošle godine!!!!

Naravno da ne smem zaboraviti i svoj “maestralni” potpis, krajem avgusta 2015., kada sam sa Federikom Mogerini, u Briselu potpisao još jedan Sporazum o formiranju Zajednice srpskih opština , za čije formiranje nas već skoro tri godine Šiptari vuku za nos opstruišući njegovo sprovođenje uz podršku zapadnih država, izvodeći razne režirane performanse po šiptarskoj Skupštini!!!

I verovatno da se ne neće ni formirati, jer da je EU i Americi stalo do toga, to bi već bilo zavšeno, ali Šiptarima je svaka radnja aminovana od strane Zapada!!!!

 

      Priznajem okupaciju i zadovoljan sam! Ali i narod mora da se pita!!!

 

To je tužna sadašnjost za čije ostvarenje je zaslužna bilo koja "vlast u Srbiji" u poslednjih petnaest godina, jer smo sve svoje zakletve obesmislili, obeščastili, razdržavili, doveli na bedan nivo…!!!

MI, građani Srbije, koji volimo svoju zemlju i koji cenimo vrednosti sopstvene države, a koji smo pod pritiscima Zapadnih zemalja primoravali svoj narod da postupa po njihovim ciničnim zahtevima i nalozima, i da prihvata razne oblike istresanja njihovih nameštenika, koji su očigledno bili usmereni protiv tradicije i interesa naše države i naroda, a svojom krivicom pristajemo da nas tretiraju kao da smo sa grane sišli, takođe IZRAŽAVAMO OPTEREĆUJUĆI STAV prema SAD zbog njenog predvodničkog uticaja prilikom zločinačkom bombardovanja naše države, kao i stav prema zemljama Evrope koje su uzele učešće u tom ratnom zločinu, i ne pristajemo na oduzimanje i narušavanje naše kulture, tradicije istorije, običaja, religije, odgovornosti, osećanja slobode, o čemu treba i narod da se pita…

JA, Predsednik “Vlade u Srbiji”, u ime države Srbije, koja je u prošlosti sa svojim narodom dala doprinos u antifašistikoj borbi tokom Drugog svetskog rata, pre godinu i po sam uputio poziv čelnicima onih zemalja koje su bile saveznici Srbije i koji takođe baštine antifašističke tekovine, da prisustvuju kao gosti vojnoj paradi povodom 70 godina od oslobođenja Beograda, za koju bi se u krajnjem slučaju, na žalost moglo reći da je izgleda predstavljala OPROŠTAJ OD SLOBODE, ukoliko narod i dalje bude prihvatao olako pritiske….!!!

Odsustvo i nedolazak i pojedinih zapadnih diplomata i ambasadora, da prisustvom učestvuju u obeležavanju srpskih pobeda, shvatio sam kao nedobronameran čin i nepoštovanje istorije, tradicije, kulture i doprinosa srpskog naroda i ostalih nacija koji su položili svoje živote u borbi protiv fašizma, i zaključio da bi se rado odazvali pozivu ukoliko bi Srbija obeležavala poraze ili bila na nekoj muci, pri čemu su, pre svega američki ambasador, našli vremena da prisustvuju čak i pri (ne)kulturnim događanjima u organizaciji nekih udruženja i grupa, ali ne i na manifestaciji u organizaciji države Srbije!!!

A svoje nepoštovanje prema srpskim žrtvama i narodu Republike Srbije, ambasadori zapadnih zemalja NATO-a, sramnim činom ponovili su 24.03.2015. uveče, kada nisu želeli da prisustvuju obeležavanju godišnjice bombardovanja Srbije, pokušavajući da sakriju svoje saučesništvo!!!

Pa sam ja ove godine, obeležavajući godišnjicu bombardovanja Srbije, u ime korektinih odnosa sa Zapadnim državama i u skladu sa odredbama IPAP sporazuma, skup  izmestio u   Varvarin!

Ali sam imao toliko crn obraz, pa sam dozvolio i lako progurao potpisivanje IPAP plana sa NATO, kao i potpisivanje i usvajanje u Skupštini Srbije, Sporazuma o statusu snaga NATO u Srbiji , jer rekoh, ako je to isto mogao da uradi Tadić 2006. (dajući veća prava američkim vojnicima u Srbiji nego što imaju građani građani sopstvene države), to i ja mogu da uradim, dajući ista takva veća prava svim NATO vojnicima!!

Ali smo mi pružili ruku saradnje NATO snagama, potpisujući nekoliko sporazuma u ime bolje budućnosti Republike Srbije kao neutralnoj državi!!!

Takođe nam je poznato da EU i njena mašinerija preduzimaju razne vrste aktivnosti da Srbiju “dignu na noge“ – do onog trenutka kada bude bila spremna da redovno vraća dugove, (jer im ovakva kao invalid nije potrebna)!

A u pozadini toga vrebaju "finansijski stručnjaci" iz EBRD -a , MMF-a i ostalih svetskih finansijskih institucija koji se ponašaju k`o lešinar kada čeka svoj umoran plen, da planiraju, raspolažu i raspoređuju novac koji će biti sakupljen od naroda Srbije, i da se jeftino dočepaju preostale imovine Srbije, a posebno one na teritoriji Kosova i Metohije!!!

Isto tako, znamo da se u međuvremenu, na raznim treninzima po inostranstvu, a posebno među “domaćim izdajnicima” kojih ima previše, već vrši izbor i porojektuje se “novi čovek” koji će naredne četiri godine Srbiju voditi ne u nepovrat i iscrpljivanje na svim nivoima, već u budućnost bez alternative u cilju dostizanja evropskih vrednosti, i priključivanja Srbije evropskoj zajednici naroda!!! 

A tada Srbijom i srpskim narodom, slobodno može da upravljaju i Vuk Drašković i Čeda Jovanović, jer ja sam dovoljno povukao izdajničkih poteza , sve u ime Srbije i njene budućnosti, zato što sam sprovodio i Čedinu i politiku LDP-a!!!!

Pa valjda sam i ja nekakav Premijer “Vlade u Srbiji”, za koga bi trebalo da bude bitnije mišljenje i stav sopstvenog naroda, od mišljenja, procena, spekulacuja, pogleda, zaključaka, preporuka, i na žalost ucena onih evrospkih foteljaških birokrata koji odrađuju posao za multinacionalne kompanije i njihove Vlade, uništavajući našu domaću privredu i ponižavajući srpski i ostale nacije koji Srbiju smatraju svojom državom, još ovih nekoliko godina dok potpuno ne predamo svoju nezavisnost drugima u ruke, pa nam tada ni Vlada, ni Narodna Skupština neće više biti potrebni, a Srbijom će se upravljati iz Brisela….!!!

Nama je jasno da igramo u kolu koje se svira u Briselu, i da svako naše zaklinjanje u evropski put, kao i na sva usta silni hvalospevi o radu i vrednosti briselske mašinerije, samo njima podižu rep i duvaju u njihova jedra, pa još po hitnom postupku donosimo stotine nekakvih zakona čiji sadržaj nije razumela ni većina Narodnih poslanika, i koji često ne mogu ni biti upotrebljeni a namećemo ih našem narodu i iscrpljujemo ga, i time direktno razgrađujemo sopstvenu državu, a još imajući u vidu jasan stav EU da do 2020. neće biti prijem novih članica u njihov tabor, onda bi valjalo da poslušamo i glas naroda i da malo ohladimo…!!!!!!!!!

Ali nikako ne smemo da izgubimo iz vida da ne postiji alternativa ovom putu Srbije u budućnost…..

A i mediji u Srbiji su maestralno odigrali ulogu da se srpskom narodu i ostalim građanima planski poremeti sistem vrednosti, zatrpavanjem nevažnim i manje važnim informacijama tabloidne sadržine, čije teme su nedeljama razvlačili i usmeravali svest naroda, da od drveta ne vidi šumu…!!!

U takvim napisima, nedeljama smo mogli da čitamo nametnute teme počev od od parade osoba homoseksualnih sklonosti gde je uzgred govoreći učešće uzeo i američki ambasador; zatim su se ređali napisi o prekoračenju ovlašćenja žandarmerije zbog nanošenja povreda Andreju; pa napisi o albanskom dronu ali bez ukazivanja na mlake reakcije svih struktura države; pa napisi o ubistvima od strane običnih ljudi i tragičnim sudbinama žrtava; a kada još dodamo i programsku šemu TV stanica u kojoj dominiraju emisije zabavnog, igračkog i pevačkog sadržaja, kao i prikazivanje gomile nevažnih serija i rijaliti emisija sa sadržajima ispod svakog nivoa, i kojima su obični ljudi podredili svoje vreme i aktivnosti, zaključujemo da su mediji odradili posao za Zapad i dodatno anestezirali narod Srbije!!!

Ali su zato vešto izbegavane informacije i teme u kojima bi se govorilo o životu Srba na Kosovu i Metohiji i njihovim problemima različitog oblika, zaštiti njihove imovine kao i imovine Srbije!!

Zatim se nedovoljno raspravlja o podacima o visini dugova države, o stanju privrede, stanju zapošljenosti; pa o neredovnoj isplati ličnih primanja malom broju zapošljenih u malobrojnim firmama koje imaju tu sreću da još rade; stanju zdravlja stanovništva i problema sa lečenjem; urušavanju školskog sistema kroz nedisciplinu učenika i nezainteresovanost roditelja, kao i otvaranje mnoštva privatnih škola sa svojim programima u vaspitavanju naše dece; smanjenje plata i penzija i njihova posledica na kvalitet života zbog visokih cena, a da ne pričamo da je svako novo otvaranje tzv. Poglavlja EU, pretstavljano kao vrhunsko dostignuće srpske politike, lažući narod da su EU integracije instrument u sprovođenju reformi, a svesno zaboravljajući na nepobitnu činjenicu da to ima za cilj da dokusurimo sopstvenu državu , i da se Evropa, SAD i NATO potpuno operu od zločina učinjenih bombardovanjem i Srbiju pretvore u region bez nacionalnog identiteta …itd, itd …

 

Zato je potrebno da se hitno osvestimo da bismo povratili nedostajalu ljubav prema Srbiji!

Potreba je da se izvučemo iz krize srpske postojanosti, ako narod to želi!!

Da se povratimo iz krize srpske časti i savesti, kao i krize srpskog nacionalnog karaktera, ako narod to želi…!

Da izađemo iz krize srpske porodice, krize srpske kulture, religioznosti i krize osećanja za pravdu, ako narod to želi…!!

Svima je potrebna jaka Srbija ali ne i prodata, jer ako sam do sada dao sve, preambulu ne bih smeo da dam!!!

Ali NAROD mora da se pita…!!!

Zato ću smatrati da su rezultati ovih izbora već postali obavezni referendum i blanko dozvola o pojedinim važnim zakonima, a posebno o onim u kojima se odlučuje sudbina države, (a ne bi trebalo imati straha od odluka  skupštinske većine, pa čak ni kada se zakoni donose po hitnom postupku i preko noći, iako ni većina ne bi razumela ni da su usvajani redovnim putem), i posledice istih po Srbiju u budućnosti!!!

Naravno, moje i njihova imena će biti zapisana u istoriji Srbije!! A narod zna da na mene ne mogu lako da vrše pritiske ni sa koje strane…

A odluku o mojoj ostavci, doneo sam onda kada sam zaključio da je mom ostanku na čelu države potrebna puna podrška naroda i poverenje u moje evopske vizije koje su proširivane i pokušajem angažovanja gospodina Tonija Blera, čija će akvitnost biti usmerena na dovršetku privatizacije i gašenje ono malo preostalih preduzeća u Srbiji!!! 

A ako narod odluči da ne treba dalje da idemo u tabor EU, onda moram da im skrenem pažnju da smo jedino Toma, Tadić, Čeda, Čanak, Dačić i ja, sposobni da ih odvedemo u EU na putu bez povratka, ili u suprotnom otići ćemo sami….”

Ovakvom glumačkom rolom, Predsednik „Vlade u Srbiji“ bi možda pokušavao da dubokom demagogijom opravdava stanje izdaje i poniženja (a kome je i sam doprinosio) države na čijem je čelu, i pokušavao da nevešto otvori oči i uši i onom nedovoljno aktivnom delu srpskog naroda i ostalim građanima koji još Srbiju smatraju svojom državom, a u suštini prebacujući krivicu na narod, i naglasi da je navodno važno da narod mora da se pita za sve (jer on se već odavno ne pita za vođenje Srbije)…!!!!!!

Pa ako narod njemu da podršku, on će nastaviti da savesno i   odgovorno izvršava sve preuzete obaveze i zadatke dobijene od strane EU!

Ne bi nas začudilo da bi možda ovom mešavinom reči izdaje i patriotizma podigao sebi politički rejting za 10%!!?????????

A ako narod  ne bude želeo da uvidi suštinu izgovorenih reči i bude opčinjen njegovim oratorskim sposobnostima u borbi za vlast, onda je saučesnik u izdaji i urušavanju ostataka Srbije, znajući da se sprema i promena Ustava države po željama angloamerikanaca…!

         

©Geto Srbija

ČUVANJE DRŽAVNE FOTELJE ČVRSTIM RUKAMA! A U ČIJIM RUKAMA SE NALAZI SRBIJA!??

 

Neminovni odlazak diktatorskog režima Aleksandra Vučića, desiće se mimo izbora, dakle, vaninstitucionalnim putem. Ne čak ni na ulici (mada ni to nije isključeno), nego voljom onih koji su ga i doveli na vlast. Ali, pojavila se i jedna nova okolnost.

Naime, nikada u poslednjih petnaest godina, takozvani međunarodni faktor, i na istoku i na zapadu, nije bio tako saglasan u pogledu toga da treba skloniti jedan autokratski režim na Balkanu, kao što je to Vučićev danas. Srbija je gladna, isrpljena i opljačkana, a kao takva, ne predstavlja nikome garanciju da će ovaj region u budućnosti ostati miran i stabilan. Vreme je za ozbiljne promene.

 

                    Nikola Vlahović

 

Najvažnija pitanja sa kojim se Srbija danas suočava glase: ko će da počisti politički glib koji je iza sebe ostavio Aleksandar Vučić, ko je spreman da preuzme odgovornost za dalju sudbinu države koju je on pretvorio u svoje kriminalno preduzeće, i konačno, gde se kriju nova energija ove opljačkane, prevarene i izdane zemlje?

Odgovore na ova pitanja, neće se čekati još dugo (mada danas tako ne izgleda), jer je očigledno da je "slučaj Vučić" potpuno iscrpljen, kako unutar Srbije, tako i u spoljnoj politici Evropske unije, SAD i Rusije, i da je on u međuvremenu postao remetilački faktor na Balkanu koji je postao svakome smetnja i teret. Vidljivo je da se prema njemu sve diplomatske službe i strani mediji odnose kao prema teškom bolesniku.

Zahvaljujući kriminalnoj ideji da u svoju ludačku košulju obuče sve građane ove zemlje, iz nje su, od početka njegovog mandata, doslovno pobegli svi koji nešto vrede, od elitnih stručnjaka do najboljih zanatlija.

Njegova medijska tortura nad zdravim razumom miliona građana, postala je nepodnošljiva. Sva tri novinarska udruženje pretvorila su se u zmijska gnezda koja proizvode najgoru destrukciju i protive se svakoj izgovorenoj kritičkoj reči. Urušene su sve institucije i svi stubovi društva u koje više niko nema poverenja.

Vojska, policija, crkva, akademija, univerziteti, intelektualna elita, pretvoreni su u sluge Vučićeve autokratije  i njegove političke manufakture. Nije ostao ni kamen na kamenu od nekada respektabilne države koja je svojom industrijom mogla da izdržava i trostruko više stanovnika nego što ih danas ima.

Od dana Vučićevog preuzimanja svih poluga vlasti do danas, iz Srbije je trajno iseljeno preko 250.000 ljudi u najboljim godinama života, a tokom istog perioda, umrlo je od teških bolesti i lošeg života, blizu 120.000 građana svih uzrasta, od najmlađih do najstarijih. Ukoliko bi još jedan mandat osvojio, Srbija bi u ovom crnom bilansu ostala bez još pola miliona građana.

Nikada u novijoj istoriji evropskog kontinenta, ni u jednoj državi, nije zabeležen zastrašujući nestanak takozvanog "biračkog tela", dakle, punoletnih građana sa biračkim pravom.

Srbija je pri samom evropskom, pa čak i svetskom dnu po standardu, kao uostalom i po mnogo čemu drugom. Kad se ekonomsko stanje uporedi samo sa zemljama nekadašnje Jugoslavije, na osnovu podataka Svetske banke, vidi se da je prosečna plata u Crnoj Gori prošle godine iznosila 473 evra, u Bosni i Hercegovini 423,87 evra, a u Srbiji 381,26 evra.

Naravno, ovo poređenje sa najsiromašnijima izgleda još gore kad se pogleda da je minimalna mesečna plata u Srbiji tokom 2015. godine iznosila jedva nešto preko 25.000 dinara, a prevedeno u evrima, to znači da radnici za kasom u supermarketima koji rade za sličnu platu, biološki ne mogu da podmire svoje osnovne potrebe.

Mrtvi su, po svim evropskim statistikama! Ali, Vučić je početkom godine najavio da će do proseka od 500 evra Srbija stići krajem 2017. godine! Ako se to čudo i dogodilo, mnogi ga neće doživeti.

U njegovom režimu, opet prema činjenicama koje je lako izračunati poredeći plate i cene, prosečna srpska porodica od tri člana, za svoju prosečnu platu, dnevno može da popije trećinu čaše jogurta, a svakog trećeg dana da pojede jedno jaje! Nikada, od kraja Drugog svetskog rata do danas (sa izuzetkom izolacije u vreme Informbiroa), ovakvo stanje i ovakva glad nije bila u Srbiji.

Šta je stvarna ideja ove zločinačke vlasti, nedavno je "objasnio" Vučićev ministar finansija (a sada odbrane!) Dušan Vujović, kad je lekarima nezadovoljnim platama prstom pokazao u pravcu granice i rekao. "…Kome se ovde ne sviđa neka ide iz ove zemlje!" .

Tako je ovaj Vođin pion kazao ono što Vođa misli i u delo sprovodi. Zašto još uvek nema vidljivog otpora ovakvom diktatorskom nasilju, koje bi, da se desilo neku deceniju ranije, izazvalo krvave sukobe?

Naime, uoči najavljenih izbora ove, 2016. godine, ne postoji čak ni neka realna opozicija koja bi ga dobila na izborima. Dve političke grupacije koje bi mogle da mu se suprotstave, Socijalistička partija Srbije i Demokratska stranka Srbije, tek treba da se odrede prema njegovoj pogubnoj politici.

Sigurno je samo to da Vučić više ne treba nikome, ni istoku ni na zapadu, posebno od kako je postao opsednut nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, koja je napravila veliko zlo Nemačkoj  i celoj Zapadnoj Evropi sa kriminalnom politikom masovnog useljavanja imigranata iz islamskih zemalja .

 

       Kraj lažima, trenutak suočenja

 

Po svemu sudeći, došao je trenutak da se izvrši demontaža njegove diktature.

Rusija je sa svoje strane već pokazala kakvu politiku očekuje od Srbije (jasan stav prema NATO paktu i držanje do principa vojne neutralnosti), a SAD su izborom novog ambasadora SAD u Beogradu, Kajla. R. Skota, čoveka koji je od 2000. godine, šesti ambasador koga iz Vašingtona šalju u Beograd, takođe odredile svoju dalju politiku na ovom delu Balkana.

Ambasador Skot dolazi pripremljen da bude protagonista velikih promena u Srbiji . One se, naravno, neće desiti bez smene Aleksandra Vučića i svrgavanja njegovog režimskog aparata. Uzgred, treba reći da je ambasador Skot, diplomirao ruski jezik i književnost (a takođe i nemačku književnost).

Govori tečno ruski, nemački, mađarski, italijanski, francuski, srpski i hrvatski. Obrazovaniji je od svih dosadašnjih američkih ambasadora zajedno, a kad je srpski jezik u pitanju, bolje ga govori i od većine Vučićevih ministara.

Koliko mu je stalo da pronikne u suštinu srpskog načina razmišljanja, govori i podatak da je još u oktobru prošle godine, kad je kretao za Beograd, tražio da mu kupe udžbenike iz istorije za treći i četvrti razred gimnazije, kako bi video šta i kako naši učenici uče iz nacionalne i svetske istorije.

Jednu njegovu rečenicu svakako treba dobro upamtiti: „…Biću posvećen promovisanju našeg zajedničkog cilja, naime, podršci demokratskoj Srbiji, koja svojim građanima pruža bezbednost i ekonomski rast, koja je u miru sa svim svojim susedima…".

Izlaz iz pakla Vučićevog režima, naravno, postoji. Velika vrata prema Ruskoj federaciji su uvek otvorena, tim pre što ova ogromna država u svojoj spoljnoj politici ne vidi Srbiju kao koloniju niti kao neku vazalnu kneževinu, nego kao vojno neutralnu državu centralnog Balkana.

Početkom ove godine, potpredsednik Vlade Ruske Federacije Dmitrij Rogozin, uputio je Vučiću, govoreći za srpsko izdanje "Sputnjika", više nego jasnu poruku u jednoj rečenici: "…Ja nemam cenzuru, nemam urednika, nemam pomoćnika, ja sâm pišem, kad idem na posao ili s posla, u kolima, kad stignem…".

A, povod za takvo obraćanje bili su pregovori srpske i ruske vlade o stvaranju baze i servisnog centra za ruske vojne i civilne helikoptere  , što bi donelo velike prihode i bezbednosne garancije koje su Srbiji danas potrebnije nego ikada.

Kad je neko od Vučićevih "službenika" pomenuo NATO pakt, Rogozin se začudio, rekavši između ostalog i ovo: "…Ali, nama se takođe obraćaju zemlje NATO pakta da im damo dozvolu za remont helikoptera koje oni imaju u sastavu svog naoružanja. Čak i Amerikanci imaju naše helikoptere.

Nedavno smo prodali Sjedinjenim Državama dvadesetak helikoptera koje će oni potom isporučiti Avganistanu, jer avganistanski piloti kažu da ne postoji ništa bolje od ruske helikopterske tehnike, imajući u vidu njihove složene klimatske i borbene uslove. Zato mi želimo da u Srbiji bude servisni centar koji ne bi imao samo vojnu namenu nego opštu, civilnu…".

Ali, kratkovida Vučićeva politika iz ove Rogozinove poruke ništa nije shvatila! Ni njemu ni njegovim neukim, primitivnim i preplašenim stranačkim štakorima nije do mozga doprla vrlo jasna činjenica, da su se ruska i američka imperija oko Balkana, a posebno oko Srbije, već odavno dogovorili.

Jasno je da slomljena Evropska unija ne želi još i Srbiju na svojim leđima. Takođe je jasno da je američka politika prema Kosovu i Metohiji promenjena, da Albanci više nisu njihovi "favoriti" i da je samo pitanje načina i vremena kad će se sasvim povući iz ove nemoguće misije.

Povratak Ujedinjenih nacija (UNMIK) i povlačenje Euleksa  , dovoljno govore o budućoj strategiji SAD prema ovoj srpskoj pokrajini. Jer mir i stabilnost ovog regiona ne može biti ostvaren bez ruskog prisustva.

Ništa od ovoga Vučić ne razume ili ne želi da razume. Njegova šizoidna fiksacija za lik i delo Angele Merkel, znači samo to da on traži sebi sličnog gubitnika sa kojim može da podeli svoju političku propast.

Ni nekoliko velikih udaraca koje je prošle godine primio prilikom svoje turističke posete SAD, nisu osvestile Vučića od njegove sumanute ideje da su on i njegov režim nekome tamo bitni.

U tekstu koji je u avgustu prošle godine objavljen u časopisu Forin policy, jasno se govori o tome da je ozbiljne novinare, politikologe i analitičare u ovoj zemlji, veoma teško zainteresovati za Srbiju. Vučićev tragikomični pokušaj da se nametne američkim medijima, propao je istog momenta kad je i počeo.

Njegove prazne priče o američkim ulaganjima u Srbiju, samo su se nanizale na čitav lanac medijskih obmana kojima je od početka mandata zasipao domaću javnost. Ali, Vučić više nema koga da slaže. Čak ni sebe samoga, mada je i to umeo da uradi! Ukoliko ostane na vlasti, biće to pogubno i za njega i za režim koji je uspostavio.

Jer, nema više ni para ni "prijatelja" . Odlazak sa vlasti morao bi da ga suoči sa krivičnim gonjenjem za mnoge ugovore koje je napravio na štetu države, a sa druge strane, progoniće ga njegovi poverioci koji su mu pomogli da sebe uzdigne kao imperatora. U oba slučaja, neće mu pomoći ni Istok ni Zapad.

Vučić nema saveznika. Stranka mu se raspada. Svi opštinski i gradski odbori od Novog Pazara do Subotice, nalaze se u stanju potpunog raskola, a dobar deo članstva panično traži uhleblje u drugim strankama.

Sudeći prema nekim izvorima iz Glavnog odbora srpske napredne stranke, na vidiku je podela stranke, već nakon izbora. Ljudi bliski Tomislavu Nikoliću već zahtevaju određenu kvotu svojih poslanika u budućem sazivu parlamenta. Vučić ni na jedno od ovih pitanja nema odgovora. Njegova medijska mafija, duboko je kompromitovana i "senzacionalnim" vestima njegovih biltena, više niko ne veruje. A, bude li pokušao da dodatno zastraši građane, prirodno je pravo svakoga da odgovori agresijom na takvo nešto.

 

       Da pobegne ili da pristane na suđenje

 

Tokom novembra i decembra prošle godine, "sumirajući" svoje "rezultate", Vučić je, u svom svakodnevnom obraćanju javnosti, više puta izgovorio nekoliko neverovatnih laži, tvrdeći da je Srbija uspela da održi političku stabilnost , zaustavi ekonomsko propadanje, sprovede plan za izlazak iz krize i održi dobre odnose u regionu, "uprkos događajima u okruženju i brojnim izazovima". Naravno, ništa od ovoga nije tačno!

On lično se potrudio da stalnim intrigama, podmetanjima i sprektakularnim najavama "desanta" na njegovu vladu i njega lično, duboko destabilizuje političke prilike, uznemiri javnost i raširi medijsku paranoju do neslućenih razmera.

Vrhunac je bila najava "državnog udara", koji je postao predmet opšte sprdnje, pa je i predsednik Republike morao da reaguje smirujući javnost i objašnjavajući da nikakvog "državnog udara" nema. Slagao je da je zaustavljeno ekonomsko propadanja, što jasno govori i činjenica da su javna preduzeća doslovno u raspadu (videti tekst Miodraga K. Skulića u ovom broju na stranama 8 i 9), ali i platežna moć stanovništva koja je pala na nivo najsiromašnijih afričkih država.

Vučićeva tvrdnja da "održava dobre odnose u regionu" je više nego licemerna, jer je u sred Sarajeva podržao ideologe unitarne Bosne i Hercegovine (na štetu Republike Srpske), a nije mu palo na pamet da potegne pitanje srpske imovine u Hrvatskoj, pitanje Srba u Makedoniji…

Ali je zato pokazao sve odlike ženske strane svoje ličnosti, kad god je trebalo da se nekome izvinjava ili saginje u regionu (rukovanje sa generalom Markačom na inauguraciji nove hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović, kojoj se takođe duboko poklonio dok je ona recitovala "otvorena pitanja" između Srbije i Hrvatske, udvaranje Bakiru Izetbegoviću u Sarajevu, podanički odnos prema crnogorskom "vladiki" Milu Đukanoviću…).

Nekadašnja jugoslovenska braća u regionu odlično znaju ko je Aleksandar Vučić i "sa kim je tikve sadio". Znaju da je to Šešeljev mali pajac, da je godinama širio nacionalnu i versku mržnju i da je urlao sa skupštinske govornice i sa javnih skupova na svaki pomen zajedništva ili, ne daj bože, Evrope. Ali, takav Vučić je najviše ojadio Srbiju i srpski narod, trujući ga devedesetih godina ideologijom rata, mržnje i netrpeljivosti.

Ne postoji trezven čovek u ovoj državi koji bi danas glasao za takvog čoveka. Ali, uprkos svemu, Vučić ima prilične šanse da pobedi na vanrednim parlamentarnim izborima. Međutim, biće to i njegov najveći poraz, jer će samo nastaviti da tone u živom pesku lažnih arapskih investicija, da se gubi u protivrečnim izjavama, da organizuje hapšenja i velike racije koje nijedan tužilac više neće moći da procesuira kako bi on hteo, bez dokaza, da smenjuje i postavlja, da se hvali svojim prijateljstvom sa svetskim liderima koji i ne znaju kako se on zove…

Pobediće Vučić na izborima, jer protiv sebe ima lopovski orkestar iz raspale Demokratske stranke, koji mu je dužan jer ih je zaštitio od krivičnog gonjenja za biblijsku pljačku koju su izveli. Nikakav Tadić i Pajtić neće srušiti Vučića. On je sam sebe već srušio bez ikoga.

Koliko je očajan, najbolje govori "tajna diplomatija" koja je ovih dana uspostavljena između njega i Čedomira Jovanovića, odgovornog i dalje britanskoj obaveštajnoj zajednici, a vazda gladnog vlasti.

Računa Vučić ovako: ako se "oklizne" sa Dačićem ili ako mu Nikolić uzme pola stranke, tu je vođa LDP-a sa kojim deli iste poglede na britanski špijunski korpus. Jovanović bi sebe malo rehabilitovao u očima svojih rezidenata, a Vučić bi dobio koalicionog partnera i malo vremena da smisli šta će sa sobom: da se preda "jatacima" koji bolje od njega govore engleski, ili da prihvati da mu se sudi u Srbiji.

Naravno, to su samo igre sitnih velmoža koji traže još neki dragoceni zalogaj u balkanskoj prašini. O svemu će na ovdašnjoj političkoj sceni odlučiti dve velike sile. Tačnije rečeno, već su odlučili. Vučić mora da ode…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OPASNO SKRIVANJE: SRBIJA POSTAJE NUKLEARNA DEPONIJA UZ VELIKI AMERIČKI UTICAJ NA VLAST U SRBIJI!??

 

Mada Srbija nema nuklearnu elektranu, ima u izobilju nuklearnog otpada. Zakonom je zabranjeno unošenje nuklearnog otpada iz inostranstva, ali u praksi ne postoji način da se to zaustavi, ukoliko država ili paralelni centri moći odluče da zbog milionskih zarada, tajno uvezu i negde "sklone" radioaktivni otpad iz drugih zemalja.

Proteklih godina, Srbija se oslobodila oko šest tona obogaćenog i osiromašenog uranijuma, plutonijuma i pripadajućeg radioaktivnog otpada, dovoljnog da se naprave dve omanje atomske bombe, ali to ni izdaleka nije rešilo problem radioaktivnog smeća koje je razbacano širom zemlje i to u zastrašujućim količinama.

Konačno,treba podsetiti da su Srbi u svetskim vrhovima što se tiče crne slike stanja u vezi sa kancerogenim bolestima. Osim posledica NATO bombardovanja osiromašenim uranijumom, uzroci se nalaze i u sveprisutnom nuklearnom otpadu koga ima u blizini velikih gradskih centara, usred planinskih turističkih centara. Narod izumire, a interesne grupe broje milione…

 

                         Nikola Vlahović

 

Mada je poznato da je Srbija jedna od ekološki tri najugroženije države na kontinentu, ne postoji karta opasnih mesta sa lokacijama gde se nalazi nuklearni otpad za koji država tvrdi da je "privremeno uskladišten". Postojeće deponije imaju status državne tajne. Primera radi, napušteni rudnik uranijuma Kalna , koji je čuvao nuklearni otpad, vođen je pod šifrovanim nazivom „Preduzeće br. 3".

Krajem prošle decenije, vrh ondašnje vlasti doneo je odluku da radioaktivni otpad iz cele Srbije razmesti na 16 lokacija, u tri regiona . Ovaj posao je odmah proglašen "državnom tajnom". Reč je bila o akciji "trajnog skladištenja" radioaktivnog otpada! Jedino Vojvodina nije bila obuhvaćena ovim planom.

U isto vreme, dešavale su se i seobe otpadnog materijala, radijuma 226, iz Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, Instituta za medicinu rada „Dr Dragomir Karajović" i iz tadašnjeg „NIS Naftagasa", a sve je finansirala Međunarodna agencija za atomsku energiju.

Javnost nikada nije doznala gde je taj otpad smešten. Takođe, do danas nije poznato da li su i u kojoj meri poštovani svi bezbednosni propisi u pogledu hidro-geologije, geologije, seizmike i drugih parametara, u regionu odlaganja radioaktivnog otpada. Naime, i stručna javnost i zakon govore da takva lokacija mora da bude udaljena najmanje deset kilometara od naseljenog mesta i da ispunjava sve ekološke standarde.

Nekoliko dobro upućenih izvora govore da su neke lokacije odlaganja nuklearnog otpada odavno poznate te da su u pitanju Aleksinački rudnici, jame ispod Sokolskih planina kod Krupnja, napušteni rudnik ispod Stare planine u opštini Knjaževac, pa čak je, istina kao "moguća lokacija", pomenuta i planina Rudnik, u sred pitome Šumadije!

U početku se smatralo da će radovi na izgradnji novih skladišta nuklearnog otpada u Srbiji trajati između pet i sedam godina, te da će koštati oko 30 miliona evra. Naravno, rok gradnje je znatno produžen, cena je bila sve veća, a posao nikako da se završi.

Ni poslednja Tadićeva vlada nije obavila taj posao, a stigli su Vučićevi "stručnjaci" koji su odmah uspostavili pravilo, da za što kraće vreme treba oteti što više para. Tako su se setili da su napušteni podzemni vojni objekti, napušteni rudnici ili granitne stene, idealni za "izdavanje u zakup", stranim izvoznicima nuklearnog otpada.

Mada je još pre pet godina podignuta uzbuna oko sredstava za finansiranje "zbrinjavanja" atomskog otpada, do današnjeg dana je malo šta urađeno. Isluženi gorivi elementi i drugi radio aktivni otpad, nalazi se rasut širom Srbije, na raznim lokacijama.

Opasnost je utoliko veća, što ne postoji neka precizna, centralna baza podataka, gde se sve radioaktivni otpad nalazi i u kojoj meri. Naime, ono što je neka prethodna vlada proglasila za tajnu, to je i ostala tajna za svaku sledeću koja je došla. Istom pogubnom filozofijom, rukovodi se i Vučićeva vlada.

 

       Smrt bez upozorenja

 

U vreme dok je Srbijom harala Tadićeva družina, Institutu u Vinči je nametnuto kreditno zaduženje od 25 miliona dolara "za zbrinjavanje i odnošenje otpada u Rusiju i poboljšanje stanja hangara za skladištenje ostalog radioaktivnog otpada"!

Kredit kod komercijalnih banaka, uz državu kao žiranta, podrazumevao je da se uzme bez javnog tendera, i to direktnim ugovaranjem predstavnika države sa nekom od komercijalnih banaka bliskih ondašnjem režimu. Tako je Institut u Vični gurnut u ubrzani stečaj, a u međuvremenu, u njega je smešteno i nekoliko stotina kilograma radioaktivnog otpada!

Sada već davne 2009. godine, na zvaničnom sajtu Narodne skupštine Srbije, pojavio se Nacrt zakona o zaštiti od jonizujućeg zračenja i nuklearnoj sigurnosti, koji ne sadrži kasnije dopisani član 48 a, o formiranju Javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije! Tako je sezona još jedne dugogodišnje pljačke i veleizdajničkih poslova, bila širom otvorena.

Tokom 2013. godine, još uvek je najveći deo radioaktivnog otpada koji je stvoren iz rada reaktora i laboratorije u Vinči, vojnih ustanova, bolnica i industrije, privremeno bio uskladišten u dva stara hangara u krugu Instituta za nuklearne nauke.

Hangari su u lošem stanju i pretrpani. Zvanično pripadaju Javnom preduzeću „Nuklearni otpad Srbije". Izgrađen je i treći hangar, ali on ne radi jer se čeka izgradnja velikog odlagališta nuklearnog otpada negde u unutrašnjosti. Tri godine kasnije, na današnji dan, stanje je još gore nego što je bilo. Istina o ovoj pošasti se i dalje sakriva od javnosti.

Na žalost, uz nuklearni otpad uvek se u blizini nekako nađe i tečni otrovni industrijski i hemijski otpad koji ističe u rečne tokove ili na poljoprivredno zemljište, a medicinski otpad (i to onaj radiokativni), završava čak i u gradskim kontejnerima, neobezbeđen.

Retko se desi da se neko zbog toga pobuni. U proteklih nekoliko godina, upamćeno je samo da su se poljoprivrednici u Bačkom Petrovcu pobunili jer veliki kombinati na njive bacaju ambalažu od hemijskog đubriva, koja takođe sadrži radioaktivne supstance.

Nezapaženo je prošla i vest da je u selu Teočin na Suvoboru sakriveno više od 100 buradi sa radioaktivnim materijalom. Ali, meštani tvrde da ovo nije jedina takva "deponija" na Suvoboru.

Nekoliko metara ispod zemlje, u Bistrici (opština Prijepolje) nalazi se radioaktivni otpad! Meštani su primetili da je na obližnjem tunelu (nekadašnjem skladištu pogonskog goriva), više puta menjan katanac na ulazu, da je noću ponekad upaljeno svetlo na ulazu te da se viđaju neke njima nepoznate osobe koje nadgledaju tunel i okolinu. U ovom kraju je poslednjih godina upadljivo uvećan broj kancerogenih oboljenja.

Tunel je, inače, dugačak nekoliko kilometara, zalazi duboko ispod Potpećkog jezera, i mnogi meštani su svedoci kako su godinama veliki šleperi samo noću dovozili materijal na gradilište. Neko vreme je i tamno žuta mutna voda isticala iz njega i delimično bojila reku Lim.

Međutim, niko sa sigurnošću ne može da tvrdi koje čestice je ta voda sadržala, pošto nikakve analize nisu rađene. Opština Prijepolje, na čijem terenu se sve to nalazi, uglavnom se pravdala činjenicom da je u ovom slučaju "vojska nadležna". Inspekcijski pregled poslednji put obavljen je 2005. godine, i tada je lakonski konstatovano da je "objekat prazan".

Zavod za javno zdravlje "Timok" u Zaječaru , pre nekoliko godina vršio je ispitivanja nivoa radioaktivnosti oko rudnika, i konstatovana je njena povećanost. Pored prostora za preradu rude, nekada je postojala brana koja sakuplja otpadni radioaktivni mulj i pesak iz preradnih voda.

Priliv velikih voda sa obližnjih brda vremenom je doprineo pucanju te brane, tako da se sav mulj i pesak izlio u korito Trgoviškog Timoka, koji se spaja sa Svrljiškim Timokom i čini reku Timok. Okolno stanovništvo je nakon pucanja rudarske brane i nanosa peska koji su činili deo korita reke koristilo ovaj pesak za izgradnju svojih kuća! Tako su sebe zazidali radioaktivnim materijalom, što je naglo dovelo do pojave neizlečivih bolesti i povećanja smrtnih slučajeva.

Iz izveštaja koji je sačinila jedna grupa stručnih lica, vidi se da je reč o opasno kontaminiranom području, mada o tome nema nikakvih oznaka ili pisanih upozorenja: "… Krećemo se stazom ka rudarskom oknu napuštenog rudnika uranijuma "Gabrovnica" . Odjednom, brojač našeg uređaja, blokirao je na 1200 mikrosiverta. Imamo osećaj da smo prošli pored neke pukotine u zemlji iz koje izbija zračenje. Brzo se udaljavamo. Resetujemo naš merni uređaj.

Dolazimo do samog otvora rudnika! U dubini okna vidimo obrušenu zemlju koja je zatvorila ulaz. Brojač opet pokazuje povećno zračenje, pet puta veće od normalnog. Iz urušenog rudarskog okna ističe voda. Meštani kažu da intenzitet vode iz okna varira. Okno nije zazidano…"

 

       Atomsko sklonište H3, ili: zašto Srbija čuva NATO municiju?

 

Na prostoru od 70 hektara nekadašnjeg Instituta za nuklearne nauke Vinča, sada pod ingerencijom Javnog preduzeća „Nuklearni objekti Srbije", nalazi se objekat, građen četiri godine, koji se vodi pod kodnim imenom H3. 

Još 2011. godine, izbio je skandal zbog jedne nesmotrene izjave iz vrha jedne državne kompanije, da je "…upravo izgrađeno najmodernije i najveće raspoloživo skladište radioaktivnog otpada u Evropi"! I to neposredno nakon što se Institut u Vinči, teškom mukom, oslobodio velike količine nuklearnog goriva iz reaktora RA, koje je u svežem ili istrošenom stanju transportovano u zemlju porekla-Rusiju.

Izvor Magazina Tabloid tvrdi da je to moglo biti na pravi način obezbeđeno i iskorišteno za potrebe srpske nauke i u odbrambane svrhe, ali stvari postaju jasnije ako se pogleda činjenica da je objekat H3 izgrađen na inicijativu Agencije za atomsku energiju i američkog Stejt departmenta , koji je bio zainteresovan za to isključivo kako bi isprovocirao Rusiju, "kao zemlju porekla".

Cilj nije bio da se Srbija zaštiti od zračenja nego da se Rusiji pokaže koliki je američki uticaj na srpske vlasti. Ali, ni to javnost u Srbiji ne bi doznala da nije ondašnji ministar Milutin Mrkonjić, u sred Narodne skupštine, javno izneo detalje plana transporta nuklearnog otpada u Rusiju koji je koštao čitavih 55 miliona dolara i u kome je učestvovalo više od 3.000 ljudi, pripadnika bezbednosnih struktura, policajaca i žandarmerije.

Jedan jedini stručnjak iz Srbije se tada ogorčeno oglasio rekavši doslovno: "…Većina država bi svašta uradila za nuklearno oružje, a naša se rešava repromaterijala i umesto da to naplati, ona plati. Ne mogu da verujem da je pored svih srpskih prevoznika, a Srbija ima brojan vozni park, transportne ture dobila neka strana transportna firma. Nečuveno!"

Naravno, problem opasnih materija i radijacije u neposrednoj blizini Beograda, nije rešen iseljenjem nuklearnog goriva u Rusiju, jer je dvadeset kontejnera prepunih radioaktivnog otpada, samo prebačeno iz starih hangara H1 i H2 (u kome i dalje ostao da leži radioaktivni otpad skupljen sa svih lokacija nekadašnje Jugoslavije), u novi objekat H3.

U zvaničnim izjavama govori se kako se u hangarima H1 i H2, čuva radioaktivni otpad nastao u naučnim istraživanjima, industriji, medicini, a da je Hangar H1 zatvoren, prepun i da ga je zatvorila Agencija za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost.

Opasne radioaktivne materije iz hangara H1 i H2, kriju u sebi i Kobalt 60, koji se koristi u industriji, medicini, naučnim istraživanjima, a delom ga ima i u radioaktivnim gromobranima. Njegovom eventualnom krađom i zloupotrebom, mogla bi da se izradi „prljava bomba", a slična opasnost preti i od eventualne krađe „cezijuma 137".

U neposrednoj blizini objekta H3, nalazi se manja, takođe nova zgrada koja se vodi pod nazivom Bezbedno skladište jakih izvora (BS). U njenim prostorijama se čuva i municija na bazi osiromašenog uranijuma, kojom je NATO iz aviona A-10 bombardovao tokom rata 1999. godine . Do preseljenja je ova "tekovina" NATO čuvana u hangaru „H2". U novom skladištu, čuva se u kontejneru „pod evidencijom", s obzirom na to da sadrži uran.

Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije (JP NOS) u svemu ovome doprinosi samo svojom nestručnošću. Uzgred, treba napomenuti da do današnjeg dana nije poznato koliko se Tadićeva Vlada zadužila kod komercijalnih banaka zadužila da bi osnovala JP NOS, mada ta "operacija" nikakvog smisla nije imala, tim pre što je sve delikatne poslove mogao da obavi Institut Vinča, koji jedini ima sve dozvole i stručni kadar.

Ali, debele apanaže članova Upravnog odbora ovog JP, bile su važnije i od struke i od ekološki ugrožene države i njenih građana. Radnici Vinče smislili su jednu ciničnu opasku, da zbog svega ovoga, "zrače pozitivnom energijom".

Susedna Republika Hrvatska, našla se u aprilu prošle godine pred problemom, šta će da uradi sa svojim nuklearnim otpadom, pa je njenim stručnjacima palo na pamet da ga prodaju Republici Srpskoj, tačnije, opštini Dvor na Uni, za nekoliko miliona evra!

Naime, prostornim planom Hrvatske predviđeno je da se nuklearni otpad iz Hrvatske, zaista uskladišti u ovoj opštini, jer Hrvatska mora da preuzme svoju polovinu radioaktivnog uranijuma 235 iz nuklearke „Krško", o čemu su se Zagreb i Ljubljana dogovorili pre 15 godina.

Narod se u Dvoru ozbiljno pobunio, a vrh vlasti u Zagrebu se setio da angažuje Milorada Pupovca, lidera vodeće srpske stranke u Hrvatskoj, da ode i ubeđuje ljude u korist od ovoga posla.

Zabeležena je Pupovčeva "diplomatska" izjava koja je trebala da odobrovolji Srbe iz Dvora: "…Naš zadatak je da im pomognemo da donesu najbolju odluku bez straha i prisile. Treba proceniti kolika je šteta i korist".

I dok se u Hrvatskoj i BiH za ovakve stvari ne može izbeći učešće javnosti, onih koji su najviše pogođeni raznim "selidbama" nuklearnog otpada, u Srbiji je najveći deo toga sakriven. Gde je šta preseljeno, koliko je koštalo, ko je koliko para od toga uzeo i čije će zdravlje dugoročno da strada zbog toga. Ništa od toga javnost ne zna, dok nešto ne "procuri", a i tada se državne institucije i režimski mediji pobrinu da se sve brzo demantuje i zataška.

 

    A 1. Dobićemo i nuklearni otpad iz Nemačke

Član nemačkog Bundestaga iz stranke SPD, Mihail Miler, nedavno je izneo podatak da će Nemačka, "Zakonom o potrazi konačnog otpremišta" za nuklearni otpad, deo sredine 2016. da počne pripreme, a 2018. godine i da ih završi, u vezi sa izborom države gde će odlagati svoj nuklearni otpad iz njihovih atomskih centrala.

U neformalnim pregovorima, tokom proteklih dve godine, o tome se razgovaralo i sa pojedinim članovima vlade Aleksandra Vučića. Nije teško zaključiti da je ovakav predlog prošao povoljno po Nemce. Naime, Miler je jednom svom sagovorniku iz lista "Tagescajtung" jasno rekao da Nemačka ne planira da svoj nuklearni otpad smešta "tek negde u kontejneru u dvorištu ", nego u onim zemljama koje su iz ekonomskih razloga spremne da ga prihvate, "kao što su to pojedine zemlje Balkana".

 

    A 2. Dobri smo, samo kad smo ozračeni

Američka Nacionalna uprava za nuklearnu bezbednost (NNSA), već godinama vrši nadzor nad radioaktivnim otpadom u Srbiji, i što je srpsko političko vođstvo spremnije da vlastitu domovinu pretvori u najgori kontejner na svetu, to ih u Americi sve više hvale: "…Privrženost Srbije globalnim naporima za neširenje nuklearnog materijala je očigledna i pozdravljamo sve njene napore u tom pravcu". Prevedeno na srpski jezik, to znači: samo vi čuvajte atomsko smeće, da ne izađe van Srbije, a mi ćemo vas ohrabrivati u tome!

 

     P.S. Znajući da je Vlada Srbije, pre dva dana podnela Skupštini zahtev za vanredno zasedanje, u kome je u dnevni red zahtevano razmatranje Zakona o Potvrđivanju izmena i dopuna konvencije o fizičkoj zaštiti nuklearnog materijala, ne možemo da se otmemo utisku da se na unutrašnjem planu prema dobijenim zadacima, polako „stvari nameštaju“, da bi se lagano na kraju „kockice složile“ i sve bilo ozakonjeno kada bude doneta odluka da na nekom delu teritorije Srbije, postanemo „čuvari“ tuđeg nuklearnog otpada!?!?

 

A nadamo se da nismo u zabludi i da potpuno verujemo ovoj (i svim prethodnim) Vladi u Srbiji, da su sagledale makar delić izveštaja pod imenom „Sukob na Kosovu i posledice po životnu sredinu i civilna naselja“  sastavljen 1999.god. od strane Programa UN za zaštitu životne sredine, i preduzimali odgovarajuće mere za saniranje takvih posledica po stanovništvo u Srbiji!!???

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DŽELAT I ŽRTVA U ISTOM STROJU: GDE GOD UDARE AMERIKANCI I ENGLEZI, UDARIĆE I SRBI!?!???????????

 

Vojska Srbije i ceo odbrambeni sistem, nalazi se pred jednostavnim izborom: ili će u januaru mesecu, kad u Beograd dođe Putinov izaslanik Dmitrij Rogozin, prihvatiti ponudu koja se ne odbija (najnovije naoružanje i potpunu zaštita od evroatlanske okupacije), ili će pasti u kandže svirepih ubica, koji su se okomili na čitav svet.

Jer, bez obzira što Srbija nije članica NATO pakta, niti je zvanično pod okupacijom Amerike, ne postoji nijedan segment delovanja Vojske Srbije u kome se oficiri američke armije već ne nalaze. Zadnji je čas da se ova ponižavajuća situacija promeni. U suprotnom, Srbija može da se oprosti od bilo kog oblika vojne neutralnosti, pa i državnosti.

 

                          Nikola Vlahović

 

Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu, Kancelarija za saradnju u oblasti odbrane, na svom zvaničnom sajtu predstavila je Evropsku komandu svojih oružanih snaga (skraćeno: EUCOM) za koju je naglašeno da je odgovorna i za koordiniranje aktivnosti u oblasti odbrane sa Ministarstvom odbrane Srbije.

Iz svega što se poslednjih nekoliko godina dešava sa Vojskom Srbije, jasno je da su ti američki "programi" vojne obuke i programi državnog partnerstva sa nacionalnim gardama najmanje dve savezne američke države, smišljeni sa idejom da se Srbija okrene protiv same sebe, protiv proklamovane vojne neutralnosti, a pre svega protiv Rusije.

Takozvani Međunarodni program vojnog obrazovanja i obuke (skraćeno-IMET), takođe je američki projekat koji podrazumeva stalnu koordinaciju komande američke armije sa komandom oružanih snaga Srbije.

Od početka IMET programa koji je ovde uspostavljen 2007. godine, Srbija je dobila nekoliko miliona dolara iz američkih vojnih fondova za finansiranja ovakvih i sličnih programa kojima vojska SAD "obučava" Vojsku Srbije.

Naravno, neke američke "obuke" je i sama platila milionskim sumama, otimajući iz džepa najsiromašnijeg naroda u Evropi.

Da bi bilo jasnije koliki je američki pritisak na Vojsku Srbije, treba istaći podatak da čak šezdeset odsto vojne obuke i obrazovanja pripadnika vojske Srbije, koja se obavlja u inostranstvu, otpada na razne vrste edukacija i "treninga" u Sjedinjenim Američkim Državama.

Tako je Međunarodni program vojnog obrazovanja i obuke IMET fokusiran na profesionalizaciju i usavršavanje višeg rukovodstva na vojnim univerzitetima Sjedinjenih Država i na razvoj korpusa mlađih oficira i podoficira. Godišnje, američka armija sa Vojskom Srbije ima oko 60 vojnih razmena, konferencija, vežbi i "radionica" raznih vrsta. Javnost o tome uglavnom ne zna ništa.

Tako na primer, pred kraj ove 2015. godine, 7. decembra, otvoren je seminar-radionica pod nazivom „Strategijska komunikacija", u organizaciji Uprave za obuku i doktrinu Generalštaba Vojske Srbije, koji se održao u kasarni „Banjica 2" u Beogradu. Seminar je organizovan sa Amerikancima, "na osnovu usaglašenih aktivnosti Mešovite komisije Srbija-SAD za pitanja reforme sistema odbrane, a u sklopu aktivnosti Politika za obuku i razvoj doktrine 2′ ".

Koliko je nivo "vojne neutralnosti Srbije", govori i podatak da je u publici, među "polaznicima", sedelo 24 pripadnika Ministarstva odbrane, Generalštaba Vojske Srbije i komandi operativnog nivoa. Što znači, sve sami pukovnici i generali!

A, predavanje su im održali predstavnici Centra za civilno-vojne odnose Pomorske poslediplomske škole iz Montereja. Pitanje je, čime ta grupa ovlašćenih diletanata sa američkim pasošima može da nauči vrhunski školovan komandni kadar Vojske Srbije?

Neverovatno zvuči zvanično objašnjenje američkih okupacionih snaga, da je cilj ovakvih seminara "…integracije vojnih i nevojnih aktera zbog podrške naporima za postizanje zajedničkih ciljeva, ciljnih grupa strategijske komunikacije i načina upravljanja ponašanjem kroz odnose sa javnošću…"! Koji su to zajednički ciljevi vojska SAD i Vojske Srbije?

 

       "Vežbe" sa proverenim neprijateljima u Nemačkoj

 

Namerno ili slučajno, ali istog dana, 7. decembra 2015. godine, u Beogradu se pojavio i šef Službe za integrisanu obuku u grupi za mirovne misije Ujedinjenih nacija Mark Pedersen, koji je podržao američke vojne petljavine u Srbiji, istakavši, između ostalog, "važnost kurseva i značaj razmene iskustava kada je reč o multinacionalnim operacijama…".

Prevedeno na srpski jezik, to znači da se američka armija drsko upliće u vojnu neutralnost Srbije, da od nje zahteva regrutaciju vojnika i angažovanje vojnih stručnjaka, u zemljama gde ova imperija čini velika zla!

Ali, zašto bi Vojska Srbije učestvovala u svemu tome i po čijem naređenju? Ako je u pitanju politička odluka o posrednom angažovanju u trupama NATO pakta, a jeste, onda je reč o veleizdajničkom poslu bez presedana. I jasno je o kom veleizdajniku je reč…

Takođe ove godine, 28. avgusta, pripadnici Vojske Srbije učestvovali su na vežbi pod nazivom „Allied Spirit II"  u organizaciji Evropske komande Oružanih snaga SAD, u multinacionalnom centru za obuku „Hoenfels" u Nemačkoj.

Na toj vežbi je učestvovao 21. pešadijski bataljon Druge brigade Kopnene vojske. Zajedno sa proverenim dželatima, američkom i britanskom armijom.

Zvaničan opis ove vežbe govori da je reč o "realizaciji operacija u multinacionalnom okruženju". To bi trebalo da znači da, gde god udare Amerikanci i Englezi, udariće i Srbi! Ko je zamislio da žrtva bude u istom stroju sa dželatima?

Uzgred, treba napomenuti da vežbe Vojske Srbije u američkom centru za obuku „Hoenfels" u Nemačkoj, traju još od 2011. godine, a sve pod izgovorom povećanja "operativnih sposobnosti svojih jedinica".

Ali, pravi ciljevi "vojne doktrine" SAD u Srbiji, ne tiču se samo angažovanja plaćenika u takozvanim mirovnim misijama, nego je Vojsci Srbije određen i jedan prioritetan zadatak: da dočekuje i obezbeđuje mase imigranata iz islamskih zemalja u kojima je Amerika napravila velike zločine!

Da je to tako, svedoči i komandant kopnene vojske SAD za Evropu, general potpukovnik Frederik Ben Hodžis, koji je prvih dana oktobra 2015. godine izjavio je da je upoznat sa pristupom Srbije prema izbeglicama, i da je "oduševljen" kako se Srbija ponaša u vezi sa tim.

Odmah je Vučićeva propaganda na naslovnoj strani svog kriminalnog biltena stavila i ovakav naslov: "Srbija oduševila svet: Američki general hvali pristup Srbije prema migrantima!"

Ni to nije bilo sve: general Hodžis je u sred Srbije, govorio o problemu imigranata i "problemu Istočne Evrope" (naravno, misleći na način kako je Rusija postupila u Ukrajini), te je pohvalio Vojsku Srbije, kao da je saveznička i antiruska!

Kad ga je neko od vojnih atašea zapadnih zemalja diskretno podsetio da su SAD sa NATO paktom bombardovale Srbiju, Hodžis je nespretno pokušao da opravda taj zločin rekavši: "…SAD nisu savršene. I mi pravimo greške kao i druge države tokom istorije, želeći da uradimo pravu stvar. Iako SAD nisu savršene, sve ono u šta verujemo jeste savršeno".

Očito u znak zahvalnosti što nije bio još brutalniji u retorici, komandant Kopnene vojske Srbije, general Milosav Simović, blagorodno mu se ponudio da mu bude vodič prilikom obilaska Baze "Jug", u kojoj se nalazi Centar za multinacionalne operacije. Hodžis nije propustio priliku da pomene kako je opremanje ovog Centra pomogla vojska SAD ali i to da će ubuduće vojska SAD sa Vojskom Srbije imati "znatno obimniju obuku, posebno u oblasti inženjerije".

Retki su se setili da je ovaj američki general bio u Srbiji 2005. godine i da je tada dočekan sa naskrivenom mržnjom, ne stigavši ni da se obrati medijima. Kad su ga u Bazi "Jug" pitali kako se sad oseća u Srbiji, lakonski je odgovorio da se "sada oseća više nego dobrodošlim", pa je usput pohvalio generala Simovića rekavši da je reč o oficiru savremenih shvatanja. To je, valjda, trebalo da znači da je Simović naklonjen Americi i Zapadu.

Istog dana, dok je bio u društvu generala Simovića, general Hodžis je bio i na vezi i sa centrima za obuku paravojnih formacija na Kosovu, pod komandom baze u Bondstilu. Treba se setiti da su neki od "polaznika" generala Hodžisa i njegovih jedinica, bili i četiri komandanta OVK sa još 150 naoružanih bandita, koji su učestvovali u terorističkom napadu u Kumanovu, sa ciljem proglašenja još jedne albanske države u Makedoniji.

Srećom, makedonske vlasti su ih likvidirale, pa se ispostavilo da među njima ima i američkih i britanskih specijalaca! Izbio je skandal, pa su šef misije EU, ambasadori SAD, Britanije, Francuske, Nemačke i Italije zahtevali da imena ubijenih Amerikanaca i Britanaca, identifikovanih u akciji makedonskih oružanih snaga, ne budu objavljena. I američki general Frederik Ben Hodžis, sa svojim saradnicima, uticao je da se to ne sazna.

Niko od srpskih vlasti se danas ne pita, da li je u redu da naši generali stoje mirno pred takvom spodobom, da li je ispravno da se o bilo čemu razgovara sa ratnim huškačem i pomagačem albanskog terorizma.

Umesto da izbegnu susret sa generalom zločinačke armije, predstavnici Vojske Srbije su snishodljivo primili "donaciju", takozvani Simulacioni centar za virtuelne borbe i sanitetski simulator. I to u svečanoj atmosferi kojoj je prisustvovao i otpravnik poslova Ambasade SAD u Republici Srbiji, Gordon Dugud, izaslanik odbrane SAD u Republici Srbiji pukovnik Taft Blekburn, politički savetnik komandanta Kopnene vojske Evropske komande Nikolas Menring.

Da bi poniženje bilo kompletno, Amerikancima su se, zbog ove "donacije", poklonili i načelnik Uprave za obuku i doktrinu Generalštaba Vojske Srbije, brigadni general Marinko Pavlović, komandant 4.brigade Kopnene vojske brigadni general Zoran Lubura i već pomenuti general Simović.

 

       Amerikanci su još tu, ali…Stiže Rogozin!

 

Krajem ovog leta, došlo je do iznenadne posete grupe američkih studenata (sa Univerziteta „Nortistern" iz Bostona) vojnom aerodromu Batajnica. Radi se o američkom podmlatku vojnih špijuna, a dočekao ih je i poklonio im se pomoćnik komandanta 204. vazduhoplovne brigade za operacije, potpukovnik Milan Elenkov, koji se upinjao da što detaljnije predstavi strukturu, misije i zadatke te brigade, kao i opremu kojom ona raspolaže.

Ali, studentima-špijunima nije bilo dovoljno pa su tražili da im potpukovnik Elkenkov izrecituje sve tipove aviona koje naše Ratno vazduhoplovstvo poseduje.

Američki pukovnik Taft Blekburn, vojni ataše u ambasadi SAD, obišao je nedavni i Centar ABHO Vojske Srbije u Kruševcu. Tom prilikom je Blekburn govorio sa oduševljenjem šta Centar ABHO u Kruševcu poseduje, pa je začuđeno konstatovao da nije znao da je reč o „odličnom mestu za obuku, kakvo je teško naći u Evropi". Posledice njegovog oduševljenja su odmah nastupile. Američki vojnici su pod izgovorom "obuke" ušli i u ovaj važan centar Vojske Srbije.

Da su Amerikanci svugde gde je i Vojska Srbije, govori i podatak da, na primer, saradnja Centra za obuku i usavršavanje podoficira u Vojsci Srbije (u Pančevu) i Evropske komande armije SAD, traje još od 2010. godine. čak i neke članice NATO pakta nemaju toliko prisnu saradnju sa američkom armijom.

U ovom Centru su američki marinci radili sa podoficirima Vojske Srbije tokom kursa o podoficirskom koru, činovima i ulozi u oružanim snagama Srbije, u kasarni „Stevica Jovanović" u Pančevu. Poznat je slučaj da su američki marinci obučavali na ovom mestu naše podoficire  o neverovatnim glupostima, poput uloge narednika voda, čina koji u srpskoj vojsci ne postoji niti je ikada postojao, jer je tome u našem sistemu odgovarajući čin zastavnika. Reč je o smišljenom ponižavanju, psihološkom slamanju, pretvaranju naših normi i pravila u "prevaziđena i besmislena".

Prema poslednjim informacijama, u januaru 2016. godine, u Beograd stiže Dmitrij Rogozin, zamenik premijera Ruske federacije, zadužen za vojnu industriju, sa zadatkom da maksimalno pomogne u opremanju srpske vojske.

Rogozina u Srbiju šalje predsednik RF Vladimir Putin, a sa sobom će dovesti i čelne ljude ruske namenske industrije, koji će detaljno izložiti rusku ponudu  . Ona podrazumeva i proizvodnju novih složenih borbenih sistema u srpskim fabrikama, među kojima se ističu avioni "mig-29", transportni helikopteri "mi-17", kamioni "kamaz" za haubice tipa "Nora", topovi za oklopna vozila, raketni sistem "S-300"…Dolazak Rogozina u Srbiju podrazumeva i konačnu definiciju vojne saradnje sa Ruskom federacijom.

Prema dobro upućenim izvorima, ruska delegacija sa Rogozinom na čelu, u kojoj će, osim vojnih lica, biti i dosta stručnjaka iz namenske industrije, trebalo bi u Beograd da dođe najkasnije sredinom januara, posle novogodišnjih i božićnih praznika.

Već sada je poznato da je Rogozin od predsednika Putina dobio striktno naređenje, da Srbiji na svaki način pomogne u opremanju vojske i da se do detalja predstave kapaciteti onoga što ruska vojna industrija nudi. Oprema je veoma skupa, ali je Vladimir Vladimirovič Putin izdao još jednu naredbu: dati najveće povlastice za Srbiju…

Rogozinov dolazak označiće kraj dugogodišnjem američkom rovarenju srpskim odbrambenim sistemom, koji više skoro i da ne postoji. Zadnji je čas da ruskim oružjem, vojnom diplomatijom i snažnim otklonom od SAD i NATO pakta, Srbija sačuva sebe i svoje slobodarske tradicije.

U protivnom, biće nam dodeljena uloga običnih konjušara jedne umiruće imperije i topovskog mesa koje će biti razbacano širom onih nesrećnih zemalja koje je američka imperijalna sila zgazila.

 

     A 1. Vrbovanje

Špijunske aktivnosti američke vojske u Srbiji, kao i špijunaža u korist NATO pakta, nije ništa novo i nepoznato. Ali, do kojih granica to ide i kako njihove službe pažljivo prate rad svakog srpskog oficira, govori i slučaj potpukovnika Vojske Srbije, Mirka Pohuleka, koji je radio u Ministarstvu odbrane i raspolagao najpoverljivijim informacijama koje su od velike važnosti za odbranu i bezbednost Srbije.

Nepunih dve nedelje posle njegovog penzionisanja, prešao je u britansku armiju, gde se zaposlio u vojnoj misiji pri ambasadi Ujedinjenog Kraljevstva u Beogradu. Tadašnji vojni ataše Velike Britanije, Sajmon Vandeler, ubrzo je obavestio srpske vlasti da se potpukovnik Pohulek javio na konkurs britanske ambasade za mesto pomoćnika vojnog atašea (!), na koji se javilo čak 200 kandidata, od kojih su šestorica ušla u uži izbor, da bi na kraju bio izabran Mirko Pohulek.

Vandeler se čak ironično osvrnuo na ceo slučaj rekavši: "… Zadovoljan sam kvalitetima i iskustvom oficira koji dolazi na tako važno mesto. Ovo postavljenje svakako će povećati odličnu saradnju koju ambasada ima sa Ministarstvom odbrane Srbije".

Srbija je u Partnerstvu za mir, programu NATO-a, mnogi obaveštajni podaci se zvanično razmenjuju.

Sve se ovo dešavalo još 2006. godine i ubrzo je ceo slučaj pao u zaborav. Ali, su metode vrbovanja srpskih oficira i stručnjaka iz vojne industrije ostale iste do današnjih dana. Ne postoji nijedna zemlja članica NATO pakta koja ima svoju ambasadu u Srbiji, a da u njoj nema zavrbovanih kadrova koji su nekada radili u našoj vojnoj industriji ili u vojsci.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

NOVE BRISELSKE NADE NA BALKANU: RAD INSTITUCIJA I BUDUĆNOST DRUGE ALBANSKE DRŽAVE KOJU SU STVORILI AMERIKA, NATO I EU!!!

 

Albansko društvo na Kosovu je pred raspadom. Ni posle petnaest godina od kako je uspostavljen američki vojni protektorat nad ovom srpskom pokrajinom, nijedna institucija ne radi bez nadzora međunarodne zajednice. Sa druge strane, albanska narko-mafija drži pod kontrolom i okupacionu vlast i sve bivše vođe OVK, koje uskoro čeka suđenje pred Specijalnim sudom za istragu ratnih zločina koji je formiran od strane UN.

Rat među albanskim klanovima uveliko traje, ali onaj pravi, oružani, mogao bi da počne u vreme najavljenog sudskog procesa. Od ideje albanske države na Kosovu ostala je samo ideja kriminala i ličnih interesa. Srba u toj priči nigde nema.Oni više ne postoje. Zahvaljujući politici Aleksandra Vučića.

 

                       Nikola Vlahović

 

Na dan 24. aprila ove godine, Skupština separatističkog Kosova usvojila je zakone o produženju mandata Euleksa do 2016. godine, i tako otvorila put osnivanju Specijalnog suda za istragu ratnih zločina koje su počinili pripadnici bivše OVK.

Samo na prvi pogled, bilo je čudno da su za osnivanje suda za zločine OVK glasali i poslanici Demokratske partije Kosova Hašima Tačija i Demokratskog saveza Kosova Ise Mustafe i Alijanse za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja, te da su bili uzdržani (ali ne i protiv!) Jakup Krasnići, doskorašnji predsednik Parlamenta Kosova i Fatmir Ljimaj, poslanik Demokratske partije Kosova. Jer, svi nabrojani, bili su komandanti OVK.

Alternativa je bila još gora po njih: takozvani "plan B" međunarodnog protektorata na Kosovu, bio je da osnivanje ovog suda bude izglasano u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Ukratko, priprema za suđenje zločincima OVK, nikako nije mogla da se izbegne, tim pre što su i SAD zauzele stav da se u proces protiv bivših vođa ove terorističke organizacije, neće mešati niti će taj proces ometati.

Tri meseci kasnije, tačnije, 3. avgusta, u večernjim satima, u Skupštini Kosova je donet i Zakon o osnivanju Specijalnog suda i Specijalnog tužilaštva i finansijskoj pomoći optuženicima. Iste noći, izvori iz britanskog ministarstva spoljnih poslova, dojavili su svojim medijima u Prištini, da će sedište suda biti u Hagu, a izvori iz Švajcarske su najavili i šokantna svedočenja o zločinima nad Srbima sa pratećom dokumentacijom koju njihovi istražitelji već dugo poseduju.

Ipak, do današnjeg dana, sud nije počeo sa radom, ali prema najavama, to treba očekivati u prva tri meseca 2016. godine.

Uvod u rad Specijalnog suda za istragu ratnih zločina OVK, na neki način se već desio. I, već na samom startu, pokazalo se da bi to suđenje u mnogo čemu moglo biti uvod u velike međualbanske obračune. Ovo tim pre što su najmanje dve velike frakcije nekadašnje terorističke organizacije OVK, i krvno zavađene među sobom.

Takođe, treba naglasiti da su i pojedini važni svedoci zločina koje su počinili komandanti OVK (a koje duga ruka albanske mafije nije stigla da pobije), smešteni sa promenjenim identitetom u nekoliko evropskih zemalja i stavljeni u program doživotne zaštite. Njihov doprinos rasvetljavanju kriminalne pozadine tek se očekuje.

U Izveštaju Državnog sekretarijata SAD, o stanju na Kosovu tokom prošle, 2014. godine, posebno je istaknut problematičan rad pravosuđa, sa posebnim akcentom na rad Euleksa.

Naime, u izveštaju između ostalog piše da je Euleks, još 22. maja prošle godine, uhapsio Fljorima Ejupija i Bajrama Kičmarija, na osnovu optužbi za terorizam, a u vezi sa dvostrukim ubistvom službenika Privremene uprave Misije UN-a na Kosovu i policijskog službenika tokom nereda kosovskih Albanaca. Ova optužba je došla tačno deset godina nakon izvršenog zločina (koj se desio 2004. godine).

Istovremeno, glavni tužilac Specijalne istražne operativne grupe Euleksa je 29. jula objavio da ima uverljive dokaze da podigne više optužnica protiv bivših visokih zvaničnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) za ratne zločine, i zločine protiv čovečnosti, počinjenih nakon 1999. godine nad Srbima. Optužnice su čekale na otvaranje Specijalnog suda, kao što je i bilo predviđeno razmenom službene korespodencije kojom je produžen mandat Euleksa.

Takođe, prošle godine, tokom maja i juna meseca, uhapšeno je 17 pripadnika takozvane Dreničke grupe, bivše pripadnike OVK po osnovu raznih optužbi za ubistvo i terorizam.

Hapšenja su uključila čak i vladine službenike sa jakim vezama unutar vladajuće stranke PDK, uključujući ambasadora Kosova u Albaniji Sulejmana Seljimija i predsednika opštine Srbica, Samija Ljuštakua. Seljimija za sedam dela, uključujući i zlostavljanje civila i upotrebu nasilja nad zaštićenim svedocima.

Zbog velikog broja okrivljenih, sudsko veće Euleksa koje je predvodilo rad na predmetu, saglasilo sa se zahtevom tužilaštva da podeli predmet Drenica u dva odvojena suđenja sa sedmoro okrivljenih.

Ali, već 16. decembru 2014. godine, sudija Euleksa je pustio na slobodu Ljuštakua, Seljimija i četvoricu ostalih iz predmeta Drenica, uz jemstvo. Sabit Geci  je ostao u zatvoru izdržavajući kaznu zbog posebne osude za ratne zločine. Ljuštaku se po puštanju na slobodu vratio na svoju poziciju predsednika opštine.

I dok Euleks i korumpirano kosovsko pravosuđe deluju blagonaklono prema ratnim zločincima, dotle su obični prestupnici izloženi neljudskoj torturi u zatvorima-mučilištima širom Kosova.

Naime, fizički opstanak kažnjenika u ovim "ustanovama", skoro je nemoguć. U nekim prostorijama u zatvoru Dubrava, koji je imao najveću zatvorsku populaciju, "uslovi" su bili takvi, da je intervenisao neko od predstavnika EU, koji je imao priliku da vidi šta se tamo dešava, zahtevajući da se objekat hitno zatvori i renovira.

Slabo ili nikakvo osvetljenje i ventilaciju u nekim ćelijama, oronule kuhinje i toalete, nedostatak vode, posteljine i kreveta "krasio" je ovu užasnu robijašnicu. Skoro u svim kosovskim zatvorima, prisutna je tortura nad osuđenicima, čiji broj ni do današnjeg dana nije utvrđen. I međunardne instuticuije su u nekoliko navrata pokušale da dođu do pravog broja osuđenika, ali im to nije pošlo za rukom.

Mučenja i drugih vidova okrutnog, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja ima svakodnevno. Retko se ko od osuđenika ohrabri da se pismeno obrati Zaštitiniku građana, mada i ta institucija formalno postoji na Kosovu i pod patronatom je međunarodne administracije.

Stanje u pravosuđu je haotično. Više od 100.000 građanskih i krivičnih predmeta čeka na suđenje, više od 100.000 postupanja potrebnih sudskim odlukama čeka na izvršenje, a 200.000 prekršaja čeka na presuđivanje.

A, kako albansko pravosuđe na Kosovu radi (kad radi), najbolje govori i jedan skorašnji slučaj, kad je Osnovni sud u Prizrenu, 9. septembra ove godine, proglasio krivim bivšeg predsednika Opštinskog suda u Prištini, Nuhija Uku, četiri sudije Opštinskog suda u Prištini, tri sudije Okružnog suda u Prištini i dva pravna zastupnika za donošenje nezakonitih sudskih odluka u periodu od 2006. do 2007. godine u 15 predmeta koji se odnose na otimačinu državnog zemljišta.

Uka je (sa pomagačima) uz pomoć nezakonitih sudskih odluka strpao u džep neverovatnih 75 miliona američkih dolara, a nije dobio nikakvu stvarnu kaznu. Umesto prave kazne za ovo delo, kažnjen je sa maksimalnom uslovnom kaznom!

Sve ovo rečito govori da albanska separatistička paradržavna tvorevina, ne može opstati. Naime, ovako od Srbije otcepljeno Kosovo, košta Ameriku i Evropsku uniju oko pet milijardi evra godišnje, a to je novac koji više niko nije spreman da izdvaja zarad opstanka nečega što nije održivo. Nervoza je sve prisutnija, bliži se trenutak početka suđenja vođama OVK, a čas obračuna među albanskim političkim i kriminalnim klanovima, samo što nije kucnuo.

 

       Strah od Rusa

 

Od početka 2015. godine, širom Kosova počeli su intenzivniji sukobi Pokreta za samoopredeljenje, Aljbina Kurtija, sa vladom Hašima Tačija. Od bušenja guma na kolima ministara, do paljevina, lomljave stakala na zgradama institucija, do bacanja suzavca u skupštinskim klupama, svakodnevnih tuča sa policijom, ovaj pokret je učinio sve da spreči potpisivanje i sprovođenje Briselskog sporazuma. Paradoksalno, ono što su Srbi trebali da učine, učinio je Aljbin Kurti!

Sukobi su do te mere uzeli maha, da su poslanici vladajućeg Demokratskog saveza i Pokreta za samoopredeljenje, Vjosa Osmani i Iljir Deda, predstavili nekakav Nacrt sporazuma za izlazak iz političke krize i pozvali zavađene strane na pomirenje.

Iljir Deda je javno rekao da albanske partije i njihove vođe, direktno vode u rat i dodao: "…Možemo da doživimo tragediju na Kosovu ako ne postignemo sporazum, čak i ako se ovo stanje oduži, jednog dana ćemo morati da se dogovorimo. Zašto onda gubimo toliko vremena" – rekao je Deda, jedini opozicionar koji je osudio bacanje suzavca u parlamentu.

Deda i Osmani pozvali su lidere dve vladajuće stranke, Hašima Tačija i Isu Mustafu, kao i lidere tri opozicione partije, Ramuša Haradinaja, Visara Imerija i Fatmira Ljimaja, da potpišu sporazum.

Uplašena da će uskoro doći do albansko-albanskih sukoba na Kosovu, i potpredsednica Evropskog parlamenta i izvestilac EP za Kosovo, Ulrike Lunaček, panično je pozvala na pomirenje Albanaca i na mir u skupštini. Istog dana, kao odgovor Lunačekovoj, ponovo je bačen suzavac među poslanike a došlo je i do tuče između policije i članova Pokreta za samoopredeljenje, čiji članovi su podsetili da je ova žena vođa austrijske lezbejske zajednice i da na Kosovu, među pojedinim političarkama, ima "prijateljice".

Kad je postalo jasno da će međualbanski sukobi na Kosovu krenuti u pravcu ozbiljnog rata, uz pomoć američke ambasade u Tirani, počela je medijska kampanja, u kojoj je predstavljen lažni scenario za "invaziju srpskih trupa na sever Kosova".

Na prvim stranama dnevne štampe, pojavili su se naslovi koji panično najavljuju da se Srbija sprema za vojnu invaziju i aneksiju severa Kosova! Vest je potekla iz američke ambasade u Tirani, a u kosovskim medijima je dobila razne verzije.

Dva albanska portala (veriu.info  i tesheshi.com) počeli su da operišu "pouzdanim" podacima da Srbija nadgleda teritoriju Kosova bespilotnim letelicama, "akumulira oružje u Nišu, dok povećava prisustvo vojske i policije na granici sa Kosovom"!

Navodna vojna intervencija Srbije na severu Kosova, prema planu, biće izvršena kao blic-krig, u trajanju od dva-tri sata, da bi posle toga sever Kosova biti pod kontrolom srpskih snaga.

Da bi sve bilo još providnije, "neimenovani dilpomatski izvor" je rekao redakciji portala tesheshi.com da je „pripremljen zlokoban scenario vojnih i obaveštajnih šefova srpske države kako bi se postigao sličan projekat invazije i aneksije severa Kosova, kao što je to uradila Rusija na Krimu".

Ali, šta stvarno plaši albanske separatiste na Kosovu i njihove inspiratore u Albaniji i u američkim obaveštajnim krugovima?

Po svemu sudeći, zajednički vojni manevri između Srbije i Rusije koji su održani prošle godine, a zatim slanje srpskih vojnika na paradu u Moskvi povodom 70. godina od pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, bili su razlog da američke okupacione vlasti u Prištini, mnogo više nego imače, obrate pažnju na ono što ruska vojna sila radi u niškom regionu.

Naime, obaveštajne službe NATO pakta, tek nedavno su shvatile da su na aerodromu u Nišu, ruske vojne snage ostavile prilično veliku količinu naoružanja i opreme posle vojnih vežbi sa Vojskom Srbije, te da se radi o "veoma modernoj vojnoj tehnici". Pominju se i stalni naleti bespilotnih letilica iznad teritorije Kosova, koji dolaze iz ruske baze u Nišu.

Strah albanskih vlasti na Kosovu da postoji plan o iznenadnom i odlučnom upadu na sever Kosova, mogao bi biti opravdan, ali samo u slučaju da je neko drugi na vlasti u Srbiji, umesto sadašnje izdajničke vlade.

 

       Jedino je mafija produktivna

 

Politička, vojna, diplomatska i finansijska podrška albanskoj separatističkoj vladi na Kosovu, koja godinama traje od strane SAD i EU, omogućila je albanskim kriminalnim klanovima da doslovno rade šta hoće.

Kome albanska mafija koristi, najbolje govori i podatak da, na primer, tekst britanskog lista „London dejli njuz", u kome autor naziva Albance sa Kosova, koji su se nastanili u Londonu (pretežna većina njih su bivši pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova – OVK) „najsposobnijim plaćenim ubicama u Londonu i celoj Britaniji…".

Jedan od čelnika albanske kriminalne grupacije dao je i izjavu za ovaj list u kojoj između ostalog kaže: „…Mi znamo da rukujemo oružjem, mi kontrolišemo prostituke u Sohou i time investiramo u London. Nikoga se ne bojimo, i zakon ne može da nas zaustavi".

Albanska emigracija u Evropskoj uniji duboko je povezana sa razgaranatom mrežom globalne kriminalne organizacije, čiji je glavni posao proizvodnja i isporuka heroina i kokaina u evropske i druge zemlje sveta.

Prema različitim procenama, albanska mafija kontroliše oko 75 odsto heroina koji stiže na zapadnoevropsko tržište i oko polovine ukupne količine heroina na "tržištima" u SAD. Ovaj zastrašujući podatak nimalo ne zabrinjava američku okupacionu vlast na Kosovu. Naprotiv, odavno je već jasno da je reč o zaštiti narko-klanova, a ne borbi protiv njih.

Tako, na primer, albanski narko kartel pod imenom „Kamila", spada među nekoliko najjačih narko kartela sveta. Za isporuke heroina u Evropu odgovara oko 30 albanski narko-klanova, svaki od kojih kontroliše „svoju" deonicu narko trgovine.

Za narko trgovinu koristi gotovo cela teritorija Kosova, a jedna od ključnih karika te magistrale je „drenički potez" koji obuhvata Prizren, Klinu i Istok i povezuje Kosovo sa Crnom Gorom i Makedonijom. Osnovni izvor prihoda takozvane dreničke grupe, osim heroina, čini šverc oružja, kradenih automobila, cigareta i alkohola, kao i trgovina ženama, decom, prostitucija…

Godišnji promet samo heroina  iznosi oko dve milijarde dolara, a novac od toga peru u preko 200 privatnih menjačnica i banaka, koje pripadaju albanskim narko-klanovima.

Vojne komande dve američke baze na Kosmetu (Bondstil i takozvani Mali Bondstil), rade na punoj zaštiti ovih narko klanova, što čini da se oni osećaju se savim bezbedno.

Apetiti albanskih narko-kartela su oduvek bili veliki. Osvojivši sve institucije lažne države Kosovo, klan Hašima Tačija, zavladao je i zapadnim delom Makedonije. I Menduh Tači, predsednik makedonske Demokratske partije Albanaca, direktno je povezan sa albanskom mafijom na Kosovu, koja kontroliše promet heroina, kokaina i automobila. Jednostavnije rečeno, Kosovo pod albanskom vlašću danas predstavlja veliko skladište narkotika, oružja, kradenih automobila…

To i jeste razlog zbog koga danas albanska sirotinja na Kosovu nema ni šta da jede ni gde da pošteno radi. Ostaje im samo bavljenje kriminalom, mada je i tu prostor zagrađen od strane klanova bivših komandanata OVK, a danas ldera kosovskih Albanca – Tačija, Haradinaja, Čekua, Ljimaja i mnogih drugih, koji su na zločinima postavili temelje svoje paradržavne nakaze.

Mada i američki FBI, Interpol i Europol stalno upozoravaju da je albanska mafija postala "krovna" kriminalna organizacija u Evropi, politička elita Evropske unije sve čini da uspostavi ovu narko-državu i učini je ravnopravnom sa svojim zemljama-članicama.

Ipak, američkim i evropskim pokroviteljima nepriznatog Kosova, nije potpuno jasno kako je funkcionisalo albansko društvo. Krvna osveta je bila privremeno suspendovana i sada, u nedostatku obziljnih pretnji od Srba, kosovski Albanci namiruju međusobne račune. A, palo je more krvi i naplata počinje. Takođe krvi. To je, onda, spirala zločina koja se teško zaustavlja.

Na Kosovu postoje organizovane bande, narko klanovi, korumpirani predstavnici međunarodne zajednice i milion gladnih. Takvoj državi nema spasa, ni budućnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TERITORIJALNO I DUHOVNO SAKAĆENJE DRŽAVE PREDSTAVLJAJU SE KAO NOVE POBEDE SRBIJE!!?

 

Pobedili smo!? Koga? Najveće prijatelje, Nemce, Amere, arapske prinčeve, drage komšije? Ako su prijatelji, kako smo uopšte došli u situaciju da se protiv njih tako žestoko borimo i toliko radujemo pobedi? Ako nisu, to ćemo debelo platiti.

Tako će ono što je odavno jasno svakom razumnom u Srbiji, doći će iz dupeta u glavu i šarlatanima na vlasti, koji otimaju od svojih građana da bi kupovali strane prijatelje koji nam rade o glavi.

 

               Mile Isakov

 

Dok samo ovo pisao, Vučić obaveštava javnost da je plate i penzije, koje je smanjio za desetak hiljada dinara sad povećao za nekoliko stotina dinara, a od ušteđene razlike, pet miliona evra poklonio građanima Srebrenice, koji su ga nedavno kamenovali. Sa očiglednom namerom da se on iskupi i predstavi kao Mesija.

Da li bi Vučić podneo ostavku da je Kosovo primljeno u UNESKO? Ne bi, naravno. Pa, onda nema pravo ni da se hvali time što ovog puta nije prošlo. Da je Kosovo postalo član, on bi održao još jednu komemorativnu konferenciju za medije na kojoj bi naciji saopštio kako je u pitanju viša sila, kako je Srbija mala zemlja a svet nepravedan.

Otkud mu onda pravo da sad, kad se to sticajem okolnosti nije dogodilo, svu slavu pripisuje sebi i u pobedničkom transu saopštava kako Srbija više nije mala, nije mala? Kako je pod njegovim vođstvom naučila da ne gubi u međunarodnoj areni i kako je stekla pobednički mentalitet, što će se videti i na sledećoj Olimpijadi na kojoj ćemo, on nam garantuje, osvojiti duplo više medalja nego na prethodnoj. Kakve sad to ima veze i kakve on ima veze sa time?

Olimpijada je sportsko takmičenje u kojem caruje fer plej, tako da je potpuno neumesno praviti takva poređenja sa ucenama i zavrtanjem ušiju na svetskoj političkoj paradi nasilja nad pravom i pravdom.

A to što će neki mladi ljudi iz Srbije svojim sportskim talentom i moralom, radom i odricanjem, čeličnom voljom i hrabrošću, osvajati medalje, biće samo njihova zasluga i u najmanju ruku nečasno je grebati se o njihove uspehe. Na njihov pobednički moral se može uvek računati, za razliku od politike i političara jer tu nema morala.

Bolje bi mu bilo da razmisli o tome kako je moguće da nam upravo njegovi najveći prijatelji, idoli i uzori, Nemačka i Austrija, Saudijska Arabija i Arapski Emirati, Švedska i Švajcarska, tako zdušno otimaju teritorije i identitet.

Da najveće i najuticajnije članice Evropske unije budu inspiratori i agitatori teritorijalnog i duhovnog sakaćenja države koju navodno žele da prime u svoje redove. Da objasni, pre svega sebi, kakvo to pomirenje i saradnju u regionu on gradi, kad svi susedi uredno glasaju protiv vitalnih interesa Srbije. I Hrvatska i Slovenija i Bugarska i Mađarska i Makedonija i Crna Gora.

Imaju oni svojih obaveza, naravno, ali imaju ih i Slovačka, koja je glasala protiv prijema Kosova, kao i Rumunija i Grčka, koje su bile uzdržane, zajedno sa Bosnom i Hercegovinom, kojoj samo Republika Srpska ne dozvoljava da se okrene protiv nas.

Imamo i mi obavezu da svoju spoljnu politiku uskladimo sa sa evropskom, pa ipak nismo uveli sankcije Rusiji zbog posebnih odnosa koje imamo sa tradicionalnim saveznicima. Ne samo zato što nismo hteli, već pre svega zato što nismo smeli da se odreknemo podrške i zaštite koju sa te strane imamo u Savetu bezbednosti i svim međunarodnim organizacijama, naročito kad zagusti.

Zar i naše najbliže komšije, sa kojima smo zajedno prolazili kroz najveća iskušenja u istoriji, nisu mogle da nađu izgovor u potrebi za dobrosusedstvom i mirom u regionu, ako ne iz solidarnosti ono bar iz razumevanja, jer oni bolje od svih drugih znaju do čega je Srbiji najviše stalo i šta je najviše boli.

To se posebno odnosi na Makedoniju i Crnu Goru, koje mi razumemo i stoga pravimo razliku. Makedoniji, naprimer, nije previše zameriti jer znamo na šta su sve spremni Albanci u njoj, kojih nije malo. Ali, režimu Mila Đukanovića, koji se zbog svojih mafijaških rabota besprizorno ulizuje Zapadu, tako što uvek prvi čačka otvorene rane Srbije, mora se adekvatno odgovoriti. Bez mešanja u unutrašnje stvari Crne Gore, mada se on dobrano mešao u srpske devedesetih godina.

Umesto što uzvikuje parole kako niko više ne može da gazi Srbiju, jer to ne zavisi od njega, Vučić bi mogao i morao da obezbedi da je bar ne zapišavaju avlijaneri sa tek ustanovljenim državnim pedigreom kojem je upravo Srbija kumovala.

Ne mislim da treba insistirati na nekakvom strahopoštovanju ali mora postojati respekt, koji se opet mora zaslužiti. A respekt se ne stiče tako što se zbog sopstvenih, ličnih grehova iz prošlosti ponižava cela nacija i država.

Sa svim susedima treba lepo, ali svakome dati do znanja gde mu je mesto. Međutim, to može samo neko ko zna gde je njegovo. Vučić to ne zna, ali što je još gore ne zna ni Srbija koju on vodi. Srbija je idejno i moralno dezorijentisano društvo u kojem beda diktira standarde i ponašanje.

Vučić to koristi i sve građane koji bedno žive tretira kao bednike, o čemu najbolje svedoči najavljeno povećanje plata i penzija, za bednih dvesta-trista dinara. Nije onda čudo što nas tako tretiraju i svetski moćnici i što se na nama istresaju i bedniji od nas. Zbog svega Srbija mora preispitati svoje prioritete i sva prijateljstva, kako bi utvrdila gde je, šta je i šta joj valja činiti, sa kime i kako može dalje.

Svet se rapidno menja i ovo UNESKO glasanje očigledan je dokaz tome, a vlast koja misli da je to njena pobeda očigledno ništa od toga ne razume. A kad ne razume, ne može iz toga izvući ni pouke. A to opet znači da se ne možemo nadati ničem dobrom.

Nije ovo nikakva pobeda Srbije, samo je odložena egzekucija nad njom. Njeno ponižavanje i čerupanje će se nastaviti, posle ovog neslavnog pokušaja još žešće, sve dok ona na to bude pristajala. Na glasanju o Kosovu, ovom prilikom pobedile su one države koje su odlučile da se suprotstave američkoj hegemoniji u svetu, koja traje od kraja hladnog rata.

Najpre onih najvećih i sve uticajnijih Rusije i Kine, a onda i brojnih manjih kojima je preko glave kolonijalnijalističkog odnosa prema njima. SAD nisu više šerif planete, pa čak ni zajedno sa evropskim satelitima nisu više neprikosnoveni sudija.

Ekonomski i vojno sve moćnije, Rusija i Kina, naučile su igru štapa i šargarepe, sve su angažovanije na svetskoj sceni i sve uspešnije koriste svoje potencijale i prednosti. Ta alternativa unisonom svetskom poretku, koja se posle nekoliko decenija pojavila, dočekana je sa odobravanjem od svih država kojima je do slobode i prosperiteta, a inače pun kufer američkog diktata i siledžijskog uvođenja demokratije. I ovo glasanje je rezultat tog buđenja. Nisu oni glasali da zaštite Srbiju, nego sebe.

Srbiji niko ne može pomoći ako ona sama ne preduzme nešto da pronađe svoje mesto i ulogu u novim međunarodnim uslovima. A mogla bi da uhvati priključak sa novim svetskim trendovima i brže od mnogih, zahvaljujući tradicionalnom prijateljstvu sa predvodnicima novog talasa, kod kojih ima donekle i privilegovan status. U savremenim geostrateškim uslovima, koji menjaju odnos snaga na planeti, dalje insistiranje na ulasku u EU po svaku cenu, deluje kao ulazak u četnike 1945 godine.

Ponižavajuće i uvredljivo povećanje

Niko normalan, naravno, ne može imati ništa protiv humanitarne pomoći ljudima u nevolji, u Srebrenici ili bilo kom drugom gradu u okruženju, ali kad se galantno poklanja izuzetno velikih pet miliona evra u istom danu kad se građanima Srbije, od kojih je to oteto nasilnim smanjenjem plata i penzija, vraća mizernih par stotina dinara, onda to mora da izazove žestoke reakcije. Ne zato što nema solidarnosti, nego zato što objašnjenje da, eto, ima se, može se, jer su to građani Srbije uštedeli, vređa njihovu inteligenciju i ljudsko dostojanstvo.

Naročito penzionera, koji su svoje penzije odavno pošteno zaradili, a kojima se neprestano nameće osećaj da su teret društva i da parazitiraju na račun države. Naprotiv, sve što ova država ima stvorili su upravo oni, a njihove penzije su njihova imovina, njihovo stečeno pravo.

Pošto sam i ja jedan od njih, znam kakav je osećaj kad ti neko uzme desetak hiljada od Ustavom i zakonom zagarantovanih mesečnih primanja, a onda vrati nekoliko stotina dinara i to proglasi povećanjem. Taj te očigledno proglašava za budalu. Isti je slučaj i sa onima kojima minimalne penzije nisu ni smanjivane, kad kaže kako sa povećanjem od dvesta dinara nikad nisu bile veće.

Presna laž, jer i te su penzije u poslednje dve godine realno umanjene za preko deset procenata, a sada će ih veliki vođa i dobročinitelj povećati za čak 1,25%, pa treba da mu budu zahvalni.

Umesto da nam vrati naše pare, on nam daje bakšiš za humanost koju je on u naše ime demonstrirao u Srebrenici. Istovremeno, daje nam i utešnu nagradu, slavodobitno saopštavajući da će TV pretplata, umesto 500 dinara, kako je zakonom utvrđeno, mesečno biti samo 150 dinara, a da će ostalo dodati država iz budžeta. Odakle?

Pa opet od uštede koju je on ostvario otimačinom od naših zarada. Umesto da od pošteno zarađene plate i penzije, sami plaćamo svoje obaveze, pa i TV pretplatu, on će je plaćati umesto nas našim novcem, kao da smo retardirani.

Proglasio se našim starateljem pa će on upravljati našim novcem, on će umesto nas plaćati TV pretplatu, umesto nas maloumnih i pakosnih, on će biti humanitarac u Srebrenici, plaćajući našim novcem svoje dugove i svoje ambicije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EVROPSKI PRIJATELJI PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“ I NJEGOVA POLITIČKA NEMOĆ U ZAŠTITI DRŽAVNIH INTERESA

 

Uoči predizborne kampanje 2012. godine, naprednjačke vođe su obećavale čitavih 100 milijardi evra stranih investicija. Umesto toga, uništili su ili opljačkali mnogo više od te cifre. Posle besomučne pljačke, na red je došlo i vađenje duše.

Vučićeva vlada predaje Albancima na upravljanje i izvorište srpske duhovnosti i kulture na Kosovu i Metohiji. Glad, beda, siromaštvo, nasilje privatnih i sudskih izvršitelja, nuđenje građana Srbije kao najjeftinije radne snage na planeti, stvarnost su koja plaši sve misleće ljude. Smrt se nadvila nad Srbijom.

 

                       Nikola Vlahović

 

Prema izveštaju Ujedinjenih nacija objavljenom ove godine pod nazivom "Izgledi za stanovništvo u svetu: Revizija 2015", Srbija se nalazi u procesu nestajanja. Naime, ovo istraživanje UN koje je radila grupa vrhunskih stručnjaka za demografska kretanja, govori da će za dvadeset pet godina broj živih Srba pasti ispod 5 miliona, sa galopirajućim trendom daljeg opadanja.

Ali, stanje u kome se Srbija danas nalazi, ukazuje i na još crnje prognoze, jer je za tri godine Vučićeve vladavine, država razorena u tolikoj meri, da u mnogo čemu više i nije država, nego teritorija atraktivna za širenje NATO pakta i albanske mafije.

Odlazeći predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, trebalo bi da putuje u Moskvu 28. oktobra ove godine. Biće to uvod u konačnu demontažu njegove lažljive politike i svega onoga što je ona sa sobom donela: pljačku, rasturanje preostalih državnih resursa, haos u sudskoj, zakonodavnoj i izvršnoj vlasti, glad, izumiranje i zastrašujuće represije u svakoj oblasti života, nepodnošljivi nameti, masovno siromaštvo, kriminal i opšti pad moralnih vrednosti.

Vučić će u Kremlju morati da odgovori na mnogo pitanja, a jedno od njih je i pitanje statusa vojne neutralnosti, koju je on svojim veleizdajničkim aktivnostima već doveo u pitanje. U Moskvi ga čeka ministar odbrane Ruske federacije Sergej Šojgu (mada je taj susret neizvestan), koji će mu staviti na sto sve tačke koje je Srbija potpisala sa NATO paktom pred kraj prošle i početkom ove godine.

Naime, u pozadini svih sadašnjih dešavanje u Srbiji, kako ekonomskih, tako i političkih, nalazi se realizacija takozvanog Individualnog akcionog plana partnerstva (skraćeno: IPAP ) potpisanog između Republike Srbije i Severnoatlanskog pakta (NATO) koji je 20. decembra usvojila vlada Srbije, a 15. januara i Severnoatlantski savet.

Sporazum su, kako je poznato, potpisali ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić i ministar odbrane, Bratislav Gašić, a javnost u Srbiji je o tome obaveštena sa nekoliko rečenica citiranih iz agencijske vesti , kao da je reč o jednodnevnoj vremenskoj prognozi, a ne o daljoj sudbini ove države i njenog naroda.

Naime, prema sporazumu IPAP, Srbija se na taj način već našla u procesu "remodelovanja" a NATO pakt se postavlja kao garant potpunog gubitka suvereniteta Srbije i sprovođenja reformi u svim sferama društva .

Jednostavnijim rečnikom rečeno, to znači rasparčavanje države, korporativno preuzimanje svih vitalnih grana privrede, potpuno razaranje sistema nacionalne bezbednosti i odumiranje stanovništa.

"Reforme" koje predviđa IPAP, već su zadrle u politički i bezbednosni domen, vojna pitanja, naučnu saradnju, upravljanje krizama, sistem planiranja u vanrednim situacijama, zaštitu tajnih podataka…Na meti je "remodelovanje" političkog, etničkog, duhovnog, obrazovnog i svakog drugog bića srpske nacije.

Nakon što je u novembru 2011. napravljen prvi nacrt IPAP-a između Srbije i NATO-a, ruski ministar odbrane Sergej Šojgu je dve godine kasnije, prilikom posete Beogradu, direktno pitao tadašnjeg prvog potpredsedniku Vlade Aleksandra Vučića, kakve su namere srpske vlade u pogledu NATO pakta. Vučić mu je spremno odgovorio: "Republika Srbija se nikada neće priključiti NATO paktu".

Ovaj razgovor između Šojgua i Vučića vođen je u novembru 2013. Godinu dana kasnije, oktobra 2014, srpska vlada je dala ista uveravanja Moskvi, kada je predsednik Vladimir Putin posetio Beograd.

Mesec dana pre dolaska Putina u Beograd, međutim, Srbija je bila pozvana da u Njuportu (Velika Britanija) bude po prvi put učesnik na samitu NATO pakta. Vučić je to oberučke prihvatio.

Odobrenjem sprovođenja IPAP-a, 20. decembra 2014. godine, Vučićeva vlada je još jednom prevarila Rusiju, pa je danas Srbija članica i bez formalnog učlanjenja u NATO i može, protiv volje svojih građana, biti upotrebljena u eventualnom ratu Zapada protiv Rusije, ili bilo koje druge zemlje koja zasmeta američkoj imperijalnoj politici.

Kad se pojavi u Moskvi, 28. oktobra, Vučića čeka suočenje sa istinom: izigrao je ili pokušao da izigra sve strateške rusko-srpske sporazume, kako one vojno-bezbednosne, tako i energetske. Predsednik Ruske federacije Vladimir Putin i svi njegovi ministri i savetnici, kao i sve bezbednosne službe ove moćne imperije, odlično znaju da je srpski narod jedno, a njegove naopake vlasti nešto sasvim drugo. Kad se Vučić bude vratio iz Rusije, njegov privremeni boravak na poziciji neprikosnovenog vladara, biće ubrzano demontiran.

 

       Vođina "politička nemoć"

 

U nedelju, 11. oktobra ove godine, svi režimski mediji u Srbiji dobili su pismo koje je predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, uputio državama-članicama Unesco, "izražavajući zabrinutost", a povodom slučaja nasilnog pokušaja učlanjenja lažne albanske države na Kosovu u ovu organizaciju.

Iz pisma se jasno vidi da aktuelni srpski tiranin ništa dobro ne želi ni Srbiji ni srpskom narodu. Mada je ovo sramno obraćanje sročeno tako da na prvi pogled izgleda kao da je on protiv banditske ideje, kojom bi lažna albanska država prisvojila naše duhovno i kulturno nasleđe, na kraju pisma, u samo nekoliko rečenica, Vučić stavlja do znanja da je prijem lažne države Kosovo u Unesco gotova stvar i da bi svi morali da se pomire sa tim!

Naime, u veleizdajničkom duhu, on ovo pismo završava sledećim rečima: "…Srbija je svojim dosadašnjim postavljanjem pokazala svoju punu posvećenost rešavanju svih otvorenih pitanja sa Prištinom mirnim putem i kroz dijalog. Srbija je protiv svake politizacije rada Uneska kao organizacije čija bi misija trebalo da bude promovisanje saradnje među državama kroz obrazovanje, nauku i kulturu.

Na kraju, mi jesmo mala zemlja, i teritorijalno i po broju stanovnika, nemamo političku moć kojom možemo da se suprotstavima onima koji sponzorišu ulazak Kosova u Unesco, ali je naša obaveza da celokupno čovečanstvo upoznamo sa protivpravnim i nemoralnim merama koje se protiv naše zemlje preduzimaju i time, ako ništa drugo, odbranimo istinu i ponos svih pravdoljubivih naroda u svetu…".

Vučić, dakle, ubeđuje građane Srbije da "nemamo političku moć" da sprečimo ulazak lažne albanske države u Unesco! To govori čovek koji tri pune godine laže kako "imamo najmoćnije prijatelje na svetu".

Da postoji politička opozicija u Srbiji, i da postoje medijske slobode, i ova notorna laž bi odmah bila demaskirana! Jer, prava adresa na koju predsednik srpske vlade trebalo da se obrati su Ruska federacija, Vaseljenski patrijarh, patrijarh Ruske pravoslavne crkve, poglavar katoličke crkve, Papa Bergoljo (Franja), i konačno, Svetski kongres crkava, čiji je uticaj takođe nemerljiv na sve države članice Unesco, koje imaju odlučujuću ulogu u ovakvoj situaciji.

Na sceni je veleizdajnički posao, koji je Vučić najavio prilikom nedavnog kratkog i neslužbenog klečanja pred američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom, u nekoj sporednoj sobi. Reč je, između ostalog, o njegovom obećanju da će bespogovorno sprovoditi sve ono što SAD od njega očekuju u vezi sa priznavanjem albanskog Kosova, u šta spada i članstvo albanske nadri-države u Unesco.

Dan uoči odlaska u Brisel 14. oktobra (na unapred planiranu večeru sa predsednikom vlade samoproglašenog albanskog Kosova, Isom Mustafom), Vučić je pročitao svih 36 tačaka za pregovaračko Poglavlje 35  , koje se tiče pitanja Kosova i Metohije. Među tim tačkama ima barem pola onih koje su direktno uperene protiv daljeg opstanka Srba na Kosovu.

Ali, onda ga je iznenadio amandman Nemačke, kojim se od Srbije zahteva bezuslovno priznanje Kosova, predaja jezera hidrosistema Gazivode, uz obavezu da srpska ministarstva kvartalno podnose izveštaje o svom radu albanskim vlastima u Prištini!

Vučić je ostao šokiran, a naročito kada je šef vladine kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, javno rekao šta se od Srbije traži, a što je Vučić očigledno nameravao da prećuti.

A prećutao je ono šta mu je rekla delegacija Srpske pravoslavne crkve (sa kojom je dva dana kasnije imao sastanak u Vladi) na čelu sa patrijarhom, koja je od njega zahtevala da odmah prekine pregovore sa EU.

A drugi put se nije oglasio povodom sastanka sa ambasadorima Kvinte, što govori da je u nokdaunu, jer se od njega traži da odmah uvede sankcije Rusiji!

Ali, kako je posle tog sastanka rekao Majkl Devenport: posao mora da se uradi do kraja!

 

       Otima od gladne Srbije i daje stranim profiterima

 

Da ne bi povredio svoje američke mentore, Vučić ne pominje da su Albanci na Kosovu uništili više od 250 pravoslavnih spomenika, crkava i manastira,  a da preostale treba da štite oni koji su ih razarali! Taj zločinački posao nije bio ništa manji od onoga koji sada rade manijaci takozvane Islamske države na terenima istorijske nekropole Palmira i širom Bliskog Istoka! Šta onda, i u ovom slučaju, Vučić može da donese Srbiji osim nesreće?

Ali, da bi bilo jasnije šta je prava pozadina albanske kampanje za ulazak u Unesco, treba se osvrnuti i na izjavu ambasadora Srbije pri ovoj organizaciji, profesora Darka Tanaskovića, koji je albanski juriš na vrata Uneska nazvao "…delom strategijskog i sistematično sprovođenog plana međunarodnog afirmisanja državnosti ove teritorije pod protektoratom UN-a, sa krajnjim ciljem njenog ulaska u Organizaciju ujedinjenih nacija…", posebno napominjući koje su posledice svega toga po državu Srbiju: "…Ako uspeju da se prokrijumčare u Unesco, predstavnici Kosova bi se ovom organizacijom pre svega koristili kao arenom za stalne političke provokacije…".

Vučićeve laži o "borbi za srpsko Kosovo", demaskirao je i šef Delegacije Evropske unije u Srbiji, Majkl Devenport, u izjavi datoj 12. oktobra, u vezi sa nacrtom pregovaračke platforme Evropske unije za poglavlje 35, koje se odnosi na Kosovo, kaže da tu nije reč o zahtevu za priznanjem nezavisnosti južne srpske pokrajine, već o sprovođenju dogovorenih obaveza iz dosadašnjih sporazuma: "…Nije reč o pritiscima, već o nastavku dijaloga. Reč je o sprovođenju obaveza koje proističu iz sporazuma od 19. aprila 2013. i ostalih sporazuma u okviru dijaloga, s ciljem sveobuhvatne normalizacije odnosa između Beograda i Prištine . O tome je uvek bilo reči!".

Dakle, Devenport ovde jasno govori o tome da je Vučić još 2013. godine (zajedno sa Dačićem) stavio potpis na priznanje nezavisne albanske države na Kosovu i da to danas više nije tema, nego "normalizacija odnosa dvaju država", kako su to pojedini evropski "kuferaši" odavno rekli, nimalo diplomatskim rečnikom.

Već u ponedeljak, 12. oktobra, Aleksandar Vučić je u Jagodini, pred nasilno okupljenom moravskom sirotinjom, održao vatreni govor u slavu italijanske kompanije "Vibac", koja je od njegove vlade dobila najbolji prostor u Industrijskoj zoni na Koridoru 10, kako bi sagradila fabriku na površini od 65.000 kvadratnih metara.

Izvesni "gospodin Masini", imenovan je za direktora novoosnovane firme "Vibac Balkani" i odmah se pohvalio kako su mu Vučić i Dragan Marković Palma garantovali "najjeftiniju radnu snagu u Evropi".

Istovremeno, "Vibac Balkani"  dobija kao subvenciju Vlade Srbije 8 hiljada evra po zaposlenom radniku, mada su realne plate u ovoj fabrici unapred određene i neće prelaziti 200 evra! Vučić je ponovo zavukao ruku u džep srpske sirotinje, kako bi nagradio strane profitere. "Gospodin Masini" će mu se odužiti za ovakvu uslugu odgovarajućom cifrom. Baratajući poklonjenim parama, avans je sa lakoćom već uplatio.

Nije teško zaključiti koliko je na taj način već zaradila firma "Vibac Balkani", pre nego što je uopšte počela sa proizvodnjom. A kakav profit očekuje od najcrnje eksploatacije domaće radne snage, govori i podatak da je zarada od izvoza već u prvoj godini čistih 150 miliona evra!

Na stotine ovakvih stranih firmi zaradilo je samo od subvencija za koje nisu ničim garantovale Vladi Srbije!

Jedan od takvih primera je i slučaj pirotskog preduzeća "Prvi maj", koga je najpre država otkupila a onda ga poklonila slovenačkom preduzeću "Mura", koji je u tom trenutku bio u stečaju! Dakle, Srbija je platila iz Fonda za razvoj slovenačkoj kompaniji 4,5 miliona evra, da bi zaposlila 1.200 radnika koji su već bili zaposleni!

Sad Pirot nema ni tu svoju nekada čuvenu fabriku, a plaćeno je zapošljavanje 1.200 ljudi i proizvedeno 1.200 socijalnih slučajeva! Ovakve kriminalne radnje proglašene su "privlačenjem investicija". Istovremeno, Vučićeva vlada u državnoj upravi ima čak 63.000 konsultanata i niko ne zna čemu oni služe, jer odluke o velikim pljačkama srpske privrede, donosi on sam.

 

    A 1. Nikolić protiv Vučićevog puzanja

Na sastanku održanom sa stranim ambasadorima i novinarima, dana 16. oktobra ove godine, predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić, u prisustvu ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, odlučno je odbacio svaku pomisao da Srbija prihvati uslove iz "nemačkog amandmana", kritikujući EU što je podržala i prijem Kosova u UNESCO, navodeći broj srpskih svetinja, manastira i crkava koje su Albanci uništavali širom pokrajine punih 15 godina, napominjući da je reč o sakralnim objektima starim i više vekova.

Takođe, Nikolić je pomenuo i izbijanje građanskog rata ako bi "neki" priznali Kosovo, misleći tom prilikom na Vučića. I većina srpskih medija protivi se svakoj pomisli da se prihvate uslovi iz "nemačkog amandmana". Aleksandar Vučić se o tome još nije izjasnio, ali je rekao da mu "ne pada na pamet da pokvari svoje odnose sa Nemačkom".

 

    A 2. Španski portal "Minuto digital": Kosovo je srpska zemlja od davnina, a sada „republika" balkanskih gangstera i islamskih terorista

U tekstu španskog portala ‘Minuto digital’ za koga piše Alberto Ramos, specijalista za pitanja islamizacije hrišćanskih zemalja, autor na primeru otetog Kosova i Metohije govori šta uskoro čeka celu Evropu.

"…Od slučaja Kosova ništa ne može da nam uputi jasniju i sadržajniju poruku o sopstvenoj budućnosti kao Španaca i kao Evropljana ugroženih od strane istog procesa koji je doveo do ovakvog Kosova, srpske zemlje od davnina (i gotovo ispraznio njihovu originalnu populaciju a legalizovao put terora i nasilja), a sada „republike" balkanskih gangstera i islamskih terorista.

I to uz blagoslov Zapada koji je izdao svoju suštinu i odrekao se svoje istorije.

Kosovo je trijumfalna paradigma za migraciju nekontrolisanu invaziju i islamizaciju napadnute zemlje. Muslimansko stanovništvo se nije integrisalo, jer ima kritičnu masu da ospori uspostavljenu vlast na okupiranoj teritoriji i počinje da je napada do konačnog osvajanja.

Jednostrano proglašena nezavisnost uzurpirane srpske pokrajine uzrokuje rođenje druge paradigme: Paradigma na Kosovu, direktan rezultat islamskih pravila koja propagiraju da Islamska zajednica ne bi trebalo da poštuju zakone države ‘nevernika’, i mora svim sredstvima (vojnim, ekonomskim i demografskim) da se pobuni svim snagama kako bi se otcepila od ‘zle države bezbožnika’ i živela po pravilima Kurana.

Pobeda Islamske mafije na Kosovu može da bude ilustracija onoga što čeka zapadnu Evropu u bliskoj budućnosti. Krugovi nekih muslimanskih zajednica stranog porekla u našim zemljama će prerasti u većinu.

Prvo glasno, a onda će „eksplodirati" zahtevi za pravo da žive u skladu sa islamskim propisima i, u vreme kada smatra odgovarajućim, uzeće oružje u ruke dok to i ne ostvare. Tada ćemo se setiti da je Srbija surovo izdana, ponižena i lišena svake milosti i solidarnosti od evropske laboratorije paradigmi.

Moramo napomenuti da smo svedoci libanizacije, čak i balkanizacije Evrope. Ono što smo videli u Libanu 70-tih godina nakon masovnog priliva izbeglica (Palestinci proterani sa svoje zemlje od strane jevrejske države) koji su razbili uspostavljenu ravnotežu (zajedno sa eksplozivnim rastom muslimanskog stanovništva u zemlji sa istorijski hrišćanskom većinom) posejalo je poremećaj i neslogu a ponovilo se nekoliko decenija kasnije na Kosovu, sa jedinom razlikom što je ovde proces invazije trajao vekovima.

Kada su palestinci naselili Liban i problemi su se naselili sa njima. Isto važi i za Kosovo gde su sekularna naselja etničkih Albanaca, favorizovana od strane otomanskih Turaka, udvostručena nekontrolisano migracijom Albanaca muslimana, naročito proteklih nekoliko decenija.

To je, u istorijski kratkom vremenskom periodu, promenilo etničko i socijalno tkivo strukture srpske pokrajine.

Isto će se desiti i ovde. Počinje sa zahtevima zajednica dok uskoro okupatori više ne budu želeli da priznaju autoritet i vlast države koja ih je primila i otcepiće se neki delovi, zatim gradovi a posle i čitavi regioni a protiv labavosti i neefikasnosti vlade pozvane da uvede red i zakon, ovi stranci će postati oholi i agresivni zbog njihove brojnosti i neće oklevati da uzmu oružje u ruke i pokrenu se u ime Alaha kako bi osvojili dugo priželjkivanu zemlju.

To je dobro uspostavljen i uspešan plan već oproban u prošlosti. Prvi rafal će biti tamo gde će se počiniti prvi zločini kojima se može odmeriti reakcija države koja se zauzima, uslediće kontrola okupirane teritorije, sprovođenje sopstvenih zakona i konačno čišćenje autohtonog stanovništva nasiljem a zatim brojnim ubistvima ubrzati egzodus i isprazniti teritoriju od prvobitnog stanovništva.

Na Kosovu smo videli kako je hrišćanski narod preplavljen u nekoliko decenija od legiona stranaca koji su došli da preotmu zemlju proterivanjem zakonitih vlasnika. Srbi su pokušali da se odupru toj agresiji, mi ne izgledamo tako sposobni.

Obično sve počinje neredima, spaljivanjem vozila, napadima na administrativne kancelarije, često uznemiravanje autohtonog stanovništva u njihovim domovima, radnim mestima, crkvama dok se teror ne nametne kao svakodnevnica.

Država je nesposobna iz različitih razloga da efikasno, dužnom silom, odgovori pobunjenicima i završava se time da se situacija progalašava ‘trulom’ i nekako prihvati činjenicu da bi samo jednim delom to moglo neslavno da se reši. Pogledajte samo Belgiju, Švedsku, Francusku i druge zemlje oko nas.

Postepeno, određena naselja će biti napuštena od strane vlasti a policija će dolaziti samo u retkim prilikama i to naoružana teškim oružjem. Okupatori će uspostaviti svoju vlast, nametaće svoje zakone, terorisaće lokalno stanovništvo. Jednog dana počeće da pale kuće, škole, biblioteke, supermarketi će biti prazni, pljačke i razbojništva će ovladati na ulici, teror je uspostavljen.

Starosedeoci će gledati svoje kuće opljačkane, svoje automobile kako nestaju u plamenu uz krike ‘Alahu ekber’! A onda stalno napadani, osiromašeni i bespomoćni ljudi će otići u izbeglištvo ostavljajući za sobom na poklon teritoriju varvarima. Osvajanje je završeno.

Juče se dešavalo na Kosovu, sutra u regionima Evrope, francuskim pokrajinama, Andaluzija, Valensia, Katalonija…Preterivanje, katastrofičnost, anti-islamsko trovanje, islamofobična kleveta? Kada muslimani budu većina šta će se desiti u nekim delovima Grenade, Alisantea, Ampurdana, šta će se desiti?

Sačekajmo nekoliko godina i neće biti mesta sumnji. A možda i sumnja napusti svoje domove i svoja naselja. ‘Od Indonezije do Andaluzije’ to je program. Nema više skrivanja, ne kriju svoju igru. Vreme je da i mi to shvatimo ozbiljno…"

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ULOGA BRISELA U NASELJAVANJU MIGRANATA KROZ NAVODNU „POMOĆ“ VLASTIMA SRBIJE DO POTPUNOG URUŠAVANJA SOPSTVENE DRŽAVE

 

Srbija je postala poligon na kome Evropska Unija isprobava modele kako da se narod potpuno zaglupi i da omogući nesmetano vladanje onima koji državu žele da unište. U tom sistemu nema mesta za slobodu medija, nema ni slobodnog govora. Dozvoljeno je samo ono što vlast odobri, a takav sistem delimično je već u primeni i u samoj EU.

Srbija, međutim, treba da postane prva zemlja Evrope u kojoj će vladati potpuni medijski mrak. To potvrđuje, na najgori mogući način, i slučaj izbeglica iz islamskih zemalja, koji su, vođeni nečijom rukom i snabdeveni većim količinama novca, krenuli na put ka Evropi, da izmene demografsku sliku Stare dame, i da i nju učine porobljenom, i trećesvetiziranom.

 

                                   Milan Malenović

 

Hoće li lanac događaja, kada nekoliko država EU otvoreno najavljuje blokadu šengenskog sporazuma, a sve je počelo od odluke austrijskog Upravnog suda, uzdrmati temelje EU, i da li će njene članice morati da se brane od terora imigranata, jer, kako britanski premijer tvrdi, od 100 izbeglica dvoje su borci islamske države. Da li će se moćne države EU moći spasiti od zla, ako već Srbiju žrtvuju??

U Srbiji je postao običaj da, kada god neko smatra da su mu ugrožena ljudska prava, pomoć zatraži od Evropske Unije. To je, međutim, poslednja adresa od koje bismo trebali u takvim slučajevima da očekujemo pomoć. EU ni na domaćem terenu ne brine preterano o stanju ljudskih prava u pojedinim oblastima, a Srbiju koristi kao poligon na kome uživo isprobava kako da uvede vanredno stanje, a da ga ne proglasi.

Recept za obaranje neposlušne vlasti putem „obojenih" revolucija doveden je skoro do perfekcije, pa se postavilo pitanje kako tako ustoličenu vlast očuvati i protiv volje naroda.

Nemački novinar i analitičar Gerhard Višnjevski nedavno je u članku u magazinu „Kop" citirao prilog iz jedne dokumentarne TV emisije: „Najmudrija ratna politika je ona koja neprijatelja tako izmanipuliše da on na kraju samog sebe uništi, prethodno još iskopajući sopstveni grob. Odavno se već na ovaj način manipuliše celim narodima, pa oni zbog uspelih prevara sami sebe uništavaju i to sa izuzetnim žarom, posebnim samopožrtvovanjem i, da čovek ne poveruje, još i o sopstvenom trošku."

Da bi se to postiglo, potrebno je da vlast koja sprovodi ovakvu politiku uništenja sopstvenog naroda i države, potpuno kontroliše sve medije. Sloboda govora i u EU svodi se na slobodu da se kaže sve što se misli, ali mora da se misli samo ono što vlast odobri.

Zbog toga ne treba da nas čudi što zaštitnik građana Saša Janković u svojim redovnim godišnjim izveštajima kritikuje cenzuru u medijima Srbije, ali to u EU niko ne uzima za ozbiljno.

Na primer, kada se prošle jeseni u Bundestagu (nemački parlament) vodila diskusija o stanju ljudskih prava u Srbiji, sve stranke su kritikovale jedino položaj u kome se nalaze neke nacionalne manjine (Romi) i odnos prema gej populaciji. Ni jednom rečju nije pomenut pritisak vlasti na slobodu medijia i ukidanje slobode govora.

I u samoj Nemačkoj je stanje u medijima zabrinjavajuće.

Do prve polovine avgusta veliki broj nemačkih medija je sa zabrinutošću pratio dolazak stotina hiljada migranata u Zapadnu Evropu. Onda je bukvalno preko noći, očigledno po nečijoj komandi, način izveštavanja promenjen: izbeglice su rado viđeni gosti i svako ko ih kritikuje je nacista.

Nemački predsednik Joahim Gauk je kritičare prihvata azilanata nazvao stanovnicima „mračne Nemačke", a vicekanelar i lider Socijaldemokratske stranke Sigmar Gabrijel ih je proglasio šljamom.

Mediji su brzo shvatili poruku. Novinar i kolumista Filip Jesen napisao je u nedeljniku „Štern"kako su oni koji traže zaustavljanje priliva azilanata „ljudski otpad sa kojim ne želi da ima nikakav kontakt", a novinarka ARD-a (prvi program nemačke državne televizije) nazvala ih je idiotima.

Najtiražniji dnevni list u Nemačkoj, „Bild" , otišao je još dalje i pokrenuo pravu hajku na one koji se protive zvaničnoj politici nemačke vlade. Benjamin Š. je na svom Fejsbuk nalogu napisao kako se raduje pogibiji azilanata u brodu koji se prevrnuo u Sredozemnom moru. „Bild" nije objavio njegovo puno ime, ali jeste fotografiju i mesto gde živi, nazivajući ga „najružnijom njuškom Fejsbuka".

Lov na nesrećnog mladića je mogao da počne.

Reporter „Bilda" je otišao do Benjamina po izjavu i napisao kako je iz njegovog stana upravo izašla ekipa inspektora Službe za zaštitu ustavnog poretka, sugerišući tako čitaocima da je pomenuti momak opasnost po stabilnost cele države.

Benjamin je javnosti predstavljen kao neonacista protiv koga je policija već podnela stotinak prijava (?!) i kao neradnik koji, iako odavno punoletan, još uvek živi u stanu sa majkom.

Pošto klasični mediji odavno više nisu jedini izvor informacija, već je to i internet, u Nemačkoj je i on pod kontrolom i ograničenjima. Urednica dnevnika na ARD-u, Kristiane Krogman, nedavno je najavila da će postovi koje gledaoci ostavljaju ispod vesti ubuduće biti strogo kontrolisani i da se neće dozvoliti pisanje koje odudara od zvaničnih stavova. List „Ziddojče Cajtung" ovaj sistem već uveliko primenjuje.

U najvećim nemačkim medijima uopšte nema više izveštaja o protestima građana u Drezdenu, gde građanski pokret „Pegida" svakog ponedeljka na ulicama okupi više od 10.000 ljudi nezadovoljnih zvaničnom politikom vlade prema izbeglicama.

U Nemačkoj se manipulacija medijima zaustavlja na ovom mestu, jer pravosuđe još uvek ne želi da bude saučesnik. Zemaljski sud u Tibingenu je prošle godine doneo presudu na koju se danas mnogi pozivaju, proglasivši zahtev za prinudnu naplatu TV pretplate nerazumljivim i nezakonitim. „Niko ne može protiv svoje volje da bude nateran da kupi ono što ne želi", tumače pravnici ovu presudu koja se uveliko koristi kao presedan u drugim slučajevima.

Da bi ispitao mogućnosti prinudne naplate TV programa koji narodu ispira mozak, Zapad kao poligon za testiranje koristi druge države, između ostalih i Srbiju. Zbog toga se ovde najavljuje uvođenje TV pretplate u vidu takse, odnosno vrste poreza, koja je odmah naplativa. Zavisno od rezultata tog eksperimenta isti model će biti primenjen i u EU.

Srbija je jedan od globalnih poligona za testiranje ponašanja naroda u situaciji kada sama vlast uništava državu i ustavni sistem. Da bi se to lakše ostvarilo, potrebno je u narodu stvoriti osećaj ugroženosti i postojanja vanredne situacije.

Za to se koriste izbeglice koje nadiru u masama. Za to se koristi i veštačka politička kriza koja se stvara, iako realno za njom nema potrebe.

U Srbiji se najavljuju prevremeni izbori uprkos činjenici da vlada ima stabilnu skupštinsku većinu. Lansiraju se afere smišljene od strane stranih spin majstora koji narod navodi na uverenje kako su izbori neizbežni, iako su poslednji održani prošle godine. U suštini, sprovodi se državni udar od strane samih vlastodržaca da bi se uvežbao scenario koji će kasnije biti primenjen i na Zapadu.

Kada bi se izbori održavali u redovnom terminu, početkom 2018. godine, 2017. bi bila predizborna godina kada kvislinški režim u Srbiji ne bi mogao da sprovede ono što se od njega traži. Te godine, naime, Srbija mora da ukine poslednje zakonske barijere koje onemogućuju strance da postanu vlasnici poljoprivrednog zemljišta u Srbiji.

I do sada je ta zabrana lako izigravana tako što su strana pravna i fizička lica ovde otvarala društva ograničene odgovornosti koja su zatim, kao domaća preduzeća, kupovala zemljište. Od 2017. godine, sve će biti mnogo jednostavnije, jer će vlasnik direktno moći da postane svaki stranac.

Najviše zainteresovanih kupaca obradivih površina dolazi sa prostora Arabijskog poluostrva, a oni će kao radnike zapošljavati migrante sa Bliskog Istoka i iz Severne Afrike, a ne domaće stanovništvo. Vlast u Beogradu uveliko radi na takvom scenariju.

Povernica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković, nedavno je na televiziji B92 rekla: "…Treba razmisliti, ponuditi opciju da ti ljudi ostanu u delovima Srbije koji su pusti. Tu bi trebalo uraditi selekciju, detaljnu bezbednosnu procenu, iako niko u ovoj fazi ne želi da ostane u Srbiji, možda će se to promeniti u nekoj novoj fazi."

Nezaposlenim Srbima, dakle, neće biti davane državne subvencije kako bi ostali u svojoj zemlji i bavili se poljoprivredom, već će novac iz budžeta dobijati arapski emigranti da bi za arapske vlasnike zemljišta proizvodili hranu koja će se izvoziti u arapske zemlje. Da bi se to mirno ostvarilo u Srbiji moraju da se ućutkaju svi oni mediji koji zagovaraju drugačiju politiku.

Sloboda govora i izveštavanja mora u Srbiji da bude ugašena i da bi Zapad još više opljačkao srpski budžet. Da bi "pomogla"Srbiji u vezi krize sa izbeglicama, Evropska Unija planira da je finansijski podrži fondom koji bi iznosio do pola milijarde evra, pišu nemački mediji. Od toga, međutim, više od 95 odsto biće krediti koje ćemo morati da vratimo, a koji će se koristiti za nabavku opreme iz zemalja kreditora. Srbija, dakle, treba da finansira strane kompanije.

Krajem prošle godine ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović bio je u poseti Rimu gde mu je preporučena kupovina posebne opreme za identifikaciju na osnovu crta lica. EU u međuvremenu insistira da sve njene članice i kandidati za članstvo ovu opremu nabave kako bi se lakše pratio put kojim izbeglice stižu u Evropu.

Sistem funkcioniše tako da se osobe snimaju bez njihovog znanja, ti podaci se zatim unose u centralni kompjuter EU, pa ako se ustanovi da je neka izbeglica na teritoriji Evrope prvi put snimljena u Srbiji, tamo će ona biti vraćena.

Najjeftiniji model koji je Stefanoviću pokazan u Rimu košta oko 100 miliona evra i najmanje toliko Srbija mora da plati sledeće godine iz svog ionako osiromašenog budžeta. Našem ministru su u Rimu ponuđene dve opcije nabavke.

Po prvoj bio bi kupljen sistem koji već postoji u jugoistočnoj Evropi, a za čiji nadzor je zadužena posebno obučena grupa stručnjaka smeštena u jednoj bivšoj kasarni JNA kod Zagreba. Kupovina bi se finansirala najvećim delom kreditima, a jedan od kreditora bila bi i izvesna hrvatska banka, jer bi na ovaj način hrvatske obaveštajne službe stekle nesmetan pristup informacijama koje ima MUP Srbije.

Pregovori su zastali, jer je Stefanović tražio proviziju višu od ponuđenih 10 odsto, a potrebno je i iznaći rešenje kako da se zaobiđe zakonska obaveza raspisivanja javnog tendera.

Druga opcija bi bila kupovina opreme koja se još uvek ne koristi na ovim prostorima i za koju bi kontrolni centar bio izgrađen u Srbiji, a u njemu bi radili domaći stručnjaci koje bi plaćali Italijani.

Takođe je ponuđeno i da se o trošku italijanske firme ovde izgradi fabrika za proizvodnju delova koji bi se ugrađivali u opremu, a u kojoj bi bilo zaposleno oko 200 radnika iz Srbije.

Projekat bi se označio kao razvojni, pa bi se delimično finansirao iz bespovratnih kredita koje za tako nešto daje Evropska Unija. Pošto se radi faktički o stranom ulaganju u Srbiju, za ovakvo rešenje italijanska strana nije ponudila pomena vrednu proviziju ovdašnjim političarima, pa je Stefanović glatko odbio i da razgovara na ovu temu.

U svakom slučaju, Srbija mora iz sopstvenog budžeta da finansira rad stranih kompanija za čiji uspeh je najviše zaslužan Zapad koji je stvorio aktuelnu izbegličku krizu. Zemlje same sebe uništavaju i to o sopstvenom trošku, kako je objasnio Višnjevski.

Očigledno je da EU svesno Srbiju gura u medijski mrak i diktaturu. Uniji treba Srbija, ali bez sadašnjeg stanovništva koje za nju predstavlja samo jeftinu i kvalifikovanu radnu snagu koju želi da preuzme, a da zauzvrat ovde naseli arapske migrante. O ovome ne sme ni da se razmišlja, još manje sme da se o tome govori i piše, niti ovde, a ni u samoj Evropskoj Uniji.

To potvrđuje, na najgori mogući način, i slučaj izbeglica iz arapskih zemalja, koji su, vođeni nečijom rukom i snabdeveni većom količinama novca, krenuli na put ka Evropi, da izmene demografsku sliku Stare dame, i da i nju učine porobljenom, i trećesvetiziranom.

Oko dva miliona arapskih izbeglica, uglavnom muslimanske vere, od kojih je većina njih sa područja koja su pod pobunom protiv Asadove vlade, nahuškano je da krene ka Švedskoj, Nemačkoj, Austriji, da sveti rat protiv nevernika nastave u srcu Evrope, koja svoje neprijatelje treba da ugosti, odmori, organizuje, nahrani i omogući im da sa njenih ulica udare na vrednosti evropske civilizacije.

Vlade nekih evropskih država očajnički se odupiru nalogu iz Vašingtona da se crna okupacija Evrope sprovede o njenom trošku. Perverzno, kao da osuđen na vešanje sam sebi stavlja omču i izmiče stolicu, a dželat to nevino posmatra!

 

       Zemlje Višegradske grupe i Velika Britanija protiv najezde islamskih imigranata

 

Polovinom maja meseca ove godine, dok još izbelički talas nije dobio biblijske razmere, zemlje Višegradske četvorke (Mađarska, Poljska, Češka, Slovačka) oštro su odbile predlog Evropske komisije da se uvedu kvote za preraspodelu desetina hiljada izbeglica koje stižu sa Bliskog istoka i iz Afrike. Već tada, ove četiri zemlje su jasno stavile do znanja da će blokirati u Briselu sve ideje koje ne bi bile zasnovane na principu dobre volje i procene samih država.

Tom prilikom je i zamenik šefa poljske diplomatije, Rafal Tšaskovski, zadužen za evropska pitanja, jasno kazao šta zemlje Višegradske četvorke misle o politici Brisela prema masovnom ulazu imigranata u Evropu: "…Čudi me jako da su šefovi vlada doneli jasnu odluku da će prihvatanje izbeglica biti dobrovoljno, a Evropska komisija nam sada nameće nekakve kvote. Na to nikako ne pristajemo!"

Tšaskovski je još dodao da same države članice moraju da odlučuju o tome koliko izbeglica mogu da prime i pod kakvim uslovima i postavio pitanje da li imigranti iz islamskih zemalja mogu da se integrišu u evropsko društvo.

Mesec dana ranije, na zajedničkim konsultacijama nemačke i poljske vlade u Varšavi, poljska premijerka Eva Kopač jasno je rekla, u susretu sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, da Poljska neće dopustiti da joj se nametnu obavezne kvote.

I premijer Češke Bohuslav Sobotka takođe je kategorično odbio kvote za prijem imigranata, a ministar unutrašnjih poslova u njegovoj vladi, Milan Hovanec, javno se upitao, šta će dalje biti ako Češka primi prvih 500 imigranata, ukazujući da će u tom slučaju njegova država samu sebe uvući u problem iz koga neće moći više da izađe.

Na predlog da cela EU preko obaveznih kvota za prijem izbeglica olakša izbegličku krizu pre svega u Italiji i Nemačkoj, najoštrije je reagovao mađarski premijer Viktor Orban (što se tokom letnjih meseci, tokom razvoja događaja, pokazalo razumnim).

Naime, Orban je predlog Brisela nazvao suludim i neodgovornim i rekao između ostalog: "…Ne želimo da vidimo imigrante u Mađarskoj. Ako druge članice EU žele da prime imigrante, neka to i učine. Ali, onda ne treba da ih šalju ponovo ovde, ili preko nas, a založio se i da EU uopšte i ne prima nelegalne izbeglice zato što one krše zakone u pokušaju da uđu na teritoriju EU…".

I bivši češki predsednik Vaclav Klaus: "…To je tragična zabluda Evrope. Jedina reakcija koja ima smisla jeste da se evropske države dogovore da svaku izbeglicu koji kod nas dođe lepo pošalju natrag na mesto odakle je došao. Nije rešenje za čovečanstvo da sada počne da se migrira po celom svetu".

Mada to danas neverovatno zvuči, pre nepunih godinu dana je i aktuelni britanski premijer Dejvid Kamerun predložio radikalne mere za smanjenje dolaska imigranata u zemlje Evropske unije, ističući da sloboda kretanja u Evropi nije "neograničeno pravo". U tadašnjoj izjavi za BBC, Kamerun je strogo zapretio imigrantima da ne računaju na radna mesta, socijalne stanove, dečje dodatke i slične beneficije, te da će na granicama biti zavedena najstrožija kontrola. Kako je u međuvremenu pod pritiskom Amerike promenio mišljenje, to ga je koštalo smene sa mesta predsedavajućeg u Laburističkoj stranci, a koštaće ga i premijerskog mandata.

Dakle, plan bankara iz Vašingtona, star nekoliko godina, da krenu na Evropu, promenom demografske slike i uništenjem hrišćanske kulture bio je poznat bezbednosnim službama zemalja EU, ali su njihove vladajuće elite postale kvinsliške.

Zemlje iz istočnog bloka, međutim, ne popuštaju, što može dovesti i do težih potresa u EU. Pukotine će biti teško sastaviti.

 

       Orban: Ne želimo imigrante u Mađarskoj

 

Mađarski premijer Viktor Orban rekao je da je Mađarskoj potreban zakon kojim će da suzbije i zaustavi talas imigranata iz siromašnih zemalja, čak i ako bi to bilo u suprotnosti sa postojećim propisima Evropske Unije, dodajući da priliv imigranata nije generalno dobar za Evropu.

Orban je rekao da Mađarska treba da postavi pitanje slabih imigracionih propisa na evropskom nivou, jer je Budimpešta, nakon Švedske, primila do sada najveći broj imigranata u odnosu na svoju populaciju.

On je podsetio da migranti dolaze u Mađarsku samo da se dokopaju bogatijih zemalja Zapada kao što su Nemačka i Austrija, te da će i neke druge zemlje preduzeti mere da blokiraju rastuću plimu imigranata iz siromašnih zemalja.

Još pred kraj prošle godine u parlamentu Velike Britanije najavljeno je da će ogromna masa imigranata iz islamskih zemalja krenuti da se useljava u zemlje Evropske unije, pa je u žestokoj diskusiji jedan poslanik izjavio: "Tražićemo svaki mogući način da smanjimo migraciju, jer su u pitanju ljudi koji dolaze u EU i koji zloupotrebljavaju ne samo pravo na slobodu kretanja, nego će sutra uzurpirati i sva druga prava".

Velika Britanija se žestoko borila da primi izbeglice, sprečavajući ih da uđu u tunel ispod kanala La Manš i dođu na njeno tlo. Britanija je ostrvska zemlja, postaje prenaseljena, i imigranti će joj naneti velike neprilike. Ova država je, međutim, spremna da primi samo 20.000 hiljada izbeglica iz Sirije, u narednih 5. godina, kako je 7. septembra izjavio premijer Dejvid Kamerun.

A Mađarska je odlučna da preko njene teritorije više nijedan imigrant neće proći. Svaki od njih dobiće po pet godina zatvora. Češka, Slovačka i Poljska odlučno kažu ne imigrantima. Ipak, i armija Nemačke je izašla na granice sa Austrijom, namerna da zaustavi priliv imigranata, uprkos najavama državne elite da će ih dočekati raširenih ruku.

Austrijski upravni sud proglasio je Mađarsku nesigurnom zemljom, što će dovesti do pucanja Šengenskog sporazuma, a lanac događaja može da dovede i do dramatičnih posledica, jer neke zemlje više ne mogu da podnesu odluke iz Brisela, koje su lišene svakog osećanja za nacionalne interese skoro većine zemlja članica EU.

Strategija tih evropskih zemalja u vezi odbrane od najezde imigranata se ubrzava, sve članice EU nastoje da zaštite nacionalne interes, samo se Srbija ponaša kao da je zemlja izobilja, i da može primi koliko god treba islamskih izbeglica.

 

       Hoće li to oboriti vladu Aleksandra Vučića?

 

Prema podacima iz vrha MUP-a Srbije, Vlada Srbije predviđa da, uskoro, počne izgradnju kamp naselja u Vojvodini, (Sombor, Kikinda, Kanjiža, Subotica i Šid) za oko 400.000 hiljada imigranata, koji će, potom, naseliti vojvođanska sela i kuće, koje Vučićeva vlada namerava da im pokloni! U tom slučaju, Srbija više neće postojati kao hrišćanska država.

       Poljski list „Opservator politični" predviđa: Evropljani će za nekoliko godina bežati u Sibir

Evropljani, nesposobni da izađu na kraj sa izbeglicama, kroz nekoliko godina će sami pobeći iz svojih domova i to u Rusiju, piše poljski „Opservator politični". Usled sve veće degradacije Zapada, Rusija će za nekoliko godina biti jedina čvrsta i stabilna država u nestabilnom okruženju, smatra list, a prenosi „Sputnjik".

Prema mišljenju novinara, već danas mnogo ljudi iz zemalja kojima upravljaju „političari beskičmenjaci", nesposobni da se izbore sa banalnim problemom nelegalne imigracije, sa oduševljenjem i nadom gledaju u Rusiju, o kojoj se mnogo toga može reći, ali je jedna stvar bez sumnje – Rusi mogu da veruju svojim liderima. Uvereni da ih rukovodioci neće ostaviti, oni se ne kriju ispod stola čekajući da se situacija promeni, navodi poljski list.

Danas više niko ne sumnja u to da je ruski model organizacije države efikasniji i u svojoj osnovi otporan na krize, tako da Evropljani mogu samo da zavide Rusima.

„…Žitelji države koja se prostire od Kalinjingrada do Magadana, uz još koji deo globusa i dalje mogu da spavaju mirno jer su uvereni: ko god da im dođe sa mačem, od tog mača će i poginuti", piše „Opservator politični". Poredak i bezbednost kojima Rusija, bez obzira na milione ljudi iz Donbasa i na breme nepravednih sankcija, do danas čuva svoje građane, jesu jedinstvena vrednost.

„…Sve je manje država u svetu u kojima čovek može mirno da spava, bez straha da će jedne noći neko ući u njegov dom i povrediti ga. Pre godinu dana nismo to primećivali, ali danas bi mnogi u Evropi hteli da na najbližoj raskrsnici stoji nekoliko ‘ljubaznih ljudi’ u zelenoj uniformi koji bi čuvali stabilnost, mir i bezbednost. Samo, gde ih naći?", piše list.

„…Treba pažljivo proučiti Ustav Ruske Federacije, odnosno deo koji se tiče uslova za ulazak u sastav Federacije, jer će mnoge zemlje možda odlučiti da slede Krim. Samo, da li će Rusi želeti da imaju Poljsku u sastavu Ruske Federacije?", ironičan je autor teksta.

Prema njegovom mišljenju, ukoliko se Evropa ne bude ozbiljno pozabavila ovim pitanjem, za pet godina će Rusija biti jedina stabilna država u nestabilnom okruženju.

„Pre svega, biće to jedina zemlja u koju će čovek moći da pobegne tražeći utočište. Bolje je živeti u Sibiru ili na Sahalinu, nego gledati pad zapadne civilizacije koja možda i neće preživeti", zaključuje „Opservator politični".

 

       Nemac optužuje Ameriku

 

„Dosta je bilo! Mičite se! Svet bi bez vas bio lepše mesto", poručuje autor bestselera Jirgen Todenhefer zapadnim moćnicima. Kontroverzni publicista tvrdi da su SAD i Zapad krivi i za terorizam i za izbegličku krizu.

Kada Jirgen Todenhefer ima nešto da kaže, nemačko javno mnjenje spremno je da čuje. Ovaj 74-godišnjak, veteran politike, istraživačkog novinarstva i autor bestselera, posebno se rado oglašava o ratovima koje su zapadne države povele širom sveta.

Talas izbeglica je sada bio povod da Todenhofer „predsednicima i šefovima vlada" pošalje otvoreno pismo, koje je objavio i na Fejsbuku, gde njegove stavove čita bezmalo pola miliona ljudi.

„Vaši ratovi su uzrok svetskog terorizma. Umesto nekoliko stotina međunarodnih terorista, koliko smo imali pre petnaest godina, sada ih imamo preko sto hiljada. Vaša cinična bezobzirnost vraća nam se kao bumerang", poručuje Todenhefer svetskim moćnicima i nastavlja:

„Vi po običaju ni ne razmišljate o tome da zaista promenite svoju politiku. Lečite samo simptome. Time bezbednosna situacija svakog dana postaje sve nestabilnija i haotičnija. Novi ratovi, teroristički talasi i izbegličke katastrofe određivaće budućnost naše planete.

Rat će jednog dana ponovo zakucati i na vrata Evrope. Svaki biznismen, koji bi poslovao poput vas, odavno bi bio otpušten ili bi sedeo u zatvoru. Vi ste totalni promašaj", kaže autor.

On je rado viđen gost najgledanijih tok-šou emisija javnog servisa i jedan od retkih žestokih kritičara globalizma i modernog imperijalizma koji dobija reč na velikoj sceni u Nemačkoj. U pismu poručuje: „Ljudi ovog sveta treba da ustanu protiv vas ratnih huškača i izrabljivača i da pruže otpor. Kao nekada Gandi, nenasilno, građanskom neposlušnošću."

 

    A 1. Napad iznutra

Prilikom svoje radne posete Velikoj Britaniji (14. septembre ove godine), libanski ministar prosvete Elias Bouseb, saopštio je premijeru Kamerunu da ga sa imigrantima ne čeka ništa dobro, te da su među njima prikriveni džihadisti koji će napasti Zapad.

 

    A 2. Kako su promenili mišljenje?

Britanski premijer Dejvid Kamerun je u februaru ove godine na međunarodnoj bezbednosnoj konferenciji u Minhenu javno rekao da je multikulturalizam u Britaniji propao i da će tu doktrinu njegova vlada napustiti, te da britanski muslimani moraju da prihvate vrednosti slobode i ravnopravnosti.

Kameron se na takav govor odlučio u Nemačkoj, ohrabren činjenicom da je kancelarka Angela Merkel prošle godine izašla sa tvrdnjom da je multikulturalizam u Nemačkoj mrtav, takođe objavivši da njena vlada neće tolerisati imigrante koji ne prihvataju nemačke vrednosti.

 

    A 3. Govor sirijske hrišćanke Rime Darious na mitingu održanom 6. septembra ove godine u Beogradu

Zajedno do pobede. Na protestu nekoliko udruženja građana i političkih pokreta 6. septembra ove godine u Beogradu, a povodom sve veće najezde imigranata u Srbiju, govorila je i državljanka Sirije Rima Darious koja je ispričala stvarno kakvo je stvarno stanje u Siriji, i objasnila ko je ko u talasu migranata i kakav je odnos Zapada prema tom problemu…

„…Dragi prijatelji, ovde sam danas ispred vas kao ponosni državljanin Sirije, kako bih vam prezentovala situaciju u mojoj zemlji, a koja se tiče i Srbije. Nekad smo bili narod unutar kojeg su se ljudi međusobno voleli i poštovali. Pre ovog rata, naš najveći problem je bila Palestina. Želeli smo da rešimo male probleme u odnosu na ono što imamo danas, problem u birokratiji i korupciji u nekim državnim sektorima. Nismo poznavali nepravdu, terorizam niti kriminal. Naporno smo radili poslednjih 10 godina pre ovog rata i napravili smo velike korake. Najvažnije je, pre svega, da pre ovog rata nismo imali Sirijce kao izbeglice.

Imali smo jak nacionalni identitet. Ono što bi vi trebalo da znate jeste da osobe koje možete videti danas na ulicama Beograda na putevima prema Nemačkoj ili Holandiji, nisu pravi Sirijci. Nemojte da me pogrešno razumete, ja volim svoj narod, ali moji ljudi su oni koji se bore za Siriju, za našu domovinu.

Tačno je da su izbeglice patile, ali ko nije propatio tokom ovog rata? Zbog čega ostatak Sirije ostaje u zemlji i nastavlja da se bori? Ako su oni zaista izbeglice onda bi izabrali da odu u prvo najbliže sigurno mesto, a ne bi se tukli sa mađarskom policijom, zato što žele da stignu u Nemačku. Dozvolite mi da postavim pitanje: da li to Zapad ne želi izbeglice ili želi izbeglice, ili ne želi da umiru na moru? Zašto onda ne zaustavi svoje sankcije protiv sirijskog naroda? Njihove sankcije su Siriju koštale 143 milijarde dolara!

Zbog čega Zapad ne pomogne Sirijcima da ostanu, zašto ne daje podrške sirijskoj vojsci da se otarasi terorista i da Sirija ponovo bude sigurno mesto? Zašto oni ne pomognu da se obnove uništene kuće novcem koji troše na izbeglice? Oni odvode ljude koji mogu da obnove ovu zemlju.

Oni žele da Siriju slome, kao što žele da slome i sirijski narod. Oni otimaju sirijske doktore i najbolje studente, što će izazvati odliv mozgova sa jedne strane, a sa druge strane korist multinacionalnim kompanijama, koje žele jefinu radnu snagu kako bi plate zaposlenima bile što manje.

Naš narod je izgubio preko 100.000 vojnika u borbi protiv ekstremista, do sada nismo čuli da Zapad plače za njima, onima koji su položili svoje duše u odbrani nacije ostavljajući iza sebe ponosne porodice.

Oni zaslužuju pomoć, ali, sa druge strane, zapadni mediji sažaljevaju samo osobe koje su poginule pokušavajući da pobegnu i napuste svoju zemlju, među kojima su i džihadisti, a oni imaju novac da plate više hiljade evra za takav put.

Dozvolite mi da vam kažem da je novac koji će porodica od 5 osoba platiti da dođe u Evropu dovoljan da se u Siriji kupi kuća u zaštićenoj zoni gde nema rata, da se započne novi posao i živi dobrim životnim standardom. Oni nisu izbeglice već su imigranti sa ekonomskim motivima.

Nakon 5 godina rata, naša mornarica i dalje ispunjava svoje međunarodne obaveze. Naša obala je dobro čuvana, odatle nijedan imigrantski brod ne ide za Evropu.

Još jedan trend ovih dana je da se u Evropi prihvataju hrišćani iz Sirije, što predstavlja pražnjenje prvih hrišćanskih zemalja od hrišćana…Ono što danas imamo u Siriji je slično onome što ste imali pre u Srbiji. Zapad napada naš identitet, naše jedinstvo i suverenitet!

Želim da istaknem da su sirijska i srpska nacija uvek bili prijatelji, mi imamo veliku i poštovanu pravoslavnu zajednicu, Sirija nije priznala nezavisnost Kosova i imamo mnogo zajedničkih neprijatelja.

Treba da znate da dok se borite protiv političara koji promovišu novi svetski poredak, interese Amerike i masovnu imigraciju, u isto vreme spašavate mnoge živote i njihovu budućnost. Mi smo više nego povezani, isti albanski teroristi koji su se borili na Kosovu, danas ubijaju civile u Siriji, a to im dozvoljavaju korumpirani političari iz SAD, njihovih saveznika u EU, a omogućavaju im i njihovi sledbenici u Srbiji, i budite sigurni da se talas migracije vraća u Srbiju.

Dragi prijatelji, sve što tražimo od vas je da stojite uz nas jer smo mi narod koji se brani. Pokažite podršku našoj vojsci i našoj pravednoj borbi, jer ukoliko izgubimo ovaj rat, džihadisti se neće zaustaviti nakon Sirije. Zajedno ćemo se opirati do pobede."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VUČIĆEV TRON NA KLIMAVIM NOGAMA A ROK TRAJANJA NA VLASTI ISTIČE…

 

Dok je bio velikosrpski radikal, Aleksandar Vučić je govore ulepšavao citatima kneza Lazara, vladike Nikolaja i, naravno, Vojislava Šešelja. Transformisan u evroatlantskog naprednjaka počeo je da se oslanja na strane autoritete poput Maksa Vebera, Vinstona Čerčila i stare kineske mudrace. Posebno mu se svidela deviza legendarnog vojnog stratega Sun Cua: „Ako dovoljno dugo sediš na obali, dočekaćeš da reka pronese telo tvog neprijatelja".

Vučić se na ličnom primeru uverio u tačnost tog saveta. Strpljenje mu se isplatilo, jednog po jednog, bukvalno ili u političkom smislu, reka je odnela sve njegove protivnike: Miloševića, Đinđića, Šešelja, Đilasa, a i Nikolić beznadno tone. Ali, i Vučićev slučaj je iscrpljen, i pitanje je dana kada će i njega “prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“.

 

                   Predrag Popović

 

U aprilu, dok je usamljen i očajan šetao obalom vašingtonske reke Potomak, Vučić je jasno video kako voda nosi njega. S vlasti, pravo na dno prošlosti. Prizor ga nije iznenadio. Vučić je znao šta ga čeka u Americi.

Znao je da će u Beloj kući biti primljen na nivou balkanskog turiste i da će umesto poziranja s uticajnim političarima imati priliku samo da se suoči s njihovim staferima, koji će mu preneti spisak novih zahteva. To se i dogodilo. Osim slučajnog susreta na hodniku, daleko od Ovalnog kabineta, sa republikanskim senatorom Džonom Mekejnom, imao je samo dva značajna sastanka, i to s Viktorijom Nuland, pomoćnicom državnog sekretara za Evropu i Evroaziju i sa Suzan Rajs, savetnicom za nacionalnu bezbednost predsednika Obame.

Sve što je čuo, svodilo se na – gotov si, Vučiću.

Pored starog i dobro poznatog zahteva da se kazne krivci za smrt braće Bitići, američkih državljana i istaknutih terorista UČK-a, srpski premijer je suočen s još tri značajna problema: 1. slučaj Miroslava Miškovića, 2. reketiranje američke kompanije „Kontinental Vind Partners" (CWP)  i 3. distanca Srbije od Rusije.

Vučić je znao da se Mišković obratio američkim lobistima za pomoć, prikazujući svoj sudski postupak kao zloupotrebu pravosuđa od strane izvršne vlasti. Međutim, ni Vučićev zaštitnik Majkl Kirbi, američki ambasador u Beogradu, nije imao informacije o tome da je u Stejt Departmentu već procenjeno da je tužba protiv Miškovića neosnovana.

Drugi problem je kompleksniji, pošto je u njega involvirana američka kompanija koju vodi Mark Krendal, muž Lidije Zilme Udovički, čija sestra Kori je aktuelna ministarka u Vladi Srbije.

U izgradnju vetroparka u Banatu CWP je investirala oko 300.000.000 evra, ali posao kasni jer neko iz Vučićevog okruženja traži dva miliona evra, kako bi omogućio dozvole za priključenje u sistem Elektorprivrede Srbije.

Bez otvaranja diskusije na te teme, Vučiću je izdato naređenje da hitno nađe rešenje. Pravosudni progon Miškovića mora da se zaustavi, a CWP-u mora da bude omogućeno normalno poslovanje i, naravno, reketaš mora biti otkriven i kažnjen. Vučiću je ostalo da samo muca, sleže ramenima i prediše nad sudbinom.

Treće naređenje je glasilo – Srbija mora odlučno da se distancira od Rusije, samo takvim postupkom može da dokaže rešenost da nastavi proces priključenja Evropskoj uniji. Taj zahtev nije iznenadio Vučića.

Svaki put kad bi mu neki zapadni diplomata pomenuo taj uslov, srpski premijer bi odrecitovao tra-la-la bajku o nesvrstavanju ni na jednu stranu i, kao dokaz podrške evroatlantskoj antiruskoj kampanji, odluku Srbije da ne prizna otcepljenje Krima od Ukrajine.

No, to više ne zadovoljava Amerikance. Ne zanimaju ih priče o rusofilstvu Tomislava Nikolića i Ivice Dačića. Odlično obavešteni vašingtonski moćnici dobro znaju da Nikolićevi stavovi nisu bitni, a da Dačić bespogovorno izvršava sve američke naloge jer dobro zna da mu opastanak na slobodi i političkoj sceni zavisi od toga da li će i kada će CIA i DEA otvoriti dosijea Darka Šarića i Rodoljuba Radulovića, zvanog Miša Banana.

Bez uvijanja, Amerikanci su Vučiću otkrili da imaju saznanja o tome kako upravo on dotura Rusima poverljive informacije. Vučić je bio oprezan, ruskim diplomatama uvek je preko posrednika plasirao sva značajnija obaveštenja. Uzalud. Majstori iz CIA su lako ušli u trag informacija koje su dali samo Vučiću, tako da su njegovi pokušaji da odgovornost svali na Nikolića i Dačića izgledali kao detinjasta igra.

Još dok je leteo iznad Atlantika, na povratku u svoj kalifat, Aleksandar Vučić je shvatio da su ga Amerikanci pustili niz vodu. Brzo se uverio i kako će porinuće izgledati u praksi.

Kao što su pažljivo isplanirali Vučićevo instaliranje na vlast, eksperti iz Lenglija su detaljno pripremili projekat „postvučićevske Srbije". Nezainteresovani za njegove marketinške trikove i lažna ili iskrena obećanja, njima svejedno, pokrenuli su proces rušenja diktatora.

Odmah po povratku iz SAD, Vučić je obavešten da je ambasador Kirbi jednom od kolega, pred nekoliko svedoka, postavio pitanje: „Šta mislite o Miodragu Kostiću kao potencijalnom budućem premijeru Srbije?"

Ne čekajući odgovor, Kirbi je s osmehom i naglašenom podrškom toj ideji nahvalio Kostića kao uspešnog biznismena koji odlično razume političke procese, što je dokazao odnosom prema Ukrajini, u kojoj je razvio krupne poslove.

Da li Amerikanci zaista žele da na mestu premijera vide Kostića ili ga tom pričom samo da testiraju, Vučiću nije ni bitno. Šokirala ga je već činjenica da se uopšte pominje mogućnost da ga neko nasledi. I to sad, kad je najjači, bar u svojim očima, na „Pinku" i u „Informeru".

Vučić još nije stigao ni da se osveži infuzijom, a stigla ga je nova nevolja. Na sednici Vlade Srbije, održanoj u četvrtak 18. juna, glasalo se o predlogu britanske rezolucije o Srebrenici, koja je trebalo da se usvoji na sledećoj sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, ali je to sprečio ruski veto!!!!

Iako stav Srbije niko nije ni tražio, niti ima ikakav značaj, osim za unutrašnje političke i propagandne potrebe, Vučić je hteo da proveri raspoloženje članova svog kabineta i dokaže da u državnom vrhu vlada idilično jedinstvo.

Bolje da nije. Troje ministara dalo je podršku rezoluciji koja na najteži način optužuje Srbe i Srbiju za genocid nad Bošnjacima u Srebrenici. Prema neproverenim informacijama, za rezoluciju su glasali Zorana Mihajlović, Kori Udovički i Dušan Vujović.

Uostalom, nije ni bitno ko je odbio da slepo sledi premijerov politički avanturizam, američka poruka je bila sasvim jasna – uvek i po svakom pitanju može da se politički uzdrma Vučićev tron.

Pored prezentacije političke moći, Amerikanci su izvršili i neku vrstu čistke u srpskoj Bezbednosno-informativnoj agenciji. S mesta savetnika šefa BIA smenjeni su Radivoje Mičić i Duško Bobić. Oni su osumnjičeni da pripadaju tvrdoj proruskoj grupi i da su, kao takvi, nepodobni za vršenje funkcija u vrhu tajne policije.

– Mičić i Bobić su iskusni obaveštajci. Iako su imali dug staž u Službi, nisu bili politički kompromitovani, ali smenjivani su i u vreme režima Tadić-Dačić. U BIA ih je vratio Nebojša Rodić, prvi Vučićev kadar na čelu tajne policije. Međutim, mimo Vučića, sada ih je penzionisao direktor Aleksandar Đorđević – tvrdi za Tabloid izvor iz BIA.

Đorđević je istovremeno kad i Vučić, ali u nezavisnom aranžmanu, putovao u Sjedinjene Države. Kao dokaz lojalnosti, poneo je rešenja o uklanjanju dvojice „ruskih špijuna" iz BIA. Nije poznato kakva uputstva za dalje delovanje je Đorđević dobio od šefova iz CIA.

Veliki Vučićev poraz predstavlja i imenovanje Dragana Bujoševića za direktora Radio-televizije Srbije. Iako Bujošević, u skladu sa svojim karakterom i profesionalnim kvalitetima, neće predstavljati neku ozbiljniju prepreku režimskim medijskim kombinacijama, Vučić je tu kadrovsku igru, kao i sve ostalo, shvatio kao ličnu diskreditaciju i značajno ograničenje moći.

I na ovaj način Amerikanci su premijeru pokazali ko vuče konce. Vučiću je ostalo samo da upregne Dragana J. Vučićevića i preko „Informera" pokrene kampanju kompromitacije „žutog Bujketa".

Amerikanci disciplinuju Vučića na sve načine. Uz političke pritiske i kadrovske vrteške život mu zagorčavaju strateškim spletkama poput puštanja, pa vraćanja Šešelja u Hag, hapšenjem i oslobađanjem Haradinaja i, naročito, pritvaranjem Nasera Orića, s kojim Vučić ne zna šta da radi.

Uporedo s tim, sve su glasniji prigovori srpskom režimu zbog medijske cenzure, kao i podrška pojedincima koji su izloženi progonu kakav već mesecima trpi Saša Janković. Da stvar bude gora, Vučić je suočen i s brutalnim finansijskim ucenama i to ne samo od Međunarodnog monetarnog fonda. Snažan udar ga čeka na susretu s Angelom Merkel, koja će zahtevati da Srbija hitno podmiri 190 miliona evra duga „Velefarma" prema „Štadi".

Od osnivanja Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić pokušava da se predstavi kao prvi srpski lider koji ima apsolutnu podršku SAD i EU. Sa stranim predstavnicima uspostavio je harmoničan odnos, kako oni drmaju, tako se on trese. Odradio je dobar posao.

Stvorio je sve uslove za zaokruženje državnosti albanske republike Kosovo, pristao na promene Ustava koje će ozvaničiti trajni gubitak južne srpske pokrajine, stavio je celu Srbiju na uslugu NATO i zatezanjem odnosa s Rusijom naneo nenadoknadivu štetu našim političkim i privrednim interesima.

Međutim, uplašen činjenicom da mu je istekao rok trajanja na vlasti, počeo je da razmišlja taktički – malo glavom, malo dupetom.

– Znam da bi to mnogi jedva dočekali, ali moraću da ih razočaram, ja neću završiti kao Slobodan Milošević ili Zoran Đinđić. Njih dvojica su oboreni uz pomoć svojih najbližih saradnika. Za sve što se dešavalo pre 5. oktobra, za sve pljačke, ratove, inflaciju i sankcije, za sve je kriv samo Milošević.

Za sve zlo koje je Srbiju snašlo dolaskom DOS-a na vlast, kriv je samo Đinđić. Pa, neće da može… Ko misli da mu je korisno da krene protiv mene, neka to radi, ali mora da bude svestan da se neću predati tek tako, bez borbe.

Kad sam javno zahtevao da u ovim teškim danima budemo jedinstveni nisam se šalio. Ili ćemo zajedno da prođemo kroz ovu krizu ili ćemo zajedno da padnemo – rekao je Vučić na prvom sastanku s najbližim saradnicima po povratku iz Vašingtona.

Tek da pretnja bude jasnija, naglasio je kako o svima zna sve i poseduje dokaze „za koje bi bilo bolje da se nikada ne pojave u medijima".

– Vučićeve pretnje svi su shvatili krajnje ozbiljno. U vrhu SNS-a i naročito u Vladi nastala je panika. Neko je pustio glas da Vučić ima dosijea svih saradnika i da, osim njega, samo Andrej zna od koga i kako dobija informacije iz BIA.

Navodno, na „crnoj listi" nalaze se Zorana Mihajlović, Zlatibor Lončar, Nikola Selaković, Maja Gojković, Radomir Nikolić, pa čak i Nikola Petrović i Petar Panić Pana. Tu su i ministri koji se javno zaklinju u lojalnost premijeru Nebojša Stefanović i Aleksandar Vulin.

Vučić se potrudio da raširi paranoju. Neko je, verovatno uz njegovu saglasnost, među naprednjacima proturio priču kako je Vučić, nezadovoljan tonom s kojim mu se obratila, skresao ministarki Jadranki Joksimović da pazi kako priča s njim, jer, kako je rekao, „na snimcima presretnutih razgovora koje je vodila s problematičnim likovima ima mnogo spornih stvari".

Možda je Vučić, po običaju, lagao, ali ostvario je cilj. Sada svi njegovi saradnici strepe jedni od drugih, dobro vagaju svaku reč i još otvorenije se ulaguju opasnom šefu – kaže za Tabloid izvor iz SNS-a,

Paranoja je uzela maha, a kako i ne bi kad svi znaju s kakvom lakoćom se Vučić odrekao Šešelja, Đilasa, Nikolića, Kosova... Posle toga, neće mu biti problem da, čim proceni da je vreme, odbaci Nikolu Petrovića ili bilo kojeg drugog saradnika u čiju lojalnost posumnja.

U Vučićevom ludilu ima sistema. Pošto je svoju piramidu vlasti formirao po sistemu kakav je video u svom omiljenom filmu „Kum", jasno mu je da će ga napasti neko blizak, u koga ima poverenja.

Ako je sebi odredio ulogu Majkla Korleonea, a bratu Andreju, Sonija, najozbiljniji kandidati za Freda su Petrović i Lončar. Suviše su autonomni, imaju svoje poslove i ambicije, ne zavise od volje vođe, uvek mogu da zadovoljenje interesa potraže na nekoj drugoj strani.

Poznato je da je Petroviću mnogo važniji partner Stanko Subotić nego Vučić. Lončar je oslonjen na dugogodišnjeg ortaka Aleksandra Đorđevića, koji BIA vodi prema uputstvima koje ne dobija od Vučića, nego od Amerikanaca. Za njih dvojicu premijer nema rešenja, može samo da se nada da ga neće prodati.

Nema rešenja ni za Zoranu Mihajlović. Zahvaljujući davno stečenoj čvrstoj podršci stranaca, Mihajlovićeva je dovoljno sposobna i odlučna da, u određenom trenutku, izazove podele u SNS-u i suprotstavi se Vučićevoj samovolji. Kad dođe do haosa, a taj trenutak je sve bliži, ona može da predvodi grupu nezadovoljnih naprednjaka, koji nisu zadovoljili apetite.

Zbog svih problema, Vučić je odustao od rekonstrukcije Vlade i sređivanja stanja u svojoj stranci. Na raspuštanje Vlade i raspisivanje vanrednih republičkih izbora, koje je planirao da veže s vojvođanskim, krajem decembra, odlučiće se samo ako uspe da preko leta konsoliduje stanje u SNS-u i izgladi odnose sa Amerikancima. Da bi ispunio tu nemoguću misiju moraće da se, kako zna i ume, izvuče iz sudske afere s Miškovićem.

Ne sme da prizna propast slučaja na kome je, još pre tri godine, gradio autoritet bespoštednog borca protiv kriminala i korupcije, a ne može ni da odbije zahtev da se okonča ta pravosudna predstava.

I da bi ispunio drugi američki uslov – omogućavanje kompaniji CWP normalno poslovanje – mora da smisli neki hudinijevski trik, pa da kazni reketaše iz svog okruženja, ali tako da ih ne naljuti i ne okrene protiv sebe. Neće mu biti lako ni da se distancira od Rusa. Svidelo mu se da sedi na obe klupe, iako ni na jednoj nije rado viđen.

Vučićeva borba za opstanak na vlasti osuđena je na neuspeh. Tron mu je ozbiljno poljuljan, to više ne može da sakrije od svih kojima se zamerio, a koji raspolažu kvalitetnijim informacijama od onih koje nudi „Pink".

– Vučić je dokazao da nema pojma o politici. Dok on vodi marketinšku kampanju i brine za trenutni rejting, krupni igrači na mnogo realniji način štite svoje interese. Da je biznis važniji od populizma Vučić će se uveriti kad bude prekasno.

Mnogima se zamerio, jedva su dočekali da vide kako mu brod tone. Čim je procurela vest da je Miodrag Kostić pretendent na mesto premijera, obradovali su se i oni koji o njemu ne misle dobro.

Naprosto, raposloženje je takvo da je svako dobrodošao, samo neka Vučić ode. Ne znam da li je tačno, ali prepričava se kako je Kostić, kad je upitan da li je tačno da će postati premijer, rekao: „Što se tiče ove Vlade, veliki sam optimista, neće dugo". Taj optimizam dele i mnogi građani – kaže za naš magazin odlično obavešten izvor iz SNS-a.

Kad je prvi put pao s vlasti, kao radikalski ministar protiv informisanja, Aleksandar Vučić je potonuo u duboku depresiju. Iako je i tada činio stravične zločine prema demokratiji, medijima i nepodobnim pojedincima, mogao je da alibi traži u činjenici da je bio samo jedan od šrafova u crno-crvenom mehanizmu zla.

Pad s ovog nivoa vlasti, svojstvenog samo diktatorima, boleće mnogo više. To zna i Vučić, zato će tron braniti svim sredstvima. Kao neprijatelje etiketiraće sve: Amerikance, svoje saradnike, tajkune, opozicionare, sve građane koje je pretvorio u taoce svog politikantskog avanturizma. No, sve mu je uzalud. I Hitler je 1943. bio opasan protivnik, pa su i tada svi znali da ga čeka poraz. Kao danas Vučića.

 

 ©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KAŽNJIVA NEPOSLUŠNOST: I SAMA POMISAO NA POLITIČKU SAMOSTALNOST I NEUTRALNOST DRŽAVE A BEZ UTICAJA AMERIKE I NATO, OPASNA!!!

 

Ideja da Evropa bude nezavisna od stranih centara moći je stara koliko i ideja ujedinjene Evrope. „Treći put", odnosno ista distanca prema Vašingtonu i Moskvi dugo su zastupali veliki evropski državnici. Neke od njih ovo je koštalo političke karijere, a drugi su izgubili živote. Multinacionalne kompanije koje vladaju svetom ne praštaju.

 

                   Bernardo Vitulano (dopisnik iz Rima)

 

Šarl De Gol  , nekadašnji francuski predsednik, bio je jedan od najglasnijih zagovornika „Trećeg puta" Evrope, odnosno saradnje ne samo sa Vašingtonom, već i sa Moskvom. U slučaju rata sovjetske trupe su u to vreme mogle za 72 sata da izbiju na Rajnu i Francuska bi treći put u 20. veku bila na prvoj liniji fronta. Da bi se to izbeglo De Gol je težio saradnji, a ne konfrontaciji sa Kremljom.

Iako formalno članica NATO pakta Francuska nije bila uključena u njegovu komandnu strukturu, već bi u slučaju rata samostalno delovala. Drugi korak koji je De Gol hteo da povuče u pravcu „Trećeg puta" bilo je ekonomsko osamostaljenje Francuske od Sjedinjenih Američkih Država.

Posleratna svetska privredna obnova zasnivala se na monetarnom dogovoru iz Breton-Vudsa kojim je regulisano da se međudržavne finansijske transakcije odvijaju u američkim dolarima, a da dolar bude vezan za zlato po uvek istom kursu.

Teoretski je to značilo i da svako u svakom trenutku može svoje dolare da zameni za unapred određenu količinu zlata. Garant plaćanja bila bi američka Centralna banka – Fed .

Kako bi ojačao francuski franak i od njega učinio međunarodno sredstvo plaćanja De Gol je želeo da mu da zlatnu podlogu i zatražio je od Fed-a da mu u zlatu isplati francuske dolarske rezerve.

Još dok su trajali pregovori u Francuskoj su u leto 1968. izbili masovni studentski nemiri koji su zemlju uveli u političku krizu i konačno rezultirali De Golovom ostavkom 1969. godine. Njegov naslednik nije više insistirao na konverziji dolara u zlato, a vremenom je i De Golova ideja „Trećeg puta" zaboravljena u Francuskoj.

Da nemiri iz leta 1968. nisu bili spontani, već organizovani iz istih centara koji su decenijama kasnije pokrenuli različite „obojene" revolucije i arapska proleća, vidi se po sudbini jednog od organizatora protesta, tada mladog studenta Danijela Kon Bendita, koji je posle uspešno obavljenog posla emigrirao u Zapadnu Nemačku i tamo dobio politički azil zbog navodnih progona u Francuskoj.

Krajem sedamdesetih godina prošlog veka u SR Nemačkoj se pojavio antiratni pokret mladih „Zeleni" koji se borio za izlazak iz NATO pakta i vojnu neutralnost Nemačke. Njihovi aktivisti su blokirali američke vojne baze kako u njima ne bi bili stacionirani raketni sistemi „Peršing" i uzvikivali: „Bolje peting, nego peršing".

Pokret je ubrzo prerastao u političku stranku koja je ušla i u savezni nemački parlament, Bundestag, kao i u brojne lokalne skupštine. Jedan od osnivača bio je i Kon Bendit.

Nesporni lideri i glavni ideolozi „Zelenih" bili su Petra Keli  i general u penziji Gert Bastijan  koji su insistirali na vojnoj neutralnosti Nemačke i ekvidistanci prema Vašingtonu i Moskvi.

Padom Berlinskog zida dobili su dodatni vetar u jedra, jer ako nema više Varšavskog pakta nema ni potrebe da opstane NATO. Bili su i suviše omiljeni u članstvu i među biračima „Zelenih" da bi bili smenjeni.

U oktobru 1992. njihova beživotna tela su pronađena u kući u kojoj su zajedno živeli. Zvanična istraga je brzo završena zaključkom kako su njih dvoje u trenucima duboke depresije počinili zajedničko samoubistvo. (`ajde!!!?????)

Zašto bi neko ko je i privatno i politički uspešan i čija je karijera u usponu upao u tako tešku depresiju, nikada nije objašnjeno. Dosije je zatvoren i arhiviran, a ni novo rukovodstvo „Zelenih" nije insistiralo na nastavku istrage.

Nove rukovodioce je doveo Kon Bendit, siva eminencija stranke. Po njegovoj preporuci na vodeće pozicije su došli takozvani realosi (članovi stranke koji su bili spremni na političke kompromise) na čelu sa Joškom Fišerom.

Vojna neutralnost i „Treći put" su odmah zaboravljeni, a nemačka vlada u kojoj je Fišer bio vicekancelar donela je tumačenje ustava po kome Bundeswer (nemačka vojska) sme da interveniše bilo gde u svetu u okviru NATO pakta, pa i bez mandata Ujedinjenih nacija. Nemačka je tako bila u mogućnosti da 1999. učestvuje u bombardovanju Jugoslavije.

Velike komunističke partije Zapadne Evrope rano su se distancirale od staljinistističkog modela realnog socijalizma koji je bio na snazi u tadašnjem Sovjetskom Savezu, tako da je „Treći put" (ni Moskva, ni Vašington) za njih bio prirodna odluka.

Komunistička partija Italije (KPI)  postala je krajem šezdesetih godina prošlog veka najsnažnija stranka u italijanskom parlamentu. Početkom sedamdesetih je Bela kuća jasno i javno upozorila Italiju da neće tolerisati vladu u kojoj učestvuje i KPI.

Posle krvavog puča u Čileu 1973. i ubistva legalno izabranog komunističkog predsednika ova upozorenja su u Rimu ozbiljno shvaćena i formirane su vlade nacionalnog jedinstva bez učešće KPI u njima.

Lider najjače građanske stranke, konzervativne Demohrišćanske partije (DC) bio je tada Aldo Moro koji se ideološki od vođe KPI Enrikea Berlinguera  razlikovao po mnogim pitanjima, osim po posvećenosti „Trećem putu". Ovo kod njih dvojice nije bila samo jedna od ideja, već uslov svih uslova da se izbegne Treći svetski rat, nuklearni holokaust i nestanak ne samo Italije, već i cele Zapadne Evrope.

Do kraja sedamdesetih godina saradnja Moroa i Berlinguera je jačala i postignut je dogovor da KPI uzme i zvanično učešće u vladi sa kojom je po najvažnijim pitanjima ionako tajno sarađivala. Već bi sam čin ulaska KPI u vladu bio akt otvorene neposlušnosti prema Vašingtonu i promocija početka primene „Trećeg puta".

U proleće 1978. je Moro otet, a zatim ubijen. Istraga je utvrdila da su izvršioci bili pripadnici ultra-levičarske terorističke organizacije „Crvene brigade"  , ali i to da oni nisu otmicu mogli da organizuju bez logističke podrške zvaničnih tajnih službi. Ko je i kako pomogao Crvenim brigadama nikada nije zvanično obelodanjeno.

Berlinguer je sam nastavio borbu za italijanski „Treći put". Harizmatičan i odlučan on je uspeo ponovo oko KPI da okupi stranke, pokrete i pojedince iste ideje kako iz Italije, tako i iz inostranstva.

Tokom predizborne kampanje 1984. iznenada je doživeo moždani udar od koga je umro. Njegova smrt je u mnogome podsećala na misterioznu smrt pape Jovana Pavla I, 1978. godine.

KPI posle Berlinguera nije odustajala od „Trećeg puta", ali je politički razvoj u Italiji i svetu ovu stranku brzo gurnuo u rasulo. Danas u italijanskom parlamentu sedi jedna mala partija sastavljena od nekadašnjih pripadnika desnog krila KPI i levog krila DC koji su se okupili oko ideje „Trećeg puta", ali niti imaju političkog uticaja da to sprovedu, niti su i sami previše zagrejani za zaostavštinu Berlinguera i Moroa.

Poslednji političar na vlasti u Italiji koji je odlučio da ide „Trećim putem", iako ne iz ideoloških već iz pragmatičnih razloga (to mu je donosilo više glasova) bio je Silvio Berluskoni  . On nije javno promovisao „Treći put", ali je činio sve da do njega dođe.

Još početkom ovog veka on je sklopio energetski sporazum sa Rusijom koji je predviđao snabdevanje Italije ruskim gasom i naftom po povlašćenim uslovima. „Južni tok" je bio deo tog sporazuma, zbog čega je projekat naišao na veliki otpor kako u Briselu, tako i u Vašingtonu.

Posle sporazuma sa Putinom, Berluskoni je potpisao istorijski ugovor sa Moamerom el Gadafijem koji je predviđao izgradnju naftovoda i gasovoda ispod Sredozemnog mora koji bi povezivao Libiju i Italiju.

Pomoću ova dva sporazuma Italija bi stekla punu energentsku nezavisnost, što bi vremenom vodilo i u političku nezavisnost od diktata iz stranih prestonica. Zbog toga je protiv Berluskonija pokrenuta dobro organizovana kampanja koja ga je u medijima optuživala za razvrat. U javnost su iznošeni snimci sa privatnih orgijanja italijanskog premijera i njegova politička karijera je doživela krah.

Isto je prošao i francuski političar Dominik Štros Kan koji je još kao direktor Međunarodnog monetarnog fonda došao do istog zaključka kao i De Gol da bez finansijske nezavisnosti nema ni političke nezavisnosti.

Najveći broj akcija velikih evropskih kompanija nalazi se u stranim rukama. Između 60 i 70 odsto akcija nemačkih industrijskih giganata (Mercedes, VW, Simens, Krup…) u posedu je fondova koji imaju nominalno sedište u nekom poreskom raju, ali čiji pravi vlasnici, kako je sa mesta prvog čoveka MMF-a utvrdio Štros Kan, sede u Njujorku ili Londonu. Ista je situacija i u ostalim zemljama EU.

Zbog toga se Štros Kan zalagao za vraćanje Centralne banke Evrope u ruke nacionalnih vlada članica kako bi se stvorila protivteža MMF–u koji je u rukama Amerikanaca i njihovih satelita, kao što je Velika Britanija, i od prekookeanskih investitora otkupile evropske akcije. Njemu je zato montiran slučaj navodnog silovanja čime se završila njegova politička karijera.

Velike italijanske stranke zato danas dobro paze da ne upadnu u zamku u koju su upali Berluskoni ili Štros Kan. Nekadašnji saveznik Berluskonija, pokret Lega Nord, ograničava se na zahteve za većom regionalizacijom Italije i EU, a stranka „Pet zvezdica", bez koje nema stabilne većine u oba doma italijanskog parlamenta, zadovoljava se blagim zahtevima za izlazak Italije iz evro zone, ali ne i iz EU niti pominje „Treći put". Niko od političara ne želi da bude otet i ubijen kao Moro, niti da izvrši „samoubistvo" u prisustvu vlasti kao Kelijeva i Bastijan.

 

      A 1. Da je Siriza istrajala…

Glavni distributer energenata za EU je Nemačka koja je uspela da stopira „Južni tok", ali zato proširuje kapacitete „Severnog toka" koji direktno spaja nju i Rusiju. Berlin je i najvažniji garant nesmetanog protoka ruskog gasa preko Ukrajine. Zbog toga Nemačka može ostalim zemljama EU da diktira kako da se ponašaju.

Grčka kriza je deo scenarija dalje dominacije Berlina i Vašingtona u Evropi. Dok mediji pišu o tome kako su najvrednije aerodrome u Grčkoj, koje je vlada u Atini po sporazumu sa Trojkom (MMF, EU i Centralna banka Evrope) morala da privatizuje, kupljeni od strane jedne nemačke kompanije, zanemaruje se pravi razlog kolonizacije Grčke.

Ispod teritorijalnih voda Grčke u Egejskom moru nalaze se najveće otkrivene zalihe prirodnog gasa i nafte u Zapadnoj Evropi. Da je Siriza istrajala u svojim naporima izlaska iz evro zone i početka „Trećeg puta", ovo neizmerno bogatstvo bi pripalo grčkom narodu i omogućilo otplatu grčkih dugova. Multinacionalne kompanije bi ostale kratkih rukava.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije