SVI PREDSEDNIKOVI LJUDI: NOVI POČETAK ILI NOVA VLADA SRBIJE ZA SLIKANJE…!??

 

Frenetičnim aplauzom poslanici naprednjačkog kartela pozdravili su formiranje nove srpske vlade. Slavljenička atmosfera prenela se u vinski podrum u Jajincima, vilu „Bokeljku" i redakcije „Kurira", „Informera" i Pinka.

Lako i uverljivo, pobedio je stari/novi premijer Aleksandar Vučić, poražena je Srbija, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, nekadašnji urednik dnevnih listova Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj!

 

                      Predrag Popović

 

Besmislena kadrovska rešenja, program koji nema dodira sa stvarnim životom i mentalni poremećaji vladara odredili su smer u kome će Vlada nastaviti da uništava državu. Kao što smo u prošlom broju „Tabloida" najavili, Vučić je dozvolio da mu karakter pobedi inteligenciju i odlučio se da Srbiju, svoje ogledno dobro, vrati u devedesete, u nesreću i haos, u svoj prirodni ambijent, jedini u kome mogu da opstanu takvi lešinari.

Uspeo je. Porušio je mostove i prema istoku i prema zapadu. Po ko zna koji put demonstrirao je potpunu nezainteresovanost za poboljšanje odnosa sa Rusijom. Pred izbore napravio je koaliciju sa Srpskom narodnom partijom Nenada Popovića, kako bi lakovernim glasačima lakše prodao lažnu priču o svom rusofilstvu.

Kad je istekao rok upotrebe, Popovića je maknuo u stranu, namenivši mu, u najboljem slučaju, nekakvu kancelariju za nešto, za saradnju s Rusijom ili za sleganje ramenima, dođe na isto. S druge strane, iako uporno i vredno izvršava sve naloge iz Vašingtona i Brisela kojima se nanosi ogromna spoljnopolitička i ekonomska šteta Srbiji, Vučić je ovakvim sastavom kabineta i Zapadu pokazao zube. Odlučno je stavio do znanja da od Srbije mogu da rade što im se prohte, ali ne smeju da zadiru u lukrativne interese njega i njegove svite.

Da bi dokazao da nije samo okupacioni namesnik, nego i neprikosnoveni lokalni kalif, odbio je američke zahteve da obuzda batu Andreja i svemoćnog kuma Nikolu Petrovića. Ako majstori iz Lenglija hoće Kosovo, može. Ako žele da Srbiju uvuku u dužničko ropstvo, nije problem. Ne samo što se neće suprotstaviti zapadnim centrima moći, koji bez po muke devastiraju državu, nego će im u tome pomoći. Sve dok ne sputavaju nabujale ambicije najuticajnijih pojedinaca iz familije.

Ceo kabinet je sastavio u skladu s tim principom – u inat Amerikancima. Oni su tražili da skloni Zlatibora Lončara, on ga je ostavio. Valjda zbog Lonačarevih izuzetnih zasluga na poboljšanju zdravstvenog sistema, pošto je evidentno da se deca sve uspešnije leče u inostranstvu, parama prikupljenim preko SMS-poruka. S istim motivom na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova ostavio je Nebojšu fantomskog doktora Stefanovića, pa i nesrećnog Aleksandra Vulina.

Da bi Amerikanci bolje shvatili poruku, Vučić je iz Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave najurio Kori Udovički i na njeno mesto postavio Anu Brnabić. Najavljujući njen ulazak u vlast, diktator je pokušao da jeftinim spinom prikrije suštinu. Kao glavnu referencu istakao je njenu seksualnu orijentaciju. Brnabićka je lezbejka! Šokantno!

Eto o čemu treba da trube režimski bilteni, sve hvaleći modernog i hrabrog premijera koji pristaje da, u skladu sa svetskim LGBT trendom, sarađuje sa gej osobama. Malo je državnika koji u svom okruženju imaju toliko homoseksualaca. Em, i njegova pastorka Nevena Janković je lezbejka, a među kumovima, ministrima i savetnicima ima više pedera nego Predrag Azdejković  u magazinu „Optimist".

Ono što Brnabićka preferira u svom krevetu, ili gde god već, verovatno ne zanima čak ni Jadranku Joksimović. Za Vučića je mnogo važnija njena uloga u korupcionaškoj aferi u kojoj je glavnu ulogu imao njegov vajni kum Nikola Petrović.

Prošlog leta javnost je saznala za stenogram presretnutog telefonskog razgovora, koja se tadašnjem predsedniku pokrajinske vlade požalila da kompaniju Kontinental Vind Projekt (CWP), čiji vlasnik je njen suprug Mark Krandal, reketira Vučićev kum.

Prema tim navodima, američka firma je uložila oko 300 miliona dolara u izgradnju vetro-parkova, ali direktor Elektromreže Srbije, bez obzira na potpisane ugovore, nije omogućio priključenje na srpski elektro-sistem, već je, navodno, tražio dva miliona dolara mita za tu uslugu.

U policijsko-medijskom igrokazu, Petrović je prošao poligraf i dokazao nevinost. Baš kao Šeron Stoun u „Niskim strastima" ili Darko Šarić na suđenju za šverc kokaina. Afera je potisnuta iz srpskih medija, ali ne i iz američkih diplomatskih depeša. Zbog toga, ali ne samo zbog toga, od Vučića je zahtevano da marginalizuje uticaj svog kuma.

Srpski Firer je na ultimatum odgovorio u svom stilu. Iz Vlade je najurio Lidijinu sestru Kori Udovički i na njeno mesto postavio Anu Brnabić, bivšeg direktora CWP, koja je tada demantovala tvrdnje vlasnika kompanije u kojoj je radila i svedočila u korist Nikole Petrovića. Da li je govorila istinu saznaće se kad padne ova vlast, u kojoj će, do tada, Brnabićka obnašati dužnost gej-ministarke.

Iako Ana Brnabić u karijeri ima samo reference koje garantuju ideološko-moralnu podobnost po američkim standardima (kao stručnjak za marketing, ispred USAID-a vodila je projekte reorganizacije lokalne samouprave u Rumuniji), s obzirom na prirodu njenog odnosa s Vučićem i Petrovićem, njen ulazak u Vladu neće obradovati nikoga u Lengliju.

Vučić neće morati dugo da čeka na odgovor. Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd" već najavljuje novi protest na kome će ponoviti zahtev za sankcionisanjem kompletnih idiota koji su u izbornoj noći pod fantomkama porušili zgrade u Savamali. Novim mandatom Nebojši dr Stefanoviću diktator je unapred odgovorio demonstrantima.

Naravno, briga Vučića za robotizovanog potrčka. Čuva ga samo da bi gazdama iz Vašingtona dao do znanja da mu ne diraju u zabran. Ustav i zakone Srbije spreman je da krši u njihovom interesu, ali oni moraju da mu dozvole da to nekažnjeno radi i kad sprovodi tiraniju nad građanima. Ako im se ne sviđa što on nezakonito hapsi i maltretira koga stigne, neka mu izađu na crtu, pa kome obojci, kome opanci, a svima slina.

Nova, kako premijer voli da je naziva, borbena vlada sklepana je tako da nervira i Amerikance i Ruse, a naročito Srbe. Nezainteresovan za odbranu državnih i nacionalnih interesa, Vučić se dobro pripremio za izolacionističku strategiju. U kabinet je uzeo nesrećnike nalike sebi.

Resor poljopriprede i životne sredine dodelio je Branislavu Nedimoviću, konvertitu svih boja. Genije iz Sremske Mitrovice to nije zaslužio samo dokazanom sposobnošću da se transferiše iz Čankove Lige, preko Koštuničinog DSS-a i izvesne grupe građana pravo u Srpsku naprednu stranku, nego i susretljivošću s kojom je batici Andreju Vučiću pomogao da u tom kraju raširi svoju nezvaničnu poljoprivredno-ugostiteljsku imperiju.

Za kooperativnost je nagrađen i Mladen Šarčević. Da zasedne u fotelju ministra prosvete preporučila ga je činjenica da je osnovao privatnu gimnaziju „Ruđer Bošković", u kojoj se školovao princ prestolonaslednik Danilo.

Ili su zasluge kompleksnije, kako može da se nasluti po glasinama da je Šarčević po vrlo povoljnim uslovima prodao gimnaziju najmoćnijem srpskom knezu koji je poznat po poslovanju pomoću falsifikovane lične karte. Šarčević o tome ni da pisne.

O drugim reketaškim Andrejevim akcijama Alek pišti u Skupštini, vređajući sve koji se usude da makar u hodniku pomenu sumnju da je batica postao vlasnik nekoliko prestižnih beogradskih restorana.

Vladan Vukosavljević u Ministarstvo kulture i informisanja nije došao zbog konkretnih zasluga, nego zbog Vučićeve sklonosti da se okružuje sebi nalikim moralnim kreaturama. Kad je obznanjeno njegovo postavljanje na Tasovčevo mesto, analitičarima je pažnju privukao detalj o poslovanju s nekretninama. Tačno, ali nebitno.

Mnogo je važnije istaći da on zaista ima veze s kulturom i informisanjem. Pored toga što i sam piše vrhunske kulturološke i sociološke analize, Vukosavljević ima prefinjen ukus za lepu književnost. Autor ovog teksta u januaru 2011. objavio je svoju prvu knjigu o aktuelnom diktatoru, „Vučićev rečnik". Tu knjigu niko nije tako nadahnuto hvalio kao Vukosavljević. Što bi Vučić rekao, hvala mu na pohvalama.

Vukosavljeviću, pametan je čovek, nije bilo teško da pozitivno oceni knjigu o sablasno smešnom glavnom junaku Vučiću. Možda se i prepoznao. Sličnost postoji, a s njom sam se suočio 2004. godine.

Na izborima za gradonačelnika Beograda Vukosavljević je vodio informativnu službu Zorana Drakulića, kandidata Demokratske stranke Srbije. Težak posao. Drakulić, vlasnik „Ist Pointa", verovatno jeste sposoban biznismen, ali sigurno nema ni mrvu talenta za politiku.

Bez sklonosti ka jakim paroloma, zagledan samo u surovu realnost, neprijatno uštogljen i nespretan u konfliktnim situacijama, Drakulić nije mogao da privuče pažnju, a kamoli podršku javnosti. No, mudri Vukosavljević se dosetio kako da, citiram, sivog tajkuna predstavi kao običnog čoveka iz naroda.

– Treba mi Ceca! – rekao mi je Vukosavljević i objasnio strategiju: – Koštunica je na vlasti, a Ceci je potrebna podrška policije i pravosuđa. Potrebne su joj i pare. Mi imamo sve to. S druge strane, nama je potrebno da ona podrži Drakulića. Kad bi se uključila u kampanju, to bi nam značajno podiglo rejting…

Ne samo što je pametan, Vukosavljević je i vredan. Napravio je neki lascivni video-klip sa Cecom u prvom planu, kojim je hteo da insinuira neku vezu sa Drakulićem. Koliko znam, od te manipulacije ipak je odustao. Međutim, nije odustao od želje da mu pomognem.

Iako sam pokušao da mu objasnim da nemam nikakav kontakt s Arkanovom udovicom i da sam siguran da ona ne bi pristala da se uključi u bilo čiju političku kampanju, sticaj okolnosti je poterao vodu na Vukosavljevićevu vodenicu. Pukim slučajem zatekao sam se u društvu Danice Drašković kad se pojavila njena prijateljica Ceca Ražnatović. Svratio je i Dragan Kojadinović, kandidat SPO-a za istu funkciju na koju je reflektovao Drakulić.

Nedopustivo naivan, predložio sam Ceci da na isti način, kao Kojadina, podrži i Drakulića. Dogovorićemo njihov „slučajan susret" u nekom restoranu, fotografisaćemo ih i – gotov posao. Ona neće javno da se umeša u politički brlog, a pokazaće dobru volju prema kandidatu stranke na vlasti.

Vukosavljeviću samo što šiške nisu porasle od radosti. U utvrđeno vreme Ceca je došla u „Klub književnika" i, gle čuda, sela za Drakulićev sto, oko koga su se motali fotoreporteri redakcije u kojoj sam tada radio. Posao obavljen. Mi na naslovnoj strani imamo Cecu, Drakulić u kampanji ima Cecu, Vukosavljević ima pozamašan honorar.

– Sram te bilo! Nisi smeo ovako da me namestiš, stidi se – isto veče mi je Ceca sasula u telefon.

Šta sam skrivio, saznao sam s naslovne strane „Kurira". Eno i tamo Cece s Drakulićem. Posle svega što je „Kurir" pisao o njoj dok je, tokom „Sablje", bila u Centralnom zatvoru, Ceca je odbijala svaku saradnju s tim novinama. Uverena da sam je ja namestio njenim neprijateljima, opasno se naljutila.

Sa zakasnelim paljenjem, setio sam se da je tu prevaru mogao da osmisli samo Vukosavljević. On to nije negirao. Naprotiv, uživao je u uspehu podvale.

– Šta si očekivao? „Kurir" ima veći tiraž – mangupski se cerekao.

Pošto „Kurir" nije mogao da mu privede Cecu, odlučio je da je meni ukrade. Ali, ako Vukosavljević po prevarama i lopovluku liči na Vučića, priznajem da i ja imam sličnosti s Firerom, makar po osvetoljubivosti.

Sačekao sam nekoliko dana, do konvencije Zorana Drakulića. Za samit Koštuničinih amiša u Domu sindikata pripremio sam lepu naslovnu stranu s velikom fotomontažom Drakulića, sve s kapima krvi koja mu se cedi niz lice i uveličane očnjake, uz prikladan naslov „Drakula vreba ljude po kafanama" i tekst u kome sam objasnio spletku sa Cecom.

Drakulić je kasnije tvrdio da nema veze s tim i da sam mu mnogo muke zadao, ćerke su mu plakale kad su videle fotomontažu. Od emotivnog tajkuna, mnogo prizemniji bio je Vukosavljević. Kampanja mu je propala, džabe je ukrao estradnu zvezdu, a tvrdio je da mu Drakulić nije platio ni dinara. Kako god bilo, Drakulić je vremenom nestao s političke scene, Ceca danas zabavlja Vučićeve kumove na privatnim žurkama, Vukosavljević je napustio DSS i priklonio se parazitskoj frakciji Andreje Mladenovića.

Uz te prevarantske performanse, kojima dokazuje spremnost da izigra i onoga koga moli za pomoć, Vladan Vukosavljević je podobnost za saradnju s Vučićem dokazao i kao suvlasnik izdavačke kuće koja je pravila nedeljnik „Evropa", u kojoj su svoj udeo imali Dragan Đilas, Željko Cvijanović, Igor Ivanović, Dragan Kopčalić i još nekoliko tipova koji bi se o jadu zabavili kad bi se primenjivao Zakon o poreklu imovine.

Kao što je očekivano, Vučić je u koaliciju opet uzeo Ivicu Dačića. Provukao ga je kroz blato, kriminalizovao ga i ponizio, a onda mu je ispunio sve želje. Iako simbioza tih štetočina izgleda sasvim prirodno, do nje ne bi došlo da Dačić nije na vreme ucenio Firera.

Za razliku od Vučića, brutalnog siledžije, Dačić je vešt, vredan i mudar manipulant. Srpskim glasačima Dačić je nametnuo uverenje da je „ruski čovek", da ima bezrezervnu podršku Vladimira Putina, gospodara Srbije, Rusije i ostatska sveta.

Istovremeno, stranim gazdama, onima iz Vašingtona i Brisela, milion puta je dokazao pseću odanost i spremnost za bespogovorno izvršavanje najprljavijih zadataka. Ipak, i domaći glasači i mentori iz tuđine, zna Dačić, ne mogu da ga spase od Vučića. To je morao da obavi sam.

Čim su zatvorena biračka mesta u Republičku izbornu komisiju počeli su da stižu izveštaji. Smotani Dejan Đurđević i ostali naprednjački prevaranti našli su se u čudu kad su videli da kontrolori SPS-a vredno poništavaju sve izveštaje s glasačkih mesta. Gde god bi se primetila makar i minimalna nepravilnost, našao bi se lokalni socijalista da podnese prigovor.

Opozicioni kontrolori su poništili oko 10, a Dačićevi oko 60 odsto izveštaja. U RIK-u je nastala uzbuna, naprednjaci nisu shvatali šta se dešava. Nisu bili jedini. I funkcioneri SPS-a su se našli u čudu.

Vladimir Zagrađanin i Veljko Odalović imali su pune ruke posla, morali su da partijskim drugovima iz unutrašnjosti objašnjavaju da nastave s poništavanjem izveštaja i da ne mare za pritiske naprednjaka.

Vučić je shvatio kakvu mu spletku priprema Dačić. Zato ga je pozvao u sedište naprednjačkog kartela na Novom Beogradu.

– Zašto to radiš? – pitao je Vučić.

– Ima mnogo nepravilnosti, ali rešićemo to… – pravio se naivan Dačić, nasmejan kao Halid Bešlić posle petog vinjaka.

– Kako ćemo rešiti? Ako se ovo nastavi, moraćemo da poništimo izbore. Ovi tvoji su podneli prigovore na mestima na kojima je glasalo više od 300.000 ljudi…

– Pusti to… Papiri nisu bitni… Nego, hajde da se dogovorimo oko ministarskih mesta koje zaslužuju kadrovi Socijalističke partije…

Dačić je imao sve dokaze izborne krađe, a sigurno ih još skriva u nekom koferu, za zlu ne trebalo, ali važnije mu je bilo da uceni Vučića. Uhvaćen s rukama u tegli pekmeza, diktator je bio prinuđen da podvije rep i prizna poraz. Pristao je da u vladu uzme Dačića, Aleksandra Antića i Slavicu Đukić Dejanović.

Pre dva meseca, na ovim stranicama, objavio sam informaciju o proslavi koju je Ivica Dačić organizovao u jednom restoranu zatvorenog tipa na Banovom Brdu. Kad sam link za taj tekst objavio na Tviteru, reagovali su potpredsednik SPS-a Branko Ružić i predsednik Mladih socijalista Đorđe Đoković. Demantovali su tvrdnje da će SPS opet napraviti koaliciju sa SNS-om. Sada glasno ćute i čekaju svoje parče ratnog plena.

Slavici Đukić Dejanović samo što nije izmakao njen deo vlasti. Iako joj je obećao funkciju ministra zdravlja, Vučić je početkom jula okrenuo ploču i pustio glasinu da će na Lončarevo mesto instalirati naprednjaka Lasla Puškaša.

Nervozna Slavica odgovorila je tračevima o Puškašu i misterioznom, nikad policijski i sudski objašnjenom nestanku njegove prve supruge. Kad to nije dalo željene rezultate, plasirala je priču da piše medicinsku analizu Vučićevih mentalnih poremećaja. Čak mu je i odredila dijagnozu – paranoidna psihoza.

Stručna literatura, sudeći po definiciji tog oboljenja, potvrđuje Slavičine sumnje. „Paranoja je veoma teška i retka duševna bolest, koja najčešće pogađa osobe između 30 i 45 godina. Poreklo ovog poremećaja nije poznato, ali se kao mogući uzroci navode povrede glave, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, stres, traume, genetika i struktura ličnosti. Paranoja se karakteriše sa sumanutim idejama koje su pogrešne, nerealne i ne podležu korekcijama.

To znači da paranoična osoba veruje u svoju zamisao i ne prihvata nikakva druga logična objašnjenja. Tako bolesnik može verovati da ga nego prati, sprema zaveru protiv njega ili mu čita misli, kontroliše osećanja, misli i pokrete, upravlja njegovim ponašanjem na energetskom nivou i slično. Paranoidna psihoza se uglavnom ogleda kroz nizak nivo samopoštovanja obolelog.

Paranoik se duboko u sebi oseća slabim, inferiornim i neuspešnim, te se grandioznost i osećaj posebnosti, koji često prezentuje, može razumeti kao kompenzatorni mehanizam osećaja inferiornosti. Ljudi s ovim poremećajem retko traže pomoć psihijatra, a čak i kada dobrovoljno pristanu na lečenje, uvereni su da nemaju psihičke poteškoće i da to nisu simptomi paranoje, već da su ih drugi izneverili. Osobe sa paranoidnim poremećajem su inteligentne i veliki perfekcionisti, pritom su sumnjičave i veruju da su samo one pravedne. Veoma često imaju izlive besa…"

Dijagnozu je nekoliko dana, svakom svojom rečju i gestom, potvrđivao lično Aleksandar Vučić na sednici Skupštine na kojoj je opet izabran za premijera. Kao piljarica sa Bajloni-pijace, svađao se s opozicionim poslanicima, na korektnu kritiku odgovarao je najprljavijim uvredama, klevetama i pretnjama. Usiljeno se smejao, predisao i besno uralao, a nekoliko puta je grizao svoju podlakticu , kako bi sprečio jauke.

Na Bojana Pajtića je poveo hajku jer je pomenuo princa Danila. Nema veze što je Vučić pre toga vređao Pajtićevu suprugu Vesnu. Članovi tuđih porodica nisu bitni, oni su legitimna meta.

U replici na pristojan govor Boška Obradovića, Vučić ga je optužio da bije svoju ženu. To je, sigurno, zgrozilo čak i Kseniju Janković-Vučić , koja je 15 godina trpela stravičnu torturu, što nije mimoišlo ni njenu naslednicu Tamaru Đukanović-Vučić. I na račun Saše Radulovića premijer je izrekao mnogo prljavih ličnih diskvalifikacija.

Samo Đorđe Vukadinović je našao pravi način za polemiku s Firerom. Iako to niko ne bi očekivao od seksi Đoleta, on je Vučiću, onako opušteno, u prolazu, poslao poljubac. Svaka čast na hrabrosti. Vučić će mu možda oprostiti taj emotivni istup, ali Nebojša dr Stefanović, Nikolina Selaković i ostali ljubomorni pripadnici vođine momčadi mogu da budu opasni.

Vučićev ekspoze (ili, kako kaže Zoran Babić, eksploze) naprednjaci su doživeli kao naučno delo. Dobro, u njemu ima i takvih detalja. U tački 4, objašnjavajući plan inovacija kojima želi da stvori „snažnu poljoprivredu i održivo selo", diktator je podržao proizvodnju genetski modifikovane hrane.

– Znate li vi šta je čeri paradajz? Modifikacija gena jedne odvratne životinje i jedne biljke i to sad jedemo i uživamo u tome i pričamo kako jedemo genetski nemodifikovanu hranu i mnogo smo pametni… – rekao je Vučić.

Da je čeri paradajz nastao ukrštanjem gena odvratne ribe list i običnog paradajza verovatno su utvrdili najviši naprednjački naučni autoriteti Marjan Rističević i Vlada Đukanović Bizon. Nažalost, izostala je reakcija zdravstvenih radnika, psihijatara pre svih, koji su zanemarili Hipokratovu zakletvu i ćutke odbili da pruže pomoć Vučiću, očigledno bolesnom.

U poslednjem činu patološkog igrokaza u Skupštini članovi nove, borbene Vlade položili su zakletvu, odnosno, kako se to kaže u njihovom miljeu, omertu.

Rasim Ljajić je zablistao recitacijom, pošto tekst zakletve već zna napamet. S druge strane, pospani Milan Krkobavić nije stigao da uglas prati kolege, pa je samo na kraju doviknuo: „I ja… i ja se zaklinjem, isto…"

Predstava o novoj Vladi počela je kao komedija, završiće se kao tragedija.

Već za mesec-dva doći će do njene rekonstrukcije, čime će početi predizborna kampanja za predsedničke izbore. To će biti prva dobra prilika da normalni deo Srbije spusti zavesu na scenu koju je okupirao paranoidni diktator.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POGAČA ZA PREMIJEROVE „PRIJATELJE” KOJI NIKADA NISU IMALI DOBRE NAMERE ZA SRBE I SRBIJU

 

Ako „ujedinjeni možemo sve”, kao što je uzvikivao SNS, i ako „nam dostojanstvo niko ne može oduzeti”, govorio je DS, onda se pitamo kako to da se posle bombardovanja Srbije, razaranja infrastrukture države, ubijanja i sakaćenja ljudi, rasipanja i gađanja bombama sa osiromašenim uranijumom,… može reći da nam je NATO prijatelj dobrih namera!!???

Da je stvarno NATO želeo solidarnost Srbiji, ne bi je bombardovao čitavih 78 dana!!

Svakog dana postajemo svedoci da vlasti u Srbiji i uz pomoć uređivačke politike medija, preduzimaju sve radnje da promovišu vrednosti NATO alijanse putem javne propagande u cilju integracije naroda Srbije sa njihovim neprijateljem, pa će  za koju godinu postati pravilo da više niko ne sme ni da se seti, a kamoli da pomene da je agresorski NATO pakt bombardovao Srbiju!!?

U Srbiji i kod našeg naroda je brzo zaboravljeno da su Amerika i zemlje EU u sklopu zločinačke agresije NATO-a, 1999.god. kršili međunarodno pravo, i da se njihove političke vođe nisu ponašali kao nevine sobarice, već su aktivno učestvovali, navijali i posmatrali kako njihovi avioni bacaju bombe na Srbiju, a čiji je rezultat bio rušenje jedne suverene države i ubijanje njenih stanovnika, razaranje privrede i infrastrukture, mostova, puteva, fabrika…kao i rasipanje uranijumskih bombi čije će posledice osećati desetinama godina naše stanovništvo i buduće potomstvo Srbije.

A zatim sledi žalosna potvrda da smo mi Srbi malo zapamtili od istorije našeg naroda…

Nikako ne smemo da izgubimo iz vida činjenice koje se odnose na izdajničke oktobarske promene, zatim slavlja zbog postavljanja navodno “prvog demokratski izabranog Predsednika Vlade Srbije”, i opet po Solaninom nalogu formiranje Državne zajednice SCG kako bi se Crna Gora lakše odvojila od Srbije 2006.godine.

Potom je usledilo hapšenje i izručivanje Haškom sudu bivšeg Predsednika SRJ Miloševića, kao i čitavog političkog i vojnog vrha Vojske SRJ i Policije!!!

Pa su vlasti u Srbiji započele duvanje u jedra NATO alijansi još od aprila 2002.god. kada je tada Savezna vlada usvojila preporuku Vrhovnog saveta odbrane o pokretanju procesa pristupanja programu Partnerstvo za mir, u sklopu kog su, te sprovođene aktivnosti različito nazivane kako bi se narod namerno zbunjivao, država omekšavala i dozvolila da se razni elementi NATO struktura uvuku u sve pore odbrane Srbije!!!

Istovremeno su prvo Svilanović, a zatim Vuk Drašković u ulozi Ministra inostranih poslova, zagovarali politički proces povlačenja tužbi protiv NATO zemalja, što je i učinjeno decembra 2004. posle odluke Međunarodnog suda u Hagu koji je sam sebe oglasio nenadležnim za tužbu SRJ protiv NATO država.

To je samo potvrda te „međunarodne zajednice“ koja se više puta pokazala kao sve drugo samo ne iskreni prijatelj Srbije, posebno kada su u pitanju srpske žrtve…

Posle toga slede sve bliskiji odnosi Vlasti Srbije sa strukturama NATO na različite načine, pri čemu su dirigovano u penziju slati oficiri puni znanja i ratnog iskustva Vojske Jugoslavije u svojim najboljim godinama, jer taman posla da tako sposobni oficiri ostanu na mestima i smetaju NATO rovarenju po Ministarstvu odbrane i kasnije komandama i jedinicama Vojske Srbije!!!

Da bi se lakše progutalo i bez puno buke prihvatilo penzionisanje starešina Vojske, izmišljen i odvojen je početkom 2006.god. fond namenjen podršci programu, projektu prekvalifikacije viška vojnog kadra. Projekat prekvalifikacije viška kadra (PRISMA) “uspešno” je uklanjao sposobne starešine Vojske Srbje iz službe u periodu od 2006.-2008. učeći ih da gaje puževe, ribe, lekovito bilje, prave kartonske kutije i lepljive trake….itd…

Nezaobilazni Vuk Drašković, u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju:

Takođe nam je poznat i Tadićev „doprinos“, pri čemu je 07.09.2006.
potpisao sa Vladom SAD Sporazum o zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji, SOFA, u kome je SAD svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a sve poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

A ta 2006. godina je bila vrlo uspešna za NATO alijansu, jer je Srbija pod „vođstvom“ Borisa Tadića kao Predsednika, na samitu NATO-a u Rigi doneta odluka da Srbija bude primljena u članstvo Partnerstva za mir, bez uslovljavanja, a već 14. decembra iste godine, Tadić je u sedištu NATO u Briselu, potpisao Okvirni dokument koji sadrži osnovna načela programa  Partnerstvo za mir, i u novogodišnjoj poruci rekao da mu je najveći uspeh u toj godini  taj što je Srbija primljena u Partnerstvo za mir!!!

A u cilju još tesnijeg uvlačenja Srbije u klešta NATO pakta, sledi potpisivanje različito nazivanih projekata i sporazuma, među kojima ističemo najskorije;

Marta meseca 2015. godine Dačić i Gašić su potpisali IPAP sporazum sa NATO koji je zadnja stepenica pred formalno učlanjenje u taj pakt.

Jula meseca 2015.g. Srbija je ratifikovala i SOFA sporazum sa NATO snagama u Srbiji kojima se daje imunitet po bilo kom osnovu svim pripadnicima NATO snaga koji se nađu na našoj teritoriji.

A 07. i 14.09.2015. potpisan je Sporazum Srbije i NATO u vezi logističke podrške, koji je u Skupštini Srbije potvrđen 12.02.2016. god. (sa 157 poslanika ZA, 6 uzdržanih, i čitav 1 PROTIV) u kome se još više potvrđuje imunitet i daju široka ovlašćenja NATO osoblju u Srbiji; pa onda zvanično učlanjenje u NATO nije ni potrebno!!

Predsednik Vlade u Srbiji, strogo radi po dobijenim instrukcijama iz Amerike i EU, pa je odlučio da povodom godišnjice obeležavanja početka nelegitimnog bombardovanja Srbije od strane Amerike, NATO i EU, svoje javno istupanje izmesti iz Beograda u Varvarin (u kome je 30. maja 1999. bombardovan most na Velikoj Moravi pri čemu je poginulo 10 i renjeno 17 ljudi, iako je u toku predhodna dva meseca bilo svakodnevnog bombardovanja i žrtava i u drugim gradovima) , jer se odatle slabije čuju njegove reči u svetskoj javnosti, (a pojedini video snimci govora su postali nedostupni na medijima)!!!

Jer taman posla da posle potpisivanja IPAP sporazuma sa NATO paktom, državni vrh Srbije sme da organizuje neku anti NATO manifestaciju baš u glavnom gradu svoje države, (mogao je npr. ispred zgrade RTS u kojoj je od NATO bombi poginulo 16 ljudi i isto toliko ranjeno ili u Aleksincu npr. kada su petog aprila NATO bombe srušile pola grada), jer bi time povredio osećanja ambasadora zapadnih zemalja čije su države aktivno učestvovale u krvavoj „humanitarnoj agresiji“ na Srbiju, pa je zato smišljeno izabran baš Varvarin….

Neizbežna nam je pomisao da je Varvarin izabran baš zato da takvom centralnom jednosatnom obeležavanju početka nelegitimne ageresije od strane NATO aljanse na SRJ i čija poruka nije imala dalek odjek, sva dalja – njih 78 obeležavanja godišnjice učinjenih zločina od strane NATO snaga u mnogim mestima i gradovima Srbije, budu devalvirana i mlako ili nikako medijski propraćeni i bez odjeka osude Amerike i NATO snaga zbog učinjenih zločina!!!

A IPAP sporazum predviđa da država Srbija i njene institucije, svog nekadašnjeg dželata NATO, treba da voli i hvali svuda i na svakom mestu, vršeći javnu propagandu njegovih „vrednosti“, pa nije nemoguće da se kroz nekoliko godina zabrani pominjanje činjenice da je uopšte NATO pakt bombardovao Srbiju, već samo neodređena formulacija glagola bombardovati u obliku – bombardovanje Srbije, bez izričitog i osuđujućeg pominjanja ko je to učinio i koliko je žrtava ostavio iza sebe….

(…Jer i kod rečenice izrečene u Varvarinu „..Ubijali ste nam decu, ali Srbiju ubiti nećete“… neodređeno i opet je nejasno ko je to ubijao našu decu!!???).

Pa lako možemo doći do zaključka da su i sve one predizborne aktivnosti i gužva oko njih, maestralno smišljeno izabrane da se sprovode baš ovih meseci kada odavanje pomena našim sunarodnicima  tragično nastadalih u NATO bombardovanju Srbije, neosetno pada u drugi plan, što ide na ruku Vlastima u Srbiji jer bez ikakvog napora sprovode odredbe iz IPAP sporazuma u domenu propagande o NATO vrednostima!!

Simptomatično zaboravni Srbi brzo gube iz vida da je NATO oruđe Amerike u kome ona igra odlučujuću ulogu!!! Onda dolazimo do zaključka da razne aktivnosti u sklopu stalno hvaljenog Partnerstva za mir, kao i razni potpisani sporazumi sa NATO, svrstavaju Vojsku Srbije i narod kao deo tog oruđa!!!

A da bi zločinci iz NATO alijanse opravdali svoje zločine nad srpskim narodom (i ostalim narodima koji Srbiju patriotski smatraju svojom državom), neophodno je da deformišu naš ljudski lik i unište svako saosećanje, (uz nečinjenje i prećutnu saglasnost domaće vlasti) u čemu im svi mediji u Srbiji propagandno izlaze u susret, kroz namerno uređivački izostavljajnje informacija o pomenima žrtvama NATO bombardovanja za svaki od onih 78 dana agresije pre sedamnaest godina, a sve u cilju integracije naroda Srbije sa njegovim neprijateljem!!!

I bez obzira na više puta ponavljanu formulaciju o neutralnosti Srbije, javlja se ogromna opasnost da budemo zarobljenici sistema koji nas na kraju može uvući u nekakav rat protiv naše volje……

 

 

 

©Geto Srbija

NISMO REŠILI SVOJA PITANJA A REŠAVAMO TUĐA!? BEZ OBZIRA NA CENU..

 

Srbija će u narednih 25 godina isplaćivati novčanu odštetu Savezu jevrejskih opština, prema Zakonu o otklanjanju posledica oduzimanja imovine od žrtava Holokausta bez živih naslednika, koji se već nalazi u skupštinskoj proceduri, pred usvajanjem.

Takođe, Republika Srbija će vratiti Savezu jevrejskih opština oko 3.000 uglavnom privatnih objekata u gradskim sredinama, uprkos tome što živih naslednika nema! Zbog toga mora doći i do izmene Zakona o restituciji, na šta je upozorila i Evropska komisija, zatečena Vučićevim namerama.

Ova neverovatna vest, prošla je skoro nezapaženo, mada je reč o podloj podmetačini kojom će i Srbija biti označena kao krivac i saučesnik u zločinima nacista nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu!

 

                        Milica Grabež

 

Mada je opšte poznata istorijska činjenica da su fašisti za četiri godine rata pobili više od 30 hiljada Srba samo u Beogradu (Jajinci, Banjica, Staro Sajmište), koji su stradali zajedno sa Jevrejima i Romima, suludi Aleksandar Vučić, odlučio je da napiše novu istoriju i da na ovaj način zakonski proglasi Srbe za zločince, uprkos tome što su bili među najvećim žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu i što su ustali protiv nacističke Nemačke još 27. marta 1941. godine.

Ambasador Izraela u Srbiji, Jozef Levi, ovu opasnu nameru oduševljeno je podržao rekavši između ostalog i ovo: "…Ovo je plemenit srpski gest – biti punog srca, biti svestan prošlosti, biti pravedan i dobar…" .

Šta znači u ovom slučaju "biti svestan prošlosti"? Da li to Levi podmuklo optužuje Srbe za zlu sudbinu ovdašnjih Jevreja u vreme nacističke okupacije i poziva ih na kajanje? Ili se samo zahvaljuje suludom Vučiću koji će "olakšati" srpski budžet i na ovaj način?

Ali, da zlo bude gore, ambasadoru Leviju se pridružio i ministar pravde Nikola Selaković, koji je doslovno rekao: "…Pored pravnog osnova za donošenje ovakvog zakona, postoji nešto što može da se nazove i moralnom obavezom koja ojačava antifašistički identitet našeg naroda i države, neka vrsta obaveze prema našim zemljacima, pripadnicima jevrejskog naroda, koji su svoje živote i dela posvetili Srbiji".

O kakvom "pravnom osnovu" Selaković govori? Šta je to Srbija skrivila Jevrejima u Drugom svetskom ratu ako se zna da su nacisti jednako bacali i Srbe i Jevreje u koncentracione logore i gasne komore (u Beogradu su taj zločinački posao obavljali u pokretnim gasnim komorama montiranim na kamionima).

Savez jevrejskih opština operiše podatkom da je Jevrejima na teritoriji Srbije u Drugom svetskom ratu oteto blizu 3.000 nepokretnosti i ostalih dobara. Ali, tu je i činjenica da je Vlada Milana Nedića (šta god ko o njoj mislio sa ove "istorijske distance"), otkupila i platila tu imovinu Nemačkoj za ogromnu sumu od 360 miliona ondašnjih zlatnih dinara!

Da podsetimo, 25. aprila Vojna komanda za Beograd, koju je potpisao pukovnik Kajzenber, izdala je naredbu kojom se Jevrejima zabranjuju sva građanska prava.

Zanimljivo, ali je predlog Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika, ušao u skupštinsku proceduru istog dana kad je srpsko pravosuđe odlučilo da razmatra zahtev za rehabilitaciju Milana Nedića!

Tako je, neverovatnom glupošću umišljenog vlastodršca, vladino telo – Agencija za restituciju, došla u situaciju da istovremeno rešava i zahteve za vraćanje imovine Milana Nedića, ali i zahteve za vraćanje imovine Jevreja koje je Nedićeva Vlada otkupljivala od nemačkih okupacionih vlasti!

Ključno pitanje u ovom trenutku je: zašto se Savez jevrejskih opština u Srbiji, nije obratio sadašnjoj Vladi Republike Hrvatske, koja u svom sastavu ima ozbiljnih "štovatelja" takozvane Nezavisne države Hrvatske (NDH), nekadašnje marionetske i fašističke tvorevine, koja se prostirala teritorijalno sve do Zemuna i današnjeg Novog Beograda?

Naime, većina ovdašnjih Jevreja završila je u rukama ustaških vlasti u Zemunu, a odatle u zloglasni logor Jasenovac gde su ubijani zajedno sa Srbima, koji su činili više od 90 odsto ukupnih žrtava na ovom užasnom stratištu. Zašto Savez jevrejskih opština ne potraži "plemeniti gest", "puno srce" i "svest o prošlosti" od današnje Hrvatske, čija predsednica ovih dana govori o "antifašističkim temeljima Hrvatske"? Ili u Češkoj, Poljskoj, Ukrajini… ?

Kako je Srbija stigla dotle da je jedan poremećeni ludak, svojim idiotskim "milosrđem", pretvara u zločinca i pokajnika? Kako smo od žrtve i pravednika stigli dovde, a da niko nije ni reč progovorio protiv užasne režimske podvale?

Ni u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti ni u udruženjima, književnika, novinara, primenjenih umetnika, pozorišnih i filmskih stvaralaca, baš niko ni reč da kaže, da ustane protiv besramnih laži i brutalnog krivotvorenja istorijskih činjenica?

Ima li Srbija slobodoumnih ljudi, nezavisnih intelektualaca, ili je svoju mučeničku dušu ispustila na rukama umno poremećenog Vučića?

Izraelska vlada čini sve, preko svojih službi, da u Srbiji smesti migrante, da stvori u Srbiji general-štab islamske države, odakle će njeni borci putovati na izvršenje akcija po evropskim državama.

Sedam država je odbilo da izda agreman Josifu Levom, ali je on sa svojim izabranikom dobio mogućnost da bude ambasador u Srbiji. Izrael, kao država, pokušava da na svakom koraku saplete Srbiju, najdirektnijim uticajem da arapi Srbiju dobiju kao svoju državu.

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali je Jevrejin. Izraelski Mosad mu pomaže u pljačkanju Srbije. Uloga ambasadora Josifa Levia je mračna. Spada među najkorumpiranije diplomate u Srbiji. On obećava Vučiću i njegovoj kamarili, kao i Siniši Malom, da će ih Mosad izvesti iz Srbije, kada ona klone, kada je opustoše do surovosti, i da će ih smestiti u neku obećanu zemlju.

Možda i u Izraelu, jer imaju dovoljno novca. Izraelske službe prave Beograd na vodi, mada su se šeici, pod pritiskom iz Vašingtona, udaljili od Vučića. Izrael drži arapsku Mira banku u Beogradu, preko koj iznose novac iz Srbije.

Prva nezavisna vlada Srbije mora odmah da prekine diplomatske odnose sa Izraelom!

Jevreji u Srbiji su ugledni građani. Većina njih se grozi Vučićeve lopovske kamarile i zločinačke politike. Novac koji će dobiti jevrejska opština u Beogradu koristiće Mosad za svoje zločinačke akcije po Evropi.

Jevrejski intelektualac Norman Finkelstein objavio je knjigu "Industrija holokausta“, u kojoj je pisao, pozivajući se na dokumenta, kako su američki Jevreji zaradili milijarde dolara, zastupajući u odštetnim parnicama pred američkim sudovima porodice Jevreje stradalih u Holokaustu.

Advokati Jevreji uzimali su po nekoliko miliona dolara na ime honorara, a Jevrejima-žrtvama je dosuđivano po nekoliko hiljada. Tabloid je objavio glavne delove iz ove knjige, koji se nalaze i na sajtu, u kojima je opisana pohlepa američkih Jevreja, koju su Holokaust iskoristili kao industriju za zgrtanje para…

 

P.S. Objavljujemo pismo koje smo iz Zrenjanina dobili od gospodina Viktora Kosa, na temu vraćanja oduzete imovine Jevrejima, kao doprinos raspravi koja je skrajnuta. Informaciju je gospodin Kos 7. aprila prosledio i članovima Saveta za nacionalnu bezbednost i Birou za koordinaciju, kao i kancelariji Saveta. Srpski intelektualci, na žalost, prećutkuju sve ono što se tiče nacionalnih interesa zemlje koja ih je odškolovala i odhranila. Redakcija se zahvaljuje gospodinu Kosu što je sa našim čitaocima podelio svoje stavove.

            Viktor Kos

Tražeći Vašu e-mail adresu, naišao sam na kritički osvrt o predlogu Zakona o dopuni Zakona o restituciji. Činjenica je da Izrael nije priznao Kosovo do danas, što znači nije mogao biti u prvih pet zemalja koje u ga priznale, kako tvrdite u tekstu. Razlozi za ovakvu odluku su naravno stvar analize i slobodnog mišljenja, fakti su međutim neoborive činjenice

Izrael je slično kao i Rusija priznao samo pravo putovanja pasošem Kosova, a Rusija pravo učešća na sportskim takmičenjima. Od diplomatskog priznanja nema još uvek znakova.

Ništa manje važnije je pitanje zakonskog uređenja restitucije, koja je u celini deo političkog produkta u vezi pristupa pregovorima EU, a najmanje ozbiljni pokušaj regulacije pravde i nepravde koja je velika, neizmerna, neshvatljiva u svakom objektivnom razumevanje kolektivne i pojedinačne tragedije. Potpuno uništenje jevrejske grupe u Srbiji sa Banatom je isključivo zločin okupatora. Stradanja i progoni koji su u to vreme trajali na teritoriji još uvek i tada međunarodno priznate Jugoslavije su večiti dokaz stravičnog zločina koji je nanešen i srpskom narodu, nizu politički i ideološki nedužno progonjenim ljudima…

Zakonodavac je načinio obzirom na dimenzije i značaj pozadine greške koje dotiču ustavno pravna pitanja i pitanja međunarodnog prava u celini. Kako može Srbija da sebi uzme za pravo da izvrši obeštećenje žrtava Holokausta kada ni za vreme rata, ni posle rata ne egzistira kao subjekt prava u donošenju odluka na njenoj teritoriji?

Prvi Zakon o restituciji je već jedan politički pamflet, a manje Zakon o restituciji. U prvom članu ovog zakona donešenog 2011. godine (vlada Cvetković – Tadić) stoji nešto što će se tumačiti kao preuzimanje istorijske odgovornosti Srbije za zločin i oduzimanje imovine koju nije mogla izvršiti Srbija kao objektivno od 2007. samostalna država.

Predmet uređivanja

Član 1.

Ovim zakonom uređuju se uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (u daljem tekstu: vraćanje imovine). Ovaj zakon se primenjuje i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji koja danas čini teritoriju Republike Srbije.

Da, i odluka vlade Nedića je sporna, a pozadina poznata, daljnja i pravna, istorijska i moralna, time i politička greška koja dolazi iz oba ova zakona. Ovo je ključno pitanje, jer je jedna stvar obeštećenje – restitucija u celini, a sasvim druga pitanje preostalih objekata koja su menjala vlasnike od 1941/42 do danas. I ovde je pitanje šta će se vratiti i kako.

Kako teče inače restitucija i ispravljanje nepravdi sa političkom i istorijskom pozadinom možete razumeti na osnovu slučaja u toku. Opljačkano je na kraju kao moralna maska za pod tajnošću institucionalni dogovoreni proces diskriminacije i ukidanja prava i sama egzistencija, činjenice o postojanju, o činjenu i nečinjenu jedne uništene socijalne – porodične sudbine bez prava na pravni lek. Ova nepravda i igra u trajanju je samo slučajem otkrivena, a niz ostalih bezbrojnih ostaće pokriveni maglom. I ovo važi za objektivni odnos prema uzrocima i posledicama ratvanja i neshvatljivih žrtava u kritičnom periodu vremena Drugog svetskog rata.

Barbara Kos, moja baka sa očeve strane je umrla 1978. godine. Ja sam tada imao 21 godinu, odrastao sam sa njom i dedom kao u drugoj roditeljskoj kući. Ta žena nikada nije pustila suzu, nikada spomenula stravu koju je sama preživela i doživela kroz saznanje da niko od rodbine nije preživio. Dve osobe koje su po krvnoj liniji preživele su daljnji rođaci, jedan Korenlije koji je pre rata iselio i Kanadu i jedna gospođa iz Bratislave. Prema građanskom pravu nasledstva, porodice Lederer, Dojč, Kraus (Srbija, Mađarska Rumunija), Klajn su porodice oca i majke moje bake i njihovi roditelji. Niko nije preživio i nikada se nije postavilo pitanje nasledstva. Ono je prećutno i dogovorom babe i dede iz poznatih ideoloških razloga posle rata jednostavno potisnuto kao nepostojeće.

Mnogo važnije, bez prijatelja, bez ljudi komšija i meštana, bez njihovog međusobnog nesalomivog iskrenog uvažavanja i žrtvovanja, niko ne bi preživeo taj stravični period.

Za to najvrednije, za to ljudsko i iskreno što danas sve manje znači ili se ređe sreće, za tu neposrednost života koja je u sebi nosila iskreni humanizam sve vreme ne postoji cena, ne postoji protivvrednost, a ona je beskrajna i velika.

Sa Youtuba sažeta diskusija sa izvorima, koja ukazuje da se pri donošenju zakona 2011. načinio veliki propust, jer nije definisan predmet restitucije, nije dato obrazloženje zašto Srbija preuzima na sebe da izvrši restituciju oduzete imovine u Holokaustu, nije precizirana koja imovina, nisu stvoreni uslovi za valjano podnošenje zahteva jer je dokumentacija uništena ili je manipulisana, arhivi su zatvoreni ili se nalaze u posedu iz čijih se podataka decenijama vrše različite transformacije…

Naposletku, ne pomišljajući o restituciji, doživite trajni gubitak prava iz igara delom naznačenih u prvom e – mailu. Inače, za međusobnu razmenu decenijama manipulisanih podataka, pod strogom tajnošću, nadležna je služba kancelara, a po Zakonu o osnovama uređenja sistema bezbednosti i ustavu služba predsednika Republike Srbije.

Da li je najavljena borba protiv mafije 2007. septembra koja je počela u Zrenjaninu hapšenjem preko 30 ljudi, a koja je iznenadila tadašnjeg nosioca službene funkcije predsednika, upravo u Berlinu, deo restitucije iz uvek sve viših ciljeva i tajni koje nikada niko neće saznati (Tadić na Prvoj srpskoj TV – "Veče sa Ivanom Ivanovićem") ili se radi samo o igri koja nikada ne prestaje i onda kada nosioci službenih odluka ne znaju o čemu odlučuju, a zakonodavci donose zakone za čiju pozadinu se nisu dovoljno informisali van svih mogućih političkih i ostalih interesa i perspektiva. Postoji prošlost koju niko nikada ne može da izmeni, a odnos prema njoj je put za budućnost.

Kako su se stvarno donosile odluke 1941 – 42 i zašto

Aly Gotz je objavio knjigu 2005. godine sa radovima iz nemačkih i ostalih dostupnih arhiva u vezi načina upotrebe i finansijskih usmeravanja sredstava iz arijizacije u korist Rajha, pored ostalog preko marionetskih režima. Gotz je našao arhivsku građu procesa arijizacije i Holokausta u vezi procesa u Srbiji i izvršio na osnovu dokumenata ( u tekstu TAZ su dati arhivski izvori) rekonstrukciju procesa odlučivanja i opet kroz dokumenta iz arhiva i poznatih činjenica puteve i način pranja novca. Na You Tube kanalu se o tome vodila kratka diskusija, pored ostalih foruma i objavio sam fakte i činjenice iz ove studije na osnovu arhivske građe.

Uzgred tema mi je dobro poznata bila i pre 2005, a ova knjiga je potvrda i razrada radova Raula Hilberga u vezi načina funkcionisanja sistema iznude u organizaciji procesa preraspodele i kapitalizacije nastale u pogledu upravljanja imovinsko-pravnim zaostavštinama procesa totalnog uništenja. Dokumenta i činjenice nisu sporna. Konkretno je odluka od 26. avgusta Nedićeve vlade naredba Geringa sa planom ministra finansija daljnjeg pranja novca preko marionetske vlade u korist Rajha.

Imovina bez naslednika je deset puta veća od ovog zakona. 25 miliona za 25 godina je politička odluka van svake realnosti, jer su samo na osnovu izgubljenih prava u periodu od 75 godina realni kapitalni iznosi (primera radi, bilo kog objekta u Zrenjaninu: šećerane, vila …) veća od ovog iznosa. Mnogo važnije je pitanje suštine organizacije sistema i zakonskih rešenja koja nepravdu nastavljaju u celini i posledica takvog političkog načina odlučivanja do danas. Na štetu opšteg javnog interesa, na štetu žrtvi, na štetu istorijske istine o suštini tragedije i posledica, a sve kao politička predstava, jedna u nizu pod tempom promena sa posledicama realnog stvaranja novih nepravdi bez obzira na volju i znanje nosilaca odluka ili zakonodavca.

Dole u tekstu je prevod dela teksta iz TAZ-a od 2005. godine Goetza sa linkovima izvora arhivskih dokumenata. explicit Iđa íaäa?ó äaía +Viktor Koss…Pa lepo što se trudiš da budeš konstruktivan, ali nije ti ovo mesto za detaljnije analize. možeš mnogo pametnije, i na istu temu, da potrošiš vreme…

Odgovor: To su osnovne informacije sa izvorima i naznakom da se radi o dokumentima. Ovim nije otvoreno ni slovo A od cele materije. Dao sam deo izvora – dokumenata, a potrebno je ne radi polemike, već mnogo više razumevanja procesa, suštine načina funkcionisanja sistema u tom kritičnom – tragičnom vremenu.

Grubo, ali tačno rečeno, pored iznude donošenja odluke postojao je princip pranja novca preko odluke vlade u korist Rajha. Ovo je deo prevoda iz TAZ-a od 11.03.2005. Pri donošenju određenih odluka, nezavisno od promenljive bilo čije političke volje, treba se tačno znati šta se hoće i kakve ukupne posledice imaju određene odluke. Da je donošenje sporne odluke bila i te kako promišljena odluka Berlina, samog vrha i Geringa je dokazano dokumentima, ali i proces priprema, motiva, realnih tokova i pranja novca i "brisanje tragova". Ovo napominjem iz razloga prihvatanja krivice ili davanja drugome olake krivice kroz brzopletost i nesmotrenost o uzrocima i posledicama koje određene odluke – zakoni sa sobom nose.

Tagescajtung (TAZ) – prevod dela teksta:

U željenoj jasnoći mogao sam da rekonstruišem iz dokumenata proces odlučivanja u oblasti pod vojnom upravom – Srbija. Tu su Nemci pobili Jevreje neobično brzo. Već u godini posle napada zaključio je šef vojne uprave sredinom aprila 1942:

"…Već pre nekoliko meseci naredio sam da se sve jevrejsko u ovoj zemlji strelja, a jevrejske žene i deca koncentrišu i smeste u jedan logor. Uz pomoć SD (sigurnosna služba) sam istovremeno naručio vozilo za ‘dezinfekciju od vaši’, koje će sada u roku od 14 dana do 4 sedmice završiti spremanje logora. "

(Pod "vozilom za dezinfekciju vaši" podrazumevao je šef vojne uprave kamion dušegupku, u kojem su jevrejska deca i žene kroz dovođenje motornih gasova u kabinu vozila bili ugušeni). Nekoliko sedmica kasnije bila je većina od 22.000 srpskih jevreja ubijena. 23. maja 1942. godine, zaključio je referent za jevrejska pitanja ministarstva spoljnjih poslova: "Jevrejsko pitanje nije više u Srbiji akutno".

Tamo se radi još o regulisanju imovinsko-pravnih odnosa. Za konfiskaciju imovine bio je nadležan referat 17 (kasnije 12) generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji. Ovu službu je vodio Hans Gurski, koji je prethodno radio u štabu kod Hermana Nojbahera u Bukureštu. Proces likvidacije od strane Vermahta i SS-a nije bio još dovršen, a trajala su savetovanja stručnjaka za okupacionu upravu o primeni konfiskovane materijalne ostavštine. Još je 23. maja 1942. godine, ministarstvo spoljnjih poslova rajha predviđalo da posle zadovoljenja zahteva nemaca iz rajha i Folksdojčera, treba osnovati komisarnu upravu jevrejske zaplenjene imovine, kuća i zemljišta, sa osnovnom zamisli kasnijeg prenošenja ove jevrejske imovine u rajh.

Većina službenika je bilo mišljenja da bi prema mogućim kasnijim zahtevima Srbije za ratnu odštetu ova imovina mogla da bude iskorišćena. Takođe služba za četvorogodišnji plan izjasnila se 1942 za upravljanje konfiskovanom imovinom u prilog Rajhu.

Protiv ovog plana je bilo ministarstvo finansija Rajha. Njihov zastupnik, Kristijan Brajan je u maju 1942 predložio da se prihodi iz konfiskovane imovine radi urednosti posla moraju propustiti kroz srpski budžet. Zaključno je u rukama vojnog komandanta u Srbiji da odluči o nameni sredstava i prema tome da uputstva srpskoj vladi. Mesec dana kasnije došlo je do još jednog sastanka po istim pitanjima.

O tome izveštava zastupnik spoljnjih poslova Rajha: "…Pri dogovaranju o likvidaciji imovine srpskih Jevreja 19 juna 1942 u prostorijama uprave za četvorogodišnji plan u Berlinu, a na osnovu prethodnih razgovora,da je zaključeno sledeće; Imovina Jevreja u Srbiji se knjiži u korist Srbije. Knjiženje u korist Srbije je neophodno jer bi u slučaju knjiženja u korist Rajha bio izvršen prestup u odnosu na hašku ratnu konvenciju.Međutim imovina dolazi nama (Rajhu) posredno u korist. U Haškoj ratnoj konvenciji stoji u članu 46 jasno: ‘Privatna imovina ne sme biti oduzeta’."

Odredba važi samo za zemlju okupatora, ali ne i za nacionalnu upravu okupirane zemlje. Nekoliko dana posle berlinskog dogovora priključio se Gering smernicama finansijskih stručnjaka i doneo odluku:

"…Odmah se jevrejska imovina u Srbiji treba knjižiti u korist Srbije, da bi se kako je Gering obrazložio, omogućila finansijska pomoć srpskom budžetu za i onako visoke troškove okupacije. Sada je zadatak generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji da obezbedi ubrzanje prelazka od njega upravljane jevrejske imovine južno od Dunava, kako bi Srbija mogla da počne sa upravom… uostalom odlučeno je da srpska vlada mora doneti oldluku kojom se od 15.4.1941 imovina Jevreja koji su imali jugoslovensko državljanstvo prenosi u korist srpske države."

Srpski ministarski savet je 26. avgusta 1942. doneo ovu odluku.

Pored već navedenih osnovnih motiva za ovu odluku – ojačati dinar i tako prikazati kako se respektuje haška konvencija – okupaciona sila je imala interes, "da ojača ugled Nedićeve vlade"….i tako je kroz prepuštanje imovine jevreja stabilizuje. U stvarnosti su tokom druge polovine 1941 troškovi rata činili dvostruko veći iznos od raspoloživih sredstava budžeta, a iz čega se i iz nemačke perspektive odmah prouzrokuje ozbiljno ugrožavanje domaće valute.

Do tada su mesečni okupacioni troškovi iznosili 500 miliona dinara. Celokupna preostala imovina se procenjivala u decembru 1944. na 3-4 milijarde dinara. U trenutku donošenja berlinskih zaključaka ova suma je bila dovoljna za pokrivanje troškova okupacije za pola godine, odnosno u dužem periodu radi stabilizacije domaće valute dinara odnosno smanjenja inflacionog pritiska. Sledstveno tome ministarstvo spoljnih poslova izveštava septembra 1942 u svom redovnom izveštaju o "ograničenju troškova okupacije" da: "Tema ne zaslužuje u ovom periodu bilo kakvu dopunu."

Ovakve rečenice i stavovi, kako se u slučaju Srbije daju dokumentovati, upućuju na strogo tajne u opštem smislu i načinu primenjene metode konfiskacije, sa kojom su se Nemci u celoj okupiranoj Evropi opunomoćili korišćenjem jevrejske imovine. Samo na drugim mestima brišu se tragovi veza između nacionalnih banaka i finansijskih uprava pokorenih zemalja. Nemačke okupacione vlasti su stvorili od nacionalnih institucija okupiranih zemalja, a na osnovu sopstvenih donetih zakona, saučesnike u pljački, učinili su da novac dolazi do budžeta marionetskog režima, da bi se tada od uklanjanja tragova porekla isti prisvojili ().

Sve je jedna velika politička i pravna farsa. Uredba Nedića ne obuhvata svu jevrejsku imovinu, već samo onu za koju nacisti (okupacioni režim) nije bio direktno zainteresovan. Do 1942. godine je imovina stojala na raspolaganju i prometu iz koje je nacistički okupacioni režim prodajom po povoljnim uslovima sam sebe finansirao. Tek je ostatak ostatka imovine uredbom iz 1942. godine formalno pravno oduzet i njime je navodno pravo raspolaganja odlukom Geringa prenešeno na marionetsku vlada Nedića. Međutim, nacisitički režim je formalno dajući pravo kvislinškoj vladi da prisvoji prava iz te jevrejske imovine, izvršio ostale promene u funkcionisanju monetarnog sistema i preko njega praktično obezbedio sistem refinansiranja i iz ove imovine okupacionih troškova.

Mesečni troškovi okupacionog režima su iznosili 1942. oko 500 miliona dinara, a imovina koja je ustupljena marionetskoj vladi Nedića je procenjena na 3-4 milijarde dinara. Plan Geringa je bio dalekosežniji, da kroz ostale obaveze i monetranu politiku ovaj iznos iscrpi iz budžeta vlade Nedića i to je i učinjeno kroz štampanje novca i devalvaciju kursa. Ne slučajno, već sa striktnim planom i naredbama, merama u monetarnoj politici o kojima je studiju vrednu čitanja i analize napravio Götz Aly ( bilo je poželjno pre donošenja bilo kakvih zakona ove činjenice razumeti, sa pravne, političke i iz perspektive žrtava).

Kroz ratne tribute i manipulisane valutne kurseve je sve vreme vršena realna preraspodela u korist Rajha, ili drugim rečima Nedićeva vlada je bila izvršilac i ove prevare i manipulacije, bez obzira na svoje znanje.

Sa poštovanjem, redakciji Tabloida,

Viktor Kos

Ruže Šulman 49/16

23000 Zrenjanin

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČETIRI STUBA I BUDUĆNOST SRBIJE: SVE ZA REJTING KROZ GLUMU PATRIOTIZMA U POKUŠAJU SPASAVANJA OD IZDAJE NA PREDIZBORNOJ KONFERENCIJI ZA ŠTAMPU

 

Na slici je jedino nejasno, da li ove ovce idu prvo na šišanje pa na klanje, ili su već ošišane…?!????

Imajući u vidu da smo mi Srbi na žalost malo zapamtili iz istorije (a novije nikako!) našeg naroda, pa i danas bismo vrlo brzo naseli čak i na ovakav mogući novopatriotski, lažno samokritički i demagoški predizborni nastup i „hrabro” iskazane reči govorničkom veštinom od strane bivšeg Radikala, sada na funkciji Predsednika Vlade u Srbiji!!

„Gospodo čelnici EU, prijatelji Srbije, moram da vas podsetim da su svaka strana država, njeni političari, diplomate, (što se posebno odnosi na one diplomate koji borave u Srbiji, među kojima ima i nedobronamernih), pojedinci, strane grupe i organizacije koje borave u našoj državi, dužni da poštuju zakone, pravila, običaje, tradiciju i dostojanstvo države domaćina, i skrećemo pažnju da smo mi njima dali pravo na slobodno izražavanje sopstvenog mišljenja u našoj zemlji, ali i da zadržavamo pravo da odgovorimo na njega!!

 

 

 

Takođe se nadam da angloameričke političke vrhuške nisu zaboravili da su samo nedavno, članice EU sa Amerikom i još 18 drugih NATO zlotvora u Srbiji sejali smrt svojim krstarećim raketama, kasetnim, uranijumskim i drugim avionskim tepih bombama, … stvarajući žrtve i među civilnim stanovništvom, u nelegalnoj agresiji nazvanoj „Saveznička sila” ili kako su je krstili Amerikanci –„Plemeniti nakovanj”, (što je po vašim merilima shvatanja pravde i humanosti to tada “bilo poželjno i dozvoljeno”), i čiji se „učinak”, na kraju, ogledao u stradanju velikog broja nedužnih civila i dece, i rušenju infrastrukture države Srbije, koja je obasuta i uranijumskom municijom od čijih će posledica ispaštati generacije našeg naroda.

Kao što smo svesni da su se Amerikanci uvek do sad` trudili da se pokažu kao "nevinašca", takođe smo svesni da je za EU, (želeći da sebe pospe pepelom zbog ranije učinjenih zločina prema Srbiji) koja se svojim aktivnostima pretvara u novu Kominternu, i čijim delovanjem je svaka država koja ulazi u njen sastav, morala da uđe sa promenjenom socijalnom, društvenom, privrednom i političkom strukturom, i svojim prečesto ciničkim zahtevima želela da Srbiju i njen narod ponize u različitim vidovima njene unutrašnje i spoljne politike!!

Pa je tako pod političkim prtiscima EU-je, Jugoslavija a kasnije Srbija, izručila i poslala u Hag predsednika sopstvene države kao i čitav politički i vojni vrh Srbije, a čiji je zadatak bio da brane sopstvenu državu od NATO agresije, a sada, novi zahtevi evropske familije da Srbija „upodobi spoljnu politiku sa EU“ (čitaj odrekne se sopstvene spoljne politike) i obustavi (jak???) izvoz jabuka, krušaka i mleka u Rusiju, pretstavljaju grotesku i deluju smešno i ponižavajuće do bola,  jer je potpuna iluzija da ako bi Srbija uvela sankcije Rusiji, to „bacilo Rusiju na kolena“…!!!!

Vama je u suštini trebalo javno i pismeno poniženje Srbije kojim biste mahali da su Srbija i srpski narod, vekovni prijatelj ruskog naroda, uveli sankcije Rusiji, (kao Crna Gora), prava istina je da bismo time, u stvari uveli sankcije Srbiji i namerno naneli očiglednu štetu sopstvenom narodu i državi!!!

A naša glupost je bila ta što smo više mislili na interese EU a ne na interese sopstvene države i naroda, pa smo postupali toliko ponizno posle briselskog dopisa – upozorenja „ed memoar“ , zbog čega smo mojom voljom počeli sve manje da izvozimo u Rusiju, i ostvarili izvozni manjak od preko 330 miliona evra, a da niko od građana nije digao ni čačkalicu protiv nas zbog takvog postupka!!!

Mi, država Srbija, pristali smo da ne koristimo prednosti koju imamo, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU!!! Kakvi smo mi mazohisti i ludaci od naroda…..!??! Možda nas “izvadi” povećan izvoz džemova i pekmeza…….

 А u svojim dodvoravanjima na svaki mig Amerike i EU, Državna rukovodstva Srbije su trećim zemljama sa kojima smo imali prijateljske odnose, imali slabe ili uopšte nismo imali nikakve ekonomske odnose, uvodili sankcije Belorusiji, Siriji, Iranu, Obali Slonovače, …, a da za uzvrat Srbija nije imala nikakve benefite zbog takvog glupavog postupka!!!

 

      Demonstracija slie

 

Briselska birokratska mašinerija, (u kojoj bar polovina njih ne zna da pronađe Srbiju ni na geografskoj karti), živi u uverenju da život običnog čoveka počinje prihvatanjem njihovih nametnutih zakona, i smatra kao jedino ispravnim, samo ono što oni propišu, deklarišu, zauzmu stav,  napišu preporuke, donesu mere, strategije, smernice, regulative, uputstva, naloge,… vršeći pritisak na korenite promene viševekovnih običaja života jednog naroda.

Jasno nam je da EU i svi njeni zakoni, platforme, strategije, mišljenja, smernice, uputstva, mere, zaključci, nalozi, direktive, regulative, preporuke, itd, su odredbe Helsinškog završnog akta OEBS-a pretvorili u farsu, a onim državama koje su već članice ili na putu da to postanu, oduzeli im slobodu i pravo da budu samostalne po svim odredbama ovog sporazuma.

Nama je poznato da u svetskim razmerama odavno ne vladaju principi međunarodnog prava, već pravo jačeg!!!

A funkcionisanje svetske diplomatije nikada nisu krasile osobine kao što su iskrenost, doslednost i čast, jer da te osobine stvarno postoje, političari ne bi uspeli da ostvare svoje lične skrivene želje i enormno se obogate, niti ciljeve moćnih država koje su uvek licemerno nastojale da za njih ne važe ista pravila kao za one manje i slabije!!

U svetu je odavno sve politika na najnižem nivou, a ne politika ideja ili nečega za koju su glasali stotine miliona Evropljana, pa je svako otvaranje tzv. „poglavlja“, u stvari vid političkog pritiska kojim se Srbiji oduzima sloboda, integritet i ovo malo prividne samostalnosti!!

A pojam SLOBODA, u koju se kune briselski birokratski aparat kao najveće evropsko dostignuće, u evropskoj propagandi, ideologiji i prinudi, se obesmišljava…, a to se videlo i u zabrani zemljama članicama EU (Grčkoj, Mađarskoj, Bugarskoj) da zaključuju bilateralne ugovore sa trećim državama, pa čak iako su takvi ugovori od koristi za narod te države; povoljniji nego što to je to predviđeno evropskom zakonodavstvom!!!

 

      Vazalstvo i opšta amnezija!!!

 

U tim raznim načinima ograničavanja slobode Srbiji i davanja privilegija stranim licima, moram da podsetim na aktrivnosti i „doprinos“ Vuka Draškovića, sada mog koalicionog partnera, koji je u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, još 2004.god. se zalagao za ukidanje tužbe protiv NATO, i zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju, ubeđujući narod kako će te trupe brzo i lako zaštiti naše građane na KiM!!

Takođe nam je poznat i Tadićev „doprinos“, kada je 07.09.2006. potpisao sa Vladom SAD Sporazum o zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji, SOFA u kome je SAD, svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

Takođe, za sve godine unazad od dana ratifikovanja tog Sporazuma, niko nije imao hrabrosti ni volje da podnese makar inicijativu za ocenu ustavnosti takvog akta!!!

Da ne pominjem da je sa SAD potpisan i Sporazum o snabdevanju i uzajamnim uslugama (USA-SRB-01) izmedju MO RS u ime Vlade RS i MO SAD sa svim mogućim pogodnostima, obavezama i troškovima Srbije za njihove potrebe; pri čemu moram da primetim da nisam siguran da je neko od “Vlasti u Srbiji” preduzimao određene korake da bi npr. sa Rusijom potpisao sličan, koji bi ruskoj strani omogućio makar deseti deo pogodnosti u sadržini i slobodi kao što pružaju onakvi sporazumi sa Amerikancima i NATO!!????

Ta 2006.god. je godina nastavka Tadićevih brljotina , pa je 14.12.2006. potpisao Okvirni dokument PZM (Pristupanja partnerstvu za mir), i u novogodišnjoj čestitki izjavio da taj događaj smatra svojim najvećim uspehom.

A već 18. decembra 2006. otvorena je NATO vojna kancelarija za vezu (eng.NATO MLO), i to u zgradi našeg Ministarstva odbrane.

Ako imamo u vidu da je 27.09.2010.g. u Briselu uspostavljeno Vojno predstavništvo RS pri NATO , i ako pored svih ostalih potpisanih planova i sporazuma, dodamo i nedavno, u martu 2015.god. potpisani Individualni partnerski akcioni plan (IPAP) i obaveze Srbije koji proističu iz njega,) onda nema ni potrebe da Srbija i formalno postane članica NATO!!

A nedavno, baš 07. jula 2015.god, Skupština Srbije je ratifikovala sporazum država članica Severnoatlantskog ugovora i ostalih država učesnica u "Partnerstvu za mir" o statusu njihovih snaga, sa dodatnim protokolima.

Zatim podsećam na olako zaboravljeno samovoljno Tadićevo odbacivanje skupštinske rezolucije o KiM 2010 god. i privatni aranžman sa baronesom koji je rezultirao podnošenju tzv. „zajedničke rezolucije“ kojom je tek vezao ruke Srbiji, a da poslanici tadašnjeg saziva Narodne skupštine Srbije, nisu prstom mrdnuli da se pobune zbog samovoljnog postupka predsednika države i suspendovanja njihove Rezolucije koja je izražavala njihovu volju i odluku kao predstavnika građana, kao i da podnesu krivičnu prijavu protiv Predsednika Srbije Tadića, zbog prekoračenja ovlašćenja i mešanja u vođenje spoljne politike – jer to je posao Vlade!!!!

Na kraju je porvđeno da je Tadićeva vlast, preko „hleba u UN“, potražila „pogaču u Briselu“ , a narod se nije ni pitao ili je bio nezainterosovan…

 

      JA, Premijer!!!

 

Naravno, tu ne smem da zaboravim i moj ”doprinos”!!

MENE, čoveka bez koga nije moglo da se potpiše onakav sramni briselski sporazum (aprila meseca pretprošle godine), gde je u njemu odlučeno da dođe do “samoisključenja” Srbije u rešavanju  pitanja Kosova i Metohije, (pri čemu je zanemarena Rezolucija 1244) ;

MENE i bez koga nije moglo da se izvrši darivanje teritorije, infrastrukture i dela sopstvenog srpskog naroda na KIM, kosovskoj vlasti (kao novim gospodarima života i smrti Srba na KiM) i zapadnim “prijateljima Srbije”!!!

A možda se tu radi o žrtvovanju dela svog naroda i dela teritorije svoje države, a poveden lažnim obećanjima „zapadnih prijatelja“, verujući da oni neće dirati ostale delove teritorije Srbije???!!!

Čak sam i ja bio začuđen da moji i simpatizeri ove vlasti nisu zapalili Beograd i Srbiju zbog izdajničkog postupka naše vladajuće koalicije, a koji sam potrdio potpisivanjem briselskog sporazuma!!

Pa ako je to tako lako prošlo tada, gde je i Ustavni sud postupio po Tominom zahtevu da tada (do dobijanja datuma za pregovore sa EU) ne raspravlja o ustavnosti takvog pisanog akta, onda mi je još lakše pošlo za rukom da bez problema smanjim plate i penzije od decembra prošle godine!!!!

Naravno da ne smem zaboraviti i svoj “maestralni” potpis, krajem avgusta 2015., kada sam sa Federikom Mogerini, u Briselu potpisao još jedan Sporazum o formiranju Zajednice srpskih opština , za čije formiranje nas već skoro tri godine Šiptari vuku za nos opstruišući njegovo sprovođenje uz podršku zapadnih država, izvodeći razne režirane performanse po šiptarskoj Skupštini!!!

I verovatno da se ne neće ni formirati, jer da je EU i Americi stalo do toga, to bi već bilo zavšeno, ali Šiptarima je svaka radnja aminovana od strane Zapada!!!!

 

      Priznajem okupaciju i zadovoljan sam! Ali i narod mora da se pita!!!

 

To je tužna sadašnjost za čije ostvarenje je zaslužna bilo koja "vlast u Srbiji" u poslednjih petnaest godina, jer smo sve svoje zakletve obesmislili, obeščastili, razdržavili, doveli na bedan nivo…!!!

MI, građani Srbije, koji volimo svoju zemlju i koji cenimo vrednosti sopstvene države, a koji smo pod pritiscima Zapadnih zemalja primoravali svoj narod da postupa po njihovim ciničnim zahtevima i nalozima, i da prihvata razne oblike istresanja njihovih nameštenika, koji su očigledno bili usmereni protiv tradicije i interesa naše države i naroda, a svojom krivicom pristajemo da nas tretiraju kao da smo sa grane sišli, takođe IZRAŽAVAMO OPTEREĆUJUĆI STAV prema SAD zbog njenog predvodničkog uticaja prilikom zločinačkom bombardovanja naše države, kao i stav prema zemljama Evrope koje su uzele učešće u tom ratnom zločinu, i ne pristajemo na oduzimanje i narušavanje naše kulture, tradicije istorije, običaja, religije, odgovornosti, osećanja slobode, o čemu treba i narod da se pita…

JA, Predsednik “Vlade u Srbiji”, u ime države Srbije, koja je u prošlosti sa svojim narodom dala doprinos u antifašistikoj borbi tokom Drugog svetskog rata, pre godinu i po sam uputio poziv čelnicima onih zemalja koje su bile saveznici Srbije i koji takođe baštine antifašističke tekovine, da prisustvuju kao gosti vojnoj paradi povodom 70 godina od oslobođenja Beograda, za koju bi se u krajnjem slučaju, na žalost moglo reći da je izgleda predstavljala OPROŠTAJ OD SLOBODE, ukoliko narod i dalje bude prihvatao olako pritiske….!!!

Odsustvo i nedolazak i pojedinih zapadnih diplomata i ambasadora, da prisustvom učestvuju u obeležavanju srpskih pobeda, shvatio sam kao nedobronameran čin i nepoštovanje istorije, tradicije, kulture i doprinosa srpskog naroda i ostalih nacija koji su položili svoje živote u borbi protiv fašizma, i zaključio da bi se rado odazvali pozivu ukoliko bi Srbija obeležavala poraze ili bila na nekoj muci, pri čemu su, pre svega američki ambasador, našli vremena da prisustvuju čak i pri (ne)kulturnim događanjima u organizaciji nekih udruženja i grupa, ali ne i na manifestaciji u organizaciji države Srbije!!!

A svoje nepoštovanje prema srpskim žrtvama i narodu Republike Srbije, ambasadori zapadnih zemalja NATO-a, sramnim činom ponovili su 24.03.2015. uveče, kada nisu želeli da prisustvuju obeležavanju godišnjice bombardovanja Srbije, pokušavajući da sakriju svoje saučesništvo!!!

Pa sam ja ove godine, obeležavajući godišnjicu bombardovanja Srbije, u ime korektinih odnosa sa Zapadnim državama i u skladu sa odredbama IPAP sporazuma, skup  izmestio u   Varvarin!

Ali sam imao toliko crn obraz, pa sam dozvolio i lako progurao potpisivanje IPAP plana sa NATO, kao i potpisivanje i usvajanje u Skupštini Srbije, Sporazuma o statusu snaga NATO u Srbiji , jer rekoh, ako je to isto mogao da uradi Tadić 2006. (dajući veća prava američkim vojnicima u Srbiji nego što imaju građani građani sopstvene države), to i ja mogu da uradim, dajući ista takva veća prava svim NATO vojnicima!!

Ali smo mi pružili ruku saradnje NATO snagama, potpisujući nekoliko sporazuma u ime bolje budućnosti Republike Srbije kao neutralnoj državi!!!

Takođe nam je poznato da EU i njena mašinerija preduzimaju razne vrste aktivnosti da Srbiju “dignu na noge“ – do onog trenutka kada bude bila spremna da redovno vraća dugove, (jer im ovakva kao invalid nije potrebna)!

A u pozadini toga vrebaju "finansijski stručnjaci" iz EBRD -a , MMF-a i ostalih svetskih finansijskih institucija koji se ponašaju k`o lešinar kada čeka svoj umoran plen, da planiraju, raspolažu i raspoređuju novac koji će biti sakupljen od naroda Srbije, i da se jeftino dočepaju preostale imovine Srbije, a posebno one na teritoriji Kosova i Metohije!!!

Isto tako, znamo da se u međuvremenu, na raznim treninzima po inostranstvu, a posebno među “domaćim izdajnicima” kojih ima previše, već vrši izbor i porojektuje se “novi čovek” koji će naredne četiri godine Srbiju voditi ne u nepovrat i iscrpljivanje na svim nivoima, već u budućnost bez alternative u cilju dostizanja evropskih vrednosti, i priključivanja Srbije evropskoj zajednici naroda!!! 

A tada Srbijom i srpskim narodom, slobodno može da upravljaju i Vuk Drašković i Čeda Jovanović, jer ja sam dovoljno povukao izdajničkih poteza , sve u ime Srbije i njene budućnosti, zato što sam sprovodio i Čedinu i politiku LDP-a!!!!

Pa valjda sam i ja nekakav Premijer “Vlade u Srbiji”, za koga bi trebalo da bude bitnije mišljenje i stav sopstvenog naroda, od mišljenja, procena, spekulacuja, pogleda, zaključaka, preporuka, i na žalost ucena onih evrospkih foteljaških birokrata koji odrađuju posao za multinacionalne kompanije i njihove Vlade, uništavajući našu domaću privredu i ponižavajući srpski i ostale nacije koji Srbiju smatraju svojom državom, još ovih nekoliko godina dok potpuno ne predamo svoju nezavisnost drugima u ruke, pa nam tada ni Vlada, ni Narodna Skupština neće više biti potrebni, a Srbijom će se upravljati iz Brisela….!!!

Nama je jasno da igramo u kolu koje se svira u Briselu, i da svako naše zaklinjanje u evropski put, kao i na sva usta silni hvalospevi o radu i vrednosti briselske mašinerije, samo njima podižu rep i duvaju u njihova jedra, pa još po hitnom postupku donosimo stotine nekakvih zakona čiji sadržaj nije razumela ni većina Narodnih poslanika, i koji često ne mogu ni biti upotrebljeni a namećemo ih našem narodu i iscrpljujemo ga, i time direktno razgrađujemo sopstvenu državu, a još imajući u vidu jasan stav EU da do 2020. neće biti prijem novih članica u njihov tabor, onda bi valjalo da poslušamo i glas naroda i da malo ohladimo…!!!!!!!!!

Ali nikako ne smemo da izgubimo iz vida da ne postiji alternativa ovom putu Srbije u budućnost…..

A i mediji u Srbiji su maestralno odigrali ulogu da se srpskom narodu i ostalim građanima planski poremeti sistem vrednosti, zatrpavanjem nevažnim i manje važnim informacijama tabloidne sadržine, čije teme su nedeljama razvlačili i usmeravali svest naroda, da od drveta ne vidi šumu…!!!

U takvim napisima, nedeljama smo mogli da čitamo nametnute teme počev od od parade osoba homoseksualnih sklonosti gde je uzgred govoreći učešće uzeo i američki ambasador; zatim su se ređali napisi o prekoračenju ovlašćenja žandarmerije zbog nanošenja povreda Andreju; pa napisi o albanskom dronu ali bez ukazivanja na mlake reakcije svih struktura države; pa napisi o ubistvima od strane običnih ljudi i tragičnim sudbinama žrtava; a kada još dodamo i programsku šemu TV stanica u kojoj dominiraju emisije zabavnog, igračkog i pevačkog sadržaja, kao i prikazivanje gomile nevažnih serija i rijaliti emisija sa sadržajima ispod svakog nivoa, i kojima su obični ljudi podredili svoje vreme i aktivnosti, zaključujemo da su mediji odradili posao za Zapad i dodatno anestezirali narod Srbije!!!

Ali su zato vešto izbegavane informacije i teme u kojima bi se govorilo o životu Srba na Kosovu i Metohiji i njihovim problemima različitog oblika, zaštiti njihove imovine kao i imovine Srbije!!

Zatim se nedovoljno raspravlja o podacima o visini dugova države, o stanju privrede, stanju zapošljenosti; pa o neredovnoj isplati ličnih primanja malom broju zapošljenih u malobrojnim firmama koje imaju tu sreću da još rade; stanju zdravlja stanovništva i problema sa lečenjem; urušavanju školskog sistema kroz nedisciplinu učenika i nezainteresovanost roditelja, kao i otvaranje mnoštva privatnih škola sa svojim programima u vaspitavanju naše dece; smanjenje plata i penzija i njihova posledica na kvalitet života zbog visokih cena, a da ne pričamo da je svako novo otvaranje tzv. Poglavlja EU, pretstavljano kao vrhunsko dostignuće srpske politike, lažući narod da su EU integracije instrument u sprovođenju reformi, a svesno zaboravljajući na nepobitnu činjenicu da to ima za cilj da dokusurimo sopstvenu državu , i da se Evropa, SAD i NATO potpuno operu od zločina učinjenih bombardovanjem i Srbiju pretvore u region bez nacionalnog identiteta …itd, itd …

 

Zato je potrebno da se hitno osvestimo da bismo povratili nedostajalu ljubav prema Srbiji!

Potreba je da se izvučemo iz krize srpske postojanosti, ako narod to želi!!

Da se povratimo iz krize srpske časti i savesti, kao i krize srpskog nacionalnog karaktera, ako narod to želi…!

Da izađemo iz krize srpske porodice, krize srpske kulture, religioznosti i krize osećanja za pravdu, ako narod to želi…!!

Svima je potrebna jaka Srbija ali ne i prodata, jer ako sam do sada dao sve, preambulu ne bih smeo da dam!!!

Ali NAROD mora da se pita…!!!

Zato ću smatrati da su rezultati ovih izbora već postali obavezni referendum i blanko dozvola o pojedinim važnim zakonima, a posebno o onim u kojima se odlučuje sudbina države, (a ne bi trebalo imati straha od odluka  skupštinske većine, pa čak ni kada se zakoni donose po hitnom postupku i preko noći, iako ni većina ne bi razumela ni da su usvajani redovnim putem), i posledice istih po Srbiju u budućnosti!!!

Naravno, moje i njihova imena će biti zapisana u istoriji Srbije!! A narod zna da na mene ne mogu lako da vrše pritiske ni sa koje strane…

A odluku o mojoj ostavci, doneo sam onda kada sam zaključio da je mom ostanku na čelu države potrebna puna podrška naroda i poverenje u moje evopske vizije koje su proširivane i pokušajem angažovanja gospodina Tonija Blera, čija će akvitnost biti usmerena na dovršetku privatizacije i gašenje ono malo preostalih preduzeća u Srbiji!!! 

A ako narod odluči da ne treba dalje da idemo u tabor EU, onda moram da im skrenem pažnju da smo jedino Toma, Tadić, Čeda, Čanak, Dačić i ja, sposobni da ih odvedemo u EU na putu bez povratka, ili u suprotnom otići ćemo sami….”

Ovakvom glumačkom rolom, Predsednik „Vlade u Srbiji“ bi možda pokušavao da dubokom demagogijom opravdava stanje izdaje i poniženja (a kome je i sam doprinosio) države na čijem je čelu, i pokušavao da nevešto otvori oči i uši i onom nedovoljno aktivnom delu srpskog naroda i ostalim građanima koji još Srbiju smatraju svojom državom, a u suštini prebacujući krivicu na narod, i naglasi da je navodno važno da narod mora da se pita za sve (jer on se već odavno ne pita za vođenje Srbije)…!!!!!!

Pa ako narod njemu da podršku, on će nastaviti da savesno i   odgovorno izvršava sve preuzete obaveze i zadatke dobijene od strane EU!

Ne bi nas začudilo da bi možda ovom mešavinom reči izdaje i patriotizma podigao sebi politički rejting za 10%!!?????????

A ako narod  ne bude želeo da uvidi suštinu izgovorenih reči i bude opčinjen njegovim oratorskim sposobnostima u borbi za vlast, onda je saučesnik u izdaji i urušavanju ostataka Srbije, znajući da se sprema i promena Ustava države po željama angloamerikanaca…!

         

©Geto Srbija

POLITIČKI UTICAJ NA TUŽILAŠTVO: NOVI ŠEF IZABRAN PO SPOSOBNOSTI ILI PO MERI VLASTI SRBIJE!???

 

Tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević je okončao svoju misiju. Bio je zaštitnik krupnog i organizovanog kriminala.Političke elite su bile spokojne. Skoro nedodirljive.

Za šest godina, koliko je bio na mestu specijalnog tužioca, kao kandidat Demokaratske stranke, uspeo je da nakon promene vlasti uzme u punu zaštitu gornju strukturu prethodne vlasti. I kada je morao da stupi na scenu, kao što je slučaj sa bivšim ministrom Oliverom Dulićem, vešto se izvlačio. Odugovlačio je.

 

                    Milan Glamočanin

 

Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala i Uprava kriminalističke policije MUP-a  Srbije prikupile su tone dokaza o iznošenju 40 milijardi evra iz zemlje. Za vreme vladavine DS-a skoro 30 milijardi. Plus nekoliko milijardi u kešu, van tokova. Evropska unija je tražila da se sudski rasvetle 22 privatizacije srpskih državnih preduzeća.

Nova vlast nije smela da nasrne na njega. Čekala je tri godine da mu istekne mandat. Tužilac je mnogo znao. Potpisao je na hiljade zahteva sudijama za prethodni postupak za prisluškivanjem “sumnjivih“ novinara, biznismena, poslanika, političara... Pokretao je krivične postupka samo kada je bio prinuđen. Uspeo je vešto da i ignoriše napade Draga J. Vučićevića, znajući da je on Vučićev glasogovornik.

Iz tužilačkih spisa koji se godinama povlače po njegovim fiokama nestali su transkripti razgovora, dokumenta.

Tužilac Radisavljević je o Vučiću imao stotine dokumenta koji mogu da ga odvedu na višegodišnju robiju. Od procesuiranja odgovornih za sporne privatizacije Vođa je odustao. Nema dokaza. Informer je u izdanju od 22. decembra najavio na naslovnoj "Vučić hapsi za Novu godinu".

Premijer i ministar policije nisu ovlašćeni da najavljuju hapšenja, niti bi mogli da imaju uvid u pretkrivične spise.

Ali..

Narodna skupština Srbije je dan ranije izglasala novog tužioca za organizovani kriminal. Postavila je advokata iz Čačka Milana Nenadića. Gospodin Nenadić je iznenađenje za srpsko pravosuđe. Član je Srpske napredne stranke. Odan prijatelj Vučićevih prijatelja.

Najavljeni lov može da počne. Spisak već postoji, Vođina velika propaganda laži je spremna da krene. Ako nema dokaza u sudskim spisima, ima ih kod Dragana J. Vučićevića, Željka Mitrovića i njihove kamarile.

Vlada Republike Srbije je na sednici održanoj 17.12.2015. godine predložila za izbor kandidate i za javne tužioce u velikom broju javnih tužilaštava u Republici Srbiji.

Tim povodom oglasilo se i Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca saopštenjem:

…Premda Udruženje smatra da je većina predloženih kolega svojim dosadašnjim radom zaslužila poverenje, kao i da je izbor javnih tužilaca neophodan, budući da mandat javnim tužiocima ističe 31.12.2015. godine, ukazujemo da nije jasno kojim se kriterijumima Vlada rukovodila prilikom odlučivanja.

Naime, za neka javna tužilaštva su predloženi kandidati koji su bili najbolje plasirani na rang listi, a za neka javna tužilaštva kandidati koji nisu bili najviše rangirani. Kako Zakon o javnom tužilaštvu , odredbom čl. 82 st. 1, obavezuje Državno veće tužilaca da se predlaganje i izbor za javnotužilačku funkciju vrši na osnovu rang liste, primenom kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti, ali ne i Vladu, ostalo je nejasno kojim se kriterijumima rukovodila Vlada prilikom predlaganja kandidata.

Čitav postupak predlaganja izbora javnih tužilaca potvrdio je stav Udruženja da Srbija nema odgovarajući ustavni, zakonski i uopšte normativni okvir za izbor javnih tužilaca i da bi postupak predlaganja i izbora javnih tužilaca trebalo da bude izuzet iz nadležnosti Vlade i Narodne skupštine – navodi se u saopštenju Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije.

Uočeno je da su zamenici osnovnih tužilaca, tokom postupka koje je sproveo DVT, „sakupili" više bodova od nekadašnjeg šefa Republičkog tužilaštva.

Državnom veću tužilaca (DVT)  pristigao je veliki broj prigovora na rang-listu kandidata za šefove tužilaštava koju je ovo telo formiralo posle višemesečne „provere" učesnika u konkursu za ova mesta, saznaje „Politika". Iako rok za prigovore ističe danas u ponoć, veliki broj je na adresu DVT stigao već prvog dana.

Prigovore su, između ostalih, podneli kandidati za više tužioce u Prokuplju, Novom Pazaru, Požarevcu… Posebno je uočljivo da su učesnici koji sada obavljaju funkciju zamenika osnovnog tužioca, kako može da se zaključi na osnovu rang-liste, tokom postupka koji je sproveo DVT, „sakupili" više bodova od kandidata koji se izvesno vreme nalazio na čelu republičkog javnog tužioca ili onog koji je godinama radio kao zamenik tužioca za organizovani kriminal i ratne zločine. Zbog toga se može postaviti pitanje da li su članovi DVT-a kandidate realno, to jest objektivno ocenjivali.

Premijer i njegov ministar pravde su srećni. Stanje u pravosuđu je, skoro, idealno. Sve je u njihovim rukama. A očigledno je da su loši momci sada u prilici da nastave sa rasprodajom pravde. U korist Vođe.

U izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije se navodi:

Srbija je 2013. godine usvojila novu petogodišnju Nacionalnu strategiju reforme pravosuđa (NSRP)  i akcioni plan. Ona će morati da se revidira kako bi obezbedila primenu glavnih preporuka iz funkcionalne analiza pravosuđa koju je sprovela Svetska banka.

Visoki savet sudstva (VSS) i Državno veće tužilaca (DVT) predlažu Narodnoj skupštini kandidate za izbor na pravosudnu funkciju i prestanak ove funkcije . Njima predsedava Predsednik Vrhovnog kasacionog suda odnosno Republički javni tužilac, VSS ima 11 članova.

DVT ima 11 članova. VSS i DVT dele nadležnost za budžete sudova i tužilaštva (nadležni su za budžet za sudije/tužioce i operativne troškove), sa Ministarstvom pravde koje je nadležno za zaposlene u sudovima/tužilaštvu, uključujući i pomoćnike sudija/tužilaca, infrastrukturu, opremu za IT i kapitalne investicije. Efikasnost u budžetskom upravljanju je onemogućena ovom podelom nadležnosti i odgovornosti.

Nezavisnost sudija i tužilaca je utvrđena Ustavom i okvirnim zakonodavstvom. Međutim, Ustav i zakoni omogućuju politički uticaj. Narodna skupština imenuje predsednika Vrhovnog kasacionog suda i sve predsednike sudova, Republičkog javnog tužioca i sve javne tužioce.

Neophodno je izmeniti sastav i način izbora VSS i DVT kako bi se isključila politička uplitanja. I VSS i DVT nisu javno stali u zaštitu nezavisnosti pravosuđa u slučajevima uplitanja politike u rad sudija i tužilaca. Sudski poslovnik predviđa nasumičnu dodelu predmeta, ali u praksi ne koriste svi sudovi ovakav postupak i očekivanja su relativno česta.

Ne postoji odgovarajuća tehnologija za nasumičnu dodelu predmeta u javnim tužilaštvima. Postoji zakonodavni okvir za sprečavanje premeštaja sudija i za oduzimanje predmeta od sudija. Međutim, predsednici suda imaju velika ovlašćenja da oduzmu sudiji predmet ili da izvrše preraspodelu predmeta. Sudovi nemaju obavezu da obaveste VSS o broju sudskih predmeta koji su oduzeti sudijama.

U izveštaju se navodi i da "Postoje etički kodeksi za sudije, javne tužioce i advokate, ali nema dovoljno obuka. U DVT postoji Etički odbor, ali VSS nema takvo telo. Ne postoje planovi integriteta za pravosuđe. Integritet nije standardni kriterijum u procesu izbora i postavljanja.

Disciplinski postupci postoje i za sudije i za javne tužioce. VSS i DVT su odgovorni za pokretanje postupaka i donošenje odluka o disciplinskim i etičkim pitanjima. Kada se dokaže neki prekršaj, sankcije koje se primenjuju u disciplinskim predmetima do sada nisu imale odvraćajuće dejstvo.

Mali je broj predmeta protiv javnih tužiulaca. VSS se suočio sa opstrukcijama prilikom zaključivanja jednog ključnog disciplinskog predmeta koji se odnosio na nezavisnost sudstva. Sudije i tužioci moraju prijaviti svoju imovinu Agenciji za borbu protiv korupcije svake godine i moguće sukobe interesa. Pokrenut je krivični postupak protiv jednog sudije, ali je odbijen. Pokrenuto je četrnaest postupaka protiv sudija koji nisu na vreme prijavili značajne promene koje su nastale u njihovom imovinskom stanju.

Imenovanja, vrednovanje rada i razrešenja su u rukama VSS i DVT. I VSS i DVT su usvojili kriterijume i smernice o imenovanjima i vrednovanju rada. Primena tih pravila na sudije je odložena. Srbiji nedostaje sveobuhvatan sistem periodičnog vrednovanja rada sudija i tužilaca. Postoji potreba za uspostavljanjem sistematskog pristupa razvoju karijere, uključujući i potrebe za obukom.

Pravosudna akademija je nezavisna institucija nadležna za početnu i stalnu obuku sudija i tužilaca. Njen trenutni godišnji budžet iznosi 1,496 miliona evra. Ima 30 zaposlenih.

Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca određuje broj osoba za početnu stručnu obuku svake godine. Stalna obuka je na dobrovoljnoj osnovi, osim one koja je propisana zakonom ili odlukom saveta. Početna obuka do sada nije garantovala postizanje standarda za one koji počinju da se bave tom profesijom.

Stalna obuka koja je u ponudi nije dovoljna da pomogne onima u ovoj struci da reše ozbiljne izazove usled brojnih izmena zakona i generalno lošeg kvaliteta zakona. Pomoćnici sudija i tužilaca do sada nisu obučavani.

Ukupan budžet za pravosudni sistem za 2015. godinu iznosi 26 evra po stanovniku. Ima 38 sudija, 11 tužilaca i 116 advokata koji rade na 100 000 stanovnika. Postoji 209 privatnih sudskih izvršitelja.

Pravosudni sistem ima adekvatna sredstva u poređenju sa prosekom u EU i u odnosu na BDP, ali se ta sredstva ne raspoređuju uvek učinkovito. Sudovi se delimično finansiraju od sudskih taksi (43 %), ali su stope naplate male, a očekuje se još smanjenja pošto je pružanje usluga prebačeno na javne beležnike i privatne sudske izvršitelje. Planiranje budžeta i raspodela sredstava se retko kad prilagođavaju. Automatska razmena informacija je retka, a informaciona i komunikaciona tehnologija je i dalje u velikoj meri slabo razvijena.

Nedostaju svrsishodni, precizni i pravovremeni statistički podaci. Ne postoji dosledan ili lako pristupačan korpus sudske prakse. Ne postoji sistem ponderacije predmeta kojim se može rešiti problem velikih razlika u obimu posla.

Novi Zakon o posredovanju u rešavanju sporova je na snazi od januara, ali je svest o posredovanju mala i potrebna je obuka za stručnjake u ovoj oblasti. Srbija ima status posmatrača u Evropskoj mreži za obuku u pravosuđu (EJTN) .

Ukupna dužina trajanja postupaka i broj starih nagomilanih predmeta i dalje su razlog za zabrinutost. Nacionalni program za smanjenje nagomilanih predmeta postoji, ali sudovi nisu ispunili ciljeve predviđene za 2014. godinu, delimično i zbog četvoromesečnog štrajka advokata.

Sudski sistem je i dalje opterećen birokratijom i vansudskim dužnostima, kao što je overa dokumenata, a posebno je opterećen sa 1,6 miliona izvršnih predmeta koji se uglavnom odnose na potraživanja građana i račune za komunalne usluge.

Broj nagomilanih nerešenih predmeta u Vrhovnom sudu se 2014. godine povećao, sa "indeksom učinka", tj. odnosom između rešenih i novoprimljenih predmeta, od 80,7 %, dok je stopa prijema u osnovnim sudovima, upravnim sudovima i višim sudovima bila 110%, odnosno 103% i 108,47% . Politika u oblasti ljudskih resursa mora da se izbori sa problemom relativno velikog broja sudija i nedostatkom poznavanja veština među zaposlenima koji pružaju stručnu podršku.

Srbija je ostvarila izvestan nivo pripremljenosti u pogledu borbe protiv korupcije.

Izvestan napredak je ostvaren protekle godine, posebno u sprovođenju postojećeg zakonodavstva i usvajanjem novog Zakona o zaštiti uzbunjivača . Međutim, korupcija je i dalje široko rasprostranjena, a snažni politički podsticaj tek treba da donese održive rezultate.

Prilikom otklanjanja nedostata u narednoj godini Srbija naročito treba da obrati pažnju na to da: uspostavi evidenciju o istragama, optužnicama i pravosnažnim presudama u slučajevima korupcije na visokom nivou: izgradi stabilan sistem za koordinaciju i praćenje sprovođenja Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije i akcionog plana, obezbeđujući da sve ključne institucije imaju odgovarajuće kapacitete i resurse da delotvorno ispune dužnosti iz svoje nadležnosti; hitno izmeni i sprovede deo Krivičnog zakonika o krivičnim delima protiv privrede i koruptivnim krivičnim delima (posebno član 234. o zloupotrebi položaja odgovornog lica) sa ciljem da se utvrdi pouzdan i predvidljiv okvir krivičnog prava; brzo usvoji nov Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije kako bi se ojačala njena uloga kao ključne institucije u još delotvornijoj borbi protiv korupcije.

Postoji neka početna evidencija o istragama, krivičnom gonjenju i presudama u slučajevima korupcije za koje se smatra da nisu na visokom nivou. Do sada nije bilo pravosnažnih presuda za slučajeve korupcije visokog nivoa.

U pogledu političkog uticaja na policiju, sudije i tužioce, ministri (i poslanici /članovi stranaka) i dalje kritikuju istrage o korupciji koje su u toku, kao i odluke suda. Potrebno je veću pažnju usmeriti na sprečavanje korupcije u lokalnoj upravi.

Curenje informacija u medije o istragama koje su u toku, uz nepoštovanje pretpostavke nevinosti su razlozi za ozbiljnu zabrinutost. Jedan broj slučajeva visokog profila, uključujući i one u kojima su dokazi o navodnim protivpravnim radnjama predstavljeni u medijima, nisu ozbiljno ispitani.

Agencija za borbu protiv korupcije prati finansiranje političkih aktivnosti, uključujući i kampanje za lokalne izbore 2014. godine, o čemu je objavila izveštaj u novembru. Ona takođe podnosi zahteve za pokretanje prekršajnih postupaka u vezi sa izjavama o imovini i sukobu interesa.

Međutim, ne postoji evidencija o sudskim istragama koje su pokrenute na zahtev agencije, npr. detaljnim proverama finansiranja partija, sukoba interesa i izjava o imovini. U pogledu slobodnog pristupa informacijama, analiza odbijenih zahteva za pristup informacijama pokazuje da se uglavnom radi o informacijama o privatizaciji, koncesijama, javno-privatnim partnerstvima i drugim srodnim pitanjima koji imaju uticaj na budžet.

Nezavisna Agencija za borbu protiv korupcije Republike Srbije je zadužena za prikupljanje i analiziranje podataka i po potrebi pokretanje upravnih istraga o podacima koji se odnose na imovinu, sukobe interesa, finansiranje političkih stranaka i izbornih kampanja, kao sredstvo za sprečavanje korupcije.

Međutim, agenciji nedostaju odgovarajući finansijski, materijalni i ljudski resursi kako bi delotvorno vršila svoju funkciju. Savet za borbu protiv korupcije  analizira slučajeve sistemske korupcije i daje vladi političke savete. Međutim, Savet nema dovoljno sredstava i vlada ne postupa dovoljno često u skladu sa njegovim preporukama. Postoje zakoni o pristupu informacijama, ali oni ne obezbeđuju postupanje u skladu sa rešenjima Poverenika za informacije  od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Poverenik nema mogućnost da prati ishode.

U pogledu primene zakona, tužioci, sudije i policija nemaju dovoljno sredstava za borbu protiv korupcije. Tužilaštvo vodi krivične istrage, ali je saradnja sa policijom mala zbog nedostatka zajedničkog pristupa. Policija i tužilaštvo nisu dovoljno proaktivni. Ne postoji bezbedna i sigurna platforma za razmenu osetljivih informacija između njih, što otežava istrage.

Kapaciteti za sprovođenje finansijskih istraga i oduzimanje imovine u slučajevima korupcije su ograničeni.

Srbija je ratifikovala sve glavne međunarodne instrumente za borbu protiv korupcije i ugovorna je strana u Konvenciji UN protiv korupcije, ali je odabrala da ne inkriminiše nezakonito bogaćenje.

Potpisala je i ratifikovala konvencije Saveta Evrope protiv korupcije. Postupci za istragu slučajeva korupcije, posebno onih koji se odnose na korupciju visokog nivoa, često dugo traju usled nedostatka kapaciteta i usled neodgovarajućeg pravnog okvira za finansijske istrage i povraćaj imovine.

Resursi nisu odgovarajući, a relevantan akcioni plan još uvek nije usvojen. Zakon o pristupu informacijama ne obezbeđuje odgovarajuće sprovođenje odluka Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Lobiranje nije regulisano. Treba izmeniti zakone o sukobu interesa.

Strategija za borbu protiv korupcije i akcioni plan za 2013-2018. se sprovode, ali je sprovođenje nekoliko mera odloženo . Međuministarska grupa za koordinaciju delovanja, koja je uspostavljena 2014. godine, sastala se samo jednom, te nije ostvarila planirani uticaj.

Prema izveštaju Evropske komisije Srbija je ostvarila izvestan nivo pripremljenosti u pogledu borbe protiv organizovanog kriminala. Izvestan napredak je ostvaren u reorganizaciji Ministarstva unutrašnjih poslova i u povećanju kapaciteta za kontrolu granice.

Međutim, broj pravosnažnih presuda je i dalje mali. Nastojanja da se istraže šire mreže kriminala i da se procesuiraju slučajevi pranja novca se moraju povećati. Finansijske istrage i koncept policijskog rada utemeljenog na obaveštajnom radu se nedovoljno koriste.Zamrzavanje imovine iz predostrožnosti se retko primenjuje, a nivo trajno oduzete imovine je nizak. Ne postoji nezavisan i transparentan nadzor nad radom policije.

Srbija je korumpirana država, bez nezavisne policije, nezavisnog tužilaštva i sudstva. Srbija je u diktaturi, i Vođa na ključna mesta u policiji, tužilaštvu i sudovima postavlja svoje partijske sledbenike, bez stručnosti, morala i spremne da mu služe. Slučaj ministra pravde, čije mahinacije smo opisvali u protekle tri godine, potvrđuje i tezu stranih posmatrača da u Srbiji loši momci pravdu rasprodaju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PO GLAVI SRBIJE: I SLUŽBENO – POČETAK NESTAJANJA DRŽAVE SRPSKOG NARODA…

 

Srbiju i srpski narod uz pomoć sopstvene vlasti poraziti, da bi ideja evropskog ujedinjenja opstajala i omogućavala glomaznom birokratskom briselskom aparatu da nesmetano uvećava novčani iznos svojih tekućih računa!!!

 

 

 

Poslednjih petnaest godina, ni jedna od „vlasti u Srbiji“ se ne mogu pohvaliti dobrim pamćenjem delova istorije našeg naroda, posebno onih delova u kojima je opisano nastajanje Srbije kao države, da bi se svi „evropski preobrazili“, a narodu predstavljali stvarnost kao da su ovih godina živeli na grani sve do decembra 2009. kada je Boris Tadić podneo i zvaničan zahtev za prijem Srbije u EU!!

Iako je i vlastima koje vode Srbiju jasno da igramo u kolu koje se svira u Briselu, i da svako naše naređeno zaklinjanje u evropski put, kao i na sva usta silni hvalospevi o radu i vrednosti briselske mašinerije samo njima podižu rep i duvaju u njihova jedra, a znajući da se u Skupštini Srbije čak i po hitnom postupku donose na stotine nekakvih zakona, čiju sadržinu nisu razumeli ni većina Narodnih poslanika (a koji često ne mogu biti ni upotrebljeni) a nameću se našem narodu i iscrpljuju ga, time direktno razgrađuju sopstvenu državu, na žalost i uz našu pomoć svojom pasivnošću, iako je poznat jasan stav EU da do 2020. neće biti prijem novih članica u njihov tabor, i umesto da malo ohlade i poslušaju glas stvarne većine naroda, ministri „Vlade u Srbiji“ bespogovorno slede ritam ispunjavanja zadataka dobijenih iz Brisela!!!

Svi oni likovi koji su na vlast u Srbiji došli uz obilnu pomoć stranih obaveštajnih službi i preko paljenja Skupštine i nasilnim zauzimanjem institucija, svoje snage i znanje nisu usmerili na čuvanju i razvoju privrede države a ne njenom urušavanju, nisu se posvetili rešavanju stanja zapošljenosti stanovništva, rešavanju socijalnih pitanja čiji su uzroci i smanjenje plata i penzija, nisu sprečavali urušavanje školskog i prosvetnog sistema Srbije u cilju vaspitanja naše dece, nisu se posvetili preduzimanju mera u očuvanju zdravlja stanovništva, izgradnji vojske, ..itd, itd!!!

Oni su „evropske integracije“ predstavljali kao „nezaustavljiv put izgradnje moderne Srbije“, a svaka priča da se otvaranje tzv. Poglavlja EU, predstavlja kao vrhunsko dostignuće srpske politike, lažući narod da su EU integracije instrument u sprovođenju reformi,  a svesno zaboravljajući na nepobitnu činjenicu da to ima za cilj da sami dokusurimo sopstvenu državu , i da se između ostalih ciljeva, Evropa, SAD i NATO potpuno operu od zločina učinjenih bombardovanjem i Srbiju pretvore u region jeftine radne snage, izvor sirovina i neku tamo državicu bez nacionalnog identiteta …itd, itd …

A izgubili smo iz vida da u pozadini toga vrebaju i "finansijski stručnjaci" iz EBRD -a , MMF-a (koji je godinama nezaobilazni kreator punjenja i trošenja budžeta Srbije) i ostalih svetskih finansijskih institucija koji se ponašaju k`o lešinar kada čeka svoj umoran plen, da planiraju, raspolažu i raspoređuju novac koji će biti sakupljen od naroda Srbije, i da se jeftino dočepaju preostale imovine Srbije, a posebno one na teritoriji Kosova i Metohije !!!

Nikako neće da nam bude jasno kako to da Predsednik „Vlade u Srbiji“ radosno uzvikuje parole u kojima propoveda da je za opstanak Srbije, srpskog naroda i ostalih građana Srbije, najvažnije da, još navodno zvanično, samostalna država Srbija ispunjava razna poglavlja, zaključke, mišljenja, smernice, uputstva, naloge, direktive, preporuke, platforme, strategije, mere… koje propisuju i donose čak i trećerazredni činovnici briselskog birokratskog aparata!!!!! ????

A u ovomo procesu “pridruživanja”, gde ostade teritorija Kosova i Metohije koja je po Rezoluciji UN1244  i dalje sastavni deo Srbije!!????

 

©Geto Srbija

NOVI ZAKON O STANOVANJU – NOVI UDAR NA DŽEP I UVLAČENJE DRŽAVE U STANOVE STANARA I VLASNIKA STANOVA!???

 

Izgleda da je jedan od glavnih ciljeva ovog zakona, da se država na lak način uvuče u privatni posed pojedinaca, i to preko uspostavljanja licenciranog upravnika zgrade, pri čemu se primorava pojedinac, stanar, vlasnik stana, da bez sopstvene volje mora da stupi u obligacioni odnos i izdvaja deo novca za nečije uhlebljenje i platu upravnika zgrade, koji tada ima mogućnosti da koristi zakonska ovlašćenja i angažuje i privatne izvršitelje radi naplate svojih i tuđih potraživanja.

Cilj je da se pojedinac što više oglobi od strane države, iako je već opterećen kroz redovna novčana davanja, počev od obaveznih dažbina za porez, komunalije, struju, telefon, nametnuto davanje za obnovljive izvore energije, ekološku taksu ili doprinos koju je propisala Opština, taksu za RTS…..pa sve do grobarine!!!

A tu je i još jedan novi državni namet prema građanima, u kome država želi da uvede obavezno osiguranje zgrade kao celine, a koje će plaćati vlasnici stanova, čime još više opterećuje i ovako siromašni budžet građana-pojedinca, ali sada u sklopu stambene zgrade.

 

 

 

Mediji svakodnevno ističu prednost novog zakona o stanovanju, pišući o ulozi profesionalnih upravnika i uvođenjem u zgradu u kojoj živimo, ističući da će naš obavezni mesečni iznos od nekoliko stotina dinara ili hiljadu, po stanu (kao njegov deo za platu; bez osvrtanja na one komšije koji objektivno nemaju dovoljno prihoda ni za sopstveni život??), biti ta prava mera kojom ćemo “obezbediti” da nas “ne uznemirava prvi komšija” u slučaju nekih kvarova, dešavanja i događanja u zgradi.

Ako bi smo slučajno pomisli da bi obavezno mesečno plaćanje za platu upravnika zgrade , nas “spasilo uznemiravanja” od strane nekih komšija (bežanjem u svoj svet otuđenja u kome informatnve tehnologije pored svoje koristi to nesumljivo i nose,) gubimo iz vida da smo po slovu zakona, tek time široko otvorili mogućnosti da na vrata vlasnika stanova, stanara, uz komunalnog inspektora zakucaju i privatni izvršitelji u poslovima naplate zakasnelih novčanih potraživanja, počev od upravnikove plate, preko obavezne sume novca za redovne ili vanredne (investicione) troškove zgrade, do plaćanja štete trećim licima čak i bez sopstvene krivice!!!

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture , izradilo je nacrt Zakona o stanovanju i održavanju zgrada , i na svom sajtu je objavilo program javne rasprave po nacrtu ovog zakona.

Bez ulaženja u dublju sadržinu, pravnu suštinu i nedovoljno jasne zakonske novine sakrivene ovim nacrtom, letimičnim čitanjem, možemo uočiti da država želi sebi da propiše novi izvor prihoda, dobijen opet od pojedinaca vlasnika stanova koji već imaju zakonsku obavezu da plaćaju porez na svoj stan…

Država se bavi nametanjem novih obaveza za pojedinca od koga se može uzeti novac, a istovremeno tim zakonom se nije dotakla propisivanjem zabrana šta nije dopušteno držati od opasnih stvari u zgradama i pomoćnim prostorijama kao npr nafta, droga, zapaljivi i eksplozivni materijal…koji mogu ugroziti živote i zdravlje ljudi.

Da bi na što lakši način država imala zakonski osnov za uzimanje para od pojedinca, i time lako ušla u privatni posed pojedinaca, uvela je novi termin pod nazivom “STAMBENA ZAJEDNICA”, nazivajući je organizacijom i dajući im svojstvo pravnog lica kako bi nametnula još više obaveza, posebno novčanih (i održavanje računa u banci se plaća) koje će naplatiti preko svojih državnih mehanizama.

U nacrtu zakona predviđeno je postojanje posebnog Registra stambenih jedinica??? Zašto kada je sve umreženo i svi ti podaci postoje u geodetskoj i poreskoj upravi lokalne samouprave???

Koga to obavezuju!!?? Pojedinca iz zgrade da pribavlja podatke!!?? Zašto bi to pojedinac jurio i pribavljao podatke o stanovima, kada već postoji umrežen sistem, a sve podatke lice na poslovima registratora može dobiti službenim putem iz geodestske uprave, a ne da se takvi podaci traže od pojedinaca!!!??

Između ostalog, u nacrtu Zakona, u delu koji govori o Nadležnosti skupštine zgrade, u tački 9. nacrta, nejasno piše ko pokreće postupak i kakav, odnosno – kako to skupština pokreće postupak?? I ko je taj koji će da pokrene postupak ?? Na koji način!!??

Na koji način možete obavezati pojedinca da plati nešto ako neće, bez odluke suda?? Ko plaća podnošenje tužbe sudu?? Od koje svote novca?? Znači opet država uzima novac od pojedinaca sada za rad sudskih organa???

U istom delu u tački 14. – piše da skupština odlučuje o osiguranju zgrade!!! A ako stanari nemaju dovoljno novca, zakonodavac predviđa da u takovm slučaju zgrada može da se zadužuje  i uzme kredit od banke (???!) za takvu namenu!!!

Napisano je da Vlada Srbije propisuje najniži novčani osigurani iznos, a lokalni organi će propisati koja je to svota novca koju će svaki stanar da plaća za osiguranje zgrade (pored već obaveznih plaćanja za komunalije, struju, porez, osiguranje svog stana…) sad treba da odvoji i za plaćanje osiguranja zgrade!!!???

A lokalna samouprava može da propiše bilo koji iznos viši od onog najnižeg koje je dala Vlada, zato što je to jedan novi izvor prihoda Opštine, koja može da predvidi da za to osiguranje npr. svako uplaćuje po 500, 1000 ili više dinara mesečno, koji bi išao npr. preko “Infostana” (ili komunalnih službi u gradovima Srbije uz svaki mesečni račun), ili posebnom uplatnicom!!!

Izgleda da je glavni CILJ DA DRŽAVA UZME NOVAC ZA OSIGURANJE od pojedinaca, vlasnika stanova, stanara!!!??? A posredno, na kraju država lako može da postane vlasnik nečijeg stana, ukoliko to lice nije izvršavalo nove novčane obaveze, ili neko lice, u krajnjem i onom najgorem slučaju, postane vlasnik zgrade kome ostali moraju da plaćaju rentu!!!

U delu predloženog zakona, u kome se govori o Radu i odlučivanju skupštine zgrade, glavno pitanje je da li su i ostali stanari koji nisu glasali za neku određenu odluku, zato što nisu izrazili svoju volju niti imaju ličnu želju da dodatno plaćaju nešto o čemu je odluku donela skupština, a tiče se odvajanje neke svote novca za neku potrebu, dužni da i oni izvrše tu obavezu i na koji način???

Ko će i na koji način da nešto naplati od tih stanara koji neće ili objektivno nemaju da izmire svoj dug?? Ko će da podnese tužbu i od kojih para će biti plaćaneo podnošenje tužbe sudu da bi se protiv nekog stanara – komšije podnela tužba?? Zašto bi se komšija ganjao sa svojim komšijom po sudovima a sreću se na vratima???

Zatim u delu koja govori o naknadi štete trećim licima koja je nastala od strane zgrade kao celine, šta se radi ako je npr. pao crep sa krova zbog vetra tog trenutka i oštetio nečija kola koja su bila parkirana blizu zgrade, (a u predlogu zakona piše da su svi stanari odgovorni solidarno za učinjenu štetu), nejasno je na osnovu koje i čije odluke će neku određenu svotu novca da stanar plati i nekom trećem licu??

Šta je sa onima koji ne žele ili objektivno nemaju da plate, ili sa licem koje ne boravi u stanu, odsutno je duže vreme, u inostranstvu je npr.??? Ko plaća njegov deo?? Koji je to mehanizam kojima se lice, vlasnik stana, stanar, primorava da plaća nečije moguće izmišljotine, pa i od strane profesionalnog upravnika (ako je on našao nekakvu korist za sebe)??

Da se podnese tužba protiv njega?? Ko će da podnese tužbu?? Od kojih to para?? Ko će i na koji način primorati nekog da refundira i svoje troškove!!??? Pa naravno , angažovanjem privatnih izvršitelja ….

Zatim, država nameće i propisuje postojanje obaveznog profesionalnog upravnika zgrade za 30 i više stanova, i nameće zakonom da taj mora da bude plaćen!!

To može da znači i da je neko lice, neki tip, postao profesionalni upravnk i dobio licencu zato što je npr. imao vezu u Privrednoj komori (koja i izdaje te licence), čime je rešio svoje zaposljenje i izvore prihoda.

Takvo lice može da postavi sebi prioritet da je na prvom mestu važno da do svakog petnaestog u mesecu na njegov račun legne određena svota novca od stanara jedne zgrade!!

A ako neki stanar ne plati, taj upravnik, (sada kao lice koga je država spremala za taj posao), angažuje privatnog izvršitelja  koji obaveštava neredovnog platišu, stanara, našeg komšiju, da je dužan da plati određen iznos, i ako to ne uradi pokrenuće postupak protiv njega, pri čemu će i tom privatnom izvršitelju biti takođe prioritet da od tog stanara naplati i svoju nagradu (pored glavnog duga).

Ako stanar ne plati, prvo će se postarati da preko suda dobije ovlašćenje da sazna u kojoj banci to lice (vlasnik stana, stanar, naš komšija) ima tekući račun ili prima penziju, i podneće zahtev da se tom licu skine sa računa glavni dug (npr.300 dinara za upravnika zgrade), a zatim sa još većim žarom, skine svotu novca (daleko veću od one osnovne) za svoju nagradu kao izvršitelja, kao i da naplati sve troškove koje je imao tokom postupka.

Ovde možemo da zaključimo da takav upravnik skoro da postaje “neprijatelj zgrade”, jer je doveden u “našu zgradu” da on globi nas stanare, pojedinačno, i kruni naš privatni kućni budžet!!! Jer on je sada opštinski čovek koga je država postavila a koga plaćaju stanari!!!

Zašto bi moralo da postoji takvo lice (za zgradu od 30 i više stanova, npr 31 stan) ukoliko stanari – komšije mogu da izaberu upravnika među sobom i to besplatno??? Zašto se vlasnici uslovljavaju da obavezno nađu takvo lice koje mora poseduje licencu !!??? Zašto bi se nametala obaveza da građani ponovo vade pare iz džepa i plaćaju nepoznato lice??

Zašto se takvo lice uvodi i dozvoljava mu se da se meša među nepoznate ljude, i komšije koji se manje ili više poznaju makar iz viđenja, i ovakvom licu se zakonom omogućava da pravi cirkuz po stambenoj zgradi jureći komšije da naplati od njih svoje troškove , bez obzira da li oni imaju para da plaćaju dodatne troškove, pa i njegov rad, a niko ih ne pita da li žele da plaćaju neko nepoznato lice???

A angažovanjem privatnog izvrsitelja od strane upravnika u cilju naplate svojih novčanih potraživanja, zalaze u privatnost stanara prvo preko njihovih tekućih računa, a u krajnjem slučaju pokušavaju (privatni izvršitelj) da plene stvari komšiji (koji neće ili nema da plati privatne troškove nekom nepoznatom licu), pri tom rizikujući da kucanjem na vrata remete privatnost nekog našeg komšije (njegov lični mir, tugu, ili brigu…), a kome u tom trenutku može da “padne mrak na oči”  , posle čega bi lokalne zdravstvene i policijske službe imale vanrednog posla….

Dakle, država propisuje mehanizme pomoću kojih se omogućava da pojedince, vlasnike stanova kontroliše i preko privatnih izvršitelja i upravnika zgrade??!!

Država je dodatnu kontrolu pojedinaca, vlasnika stanova i stanara, ovim zakonom uspostavila i uvlačenjem Komunalnog inspektora, kome je propisala dužnosti i omogućila dodatna ovlašćenja u zgradi (u kojoj žive vlasnici stanova), među kojima se komunalnim inspektorima omogućava i da pregledaju opšte i pojedinačne akte, evidencije i drugu dokumentaciju stambene zajednice!!!

Nacrtom zakona je nedovoljno jasno navedeno koje su to pravne norme kojima taj upravnik može da angažuje izvršitelja da naplati od stanara svoj deo nagrade, ili nekakvo davanje, ako komšija ne želi da plaća tamo neko nepoznato lice, i to još bez angažovanja suda gde u sudskom postupku nije dato mogućnosti da osporava potraživanje takvog upravnika.

Neka upravnik tuži sudu stanara zbog neplaćanje nagrade, a stanar ima pravo da dokazuje svoju nevinost na sudu (da li je npr. i fizički ili finansijski bio u mogućnosti da plati).

Zašto bi stanar tom upravniku, pored plaćanja njegovog rada, morao da plati i određenu svotu novca za tužbu sudu protiv nekog svog komšije!!?? Svaka tužba je preko12 hiljada dinara a to mora neko da plati, i opet pojedinci, stanari….

Ono što je vrlo važno je da prilikom sklapanja ugovora sa profesionalnim upavnikom, skupština zgrade propiše – ugovori, da u slučaju potrebe izvođenja nekih investicionih radova na zgradi, tom upravniku se ne sme dozvoliti da on može samostalno po svom ličnom nahođenju angažovati neku firmu (u kojoj radi npr. njegov poznanik da bi mu namestio posao) za takve radove, i koja će na kraju dati svoj račun za naplatu, a da pre toga nije ugovorom precizirano do koje svote ukupnog novca nekakvi vanredni poslovi mogu da se izvode!!!

Dakle, možemo da zaključimo, da u pravima i dužnostima profesionalnog upravnika, propisano je da je on od strane države postavljen ne da pomaže zgradi, već da unese nemir i uzme pare od ljudi za različite potrebe…!!!!

To se, blago rečeno može nazvati dranje kože sa leđa građana!!!

Uhlebljivanjem pojedinca, pri formiranju Komore neprofitnih stambenih organizacija, načinima finansiranja i izdavanjem licenci, ovde se nismo bavili.

Vlasnici stanova, stanari, sadašnje skupštine stanara, imaju vremena da do 07.decembra dostave svoje primedbe, zapažanja i sugestije u vezi nacrta ovog zakona.

 

© Geto Srbija