Архива

Posts Tagged ‘stranke’

VAŽAN TRIO U PARLAMENTARNOM ŽIVOTU SRBIJE

6. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Nova Parlamentarna stranka u Skupštini Srbije, nedavno je postala Bošnjačka demokratska zajednica Sandžaka sa njenim liderom Muamerom Zukorlićem sa 32562 osvojena glasa, spremna da podrži svaku promenu Ustava Srbije a koja je u suprotnosti sa interesima srpskog naroda u očuvanju države i njenog imena!!!

Nedovoljno pažljivim čitaocima i široj javnosti, verovatno su namerno ili slučajno promakle pojedine odredbe programa pomenute stranke, čiji su ključni cilj i delovanje, između ostalog:“ … rješavanje ustavnog statusa bošnjačkog naroda u Sandžaku, Srbiji i Crnoj Gori. Bošnjaci su na ovim prostorima autohton narod sa pravom na konstitutivnost koja im osigurava sva kolektivna i individualna prava.“

 

 

USTAVOTVORCI SRBIJE6

 

Daljim sticanjem uvida u odredbe programskih načela Zukorlićeve stranke, uočili bismo i njegove konstatacije da: „Diskriminatorskim Ustavom iz 2006. godine Bošnjaci su svedeni na formalno-pravni status nacionalne manjine. Bošnjačka demokratska zajednica Sandžaka borit će se za promjenu postojećeg Ustava Republike Srbije i vraćanje statusa naroda Bošnjacima, što je naše prirodno i historijsko pravo.“

A zatim uočavamo da: „Osim unutarbošnjačkog pomirenja, zalagat ćemo se za bošnjačko-srpsko pomirenje, kao i pomirenje među Srbima i Hrvatima te Srbima i Albancima.“

Ej, pa nije valjda da Muamer Zukorlić sebi dodeljuje ulogu koordinatora u procesu „pomirenja Srba i Albanaca i Srba i Hrvata“!!???

U načelima ističe „rešavanje statusa Sandžaka“, gde između ostalog piše: „Sandžak je historijska regija sa etničkim, kulturološkim, vjerskim, geografskim, ekonomskim i drugim posebnostima, što predstavlja osnovu za uspostavu prekogranične evropske autonomne regije koja bi Bošnjacima obezbijedila osjećaj sigurnosti i svim građanima omogućila brži društveni razvoj te doprinijela lokalnoj i regionalnoj sigurnosti…“

U delu koji govori o bezbednosti, a o kome bismo mnogo više pravovremeno saznali da su i novinari radili svoj posao, ističe: „Brojna ubistva, likvidacije uglednih biznismena i drugi akti nasilja bez pravosudnog epiloga dodatno izazivaju opravdan strah građana za sebe i svoje porodice. Sprega organizovanoga kriminala i političara, veoma izražena bliskost lokalnih vladajućih struktura sa narko-klanovima, skoro uobičajena pojava dilovanja droge na javnim mjestima, pa čak i pred školama, te veoma veliki broj nasilnih narkomana – ne ostavljaju nam izbor osim okupljanja svih zdravih snaga u cilju vraćanja elementarne bezbjednosti u Sandžaku.“

S obzirom da se uglavnom, od strane zvaničnih organa Srbije,  prećutkuju infomacije o stanju u Raškoj oblasti, rešenja uvek ima, pa da su kojim slučajem urednici, novinari, fotoreporteri i dopisnici i želeli da budu profesionalniji, objektivni i u duhu informisanja javnosti Srbije, i da stvarno postoje „nezavisni“ mediji (koji su inače zavisnici od državnih para), želeli da pokažu malo više interesovanja za događanja i u Raškom okrugu, onda bismo saznali o čemu je to govorio Muamer, i došli bi do mnogo raznog, korisnog materijala o čemu bi imali šta da napišu i snime vrlo važne i interesantne emisije, ukoliko bi samo koji sat više uložili truda i pročačkali po dešavanjima i u tom delu Srbije!!!

Za početak bi drаgocene informacije tražili i dobili od načelnika Raškog okruga, а one koje se odnose na bezbednosno stanje u tom kraju, stepen i vrste kriminaliteta, prećutkivanje i skrivanje kriminalnih aktivnosti često i sa smrtnim slučajevima, zloupotreba položaja, neosnovano bogaćenje itd… od Načelnika policijske uprave Novog Pazara.

A zatim bi pokazali interesovanje za oblast obrazovanja posebno u krajevima, sada na žalost, sa manjinskim srpskim življem u Raškom okrugu, pa oblast zdravstva, zapošljavanja, socijale, kulture, slobode kretanja, vodosnabdevanja, putne i ostale infrastrukture tog kraja…!!!

Jer da su mediji stvarno slobodni (kao što su pričali nedavno obeležavajući svoj dan) i želeli da nešto novo saznaju, a vodeći se „profesionalizmom“  (kako to oni često umeju da ističu opisujući važnost svojе profesijе pri čemu su im puna usta samo onda kada ih neko u nekoj gužvi napljuje), ne bi morali samo da sede i šetaju po ulicama glavnog grada, već bi na tri-četiri sata vožnje od svojih redakcija, u razgovoru sa narodom tog kraja saznali da se demografska i ekonomska struktura stanovništva promenila na štetu srpskog življa Raškog okruga!!

Onaj inspektor Terzić, pre odlaska u penziju na sopstveni zahtev bi, za razliku od izrečenih hvalospeva, imao verovatno i kvalitetne informacije koje ukazuju da su Srbi primorani da prodaju svoju zemlju i da se iseljavaju, a njihova imanja zauzimaju Albanci, Turci, Arapi, vehabije… Tu nastaje nova infrastruktura i podižu se zidovi sa ličnim odajama posebne namene, ribnjacima, razni „diznilendi“, sportski tereni, botaničke bašte…

A da su kojim slučajem novinari stvarno želeli i imali volju da rade, prikupljaju informacije i plasiraju ih u medijima, mogli su tada da do njih dođu i preko tadašnjeg direktora Policije Srbije

Takođe bi proverili ko je, i da li je bilo i kakve uloge Muamera u utkupu zemljišta od Petrove crkve, zatim preko sela Postenje, pa kroz Deževsku dolinu pored reke Deževke gde je najpitomija srpska zemlja!!!!

Tu je napravljen put preko sela Miščića, sela Deževe, Aluloviće, Mitrova reka, Kovačevo, Šaronje do planine Golija, sa jednim od ciljeva da se preseče linija između Muamerovog tzv. „Sandžaka“ (koji obuhvata i susedne države – Crnu Goru i BiH) i Raške kao „ostatka Srbije“!!!

A tu bi se našle i vrlo zanimljive informacije i činjenice, kako o dve nove Parlamanterne stranke, tako i one treće koje sa višegodišnjim delovanjem u samom vrhu države Socijaldemokratske partije Srbije i njenim liderom Rasimom na čelu, predstavljaju zanimljiv trio iz Raške oblasti Srbije!!!!!

Neaktivni pripadnici sedme sile bi mogli malo detaljnije da nas upoznaju o dešavanjima u Raškoj oblasti, tim pre što je i Stranka demokratske akcije Sulejmana Ugljanina  sa 30092 osvojena glasa postala Parlamentarna i biće bitan činilac u donošenju budućih i antisrpskih Zakona kao i planiranoj promeni Ustava Srbije!!!

Mada, bojim se da je to slaba uteha za Srbiju i srpski narod, bez obzira na činjenicu što skupštinsku većinu čini upravo većina Srba, koji se na žalost kroz donošenje zakona neće rukovoditi zaštitom srpskih interesa, već će po automatizmu donositi antisrpske zakone od kojih polovinu ne razumeju, a druga polovina se često ne može ni primeniti u Srbiji…!!!

  P.S

A razvojem političkih događaja, ako bi se kojim slučajem ostvarila Rasimova želja da postane Predsednik Republike Srbije, ne sumnjam da bi kod Davitoglua naišlo na opšte odobravanje jer bi to bila potvrda da se njegova ideja „neoosmanizma najzad sprovodi u delo, a kod Erdogana bi izazvala opšte oduševljenje i ponos, saznanjem da bi u Srbiji ponovo Turska imala svog Vezira, koji će zauzeti položaj glavnokomandujućeg snagama Vojske Srbije, pri čemu bi između ostalog, pored ustavne obaveze uručivanje državnih odlikovanja, na svečanim promocijama kadeta Vojne Akademije pred zgradom Skupštine, delio sablje najboljim oficirima!!!!

Lako može da se desi da nas u bliskoj budućnosti, raznim kombinatorikama vladajuće većine iznenade nova postavljenja, u kojima bi npr. da ukoliko slučajno ne dobije resor inostranih poslova, može da se dogodi da Rasimu raport predaje Muamer (možda tada na funkciji Ministra odbrane), a o bezbednosti čitave svečanosti se bude starao Sulejman na funkciji Ministra unutrašnjih poslova…!!?

A tada bi novu medijsku sliku (narednih pet godina mandata) upotpunjavala scena i vest da se u zgradu na Andrićevom vencu br.4. više ne unosi badnjak, već se svečano obeležava Bajram i Kurban bajram, pri čemu bi se časkom Muamer samo preobukao u muftiju radi obavljanja verskog obreda…

I sve to funkcioniše u duhu mira, tolerancije, multietničnosti i ka nestanku države Srbije….

 

©Geto Srbija

VLADAVINA STRAHOM: NAMETANJEM PRAVA MANJINE, NA PERFIDAN NAČIN POSTAJU GRAĐANI VIŠE VREDNOSTI I LEGALIZUJU TEROR MANJINE NAD VEĆINOM

3. октобра 2015. Коментари су искључени

 

Mada se Francuska ponosi svojom demokratskom tradicijom i građanskim slobodama, danas su sva ta pitanja na velikom iskušenju, kako u glavama svakog Francuza, tako i u odajama državnih institucija. Pritisak je ogroman.

U Francuskoj živi najveća jevrejska zajednica u Evropi, u njoj je takođe najveća koncentracija doseljenih muslimana. Sa druge strane, kao dokaz liberalizma, u Francuskoj egzistira jedna od najglasnijih i najbrojnijih homoseksualnih zajednica u Evropi. O ovim antagonizmima u francuskom društvu piše Mile Urošević, naš dopisnik iz Pariza.

 

                  Piše: Mile Urošević

RAZAPETA FRANCUSKA DOMOVINA DEMOKRATIJE.-2

 

Od kako je Evropska unija poništila nezavisnost država članica, socijalizam kao sistem vlasti na strani radnika više ne može da postoji. Oland jeste izabran kao socijalista, ali on više nema od socijaliste ni slovo s, jer su u celom svetu pobedili neoliberalizam i snaga finansijskog kapitalizma.

Narodnom razočarenju treba dodati i tumarajuću unutrašnju politiku same Francuske koja je kao nacija jedna multietnička i multireligiozna skupina naroda.

Država zbog svega toga mora da reaguje protiv svake vrste komunitarizma i partikularizma svih njenih manjina, sem jedne – jevrejske. A upravo ta manjina je u mnogim glavama žigosana kao privilegovani vladar sveta.

Zakon koji je Francuska izglasala 1990. i koji implicitno, mada ne i eksplicitno, brani Jevreje, ima u praksi obrnuti efekat od željenog. Mnogi Francuzi nalaze potvrdu svojih sumnji u zakonu koji brani jednu manjinu u odnosu na sve ostale.

Svemu ovome treba dodati da u Francuskoj ima mnogo više muslimana nego Jevreja da su po prirodi to dva antagonizma svuda, pa i u Francuskoj.

Muslimani su tradicionalno anticionisti, na strani Palestinaca. Tako cela slika Francuske etno realnosti postaje jasna koliko i zabrinjavajuća. Postoje i drugi problemi o kojima se ne priča mnogo. Na primer, malo ljudi je čulo za neverovatnu privilegiju koju je Francuska odobrila udruženju LICRA.

To udruženje građana može da tužaka bilo koga na osnovu sumnje za "podsticanje na rasnu mržnju" s mogućnošću da se oštete naplati preko računa dotične uvređene zajednice.

U praksi, ti zakoni služe uglavnom za kažnjavanje antisemitizma i revizionizma istorije holokausta, uznemiravanje i zastrašivanje Jevreja. Pored toga, Francuska je jedna od retkih zemalja u kojoj bojkot ili sankcije protiv izraelske kolonizacije i novog naseljavanja po teritorijama može takođe biti osuđen kao "podsticanja na rasnu mržnju".

Francuska ima najveću židovsku zajednicu u Zapadnoj Evropi. Nakon gubljenja kolonija u severnoj Africi mnogi Jevreji su se naselili po francuskim gradovima. Obzirom da su njihova zanimanja veoma unosni i intelektualni poslovi: novinari, pisci, bankari, biznismeni, umetnici, advokati, lekari ili političari, to je razumljivo da postoji neka vrsta ljubomore koja uvek postavlja pitanje; a kako su to oni uspeli a mi ne.

Sve političke stranke, a Socijalistička posebno, gaje velike simpatije prema Izraelu. Ne treba zaboraviti ni vreme krize i samog rata u Alžiru kada su Francuzi pomogli Izraelu da napravi svoju atomsku bombu. I pored svega toga, Bernar Anti Levi je u svoje vreme napisao da je fašizam autentična francuska ideologija, I ostao živ.

Gospođa Diana Džonston je ne samo poznata novinarka već i visoka intelektualka, bolesno zaljubljena u istinu i pravdu. Ona je poznata i našoj publici, jer je sa više važnih članaka u svetskim novinama i nekoliko knjiga obelodanila sve nelogičnosti i sve podvale Zapada u procesu raspada Jugoslavije i nasilnog otimanja Kosova.

Politički nepodobna, pa čak i žigosana od strane CIA-e i CNN-a kao levičarski ekstremista, ova dama bez mane i straha je ovih dana udarila u bolnu tačku i izazvala veliku pometnju u francuskim medijima, što i nije toliko bitno, kao i u političko-masonskim krugovima, a pogotovo u sedištu jevrejske zajednice Francuske CRIF i francuskog udruženja za borbu protiv rasizma i antisemitizma LICRA.

– Francuska želi da zabrani smeh u državi baš kada joj najpotrebniji, tvrdi Diana i argumentuje:

Sektor industrije nestaje, a preostale fabrike otpuštaju većinu svojih radnika, oporezivanje čak i siromašnih građana prevazilazi granice podnošljivog, i to da bi se spasili bogati bankari i kontraverzna valuta evra.

Razočaranje u evropsku zajednicu je sve jače, jer su zakoni briselske Porte u suprotnosti sa nacionalnim interesima članica. Čemu služi glasanje, ako svaka nacionalna vlada mora da igra kako joj Evropa svira, a da i ne pominjemo arogantnost izabranih, koji svojim šupljim govorima i izlizanim frazama o ljudskim pravima idu u rat po Bliskom istoku i crnoj Africi, ili frontalno pljuju po Rusiji i Kini. Ovakvi izgovori imaju za cilj da pokriju katastrofalnu popularnost predsednika Olanda koji sa 15% obara sve rekorde.

Pre nego što je napustila mesto predsedavajućeg Evropom, Francuska se potrudila da u zajednici sa Hrvatima, Argentincima, Brazilcima, Holanđanima i još nekoliko sličnih zemalja pokrenut je proces svetske depenalizacije homoseksualaca pred Ujedinjenim Nacijama.

I tamo je, kao i kod nas crkva digla glas i blokirala glasanje rezolucije. Naime strašno je to da 90 država sveta zatvorom kažnjava sodomiju a još strašnije je da u 7 svetskih zemalja postoji smrtna kazna za ovaj greh.

Takve ekscese treba suzbijati i odlučno stati na stranu individualne slobode misli i dela svakog pojedinca. Svi se slažu sa ovom konstatacijom, ali problem homića je potpuno izopačen i pretvoren u politički akt, tvrdi Vatikan.

Ne treba biti slep i ne videti da se ovde ne radi samo o depenalizaciji homoseksualizma već o jednoj introdukciji političke vrednosti koja odlučuje šta su bazične vrednosti naše civilizacije i ubacivanju osećaja krivice i odgovornosti za nepoštovanje ljudskih prava svakome onome ko primeti da postoje različite seksualne orjentisanosti. Brak između muškarca i žene je temelj i poreklo civilizacije i kao takvo mora da zadrži svoje privilegovano mesto, tvrdi poznati kardinal Kotier.

U jednom značajnom intervjuu sa predstavnikom Vatikana iznosi se cela filozofija teologije i objašnjenje stav koji političari neće da shvate jer im lobi pod zastavom duginih boja soli pamet i nalaže poslušnost.

Evo kratkog rezimea tog članka koji je podigao prašinu u svim medijima. Pre svega stoji konstatacija da je sklonost homoseksualizmu jedan hormonski poremećaj u jedinki, i nije normalno od toga praviti politički adut za promene društva na neki duži period i to bez dubljeg istraživanja svih mogućih posledica.

Moderna politika je agresivna i regresivna u isto vreme. Po ovim shvatanjima sve mora biti u okviru zakona jer koga nema u zakonu o manjinskim pravima taj je žrtva. Ovakav sistem vladanja strahom samo paralizuje društvo.

Zakon o homofobiji fabrikuje jedno paranoično društvo gde se žrtva na perfidan način pretvara u građanina više vrednosti koga treba zaštititi i dati mu specijalne zakonske povlastice samo zato što većina misli da nije normalan u odnosu na norme jedne familije.

Seksualna orjentacija nije socijalna norma. Ne može društvo da se organizuje na bazi seksualnih predominacija ili nastranosti pa bile one i veoma rasprostranjene. Ovim bi se ukinuo svaki individualni identitet a stvorila bi se i jedna lažna slika o tome kako je seksualni identitet tobož jedan socijalni proizvod kulture koji je progresivan. Ova teorija je opasnija od Marksizma i može da uništi vekovno nasleđe dugotrajne konstrukcije familijarne ćelije, tvrdi Vatikan.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POZADINA IZBORA NOVOG SAZIVA NACIONALNOG SAVETA VLAHA

9. марта 2015. Коментари су искључени

 

Rumunija veoma aktivno radi na tome da Vlahe iz Srbije prevede u Rumune. Nesposobni i podmićeni političari iz Srbije joj u tome rado pomažu. Zato se seminari za predavače vlaškog jezika održavaju na rumunskom, a udžbenike za vlaški jezik i kulturu piše devojka koja ima samo 25 godina i nikakvo adekvatno obrazovanje.

 

                     Mersiha Hadžić

SAVET VLASI

 

U utorak, 18. novembra 2014. godine, u Petrovcu na Mlavi je konstituisan Nacionalni savet Vlaha u novom sazivu. Na konstitutivnoj sednici verifikovani su mandati novoizabranim članovima Saveta, a na prvoj radnoj sednici koja je potom održana, izabrano je i najuže rukovodstvo ovog tela.

Za predsednika Nacionalnog saveta Vlaha ponovo je izabran diplomirani politikolog Radiša Dragojević sa liste "Vlasi za Srbiju – Srbija za Vlahe" iz Petrovca na Mlavi, koji je ovu funkciju obavljao i u prethodnom mandatu, dok je za zamenika predsednika izabran Dalibor Orsovanović iz Bora. Za sekretara Saveta imenovan je Bojan Modrlanović, diplomirani pravnik iz Petrovca na Mlavi.

Među prioritetnim ciljevima Saveta, Dragojević je na sednici istakao nastavak programa uvođenja vlaškog govora sa elementima nacionalne kulture Vlaha u sistem osnovnog obrazovanja, dalje usavršavanje, normiranje jezika do njegovog uvođenja u službenu upotrebu tamo gde za to budu postojali zakonski uslovi, kao i negovanje kulturnog nasleđa i tradicionalnih kulturnih manifestacija Vlaha.

Posle toga 17. decembra 2014. godine, u Boru je održana druga sednica Nacionalnog saveta Vlaha i usvojen je novi Statut. Usvojeni su predlozi da naziv Nacionalnog saveta Vlaha bude ispisan na pečatu i u Statutu na vlaškom jeziku i pismu („Savjetu Vlahilor").

Izabran je prvi potpredsednik savetaNovica Janošević, kao i potresednici: Dragi Damjanović, Miodrag Marković, Miletić Mihajlović i Neli Đorđević.

Izabran je i Izvršni odbor Nacionalnog saveta, koji čine: predsednik Radiša Dragojević, zamenik Dalibor Orsovanović, pet potpredsednika, kao i Siniša Čelojević sa liste Gergina i Miodrag Kokelić, sa liste Pokret vlaškog ujedinjenja.

Imenovani su i predsednici odbora: predsednik Odbora za kulturu, Vesna Stanković, predsednik Odbora za obrazovanje Slobodan Golubović, predsednik Odbora za službenu upotrebu jezika i pisma Slobodan Perić.

Koga ovi ljudi predstavljaju? Kampanju za izbore NSV-a su radile vladajuće SNS i SPS, odnosno njihovi opštinski odbori u Petrovcu na Mlavi i Kučevu. Za učenje vlaškog govora na teritoriji opštine Kučevo izjasnio se samo jedan učenik, pa je i on odustao.

Istovremeno, u opštini Kučevo za učenje rumunskog jezika prijavilo se 12 učenika u srednjoj školi i 12 učenika u osnovnoj školi. U celom Braničevskom okrugu za učenje vlaškog govora sa elementima kulture prijavilo se 56 učenika i to jedino u osnovnoj školi u Laznici, opština Žagubica. S druge, strane za učenje rumunskog u opštinama Veliko Gradište, Golubac, Malo Crniće i Žabari prijavio se veliki broj učenika. Sada će deca učiti rumunski.

Nauka je odavno rešila pitanje samostalnosti Vlaha kao naroda, ali to nisu i naši političari. Vlasi nisu Rumuni, ali snažnom agitacijom potkrepljenom parama, Rumunija uspeva da za svoj plan rumunizacije stanovnika istočne Srbije pridobije sve veći broj ljudi, posebno podmitljivih političara.

Vlaška narodna stranka koju predvodi doktor Predrag Balašević ovaj put nije izašla na izbore i pozivala je na njihov bojkot. Ako pogledamo izlaznost može se reći da je bojkot uspeo.

Održana je i konferencija u Medija centru u Beogradu. Zapaženo je bilo komentarisanje Dragomira Dragića o napisanom udžbeniku "Vlaški govor sa elementima nacionalne kulture ". Dragić se pitao ko je autor koji je na tako nestručan način predstavio Vlahe i njihove običaje. Čak je pozvao i na krivičnu odgovornost autora i ekipe oko njega. Stvarno, ko to piše udžbenike ?

Autor većine njih je dPasujoni, to mu je književno ime. Iza pseudonima se krije Slobodan Golubović iz Beograda, profesor fizike!? Sva izdanja finansiralo je udruženje Gergina iz Negotina i Nacionalni savet Vlaha. Ništa ne bi moglo ni bez pomoći Soroš fondacije. Poznato je da je Soroš finansirao sve projekte na razbijanju Jugoslavije, a sada Srbije.

Kada je dPasujoni video da je preterao, objavio je da ključni udžbenik piše njegova ćerka, rođena 1989. godine ?!

Održana su dva seminara za nastavnike Vlaškog govora. Naravno, predavači su bili dPasujoni, njegova ćerka i još neki članovi udruženja Gergina iz Negotina. Na tim seminarima nije se uopšte govorilo vlaškim govorom.

I prvi saziv NSV, pod vođstvom Dragojevića, spremao se za uvođenje rumunskog jezika u nastavu. Bio je i jedan seminar na kojem su predavači bili profesori rumunskog jezika sa novosadskog filozofskog fakulteta. Čak su održali i polaganje. Tako su naši Vlasi dobili sertifikate o poznavanju rumunskog jezika u nivou maternjeg !

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

NOVI SAD: GLUMA DEMOKRATIJE I PROSVETLJENOSTI OD STRANE KADROVA TREĆE SRBIJE

8. октобра 2014. Коментари су искључени

 

Bivši član Pokrajinskog odbora SNS za Vojvodinu Đorđe Višekruna, piše o tome kako je i zbog koga, grad Novi Sad doživeo pravi finansijski potop, kako stranka pod nazivom "Treća Srbija" vrši kriminalne radnje za račun Srpske napredne stranke, kako bivši robijaši postaju privatni izvršitelji prinudne naplate, zašto u Vojvodini više nema opozicije i kako je bilo moguće da osiromaši nekada prebogata javna preduzeća "Informatika" i "Lisje". Trećom Srbijom direktno komanduje naprednjački "bos", profesor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, dr Aleksandar Bata Milovančev, trenutno direktor Luke Novi Sad.

 

                   Đorđe Višekruna

 

Spisak afera koje je napravila navodna stranka Treća Srbija za vreme svog kratkog postojanja je poprilično dug. Od afere sa "Sogaz osiguranjem", finansiranja snimanja albuma Slobodana Trkulje, tendera za nabavku goriva, plaćanja kafanskih računa službenom karticom menadžmenta preduzeća, pa sve do najnovije afere angažovanja uterivača dugova.

Kao udarnoj pesnici SNS u Vojvodini funkcionerima Treće Srbije je dozvoljeno sve a naročito da kradu za račun SNS-a, kupuju glasove i bave se svim mogućim nelegalnim aktivnostima pritom uopšte ne strahujući od zatvora. Danas se sve ovo radi čak javno, na očigled birača, zaposlenih, građana. Treba izmeniti Krivični zakonik da krađa za račun i u korist SNS-a ne bude krivično delo.

Treća Srbija je skup mladih neobrazovanih i nevaspitanih ljudi koji su kao takvi sposobni da za nekoliko meseci upropaste MMF tako da za njih budžet Grada Novog Sada ne predstavlja naročit izazov.

Naprednjaci su dovukli najveći šljam i otpad u Novi Sad i napravili Treću Srbiju kao udarnu pasnicu SNS. Aleksandar Vučić ceni i podržava ljude koji poseduju lopovske i prevarantske sposobnosti što se jasno vidi na primeru tkz. lidera Treće Srbije.

Ova "ekipa" je došla u Novi Sad (Bosna, Crna Gora, Lika, Slavonija…), snabdevena legendama i mitskim pričama o navodnom lokalpatriotizmu, iako tu nema Novosađana nego su to ljudi koji su Novi Sad videli prvi put pre nekoliko godina nakon izbora.

Došao je predsednik Treće Srbije iz Zrenjanina da bude odbornik, pa i on glumi novosađanina…Ima ih, i svi su oni navodno veliki nacionalisti, pa onda guslari, ratni veterani, menadžeri, špijuni, gestapovci, busaju se i foliraju po gradu kao pavijani.

Pošto takvi mladi i neiskusni direktori ne znaju baš ništa da rade osim da kradu, jer nemaju ni iskustvo ni znanje za nešto drugo, oni uzgred uhode i proganjaju zaposlene u Javnim preduzećima koja su dobili na upravljanje, a često su i slobodnomisleće građane Novog Sada, koji im stanu na put. To je glavna meta njihovih ucena, pretnji i ostalog arsenala da se tobože neko uplaši i ućutka.

Kadrovi Treće Srbije svakodnevno putem lokalnih medija narušavaju multikulturni i višenacionalni ambijent koji su generacije novosađana gradile unoseći nemir u kuće nacionalnih manjina retorikom koja ne priliči ni 21 veku ni srpskoj kulturi, već pre fašističkoj propagandi u Nemačkoj između dva svetska rata. Jezikom mržnje i podela je danas obojena kulturna politika grada Novog Sada, koju sprovode kadrovi Treće Srbije.

Stavljajući u prvi plan trivijalne teme kadrovi Treće Srbije prizivaju duhove prošlosti i svetlu srpsku prošlost dok nam krađom gradskog budžeta uništavaju svaku nadu da ćemo u budućnosti živeti u modernom i razvijenom evropskom gradu.

Frakcija Srpske napredne stranke koja nosi naziv Treća Srbija iz dana u dan ne prestaje da iznenađuje i šokira građane Novog Sada. Pre svega se promoviše jedan obrazac ponašanja koji potpuno odudara od novosadske kulture i stila života, tu dominiraju teror, pretnje zaposlenima, bahato ponašanje, krađe i nestručnost.

Treća Srbija je interesna grupa, čiji je broj glasova na proteklim izborima bio na nivou statističke greške i pored skupe kampanje ali ona je osnovana od strane SNS, koji je održava i podržava iz razloga obavljanja prljavih poslova, krađe, skretanja pažnje javnosti, rasipanja glasova te stvaranja lažne konkurencije. Novosađani se često pitaju, „zašto su nam naprednjaci nabacili ovu bedu" ne shvatajući da ta beda upravo radi za naprednjake!

Treća Srbija je objekt ona nije subjekt, ona samo izvršava naloge Gradskog odbora SNS i nema nikakvu samostalnost u delovanju. Projekat SNS-a pod nazivom Treća Srbija nema ideologiju ni program kao druge stranke to je firma za izvlačenje para iz javnih preduzeća i gradskog budžeta.

Podatak da je Treća Srbija u poslednjim preletanjima kupila dva pokrajinska poslanika pokazuje da ova interesna grupa raspolaže značajnim finansijskim sredstvima ali koja više nisu u budžetu Novog Sada već na privatnim računima.

S obzirom da je delatnost javnih preduzeća Informatika kao i Lisje (u kojem je do pre mesec dana Treća Srbija imala direktora) isključivo naplata računa od građana (uz minimalne rashode) neverovatno je da su ova JP prvi put u svojoj istoriji poslovala sa gubitkom. To nije pošlo za rukom ni jednoj stranci do sada ali Trećoj Srbiji jeste, zaista su eksperti kada je lopovluk u pitanju.

Sa ovakvim sposobnostima, kadrovi Treće Srbije se na najbolji mogući način preporučuju Aleksandru Vučiću za sklapanje sličnog angažmana na republičkom i pokrajinskom nivou.

Građani Novog Sada su u potpunom šoku kako je uopšte moguće da preduzeće poput Informatike bude u minusu, kada ima isključivo prihode. Od dolaska Treće Srbije prema građanima je represija maksimalno pojačana, do sada su utuženja za neredovne platiše bila na svakih šest meseci a danas su na svaka tri meseca. Pa tako građanima masovno na vrata kucaju privatni izvršitelji zbog duga od nekoliko hiljada dinara i sa troškovima izvršenja od 17.900 dinara.

Inače zaposlenima u JKP Informatika nije poznata procedura odabira ovih uterivača ali je prava tragedija kada vam na vrata kucaju krivično osuđivana lica a danas borci za pravdu-izvršitelji! Informatika danas ima preko 300 zaposlenih i taj broj se svakodnevno povećava članovima SNS kao i 12 direktora.

Direktori Informatike su lako prepoznatljivi u Novom Sadu jer se u kasnim večernjim časovi kreću u automobilima Audi A8, a uz automobil dobijaju i radnice Informatike, najčešće novozaposlene, sav taj prekovremeni noćni rad po kafanama plaćaju građani Novog Sada.

Inače svi funkcioneri Treće Srbije su osnovali po nekoliko nevladinih organizacija i to često dve nedelje pred konkurs, a da projekat bude finansiran iz budžeta grada pobrinuće se kadar Treće Srbije zadužen za kulturu tačnije Gradski sekretar za kulturu koji je inače i predsednik komisije za dodelu finansijskih sredstava.

Od ukradenog novca iz budžeta grada namenjenog kulturi Treća Srbija je kupila "Novosadske novine", a u planu je da kupi još nekoliko lokalnih medija. Sve firme koje su vodili ili i dalje vode kadrovi Treće Srbije su doživele potop.

I pred narodom i pred Evropom i zapadom Vučić i SNS moraju da glume demokratiju i prosvetljenost. Zato će da osnivaju sve više organizacija kao što je Treća Srbija.

Na prvi pogled narodu naprednjaci zaista deluju kao oličenje kulture i poštenja nasuprot kadrovima Treće Srbije koji i jesu dovedeni da glume veštačku konkurenciju.

Naprednjaci maksimalno promovišu Treću Srbiju i daju joj prostor u medijima kako bi građanima zgadili i smučili i samu pomisao izlaska na izbore. Slično je Milošević 90-tih godina koristio Šešelja. Šešelj, Vučić i Nikolić su otvoreno promovisali putem SRS fašizam i mržnju, da bi naspram njih Milošević i njegov SPS izgledali "umerenije", a zapravo je Milošević bio iza svega.

Isto se može reći i za današnju zvaničnu opoziciju, koja je više tu da glumi opoziciju nego da bude prava opoziciju. I dok će SNS biti čistih ruku, Treća Srbija će da radi sav prljav posao za njih! Genijalno smišljeno, da se Vlasi ne dosete prave namere, a to je potpuno ukidanje Vojvodine i potpuno brisanje vojvođanskog identiteta. Time žele da slome svaki otpor u Vojvodini kako bi njom lakše vladali.

Ekstremno desničarske organizacije, nastale nakon 2000. godine, poput Dveri, iz kojih je nastala Treća Srbija, dolaze u međusoban sukob, ali to ne treba shvatiti kao postojanje pluralizma i demokratije, već kao borbu za primat u čoporu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PARE I POSLA ZA RADNIKE NEMA, ALI PLATE ZA DIREKTORE MORA DA IMA!

16. априла 2014. Коментари су искључени

 

Javnost Srbije do sada nije upoznata sa pljačkom preduzeća "Zorka Obojena metalurgija". Radnici šabačke fabrike "Zorka“ su se pismom obratili redakciji sa namerom da se šira javnost upozna sa načinima pljačke u ovom preduzeću.

 

 

 

U njoj su učestvovalo rukovodstvo firme, koju predstavlja Nevenka Trifunović-generalni direktor, Mileta Isailović-tehnički direktor, Zlatko Maksimović-finansijski direktor, Ljubomir Lukić-direktor službe opštih poslova, Stanimir Ranković-direktor službe održavanja, Živana Lolić-direktor prerade, Aleksa Kovačević-bivši direktor, Edita Jovanović-šef računovodstva, Dragan Antonić-predsednik UO, Zorica Jurišić-direktor tehničko-tehnološke službe, Dejan Simić-direktor elektrolize.

Naime, imenovani rukovodioci i njihovi pomagači predstavljaju „Kolegijum", organ koji upravlja firmom i donosi odluke koje se tiču i firme i radnika. Godinama unazad, tačnije od 2007. godine, za polovinu radnika nema posla a samim tim ni plata u fabrici, dok za rukovodstvo ima i posla i para za plate. Novac za plate su obezbeđivali dobijanjem subvencija od države a delom od sekundara prikupljenih u fabrici.

Novac od subvencija su delili na nekorektan način, gde je oko polovina radnika usmeno poslata kući i dobijala neku „siću", dok su ostali kojima je dozvoljeno da dolaze na posao dobijali shodno stručnoj spremi i u zavisnosti od „odnosa" koji su imali sa rukovodiocima.

Tako da su radnici kojima nije dozvoljeno da dolaze na posao dobijali 7 hiljada dinara mesečno a rukovodioci 30-60 hiljada mesečno iako su svi trebali da dobiju republički minimalac od 18-20 hiljada, kako je bilo u drugim "Zorkinim" firmama koje su dobijale subvencije.

Što se tiče prikupljenih sekundara iz fabrike, u početku je to bilo prikupljanje i radnici su dobili nešto od toga, a vremenom se to pretvorilo u „seču" fabrike, od koje radnici nisu dobijali ništa niti su imali uvid u to šta se radi sa tim novcem a „Kolegijum" je novac usmeno pravdao tekućim troškovima.

Recimo samo da je isečeno preko 100 tona olova, desetine tona bakra i hroma, i desetine tona gvožđa. Bilo je tu i čistog magnezijuma, velikih industrijskih motora, alata za livenje, cevi, drvene građe, papira, cigle itd. Sve što su stigli da prodaju, prodali su. Radnici od svega prodatog nisu dobili ništa a novac od prodaje se ne zna kojim putem je išao jer je račun firme godinama u blokadi.

Sumnja se da je rukovodstvo imalo „dil" sa preduzećima koja se bave otkupom sekundara „Kečer" i „Lavovi" čiji je vlasnik rođak direktora održavanja Rankovića. Inače je gotovo svaki od pomenutih rukovodioca u međuvremenu kupio stan ili u potpunosti renovirao postojeći stambeni objekat dok im radnici primaju 7 hiljada dinara mesečno.

Treba reći i to da je iz zaključanog magacina ukradeno 5 tona bakarnih šina a magacin je i posle krađe bio zaključan. Prodata je ili poklonjena parcela od 80 ari firmi „Zorka kolor" bez ikakvog objašnjenja zašto je to urađeno, za koliko novca i gde je on završio.

U tu transakciju je uključen generalni direktor „Zorka Holding" Josip Mitrić i neko iz agencije za privatizaciju jer je firma u procesu restruktuiranja i nije dozvoljena prodaja delova firme.

Čak je od ministarstva privrede dobijen kredit od 14 miliona dinara za pokretanje proizvodnje a ona nije pokrenuta niti se zna šta se desilo sa dobijenim novcem i gde je on završio. Vrhunac pljačke je prodaja „Jarosit taloga" firmi „Eliksir" za oko 1,2 miliona evra.

Prodajom ove zajedničke imovine, „Kolegijum" usmeno donosi odluku da se novac isplaćuje kroz plate po postojećim koeficijentima dok 45 radnika i dalje ne dolazi na posao i dobija 12 hiljada dinara umesto dotadašnjih 7.

Za to vreme rukovodioci imaju pun fond radnih sati i primaju 100-150 hiljada dinara mesečno. Radnici su tražili da se novac od prodaje zajedničke imovine podeli na sve zaposlene linearno, to jest podjednako na svih 115 zaposlenih. Niko ih nije ni saslušao a kada su neki od njih došli da traže svoje Ustavom garantovano pravo na rad, pozvana je policija i udaljila radnike.

Pre nekoliko dana na upućene žalbe radnika generalni direktor Nevenka Trifunović je izjavila kako ima ljude u MUP-u i tužilaštvu i da bez veze radnici prijavljuju tužilaštvu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DOSTIGNUĆA POJEDINIH SINDIKALNIH VOĐA U POLICIJI, OGLEDAJU SE U ZLOUPOTREBI NJIHOVOG POLOŽAJA

 

Članovi Nezavisnog sindikata policije sačinili su spisak grehova kolege Jugoslava Miloševića, predsedavajućeg Nezavisnog sindikata policije. Objavljujemo njihov nalaz, sa željom da pomognemo i onako obespravljenim policajcima da se izbore za svoja sindikalna prava, privođenjem pravdi sindikalnog vođe koji je izdao njihovo poverenje. Vrh MUP-a Srbije vešto koristi vođe policijskih sindikata, među kojima su najkorumpiraniji Veljko Mijailović, predsednik Policijskog sindikata Srbije, i Jugoslav Milošević, predsedavajući NSP., koji predvode dve reprezentativne sindikalne organizacije. Svi pokušaji policije da se izbori za osnovna sindikalna prava, uslove rada i platu, uguše sindikalne vođe koje vrh MUP-a lako korumpira.

 

 

 

“Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 25.12.2012 godine, kao odgovorno lice predsednik Sindikalne Grupe (SG) Aleksinac-Koordinacioni centar (KC) Niš je u periodu 2009 godine u svojstvu predsednika SG Aleksinac od centrale NSP u Beogradu uzeo pozajmicu za SG Aleksinac u iznosu od 100.000 dinara koju nije vratio, čime je naneo štetu NSP, a svojim ponašanjem narušio ugled sindikata i doveo do pogoršanja međuljudskih odnosa u sindikatu.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 15.01.2014 godine, je u 2012 godini dobio uz ugovornu obavezu na dve godine laptop sa pripadajućim internet modemom, a zatim u 2013 godini kao član predsedništva NSP od centrale uzeo još jedan laptop sa pripadajućim internet modemom sa ugovornom obavezom na dve godine.

Time je oštetio račun centrale NSP za ugovorni iznos jednog laptopa i mesečnu(dve godine) pretplatu za jedan internet modem. Ovakvim svojim ponašanjem Milošević Jugoslav je naneo finansijsku štetu NSP, narušio međuljudske odnose u sindikatu i sebi neovlašćeno pribavio imovinsku korist.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 25.12.2013 godine ,je kao odgovorno lice predsednik SG Aleksinac i tadašnji član IO NSP od firme ,,Prizma,,iz Kragujevca po otpremnici br.240223200067 na odloženo plaćanje od 30 dana za SG Aleksinac kupio robu(zastave) u iznosu od 84.960,oo dinara,koju do današnjeg dana nije platio,uz usmenu konstataciju na sastanku IO da je nikad neće ni platiti!

Na ovaj način Jugoslav Milošević je naneo štetu ugledu Sindikata, pa je zbog dugovanja firma "Prizma" iz Kragujevca prekinula saradnju sa NSP i odbila donaciju za II. sportske igre,čime je sindikat oštećen za donirani iznos.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 15.12.2013 godine, je kao odgovorno lice predsednik SG Aleksinac 30.8.2012 godine od firme ,"Jakov Sistem," iz Niša otpremnica br.RA-VP/01001716, kupio robu u vrednosti od 109.160,oo dinara bez odloženog plaćanja. Navedenu robu nije platio u roku već je u ratama 10.9.2012-20,ooo dinara; 22.11.2012-9000,oo dinara; 02.12.2012-10.000 dinara; 16.1.2013-15.000 dinara; i 02.09.2013-20.000 dinara isplatio deo duga a da je ostao do danas dužan po računu iznos od 35.160,oo dinara

Zbog ovakvog ponašanja Milošević Jugoslava, firma ,"Jakov Sistem" iz Niša je odbila dalju saradnju sa NSP KC Niš i raskinula ugovor o kupovini robe na rate za zaposlene u MUP.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 25.12.2013 godine, je kao odgovorno lice-predsednik SG Aleksinac i član predsedništva NSP u 2012 godini,zloupotrebom funkcije koju obavlja, od firme ,"Pertini" iz Beograda kupio novogodišnje paketiće za SG Aleksinac po ceni oko 300.000,oo dinara a da iste po našim saznanjima još uvek nije isplatio,čime je narušio ugled NSP.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 25.01.2014 godine, je zloupotrebom funkcije koju obavlja u NSP- predsedavajući predsedništva NSP i predsednik SG Aleksinac dana 26. 3. 2013. godine (otpremnica br.32/13)i 05.04.2013 godine (otpremnica br.39/13)od firme "Pampero" iz Beograda kupio robu (čizme ,"Magnum,") na ime SG Aleksinac po ukupnoj ceni od 639.360,oo dinara sa odloženim plaćanjem od 60 dana.Kako navedeni iznos nije platio u predviđenom roku, od strane firme ,"Pampero" iz Beograda isti je utužen kod Privrednog suda u Nišu gde je spor okončan u korist ,"Pampera," po pravosnažnoj drugostepenoj presudi od 20.1.2014 godine.

Dana 07.2.2014 godine zbog dugovanja firmi "Pampero" a po pravosnažnoj presudi Privredni sud u Nišu je blokirao račun NSP(svi računi KC i SG su bili blokirani 07.2.2014 godine)i od KC Vranje-humanitarni fond, naplatili traženi iznos sa pripadajućim sudskim troškovima i kamatama (oko 765.500,oo dinara). Predsedavajući predsedništva Jugoslav Milošević je zloupotrebljavajući funkciju na kojoj se nalazi a uz pomoć lica zaduženog za finansije Tomislava Nikolića sa centralnog računa NSP prebacio celokupan iznos potražioca koji je skinut, na račun KC Vranje.

Ovakvim svojim ponašanjem Jugoslav Milošević kao prvi čovek NSP je direkno naneo štetu ugledu NSP, jer firma "Pampero" odbija svaki vid dalje saradnje sa predstavnicima policije(plaćanje na rate)dok se unapred ne isplati račun.Takođe je naneo finansijsku štetu sindikatu za iznos od oko 765.500,oo dinara. Prema našim saznanjima od policijskih službenika isti je uzeo za obuću po 2.500,oo dinara a da novac nije uplatio firmi "Pampero" na ime duga.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 29.01.2014 godine,je zloupotrebljavajući funkciju predsedavajućeg predsedništva NSP dana 28.1.2014 godine, Pavlović Dejanu predsedniku KC Kragujevac za potrebe odobrenja i korišćenja sl.vozila iz PU Kragujevac poslao poziv da 29.1.2014 godine u 14,00 čas u Odžacima prisustvuje privatnom sastanku,na kome su pravljeni planovi za urušavanje NSP a koji nije imao službeni karakter.

Na ovaj način Jugoslav Milošević je direktno naneo štetu NSP jer je korišćenje sl.vozila za predsednika KC Kragujevac dogovoreno sa načelnikom PU Kragujevac uz dostavu poziva za zvanične sastanke.Na ovaj način Jugoslav Milošević urušava ugled i poverenje koje NSP uživa kod poslodavca.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 25.01.2014 godine, je na predlog IO dobio pomoć od 50.000,oo dinara bez lekarske dokumentacije, uz predhodno njegovo usmeno obrazloženje da boluje od teške bolesti-karcinoma.

Nakon što je utvrđeno da ne boluje od navedene bolesti isti nije vratio navedeni iznos, niti je priložio potrebnu dokumentaciju o svojoj bolesti.Na ovaj način Jugoslav Milošević je neovlašćeno prisvojio iznos od 50.000,oo dinara i pribavio imovinsku korist za sebe,dajući loš primer članovima NSP kao prvi čovek sindikata,čime je narušio međuljudske odnose u sindikatu.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 26.01.2014 godine, zloupotrebljavajući funkciju predsedavajućeg predsedništva NSP, kao ovlašćeno lice SG Aleksinac u periodu od juna 2013 godine nije uplaćivao 0,30% članarine prema centrali NSP,čime je naneo finansijsku štetu NSP.

Članovi Nezavisnog sindikata policije”

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

MISLI DA SVE ZNA! VEĆI KRITIČAR NEGO ANALITIČAR SRPSKIH DOGAĐAJA; UVEK ZA PARE A MANJE IZ LJUBAVI PREMA DOMOVINI

19. марта 2014. Коментари су искључени

 

Samozvani analitičar Dušan Janjić ne ume da prognozira ni kada će izbori biti raspisani, ali je sahranio već nekoliko stranaka i finansijski ojadio sve koji su imali poverenja u njega. Već je dozlogrdio i svojim zaštitnicima iz Amerike.

„Kad god upalim radio", svedoči renomirani novinar Ljubomir Živkov „Dušan Janjić, pa Dušan Janjić, Dušan Janjić iz foruma za to i to smatra to i to, pitam bližnje kakav je to forum, pa za etničke odnose, ma čije odnose, ja bih pre rekao da je ceo taj institut samo Dušan Janjić, ima logo, faks, možda i pečat, ali ne shvatam od čega čovek živi, jer ja što god sam rekao za neki medij nisam ništa nikad zaradio!"

 

          Miloš Antonijević

 

Nema gde taj nije okačio svoju biografiju. Na internetu sličicu svoju, uz prigodan tekst, deli šakom i kapom. Sad, na stranu činjenica što je CV sročen nepismeno, ali bar možemo da razaberemo da je rođen 28. marta 1950. u Vranju. Diplomirao je na Pravnom fakultetu 1973., a na istom je i magistrirao i doktorirao.

Član Saveza komunista je postao 1968. Ali, u velikom Beogradu to nije bilo dovoljno za lagodan život, pa je mlađani Janjić počeo da obigrava oko Službe. Prvo civilna, pa vojna, prvo iz „ljubavi prema domovini", pa potom za pare.

Služba ga je smestila u kabinet nekadašnjeg gradonačelnika Beograda Branka Pešića. U njegovom kabinetu je upoznao Slobodana Miloševića. Naravno, zaljubio se odmah u njega. Lizao mu je dupe sve dok nije shvatio da su oni napolju rešili da se Srbija mora rešiti Miloševića.

Počeo je da laže da je iz Saveza komunista dobrovoljno istupio 1988., a istina je da je uz Miloševićeve i SPS skute bio gotovo do sudnjeg dana. Sa sadašnjom ministarkom spoljnih poslova Hrvatske Vesnom Pusić organizovao je nekakav Evropski pokret, samo da bi špijunirao Zagreb. Beograd zadovoljan, ali zadovoljni i u Vašingtonu, Briselu, Berlinu… Izveštaji su, naime, počeli da se pišu u duplikatu. Jedan ide Službi, drugi ide u preko granice. I pare su počele ne da kaplju, nego da teku…

Neposredno pre nego što će ga spoljašnje gazde uveriti da će Milošević biti otfikaren osmelio se da uđe u novu stranku, Socijaldemokratiju. Dok je služba kontrolisala Socijademokratiju, sve je bilo da ne može biti bolje. Mama Mira Marković je sredila da stranačku kasu redovno pune Karići, i Janjić je uživao.

Dok je pokojni predsednik Socijaldemokratije general Vuk Obradović istraživao korumpirano srpsko političko dno, Janjić se pravio mutav. Trošio je stranačke pare na putovanja. Ide, on, kao, da objašnjava Stejt Departmentu šta treba u Srbiji da se radi i da sebe preporuči za budućeg predsednika.

Kada je Vuk Obradović umro, mesto predsednika Socijaldemokratije zauzeo je Janjić. Kasa još dostupnija, putovanja učestalija. Ubrzo je račun bio blokiran. U rukovodstvu su već zapazili njegove sklonosti, pa je bilo nagoveštaja da će se problem Janjić staviti konačno na dnevni red.

Obrukao se on, a obrukala se i stranka. Na izborima je dobio čitavih 327 glasova, što znači da ni porodice članova Glavnog odbora nisu glasale za njega i SD. Šta sad da radi?! Pare je davno spiskao, ostavku nije hteo da podnese, Karić zaboravio da postoji, u zatvor nije želeo da ode…

NATO je ponudio brzopotezno rešenje svom vernom slugi: rasformiraj Socijaldemokratiju, ona šaka jada što je toliko blesava da te sledi razbežaće se po drugim partijama, neki su već to i učinili.

Tako se jedno vreme Dušan Janjić, sada već uveliko poznat i priznat kao Dušan Janjičar, isticao u svojim naručenim analizama. Do besvesti je ponavljao da će Srbija zatražiti prijem u NATO, što tamo gde treba nije ostalo neprimećeno. Ni Moskva nije ostala ravnodušna.

„Ako mene pitate da li mi se delovanje čoveka koji je predložio paralelno uklanjanje spomenika teroristima u Preševu i srpskim policajcima u Divosinu dopada, odgovor je odrečan. Ipak, Dušana Janjića poštujem kao surovo realističnu prethodnicu evroatlanske kobi Srbije", primećuje autor priloga emitovanog na talasima Glasa Rusije.

Janjić nije izostavio da doda da vlast ne treba da se svađa sa SAD i NATO. Borisu Tadiću i Ivici Dačiću je poručio da moraju da počnu da druguju sa Hašimom Tačijem i Ramušem Haradinajem, pa mu je ovaj potonji, poznat pod nadimkom Zmija, dodelio počasnu titulu albanskog bega.

Gde ćeš veće radosti za Vranjanca Janjića! Nema veze što ga se rodno mesto od sramote odreklo i što mu se preci u grobu prevrću. Zapravo, čim je Haradinaj izašao iz haškog zatvora, Janjić je bacio oko na njega. Prohtevi sve veći, troškovi sve veći, buđelar se morao popuniti i kosovskim, drogom obeleženim parama.

U februaru 2012. Nova Socijaldemokratija Srbije (NSD) izabrala je na osnivačkoj skupštini Dušana Janjića za predsednika . Predsednik i Predsedništvo NSD su na osnivačkoj skupštini ovlašćeni da najkasnije do 25. marta 2012. organizuju prvi izborni kongres i donesu potrebne odluke u vezi sa učešćem stranke na predstojećim izborima.

Već je Janjić sebe video u fotelji Borisa Tadića, sa kojim je prethodno debelo sarađivao. Upiškio se od sreće dok je novinarima objašnjavao kako će NSD da bude treća po snazi stranka u Srbiji i kako je njegov voljeni Tadić propao lik.

Kad taj „vrsni politički analitičar" izvaga koji je političar u Srbiji dobio više šarenih bombonica od njegovih gazda, taj se bez Janjićevog neće izvući. Ljubio je on i Vojislava Koštunicu. I sve njegove mačke je zdušno ljubio, a svoje omladince odredio da sarađuju sa bratskom DSS. Ljubio je i Zorana Đinđića, Tomislava Nikolića, jedino mu je Vojislav Šešelj izmakao u Hag.

Prevareni članovi NSD-a su ustuknuli, ali neke je uspeo da obrlati rečima da je ta „žvaka" samo za domaće tržište. Taman posla, kleo se Janjić, daleko bilo da sam ja američki čovek, priča se svašta…

Kako se stranačka kasa punila, tako ju je on praznio. Više nije mogao ni da sabere dva i dva, kad noćiva u Vašingtonu, kad u Briselu. Važno da je pala para! A i Priština mu je postala druga kuća. Tu je nova limuzina, tu je i šofer. Divota jedna, sad mu ostaje vreme da se opusti duže na tenisu, uz curice i dečake, smišlja kako da se još više umili gazdama i nesmetano laže i laje.

„Stekao sam utisak" izanalizirao je „predsednik" Janjić „ da je veliki problem što u SAD u stvari nemaju poverenja u naše političare, jer su im oni kada im je bila potrebna pomoć oko Kosova obećavali razne stvari. Oni imaju utisak da ih naši političari lažu, a imaju i neke neostvarive zahteve kao što je, na primer, podela Kosova. Kada je reč o Novoj socijaldemokratiji, podrška je išla u pravcu stvaranja širokog bloka građana, sindikata i partija koji će stati iza iste stvari. Naš plan je da radimo na unutrašnjoj bezbednosti i ekonomskom oporavku, saradnji sa zemljama bivše SFRJ, Albanijom i Albancima u okruženju. Amerikanci žele da podrže one koji žele da sarađuju s kosovskim institucijama na bilo koji način", ispljunuo je Janjičar u jednom dahu.

Već u martu 2012., kada mu je novčanik nabrekao do pucanja od „pozajmljenih" stranačkih para, Janjić je priznao da se samo šalio. U Bujanovcu je izjavio da će NSD učestvovati na lokalnim i pokrajinskim izborima u Srbiji, ali ne i na parlamentarnim, jer bi se, kako je naveo, teško snašla u toj smeši stranaka. Da zamaže donatorima oči dodao je i da je "do sada formirano 60 opštinskih odbora NSD u opštinama i gradovima u Srbiji, gde će samostalno ili u koalicijama učestvovati na lokalnim izborima", najavljujući koaliciju sa albanskim strankama.

Donatori su se povukli, pa je Janjić časkom osmislio novi projekat za koji će Vašington opet kapnuti koji dolar. Predložio je formiranje stalnog okruglog stola posvećenog bezbednosti i saradnji, na kome bi učestvovali i Srbi i Albanci radi prevencije nasilja.

Odbori NSD su se, kao i SD, rasformirali. Ojađeni članovi povukli su se u duboku ilegalu. Neki su najavili i pisanje krivičnih prijava. Za izdaju i otimačinu para. Ali, ko sme da sudi Janjiću kada on za eventualno suđenje već ima oproban i spreman štos: ukida se Nova Socijaldemokratija za vjeke vjekova, baš kao i Socijaldemokratija! Nema stranke – nema dokaza. Nema kase – nema dokaza. A i pamćenje je kratko u Srba.

Politički analitičar u njemu se, ipak, malo preigrao, pa je samo nekoliko dana pre raspisivanja izbora za 16. mart 2014. sa novosadske televizije rezolutno poručio da se treba spremati za izbore koji se sigurno neće održati pre Sretenja naredne godine. To će i Vašington da naredi, tvrdio je.

Izbori su raspisani, a on je među malobrojnim partijskim drugovima počeo da se vadi. Sazvao je Predsedništvo na kojem je prisustvovalo tri ipo člana, od kojih je jedan zamerio što se Glavni odbor stranke nije sastajao više od šest meseci. Taj što je pisnuo biće smenjen, zapretio je Janjić.

Ali, počeli su i drugi njemu da prete. Jedan ga je nazvao lopurdom, jer je donaciju od 5.000 evra, koju je predao za kasu Aktivne Srbije, Janjić potrošio na svoje užitke. Drugi piše krivičnu prijavu protiv Janjića zbog falsifikovanja odluka Predsedništva stranke koje, inače, retko kada ima kvorum. Treći traži njegovu smenu jer je potpisao ugovor o saradnji sa zlotvorom Ramušem Haradinajem. Četvrti.. Peti… Napravljen je red.

Da bi sačuvao ono malo stranke što mu je ostalo Janjić lažno obaveštava Predsedništvo kako su pojedini koji mu nisu po volji, podneli ostavku. Tako je pokušao da odstrani Miloša Labana iako je ovaj pismeno obavestio Predsedništvo stranke kako ne želi da se povuče, ali da više ne prznaje Janjića za predsednika.

Brže bolje je Janjić malobrojnu zapanjenu ekipu, koja se još iz samog očaja drži oko njega, ali koja je počela da se osipa, obavestio da pregovara oko izlaska na izbore. Naravno, izborne liste su predate, a liste Aktivne Srbije nigde nema.

Priča se, dakle, stoti i jubilarni put ponavlja. Pojedinci ipak tvrde da mu ovaj put neće oprostiti. A i Americi je već dojadio ovakav pokvarenluk. Hoće li Janjić u zatvor, ili u ludaru, pa da tamo dosanja svoj predsednički san – njima je svejedno. Janjiću zvanom forum za etničke odnose, odnosno forumu zvanom Janjić, ne piše se dobro! Konačno!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VELIKI MILJENIK BRITANSKIH OBAVEŠTAJNIH SLUŽBI SA ČISTIM RUKAMA

 

Pre petnaest godina siromašni student, Čedomir Jovanović, danas tajkun i milioner, čovek koji je zajedno sa bivšim šefom takozvanog presbiroa Vlade Srbije Vladimirom Popovićem zvanim Beba, uhapsio 13.000 ljudi u policijskoj akciji "Sablja" 2003. godine, svoju „karijeru" započeo je saradnjom sa vodećim srpskim kriminalcima i njihovim „vojskama", ali i pljačkom državnih preduzeća i špijunirajući u korist Velike Britanije i još nekoliko zapadnih obaveštajnih službi. Mada je Jovanović danas samo predsednik jedne stranke (Liberalno demokratske partije), iz nekog razloga je pod dvadeset četvoročasovnom policijskom zaštitom i vozi se isključivo u blindiranim džipovima.

 

          major Goran Mitrović

 

Naravno, jasno je zašto se Jovanović plaši. Uništavao je živote mnogih ljudi, pljačkao je i državu i kriminalce. Uzimao je reket i od onih koji su druge reketirali. Bio je najbliži saradnik takozvanog Surčinskog klana i nekada vodećih narko dilera, Mileta Lukovića i Dušana Spasojevića.

Ali, sve to nije bilo dovoljno da bude procesuiran i osuđen, nego je i dalje politički fantom koji preti da će se obračunati sa svakim ko nije po volji njegovim šefovima u Londonu i Briselu. Ovih dana Čedomir Jovanović je istakao i svoju nezvaničnu kandidaturu za ministra policije Srbije! Zašto baš za ministra policije, nije teško pogoditi. Bolje je da on hapsi, nego da hapse njega. Njegova prilika da ostvari svoje bolesne naume, zove se Srpska napredna stranka.

Mnogi detalji iz života Čedomira Jovanovića govore da su ga njegov mizerni intelektualni kapacitet i njegovo poreklo, nezadrživo vodili na društvenu marginu. Ipak, desilo se nešto drugo…Biografija malog prevaranta, bila je već unapred napisana. Osnovnu školu završio je u Beogradu. Prvi razred srednje škole započeo je u Devetoj beogradskoj gimnaziji, ali je to za njegove skromne sposobnosti bilo previše pa se prebacio u Treću ekonomsku školu.

Kao večiti student, lumpenproleter i očajnik, Jovanović se našao na ulici 1996-1997. godine, u vreme studentskih protesta. Budući da je bio dovoljno glasan, upadljiv i, očigledno, gladan svega, nije bilo teško da ga primeti i Zoran Đinđić. Ostalo je deo novije političke i kriminalne istorije u Srbiji.

Ali, svojim bolesnim ambicijama, Jovanović još uvek ispisuje najmračnija poglavlja srpskog sunovrata. Naravno, po volji britanskih obaveštajnih službi. Da bi uspeo u tome, našli su mu i odgovarajuću stranku preko koje će ponovo ući u veliku političku arenu i postati ministar (LDP nikada nije imao taj kapacitet). Naime, Jovanović je štetočina čiji politički projekat nikako ne uspeva, ali, uspevaju njegove spletke i kriminalna mreža u kojoj se nalazi.

Uvek pred malim brojem slušalaca ali pred kamerama najgledanijih televizija, izgovarao je tokom kampanje preteće rečenice, kako će zavesti „red i mir" u Srbiji. Strogo je pazio da na nekom od predizbornih materijala ne pomene Srpsku naprednu stranku.

Naravno, i naprednjačke vođe su pazile na Čedu. Ideja je vrlo jasna: ukoliko ovaj mračni plan ne bude nečim osujećen, Čeda će da hapsi, reketira, pa ako treba, i da zavede vanredno stanje. U tome se isprobao od 2000. do 2003. godine.

Predizborna propaganda Srpske napredne stranke nagoveštava da će biti zastrašivanja građana i novog terora nad njima. Bude li Čedomir Jovanović ministar policije u naprednjačkoj vladi, ne treba sumnjati u ovakav scenario. U tom slučaju, njegov zadatak bi bio da zaštiti sve tajkune Srpske napredne stranke i da strpa u zatvor sve one koji Srpskoj naprednoj stranci nisu voljni da plate reket.

Mada je mnogima u prvi mah izgledalo neverovatno da Jovanović traži ministarstvo policije, on se potrudio da javnosti objasni i zašto. U govoru koji je održao 23. februara 2014. godine, iz koga se vidi kakav su mu zadatak naprednjačke vođe dale, Jovanović između ostalog kaže:

„…Treba da 16. marta kažemo ne i zahvalimo se Ivici Dačiću, najgorem ministru policije od oktobra 2000.". Poručio je javno i naprednjacima: „…Neću da ratujem u kampanji da bih tako dokazivao svoju vrednost. Hoću sa vama da radim!".

Očito, prema ranije postignutom dogovoru, Jovanović računa na to da će imati veliki uticaj na sastav nove vlade. Naprednjaci su mu obećali još dva ministarska mandata. Na resor poljoprivrede, računa Jovanovićev „kadar", Zaharije Trnavčević, star 86. godina! Za ministra obrazovanja, „viđen" je takođe i član njegove partije, Miljenko Dereta.

Još u oktobru prošle godine, kada je tek sklapan „preliminarni" dogovor sa Srpskom naprednom strankom i njenim vođama, Jovanović je samouvereno odgovorio na pitanje da li će politički da preživi: „…Za mene neka niko ne brine. Ja ću biti sposoban da preživim, jer sam vlasnik kompanije koja u ovim okolnostima radi i razvija se. Ja sam davno rekao da ću svoju sreću sam iskovati….".

Treba podsetiti da je ovaj „kovač svoje sreće" došao u posed profitabilne kompanije („Fidelinka" iz Subotice), tako što je prethodno sačekao da za njegov interes neko obori cenu. Taj „neko" bio je bivši makedonski ministar ekonomije, Žanko Čado, problematični mešetar sa reputacijom „kontroverznog biznismena". Čado je imao ključnu ulogu u bankrotu još nekih srpskih firmi kao što su "Agrohem" i "Navip".

Čedomir Jovanović je bio, zajedno sa „bivšim prijateljima iz DS", podstrekač ovakvih „akcija" Žanka Čada. Tako je "Fidelinka" od uspešne firme ubrzo postala gubitaš. Zbog toga je 1.300 radnika u ova tri preduzeća ostalo bez posla. Oni su deo armije od 250 hiljada zaposlenih u državnim preduzećima u Srbiji koji su se našli na ulici kao rezultat privatizacije od 2001. do 2010. godine.

Kad je ovaj privredni grobar obavio svoj posao u Srbiji, Čedomiru Jovanoviću nije bilo teško da zaposedne „Fidelinku", čija je cena na kriminalan način oborena do besmisla.

Bilo je providnih pokušaja da se u javnosti stekne drukčiji utisak, pa je tako stečajni upravnik ove subotičke firme, Zoran Stojanović, izdao čak i saopštenje u kome doslovno piše:

"…Čedomir Jovanović i njegova supruga nisu vlasnici kompanije ‘Fidelinka’ a.d. u stečaju ni po kom osnovu, već je Jelena Jovanović osnivač privrednog druŠtva ‘Agroposlovi’ doo iz Beograda, koje je zakupac dela proizvodnih kapaciteta ‘Fidelinke’ ".

Dakle, Stojanović je hteo da kaže: nije Čedomir Jovanović, nego njegova žena. I nije kupovina nego zakupnina. Međutim, činjenice govore da je firma porodice Jovanović pod imenom „Agroposlovi", zaista uzela u zakup tri mlina subotičke „Fidelnike" u stečaju za oko 15.000 evra, ali je uz njih je dobila i žig, odnosno brend te firme na trajno korišćenje!

Kao zakupac mlinova potpisana je Jelena Jovanović, supruga predsednika LD Čedomira Jovanovića, a u ugovoru piše da su joj brend – naziv i logo – poklonjeni!

U ovom, slobodno govoreći, banditskom ugovoru, Jovanović pokazuje svu svoju drskost. Naime, u njemu još piše da „… Zakupac nema interesa da zakupljuje nepokretnost i u njoj obavlja delatnost bez prava na korišćenje žiga, s obzirom na to da isplativost i profitabilnost delatnosti neposredno zavise od upotrebe žiga na komercijalnom pakovanju pšeničnog brašna za humanu upotrebu…"

Da bi sve bilo kako treba, „obezbeđeno" je da firma Čedomira Jovanovića, „Agroposlovi" bude jedina na tenderu za zakup mlinova i da mu žig „Fidelinke" bude poklonjen. Žig je tako dospeo u njegove ruke i on može danas za skupe pare da ga proda. Naravno, to mu ne pada na pamet, jer je samo ime "Fidelinka" dovoljno poznato i priznato na tržištu žitarica i testenina, da mu bolja fabrika para ne treba.

Tako je počeo „novi život" bivšeg siromašnog studenta. Britanska obaveštajna služba ga je zbrinula finansijski. Ali, nad njegovim mirnim snom i dalje dežuraju špijuni MI 6.

Nekada je to bio Entoni Monkton koji je iz kuće Đinđićevog tajkuna, Dragomira Markovića-Krmivoja, dirigovao Čedinim akrobacijama od 2001. do 2003. godine.

 

     Čedino uruiniranje po majčinoj postojdbini

 

Na sednici Liberalno demokratske partije, 28 januara 2012. godine, Jovanović izjavljuje da je „Republika Srpska genocidna tvorevina".

To je izazvalo ogorčene reakcije organizacija porodica zarobljenih, poginulih boraca i nestalih civila Republike Srpske, koja je napisala i krivičnu prijavu protiv njega. Na ovu izjavu reagovao je i kabinet predsednika RS odakle je poručeno da lider LDP "…smišljenom laži da je Republika Srpska nastala na genocidu pokušava da pripiše kolektivnu odgovornost celom narodu, koji je samo branio pravo na život".

I u selu Gunjevci (R. Srpska), rodnom mestu Jovanovićeve majke Mileve (rođene Mršić), narod je oštro reagovao.

Ali, da mu ništa nije sveto kad je u pitanju njegov lagodan život, govori i činjenica da je u takozvanoj imovinskoj karti koju je predao Agenciji za borbu protiv korupcije, prijavio da ima „nekoliko nekretnina" – kuće od 300 i 120 kvadrata, kao i stan od 85 kvadratnih metara.

Ali, i da je nekretnine nasledio „po majčinoj strani", da se sve nabrojano nalazi na teritoriji BiH! Čudno, tako reći, nemoguće, jer je rodno mesto njegove majke, jedno je od najsiromašnijih u celoj BiH, a porodica Mršić, iz koje je njegova majka, živela je na ivici bede! Njegova majka Mileva je tek prelaskom u Beograd i udajom, izbegla tešku sudbinu svojih rođaka i suseljana.

Uprkos činjenici da ga „opslužuju" najmanje tri blindirana džipa i brojno policijsko obezbeđenje, Jovanović je bio dovoljno drzak da u „imovinskoj karti" prijavi i vozilo „Tojota prius", i motore „Honda" i „KTM 990 advenir".

U sred predizborne kampanje, krajem februara ove 2014. godine, Čedomiru Jovanoviću je umro otac. Način na koji je to saopštio javnosti i ljudima u svojoj stranci, rečito govori o njegovoj moralnoj i psihološkoj izopačenosti. Naime, umesto da saopšti kako mu je otac umro i da mora nekoliko dana da bude odsutan zbog sahrane, Jovanović je na svoj Fejsbuk profilu napisao: „…Poštovani članovi LDP, od danas neću biti u kampanji, imam jedan važan posao da obavim…".

U istoriji novije Srbije nije zapamćeno da je neko sahranu sopstvenog roditelja nazvao „važnim poslom". Ali, izgleda da je za Čedmira Jovanovića, i to biznis, kao i svaki drugi.

 

     Nevesinjska puška

 

Supruga Čedomira Jovanovića je poreklom iz Istočne Hercegovine, iz Nevesinja. Njen otac Mijat Savić je bio lekar od 1978. do 1982. godine. Od 1982. do početka rata bio je lekar u Mostaru, a od 1992. do 1994. radio je u bolnici u Nevesinju. Kad su ga novinari pitali da nešto kaže o izjavama njegovog zeta Čedomira, i o njegovim stavovima da je Republika Srpska „genocidna tvorevina", kažu da je samo sagnuo glavu i ćutao.

Ali, i njemu je biznis postao važniji od Čedinih izjava. Mijat je, naime, vlasnik više ugostiteljskih objekata, između ostalog i kultnih beogradskih restorana, „Madere" i „Kluba književnika". Pre toga je bio vlasnik lanca apoteka.

Kada je Mijat bio na početku svog poslovnog širenja, oštro ga je napadao sadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić (u ono vreme zamenik predsednika Srpske radikalne stranke), tvrdeći da je „…potpredsednik Vlade Srbije i DS-a Čedomir Jovanović nelegalnom privatizacijom postao većinski vlasnik preduzeća Madera u čijem je sklopu jedan od najpoznatijih beogradskih restorana u Tašmajdanskom parku…".

Nikolić je u septembru 2003. godine, javno prozivao Jovanovića: "…Imamo podatke da se Jovanović krije iza fiktivnih kupaca koji su u njegovo ime otkupili akcije firme ‘Madera’, a u ovu rabotu uključio je taštu i tasta Mijata Savića, koji se nalaze na ključnim mestima u firmi…".

 

     Čeda na morskoj i nebeskoj terapiji

 

Već duže vremena, Čedomir Jovanović se bavi i takozvanim ekstremnim sportovima: ronjenjem, alpinizmom, paraglajdingom, ekstremnim skijanjem i padobranstvom. Više puta je zadobijao ozbiljne povrede, pa je zbog toga imao nekoliko ponovljenih operacija kolena.

Prema preporuci vrhunskih stručnjaka za borbu protiv zavisnosti od teških droga, ekstremni sport se smatra najboljim načinom da ozbiljan narkoman privremeno kontroliše svoju žudnju za opijatima.

Jovanović je zbog ovakve terapije život bio ugrožen prilikom zarona na dubini od 66 metara, do olupine austrougarskog ratnog broda Sent Ištvan, u blizini ostrva Premuda na severnom Jadranu.

U Srbiji se za Jovanovićevu strast prema opasnim sportovima prvi put saznalo kada je zadobio promrzline prilikom uspona na južnoamerički vrh, Akonkagvu, što je izazvalo različite reakcije javnosti: od neverice i gađenja, do besa…

Jovanović je početkom aprila meseca 2013. godine, zajedno sa još jedanaest skijaša iz celog sveta, bio u novoj ekstremnoj avanturi skijanja na vrhovima Karakoruma u Pakistanu i tom prilikom se u intervjuu za lokalne medije lažno predstavio kao "Kedonir Čada, srpski skijaš". Cena takozvanog ski-pasa koju je platio na Karakorumu, koštala ga je celih 80.000 dolara! Na vrh planine dovežen je vojnim helihopterom.

 

    A 1.

   Koliki je moj deo?

Čedomir Jovanović je planirao i kidnapovanje vlasnika Delta kompanije Miroslava Miškovića, za čiji otkup je kompanija otmičarima morala da isplati pet miliona maraka. Kao otmičare policija je uhapsila Dušana Spasojevića i njegove mafijaše. Čeda Jovanović je izdejstvovao da budu pušteni na slobodu.

Deo novca od otmice biznismena Miškovića, na parkingu iza beogradskog hotela "Hajat", jedan od otmičara Dejan Milenković Bagzi je lično predao Čedomiru Jovanoviću. Bagzi i Čeda izašli su iz svojih vozila, rukovali se, Milenković je predao crnu akten-tašnu u kojoj su bile devize. Sve se odigralo munjevito.

Na primopredaju novca kod "Hajata" Čedomir Jovanović je došao sa dva vozila marke BMW. Jedno od ta dva vozila vidi se na TV snimku od 12. marta 2003, kada Zorana Đinđića odvoze u Urgentni centar. Iz tog vozila je neko zaustavljao saobraćaj mašući znakom "Stop!".

 

    A 2.

  Služba prva "oženila" Čedu

U službenoj biografiji gospodina Jovanovića zabeleženo je da je bio jedan od lidera studentskog protesta 1996/97. kada je stekao znatnu popularnost. Tih dana je navodno izvesna studentkinja Mia lansirala i bedž sa natpisom "Čedo, oženi me!“ što je Jovanović objašnjavao time da se ljudima verovatno dopada to što on priča.

Studentkinju Miu nikad niko nije video, a izmislili su je operativci Državne bezbednosti Srbije, koji su tada pravili imidž svom pulenu Čedi. Jovanović tvrdi da je u to vreme bio hapšen i prebijan više puta od strane policije, mada o tome dokaza u policiji, i živih svedoka, nema.

Po okončanju protesta, sa Čedomirom Antićem i grupom tadašnjih istomišljenika osnovao je Studentski politički klub koji je podržao bojkot republičkih izbora 1997.

Demokratskoj stranci Jovanović pristupa tek 1998. godine! A već u oktobru 2001. izabran je za njenog potpredsednika!

Učestvovao je u izbornim kampanjama u septembru i decembru 2000. godine. Tokom kampanje nalazio se na mestu šefa izbornog štaba Demokratske stranke i Demokratske opozicije Srbije. Na republičkim izborima decembra 2000. godine izabran je za poslanika u Skupštini Srbije. Čedomir Jovanović brzo napreduje do pozicije potpredsednika DS-a na koju je izabran 2001. godine.

Od januara 2001. do marta 2003. godine bio je na funkciji šefa poslaničke grupe, odnosno DOS – Reforma Srbije. Bio je najmlađi političar na toj funkciji u istoriji Srbije. Bio je i jedan od organizatora hapšenja Slobodana Miloševića u martu 2001. godine i jedan od glavnih pregovarača o njegovoj mirnoj predaji, i potom njegovog izručenja Haškom tribunalu, 28. juna iste godine.

U Vladi Republike Srbije formiranoj nakon smrti Zorana Đinđića, 18. marta 2003. godine postao je potpredsednik Vlade Republike Srbije zadužen za evropske integracije i koordinaciju reformi.

Godine 2008. Jovanović se kandidovao za predsednika Srbije, a nakon glasanja bio je peti, sa 5,34 odsto osvojenih glasova.

Mada nikada nije demantovao da je poreklom Rom, njegova narav i život to potvrđuju.

"Imam neke drugove, poznate po tome što preziru Cigane, a poštuju Rome", ovim stihom je Brana Crnčević opisao one koji se stide svog porekla.

Čedomir Jovanović je u politički život Srbije ušao niotkuda. Menjao je prijatelje, opredeljenja, stavove i ideje “k’o Ciganin konje“.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ONLAJN MUDRACI I ŠIRENJE LAŽI: VOLONTERSKA INTERNET PROPAGANDA KAO SREDSTVO OBMANE GLASAČA VLADAJUĆE STRANKE

 

Aktuelna predizborna kampanja će, izgleda, biti najprljavija do sada. Da bi u očima birača ocrnila svoje protivnike Srpska napredna stranka koristi hiljade mladih, nezaposlenih ljudi, od kojih neki učestvuju u njenoj kampanji i na internetu. Za svoj trud oni su plaćeni novcem iz budžeta ili će posle dobijenih izbora da se zaposle u državnoj službi, kao što je učinio veliki broj njih iz kampanje 2012. kako otkriva tajna prepiska članova internet timova naprednjaka.

 

          Milan Malenović

 

Do izborne kampanje 2012. godine internet je smatran medijem drugog ranga što se mogućnosti uticanja na potencijalne birače. Te godine su stranke otkrile da je pravo izlaska na izbore stekla generacija odrasla uz modernu tehnologiju za koju je normalno da informacije razmenjuje, ali i prima, putem četova ili internet foruma. Upućeni onlajn stratezi tvrde kako je SNS bila prva stranka u Srbiji koja je u svojoj kampanji masovno koristila njuz portale i društvene sajtove.

Među prvima koji su shvatili značaj interneta u političkoj kampanji bio je Slaviša Mićanović Mićan koji je 2012. preplavio onlajn forume hvalospevima o tadašnjoj zvezdi u usponu – Aleksandru Vučiću.

Centrala stranke se odmah za njega zainteresovala prepoznajući u njemu potencijal koji sa sobom nosi svaki priglupi, ali zato do smrti odani pristalica. U međuvremenu je Mićan postao nadkoordinator svih internet propagandnih službi Srpske napredne stranke.

Zbog ograničene inteligencije i zanemarljivog obrazovnog nivoa njega Centrala koristi samo da ostale koordinatore tera da rade, dok se kampanja osmišljava na drugom mestu, kome Mićan nema pristupa. U pojedinim slučajevima, međutim, Mićan se odlučuje i na samostalno delovanje, pa to onda do suza od smeha dovodi onlajn zajednicu koja prati rad SNS botova.

Bot je skraćenica od reči „robot" i originalno je označavala softver napravljen da radi nešto umesto svog vlasnika – bilo da sakuplja nešto sa interneta, bilo da šalje elektronsku poštu ili popunjava onlajn formulare. U Srbiji gde je cena radne snage beznadežno niska posao bota često preuzima čovek.

Ljudski bot tako piše poruke, a softver ih zatim uz promenu IP adrese korisnika i njegovog internet imena automatski šalje na više različitih adresa. Na taj način se zaobilaze kontrole neželjene pošte (spamova) koje imaju svi ozbiljni sajtovi i stvara se utisak kako veliki broj različitih ljudi deli isto mišljenje.

Najbolji primer za kliširan rad na društvenim mrežama su čuveni Hrvoje i Janez čiji su komentari na twiteru već postali legendarni, jer su ponavljali iste fraze, jedino uz promenu naziva zemlje na koju se odnose – kod Hrvoja je to bila Hrvatska, kod Janeza Slovenija.

Predizborna kampanja 2014. ostaće upamćena po dve stvari: po do sada najmasovnijem korišćenju interneta kao medija i po najmasovnijem curenju informacija iz internet štaba SNS-a. Ono što su onlajn mudraci naprednjaka zaboravili jeste da je internet dvosmerni medij – informacije (i željene i neželjene) idu u oba pravca.

"…Bobane, sve po kratkom postupku!"

Odmah pošto je Saša Radulović napustio mesto ministra privrede u srpskoj Vladi i Aleksandra Vučića označio kao glavnu prepreku privrednih reformi, oglasio se nadkoordinator Slaviša Mićanović i svojim potkoordinatorima preneo sledeću poruku: "…Kolege, imamo naređenje da se danas SVI maksimalno fokusiramo na vesti vezane za Radulovićevu izjavu."

Odmah posle toga Đorđe Libero Škorić objavljuje na svom Fejsbuk profilu sledeću informaciju: "…Kolege, videli ste poruku koju je postavio Mićan. Imamo hitnu situaciju i moramo odmah reagovati. Moramo se svi angažovati i komentarisati izjavu Saše Radulovića. Predstavite se kao obični građani i ismevajte ga. Pustite mašti na volju. Budite radnici FAP ili Železare. Niko ne sme spominjati stranku ni Vučića."

Odgovorila mu je Ana Lukić: "…Ja sam se predstavila kao Milena iz FAPA i da su mi deca gladna. Eto, najpametnija sam."

Ostali sagovornici nisu bili toliko "pametni". Korisnik Marko Milenković je napisao svom koordinatoru Bobanu Nikoliću Bombašu:

„…Bobane, ti radiš i primaš platu, a mi? Gde je taj Saša Simonović da komentariše? A posao preko reda?" Odgovorio mu je Ivan Stojić: „Polako Mare, biće za sve. Obećao je Mićan. Ide sada Kolubara, a ide i Pro Tet."

Na to je korisnik Dejan Kamber uzviknuo: „Ja hoću TENT!" Aleksa Ristivoj je pokušao da smiri situaciju: „…Sramotimo se. Biće za sve.", ali mu je uzvratila Kristina Blažić: „Lako je tebi, ti si se ubacio na sud."

Dejan Kamber je ostavio još jedan komentar: „…Pustite me tih priča, dok mi dočekamo naš red, prođe i druga godina." Diskusiju je završio Marko Milenković rečima: „…Ljudi, terate nas, bre, da širimo laži za džaba. Pa, dokle više?!"

Posle je Milenković revidirao svoj stav, verovatno pod utiskom plate koju je Glavni odbor SNS-a u međuvremenu odobrio da se deli botovima, pa je napisao: „…Ja znam da je istina šta državni vrh radi i radi to dobro i pisaću i komentarisaću i lagati ako treba i za džabe."

Posao ručnog kuckanja komentara uglavnom za relativno male pare rade "stranački vojnici", nisko pozicionirani ljudi u stranci, međutim, u organizovanijim strankama ih polako zamenjuju posebno urađeni softveri.

Nezanemarljiv je broj i onih koji posao ručnog zatrpavanja komentarima rade volonterski, u nadi da će isticanjem u stranci kasnije profitirati na konto svog angažmana. Postoje, međutim, i oni koji se ne slažu sa stavom izbornog štaba SNS-a kako treba lagati, lagati i samo lagati.

Više naprednjačkih botova je zato odlučilo da, uprkos plati, koja za prilike u gladnoj Srbiji nije zanemarljiva, i uprkos obećanim radnim mestima "kada stranka pobedi" u javnost iznese istinu o SNS-u.

Boban Nikolić Bombaš je zbog toga obavestio članove grupe: "…Ljudi, neko iz ove grupe nas je izdao, ali taj će da najebe od mene lično." Milan Vićentijević mu je predložio: "Bobane, sve po kratkom postupku!".

Koordinatori su zbog toga preneli upozorenje vrha stranke, odnosno samog Mićana, kako je moguće pomoću IT adresa otkriti ko je odao tajne rada internet tima SNS-a, zaboravljajući da su upravo oni svome roblju podelili softvere pomoću kojih se menjaju IT adrese. Kako je akcija "otkrivanja neprijatelja u sopstvenim redovima" ostala bezuspešna, Centrala je nastavila da deluje u stilu "laži dok ti svi ne poveruju".

Tako je SNS Zrenjanin obavestio svoje članove: "…Otkrili smo krticu u našoj tajnoj grupi gde se dogovaramo sledeći uputstva Glavnog odbora o načinu i vrsti internet kampanje, tako da sada opet možemo slobodno da se dogovaramo. Glavni odbor je odlučio da nagradi najaktivnije, tako da će pored osnovne nadoknade krajem nedelje biti isplaćeno i po 100 evra. Broj onih koji će to dobiti nije ograničen."

Upućeni procenjuju da je broj botova koji rade za SNS do 1.000, pa se pretpostavlja da će samo za njih ova stranka u predizbornoj kampanji da potroši milion evra. Po već ustaljenoj praksi naprednjačke stranke finansije za partijske aktivnosti dolaze iz državnog budžeta, odnosno sve te botove, od kojih su mnogi polupismeni, plaćaju svi poreski obveznici u Srbiji.

 

     A 1.

   Sto evrića, bez pića

SNS Novi Beograd obaveštava jednog zainteresovanog za posao bota, Sinišu Nikića: "Mi plaćamo 100 evra. Kome odgovara odgovara, kome ne, pozdrav."

Nikić ih zatim pita: "100 evra kada plaćate? Odmah ili da čujem uslove." SNS Novi Beograd: "…Plaćanje je oko prvog… Ako se dobro pokažete onda će biti i pre, sve zavisi od vaših rezultata. Naš tim će nadgledati svakog aktivistu, tako da ćemo uvek znati ko radi, a ko ne."

Nikić: "…Ipak je malo, a do prvog treba dosta vremena. Pola za dva dana, a ostatak oko prvog. ako može, dogovorili smo se."

SNS Novi Beograd: "…Nama se javlja na hiljade takvih kao vi i mi kada bismo svima davali novac unapred, šta bi smo uradili? Realnost".

Realnost je zaista da je Srbija osiromašena do gole kože, da niko nema para i da je jedini izvor prihoda za većinu mladih svojevrsna internet prostitucija: da zastupaju interese onih sa kojima se ne slažu, koji su im čak i gadni, ali koji imaju para da ih plate. Žalosna realnost.

 

     A 2.

   Nije Mercedes, nego šasija od Mercedesa

Bivši ministar Saša Radulović se naprednjacima nije najviše zamerio svojom izjavom kako Aleksandar Vučić koči reforme. Razlog zašto su ga uzeli "na zub" i prozivali po Internetu je jedan njegov blog koji ni jedan medij do danas nije objavio, a redakcija ga ekskluzivno prenosi.

Prvo se pojavila Tanjugova vest: "Čuo sam da su neki rekli da Mercedes nikad neće doći u Srbiju. Boš je već otvorio fabriku u Pećincima, a za manje od mesec dana prvi srpski mercedes će se pojaviti na našim ulicama", rekao je Vučić u obraćanju polaznicima Londonske komercijalne škole."

Posle toga Radulović je obelodanio:

"…U novembru mesecu imali smo u kabinetu PPV-a sastanak sa jednim od direktora Mercedesa u vezi sa njihovom saradnjom sa Ikarbusom. Pored PPV-a i direktora Mercedesa, sastanku su prisustvovali i nemački ambasador u Srbiji, ministar finansija, ja kao ministar privrede, Siniša Mali i par savetnika. Ono što je nedvosmisleno rečeno na tom sastanku je da Mercedes nije zainteresovan za investiranje u Srbiji. Ni za investiciju, ni za privatizaciju bilo koje firme u Srbiji, pa samim tim ni Ikarbusa ni FAP-a.

Ono što interesuje Mercedes je javno iskazana namera grada Beograda da kupi nove autobuse. Kako su Mercedesovi autobusi preskupi i ne mogu da prođu javni tender, ideja i pre rekonstrukcije Vlade je bila da Mercedes Ikarbusu umesto šasija koju je Ikarbus koristio, proda svoje šasije starije generacije sa sve motorom i prenosom, da Ikarbus nadogradi šasiju i da takav autobus bude ponuđen gradu Beogradu. Mercedes bi izvršio i kontrolu kvaliteta i autobus bi dobio Mercedesov znak.

Kratko smo pričali i o tome da je u drugoj fazi možda moguće da umesto gotove šasije, Mercedes šasiju isopruči u delovima, i da se onda šasija sklapa u FAP-u. Međutim, pošto su već bili posetili FAP, bili su prilično rezervisani oko ovoga. Takođe, nisu bili spremni da razgovaraju ni o tome da taj novi autobus preko Mercedesa nađe i neka treća tržišta.

Bili su veoma jasni i po tom pitanju. Nemački jasni. To da Mercedes neće doći u Srbiju (Vučić) nije čuo samo od mene, već i od direktora Mercedesa, ali je taj deo prećutao. Ali pre svega njihov dolazak je važan da bi se promenila svest i odnos prema kapitalu, poslu i profitu".

Bivši ministar privrede dodao je i ovo: "…Onaj ko misli da je kupovina Mercedesovih šasija od strane Ikarbusa važna za promenu svesti u Srbiji, očigledno ima problem sa sopstvenom.

Da li grad Beograd treba da kupuje ove autobuse? Da li je upravo ova šasija najbolja za grad Beograd, ili nam možda trebaju niskopodni autobusi? Da li postoji potencijal baš za ove autobuse na svetskom tržištu?

To bi bila neka od važnih pitanja na koja bi menadžment i inženjeri Ikarbusa i grada Beograda trebalo da daju odgovore. Međutim, za tu analizu ostaćemo uskraćeni. Zato što nikada nije ni sačinjena. Ministarstvo privrede je tražilo od Ikarbusa ove analize, i dobili smo neke analize troškova izrade jednog ovakvog autobusa, ali ne i bilo kakvu smislenu analizu tržišta, konkurencije i potencijala ovakvog partnerstva.

A i šta će nam, kada imamo kabinet PPV-a da donese sve potrebne odluke. Od Feketića do Mercedesa, Katica za sve svojeručno već rešava sve što je potrebno. U skladu sa marketinškim potrebama naravno.

Najvažnije od svega je da možemo da pokažemo kako privlačimo investitore. Nema veze što se ovde ne radi o investiciji, ne radi o otvaranju fabrika, već o prodaji šasija. I nema veze što je sve ovo posao menadžmenta Ikarbusa, ne kabineta Aleksandra Vučića…".

 

     A 3.

   "Svaka čast Vučiću", 720 puta

Jedan od primera kako rade naprednjački botovi sledi. U oktobru 2012. na internet izdanju lista Alo pojavio se sledeći komentar korisnika pod nadimkom „Alo man": „Svaka čast Vučiću, za samo par meseci je svojim predanim radom …i požrtvovanjem doprineo da veliki broj ljudi oseti nešto novo na političkoj sceni..nešto što će uspostaviti red i poštenje…u Srbiji koja je bila prekorumpirana."

Identičan tekst, sa sve tačkicama na pogrešnim mestima, pojavio se u internet izdanju istog lista (koji je, očigledno, najotvoreniji za botove) još najmanje jednom u oktobru 2012, zatim u decembru iste godine, u leto 2013…

Kada u pretraživač Gugl ukucate zahtev da traži frazu "svaka čast Vučiću, za samo par meseci je svojim predanim radom" dobićete preko 720 rezultata!

 

     A 4.

   "Visokoobrazovani Slovenac" inspirisan "visokoobrazovanim Hrvatom"

Srpsku javnost su krajem januara i početkom februara zabavljali naprednjački botovi pod nadimcima Hrvoje (iz Hrvatske) i Janez (iz Slovenije) koji su internet zapljusnuli "svojim" jednoobraznim komentarima.

Hrvoje je napisao: "…Kao visokoobrazovani Hrvat, moram reći da Aleksandar Vučić zaslužuje sve pohvale, kao i njegova stranka. Šteta što u Hrvatskoj nemamo osobu kao što je Aleksandar Vučić, koja je u stanju dovesti do velikih investicija, borbe protiv korupcije i kriminala, ekonomskog uspona države.

Zaslužan je za projekt Beograd na vodi, Air Serbiju, dolazak Mercedesa (koje će stvoriti stotine radnih mesta) a najvažnije je da je zaslužan za skori ulazak Srbije u EU. Da sam građanin Srbije, dao bih glas za Aleksandra Vučića i njegov tim i stranku, jer je to čovjek koji radi i drži svoju riječ. Pozdrav iz Zagreba."

Janez je isto to ponovio, ali je naveo da je visokoobrazovni Slovenac iz Ljubljane.

Posle toga ismejavanju naprednjaka nije bilo kraja. Čak se jedan od komentara u stilu "svaka čast Vučiću" pojavio i na nekom porno sajtu ispod eksplicitnog filma: "…Dobro je*** ovaj, ali svaka čast Vučiću, za samo par meseci je svojim predanim radom doprineo da veliki broj ljudi oseti nešto novo na političkoj sceni…".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

I ALBANCI NA KOSOVU I METOHIJI FORMIRAJU VOJSKU, A VLAST SRBIJE JE SVOJU UNIŠTAVALA

1. марта 2014. Коментари су искључени

 

Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane, umesto da brinu o održavanju politike vojne neutralnosti, svakodnevno salutiraju interesima SAD i NATO pakta u ovom delu sveta. U tome im pomaže državni vrh, takozvana politička elita, zapravo, skup korumpiranih skorojevića, spremnih da satru i državu i narod, a ne samo vojsku koja više i ne postoji. Više od deset godina trajalo je ubijanje Vojske Srbije (VS), svih njenih resursa, topljenje tenkova u železarama, uništavanje raketa, municije…

 

          Nikola Vlahović

 

Ukinuto je obavezno služenje vojnog roka, uvedena je profesionalna vojska sa mizernim platama, broj pripadnika VS sveden je na malo veće lovačko društvo, a estradni oficiri i ministri odbrane, više se bave televizijskim promocijama nepostojeće vojne sile nego što vrše svoju zakonom propisanu dužnost. U međuvremenu, kancelarija NATO pakta u Beogradu, uradila je impresivan posao: Srbija je "pacifikovana", zapravo, razoružana, bez snage da se odbrani u slučaju potrebe…

Politika vladajućih partijskih oligarhija u Srbiji poslednjih deset i više godina, ubila je i poslednje tragove suverenosti države. To se posebno vidi u potpunom odsustvu brige za njen odbrambeni sistem. Vojni piloti stradaju u neispravnim avionima na aeromitinzima i rutinskim zadacima, dešavaju se eksplozije u vojnim fabrikama, profesionalni vojnici ne mogu da se prehrane od svoje plate…

O katastrofalnom standardu profesionalnih vojnika u Srbiji, najbolje govori i podatak da je mesečna plata jedne cele čete na zadatku u kopnenoj zoni bezbednosti (Bujanovac-Preševo) pre par godina manje vredela nego jedan ručni sat bivšeg ministra odbrane Dragana Šutanovca. Danas je situacija još gora. Lako je zaključiti da su i ove sadašnje i sve prethodne vlasti, od oktobra 2000. godine, imale strogi zadatak da Vojske Srbije unište do temelja. U tome su skoro uspeli…

Od državnog i političkog prevrata 5. oktobra 2000. godine do danas, američka agencija USAID je zajedno sa ministrima odbrane i drugim korumpiranim državnim činovnicima Srbije, sprovodila sistematsko uništavanje Vojske Srbije. Bio je to političko-operativni nastavak bombardovanja NATO alijanse iz 1999. godine. Novac koji su SAD uložile u takozvanu pacifikaciju Srbije, odnosno, masovno uništavanje vojnog potencijala, smešno je mali u odnosu na efekat koji je postignut. Srbija je danas, tako reći, bez odbrambenog sistema. Njena vojska više liči na kulturno-umetničko društvo nego na ozbiljnu armijsku strukturu prikladnu novom veku.

Veleizdajnički plan kojim su bezbednost građana Srbije i opstanak države dovedeni u pitanje, kreiran je još 2004. godine, kad je doneta odluka da 450 vojnih objekata bude prodato za "elastičnu" cenu od 1 do 4 milijarde dolara

! Pojedini članovi tadašnje vlade Srbije bili su do detalja upoznati sa ovim destruktivnim planom. Tokom te i sledeće godine, čak 19 službenika srpske vlade putovalo je službeno u Ameriku, kako bi dobili detaljna uputstva za sistematsko uništavanje Vojske Srbije.

Proces razbijanja vojske svom snagom je započeo u vreme kada je ministar odbrane bio Boris Tadić, a ušao je u završnu fazu kada je ministarstvom dirigovao Dragan Šutanovac, koji se tokom svog mandata pretvorio u pravog ministra okupacije.

U međuvremenu je otvorena kancelarija NATO pakta u sred zgrade Ministarstva odbrane Srbije. Tako su široko otvorena vrata ovoj vojnoj alijansi, koja je uz sadejstvo USAID-a krenula u projekat uništavanja osam hiljada tona municije iz skladišta viškova Vojske Srbije. Procenjena vrednost tog posla bila je je između 1,5 i dva miliona evra.

Na jednom od "seminara" takozvanog Atlantskog saveta u Srbiji, u delu posvećenom "partnerskim programima i inicijativama", jedan od predstavnika NATO pakta tvrdio je tom prilikom i da će iz svega proisteći "razne koristi za zemlju". Odmah posle toga, urađen je i "projekat" uništavanja 27.500 komada lakog naoružanja.

Sledeći "projekat", koji je sproveden 2007. godine, bilo je uništavanje čak 1.404.000 protivpešadijske mine iz vojnih skladišta. Tom akcijom rukovodila je Norveška, koja je istovremeno rukovodila i kancelarijom za logistiku (pomoć) u Beogradu. Tokom 2009. i 2010. godine, uništene su i sve ručne kumulativne protivoklopne bombe. Pola od tog kontigenta bilo je domaće, srpske proizvodnje, a pola ruske.

Lako naoružanje i municija za lako naoružanje, takođe su temeljno uništavani, punih dvanaest godina. U kancelariji NATO pakta u Beogradu, ozbiljno je razmatrano i razoružanje građana (oduzimanje ličnog naoružanja poput lovačkih pušaka, pištolja i sl.), kako bi se kroz zakonske okvire sproveo i ovaj vid "pacifikacije" Srbije.

Sa najvećom strašću, operativci NATO pakta uništili su više od 2000 ručnih, prenosnih raketa ruske proizvodnje (Strela 2M). U vreme "ministrovanja" Dragana Šutanovca, podmetnuto je i više požara u skladištima municija u Srbiji, tako da je i ono što nije uništeno, otišlo u vazduh.

Pre masovnog uništavanja naoružanja, na vojnim stokovima najviše je bilo protivavionskih i protivoklopnih raketa, ali i tone granata za top tenka T-55 i haubice 105 milimetara. Danas od toga nije ostalo ništa.

Mada je proces razoružavanja i "pacifikacije" Srbije, započeo masovnim topljenjem topova i tenkova u smederevskoj Železari, sa sigurnošću se može reći da još uvek nije sve zgaženo i nije još sve gotovo! Jer, NATO pakt je "prepoznao" da Vojska Srbije ima još oko 9.000 tona municije, pa je dala rok do 2015. godine da se i ona uništi. Sistem odbrane je već otpisao ova ubojna sredstva.

U NATO bombardovanju 1999.godine, uništeno je i oštećeno više od 26.000 kvadratnih metara vojnih skladišta. Oko 11.000 tona municije je zbog toga završilo pod vedrim nebom. Teškom mukom, kasnije su sve rakete, granate, mine i ostala eksplozivna punjenja, uskladištena. Tek onda je na red došlo uništavanje "po standardima NATO pakta".

I dok je Srbija vojnički ponižavana na svakom koraku, SAD su pokrenule proces stvaranja vojske Kosova od 44 hiljade vojnika. Poređenja radi, Srbija danas ima manje od deset hiljada profesionalnih vojnika, sa tendencijom daljeg opadanja! Stanje je takvo da, na primer, od bugarske granice do Niša uopšte nema vojske!

Do kojih granica je Vojska Srbije postala igračka u rukama političkih spletkaroša, govori i podatak da su na inicijativu NATO pakta zakazivane i "zatvorene sednice" Skupštine Srbije, koje imaju za cilj "jačanje civilne kontrole Ministarstva odbrane", uprkos tome što takve zatvorene sednice može da odobri samo Vlada Srbije "na obrazložen predlog".

 

     NATO nas razoružao, Rusija nudi zaštitu

 

Uprkos masovnom razoružavanju, načelnik Generalštaba Vojske Srbije, general Ljubiša Diković, "svečano se obavezao" pred Patrikom de Rusijeom, predsednikom Vojnog komiteta Evropske unije, da će reforma sistema bezbednosti na putu pridruživanja Srbije Evropskoj uniji, teći po planu: "…Što se tiče Vojske Srbije i pridruživanja Srbije EU, sigurno smo ispunili 80 odsto uslova". Naravno, jedan od tih uslova bio je i da Srbija bude "pacifikovana" do mere koja je zbrisala svaki trag državne suverenosti.

Sa druge strane, načelnik Generalštaba ruskih oružanih snaga general-pukovnika Jurij Balujevski govorio je, ne tako davno, da će Rusija svoje saveznike zaštititi ako treba. A, kao što je poznato, Srbija je odmah posle potpisivanja sporazuma sa Rusijom oko gasovoda „Južni tok" i nezvanično ušla u sistem zemalja koje će Rusija, zbog protoka gasa, posmatrati kao deo sopstvenog bezbednosnog koridora.

Na naučnoj konferenciji Akademije vojnih nauka u Moskvi, Balujevski je objasnio da neko ne mora imati zvanično potpisan ugovor o vojnom savezu sa Rusijom, da bi se smatrao saveznikom. U slučaju Srbije, neke stvari, osim energetskog sporazuma, jednostavno se podrazumevaju. Narod, vera i istorija, jači su od prolaznih ambicija malih političkih kreatura.

Stav generala Balujevskog je da „ruska vojna sila može i treba da bude upotrebljena radi demonstracije odlučnosti najvišeg rukovodstva zemlje da brani njene interese, i kao krajnja mera, kada se pokažu neefikasnim sva druga sredstva". Za Srbiju i srpski narod, za odbrambeni sistem zemlje koja je bila i još uvek je žrtva NATO pakta, ovo može biti lekovita izjava, koja daje nadu i oslobađa od briga.

Ali, u Srbiji i dalje snažno deluju organizacije poput Atlantskog saveta i ISAC fonda koje su saglasne sa idejom da je Srbija mala NATO kolonija i da tako treba da ostane. Pored toga njihov zadatak je da što više udalje Srbiju od Rusije. Atlantski savet se otvoreno bavi promovisanjem NATO pakta u Srbiji i pored svih zločina koje je ova organizacija počinila i koje čini širom sveta. ISAC fond se takođe bavi pitanjima bezbednosti i jedan od glavnih ciljeva mu je "privođenje" Srbije Evropskoj uniji i NATO paktu.

Ove organizacije su dobro poznate po širenju rusofobije. ISAC fond već nekoliko godina sprovodi „nadzor nad rusko – srpskim odnosima", a taj "projekat" se ostvaruje uz pomoć Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu.

Na svojoj internet stranici oni navode da je njihov poduhvat nastao iz potrebe da se rusko-srpski odnosi počnu sagledavati u realnoj i faktografskoj ravni, lišenoj krajnosti i mitova. Zato im je glavni udar usmeren na negiranje srpsko – ruskog savezništva i zajedničke borbe dva bratska naroda. U stvarnosti, ISAC fond ne koristi činjenice, nego samo verno tumači antiruske stavove Vašingtona i Brisela.

Da postoji kontinuitet u vrbovanju istaknutih državnih funkcionera za interese takozvanog Atlanskog saveza, pokazuje i slučaj ministarke energetike Zorane Mihajlović koja je saradnik ISAC-a. Ona je radila i na projektu nadzora srpsko-ruskih odnosa od njegovog početka 2008. godine do 2010. godine.

Zorana Mihajlović je blizak saradnik Aleksandra Vučića i njih dvoje su zajedno u Srbiju doveli jednog od najvećih svetskih zagađivačamultinacionalnu kompaniju sa većinskim nemačkim udelom – RWE. Ovaj potez je povučen kako bi se na perfidan način ograničio uticaj Gasproma u Srbiji budući da je RWE njegov konkurent u energetskoj sferi.

Ne treba zaboraviti ni to da je ministarka Mihajlović, jednostranim izmenama već usaglašenog sporazuma o isporuci ruskog gasa Srbiji, a u želji da iz njega izbaci „Jugorosgas", izazvala diplomatski skandal jer je Moskva odbila da potpiše takav izmenjen ugovor. Njen šef u Srbiji Aleksandar Vučić otvoreno stavlja Evropsku uniju iznad svega.

 

     Da je moglo, moglo je…

 

Dok je bio ministar odbrane, Aleksandar Vučić je bacao prašinu u oči narodu pričom da je otkrio silne pljačke i zloupotrebe u sistemu odbrane. Za glavne nosioce krađe i uništavanje voje imovine, optužio je, a koga bi drugo, nego samu vojsku: oficire, podoficire…Rezultat njegove galame bio je tragikomičan.

U međuvremenu, dešavao se pravi pogrom nad Vojskom Srbije, i to na najvišem nivou. Naravno, putem masovnog razoružanja, svođenja vojske na "sparing partnera" američkoj nacionalnoj gardi iz Ohaja…

Ipak, Srbija je mogla, kad god je htela, da sklopi ugovor sa Rusijom i potpuno opremi svoje Ratno vazduhoplovstvo letelicama. Eskadrila lovačkih aviona i dve eskadrile helikoptera, jedna borbenih a druga transportnih, mogle su sada da stoje u hangarima na vojnim aerodromima u Batajnici, Kraljevu i Nišu. Sve je moglo, ali nije, jer gazde u kancelarijama NATO pakta ne žele da vide vojno neutralnu Srbiju, ili, ne daj Bože, Srbiju u vojnom savezu sa Rusijom.

Dok je prethodna vlast punila svoje džepove i bankarske račune, Vojska Srbije je krajem svake godine dobijala zadatak da pravi novi petogodišnji plan opremanja gde je nabavka letelica uporno odlagana i planirana u petoj godini. Remont dela starih aviona i helikoptera, koji je odrađen u vreme prethodne vlasti, bio je samo još jedna prilika za krađu novca u Srbiji. Sve to je dovelo do toga da naše Ratno vazduhoplovstvo trenutno ne predstavlja nikakvu snagu čak ni u regionu.

Sa novcem koji je za deset godina opljačkala mala grupa lešinara koja se ostrvila na vojnu industriju, Vojska Srbije je mogla da finansira ozbiljan kopneni sastav, i to kupovinom 200 modernih tenkova i 300 oklopnih transportera. Time bi svima bilo stavljeno do znanja da u slučaju komadanja i otimanja naše teritorije, svako mora da računa na ozbiljnost i rešenost države da zaštiti svoju celovitost.

 

     Manevarske (ne)mogućnosti

 

Ljudski faktor, odnosno vojnik-borac, uvek je bio najveća prepreka za potencijalnog agresora. To pravilo posebno važi i za jednu državu sa jakom vojničkom tradicijom, kakva je Srbija.

Srpski vojnik XXI veka morao bi da ima vrhunsku opremu, uključujući uniformu, streljačko naoružanje, savremena sredstva za osmatranje i dejstvo u noćnim uslovima, sredstva komunikacije i druga neophodna sredstva. To u ovom trenutku košta manje od 10.000 evra.

Srbija koja se zvanično opredelila za brojčano manju, ali vrhunski obučenu profesionalnu vojsku je za ovu sumu mogla da potpuno opremi čak 70.000 vojnika. Umesto toga, njena vojska danas je svedena na tragikomičnan konglomerat loše plaćenih profesionalnih vojnika, estradnih oficira i političkih vođa koje sprovode komande NATO pakta.

Jedan od boljih poznavalaca vojne doktrine u Srbiji tvrdi da bi pravi odgovor na ovo stanje bila nabavka više komada borbenih i transportnih helikoptera čime bi značajno bila povećana vatrena moć i manevarske mogućnosti Vojske Srbije. Nabavkom više desetina savremenih tenkova i oklopnih transportera uz opremanje više hiljada vojnika savremenim naoružanjem i vojnom opremom, svima bi bilo stavljeno do znanja da narod želi da se pita za sudbinu Srbije.

Ali, očigledno, korumpirano državno rukovodstvo samo odrađuje ono što mu se kaže u kancelariji NATO pakta. Srbija je dobra samo kao poražena, bedna i nedostojanstvena. Srpski vojnik je dobar, ali samo kao konjušar ove alijanse, ili da obavlja njihove prljave poslove u nekim udaljenim zemljama.

 

     Služenje vojske…Kome?

 

Preko 2.000 kadeta, vojnika i oficira Vojske Srbije, voljom bivšeg ministra odbrane Dragana Šutanovca, bilo je prisiljeno da učestvuje u snimanju televizijske serije za potrebe RTS, pod nazivom "Vojna akademija". Iza ove lažne, providne, ali preskupe slike stanja, nije stajalo ništa osim još jedne forme degradacije Vojske Srbije i vojničkog duha u Srbiji uopšte.

Kakvo je realno stanje u Vojnoj akademiji, nedavno je na jednom Internet forumu ispisao bivši pitomac Vojne akademije:

"…Nećeš ti tamo naići na trnovit put na kakav ti misliš – radiš sklekove na pesnicama na betonu po kiši i košavi, to postoji samo u američkim filmovima i spotovima…A, to što se u tim spotovima događa i vidi, to dobije da radi 200 ljudi u celoj vojsci, a Akademija sa time baš nema nikakve veze.

Tamošnje trnje se odnosi na to da dobijaš angažmane tipa: istovaraj kamion, utovaraj kamion, kreči, nosi, čini drugima usluge iz sfere njihovog ličnog života…Pa onda da dežuraš noću – sediš u mračnom i hladnom hodniku gde ti promaja produva mozak nakon cele noći, nema veze što ujutru imaš ispit. Generalno, učenje i te stvari – su samo tvoj problem. Kada bi te ostavili da se samo time i baviš, može. Ali ne, niko ne meri koliko si angažovan na svim stranama za svakojake gluposti koje veze nemaju s tobom i tako ostaješ žrtva igre slučaja.

A jako se ružno osećaš kada ti budućnost zavisi od pukih slučajnosti. Tako se noću ne može zaspati. Barem svestan i savestan čovek ne može. Ja sam godinu dana spavao na jedno oko, stres me uništavao, jer vidim da ništa ne zavisi od mene, a ja ću plaćati cenu.

Da sam imao oružje kod sebe, ubio bih se sigurno u tim trenucima. Ne zato što rano ustajem, nego zato što dolazi još jedan dan svega. Isti i nimalo bolji od jučerašnjeg. A kada sam konačno teško presavio tabak i napisao da odlazim, tu noć sam spavao kao beba. I svaku sledeću od onda…A kad dođe na red nešto na temu vojne obuke, odnosno njeno izvođenje, zainteresovanost predavača i učesnika, to je kao da ste na konferenciji o heklanju čipki i stolnjaka. To se uradi ofrlje i ubedljivo najmanje truda i resursa se potroši na obučavanje i edukovanje budućih oficira. Demotivisani i nikog ništa ne interesuje. Samo gledaju kako da odu kući u 14h…".

 

    A 1.

   Gey armija, po zakonu!

Iz Ministarstva odbrane, više puta je saopšteno kako Vojska Srbije poštuje Ustav i zakone Republike Srbije, pa u tom smislu i ne toleriše diskriminaciju u svom sastavu ni po jednom osnovu, pa ni po osnovu seksualne orijentacije.

Svojevremeno je major Jovan Krivokapić, portparol Ministarstva odbrane doslovno rekao: "…Seksualno opredeljenje nije, niti će biti prepreka za nekoga ko želi da bude profesionalni vojnik u Vojsci Srbije. Pitanje o seksualnom opredeljenju se nije postavljalo u regrutnom sistemu obaveznog služenja vojnog roka, a ne postavlja se ni danas ni u jednoj od faza prijema u profesionalnu vojnu službu".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: