Архива

Posts Tagged ‘dinar’

ŽITIŠTE I KLAN: PORODIČNO UŽIVANJE U PRIVATIZOVANOJ FIRMI DOK SE ZADRUGARI O JADU ZABAVIŠE…

17. августа 2015. Коментари су искључени

 

Šta se događa kada (za seoske prilike) moćnu državnu firmu sa 350 zaposlenih i 350 sezonaca, teroriše jedna familija? Događa se„haos na zemlji", otimačina tuđe imovine, punjenje privatnih džepova, i pretvaranje državne firme sa svega četrdesetak zaposlenih po rođačkoj osnovi,u sopstvenu „igračku".

 

                  Zoltan Horvat

PORODICNI KLAN

 

U Novom Itebeju, na delu je klasično rasturanje Zemljoradničke zadruge Bratstvo-jedinstvo, koju je, u krvavom znoju idugogodišnjem danonoćnom radu, pokrenulo 350 izvornih osnivača, stvorivši, nadaleko poznatu i uspešnu firmu.

Ovakve otimačine, u režiji porodičnog klana Kerteši, ne bi se postideo ni Don Korleone, slavni filmski mafiozo bos. Mozak „vrhunski precizne operacije" otimanja iz očiju i usta osnivača je Šandor Senior – Apuka, bivši direktor, bivši predsednik skupštine zadruge, danas prebogati penzioner. Nasledio ga je sin Šandor Džunior, aktuelni direktor-ZZ bogatun na kub i brat Atila Džunior 2, glavni izvođač radova.

Moćni „zaštitnik" svih otimačina državne imovine je umrežen sistem policije, pravosuđa i vlasti. On daje „pristojan reket" i „namiruje" privatne džepove, pljačkajući tuđu imovinu, (p)ostavlja u večite fotelje, a ogorčene i obespravljene stvaraoce, tera na ulicu. U Palatama (ne)pravde je finale zajebancije države sa proizvođačima narodnog blaga.

Više od 100 bivših zadrugara ZZ Bratstvo-Jedinstvo u Novom Itebeju, kojima je, na prevaru raskinut radni odnos, bezuspešno se mota po srpskim „umreženim" sudovima.

Iako su prilikom raskida radnog odnosa pristali na delimično umanjenje isplate zadružnog uloga i otpremnina 2007. i 2008. godine, na njihove kućne adrese stigla su rešenja o porezu na kapitalnu dobit!

Horski navode da su bili primorani da potpišu rešenja o raskidu radnog odnosa, gde je precizno navedeno da eventualno plaćanje oporezivog dela u celosti izvršava zadruga, i da su primanja po svim osnovama, predmet utvrđivanja poreza na dohodak građana.

U ovom slučaju, razrezani porezi na kapitalnu dobit su nonsens, teret, uvreda i poniženje za izvorne osnivače zadruge. Ne samo da im je uskraćena evidentna dobit od uspešnog poslovanja, već se nastavlja njihovo pljačkanje.

Bivšim zadrugarima je, u proseku, iznos poreza na kapitalnu dobit dostizao i, neverovatnih 700 hiljada dinara. I „najnepismeniji" advokat bi povodom ovog slučaja zvanično saopštio da se porez na kapitalnu dobit ne može „razrezati" na zadružni udeo koji su zadrugari dobili nakon raskida radnog odnosa.

Kratko i jasno, tu više nema nikakvog prometa, prodaje ili prenosa. Dakle, bivši zadrugari mogu eventualno da plate porez na dohodak građana, što je daleko, daleko manji iznos koji propisuje poreski zakon.

Dok se prevareni bivši zadrugari, vredni paori i čestiti ljudi Srpskog i Novog Itebeja svih nacija i nacionalnih manjina motaju po sudovima, gde ih vodaju svakojaki advokati (po kukavičkoj meri umreženog sistema kojem verno služe „dogovornom varajom"), Porodični Klan Kerteši, istinski uživa u državnoj firmi.

U zadruzi sa 40 rođaka svih fela, u večitom strahu od poznatih„izliva" besa Šandora Džuniora prema svojim podanicima, trenutno niko ni sa kim ne govori, svi su svima špijuni, nakon čega slede odvojeni raporti kod Džuniora 2.

Strahovlada Klana od obelodanjivanja prave istine o funkcionisanju zadruge je očigledna, ali, zaposleni „špijuni" jednostavno ćute, čuvajući svoja radna mesta, sigurne plate i, pride što kane.

Da li se zna kako posluje ZZ Bratstvo-Jedinstvo? Sem Klana, niko živ, nema pojma. Najvažnije je sakriti tragove evidentnog uspešnog poslovanja, gde neminovni višak od ekstra prihoda ne sme da ode u ruke previše ljudi, posebno, NE, proteranim izvornim osnivačima zadruge.

Ova zadruga, iz neobjašnjivih razloga izmeštena iz Srpskog u Novi Itebej, osnovana je 1. februara 1998. godine, gde je formalni osnivački ulog zadrugara bio 100 kilograma žita. Šef klana, Šandor Senior – Apuka, nakon što je uz „malu pomoć" prijatelja, samog sebe izabrao za direktora, imao je na raspolaganju preko 350 stalno zaposlenih i još toliko sezonaca.

Radne jedinice su bile perspektivne, stočarska i sva druga proizvodnja na preko 4 hiljade hektara plodne zemlje zagarantovana, kud ćeš lepše za ponos i diku, za snažan razvoj sela Banata.

Šef Klana je u veoma kratkom roku pogasio radne jedinice Rajić, Keks, Jorgovan, Priplodna stada…Uz ovakva idiotska gašenja profitabilne proizvodnje, pokrenuta je i serija otkaza, pravdana tehnološkim viškovima.

Šef Klana je imao „finu caku": u navodnom spašavanju zadružnog zemljišta „morali su" prepisivati parcele. Tek šest godina kasnije, zadrugari su prvi put čuli u životu da postoje skupština zadrugara i nadzorni odbor. Uz završni račun, sa identičnim rezultatom poslovanja svake godine, pozitivna nula.

Siniša Ignjatov, nominalni predsednik skupštine, o čemu nije imao pojma pune četiri godine, potpisivao je na slepo završne račune, svedene na jedno jedino parče hartije, na kojem su ručno ispisivane cifre.

Nakon što je saznao da je „neki faktor" u firmi, za razliku od ostalih, nije se bunio, naprotiv. Nagrađen je da ćuti, bio je „dobar" desetak hektara zadružne zemlje koju je dobio „na crno", taman da se selu pokaže, kako se danas sluganjstvom i saučesništvom u ozakonjenom kriminalu, stiže do „ugleda".

Zbog nesklada između stvarnih izvanrednih poslovnih rezultata i navodne poslovne nule, za šefa Klana su interesovanje pokazali i istražni organi. Zašto nije uhapšen, to ne bi znao da speva ni njegov širom EU poznati zemljak Petefi Šandor, al’ je ipak 2007. godine pravosnažno osuđen na dve godine zatvora uslovno. Šef Klana je tim povodom odlučio da se osveti zadrugarima...

Kao jedini koji je znao stvarno stanje na računu zadruge („debeli" plusevi), a bolesno ljubomoran na solidne plate svih zaposlenih, krenuo je odmazdom prema zadrugarima. Nakon licitiranja državnog zemljišta 2007. godine, jurnula je lavina otkaza.

Spremio je i neke otpremnine, 4, 5, 10, 20, 30 puta manje od sopstvene. Pa se dohvatio realizacije operacije „Zavadi zaposlene". Traktoristi protiv majstora, ratari protiv traktorista, dve suprotstavljene radne jedinice, zavadi pa vladaj, milina za Uncut Apuku…Visina isplaćenih otpremnina otpuštenima bila je tek četvrtina realne vrednosti, ali ih je šef Klana„obrađivao" da će sigurno biti isplaćene po dogovoru, u celosti…

Uz bogovsku otpremninu šefu Klana i ko zna šta još pride, pripremljen je teren za naslednika, „padobranca". Uliku Šandora Džuniora, danas direktora „privatizovane" državne firme, koji se jednog jutra pojavio na motoru ispred ulazne kapije zadruge.

Džunior je poznat Itebejčanima, a i šire, kao bivši direktor danas nepostojeće zadruge Klas, koju je,„operisan" od rukovođenja, ubogaljio, i na kraju uništio.

Džunior je sa Apukom, šefom porodičnog Klana, tada u ulozi predsednika skupštine, zaveo diktaturu, spremivši teren za rođačku firmu. Uz podrazumevajuću „pomoć prijatelja", počev od nadležnih opštinskih organa.

Zora Radinović je, kao šef poreske uprave u opštini Žitište, bila idealna meta i „savršen saveznik". Sve „cake" malverzacija je imala u malom prstu, funkcionisanje zadruge je kroz njene papire bilo„ispeglano", „čisto", ko u mulju ogrezlo korito Starog Begeja.

 

©Geto Srbija

material: List protiv mafije

ZRENJANIN: BANATSKE POLTRONSKE MEDIJSKE SLOBODE

7. априла 2015. Коментари су искључени

 

Zatvarajući oči pred tužnim umiranjem grada u kojem ogromna većina živi život bednika, Zrenjaninci su se, saučesnički, toliko navikli na pretvaranje jednih pred drugima, da su otpočeli i pretvaranja pred sobom samima. Samosažaljevajuća imitacija života u sprezi sa alavošću i besprizornošću aktuelne vlasti, rađa narod – ovcu, idealnu za „šišanje“.

 

 

 

 

 

              Zoltan Horvat

radio bez para1

 

Loša publika želi loše medije, a da „ovce popasu dobru travu“, brinu se lokalni uterivači masnih slova i kamera med oči. Ovdašnja medijska slika liči na skupinu zavisnih ljudi koji, uglavnom ne smeju da prozbore ni slova o nakaradnoj vlasti. Pate od „profesionalne deformacije“, zorta, ne mešajući se u sopstveni posao.

Bilo je tužno videti odbornike nazadnjačke koalicije na poslednjem skupštinskom zasedanju, gde su „junački odbranili“ Regionalni Radio Zrenjanin od nadolazeće neminovne privatizacije. Prostom aklamacijom, bez diskusije, overena nazadnjačka većina je dizanjem ruku „zagrlila“ sterilan, stereotipan i uvlakački radio program po meri svake vlasti.

Ljiljana Popović, lepa direktorica Radio Zrenjanina, čak se lično zahvalila odbornicima „na velikoj časti, poverenju i tradiciji koja istrajava„, istakavši da je čast raditi za ovakve „branioce“ slobode medija.

„Tradicija koja istrajava“ vraća danas Radio Zrenjanin u devedesete, gde se tačno znalo ko je podoban, ko sme da gostuje na njihovim talasima, a ko je nepodoban. Nakon ponižavajućeg odnosa i ukidanja „zaštitnog znaka“ Radio Zrenjanina, emisije Ponekad nedeljom legendarnog voditelja Miće Jankovića – Fleša, Lepu Ljiljanu i „tradiciju koja istrajava“, treba izbegavati u širokom luku. U to se uverio i gospodin Zeka Zečević, poznati banatski pisac ponudivši skromne emisije i razgovore sa Zrenjanincima koji su radili i uradili mnogo toga dobrog za grad u kojem žive.

Lepa Ljiljana se složila zatraživši spisak eventualnih gostiju. Al, ne lezi vraže, najmanje petoro eventualnih nije odgovaralo ukusu direktorice, precrtani su, jer bi, ne daj Bože, mogli nešto uživo i konkretno da kažu. I Zeka se zahvalio, za sva vremena, ovoj i ovakvim „braniocima“ zrenjaninskih foteljaša.

Kako je u zrenjaninskim elektronskim medijima? Tuga je saveznik uređivačke politike gde se neki od izvikanih aktuelnih drmatora medijski prate kao da su, u najmanju ruku, oslobodili Zrenjanin. Na pitanje, da li je bilo koji novinar bilo kad u KTV-u samostalno pripremio prilog o dešavanjima u ovdašnjoj politici, odgovor neslobodnih medijatora iz ove kuće je istovetan. Bez uvida Dane Radić, svevideće vlasnice, glavne urednice i preostalog, ni jedan jedini prilog(čić) ne sme da se emituje.

Lokalnim „tradicijama koje istrajavaju“ pomaže i kasica – prasica, gradska blagajna radodajka, koja uvek ima paricu-dve više za „objektivno i nepristrasno“, dupeuvlakačko novinarstvo. Da je neko pre petnaestak godina pomislio da će mrtve duše finansirati izvikano zrenjaninsko novinarstvo pretvoreno u provincijsko piskarenje, rekli bi mu da je lud. Regionalni nedeljnik Zrenjanin, u svakom broju donosi najmanje petnaest strana prepunih čitulja od kojih se obrne lepa para, taman za rentabilnost firme, danas u privatnom vlasništvu. Dakle, umiranje i smrt u ovdašnjem novinarstvu je izuzetno profitabilan posao.

Čitaš li list Zrenjanin, pita komšija komšiju? Da, obavezno pogledam čitulje. Preostalo, od čega dobar broj strana uređuju novinari-penzioneri, poput legendarne Branke Jajić, teško da može privući veću pažnju. Nazadnjački direktori javnih preduzeća i ustanova na velika vrata vratili su pretplatu na ovaj list za sve zaposlene, tako da se po kancelarijama do mile volje mogu čitati bajke o najboljim, najlepšim i najpametnijim kadrovima ikad Zrenjanina.

U zrenjaninskom, retko sujetnom propalom novinarstvu propalog grada, posebno imponuje „međusobna kolegijalnost, sradačnost u odnosima i solidarnost bez granica“. Da li zrenjaninski novinari učestvuju na sastancima na kojima bi se dalo raspravljati o sve bednijem statusu, odnosno, ima li sindikalne borbe za bolje uslove rada? Poslednji sastanak ovdašnjeg novinarskog esnafa održan je, „ne tako davno“, 1973. godine u prisustvu 11 novinara.

Tada je, zbog opasnosti da ne dođe do težih reči, uvedeno bezbedonosno pravilo da, do daljeg, nema sastanaka. Danas, 40 godina kasnije, nema ni sastanaka ni novinarskog sindikata, o novinarskoj vatri da i ne govorimo. Ne verujemo da bi došlo do težih reči, jer bi se, usled međusobne „iskrene telepatije“, sa reči prešlo na konkretnije, recimo pesničenje. Tu bi značajnu pomoć, kao stručni konsultant nekim od svojih novinarskih pulena, mogao da ponudi Darko Bađok, pokrajinski poslanik nazadnjačke orijentacije, provereni sparing partner mlađim „nestašnim“ damama na zrenjaninskim ulicama.

Da zrenjaninski novinari ipak gaje međusobni takmičarski duh, potvrđuju i sporadične ankete lokalnih internet sajtova gde su zainteresovani ocenjivali kvalitet rada zrenjaninskih novinara. Ocene se kreću u rasponu od minus dva do dva minus.

Ima i lepih reči za ulepšivače ružne zbilje, pa se posebno pohvaljuju angažovani i beskompromisni tekstovi o ikebani, lepom bilju i šarenim balonima koje daruju sponzori ZREPOK- sugrađanima u centru grada. Kod sedmočlanih i osmočlanih porodica u Zrenjaninu, Mužlji i drugim naseljenim mestima, inače socijalnih slučajeva, nema ko da ode a u Centru za socijalni rad ni ne znaju gde i kako oni žive.

Tamo, fala Bogu, nemaština vlada, ne idu ni gradonačelnik ni njegovi saborci, niti im je je neka posebna želja da ih pozovu i pitaju, kako vi sa 12 hiljada mesečno kad mi, ponaosob teški najmanje po 200, teško izlazim na kraj. Da ne bude zabune, ovdašnji podobni novinari idu na poverene im zadatke isključivo službenim automobilima iz gradske kuće.

Da se u srcu Banata ipak prepoznaje poneki dobar novinarski šmek, govore facebook i tweeter pohvale upućene Branislavu Prokiću, novinaru ovdašnjeg RTS dopisništva, Željku Balabanu, mladom dopisniku Dnevnika, Nenadu Jonjevu, novinaru SOS kanala, kao i Svetlani Stjepanović iz službe protokola Gradske kuće. Ovdašnji revnosni pratioci medija ne zaboravljaju Slobodana Pašića, višedecenijsko oštro pero Zrenjanina koji, kako navode ovdašnji tweeteraši, „ubode“, kad niko ne sme.

Svetle tačke zrenjaninskog novinarstva ne mogu da odagnaju sveopšti utisak, da je novinar danas u Zrenjaninu, retko ugrožena vrsta pod nazivom Balansero. Ako nisi Balansero, bidni za odstrel, ako jesi, krckaj do penzije i uživaj divljenje uz zavist okoline, pogle novinara bez mirisa, ukusa i ličnog pečata.

Zrenjaninski nazadnjački Oci i Majke obožavaju Balansere. Nit šta pitaju, nit im je do petljancije u vezi posla, ionako im se sve servira. Otuda nema konferencija za štampu u Gradskoj kući, al ima druženja sa sveručkovima za podobne. Do gradonačelnika se ne može ni pod razno, jer su ispred njegovog kabineta „parkirana“ službena lica odgovorna za bezbednost. Ima ih taman toliko, da ni tica ne može da proleti. Balanseri su pravilno shvatili poruku gradonačelnika iz redova nazadnjaka upućenu sugrađanima, nisam ja tu zbog Vas, već ste Vi svi tu da ja zasluženo uživam, i ne budem na raspolaganju običnom svetu.

Zvanične novinarske nagrade „zaslužnimasu posebna priča. Dovoljno je da samog sebe predložiš tamo gde treba i u obrazloženju navedeš, ljudi, pa ja ne marim, pišem brdo afirmativnih tekstova o svakoj vlasti. Stigne i nagrada u vidu diplome ili zahvalnice, pride keš (cirka 120 hiljada dinara), uz preporuku da nagradu ponovo mogu dobiti samo „istaknuti u akciji“.

Veoma „dirljiv“ bio je jedan od nedavnih tekstova o angažovanosti brda pomoćnika, zamenika, pomoćnika zamenika i zamenika pomoćnika gradonačelnika o potrebi jačanja grada kvalitetnim i pravim kadrovima. Svetski rekorderi po davanju šupljih predizbornih obećanja, vole da lade usta, jer u narednom broju omiljenog im Zrenjanina pročitaju šta su sve obećali sugrađanima, masno ih slagavši. Naravno, uz provincijski marketinški efekat, sopstvenu fotografiju u gro planu.

Redakcija lista Zrenjanina proslavila se izborom tajminga prilikom svečane dodele nagrada najuspešnijim sportistima grada u 2012. godini. Satnica se poklopila sa početkom prenosa fudbalske utakmice Hrvatska – Srbija, pa sem dobitnika nagrada, niko živ nije došao. A možda je brojanje glasova, po ugledu na 2000. godinu (odgovor bi mogao da ponudi Milan Mrkšić, aktuelni sekretar gradske skupštine, tada predsednik Gradske izborne komisije), privatna stvar nekolicine zainteresovanih ljudi.

Otuda, Zrenjanin danas liči na starca koji telesno ubrzano propada. Ne spašava ga ni večiti, uvek ponizan, i na usluzi goroj od najgore vlasti, Balansero.

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

STEČAJ PREDUZEĆA U NIŠU KAO VID RAZDUŽIVANJA DRŽAVE!!!

6. марта 2015. Коментари су искључени

 

U stečaj odlazi veliki broj preduzeća u Nišu. Između ostalih i „MIN Holding" i „MIN Vagonka", kao i većina preduzeća iz sastava niške „Elektro-industrije": „Elektronske cevi", „Sastavni delovi", „Aparati za domaćinstvo", „Industrijska elektronika", „TV tehnika", „EI Spin", „Čegar", „Komponente", „Računari", „EI Komerc" i „EI Beokom". U Nišu već hiljade građana nemaju od čega da žive, a uskoro će im se pridružiti i radnici preduzeća koje je država nedavno gurnula u stečaj. Sa druge strane, pojedine funkcionere Srpske napredne stranke u ovom gradu brine samo šta će novinari o njima da napišu.

 

                          M. Hadžić

NISKA LOKOMOTIVA

 

Još sredinom januara poslovodstvo niške fabrike „MIN Lokomotiva" iz poslovnog kompleksa „MIN Holding" slavodobitno su objavili vest da su ugovorili posao vredan pet miliona evra sa Železnicom Makedonije. Prema rečima Slavka Raičevića, direktora preduzeća, posao je dobijen tek pošto je Republika Srbija dala garanciju na 100.000 evra, a Ministarstvo privrede na još 240.000 evra.

Početkom februara sve je iznenadila vest da je „MIN Lokomotiva" u grupi preduzeća iz niškog kraja koja idu u stečaj. Preduzeće, osnovano kao „Železnička radionica" još 1884. godine, bilo je jednom već neuspešno privatizovano, a danas zapošljava 240 radnika.

Još uvek nije poznato zbog čega je posle izdavanja garancija na ukupno 340.000 evra Vlada odustala od posla vrednog pet miliona evra ili je isti namenjen nekom drugom preduzeću čiji su vlasnici bliži džepovima republičkih funkcionera?

Nekadašnji značajni industrijski basen Srbije, Niš će uskoro ostati potpuno bez preduzeća, a radnici će živeti samo od obećanja vlasti da će uskoro biti bolje.

Naime, u stečaj odlaze „MIN Holding" i „MIN Vagonka", kao i većina preduzeća iz sastava niške „Elektro-industrije": „Elektronske cevi", „Sastavni delovi", „Aparati za domaćinstvo", „Industrijska elektronika", „TV tehnika", „EI Spin", „Čegar", „Komponente", „Računari", „EI Komerc" i „EI Beokom".

Ali, za razliku od hiljada svojih sugrađana, funkcioner Srpske napredne stranke, Nenad Stanković ne mora da brine za svoju budućnost niti da li će njegova porodica imati za hleb.

Trenutno je zamenik predsednika Skupštine grada Niša, kao i zamenik direktora JKP Direkcije za javni prevoz Niša. Kao zamenik direktora mesečno zarađuje 100.000 dinara, dok kao zamenik predsednika Skupštine navodno ne zarađuje ništa.

Da li su ovi podaci, koje je objavila Agencija za borbu protiv korupcije, tačni ne može sa sigurnošću da se kaže. Stanković je od 2010. godine bio i pomoćnik predsednika Opštine Svrljig, ali ta funkcija nije prijavljena Agenciji.

Predsednica Opštine Jelena Trifunović (Ujedinjena seljačka stranka) saopštila je kako je, navodno, 15. decembra smenila svog pomoćnika. Javnosti, međutim, nije želela da saopšti razloge za smenu, kao ni koliko je Stanković zarađivao dok je bio na položaju.

Koliko još plaćenih ili neplaćenih funkcija Stanković ima? Očigledno je on još jedan od onih naprednjaka koji izigravaju zakon i svoju obavezu da Agenciji za borbu protiv korupcije prijave svu imovinu, sve prihode i sve funkcije.

Iako ne poštuje zakon, Stanković, bar do sada nije bio siledžija, ali to jeste sin Milijane Marinković, koja je na izborima 2012. godine bila na trećem mestu lokalne liste Srpske napredne stranke, kao najbolje pozicionirana žena, a danas je odbornica u Skupštini Leskovca.

Njen sin Miodrag Marinković je 30. decembra 2014. Draganu Marinkoviću, dopisniku jednog niškog elektronskog medija, preko Fejsbuka uputio poruku: „…takvi ste vi nepismeni novinarčići koji se pozivate da dobijete status službenog lica. Dao bih ti ja metak, govno posrano nepismeno!"

Reagujući na ovo, Dragan i njegova redakcija su se obratili Osnovnom javnom tužilaštvu u Leskovcu koji je prvo pogrešno kvalifikovalo delo, a zatim odustalo od podizanja optužnice pod izgovorom da, navodno, ne postoji krivično delo?! Po mišljenju tužilaštva, pretnja ubistvom nije krivično delo ili to nije krivično delo kada to učini visoki funkcioner SNS-a ili njegov najbliži srodnik.

Zabrinuta majka i bahata funkcionerka, Milijana Marinković, odmah je ustala u zaštitu i sina i tužioca, pa je rekla kako je Miodragova poruka jedan nesporazum, jer on nije znao da se obraća novinaru. Tako ispada da pretnje odbornička SNS upućene običnim građanima, koji nisu novinari, nisu kažnjive. Zabrinjavajuće je u kakvoj zemlji živimo i kakve ličnosti poremećene psihe je vode.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŽELEZARA SMEDEREVO: PUNJENJE RUPE BEZ DNA I PRODAJA KAO DOBRO IZREŽIRANA FARSA

3. марта 2015. Коментари су искључени

 

Belosvetski mešetari se koriste logikom – „zašto nešto jeftino kupiti, ako možeš isto to besplatno da dobiješ". Železara u Smederevu neće biti prodata nikome, jer niko nije ozbiljno ni hteo da je kupi, već poklonjena potpunom poslovnom anonimcu, koga režimski mediji pokušavaju da predstave kao velikog svetskog trgovca gvožđem i čelikom. Radi se, u stvari, o čoveku koji ima registrovanu firmu za pružanje usluga masaže i sanitarno-keramičarske radove, ali najviše iskustva poseduje u trgovini nekretninama.

 

                          Igor Milanović

KOCKAR ZA ZELEZARU

 

Smederevska železara nikako da bude prodata, kao da je ukleta. Još dok su trajali poslednji pregovori sa američkom kompanijom Esmark premijer Aleksandar Vučić je u javnosti nagovestio kako ima plan B, za slučaj neuspeha privatizacije. Na početku tendera, međutim, Vučić je više puta ponovio kako je upravo ta američka kompanija njegov favorit. Šta se desilo u međuvremenu?

Cela navodna prodaja je dobro izrežirana farsa kojom je javnost trebalo da bude ubeđena kako Vlada Srbije čini sve što može da reši problem Železare, dok se iza kulisa odvija jedna od najvećih prevara u srpskoj istoriji.

Anonimni, ali dobro obavešteni izvori iz Vlade poslednjih dana medije zatrpavaju informacijama o „planu B", odnosno o dovođenju tima menadžera iz inostranstva, koji bi Železaru trebalo da postave na zdrave noge. Radi se o jednom glavnom menadžeru sa 12 pomoćnika, od kojih će svaki biti zadužen za posebnu oblast.

Kao jedini konkretni kandidat za poziciju glavnog menadžera spominje se Peter Kamaras, vlasnik i direktor slovačkog preduzeća Pikaro s.r.o. prijavljenog na adresi Bellova 3, 04001 Košice (Češka republika).

Ova vest je, moguće, novost za slabo obaveštenu srpsku javnost, ali se Kamaras kao buduća važna ličnost u Železari već oko dva meseca spominje na stručnim forumima na internetu. Očigledno je da je dogovor već pao.

Kako bi javnost ubedili u to da je u poslovnom svetu gotovo nepoznati slovački biznismen idealno rešenje za Železaru, anonimni vladini izvori tvrde da je Pikaro planirao da zajedno sa Esmarkom preuzme smederevsku čeličanu.

Po tim izvorima Pikaro je trebalo da vodi nabavku sirovina, pa kada je odustao od posla sa Esmarkom, srpska Vlada je, navodno, tražila dodatne garancije od Amerikanaca, plašeći se da će oni Železaru preuzeti samo da bi potrošili zalihe sirovina vredne oko 170 miliona evra, i da će zatim napustiti Srbiju. Po tome ispada da Vlada ne veruje Esmarku, ali veruje Pikarou.

Pikaro je osnovan 13. septembra 2006. godine u Košicama, u ulici koja se nalazi u susedstvu dela grada slikovitog naziva „Džungla". Osnivački kapital je iznosio 6.639 evra, a preduzeće je u 2014. ostvarilo promet od oko 70.000 evra i zapošljava četiri radnika (poređenja radi: Železara koju Karamas treba da vodi ima 5.191 radnika?!).

O Peteru Kamarasu se veoma malo zna, jer se od fotoreportera i novinara krije kao da se radi o istaknutom članu mafije. Daleko je poznatiji njegov sin Juraj Kamaras, jedan od najvećih slovačkih tajkuna, koji je svojevremeno bio zainteresovan za posao sa zrenjaninskom Jugoremedijom.

Na jednoj od platforni za igranje pokera putem interneta nalazi se fotografija izvesnog Petera Kamarasa iz Slovačke, ali ne može sa sigurnošću da se kaže da je upravo on čovek koji će preuzeti Železaru. Za Petera Kamarasa, vlasnika Pikaroa, zna se da je ranije bio strastveni kockar i da naziv kompanije nije izveden iz skraćenica njegovog imena i prezimena (u tom slučaju bi se zvala Pekaro), već od „pik" i „karo", što su dva znaka u kartama.

Pikaro je registrovan za čitav niz delatnosti (između ostalog i za sanitarno-keramičke radove i masažu?!), ali ne i za trgovinu čelikom ili rudom gvožđa. U međunarodnim razmerama nije ni poznato da je Pikaro ikada na veliko trgovao pomenutim metalima, a i skroman obrt od samo 70.000 evra u prošloj godini pokazuje da se radi o malom preduzeću, a ne o velikom svetskom igraču. Zanimljivo je da je i rubrika „reference" na zvaničnoj prezentaciji kompanije na internetu potpuno prazna.

Da je Pikaro zanemarljivo mala firma vidi se i po tome što se hvali kako je unesrećenima u poplavama u Obrenovcu donirao samo 281,5 evra.

Pikaro je, međutim, na prvom mestu registrovan za drugu delatnost, koja je bila presudna za izbor njegovog direktora za kandidata da vodi Železaru, a to je: trgovina nekretninama. Ovo preduzeće ne može da se nađe na listi svetskih ili slovačkih značajnih trgovaca rudom gvožđa ili proizvoda od čelika, ali se zato nalazi na listama slovačkih posrednika u prodaji nekretnina.

Sada sve postaje mnogo jasnije.

Cela priča oko navodne kupovine Železare od strane Esmarka je izmišljena da bi se javnost pripremila da Železara neće biti prodata, već poklonjena potpunom anonimusu, koji je za ovu potrebu medijski uzdignut u rang velikog svetskog trgovca rudom gvožđa. U stvari, Železara će od strane novog menadžmenta biti prodata deo po deo, i to ne kao preduzeće, već kao zemljište i zgrade.

Novac zarađen na taj način, kao i preradom i prodajom postojećih rezervi, ali i novac (preko 150 miliona evra) koji se nalazi na računima Železare za različite namene (isplata plata, održavanje proizvodnje i slično) biće kasnije opran putem fiktivnih ugovora sa fantomskim firmama i preusmeren u džepove domaćih političara i stranih mešetara.

Izgleda da Smederevo kao magnet privlači belosvetske prevarante kalibra Comico Oil, koji od kapitala imaju samo tašnu i mašnu, i od tuđe imovine prave stotine miliona, ali samo za sebe. U slučaju Železare, čak je i svojevremena prodaja ovog giganta Ju-Es Stilu u odnosu na sadašnje muljanje predstavljala prvorazredni poslovni potez, iako se zna kolika je šteta time bila naneta budžetu Srbije. Sada će šteta biti još daleko veća.

 

     A 1. Rupa za odliv para iz budžeta

Jedan od komentara u medijima povodom ostanka Železare Smederevo na državnim jaslama je glasio: „Nema smisla uzimati ljudima plate i penzije, a finansirati Železaru koja nema šanse. Prodaješ Telekom, industriju 21 veka, i onda te pare ulažeš u industriju 17. veka, a još nemaš ni metaloprerađivačku industriju!?".

Postoje i komentari da je najjeftinije svakom radniku dati po 50.000 evra i pustiti ga da pokrene sopstveni posao, a Železaru sravniti sa zemljom i tu podići voćnjake.

Arcelor Mittal, kompanija iz poslovnog carstva indijskog milijardera Lakšmija Mitala, ima proizvodne kapacitete za 119 miliona tona čelika, a godišnje proizvodi 92 miliona tona, što iznosi šest odsto svetske proizvodnje.

Smederevska železara ima projektovani kapacitet od 2,2 miliona tona, a trenutno proizvodi oko 600.000 tona čelika godišnje. Iz ovoga se vidi da Železara Smederevo nije interesantna velikim investitorima, pogotovo što je tehnologija koju koristi zastarela. Tu ni novi menadžment (čak i da dođu pošteni i sposobni) ne može puno da pomogne. Smederevska železara će ostati rupa bez dna u koju se odliva novac iz budžeta Srbije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEŠTO NE VALJA: INTERESI FARMAKOMAFIJE I POTREBA OBAVEZNE ZAŠTITE OD HEMIJSKOG GENOCIDA!!!

 

Sanitarne inspekcije opštine Šabac, pretnjom "zakonskim sankcijama" više od mesec dana zastrašuju roditelje koji ne žele da vakcinišu svoje dete. Mada Zakona o zaštiti pacijenata i Ustav, kao najviši zakonskog akt Republike Srbije, dozvoljavaju roditeljima da sami izaberu šta je najbolje za njihovo dete po pitanju zdravstvene zaštite, opštinske vlasti u Šapcu im prete najoštrijim kaznama. Ovakav "princip" primenjuje se selektivno. Važi za Srbe, ali ne važi za Rome. Tim povodom, Udruženje građana "Zdrava Srbija" – Šabac, uputila je pismo Redakciji koje objavljujemo bez skraćenja.

 

 

VAKCINACIJA U SAPCU.2psd

 

Pred kraj 2014. godine na teritoriji opštine Šabac, pokrenuta je od strane nadležne sanitarne inspekcije u dogovoru sa Opštom bolnicom u Šapcu, akcija da se roditelji primoraju na nešto što ne moraju i ne smeju da prihvate.

Putem pismenog upozorenja, traži se od onih roditelja, koji su potpisali kod izabranog pedijatra da neće da vakcinišu svoju decu, da moraju da to urade ili će snositi "zakonske" sankcije.

Pri tome se Sanitarna inspekcija poziva samo na Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, a namerno prelaze preko Zakona o zaštiti pacijenata ili najvišeg zakonskog akta Ustava Republike Srbije, koji dozvoljavaju roditeljima da sami izaberu šta je najbolje za njihovo dete po pitanju zdravstvene zaštite i da niko ne može da vrši ogled nad našom decom.

Ono što posebno izaziva opravdanu sumnju u namere onih koji nas teraju da vakcinišemo našu decu, što nijedan lekar-pedijatar neće da potpiše da vakcinisanjem deteta nećete ugroziti njegovo zdravlje, normalan razvoj ili čak život. Treba se zapitati što nas teraju na nešto, u čiju ispravnost ni sami ne veruju!

Više je nego zabrinjavajuće, da ti isti pedijatri, ispunjavajući naredbe svojih nadređenih koji su u direktnoj sprezi sa farmako-mafijom, prisiljavaju nas da damo našoj deci vakcine, a da oni i ne znaju njihov pravi sastav.

Dokazano je da vakcinama dobijamo privremenu, a ne trajnu zaštitu od bolesti kao što su male boginje ili zauške, i koju ogromna većina dece preleži bez posledica i tako stekne prirodnim putem imunitet.

Kao posledica tih istih vakcina, dobijaju se bolesti kao što su rak, leukemija, koji danas poprimaju epidemijske razmere. Stvarni cilj vakcina nije zaštita od zaraznih bolesti kako nas ubeđuju, već takozvana kontrola ljudske populacije, odnosno smanjenje broja ljudi ili depopulacija.

To je priznao i jedan od glavnih promotera vakcinisanja Bili Gejts, koji je javno rekao da imaju odlične rezultate sa smanjenjem ljudske populacije vakcinisanjem, zahvaljujući vakcinama populacija ljudi smanjiće za 10-15 posto.

Vlast koja po svaku cenu hoće da Srbiju uvede u EU, koja teži da svoje zakone uskladi sa onima koji su u EU, neće da to čini po pitanju vakcina, jer u većini zemalja koje pripadaju EU (Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Irska, Holandija, Španija, Belgija…) vakcinisanje nije obavezno.

Veoma je zanimljivo, a što opet pokazuje licemerje nadležnih službi u Šapcu, a tako je stanje najverovatnije i u ostalim delovima Srbije, primoravanje na vakcinu važi samo za Srbe, dok za pripadnike "etničkih manjina" to ne važi, prevashodno misleći na pripadnike romske populacije. Naravno, oni ili ne dobijaju pozive za vakcinisanje ili ih na to niko ne primorava.

Posle velikog broja afera sa raznim vakcinama (protiv ptičijeg, svinjskog, sezonskog gripa…), kada sve više naučnika, doktora i raznih stručnjaka iz oblasti medicine i farmacije koji imaju hrabrosti i savesti upozoravaju na štetnost vakcina; kada su sve primetnije pogubne posledice vakcina po decu i odrasle; kada postoje čvrsti i jasni dokazi da vakcine izazivaju autoimune bolesti (autizam, multipleksklerozu, Gilijan-Bareov sindrom, Parkinsova bolest…); roditelji su dužni da zaštite svoju decu od hemijskog geonocida u vidu vakcina koji vrši svetska farmako mafija preko Ministarstva zdravlja Srbije.

Roditelji koji odbiju da im deca budu podvrgnuta eksperimentu u vidu vakcine, čime koriste samo svoja zakonska Ustavom Repubilke Srbije zagarantovana prava i slobode odlučivanja, ne rade protiv države, kako to govore birokrate bez savesti iz državne uprave, već rade u interesu ove države.

Srpskom narodu koji nestaje, potrebno je zdravo pokoljenje, a ne uništeno hemijskim genocidom u vidu vakcina, koje će samo ubrzati njegov nestanak. Zbog toga treba se suprostaviti prisilnom vakcinisanju, kao i pokušajima vlastodržaca da se menja Ustav i donošenju zakona kojima će u potpunosti legalizovati hemijsko oružje za kontrolu broja stanovnika, zvano vakcina.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRŽAVNI SLUŽBENIK I ZLOUPOTREBA FUNKCIJE: OD UPRAVNIKA CENTRA AZILA DO ŠERIFOVANJA U BOGOVAĐI!!!

17. фебруара 2015. Коментари су искључени

Mada je problem azilanata postao jedan od najvažnijih za odnose Srbije sa Evropskom unijom, na čelu Komesarijata za izbeglice Vlade Republike Srbije, već godinama sedi Vladimir Cucić, čovek koji je odavno prekršio sve norme i sve zakone, nanoseći štetu državi i instituciji koju zastupa. Između ostalih nesreća koje je počinio, Cucić je postavio i svoga bliskog rođaka, Stojan Sjekloća, bahatog i primitivnog čoveka, na mesto direktora Centra za prihvat tražilaca azila u Bogovađi.

 

                M. Hadžić

UPRAVNIK AZILA

 

O kakvom se brdsko-planinskom „kalibru“ radi, govori i podatak da je odmah po dolasku iz Crne Gore (odakle se sklonio zbog malverzacija koje je napravio sa stanovima izbeglica) postao direktor državne ustanove u Srbiji, mada nije imao srpsko državljanstvo a dokumentaciju o završenom fakultetu je falsifikovao. Uzgred, zlu ne trebalo, kad god se napije, hvali se i velikim prijateljstvom sa direktorom srpske policije, Miloradom Veljovićem.

Centar za prihvat tražilaca azila u Bogovađi, dnevno prihvata od 150 do 200 lica, a kroz njega godišnje prođe oko 2000 lica, pretežno poreklom iz ratom zahvaćenih područja u Siriji, Iraku, Sudanu i Eritreji.

Objekat se nalazi pod upravom Komesarijata za izbeglice Vlade Srbije, koji prema Zakonu o azilu vrši prijem, smeštaj, lečenje i administrativne poslove za potrebe tih lica. Azilanti koji su privremeno boravili o ovom objektu, prema brojnim ličnim i potresnim svedočenjima, u Centru za azil u Bogovađi su prošli u mnogome goru torturu i narušavanje osnovnih ljudskih prava nego u matičnim, ratom zahvaćenim zemljama, a sve u organizaciji isključivo jednog čoveka, Stojana Sjekloće, upravnika navedenog objekta, koji se direktno nalazi na platnom spisku Vlade Srbije, a čije interese bi trebalo da zastupa.

Stojan Sjekloća je na funkciju upravnika Centra za azil u Bogovađi stupio 2011. godine, po direktnom nalogu Vladimira Cucića, komesara za izbeglice u Vladi Srbije, sa kojim se nalazi u bliskim rođačkim odnosima.

Cucić, inače, obavlja funkciju komesara više od decenije, što mu je donelo enormnu materijalnu zaradu, koja se između ostalog ogleda u posedovanju ugostiteljskog objekta pod imenom „Korčagin“, u blizini Vukovog spomenika u Beogradu.

Prilikom dolaska na funkciju, Stojan Sjekloća nije imao državljanstvo Srbije, već samo državljanstvo Crne Gore, pa ostaje nedoumica na koji način je strani državljanin postavljen na celo institucije u sastavu Vlade Srbije.

Sjekloća ni danas, nakon skoro četiri godine upravljanja objektom, ne govori nijedan svetski jezik, niti u minimalnoj meri poznaje zakonodavstvo Republike Srbije, niti rad na računaru, kao ni osnovnu gramatiku srpskog jezika.

Takođe je falsifikovao priloženu dokumentaciju o završenom Ekonomskom fakultetu, a dovodi se u vezu sa brojnim finansijskim malverzacijama prilikom ranijeg rukovođenja radio stanicom u Baru, Crna Gora i dodelom stanova za izbegla lica u Crnoj Gori, zbog čega je i napustio tu zemlju.

Dolaskom na čelo Centra za azil u Bogovađi, Stojan Sjekloća je uspostavio najviši oblik tiranije u tom objektu, što uključuje sve oblike ponižavanja, maltretiranja i omalovažavanja zaposlenih lica, predstavnika NVO sektora, lokalnih vlasti u Lajkovcu, policijskih struktura sa kojima je inače u obavezi da sarađuje, a pre svega je zaveo krajnje nehumani odnos prema tražiocima azila.

Zbog tako brutalnog nastupa, do sada je najmanje 11 zaposlenih dobilo otkaze bez ikakvog realnog razloga, čemu je prethodilo vršenje mobinga, ucene i fizičko zlostavljanje, uključujući i seksualno uznemiravanje zaposlenih i azilanata, o čemu postoje konkretna svedočenja i postupak koji se vodio pred Osnovnim sudom u Valjevu.

Stojan Sjekloća vlast u objektu održava posredstvom tzv. Predstavnika azilanata, što je nepostojeća funkcija, a radi se o licima koja se nalaze u direktnom kanalu krijumčarenja ljudi ka zemljama EU.

Isti po nalogu Sjekloće ubiraju reket od azilanata, kako bi azilanti bili smešteni u objektu, o čemu je istragu vodio MUP Srbije, ali je ista zbog povučenih svedočenja azilanata obustavljena. Sjekloća u svojoj kancelariji poseduje razne vidove hladnog oružja, kao i tzv. elektro sokere, kojima preti azilantima i zaposlenima.

Sjekloća je posredstvom pomenutih predstavnika organizovao paramilitantnu grupu, koja se čak i fizički obračunava sa azilantima. Uzgred, zavodi red u objektu i krijumčari ljude, kao i raznu nelegalnu robu. O svemu navedenom postoje brojni izveštaji pojedinih zaposlenih lica, kao i policije iz PS Lajkovac, koji su upućeni nadležnim institucijama, ali nije bilo daljih postupanja.

Sjekloća se nalazi u direktnoj vezi sa Dragićem Stojkovićem iz Lajkovca i njemu bliskim licima, koja pod izgovorom taksi prevoza azilanata, direktno vrše krijumčarenje ljudi u Mađarsku.

O svemu postoje materijalni dokazi, u vidu brojnih zajedničkih fotografija navedenih lica i Sjekloće, ali i enormno materijalno bogaćenje Stojkovića tokom poslednje dve godine.

Sjekloća je od navedenih nelegalnih aktivnosti kupio stan u Beogradu, na području naselja Zvezdara, dok je deo novca izneo u Crnu Goru, gde finansira školovanje sina na privatnom Ekonomskom fakultetu u Podgorici.

U međuvremenu, svakodnevno šalje lažne izveštaje o stanju u Centru za azil, prema Komesarijatu za izbeglice i MUP-u Srbije, čime dovodi u zabludu navedene strukture o stvarnom stanju u objektu.

Tokom 2012. godine, Sjekloća je od strane grupe radnika i na čelu sa Svetlanom Aleksić konkretno optužen za pomenute malverzacije, kada je u više navrata saslušavan u PU Valjevo, ali je nakon povučenih svedočenja azilanata postupak privremeno obustavljen zbog nedostatka dokaza. Azilanti su tada povukli svoje iskaze pod pretnjom fizičke sile od strane lica iz kriminalnih struktura, bliskih Sjekloći.

Inače, Sjekloća je na lokalnom nivou poznat kao zavisnik od alkohola, zbog čega se svakodnevno može videti u kafanama u Lajkovcu, Lazarevcu i Banji Vrujci. Poznato je da se u alkoholisanom stanju poziva na najviše rukovodstvo Komesarijata za izbeglice i najviše rukovodstvo MUP-a Srbije, pre svega Milorada Veljovića direktora policije.

Sjekloća u nameri ličnog bogaćenja namerno šalje lažne izveštaje svojim nadređenima, o prenapunjenosti objekta ili navodnom renoviranju, kako bi se azilanti smeštali u privatnim objektima koje kontrolišu njemu bliska lica.

U objektu takođe gaji sopstvene krvoločne pse, kojima lično zavodi red među azilantima, s obzirom da strahuje od njihovog eventualnog fizičkog nasrtaja na njega. Usled navedenog, do sada su u više navrata, od strane meštana Bogovađe organizovani protesti na lokalnom nivou, usmereni isključivo protiv negativnih posledica koje su proistekle iz navedenog ponašanja Sjekloće, a o čemu postoji zvanična dokumentacija MUP-a Srbije.

Na kraju, postavlja se pitanje: ko od državnih struktura štiti Stojana Sjekloću i da li mu neko može konačno stati na put, kako bi Centar za azil u Bogovađi, kao i lokalne službe i stanovništvo, mogli normalno da funkcionišu u skladu sa pravnim normama Republike Srbije?

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠTRAJK USPEO, ZAKON PROMENJEN, MINISTAR U FOTELJI, SUDOVI PONOVO RADE, A POJEDINI DELIOCI PRAVDE NE ZASLUŽUJU FUNKCIJU

4. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

Advokati u Srbiji nisu više u štrajku. U generalni štrajk su stupili nakon odluke Skupštine Advokatske komore Beograda od 13. septembra, a tu odluku je četiri dana kasnije izglasala i Advokatska komora Srbije. Jedan od uslova koje su advokati postavili srpskim vlastima bio je i zahtev da se smeni ministar pravde Nikola Selaković.

Advokati su, na razložan način objasnili nesvakidašnji kriminal ministra pravde i njegove organizovane grupe, koja je prvo izabrala javne beležnike, koji su morali da plate po 50.000 evra. Ispiti za notare, kao i za privatne izvršitelje, bili su neregularni, i dokazano namešteni.

 

                Milan Glamočanin

SUD RADI

 

Da bi omogućio notarima da “izvade štetu“, ministar je odlagao pregovore sa advokatima, tražeći štrajkbrehere, koji će minirati štrajk. Nije ih bilo u dovoljnoj meri, a više hiljada advokata su bili jedinstveni. Advokati su potezima vlasti dovedeni do prosjačkog štapa. Ugled profesije je devalviran, a posla ima smo za one koji su u sprezi sa korumpiranim sudijama i tužiocima.

Od 13. septembra prošle godine rad sudova i javnih tužilaštava u Srbiji bio je paralisan. Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je, da podsetimo, odbio da primi predstavnike srpske advokature!

Da ponovo podsetimo, Nikola Selaković postavljen je za ministra pravde jer je njegov brat Dragan Dejvid Selaković, koji živi u SAD-u platio Vučiću silne milione. A te milione on je zaradio prodajući piratske softvere. Protiv njega je u toku krivični postupak, u kojem mu preti kazna od 15 godina zatvora.

U prošlom broju opisali smo i ko su bili pregovarači ispred Ministarstva pravde Srbije. Ljudi sumnjivih biografija, znanja i morala, i javno osumnjičeni za primanje mita i da su članovi organizovane kriminalne grupe.

Kada su javni beležnici zaradili velike pare, pokrivajući i štetu koju su imali plaćajući ministru reket od 50.000 evra da bi bili postavljeni, pristupilo se promeni zakona o javnom beležništvu, i pratećih zakona.

Ministar je, očigledno je, odrešio kesu, i podmitio vođe advokatskog protesta.

Beogradski advokati su ogorčeni postupkom Slobodana Šoškića, predsednika Advokatske komore Beograda i predsednika Advokatske komore Srbije Dragoljuba Đorđevića. Obojica su od ranije poznati organima gonjenja. I kao ljudi bliski i sadašnjem režimu. Šoškić je zastupnik porodice Karić, a Đorđević je promoter interesa demokrata.

Na vrlo drzak i bezobziran način advokat Šoškić je na skupštini Advokatske komore Beograda, bez brojanja glasova, konstatovao da je “vidljiva većina“ glasa za prekid štrajka, što je izazvalo buru nezadovoljstva njegovih kolega. Koliko je Šoškić podmazan može se samo pretpostaviti, jer on radi samo sa velikim ciframa.

Njegov kolega, Dragoljub Đorđević, višegodišnji, i po svemu sudeći doživotni predsednik Advokatske komore Srbije, upleten u sve moguće kriminalne afere prethodnog ministra pravde, izjavio je da su članovi pregovaračkog tima i on lično “izloženi strašnom pritisku“.

Skoro da je sigurno bilo tako, a o kakvom pritisku je reč, on nije javno saopštio, osim što je u društvu opisao delovanje Bezbednosno informativne agencije i njenog direktora Aleksandra Đorđevića, bivšeg advokata, koji je polovinu službenika BIA-e angažovao na praćnje i zastrašivanje advokata koji su rukovodili protestom.

Šteta od opravdanog štrajka advokata je velika, a krivca je na srpskom premijeru Vučiću što je Srbija više od četiri meseca bila u blokadi pravosudnog sistema. Nikada u dugoj istoriji Srbije nije se desilo da vlast na tako brutalan način rešava protest advokata.

I počeće suđenja. A srpsko pravosuđe je potonulo u beznađe: sudije su opterećene ogromnim brojem predmeta, izloženi su stalnom pritisku izvršne vlasti, a mnogi su i osokoljeni da u odsustvu bilo kakvog reda i odgovornosti, rasprodaju pravdu.

U izveštajima Evropske komisije, srpsko pravosuđe se ocenjuje kao najkorumipranije u Evropi, da nije nezavisno, isto kao i tužilaštvo, i da je podjarmljeno interesima izvršne vlasti, odnosno mafije Aleksandra Vučića. Neka nam je Bog u pomoći!

 

      Sudija kidnaper

 

Evo priče o sudiji Ustavnog suda SrbijeFond za humanitarno pravo je 11. februara 2011. godine, pokrenuo inicijativu za razrešenje sudije Ustavnog suda Republike Srbije Tomislava Stojkovića zbog sumnje da je umešan u otmicu advokata Teki Bokshija, Albanca sa Kosova.

U inicijativi, podnetoj tadašnjem predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću, tadašnjoj predsednici Narodne Skupštine Slavici Đukić – Dejanović, tadašnjoj ministarki pravde Snežani Malović, ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću i Opštoj sednici Vrhovnog kasacionog suda Srbije, FHP je zatražio razrešenje sudije Stojkovića i utvrđivanje njegove krivične odgovornosti.

Teki Bokshi, advokat iz Đakovice, otet je 3. decembra 1999. godine na putu od Sremske Mitrovice prema Beogradu. Bio je zatvoren 13 dana u kupatilu garsonjere na Novom Beogradu, u zgradi i ulici koju je Teki Bokshi nakon puštanja na slobodu uspeo da pronađe.

Oslobođen je nakon što je njegova supruga predala 100.000 nemačkih maraka (DEM) tadašnjem advokatu Tomislavu Stojkoviću, na prelazu Merdare.

Dana 3. decembra 1999. godine (prvi petak u mesecu), Teki Bokshi se, zajedno sa kolegama Mustafom Radoniqijem i Ibishom Hotijem, vraćao automobilom iz Sremske Mitrovice, gde su kao advokati Fonda za humanitarno pravo bili u poseti kosovskim Albancima, u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Na putu za Beograd preteklo ih je, a potom i zaustavilo vozilo sa policijskim registarskim tablicama, u kojem su bila tri muškarca.

Dvojica su prišla vozilu advokata, i pokazujući policijske legitimacije i značke, odvojili Tekija Bokshija, naredivši mu da pođe sa njima. Prethodno su advokatu Hotiju oduzeli mobilni telefon a advokatu Radoniqiju ključeve od kola.

Sa Bokshijem u kolima, velikom brzinom krenuli su prema Beogradu. Umesto u zgradu policije, u koju je advokat Bokshi mislio da ga vode, odveli su ga u prizemni stan u stambenoj zgradi u Novom Beogradu.

Otmičari su advokatu Bokshiju oduzeli novac, dva para naočara (za vid i čitanje) i zatvorili ga u kupatilo. Stavili su mu lisice na ruke. Nekoliko sati po dolasku u taj stan, došao je muškarac koga su otmičari nazivali ‘načelnik’.

On se obratio Bokshiju rečima: „…Gospodine Bokshi, mi znamo sve o tebi. Znamo ko si, šta si, odakle si. Znamo da braniš teroriste, da si separatista, da si blizak sa OVK, da si iz tih struktura, da si autoritativan i uticajan na Kosovu." Rekao mu je da njegova glava vredi 500.000 tadašnjih nemačkih maraka, da će OVK sigurno isplatiti tu sumu, i da do sutra treba da dobiju novac, inače će ga ubiti i baciti u Savu.

Advokata Bokshija su sve vreme zatočeništva držali u kupatilu, uskraćujući mu vodu i hranu. Dali su mu jedno tanko ćebe. Često su ga vezivali za radijator.

U narednim danima, Bokshija su primorali da telefonom zove neke Srbe koji su izbegli iz Đakovice, koje nije dobro poznavao, da od njih traži da organizuju prikupljanje novca za otkup. Potom su mu dozvolili da zove suprugu, i od nje je saznao da je razgovarala sa advokatom Tomom iz Prištine.

Bokshi nije znao ko je Toma, te mu je supruga prenela da joj je ,,Toma" rekao kako odlično poznaje Tekija, da su u jednom sudskom sporu zastupali suprotne strane. Nakon tri dana od tog razgovora, 16. decembra 1999. godine, Bokshija je supruga preko telefona obavestila da je predala 100.000 maraka advokatu Tomislavu Stojkoviću, i da joj je on pružio čvrste garancije da će biti oslobođen.

Posle predaje otkupa, Bokshi je oslobođen. Otmičari su ga posle ponoći, 17.12.1999. godine, ostavili ispred hotela ,,Beograd" gde su mu rezervisali sobu. Rekli su mu da sačeka jutro, kada će neko doći po njega da ga vozi na Kosovo.

Bokshi je sutradan ujutro otišao u Fond za humanitarno pravo, ne sačekavši da neko dođe po njega, kako su mu naredili otmičari. U prostorije FHP-a, oko 10 časova, došao je advokat Tomislav Stojković da prebaci Bokshija do granice s Kosovom.

Bokshi je odbio njegovu ponudu. Prilikom izlaska iz FHP-a, Stojković je rekao Bokshiju: ,,Ne brini za pare. Ti imaš ove Đakovčane u zatvoru, ti ih meni upućuj i ja ću im uzeti po 2.000 maraka. Njih je 150, pola novca ću ja tebi dati i biće sve to u redu."

Dan nakon puštanja na slobodu, 17. decembra 1999. godine, Teki Bokshi je podneo krivičnu prijavu protiv pet otmičara (neidentifikovanih lica) i advokata Tomislava Stojkovića Gradskom SUP-u u Beogradu, u ulici 29. novembra. Razgovarao je sa inspektorima Goranom Stuparom i Jadrankom Petrićem.

Teki Bokshi i FHP su se u više navrata obraćali MUP-u Srbije da saznaju dokle je stigla istraga. Nije bilo odgovora. U aprilu pretprošle godine, Teki Bokshi je pozvan u Tužilaštvo za organizovani kriminal, gde ga je primio tužilac Mirko Radosavljević.

O razgovoru sa tužiocem Radosavljevićem, Teki Bokshi je rekao: „Predao sam CD na kojem je snimak razgovora Tomislava Stojkovića sa mojom ženom o novcu za moj život. Tražio mi je da pokušam da u MUP-u Kosova dobijem dokumenta policije UNMIK-a, ali to nisam uspeo jer se ne zna gde je ta arhiva."

U inicijativi koju je podneo državnim institucijama Republike Srbije, FHP je zahtevao da ispitaju verodostojnost izjave Tekija Bokshija i podnetih krivičnih prijava protiv Tomislava Stojkovića i petorice otmičara.

FHP je zatražio oduzimanje imuniteta sudiji Tomislavu Stojkoviću i momentalno udaljenje od dužnosti (saglasno članu 173. stav 2. Ustava Srbije), kao i utvrđivanje njegove krivične odgovornosti, te ocenu njegove dostojnosti za obavljanje sudske dužnosti u Ustavnom sudu Srbije, a po odredbama člana 15. Zakona o ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/2007, u vezi sa drugim, relevantnim odredbama Ustava Srbije i Zakona o ustavnom sudu).

U međuvremenu je na predlog bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, advokat Stojković izabran za sudiju Ustavnog suda Srbije! Ubrzo nakon podnošenja inicijative za razrešenje, FHP-u su se javile predsednica Vrhovnog kasacionog suda Nata Mesarović, kao i ministarka pravde Snežana Malović, sa molbom da se inicijativa ne objavljuje u javnosti, uz uveravanje da će nadležne institucije hitno reagovati. Te institucije još uvek ćute.

 

    A 1. Tomislav Stojković nije dostojan da bude sudija Ustavnog suda Republike Srbije

Tomislav (Bogdana) Stojković, rođen je 20.09.1957. godine u Prištini. U rodnom gradu je završio gimnaziju, a posle toga upisao i završio Pravni fakultet Univerziteta u Prištini 1981. godine, kao najbolji student generacije.

Nakon diplomiranja, praktični staž obavio je kao sudski pripravnik Trgovinskog suda i Opštinskog suda u Prištini, u periodu od 1982. do 1983. godine. Pravosudni ispit položio je 1984. godine. Poslediplomske studije upisao i završio na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na katedri za Međunarodno pravo i Međunarodne odnose, sa odlikom i 1990. godine dobio zvanje magistra Međunarodnog prava. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini od 1984. godine do 1992. godine, radio najpre kao asistent, a zatim kao predavač na katedri za Međunarodno pravo, na nastavnom predmetu Međunarodno javno pravo. Za vreme naučno-nastavnog rada na Univerzitetu koristio stipendiju holandske Vlade za tečaj Međunarodnog javnog prava pri Akademiji Međunarodnog javnog prava u Hagu 1991. godine. Osim ovoga, u stručnom i edukativnom smislu, koristio studijski boravak u Evropskom birou OUN-a u Ženevi. U periodu rada na Pravnom fakultetu od 1990. godine do 1993. godine imenovan za zamenika generalnog direktora za pravne i opšte poslove EPS – Elektrodistribucija Kosova i Metohije. Radio je kao advokat od 1993. do izbora za sudiju Ustavnog suda 2010. godine.

Za sudiju Ustavnog suda Republike Srbije imenovan u julu 2010. godine. Ali, nije on jedini nedostojni sudija u Ustavnom sudu Srbije!

 

    A 2. Bez presude u zatvoru

Poštovana redakcijo, želela bih da Vas upoznam sa mahinacijama koje se odigrale u Osnovnom sudu u Prokuplju i Okružnom zatvoru u Prokuplju.

Radi se o mom rođaku Ćerimović Robertu iz Studenca. Robert je osuđen pravosnažnom presudom Osnovnog suda u Prokuplju lK.br. 457/12 od 13.09.2012. god. za krivično delo šumske krađe i izrečena mu je uslovna osuda. Ova presuda je potvrđena od strane Apelacionog suda u Nišu lKž.l.br. 4206/12 od 11.06.2013. god.

Međutim Osnovni sud u Prokuplju napravio je grubi previd i presudu dostavio Okružnom zatvoru u Prokuplju i uputio i mom rođaku Robertu poziv za izdržavanje zatvorske kazne u Okružni zatvor u Prokuplje. Ne znajući o čemu se radi, Robert se javio dana 15. 11. 2014. godine na kapiji Okružnog zatvora u Prokuplju. Radnici zatvora u Prokuplju prave još veću grešku i Roberta bespravno lišavaju slobode iako za to nije imalo osnova jer prema njemu nije postojala nijedna osuđujuća presuda po kojoj bi izdržavao kaznu. Jedino je postojala presuda gde je Robert osuđen uslovnom osudom.

Robert je u zatvoru u Prokuplju zadržan do 5.12.2014. godine kada je pušten iz zatvora, po rešenju Osnovnog suda u Prokuplju Ik. br. 130/14 od 05.12 .2014. godine i otpusne liste Okružnog zatvora u Prokuplju mat. Br. 158/14 od 05.12.2014. god.

Za sve ovo vreme, Robert je tražio prijem kod upravnika zatvora i predsednika suda. Ali pošto je Robert romske nacionalnosti, nepismen i lošeg materijalnog i finansijskog stanja, to niko nije uzima za ozbiljno, sve dok nije pripretio da će započeti štrajk glađu. Zatim je neko shvatio ozbiljnost situacije proverio papir po kojima je Robert strpan u zatvor i bespravno lišen slobode videli da su napravili ogromnu grešku i doneli rešenje i otpusni list te Roberta 05.12.2014. godine pustili iz zatvora, gde je Robert lišen slobode i bespravno zadržan 20 dana u okružnom zatvoru u Prokuplju, od 15.11.2014-05.12.2014 god.

Ja sam saznala da ovakvih i sličnih propusta i grešaka u sudu i zatvoru ima još pa bi trebalo organi ovlašćeni za kontrolu da izvrše proveru rada kako u ovim ustanovama ne bi dolazilo do ovakvih i većih propusta i da nedužni građani zbog nemarnosti ili namere ne bi ispaštali, a pogotovo građani koji nemaju zaštitu, nepismeni, nemaju para, nemaju nigde nikog.

Da su ovi moji navodi tačni dostavljam vam fotokopiju napred navedenih presuda Osnovnog suda u Prokuplju i Apelacionog suda u Nišu, kao i rešenje Osnovnog suda u Prokuplju o obustavljanju postupka i otpusni list Okružnog zatvora u Prokuplju.

(Ime poznato redakciji)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: