Архива

Posts Tagged ‘put’

PREDSEDNIKOV PUT DO „KONAČNOG REŠENJA“ KOSMETA JE DA BUDU ZADOVOLJNI I ANGELA, I KURC, I TAČI, I SKOT, I JUNKER, TUSK…, SAMO SRBIJE NIGDE NEMA!??

3. јуна 2018. Коментари су искључени

 

Ako po Ustavu postoji Vlada Srbije koja ima svoje nadležnosti, u kom to Zakonu piše da Predsednik Srbije ima pravo da uzurpira i njihove nadležnosti, obećavajućí stranim kompanijama i investitorima da u njihovom poslovanju u Srbiji, uvek mogu da očekuju 5% niže cene od onih koje nude druge države u regionu????

Pa još kada im obeća da će biti privilegovani i stimulisani oslobađanjem od nekih delova poreza, davanjem subvencija po zaposlenom radniku, kao i nižim cenama u vezi raznih infrastrukturnih priključaka za njihove potrebe, onda se sa zabrinutošću pitamo šta će u skorijem vremenu ostati Srbiji i od Srbije, i da li će i svaki gubitak u državnoj kasi biti nadoknađivan zakonskim izmišljanjem novih nameta a preko leđa običnih građana????

 

 

 

Pa dalje, nikako nam jasna Predsednikova žurba da baš on što pre nađe rešenje, kada ga na to vremenski ne obavezuje ni Rezolucija 1244 koja je važnija od (onog izdajnički po Srbiju) Briselskog sporazuma, a nije insistirao da UNMIK i KFOR svoju misiju po njenim odredbama ispune do kraja????? To se, (blagim rečima) zove korak ka izdaji Otadžbine!!!

I sam zna da problem sa nacionalnom manjinom kosovskih Albanaca nije rešavan od naših predaka zato što je ta druga strana pravila problem, pa čak i u onom vremenu kada su imali sva ustavna prava, pa i iznad prava Republike Srbije (koja je tada bila sputavana Ustavom), a sponzori su ih poticali da ostvare svoj cilj i da se šire, beskrupulozno i nemilosrdno i time su ostvarivali i interese tih njihovih sponzora kod kojih mi, Srbija i srpski narod na čelu sa Vlastima, sada žurimo u okrilje koračajući putem bez alternative, iako unapred zna da na tom putu ništa nije sigurno!!!!!

Da li je i njegov stav da treba lako opravdati zločine separatističe naoružane grupe UČK koja se oružjem suprotsavila legalnim vlastima Srbije, samo zato što to od nas očekuje birokratski briselski tabor???

A kad’ dodamo i činjenicu da je preko hiljadu Srba i neAlbanaca pobijeno i nestalo posle 12. juna 1999.god.  i dolaska KFOR a čija je misija prema Rezoluciji 1244 da čuva mir svih građana na Kosovu i štiti i suverenitet i integritet Srbije, i Predsednik neće da zna da ta misija ne ispunjava svoj mandat u potpunosti, a on sa čela države ne preduzima sve ni ono što mu ta Rezolucija omogućava, kako onda možemo nazvati njegovu žurbu da udovolji željama eurounijata!!!???

Da li je moguće da će zločini počinjeni od strane kosovskih Albanaca ostati kao običan statistički podatak, posebno zato što će svi započeti sudski predmeti od strane Euleks misije, (u kojoj je bilo i međunarodnih sudija sa učinkom svoga rada – nula) preći u nadležnost sudova samo nacionalne manjine kosovskih Albanaca, a naš Predsednik će i dalje gurati „konačno“ rešenje po želji eurounijata!!???

I pored nametnutog, s’njegove strane, „dijalogovanja“ u kome je želeo da dobije narodnu podršku za izdaju, i iz koje je mogao da sagleda stav mase umnijih (od njega) i od struke ljudi, koji su pokušali da rasvetle njegov um i izbrišu mrak na putu njegovog koračanja ka izdajstvu Otadžbine, Predsedik Otadžbine i dalje ne želi da postupi po volji većine, već po sopstvenoj!!!!

Da li je on sebi nekad` postavio pitanje kako to da nacionalna manjina koja sa teritorije koja je sastavni Republike Srbije deo a sada entitet pod međunarodnom upravom UNMIK, može da postavlja uslove državi – punopravnoj članici UN, a da Vlasti naše Otadžbine takve zahteve uvažavaju više nego sopstveni Ustav!!!???

I čijom to krivicom Vlasti Srbije ne uvažavaju Ustav i Zakone Srbije!????

Da li je Predsednik Srbije sakupio dovoljno podataka koji bi ga uverili da i nacionalna manjina kosovskih Albanaca na Kosmetu želi da živi sa Srbima poštujući i njihova prava, ili želi da ostvari svoj cilj: „RKS-Kosova bez zvezdicebez Srba, baš isto onako kako to želi briselska mašinerija!!???

U toj tvojoj njegovoj nameri „konačnog rešavanja pitanja Kosova“, da li je uzeo u obzir i činjenicu da pripadnici albanske nacionalnosti na KiM pored političke vlasti, ne mogu da postanu i vlasnici nad celokupnom imovinom Srbije, (fabrika, zgrada škola, pošta, mesnih zajednica, sportskih hala, dalekovoda, elektroenergetskog sistema, železinice, šuma, stanova, poljoprivrednih kombinata, rudnika, itd, itd, pa ni zemlje ni vazduha), i šta je preduzeo da država Srbija zaštiti svoje vlasništvo nad objektima, postrojenjima i imovinom a koje koriste privremene institucije kosovskih vlasti ????

Ili je njegovo mišljenje suprotno!!!?????????????

Ako misli da pitanje vlasništva nad imovinom Srbije na Kosmetu nije bitno, onda bi to značilo da je njega baš briga što je ranije čitava SFRJ i Srbija izdvajala deo novca i za KiM, kao i da Srbija ima obavezu da vraća kredite iz sedamdesetih godina i to još do 2041.godine!!!!?

Znajući i za takvu činjenicu, tek onda nema žurbe da Predsednik Otadžbine ubrzava svoje aktivnosti da bi baš on došao do tog „konačnog rešenja“ sada, umesto da se o takvom „rešenju“ počne sa razgovorima npr. 2041.godine!!???

Nije moguće da lako zaboravio da je Kosovska poverilačka agencija  prodavala stotine srpskih preduzeća u rudarstvu, metalurgiji i hemiji, elektroprivredi, metaloprerađivačoj industriji, poljoprivredi, vodoprivredi, šumarstvu i drvnoj industriji, građevinarstvu, trgovini, uslugama…. a među kupcima su se našli i oni koji su rukovodili bombardovanjem Srbije  ili bili bivši "komandanti" UÇK-a a sada na rukovodećim mestima u institucijama kosovskih vlasti!!!???

Nikako da izbegnemo utisak da Predsednik države ilako spušta iz vida da je još na na snazi i važeća је Rezolucijа 1244, u kojoj piše da je teritorija Kosova deo teritorije SRJ (Srbije) pod međunarodnom upravom i da „ljudi Kosova mogu da uživaju značajnu autonomoju u okviru SRJ…“ i da je to politički proces koji će se rešiti uz poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta SRJ, sada Srbije, a da su sve institucije kosovskih vlasti samo privremenog karaktera i da o konačnom rešenju odlučuje SB UN!!!

To znači da „Rešenje“ ne može biti van nje ni mimo nje (te Rezolucije i SB UN koja nije povukla suverenitet Srbije nad teritorijom Kosmeta), pa kada je to stav i Crkve i većine naroda srpskog, a Predsednik to zna ali gura izdajničku opciju samoodricanja od dela teritorije naše Otadžbine, i uz njegovu nesebičnu pomoć pomaže u formiranju druge albanske države na Balkanu i to na delu teritorije Srbije, pa se to zove – korak do potpune izdaje Otadžbine!??????????????

Čuli smo mi i Junkera i Federiku kako nam blagoglagoljivo titraju da istrajemo na putu  bez alternative, kao i Tuska kako je izdeklamovao birokratsku frazu :

“U EU smo izgradili zajednicu kako niko nikada svoju nezavisnost ne bi platio svojom krvlju. Zato treba posmatrati EU kao projekat sa strateškom dimenzijom. Zajedno možemo skoro sve da postignemo – prosperitet, viši strandard života, demokratiju, uz vladavinu zakona i slobodu govora, bezbednost i iznad svega uzajamno poštovanje i očuvanje nacionanog idenititeta”, u kojoj je namerno izostavio najglavniju suštinu (tog koračanja putem bez alternative), a to je da nacionalni interesi Srbije nemaju nikakvo značenje za briselsku birokratsku mašineriju niti Srbije treba da ih ima, kao i da je za briselske mrsomude najbitnije da se nacionalna država samourušava, bezpogovorno koračajući putem bez alternative, pa i po cenu sopstvenog nestanka, a sve da bi evropska birokratija uživala!!!!!

Ako si i ti sa funkcije Predsednika Srbije svestan da nam je u interesu da vršimo „reforme“ za dobrobit naše države, nikako nam nije jasno zašto su te reforme usmerene i na gubljenje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije i predavanje sopstvene spoljne i unutrašnje politike briselskoj birokratskoj mašineriji!!!???

Ako je Rezolucijom 1244 garantovan suverenitet Srbije nad teritorijom AP KiM koja je data na upravljanje UNMIK, onda je zadatak svih Vlasti u Srbiji da su dužni da insistiraju na poštovanju i sprovođenju odredbi te Rezolucije, pa nam nije jasno Predsednikovo zalaganje da to izmeni!!??

Svako ćutanje naše Otadžbine i Vlasti u Srbiji (na njenom čelu) na provokacije nacionalne manjine kosovskih Albanaca prema našim državljaima u AP KiM kao i našoj državi i prepuštanje atributa suverenosti vlastima u Prištini, kao što je i nepostupanje po Uredbi o upravnim okruzima "Sl. glasnik RS", br. 15/2006, to samo znači da i državni vrh aktivno učestvuje u formiranju druge države Albanaca na Balkanu!!!!

Kako to da Predsednik naše Otadžbine, (odnosno Naroda i Države), javno nagalašava da je pesimista po pitanju njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, i ne vidi da su raniji prethodnici, i Vlada čiji je i on član bio, ratom odbranili i ostavili "zlatnu kartu" u rukama, pa za ta vremena često kaže da smo 1999. godine izgubili, a ne vidi da Oni vide da nas ni posle 20 godina još nisu pobedili, da su se unervozili i da gledaju da "svrše" po Srbiji!!!???? Njima se žuri u pravcu Rusije a smeta im rovita Srbija!!!!

Mi znamo da su nacionalna manjina kosovskih Albanaca, kao i njihovi prijatelji iz EU i Skotova Amerika, i po cenu rata spremni da dovrše stvar sa „RKS-Kosova bz zvezdice“ i Srbijom, ali im je jeftinijie i više im se isplati dobrovoljno odricanje Srbije, zato što onda to postaje zauvek i presedan koji će se koristiti za nove planove i "mete" NSP!!!

Njegova skromna i bez snage rečenica da „…u EU jedni standardi važe za Albance a drugi za nas, Srbiju..“ ne može da ostane samo na toj konstataciji (kojom unapred daje do znanja da se naša država slaže sa takvim odnosom i nepoštovanjem naše države) a bez njegovog oštrog političkog otpora, jer ako je tako onda to više nisu standardi koji treba da važe za sve, pa i za briselsku birokratsku mašineriju na čijem se putu bez alternative mi koračamo!!

I naš Predsednik sada, kao mu(d)ro zaključuje da ne može doneti drugo rešenje osim predaje Otadžbine!?? To znači predaje ne njenog dela koji je pod okupacijom, jer se na taka način izigrava Rezolucija 1244 SB UN , već i bez alternative čitavu budućnost nam vodi u euroatlantsko okrilje!!! A to je zbogom Srbijo!!!!

Dakle, Gubitnik je on, a možemo da izgubimo svi!!

Na kraju, pitamo se koliko danas vredi potpis članova Vlade Srbije ispod ovog teksta: “Zaklinjem se na odanost Republici Srbiji i svojom čašću obavezujem da ću poštovati Ustav i zakon, da ću dužnost člana Vlade vršiti savesno, odgovorno i predano i biti posvećen očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije“!!!!???

A koliko li sad` vredi Zakletva Predsednika Republike Srbije?????

 

©Geto Srbija

ЕВРОТЛАНТИСТИЧКА ПОДВАЛА: СРБИЈА СЕ ХРАБРО КРЕЋЕ ПУТЕМ БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ КА ДЕМОНТАЖИ НАРОДА И ДРЖАВЕ!??

29. октобра 2017. Коментари су искључени

 

„Србија је независна и суверена земља и више нико неће моћи да тражи од Србије да сагиње главу“, неколико десетина пута је изјављивао Председник Србије, али увек помињући и заклањајући се иза појма регионалне стабилности „..јер мир на Западном Балкану нема алтернативу“, о чему ће нам сигурно поново шапнути, и у његовом предстојећем обраћању јавности, у понедељак!!?

Председниче, а ко су ти који ремете регионалну стабилност!!?????

Да ли је то Србија која и овако слаба, грцајући покушава да сачува део сопствене територије коју, супротно међународном праву, отима тзв. међународна заједница оличена у ЕУ, САД, Енглеској, Француској, Немачкој…!!??

Да ли су то косовски Албанци, који су као национална мањина у Републици Србији, дугогодишњим сепаратистичким активностима, сецесијом (отцепљењем) и мимо одобрења СБ УН а уз помоћ НАТО алијансе са Американцима на челу, у акцији 78 дана бомбадовања наше Отаџбине, и са свега око две и по хиљаде жртава на страни косовских Албанаца, добили своју другу албанску државу на Балкану!!????

 

 

PREDVODNIK OVACA ZATO STO ONE TAKO ZELE3a

 

Да ли су то Хрвати, чији државни врх несметано наставља прогањање свим (не)законским средствима, чак и претећи усташким ножем и са говорнице хрватског Сабора, малом броју Срба који остадоше да живе на територији РХ, и који испољава територијалне претензије дуж речне границе Дунава у АП Војводини  ?????

Да ли је то Румунија која лови у мутном и уцењује Србију да Србија званично онемогући Власима у Тимочкој крајини да се тако изјашњавају, да их третира као Румуне и да им у школе, информисање и културу уведе румунски језик .

Или је то Бугарска чији националисти у врху државе, у замену за подршку евроатлантских интеграција Србије и Македоније, траже да добију подручја око Босилеграда, Димитровграда и Струмице !!????

Да ли су то политичке партије војвођанксих и бошњачких сепаратистичких лидера који „гурају“ у први план своје сецесионистичке захтеве!!!!???

Да ли је то Мађарска која темељито и неометано спроводи своје територијалне претензије ширења на север АП Војводине????

Дакле Председниче!!???? Ко то уноси регионалну нестабилност и зашто не смеш то јасно да именујеш????

Да је у питању евроатлантистичка подвала, казује то што прва труба Западног Балкана свакодневно свира у такту: “Ајде Браћо да га дамо, да га дамо само у Унији пред Ангелом да играмо…!!!“

А кад` падне „српска домина“, ко ће онда зауставити: црногорску, македонску, санџачку, грчку, (зато што и они имају „своје Косово“ у њиховим државама) и ето природне Велике Албаније, а и Србије, Ц.Горе и Македоније у нестајању….

Зато је бољи замрзнути конфликт, што дуже, јер се ЊИМА жури; а кад` га одмрзну и започну велику „албанијаду“, чека их „балканијада“ са ЦГ-РС-РСРБиХ-БЈРМ-ГР, па ако могу сами (Албанци) против СВИХ, кад` су НАТО и Русија у равнотежи страха, нек` изволе….

А дотле, јачати војску, обучавати војно способне, за пушку, маску и кретање на бојишту… А плаћене професионалце за топове, хаубице, тенкове, авионе, ракеташе наше…

Да је подвала, доказ је и то што сарађују уместо да се буне против признања ЦГ, БЈРМ, ГР, јер како ће они „своје Косово“ да одбране кад Србија преда наше!!???????

Ето ко је (регионалном лидеру Западног Балкана) спонзор и ко су му сателити за довршетак пројекта Велике Албаније!!?

Ништа без референдума!! (Чак би можда и онај Дачићев предлог могао и да се спроведе као Дистрикт у Србији, да је све рађено на време и да се Север КиМ интегрише потпуно у систем Србије, а остатак остане Дистрикт. Да се Дистрикт потупно демилитаризује, осим Бондстила који ће уредити односе са Србијом кроз Партнерство за мир!! Затим манастири по моделу Атоса. А новоизабрана скупштина и влада у Приштини да повуку акт о самопроглашењу… Тако се избегава Кипарски модел због пријема у ЕУ, а поистовећује са БиХ/РС. Ту би се можда сложили Амери/ЕУ и Руси)????

Али неће, зато што су задовољни резултатима Председника Србије и издајничким радом наших изабраних преставника, који се над својим народом понашају као чобани над стоком која им је предата на чување, верујући да ће је чувати с` пажњом доброг домаћина све док га не изведу на пијаце еврунијатске!!!? А врховни чобанин седи у Бриселу!!!!

Подсећамо да је Председник Србије, 04.08.2017.год. изјавио како по питању „унутрашњег дијалога“ он неће да попусти свом народу!!! Али не доврши реченицу да каже колико ће да попусти захтевима косовских Албанаца у остваривању њихових интереса на уштрб Србије!!!?

А да поштује Србију и себе лично као њеног Председника, одавно би јасно иступио са ставом: да свака уцена Србији од стране ЕУ, нису принципи „заједнице европске породице“, већ представља непоштовање наше државе, и ми – држава Србија се искључује са пута без алтернативе и даље нећемо да учествујемо у урушавању сопствене државе и народа!!! Али до тога није дошло и са тиме се на жалост саглашава Власт у Србији, заборављајући да су смењиви…….

Народ добро зна да се несме позивати у рат и није за то, али исто тако зна да се не може тражити од тог српског народа да се понаша дефитистички и да окрене доњи део леђа свакоме ко то од њих затражи!!

Није народ крив што не прихвата споразум који је лош по њих, и никаква одговорност није на њему ако га не поштује у спровођењу, већ је одговорност државе Србије и њених политичара што су себе довели у ситуацију да потпишу такав лош споразум, и политичари имају најмање право да криве оно мало народа, што остаде да живе на Косову и Метохији, сматрајући је делом српске територије.

Нико није терао ни владу ДС-а, ни Владу СНС-а, а ни Народну Скупштину да за девет месеци смандрљају у један џак читав процес који је требао да траје годинама

Власт је приватила постојање “Тачијеве државе” као готову чињеницу, губећи из вида важну чињеницу да једностране проглашење Косова као државе нема додира са међународним правом!!!!

Свима је опште познато да Власт у Србији слуша Ангелу, Ханса, Федерику, Туска, Скота…. само народа на том списку, нигде нема!!!??!!!!!

Сви политичари наглашавају како је Србија посвећена европском путу, па од те силне посвећености Владе Србије свему што долази са Запада, српски народ и Србија на крају ће да нестану!!!!!!

Тако је када изманипулисани грађани и грађанке у поступку „демонтаже Народа и Државе“ повере неограничену власт лидеру владајуће већине, који са функције Председника Србије, између гомиле његових улога и идеја ( … да се стара о миру у региону, за добросуседске односе, за аутопут Ниш – Драч, за заједничко тржиште, за бесплатан роминг, за поклоњен телефонски код +383 за „географску област“, (што рече директор Марко), формирање Фонда за Западни Балкан, па Регионална канцеларија за сарадњу младих између Косова, Албаније, БиХ, Црне Горе, Македоније и Србије, па за царинску унију, за фомрирање ЗСО по законима косовских власти, итд, итд…..и још има задатак да изгура "….свеобухватну нормализацију односа између Србије и Косова, у форми правно обавезујућег споразума…." итд, итд…па најава измене закона о страним улагањима у вези војне индустрије……)…..

На путу без алтернативе, Србија се својевремено вратила са Крфа, али је питање хоће ли се сада из Брисела Србија вратити читава!!!???

Председник Србије уме да се често јавно хвали цитатима Вебера, Черчила, Кенедија…. (да би нам показао шта све он чита), па се надамо да је два минута свог драгоценог времена одвојио за пажњу и на један Цицеронов цитат који гласи:

„Нација може да преживи своје будале, па чак и амбициозне. Али нација не може да преживи издају изнутра. 
Непријатељ пред вратима је мање страшан, јер је познат и носи своју заставу отворено, док се издајник креће слободно унутар градских капија; његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се … у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцу сваког човека. Издајник разара душу нације, подрива темеље града, шири заразу у телу политике, све док она не подлегне његовој болести. Мање се треба плашити убица – издајник је куга!“

 

©Гето Србија

 

„АРАПСКИ НАТО“ У НОВОЈ ТРАМПОВОЈ ВИЗИЈИ: НОВИ САВЕЗ У ЦИЉУ ВЕЋЕ ШТЕТЕ НЕГО КОРИСТИ!??

21. јуна 2017. Коментари су искључени

 

Током свог првог путовања у иностранство након што је изабран за председника, Доналд Трамп није ни покушавао ни намеравао да јавно промовише демократију и људска права у Саудијској Арабији, већ је и изјавио да он није тамо да држи лекције. У Израелу и на Западној обали није помињао америчку дугогодишњу подршку за „решење две државе" и као да је оставио Израелцима и Палестинцима да се сами међусобно договоре.

У Европи Трамп је „изгрдио" НАТО савезнике јасно их подсећајући на њихов финансијски пристанак на веће учешће у трошковима. Такође није хтео да отворено подржи одбрамбену доктрину „један за све, сви за једног", доктрину која је током деценија била камен темељац транс-атлантске одбране.

Он јесте изгледом подсећао на типичног америчког председника, али његови ставови, његова, а америчка, спољна политика није овог пута били типична. Типично је Трампово спровођење свега онога што је обећао у предизборној кампањи својим гласачима. Током свог пута није одржао ни једну конференцију за штампу, а то се догодило по први пут у оваквим ситуацијама, пише Милан Балинда, дугогодишњи новинар америчког дневника Мајами Хералд.

 

                   Милан Балинда

ARAPSKI NATO3

 

Када је председник Трамп стигао у Ријад он је изнео своју визију за регионалну одбрамбену структуру. У Белој кући то су незванично назвали „Арапски НАТО" који би требало да се бори против тероризма и да одврати Иран од агресивних намера.

Као темељ те конструкције, Трамп је потписао са Кућом Сауди највећу продају оружја у историји. Након година разочарења са Обамином администрацијом, Ријад је био више него спреман да закључи посао са Америком. Тим Беле куће уручио је Саудима листу Трампових приоритета позивајући краљевство да појача своју борбу против радикалног ислама, против Исламске државе и да подели одговорност регионалне безбедности.

За тај процес са америчке стране сада је задужен државни секретар Рекс Тилерсон, а главни циљ је да се уобличи план и основни принципи за коалицију држава Сунитаl што би створило ситуацију за касније основану формалнију организацију НАТО стила.

Идеја „Арапског НАТО" постоји већ годинама и увек је имала јаку подршку Сунита, али до сада то није отворено подржано од Сједињених Држава.

Извештаји из региона о почетним разговорима указују да би осим Саудијске Арабије у коалицији били укључени Уједињени Арапски Емирати, Египат и Јордан, док би Америка подржавала и помагала у организацији, али би остала ван те коалиције.

Међутим, многе земље у региону историјски имају доста несугласица и, примера ради, када је Египат 2015. покушао да оснује пан-арапске борбене снаге то није успело због размирица између земаља региона. Најконкретнији део договора је америчка мамутска продаја оружја Саудијској Арабији.

Приликом посете Трампа потписан је купопродајни уговор у вредности од 110 милијарди долара, а планира се да током следећих десет година та цифра достигне до 350 милијарди. Продаја укључује модернизацију саудијске армије и морнарице и садржаће неколико борбених бродова, ТХААД ракетни одбрамбени систем, блиндирана и наоружана возила за превоз трупа, ракете, бомбе и миницију.

Делови производње и склапање оружја радиће се у Саудијској Арабији, али ће већи део бити произведено у Сједињеним Државама. Америка нарочито инсистира на јачању саудијске морнарице сматрајући да би се на тај начин смањиле могућности за сукоб са Ираном. Поређења ради, Обамина администрација је током последњих осам година продала Арабији оружје у вредности од 100 милијарди, сума коју је Трамп постигао у року од неколико дана.

Уопште, идеја о војном савезу Блиског истока промовисана је педесетих година прошлог века од стране Британије и позната је била под називом Багдадски пакт. Тај пакт је требао да промовише војне и економске циљеве. Чланови су били Иран, Ирак, Пакистан, Турска и Велика Британија. Укинут је 1979. због Иранске револуције.

Можда би нова арапски савез представљао проблем за Израел. Неке од арапских земаља, као Египат и Јордан, имају формалне везе са Израелом, па се поставља питање да ли би Израел у новом савезу играо неку улогу, или би био „изван игре".

С друге стране, Ирак у последње време има све јаче везе са Ираном и не зна се на чијој страни стоји Багдад. Друга је ствар што многи аналитичари тврде да нови војни регионални савез не би функционисао у пракси и да би могао да нанесе више штете од користи.

Ријад такође има намере да покуша да у овом, или било ком, блискоисточном савезу буде укључена и Русија, али то неће ићи много глатко. Прво, Кремљин не жели никакво супротстављање Ирану. Русија може да не воли све аспекте иранске регионалне политике, као што је, на пример, однос Техерана према Израелу, али билатерално односи нису помућени с било којим већим изазовом.

То је супротно у односу Москве и Ријада због помоћи коју Арабија пружа терористичким групацијама. Укратко – Москва не верује Ријаду. Да ли ће се нешто променити након најављене посете краља Салмана Москви, остаје да се види. Нова војна коалиција, ако се оформи, пресликавала би НАТО у детаље, укључујући и Члан 5, члан који гарантује да ће остатак коалиције бранити било коју земљу из савеза уколико је неоправдано нападнута.

Нови савез би размењивао безбедносне информације са Израелом. Ипак, Русија може да буде спремна да помогне Саудима у неким њиховим кризама као што је рат у Јемену. Једно је сигурно, Ријад је кренуо у свеобухватну дипломатску мисију и кренуо је у велики трошак јер су Сауди проценили да је сада најбољи тренутак да повећају снагу, утицај и престиж свог краљевства.

А након огромне куповине најмодернијег оружја и софистициране опреме, интересантно је да се Израел уопште није побунио. Не смета им ни нове ракете, ни авиони, ни радари, а све то говори у прилог да се ситуација на Блиском истоку променила. Односно, чим се реши ситуација у Сирији, а како ће се решити остаје да се види, Блиски исток ће бити „под контролом".

У ултраконзервативну муслиманску Саудијску Арабију амерички председник је царски примљен. Домаћини су Трампу све време ласкали и општи утисак је био да се њему то више допало него како се према њему опходе у самој Америци. Стигавши у Мараба палату на краљевску вечеру, Трампа је дочекало на стотине Арапа у дугачкој белој одећи играјући традиционални плес Арда, махајући мачевима и сабљама

Тај плес се изводи за време националног празника и у част веома високих специјалних гостију. Трамп им се придружио и клати се с мачем уруци заједно са осталим плесачима и званицама. Није баш ухватио ритам, али то се није ни очекивало.

Ријадова веома срдачна добродошлица указивала је на решеност Сауда да побољшају односе са Сједињеним Државама, односе који нису баш били добри за време председника Обаме. Приметно је било и ћутање америчке делегације о људским правима у Саудијској Арабији, о правима жена и о неселективном бомбардовању Јемена од стране Ријада.

Доналд Трамп је такође одликован највећим саудијским одликовањем за странце. Док су Трамп и краљ Салман часкали након церемоноје одликовања, могло је да се чује да је краљ Трампу рекао и следеће: „Сирија је такође била једна од најразвијенијих земаља. Ми смо доводили професоре из Сирије. Служили су нашем краљевству. Нажалост, и они су сами донели разарање своје сопствене земље. Можеш да уништиш земљу у пар секунди, али је за то потребно много напора".

Врхунац Трампове посете Ријаду било је његово обраћање пред самитом арапских лидера а односило се на ислам. И док је током своје кампање Трамп екстремно лоше говорио о муслиманима, он је у Ријаду говорио о толеранцији позивајући Арапе да се прикљуће борби Сједињених Држава против исламских терориста и „злу у региону".

Он је борбу против радикализма назвао „борба између добра и зла". „Ово није борба између различитих вера, различитих секти или различитих цивилизација", рекао је амерички председник. „Ово је борба између варварских криминалаца који теже да униште људски живот и пристојних људи из свих религија који се труде да га заштите. Ово је борба између добра и зла".

А потом је у понедељак, 22. маја, Трамп стигао у Израел. Одлазећи на ручак са израелским премијером Бењамином Нетањахуом, рекао је да је открио при свом доласку у регион, у Саудијску Арабију, да „има много присутне љубави". Објашњавао је свој став о коалицији у којој би и Израел и сунитски Арапи сарађивали са Америком у заједничкој борби против радикалног исламског тероризма и утицаја на Иран.

Савез између Израела и Саудијске Арабије, земаља које немају дипломатске односе, у односу на Иран као њиховог смртног непријатеља, није ништа ново. Ипак, Сауди су сигнализирали своју спремност за блиску сарадњу са Израелом, али обе стране знају да питање Палестинаца поставља границе тој сарадњи.

Трамп је направио и кратку посету палестинском лидеру Махмуду Абасу, али са њим није разговарао никакав план о евентуалном договору Израела и Палестине. Трамп није ни у једном тренутку говорио о „решењу две државе" по којем би се Израел и Палестина међусобно признали као суверене државе. Није чак поменуо никакав облик палестинске територије.

Можда су неки наивно очекивали да ће амерички председник извршити неку врсту притиска на Израел да пристане на компромис, али то се уопште није догодило. Ипак, игнорисао је захтеве да јасно призна израелски суверенитет над источним делом Јерусалима, дела који је пре тачно 50 година, у јуну, прешао у израелске руке.

Израелски лидери нису позвани да му се придруже посети Цркви Светог Гроба и Западном Зиду у јерусалимском Старом Граду. Такође није показао никакве индикације да је спреман да испуни своја предизборна обећања да премести америчку амбасаду из Тел Авива у Јерусалим. Таква одлука о амбасади покварила би све односе са сунитима, са Саудијском Арабијом и са Арапима генерално.

Ипак је током своје 24-часовне посете Израелу Трамп имао лепе речи за Нетењахуеве уши. Можда је највише музике носила његова изјава да „ирански лидери свакодневно призивају на уништење Израела – не са Доналдом Трампом. Верујте ми!" Једно име које се није помињало у Израелу је било име бившег америчког председника Барака Обаме.

У једном тренутку Трамп је упоредио своје односе са Израелом у поредјењу са бившом администрацијом рекавши да је то „велика, велика, прелепа разлика". Истина је да се Обама и Нетењаху нису много „готивили", мада односи две земље нису били уопште лоши. Нарочито америчка војна помоћ и дељење безбедносних информација. Претходна америчка администрација је такође радила оно што су све Беле куће покушавале већ деценијама, да склопе уговор између Израелаца и Палестинаца и у томе нису успели, као ни претходници.

Из Израела Трамп је стигао у Рим и тамо се срео са Папом. До тог тренутка један о другом нису имали лепе речи. Папа је корио Трампа због његових намера да гради зид на граници са Мексиком јер „то није хришћански", а Трамп је одговорио на себи својствен начин – „Папа је срамотан".

У Америци католици представљају око четвртину гласача и било је велико питање за кога ће они гласати. Али, 24. маја током сусрета са бискупом Рима, Трамп је био веома љубазан. Описао је получасовни састанак у папиној приватној канцеларији као „велики" и „фантастичан". Кратки ватиканско саопштење описао је сусрет као „пријатељски", а додата је и нада да ће бити сарадње са америчком администрацијом по питањима „здравствене заштите, едукације и помоћи имигрантима".

Папа, који је продају оружја назвао „индустријом смрти", највероватније да се није сложио са мултимилионским договором о продаји оружја Саудијској Арабији. Има и других разлика између становника Ватикана и Беле куће.

Папа је својевремено назвао новац „ђаволском балегом", цени скромност, а председник Трамп и не баш. Због свега тога и много више, обојица су се држали безбеднијих тема. У ватиканском саопштењу стоји да су обојица за „живот" (без обзира на своје либералне ставове по многим питањима, Папа је против абортуса), слободу религије и против прогона хришћана на Блиском истоку. Сусрет са Папом, односно пријатан сусрет са њим, било је важно Трампу и због чињенице да је, након што је Обама 2008. и 2012. добио већину католичких гласова, он, Трамп, добио је 52 одсто тих гласова а Клинтонка само 45. Трампу је однос са католицима важан због тога што му популарност у земљи није на завидном нивоу. Иначе, међу америчким католицима већина од 87 одсто гледају на Папу с позитивним осећањима.

При крају сусрета двојица лидера измењали су поклоне. Амерички председник дао је Папи прву едицију комплета књига Мартина Лутера Кинга. Папин поклон Трампу састојао се од неколико ствари: медаља са гранчицама маслине и копије његовог личног писања. Ту је била књига Евангелии гаудиум, у којој је осудио економију слободног тржишта и Лаудато Си, његови текстови о промени климе у којима критикује скептике и њихово „порицање". Трамп је приликом примања поклона рекао да ће књиге прочитати.

Трампово међународно путовање од девет дана и пет заустављања наставило се слетањем у Брисел у среду, 24. маја. Стигао је у град који је током предизборне кампање назвао „рупа пакла". Тада је рекао: „Ако идеш у Брисел – ја сам био у Бриселу, пре много времена, пре 20 година, тако лепо, све је тако лепо – сада изгледа као рупа пакла".

При тој изјави Трамп је мислио да велики број муслиманских избеглица. Стигао је у Белгију, поздравио се са краљем и краљицом, разговарао накратко са премијером те земље и започео састанке са лидерима земаља НАТО пакта.

Разговор о НАТО није ишао много глатко. Председник Трамп је испред нове зграде НАТО пакта „одржао лекцију" чланицама савеза да не плаћају свој део трошкова. Рекао је да „23 од 28 чланица још увек не плаћају онолико колико би требало, што би требало да плате за своју одбрану… Ово није фер према људима и пореским обвезницама Сједињених Држава… Многе од ових држава дугују масивну количину новца из претходних година и не плаћају за те године", између осталог рекао је Трамп. Европски лидери нису се осећали веома комотно, обашка што је Трамп побркао договор да свако користи два одсто свог националног бруто дохотка за војне трошкове, али то није повезано са НАТО савезом.

Доналд Трамп је такође рекао да није никада питао и да неће да пита колико кошта нова зграда НАТО у Бриселу, али да је „прелепа". Иначе, то здање коштало је тачно једну милијарду долара.

Проблем који имају европске чланице НАТО савеза је то што нови амерички председник никад није имплицитно потврдио Члан 5 НАТО конституције о „сви за једног, један за све". Касније је амерички државни секретар рекао да Трамп наравно подржава Члан 5.

Доналт Туск, који преставља лидере 28 чланица као председник Европског Савета, осветлио је чињеницу да је било неких нерешених проблема: „Нека питања остала су отворена, као климатске промене и трговина… И нисам 100 одсто сигуран да би могли данас да кажемо да имамо заједничку позицију, заједничко мишљење, о Русији".

Председник Трамп је такође подвукао да он мисли да би морало много строже да се контролише колико имиграната и избеглица улази у Европу: „Имате на хиљаде људи који улазе у ваше земље, ширећи се по Европи. У многим случајевима ми немамо појма ко све улази…"

А након што је Трампово путовање завршено, немачка канцеларка је пред неких две хиљаде људи у Берлину изјавила да Европа у овом тренутку не може више да се ослони на Велику Британију и Сједињене Државе : „Времена у којима смо могли комплетно да зависимо од других нестају. Приметила сам то током неколико последњих дана. Ми Европљани заиста морамо да узмемо нашу судбину у сопствене руке". Интересантно је да је она рекла „Европљани" а не „Немци".

Неповезано са изјавом Ангеле Меркел, пет министара спољних послова нордијских земаља састали су се на Исланду прошлог априла да продискутују свој војни савез. Три од пет нордијских земаља су чланице НАТО савеза, Норвешка, Исланд и Данска, а Финска, Шведска и Данса су чланице Европске Уније.

Без обзира на те чињенице многа су мишљења да војни савез ових земаља, налик НАТО не би био контрадикторан. Тај савез из више разлога не би било једноставно остварити, али је веома могућ. Могућ је макар исто толико колико је могућ Арапски НАТО.

Последњи крак Трампове прве међународне посете водио је на састанк Групе Г-7 на Сицилији. Одатле су се он и његова супруга Меланија 27. маја укрцали на Ваздушна снага, један авион у америчкој поморској бази Сигонела и упутили за Америку.

Стигавши натраг у Америку Трамп је прво потврдио договор Америке и Вијетнама о трговинској размени. По уговорима Вијетнам би купио робу и услуге америчких компанија у вредности од 15 до 17 милијарди долара. Само договор са Џенерал Електриком одразио би се у куповини генератора, авионских мотора и услуга у висини од 5,58 милијарди долара. Вијетнам је тражио да Америка престане са престрогом контролом увоза сомовине из Вијетнама, а обе земље су изразиле забринутост због кинеске војне присутности у зони Далеког истока.

Након тог пословног договора, председник Трамп је из баште Беле куће објавио да Америка излази из Париског договора о клими. Већи део света и њихових лидера нису ту његову објави примили са симпатијама. Неки аналитичари тврде та топљење леда на Артику само може да одговара Русији јер отвара нове пловне путеве и могућности за нове гасне и нафтне бушотине.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

PUT BEZ ALTERNATIVE: MULTI – KULTI I OSTALI NUS PRODUKTI TEŠKE DEFEKACIJE BIROKRATSKOG BRISELSKOG TABORA !!!

3. марта 2017. Коментари су искључени

 

Analitičari, ekonomisti, političari i laici opisuju šta će se u budućnosti dogoditi sa Evropskom Unijom. Iznose i razloge za promene koje predviđaju. Jedni kažu jedno, drugi tvrde drugo i neko od njih će na kraju biti u pravu, jer ni jedan scenario nije propušten. Ipak jedno mišljenje preovladava – šta god da se dogodi dogodiće se ove godine, najdalje sledeće, jer EU ne samo da mora da se menja, već se to već događa, koliko iza ćoška.

Rok za ispunjenje predviđanja je pošten jer nije postavljen za 50 godina, već u proverljivo vreme. Bilo kako bilo, velika većina predviđanja nisu optimistička. Malobrojni su oni koji savetuju šta bi trebalo uraditi, ali i takvi predlažu poteze za koje se može garantovati da se neće dogoditi.

U debati o budućnosti Evrope suština je često – više ili manje Evrope. Istina je da nesuglasice postoje ne samo između zemalja, već i unutar samih njih i među ideologijama, tvrdi urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald.

 

                    Milan Balinda

EVROPSKA DEFEKACIJA I MULTI KULTI STANJA10

 

Lista evropskih problema je dugačka. Na njoj se nalaze problemi nezaposlenosti u nekim zemljama, problem nedovoljnog ekonomskog rasta u većini, problem spoljnog duga u nekoliko, problem ogromnog priliva bliskoistočnih izbeglica, problem terorizma, problemi krajnje desnice i krajnje levice, problem ekonomskih nejednakosti, niskih plata, tehnoloških zaostajanja, problem entuzijazma, problem skupe birokratije, problem odbrane, problem religije i još tone specifičnih problema šarolike skupine država u kojima se govori nekoliko desetina jezika.

Najdramatičniji scenariji uključuju rat u Evropi. Makar je taj stav izneo američki penzionisani general Stenli Mekristal koji je upozoravao da rat na Starom Kontinentu nije nezamisliv. Upozorio je da se pojavljuje nacionalizam velikih sila dodavši da je to prirodan tok moći koji se događa već stotinama godina.

Ekonomista i Nobelovac Džozef Stiglic insistira da je evro najveća opasnost po Evropsku Uniju. Tu posebno optužuje nemačku kancelarku Angelu Merkel koja se ponaša kao „štedljiva švapska domaćica koja ne bi nikada potrošila više od onoga što ima sklonjeno u džepu svoje kecelje".

Profesor Stiglic nije jedini koji tvrdi da je evro-zona najveći problem Unije. Neki podaci ukazuju da je privredni rast zemalja EU koje nisu u evro-zoni veći od onih koje jesu. Takođe može da se vidi da su ekonomske nejednakosti u zemljama van evro-zone manje nego u zemljama gde se koristi zajednička moneta.

U sklopu tih tvrdnji insistira se da Unija zahteva demokratske reforme, ali da je evro taj koji te promene sprečava. Stižu i preporuke da bi evropski državni lideri i vlade bili mudri ako bi „počeli iz početka" i razmotrili opcije za budućnost evro-zone.

Tvrdi se da bi to bilo bolje od „prepuštanja situacije slučaju". Do dana današnjeg evropske vođe nisu imale stomak za diskusiju o korenitim reformama evra. Tu i tamo se malo doticala tema zajedničke valute, kao na primer u julu 2015. za vreme grčke krize, ali ništa nije odlučeno jer bi korenite reforme unutar evro-zone bile, u to nema sumnje, vrlo razjedinjujuće.

U međuvremenu, nekoliko italijanskih banaka su pred bankrotom ukoliko što pre se ne uradi dokapitalizacija. Italijani nisu raspoloženi da od poreskih para vade banke iz bule, a drugi su uplašeni jer će izgubiti svoje male uloge. Ti „mali ulozi" mogu da budu i po 100.000 evra.

Evro-zona još nema zajednički fiskalni mehanizam, a Nemačka odlučno odbija da ulaže novac u ekonomije koje bi mogle da naglo živnu. A kada stigne sledeća recesija, fiskalna stabilnost će biti „retka zver". Takođe nema nikakvih želja za proširenje EU, za proširenje zajedničkog tržišta.

Druga je stvar što korene evro-krize u svakoj zemlji drugačije tumače. Istina je da nema brzog rešenja za evro-zonu, ali jedna stvar je jasna – to je nedostatak ozbiljnih razgovora o evro-problemu. O „svetloj budućnosti" evra izneo je svoje mišljenje i Trampov ambasador u Evropskoj Uniji. Profesor Teodor Ruzvelt Maloh izjavio je da je jedinstvena valuta evro-zone mogla da doživi slom u narednih godinu i po dana.

Tvrdi da je evro na izdisaju: „…Nisam jedina osoba ili jedini ekonomista sa takvim pogledom na situaciju. Neko priznat kao Džozef Stiglic, čuveni ekonomista svetske banke, napisao je celu knjigu na tu temu". Potom je dodao da misli da je novi američki predsednik Donald Tramp strogo protivan nadnacionalnim organizacijama i da on veruje u nacionalne države i bilateralne odnose. Dodao je da takođe smatra da je Evropska Unija promašila svoj cilj. Za lošu situaciju unutar Unije profesor Maloh optužio je Nemačku. Potom je dodao da su tekući pregovori o slobodnoj trgovini između SAD i EU „mrtvi".

Evropska monetarna kuća je polu-izgrađena. Evro-zona nije dovoljno privlačna da bi privukla nove članice, niti dovoljno fleksibilna da bi ponudila članicama u problemima privremena olakšanja. Neki stručnjaci tvrde da će evro najverovatnije preživeti ove godine, ali se ne zna šta će posle biti.

Svet je danas drugačiji od onog od pre nekoliko decenija. Onda su zemlje u razvoju bile isuviše slabe da bi se njihovi problemi osetili po celom svetu. Danas sve što se dogodi u Kini, Brazilu ili Turskoj ne ostaje u Kini, Brazilu ili Turskoj. Kina ima nezamislivo veliki korporacijski dug, a obećanja njihove vlade da rekonstruiše ekonomiju nisu baš pouzdana.

Turska ima masivni dnevni deficit, nepredvidljivog predsednika i nestabilne susede. Brazil proizvodi političke skandale kao ni jedna druga zemlja na svetu. Ekonomije ovih zemalja mogu za tili čas da uzdrmaju evropsko tržište.

Svemu tome sada se pridružuju nepoznanice u Vašingtonu i nagađanje šta će biti u odnosima Sjedinjenih Američkih Država i Sjedinjenih Država Meksika. Čini se kao da ceo svet živi u doba neizvesnosti. Inače, Folksvagen se proizvodi i u Brazilu i u Meksiku, zemlji u kojoj i BMV gradi veoma veliku fabriku.

Politička nestabilnost Italije je više nego dovoljno poznata. A poslednje na spisku italijanskih kriza bilo je odbijanje referenduma premijera Matea Rencia koji je bio prinuđen da podnese ostavku. Očekivalo se da će „ne" strana prevladati, ali se nije očekivalo da će pobediti sa 59 odsto glasova.

To je bio trijumf snaga anti-establišmenta. Specijalno snaga Pokreta 5 zvezda na čelu sa komičarem Bepeom Grilom. Većina italijanskih komentatora smatraju da rezultat referenduma neće uticati na ostatak Evrope i da će nova „tehnička" vlada uspeti sa reformama zakona o glasanju i tako sprečiti da na vlast dođe Grilova partija.

Pa čak i ako 5 zvezda osvoje većinu u italijanskom Donjem domu, neće imati većinu u Senatu i shodno tome neće moći da formira vladu, osim ako pogazi svoje obećanje i napravi koaliciju. U svakom slučaju, nastavljaju se njihova razmišljanja, referendum o evro-zoni bilo bi teško sprovesti jer bi tako nešto zahtevalo ustavne amandmane.

Čak i kada bi sve ovo bilo tačno, ne može se zaboraviti da je Mateo Renci bio najbolja nada za sprovođenje velikih ekonomskih reformi koje bi trebalo da konačno učvrsti Italiju u evro-zoni. Sa Pokretom 5 zvezda, sa Severnom ligom sa krajnje desnice i Berluskonijevom Forsom Italija u nekim trenutku, na nekim od sledećih izbora, anti-evro vlada će doći na vlast u Italiji.

Dakle, na duže staze italijansko članstvo u evro-zoni biće u opasnosti ukoliko Italija ne sprovede drastične reforme koje bi pokrenule slabašan ekonomski rast. To je ono što se tiče Italije, a to je takođe ono što se tiče evro-zone u kojoj je italijanska najveća ekonomija posle Nemačke i Francuske.

Italijanska ekonomija je danas slabija nego ona iz 2000. godine. Globalni eksport se značajno smanjio. Javni dug iznosi 133 odsto BND, a nezaposlenost među mladima dostigla je cifru od 37 odsto. Sama mogućnost da Italija napusti evro-zonu stvorila bi opštu paniku.

Ta zemlja duguje nekih 2,2 triliona evra u vladinim obveznicama, što je u devalviranim lirama teško je uopšte iskazati. Italija je isuviše velika da bi je neko izvlačio iz bankrota. Neka se tome doda da Nemačka neće da uđe u fiskalnu uniju evro-zone i podeli italijanski dug.

Osim tih činjenica, Italiji je potrebna jaka vlada koja bi mogla da rekonstruiše svoje banke, otpiše korporativne i privatne dugove, reformiše ekonomiju, poveća investicije i pročisti svoju politiku i korupciju. Primera radi, italijanska vlada će najverovatnije morati da upotrebi javni novac, pet milijardi evra, da spase svoju najstariju banku, Monte di Paši de Siena. Slabe su šanse da Italijani glasaju za takvu vladu.

Pored tih finansijskih problema, uopšte se sumnja u italijansko umeće da sprovede strukturalne reforme. Od 1946. Italija je imala više od 40 vlada, a ekonomske i političke reforme bilo je teško postići. Vrlo je moguće da Italija, uz Francusku i Nemačku raspiše generalne izbore u ovoj godini.

Kada se tome dodaju i ovogodišnji izbori u Holandiji, ova 2017. ukazuje se kao sudbonosna godina za Evropsku Uniju. Francuski izbori su možda najvažniji zbog evroskeptičnog Nacionalnog fronta koji je jaka partija i najverovatnije da će njen kandidad, Marin le Pen, uči u drugi, završni krug predsedničkih izbora. Ipak, mogućnost da se evro-zona raspadne ove godine nije neminovna jer bi i Nacionalni front i Pokret 5 zvezda morali da pobede i da onda raspišu referendum na kojima bi pobedili po pitanju evra, odnosno izlaska iz zone.

Čak i ako evroskeptici ne pobede ove godine, popularno nezadovoljstvo će rasti zbog nagomilanih problema koji se ne rešavaju. Biće sve mnogobrojniji zahtevi da Evropska Unija promeni svoj sadašnji oblik. Političari imaju različite ideje šta bi trebalo uraditi i tim svojim idejama se bore za glasove građana. Viktor Orban, premijer Mađarske, tvrdi da EU ide u pogrešnom pravcu: „Stvari ne samo da idu loše u Briselu, već idu u pogrešnom pravcu".

Orban parafrazira američkog predsednika Trampa koji je „…dao istorijsku izjavu, rekavši da je pravo svake zemlje da sebe stavi na prvo mesto". Tome je dodao da će uskoro biti promena i da je „doba multikulturalizma pri kraju".

Takođe je rekao da će „Evropa izgubiti status globalnog igrača i preći na region, gde će imati problema da zadrži uticaj na duže vreme". Najorganizovaniji blok u EU čine zemlje takozvane Višegradske grupe: Mađarska, Poljska, Slovačka i Češka. Njihov zajednički stav da baza Evropske Unije nisu zajedničke evropske institucije već države članice. Mađarski premijer je to rekao na sledeći način: „EU nije u Briselu, već u 27 glavnih gradova".

Teško je videti kako bi se to Unija promenila kad svako ima sopstvene ideje kako bi ona trebalo da izgleda. Svako osim socijalista koji se sve slabije nameću. Za razliku od njih desnica, ekstremna desnica tvrdi da zna šta hoće i to tvrdi veoma glasno. Na nedavnom samitu u Nemačkoj nacionalisti su se pokazali kao internacionalisti.

Pokušali su da stvore zajedničke ciljeve. U gradu Koblenc sastali su se populistički lideri iz Nemačke, Francuske, Italije, Holandije i nekih drugih zemalja, a pod sloganom „Evropa nacija i slobode". Uzevši u obzir da se radi o pre svega nacionalističkim partijama, zajednički nastup bi mogao da se okarakteriše kao kontradiktoran. U centru pažnje bila je Marine Le Pen.

„Prošla, 2016, bila je godina anglosaksonskog buđenja, jer su bregzitom i izborom Trampa započeli borbu za vlastitu slobodu. Sigurna sam da će se ove, 2017. godine, probuditi i kontinentalna Evropa", na tom samitu izjavila je šefica francuske desničarske političke partije Nacionalni front.

Vođe desnih pokreta kritikovali su Evropsku Uniju kao antidemokratsku tvorevinu koja se bori protiv nacionalnih interesa zemalja članica. U jednom intervjuu nemačkom Bildu Le Pen je rekla da je EU neuspešan eksperiment : „EU je mrtva, ali to još ne zna".

Prisutni na tom samitu su pored Marine Le Pen bili i lider holandske Slobodarske partije, Gert Vilders, lider Alternative za Nemačku (AfD), Frauke Petri, lider italijanske Severne lige Mateo Salvini, šef delegacije Slobodarske partije Austrije u Evropskom parlamentu, Harald Vilimski i Markus Precel, poslanik AfD u istom Parlamentu.

Le Pen je insistirala da etiketu „krajnja desnica" koriste samo njihovi neprijatelji kako bi ih diskreditovali. Stranke koje su učestvovali na tom samitu članice su grupe Evropa nacija i sloboda, koja ima u Evropskom parlamentu 40 članova iz devet zemalja.

Političku težinu nekih od ovih partija opisao je britanski Gardian rekavši da je Le Pen favorit na francuskim predsedničkim izborima koji će se odigrati u aprilu, da bi Vildersova partija mogla na izborima u Holandiji 15. marta da osvoji najveći broj glasova i da je moguće da se Alternativa za Nemačku u septembru nađe u parlamentu.

Problemi Evropske Unije su golemi. Velika Britanija nije imala stomak da se s tim suočava, ali Britanci su se uvek osećali isključivo kao ostrvljani. Njihov stav prema Evropi dobro može da se razume u jednom meteorološkom izveštaju.

Kada na radiju BBC izveštava vremenskoj situaciji i kaže da je nad La Manšom teška magla, to zabiberi dodavši „Evropa je odsečena". Nije Britanija, već Evropa. Sada je pitanje ko sledeći napušta društvo Unije. Možda niko, ali ima najava da bi i to moglo da se dogodi. Pored tog problema, najveći su finansijski, ekonomski i bezbednosni. Neke države preterano duguju, mnoge banke su pred bankrotom. Ekonomije manje više stagniraju, a to će se nastaviti dok se ne promene socijalni odnosi u evropskim društvima.

Nejednakost u primanjima nalazi se u korenu mnogih evropskih ekonomskih problema. To je shvatio čak i MMF. Ekstremna finansijska nejednakost nije dobra iz više razloga. Pre svega, ekstremna primanja i nejednakost bogatstava vrlo verovatno ugrožava moralnu jednakost („svi ljudi su stvoreni kao jednaki") i tako potkopava samu bazu demokratije. Kada je velika količina bogatstva u rukama nekolicine, jednak prilaz javnim dobrima kao što je edukacija, nezavisni sudovi i druga, ne moraju da obavezno budu garantovana.

Osim toga, nema motivacija na radnim mestima jer su zaposleni, a slabo plaćeni, demoralisani. Isto tako, ako su mnogi slabije plaćeni, onda oni nisu u stanju da kupuju skupe savremene proizvode pa se na taj način ne stimuliše inovacija.

MMF je uočio da je ekonomska nejednakost opasna po evropski kapitalistički sistem i zato, između ostalog, zahteva da se Grčkoj značajno rasterete dugovanje. Osim finansijski i ekonomskih problema, Evropa je konačno morala da se osvesti, zahvaljujući Donaldu Trampu, i shvati da nema svoj sopstveni odbrambeni sistem i da pre svega zavisi od Amerike.

Kasnije je Tramp tokom susreta sa Britankom Terezom Mej podvukao da stoji 100 odsto iza NATO, ali EU je već dobila poruku. Naravno, tu su i politički problemi. Politički problemi nastaju kad nešto nije u redu sa, recimo, ekonomijom. Nejednakost, razočarenje i „težački život" plodno su tlo za ekstremne političke grupacije, partije i pokrete.

To mogu biti levičarske ili desničarske. A sa takvim opredeljenjima teško je voditi razumni dijalog. Vođe takvih političkih opredeljenja uglavnom imaju dovoljno političkog instinkta i osete kada mogu da prigrabe vlast. Potom krenu svom snagom. Njihovi sledbenici mnogo puta ih prate iz dobrih namera, ali i put do pakla, kako je već rečeno, popločan je dobrim namerama.

Šta će doći glave Evropskoj Uniji, ako išta, ostaje da se vidi. Možda će sve biti jasnije već ove godine?

 

      A 1. Muslimanska budućnost Evrope

Angela Merkel nije uplašena velikim brojem muslimana u Nemačkoj ili Evropi. Neki pomalo strepe, a neki su užasnuti. Ko je u pravu ostaje da se vidi. Bez sumnje, oni užasnuti imaju razrađene teorije šta će se neminovno dogoditi u evropskoj budućnosti. Bazična ideja je da će muslimani preuzeti evropski kontinent jer će ih biti više i zato što su religiozni a hrišćanski Evropljani su to u sve manjem broju.

U 10 godina svi mi ćemo biti muslimani zbog naše gluposti", nedavno je izjavio je italijanski monsinjor Karlo Liberati. Monsinjor je insistirao da će se to dogoditi zato što Evropljani napuštaju hrišćanstvo, a muslimani se useljavaju. I jedno i drugo je tačno i može da dođe do promena brojnih odnosa uvek i kada se pretpostavi da muslimani nemaju tendencije da postanu ateisti.

Taj mogući fenomen evropske promene vere opisao je i nekadašnji vođa Libije Muamer Gadafi koji je 2006. rekao da „… mi imamo 50 miliona muslimana u Evropi. Ima znakova da će Alah dati islamu pobedu u Evropi-bez mačeva, bez pušaka, bez osvajanja – pretvoriće ga u muslimanski kontinent u roku od nekoliko dekada". Monsenjor Liberati je govorio uopšteno, a Gadafi nadajući se, ali kakva je zaista situacija? Sada u Evropi ima nešto preko 45 miliona muslimana, a njihova populacija u Evropi raste jedan odsto svakih 10 godina.

Očekuje se da će do 2030. Muslimani činiti osam odsto stanovnika Evrope. Možda ove statistike i nisu veoma precizne jer Francuska, na primer, tokom popisa stanovništva zabranjuje sakupljanje informacija o rasnoj pripadnosti, o etničkoj poreklu i religiji. I dok Evropljani postaju svakim danom sve više sekularni, mladi evropski muslimani postaju verski radikalniji. Dakle, muslimani u Evropi, po nekim zaključivanjima, postaju više religiozni.

Osim toga, Evropa postaje kontinent staraca, makar njen hrišćanski deo. Natalitet je nizak. I ne samo u Evropi, nego uopšte na Zapadu osim u Izraelu koji se dosta puta svrstava u Zapadni svet. Ispitivanja pokazuju de su (ne)religiozni u proseku stariji i imaju manje dece od religioznih bilo koje vere. Druga je stvar što (ne)religiozni mogu da imaju kasnije religioznu decu, kao što religiozni mogu imati decu ateiste.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

НАЈУЗОРНИЈИ ЂАК ЕУ НА ПУТУ БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ УЗ ОБАВЕЗНО РЕЖИМСКО УТИШАВАЊЕ ГЛАСА СРПСКОГ НАРОДА!??

16. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Није тако давно било кад је актуелни српски диктатор изјавио: "…Знам како ћу да скончам, јер добро знам свој народ. Знам себе, свој народ и највише га волим на свету. Зато и знам како ћу да скончам…Зато ми се толико жури, јер знам да ми се приближило…"

Многи се данас питају, каква је била та љубав према грађанима Србије које је он лично за само пет година владавине довео у положај гори од онога који је био за време немачке окупације. Коначно, многи би радо да сазнају, да ли му се "приближило" и какав ће бити епилог ове ужасне социјалне, политичке и државне драме у којој он као таоце држи седам милиона људи.

Извесно је да су последице његовог дивљања већ данас страшне и сваки дан који он проведе на власти, укопаваће Србију све дубље. Али, као што је познато, све има свој крај.

 

                       Никола Влаховић

SRBIJA NA PUTU BEZ ALTERNATIVE

 

Чувени шлагер Хитлерових нациста из Другог светског рата, "Лили Марлен", који су Немци, иначе, први пут 1941. године емитовали са таласа тада окупираног Радио Београда, поново се, као времепловом, ових децембарских дана зачула, у једном београдском ресторану, у Скадарлији.

Група припитих немачких туриста, хтела је да чује незваничну нацистичку химну, па су музичари почели да је изводе, но нису стигли до краја. Из кухиње је након неколико тактова, излетео кувар Марко Орељ и наредио оркестру да одмах прекину са нацистичком песмом.

Према сведочењу присутних гостију, настала је непријатна сцена, Немци су се побунили, али Марко није одступио него је позвао менаџера ресторана да интервенише. Уместо да га подржи, менаџер му је дао моментални отказ!

То је слика Вучићевог режима који је довео сваки сегмент друштва до понижавајућег положаја, онако како су то радили немачки колаборационисти за време Другог светског рата, па чак и горе.

Није ли ова симболична и симптоматична прича слика данашње Србије, у којој Александар Вучић свакодневно прети, и јавно, пред страним дипломатама, ружи и тужи сопствени народ, само зато јер је тај народ непокорен, и не воли да игра по нотама и тактовима болесних диктатора попут њега и оних империја пред којима он данас пузи, тражећи милост и још неку годиницу живота на власти?

Зашто се ово дешава у данашњој Србији, зашто је свако ко покаже имало поноса и ко проговори језиком истине, одмах виђен као опасност за Вођу и његове скутоноше? Није тешко закључити-режими попут шизоидне Вучићеве диктатуре, не могу да поднесу глас народа и слободу туђег мишљења.

Спреман је овај тиранин, не само да пева "Лили Марлен", него и свих осам милиона грађана Србије да стрпа, као бело робље, на принудни рад у страним зеленашким компанијама, које ничу од Мораве до Дунава, а од којих нема користи ни народ ни држава. Само Вучић и његова група хохштаплера и подводача.

У првој недељи децембра одлазеће 2016. године, сви његови медији објавили су вест како је у преговорима о чланству Србије у Европској унији изгледно да ће бити отворена три нова поглавља која се тичу јавних набавки, науке и културе и образовања. Вођа је то најавио као "велики допринос Велике Немачке", јер је Бундестаг у Берлину донео одлуку да подржи отварање ова три поглавља.

И док је Вучић балавио преко својих телевизија о овом догађају, председник Европске комисије, Жан Клод Јункер је јасно ставио до знања свакоме у Србији, да до 2020. године нема ни говора о некаквом придруживању Европској унији, те да је економско стање у Италији, Грчкој, Шпанији али и неким другим ЕУ државама, такво да је и опстанак уније неизвестан. Упркос томе, Вучић срља даље.

Само једно од три поменута поглавља (јавне набавке), ако и када буде заживело, биће директно уперено против његове криминалне владавине, преко нелегалних послова и корпорација препуних прљавог новца.

Али, Вучић срља даље, ослоњен на импресивну количину свакодневних лажи коју емитују његови електронски медији и штампају његови билтени. Ужасни наслови који сваког дана ремете јавни ред и мир у Србији, производ су његове болесне потребе да на тако немушти начин ‘разговара’ са великим силама и онима који истински одлучују о судбини Европе и света. Кад се осети угроженим, његови билтени позивају и прозивају редом дипломате, државнике, европске комесаре

Таква параноја и најшири спектар његових лудила савршено добро су познати, како међу европским политичарима тако и у медијима.

Бечки лист Дие Пресе пре извесног времена му је упутио поруку са својих страница која у дословном преводу гласи: "…Господине премијеру, не живимо у 1914. години! Нико не поставља Србији ултиматум. Нико не жели никакво зло Вашој земљи, ни ‘српском народу’ који тако често цитирате (ни мањинама, уколико сте њих заборавили), нема међународне завере, напротив. Темељи за приступ Ваше земље ЕУ су постављени. Не отежавајте непотребно Србији. Да је све била само фасада, не желимо да верујемо".

Био је то одговор на његово урлање са једне недавне конференције за новинаре, где је претио, прозивао, заклињао се, плакао, смејао се, хватао ваздух, лупао песницом по говорници, окретао леђа присутнима, а све зарад јасне поруке која је стигла из Брисела: "Србија може да пролази поглавља, али је пут далек". Само што нису рекли "и неизвестан".

На изненађење присутних, Вучић се 8. децембра ове године појавио и у Цириху, на међународном симпозијуму под називом "Wорлд миндс" (учешће је платио парама из буџета Србије), где је направио својеврстан скандал када је увелико прекорачио термин за излагање, о чему је швајцарска штампа известила, а посебно "Ноје Цирихе цајтунг" који се осврнуо на невоље организаторима са Вучићевом "ширином тема".

Наиме, мали балкански диктатор је дао себи слободу да прича о свему и свачему, па је редом кренуо да паметује: о економским "успесима" Србије, о ситуацији у региону, мигрантској кризи, изборима у САД, референдуму у Италији, променама у Бугарској, економској сарадњи са Кином и Уједињеним Арапским Емиратима, европском путу и предстојећим изборима у Србији, па чак и такозваном дуалном образовању, где се похвалио како Србија има најјефтинију и најшколованију радну снагу, а успут нагласио да је најсиромашнија држава у Европи, "идеална за инвеститоре".

Кад је у неприлику довео организаторе, на сцену је ступио бивши немачки канцелар Герхард Шредер, који га је склонио из радне атмосфере у део одређен за угоститељску понуду, где је могао слободно да шири тематику на све могуће и немогуће теме.

Председник Швајцарске конфедерације, Јохан Шнајдер, некако је ипак избегао да буде Вучићева жртва, јер би га у супротном овај лудак одмах прогласио "својим пријатељем".

Колико је Србија заиста окупирана и понижена, обесправљена и изолована, деградирана и сврстана међу ординарне колоније, говори и реченица Дејвида Мекалистера, известиоца Европског парламента за Србију, коме су у петак 9. децембра ове године, новинари немачког Радија Дојче Wеле, упутили низ непријатних питања (на која је одговорио са неколико општих и бесмислених реченица).

Наиме, ова угледна медијска кућа тражила је да одговори на питање зашто он сматра да су "политичка мерила за Балкан другачија", од чега зависи даљи напредак Србије ка ЕУ и које то поруке Унија шаље Београду када је реч о људским правима и слободи медија, зашто он сматра да је Вучић "најузорнији ђак" на Западном Балкану, шта је с поштовањем грађанских права или слободом медија у Србији?

Зар је решавање позивног броја за Косово и Метохију важније од идеала на којима је утемељена ЕУ или Унија игнорише те проблеме у Србији јер јој је важније да има добар партнерски однос с владом у Београду, и посебно: какав сигнал ЕУ шаље јавности у Србији када рецимо видимо комесара Јоханеса Хана како ћутке стоји поред Александра Вучића, док премијер оштрим речима прозива медије и новинаре? Да ли је то нека врста издаје сопствених, европских вредности?

Јасна је порука коју Мекалистер шаље Србији глорификацијом Александра Вучића и његових криминалних дела. "Политичка мерила" која он помиње нису ништа друго него чисти фашизам, јасна сегрегација "нижих" и "виших" (Мекалистер без имало срама помиње "разлику" у политичкој култури северне и централне Европе у односу на овај део Балкана). У том смислу је и подршка једном диктатору, који не преза ни од чега, па чак ни од свакодневног медијско-полицијско-мафијашког терора.

Уосталом, његов диктаторски однос најбоље се видео недавно кад је, уместо у парламенту или на седници Владе, најавио Предлог Буџета за 2017. годину на конференцији за штампу (који у овом броју детаљно анализира наш познати економиста Миодраг К. Скулић). Испоставило се да је неколико сати пре његове конференције за новинаре, сајт његовог билтена "Информер" знао све о томе, пре народних посланика и председника посланичких група!

Свет Вучића никада није гледао као реформатора него као онога ко ће да одради прљаве послове. Недавно је амерички "Хафингтон пост" објавио текст о његовом насиљу у коме између осталог пише: "…Александар Вучић подсећа на Милошевићев деспотизам…Цензура је била увод у његову крваву еру."

И Дојче прес агенција (ДПА) говори слично: "….Може ли се бившем националистичком и радикалном вођи рећи да се преобразио у демократског и проевропског политичара? Последњих седмица је у земљи и иностранству осуђивано притискање критичких медија од стране Владе, што Вучић одбацује…"

Сам предлог буџета је у Скупштину стигао у петак као скандалозан купус, мало у ПДФ-у, мало у Ексцелу, а мало у Wорду. Министарство финансија тиме је показало тоталну неспособност да у савременом, отвореном формату предложе буџет или још горе дрскост према Народној Скупштини и покушај да онемогући ефикасну, упоредну и смислену анализу буџета.

Предлог буџета нема никакву упоредну анализу са претходним годинама, нема никакве детаље о милијардама које се троше на разне партијске и буразерске пројекте, никакве детаље о огромним субвенцијама, никакве детаље о милијардама у државним гаранцијама неспособним партијским кадровима у јавним предузећима, никакве детаље о донацијама партијским невладиним организацијама…

Ни то изгледа не смета разним известиоцима Европске уније, ситим и задриглим бриселским комесарима и водећим људима водећих земаља ове заједнице која, очито, мучи своју муку како да опстане и да ли да опстане са теретом земаља које имају на хиљаде милијарди дуга…

У таквим околностима, Вучић логично рачуна на своју малу мафију, предвођену градоначелником Београда Синишом Малим, кумом Николом Петровићем, својим братом Андрејом, Александром Вулином, Небојшом Стефановићем

Рачуна да ће остати на ногама и након избора на пролеће идуће године које хоће да инсценира, како би још увек постојећу партијску војску натерао да истог дана гласају и за СНС председничког кандидата и за себе и своје привилегије. Да једним ударцем убије две муве.

Није више питање да ли ће му то поћи за руком (јер се неко други пита), него да ли ће постојећа политичка олигархија у Бриселу и нова власт у Вашингтону то да му дозволе. Јасно је да су се на међународној сцени играчи променили и да је Трампова победа у САД, све окренула у другом смеру.

Дојучерашњи кандидат за државног секретара САД, Руди Ђулијани, не претендује више на то место, а томе је пресудио прљави новац који је као лобиста добио од Вучића још 2012. године.

Србија јесте под окупацијом, њени грађани, хтели-не хтели, натерани су да, симболично речено, певају нацистичку "Лили Марлен", да раде само за хлеб и воду и клањају се свакоме ко дође да им дере кожу са леђа.

Али, истовремено, назире се и Вучићев крај. Подршка коју очекује од европских парламентараца, у случају парламентарних избора на пролеће, неизвесна је као и сама Европска унија. Чак и ако заведе додатну диктатуру и још једном покраде изборну вољу Србије, чега га судар са социјалном бедом која је нарасла до граница неподношљивог. Природно је да су његов режим угуши у блату на Сави, тамо поред арапске куле-чардака, која већ помало тоне док подземне воде неумитно роваре испод његовог лоповског пројекта.

Коначно, дошао је тренутак да се суочи и са својом пронатовском, и јасно израженом антируском политиком. Наиме, Вучић је направио више кардиналних грешака са Русијом.

Руска спољнополитичка машинерија, снажно је помогла Србији да спречи улазак Косова у УНЕСКО, спречила је и усвајање штетне резолуције о Сребреници у Уједињеним нацијама, спречила је бројна насиља над српским делегацијама у Уједињеним нацијама, а Вучић им је одговорио тако што је на сваки начин избегавао да се кредитно задужује у Москви (мада су ти кредити били неупоредиво повољни по Србију него они са ЕБРД, ММФ и Светском банком).

Нећу да испуњавам налоге страних амбасада у Србији, вриштао је Вучић са говорнице у Влади Србије недавно и поручио страним дипломатама у нашој земљи да почну "да се одвикавају од мешања у унутрашње ствари Србије". Овде ће народ одлучивати о својој будућности, а ја нећу да испуњавам налоге страних амбасада, храбрио је он себе самог па наставио: "…Хоћу да разговарам с њима, да их чујем, саслушам, али нећу да испуњавам њихове налоге".

И саслушао их је! Одмах му је Кајл Скот, амерички протектор у Србији, дао у руке коверту у којој је стајао списак хитних захтева САД, међу којима и неколико нерешних случајева (дегутантна прича о "случају Битићи", паљење америчке амбасаде у Београду, случај Савамала…).

У држави коју је понизио, у којој се школа са именом "Свети Сава" преименује у школу са именом "Мохамеда Бин Заједа", у држави где се са државним институцијама може општити искључиво путем разних Кол-центара, где батина из мрака вреба и где неприкосновени владар лаже брже него што мисли могу да теку, барем за једну генерацију више нема наде.

Превара је била и остала главни инструмент његове владавине. Није прошао ниједан дан од како је на власти, а да некога није преварио, довео у заблуду или му подметнуо лаж или фалсификат. Масовне преваре које свакодневно спроводи преко медија, већ су му се вратиле као бумеранг и чека га „дан беса" ојађених грађана. Али, пре него што се попео на владарски трон, преварио је и све оне који су му дали новац да би победио на изборима. Многи од њих једва чекају да ускоро падне са власти па да му наплате своја потраживања.

Ангела Меркел је довела милионе Арапа у Европу, да јој буду слуге. Али, нема више тих концентрационих логора у које може да их стави, да служе њеној фашистичкој политици.

Доналд Трамп се јавно одриче те политике поробљавања малих држава, најављује повратак својих економских убица и војске кући, и враћању ка хришћанским вредностима и изгубљеном америчком сну. У том пројекту нема Ангеле Меркел и њеног Мајн Кампфа. Пре ње ће сигурно бити збрисано њено већ одбачено чедо Александар Вучић и његова злочиначка банда, који, као квислинзи, спроводе њену политику поробљеног Балкана.

 

     А 1. Романсирана планска привреда за веверице

(Посвећена Вучићевој економској стратегији)

У давна, прадавна времена једна породица је производила и продавала ципеле.

То је била велика породица од 60 људи.

Њих 50 је правило ципеле, а 10 продавало.

Имали су добру маржу. 40% просечно.

Једног дана дошли су им странци и понудили ципеле 20% јефтиније, да продају као додатни асортиман. Маржа на тим ципелама би била 50%, а оне би и даље била јефтинија од домаће производње.

Квалитет није био исти, али у сиромашном селу као што је било наше цена је била важна.

Шта се онда догодило?

Уместо 50.000 комада домаће производње, сада се производило 20.000 комада, а 30.000 комада се увозило. Цена коштања домаћих ципела је порасла и због мањих набавки сировина, као и због непопуњених капацитета погона. Будући да су у фабрици сви били породица, нико није хтео никога да отпусти.

Странци су још мало спустили цену и зарада на увозним ципелама се повећавала, а на домаћим смањивала.

У трећој години продавало се 45.000 страних и 5.000 домаћих ципела.

Породица је била принуђена да затвори погон због губитака. Пристали су да странцу продају фирму за 1 евро.

Село тј. локална самоуправа, да би помогло породици, пристало је да на себе преузме дугове.

Идуће године, странци су подигли цену ципела које се више нису правиле од коже, него од скаја. Праве кожне ципеле било је немогуће купити.

Произвођач млека који је продавао кожу за ципеле био је принуђен да подигне цену млека да надомести мањак зараде на кожи.

Странци су почели да увозе млеко јефтиније од домаћег.

Произвођач млека је продао краве и постао увозник млека.

То млеко је било јефтиније од других и сви остали произвођачи су продали своје краве, јер им се није исплатило да производе млеко.

Идуће године млеко је поскупело.

Траве је било довољно јер није било довољно крава. Није се више ђубрила.

Произвођач НПК ђубрива морао је отпусти вишак радника, али због предимензионисаних капацитета самих погона, при овом обиму цена коштања производа је била превелика. Странци су почели да увозе јефтиније ђубриво.

Обим производње је још пао, фабрика је ређала губитке и морала је да се затвори.

Странци су понудили да је купе за 1 евро.

Локална самоуправа је помогла и преузела постојеће дугове.

Странци су фабрику затворили и отпустили раднике.

Задржали су монопол на увоз ђубрива, али то је у том тренутку било јако повољно за нас јер фабрика није правила губитке, а и ђубриво је било јефтиније.

Идуће године ђубриво је поскупело, ал нисмо могли да бирамо.

Нестало је ципела, млека, крава и ђубрива.

Нисмо знали шта да радимо, па смо платили стране саветнике, који су израчунали да је ситуација лошија него раније и да сада уз фабрике морамо да дамо и субвенције.

Нисмо имали пара да дамо субвенције.

Странци су нам позајмили паре да им платимо да нам узму фабрике. Са каматом.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

VAŽAN TRIO U PARLAMENTARNOM ŽIVOTU SRBIJE

6. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Nova Parlamentarna stranka u Skupštini Srbije, nedavno je postala Bošnjačka demokratska zajednica Sandžaka sa njenim liderom Muamerom Zukorlićem sa 32562 osvojena glasa, spremna da podrži svaku promenu Ustava Srbije a koja je u suprotnosti sa interesima srpskog naroda u očuvanju države i njenog imena!!!

Nedovoljno pažljivim čitaocima i široj javnosti, verovatno su namerno ili slučajno promakle pojedine odredbe programa pomenute stranke, čiji su ključni cilj i delovanje, između ostalog:“ … rješavanje ustavnog statusa bošnjačkog naroda u Sandžaku, Srbiji i Crnoj Gori. Bošnjaci su na ovim prostorima autohton narod sa pravom na konstitutivnost koja im osigurava sva kolektivna i individualna prava.“

 

 

USTAVOTVORCI SRBIJE6

 

Daljim sticanjem uvida u odredbe programskih načela Zukorlićeve stranke, uočili bismo i njegove konstatacije da: „Diskriminatorskim Ustavom iz 2006. godine Bošnjaci su svedeni na formalno-pravni status nacionalne manjine. Bošnjačka demokratska zajednica Sandžaka borit će se za promjenu postojećeg Ustava Republike Srbije i vraćanje statusa naroda Bošnjacima, što je naše prirodno i historijsko pravo.“

A zatim uočavamo da: „Osim unutarbošnjačkog pomirenja, zalagat ćemo se za bošnjačko-srpsko pomirenje, kao i pomirenje među Srbima i Hrvatima te Srbima i Albancima.“

Ej, pa nije valjda da Muamer Zukorlić sebi dodeljuje ulogu koordinatora u procesu „pomirenja Srba i Albanaca i Srba i Hrvata“!!???

U načelima ističe „rešavanje statusa Sandžaka“, gde između ostalog piše: „Sandžak je historijska regija sa etničkim, kulturološkim, vjerskim, geografskim, ekonomskim i drugim posebnostima, što predstavlja osnovu za uspostavu prekogranične evropske autonomne regije koja bi Bošnjacima obezbijedila osjećaj sigurnosti i svim građanima omogućila brži društveni razvoj te doprinijela lokalnoj i regionalnoj sigurnosti…“

U delu koji govori o bezbednosti, a o kome bismo mnogo više pravovremeno saznali da su i novinari radili svoj posao, ističe: „Brojna ubistva, likvidacije uglednih biznismena i drugi akti nasilja bez pravosudnog epiloga dodatno izazivaju opravdan strah građana za sebe i svoje porodice. Sprega organizovanoga kriminala i političara, veoma izražena bliskost lokalnih vladajućih struktura sa narko-klanovima, skoro uobičajena pojava dilovanja droge na javnim mjestima, pa čak i pred školama, te veoma veliki broj nasilnih narkomana – ne ostavljaju nam izbor osim okupljanja svih zdravih snaga u cilju vraćanja elementarne bezbjednosti u Sandžaku.“

S obzirom da se uglavnom, od strane zvaničnih organa Srbije,  prećutkuju infomacije o stanju u Raškoj oblasti, rešenja uvek ima, pa da su kojim slučajem urednici, novinari, fotoreporteri i dopisnici i želeli da budu profesionalniji, objektivni i u duhu informisanja javnosti Srbije, i da stvarno postoje „nezavisni“ mediji (koji su inače zavisnici od državnih para), želeli da pokažu malo više interesovanja za događanja i u Raškom okrugu, onda bismo saznali o čemu je to govorio Muamer, i došli bi do mnogo raznog, korisnog materijala o čemu bi imali šta da napišu i snime vrlo važne i interesantne emisije, ukoliko bi samo koji sat više uložili truda i pročačkali po dešavanjima i u tom delu Srbije!!!

Za početak bi drаgocene informacije tražili i dobili od načelnika Raškog okruga, а one koje se odnose na bezbednosno stanje u tom kraju, stepen i vrste kriminaliteta, prećutkivanje i skrivanje kriminalnih aktivnosti često i sa smrtnim slučajevima, zloupotreba položaja, neosnovano bogaćenje itd… od Načelnika policijske uprave Novog Pazara.

A zatim bi pokazali interesovanje za oblast obrazovanja posebno u krajevima, sada na žalost, sa manjinskim srpskim življem u Raškom okrugu, pa oblast zdravstva, zapošljavanja, socijale, kulture, slobode kretanja, vodosnabdevanja, putne i ostale infrastrukture tog kraja…!!!

Jer da su mediji stvarno slobodni (kao što su pričali nedavno obeležavajući svoj dan) i želeli da nešto novo saznaju, a vodeći se „profesionalizmom“  (kako to oni često umeju da ističu opisujući važnost svojе profesijе pri čemu su im puna usta samo onda kada ih neko u nekoj gužvi napljuje), ne bi morali samo da sede i šetaju po ulicama glavnog grada, već bi na tri-četiri sata vožnje od svojih redakcija, u razgovoru sa narodom tog kraja saznali da se demografska i ekonomska struktura stanovništva promenila na štetu srpskog življa Raškog okruga!!

Onaj inspektor Terzić, pre odlaska u penziju na sopstveni zahtev bi, za razliku od izrečenih hvalospeva, imao verovatno i kvalitetne informacije koje ukazuju da su Srbi primorani da prodaju svoju zemlju i da se iseljavaju, a njihova imanja zauzimaju Albanci, Turci, Arapi, vehabije… Tu nastaje nova infrastruktura i podižu se zidovi sa ličnim odajama posebne namene, ribnjacima, razni „diznilendi“, sportski tereni, botaničke bašte…

A da su kojim slučajem novinari stvarno želeli i imali volju da rade, prikupljaju informacije i plasiraju ih u medijima, mogli su tada da do njih dođu i preko tadašnjeg direktora Policije Srbije

Takođe bi proverili ko je, i da li je bilo i kakve uloge Muamera u utkupu zemljišta od Petrove crkve, zatim preko sela Postenje, pa kroz Deževsku dolinu pored reke Deževke gde je najpitomija srpska zemlja!!!!

Tu je napravljen put preko sela Miščića, sela Deževe, Aluloviće, Mitrova reka, Kovačevo, Šaronje do planine Golija, sa jednim od ciljeva da se preseče linija između Muamerovog tzv. „Sandžaka“ (koji obuhvata i susedne države – Crnu Goru i BiH) i Raške kao „ostatka Srbije“!!!

A tu bi se našle i vrlo zanimljive informacije i činjenice, kako o dve nove Parlamanterne stranke, tako i one treće koje sa višegodišnjim delovanjem u samom vrhu države Socijaldemokratske partije Srbije i njenim liderom Rasimom na čelu, predstavljaju zanimljiv trio iz Raške oblasti Srbije!!!!!

Neaktivni pripadnici sedme sile bi mogli malo detaljnije da nas upoznaju o dešavanjima u Raškoj oblasti, tim pre što je i Stranka demokratske akcije Sulejmana Ugljanina  sa 30092 osvojena glasa postala Parlamentarna i biće bitan činilac u donošenju budućih i antisrpskih Zakona kao i planiranoj promeni Ustava Srbije!!!

Mada, bojim se da je to slaba uteha za Srbiju i srpski narod, bez obzira na činjenicu što skupštinsku većinu čini upravo većina Srba, koji se na žalost kroz donošenje zakona neće rukovoditi zaštitom srpskih interesa, već će po automatizmu donositi antisrpske zakone od kojih polovinu ne razumeju, a druga polovina se često ne može ni primeniti u Srbiji…!!!

  P.S

A razvojem političkih događaja, ako bi se kojim slučajem ostvarila Rasimova želja da postane Predsednik Republike Srbije, ne sumnjam da bi kod Davitoglua naišlo na opšte odobravanje jer bi to bila potvrda da se njegova ideja „neoosmanizma najzad sprovodi u delo, a kod Erdogana bi izazvala opšte oduševljenje i ponos, saznanjem da bi u Srbiji ponovo Turska imala svog Vezira, koji će zauzeti položaj glavnokomandujućeg snagama Vojske Srbije, pri čemu bi između ostalog, pored ustavne obaveze uručivanje državnih odlikovanja, na svečanim promocijama kadeta Vojne Akademije pred zgradom Skupštine, delio sablje najboljim oficirima!!!!

Lako može da se desi da nas u bliskoj budućnosti, raznim kombinatorikama vladajuće većine iznenade nova postavljenja, u kojima bi npr. da ukoliko slučajno ne dobije resor inostranih poslova, može da se dogodi da Rasimu raport predaje Muamer (možda tada na funkciji Ministra odbrane), a o bezbednosti čitave svečanosti se bude starao Sulejman na funkciji Ministra unutrašnjih poslova…!!?

A tada bi novu medijsku sliku (narednih pet godina mandata) upotpunjavala scena i vest da se u zgradu na Andrićevom vencu br.4. više ne unosi badnjak, već se svečano obeležava Bajram i Kurban bajram, pri čemu bi se časkom Muamer samo preobukao u muftiju radi obavljanja verskog obreda…

I sve to funkcioniše u duhu mira, tolerancije, multietničnosti i ka nestanku države Srbije….

 

©Geto Srbija

KOME UOPŠTE TREBA EU: IDIOTSKA POTREBA PRIDRUŽIVANJA KROZ USTUPKE I SAMOODRICANJE NA ŠTETU SRBIJE I NJENIH GRAĐANA!!!

5. октобра 2015. 1 коментар

 

Tokom proteklih petnaest godina, Srbiji su razni kuferaši iz Brisela više puta obećavali brzi ulazak u Evropsku uniju, samo ako njeni državni organi uhvate i isporuče ratne zločince, ako priznaju albansku državu na Kosovu, ako uništi sopstvenu privredu, ako ostavi građane bez posla, bez nade i ako dušu preda đavolu. Kad je sve to konačno bilo obavljeno, odmah su na sto stavljeni novi uslovi. Surovoj sprdnji sa Srbijom, priključile su se i domaće kriminalno-političke elite, kojima odgovara da svoje svinjarije, pljačke i otimačine državne imovine, objašnjavaju "nuždom evropskih integracija".

 

                       Nikola Vlahović

DUGO PUTOVANJE U JEVROPU-2

 

Generalni sekretar Evropskog pokreta Nemačke, Bernd Hiteman (Huttemann) , pre nekoliko meseci, jasno je stavio do znanja predsedniku Vlade Republike Srbije, Aleksandru Vučiću, da je nemoguće da se pregovori Srbije sa Evropskom unijom završe do 2018. godine i da je još manje moguće da Srbija postane njena punopravna članica 2020. godine, kako je to zamislio poludeli srpski premijer Vučić.

Pre dve nedelje, iz Brisela je nekoliko članova Evropskog parlamenta potvrdilo mogućnost da će Srbija, u slučaju da EU nekim čudom opstane, biti najbliža ulasku u ovu zajednicu tek 2028. godine!

Brzina kojom narod u Srbiji izumire govori da većina njih taj datum neće dočekati živa. Mnogi će se zauvek odmoriti od svakodnevnih ponižavanja, ispunjavanja uvek novih zahteva briselske birokratije i borbi za biološki opstanak.

Ko je imao hrabrosti da se osvrne i pogleda šta je Srbiji sve stavljeno kao prepreka na putu ka idiotskoj potrebi da se pridruži ovoj posrnuloj zajednici, mogao je da vidi samo krv, znoj i suze. A, rezultati nikakvi.

Samo odricanja i neverovatni ustupci, sve na štetu temeljnih državnih interesa i života budućih generacija. Kome uopšte treba Evropska unija u okolnostima kad se jedan po jedan deo njenog dosadašnjeg ustrojstva nepovratno ruši a njena perspektiva izgleda sve mračnije?

U Briselu, Berlinu, Parizu i gde god stoluju centri moći, Srbiju hvale samo kad pristaje na amputaciju sopstvene državne teritorije i kad priznaje postojanje lažne države Kosovo, koju je stvorila teroristička organizacija OVK, čiji su članovi danas presvučeni u odela diplomata, političara i pregovarača.

Kakva je onda ta unija evropskih naroda, koja zločince prihvata kao državnike i mirotvorce? Od kakvog su ljudskog otpada stvoreni i srpski tirani koji u ovo kolo guraju sopstveni narod, po cenu nestanka?

U Briselu Srbiju ističu kao primer samo onda kad se odriče sopstvene privrede, teritorije, pisma, jezika, kulture i svega što državu čini svojom i suverenom.

Najbolji primer za to je i prošlogodišnja izjava bivše visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton, pred kraj njenog mandata, kad je bez imalo srama rekla da Srbija može da bude primer ostalima u regionu, jer je pokazala "šta sve može da se uradi sa pravim vođstvom" (Aleksandrom Vučićem).

Ukratko, Eštonova reče da je ovaj diktator sa svojom vladom "pokazao hrabrosti, političku zrelosti i državnički pristup".

Prevedeno na srpski jezik, to znači da je ojadio sopstvenu državu i narod potpisujući takozvani Briselski sporazum kojim je Srbija i zvanično ostala bez dela svoje teritorije.

U domovini Ketrin Ešton, sve to što je Vučić uradio na štetu Srbije, zarad nekakvog nejasnog, dalekog i maglovitog ulaska u Evropsku uniju, naziva se veleizdajom. Takvi u Britaniji nikada ne stignu da obave posao do kraja, nego ih odgovarajuće službe odvedu u tamnicu bez suđenja. Ali, prema britanskim merilima, on je idealan za jednokratnu upotrebu. Dok obavi prljeve, veleizdajničke poslove. Nakon toga će ga maknuti.

Znatno ranije, pred kraj 2013. godine, tokom Vučićeve kampanje zastrašivanja kosovsko-metohijskih Srba, da će bojkotom izbora za albanski separatistički parlament učiniti "istorijsku grešku", više stranih ambasadora u Beogradu, preneli su ucenjivačku poruku iz Brisela Vladi Srbije, da će ovaj samodržac "uspeti da ostvari viziju da uđe u Evropsku uniju do 2020. godine", ako prizna lažnu državu Kosovo na svojoj teritoriji.

Vučiću nije trebalo dva puta govoriti. Ali, nakon dve godine, pregovori sa EU još nisu ni počeli! Stigli su novi zahtevi, da "Srbija i Kosovo počnu proces međusobnog priznavanja", pa će onda, možda, neko da razmisli o početku pregovora.

Ima u Evropskom parlamentu i kriminalnijih ideja: da Srbija jednostrano prizna albansku državu na Kosovu, pa da onda sačeka da ta nadri-država "sazri", pa da onda, jednog dalekog dana, zajedno otpočnu pregovore sa EU.

Treba se na ovom mestu setiti da su, posle dvoipogodišnjih pregovora, 29. aprila 2008. godine, tada aktuelni komesar za proširenje EU Oli Ren i ondašnji potpredsednik Vlade Srbije, Božidar Đelić, potpisali u Luksemburgu takozvani Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji (SSP)  između EU i Srbije.

Posle potpisivanja u Luksemburgu, EU je donela odluku da ne primenjuje Prelazni trgovinski sporazum (koji je bio potpisan uz SSP), ali je 16. oktobra Srbija samostalno odlučila da počne jednostranu primenu Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU od 1. januara 2009. godine. Naravno, na štetu nacionalnih interesa Srbije.

Tim činom je devastirana kompletna srpska privreda, slomljena ekonomija i razbijen ekonomski i politički suverenitet. Za samo šest godina primene SSP, od Srbije više ništa nije ostalo osim primitivnog režima i njegovog divljačkog aparata.

A, kako su na Srbiju delovale faze "potapanja" državnih ingerencija i padanja u zamku takozvanih evrointegracija, govore zastrašujuće posledice koje svaki građanin na svojoj koži oseća.

Podsećanja radi, Savet Evropske unije je 30. novembra 2009. godine objavio dokument o viznoj liberalizaciji za zemlje zapadnog Balkana, a već 19. decembra stupio je na snagu bezvizni režim sa EU.

Srbija je i tu platila skupu cenu, jer je masa Roma sa Kosova i Metohije, noseći srpski pasoš u rukama, odmah krenula u pravcu EU, odakle su vraćeni po zakonu o readmisiji. 

Naravno, sve je palo na teret građana Srbije, jer je Tadićev, a kasnije i Vučićev režim opljačkao novac koji je EU odobrila za njihov smeštaj.

Ubrzo zatim, 22. decembra 2009. godine, Srbija je zvanično podnela zahtev za prijem u članstvo EU  . Od 1. januara 2010. godine započeo je drugi talas liberalizacije uvoza robe iz Evropske unije (što je konačno slomilo domaću proizvodnju i pretvorilo Srbiju u kontejner najgoreg evropskog smeća).

Samo šest meseci kasnije, 14. juna 2010. godine, EU je usvojila odluku o početku ratifikacije SSP između EU i Srbije, koji je 19. januara 2011. Evropski parlament ratifikovao u Strazburu. Pakao za Srbiju tek je počeo da se otvara…

Savet ministara spoljnih poslova zemalja članica EU doneo je 25. oktobra 2010. godine odluku da kandidaturu Srbije za članstvo u Uniji prosledi Evropskoj komisiji na razmatranje. I to je kriminalizovana Tadićeva družina iskoristila u propagandne svrhe, govoreći kako je reč o "istorisjkom uspehu".

Potom je, 28. februara 2012. godine, svih 27 ministara inostranih poslova EU, glasalo za predlog statusa kandidata, a rezultat je bio 26 glasova za i 1 glas protiv. Rumunija je glasala protiv, jer je želela da se zaključi položaj vlaške manjine. Kada je uklonjena i poslednja prepreka na putu ka odobravanju kandidature, Srbija je dobila status kandidata 1. marta te godine.

Ali, američka duga ruka u Evropi nije bila zadovoljna. Tražila je neku povoljnu ličnost među srpskim političarima koja bi pristala da bude dovoljno veliki izdajnik i pozabavi se priznavanjem albanskog Kosova.

Kad je i to obavljeno i kad je potpisan Briselski sporazum  , evropski kuferaši spremili su novi spisak zahteva. Na redu je još jedan uslov: promena Ustava Republike Srbije u kome bi pokrajina Kosovo i Metohija bila izbrisana kao integralni deo državne celine. To se, naravno, neće desiti. Biće to kraj kratkotrajne i divljačke vladavine Vučića i njegovih naprednjaka.

Cilj ovakvih provokacija je da Srbija nikada ne uđe u Evropsku uniju, sve dok ona bude postojala. Srećom, ističe joj vreme…To je prepoznala i Turska koja je decenijama stajala pred vratima EU, pa je na kraju shvatila da nikada neće biti članica ove zajednice.

Ministar za evropske integracije Turske, Volkan Bozkir, više puta je rekao kako ova zemlja nema nameru da čeka 50 godina na članstvo u Evropskoj uniji.

Naime, Turska je aplicirala za članstvo u Evropskoj uniji još davne 1987. godine, a pregovori o pristupanju su počeli 2005. godine. Danas je otvoreno 14, a blokirano 17 poglavlja!

Ova mrtva trka, bez nade da se ikada završi, isprovocirala je Bozkira da kaže i ovo: "…Naš početni cilj bio je postići ekonomski razvoj, ali to smo mi i sami postigli". Da bi postala članica, Turska mora uspešno zaključiti 35 pregovaračkih poglavlja, od kojih je jedna trećina trajno neprihvatljiva za njene nacionalne interese. I tu se završava svaka priča o ulasku u "obećani raj".

Ima i bližih primera. Hrvatska je ušla gladna u EU, ali će u njoj malo koji njen građanin preživeti. U tome se slažu svi ozbiljni analitičari, stručnjaci za takozvane evrointegracije. Bugari i Rumuni već godinama žive kao najgora evropska sirotinja.

Novi šef britanskih laburista, Džeremi Korbin (protivnik EU i NATO pakta i čovek koji je javno stao u odbranu Srbije 1999. godine, u vreme divljačkog bombardovanja), traži od Kamerunove vlade da hitno izađe iz Evropske unije. Na sceni je i rušenje takozvanog Šengenskog sporazuma.

Jasno je šta Srbija treba da nauči iz ovoga

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

U SLUŽBI NASILJA ZAPADNIH OKUPATORA: PREDSEDNIK „VLADE U SRBIJI“ KAO DEO PROJEKTA VELIKOALBANSKOG ŠIRENJA

10. априла 2015. Коментари су искључени

 

Još 2005. godine, u nemačkom Bundestagu, prilikom rasprave o "harmonizaciji odnosa na Zapadnom Balkanu", pomenuta je ideja o izgradnji auto-puta koji bi spajao jugoistočnu Srbiju sa Kosovom i Albanijom. Ideja nije bila autentično Nemačka, nego je reč strategiji NATO pakta koja je zacrtana u januaru 2001. godine, kada je u Briselu, prvi put pomenuta mogućnost izgradnje jedne takve saobraćajnice. Razlozi su bili više nego jasni. U pitanju je pravljenje američkog "bezbednosnog koridora" preko centralnog Balkana i pozicioniranje Srbije kao kolonije NATO alijanse.

 

                  major Goran Mitrović

VERIFIKATORI VELIKE ALBANIJE-3

Krajem avgusta 2014. godine, i predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, priznao je da je na početku svog kriminalnog mandata, predlagao bivšoj visokoj predstavnici EU, Ketrin Ešton, da Srbija bude glavni nosilac izgradnju auto-puta Niš-Priština. Reč je o investiciji koja bi koštala blizu milijardu evra (Vučićev "predračun" koji je pomenuo tokom svoje poslednje posete Berlinu, govori o 840 miliona evra).

Ideju NATO pakta da izgradnja auto-puta Niš-Priština bude deo odgovora na prisustvo ruskih bezbednosnih snaga na jugu Srbije, odlazeći srpski premijer Aleksandar Vučić, odlučio je da ostvari preko leđa svih građana Srbije, tako što će uzeti kredit od evropskih banaka, koji su mu već ponuđeni u tu svrhu.

Albanci sa Kosova koji su već uveliko krenuli u kupovinu zemlje uzduž budućeg koridora, a pripreme za izgradnju ove putne deonice koja je deo velikoalbanskog klina koju Amerika hoće da zabije u Srbiju, već su počele. U njima glavnu reč vodi Vučićeva vlada.

Istovremeno, dok on planira ovaj velikoalbanski projekat 21. veka, autoputna mreža u Srbiji je u katastrofalnom stanju. U centralnoj, zapadnoj i istočnoj Srbiji, Banatu i Sremu, stanje je takvo da bi svaka ozbiljna država već odavno uložila sva raspoloživa sredstva u njihovu izgradnju, a ne u autoput Niš-Priština-Tirana-Valona, koji je od interesa za Albance sa Kosova i iz Albanije, jer se njime povezuju sa srednjom Evropom.

Uprkos svemu, početkom ove godine (5. januara), na Vučićevu inicijativu (a uz podršku Brisela i Vašingtona), formirana je radna grupa Srbije i Albanije koja je sebi dala u zadatak da formuliše predlog zajedničkog dokumenta za saradnju (tačnije za izradu projekta autoputa od Niša do Tirane i Valone).

Kad taj deo posla bude gotov, projektna dokumentacija će biti predata Evropskoj komisiji na verifikaciju.

Poslednji čin ove naopake ideje, desiće se kad Srbija uzme već ponuđeni kredit kojim će veći deo auto-puta biti izgrađen. U Briselu je već skovana fraza ("infrastrukturni uslov privrednog razvoja i stabilnosti Zapadnog Balkana"), koja treba da prikrije stvarne razloge izgradnje putne trase Niš-Priština-Tirana-Valona.

Ali, Srbija kao glavni nosilac tereta izgradnje ovog auto-puta, još uvek ne zna koliko će on koštati! Procena ukupne vrednosti investicije nije ni na vidiku! Istina, Vučić je o nekim ciframa javno govorio, ali to nije ni izdaleka stvarni trošak.

Providno sročena izjava Vučićeve resorne ministarke Zorane Mihajlović, da je "taj autoput je za nas jako važan zato što ćemo ga vezati na takozvani ‘Plavi koridor’ – Jadransko-jonski autoput koji prolazi kroz Albaniju", govori o tome da je počeo i proces indoktrinacije građana Srbije, koji sve to treba da plate.

I dok traje priprema terena za još jednu pljačku Srbije i početak radova na ovom štetočinskom projektu, već postojeći plan o rekonstrukciji pruge Beograd-Bar, sredstvima ruskog kredita, polako dobija i svoje "anekse" koji su dodati po nagovoru "zapadnih prijatelja".

Reč je o skandaloznom planu da se izgradi i trasa priključka sa Albanijom, i to u nekoliko varijanti. Ali, zašto bi Srbija platila i trasu prema Albaniji i ko je to odlučio? Izvesno je da Rusija ovde ima poslednju reč, i nije teško pogoditi kakva će njihova odluka biti. Srećna je okolnost da ruskim parama neće ni biti izgrađeno ono što nije od ruskog interesa.

 

      Srpski dinar za albanski projekat

 

Na poslednjem sastanku ministara spoljnih poslova država regiona, održanog 25. marta ove godine u Prištini, Johanes Han (čovek sa neverovatnom namesničkom titulom "Komesar za dobrosusedstvo i pridruživanje"), ponudio je "dostupnih 100 miliona evra" iz evropskih fondova za izgradnju planirane saobraćajnice.

Reč je o novcu koji mora biti povučen ove godine i u pitanju je tek deseti deo vrednosti cele investicije. Znajući da je glavni teret izgradnje buduće saobraćajnice na sebe preuzela Vučićeva vlada, ministar spoljnih poslova lažne države Kosovo, Hašim Tači, imao je puno razloga da se raduje, pa je rekao da "projekat transportne mreže predstavlja konkretan korak saradnje zemalja regiona". Manje diplomatski rečeno: da će Srbija da plati doprinos velioalbanskoj ideji, u koju se auto put Niš-Priština-Tirana-Valona, savršeno uklapa!

U sred tog sastanka, javila se video-linkom iz Brisela i Evropska komesarka za transport, Violeta Bulc, koja je tom prilikom rekla: "Vaš region treba da bude bolje povezan i mislim da Srbija može puno da uradi u tom pravcu!"

Dok se sve ovo dešavalo u Prištini, albanski premijer Edi Rama, jasno je poručio iz Tirane da će se "nacionalno ujedinjenje Albanaca ostvariti u Evropskoj uniji"! Kome još nije jasno posle takve izjave da je svaki dinar ili evro koji Srbija uloži na tom putu, istovremeno i ulaganje u projekat Velike Albanije i ko će da odgovara za ovakvu veleizdaju?

Ali, Vučić i dalje insistira na ulasku u ovaj veleizdajnički posao, bez obzira što je jasno da će naneti Srbiji istorijski udarac.

Takozvana Studija o izvodljivosti auto-puta Niš-Priština-Tirana-Valona je u pripremi. Vučićeva vlada se već hvali tom činjenicom. Resorna ministarka kaže da će Studija biti gotova do jeseni.

A, rehabilitacija železničke pruge Kraljevo-Rudnica (koja bi spojila Srbe sa severa Kosova i centralnu Srbiju), kao i još dvadeset strateški važnih lokalnih i regionalnih železničkih trasa u Srbiji (koje izgledaju kao sa kraja devetnaestog veka), može da sačeka.

Treba podsetiti i na to da je Srbija posle Drugog svetskog rata, zbog nametnute ideje "proleterske solidarnosti", demontirala čitave fabrike i prebacivala ih kao pomoć Enver Hodžinoj Albaniji.

Za vreme Titove Jugoslavije, udomila je na svojoj teritoriji više od 200 hiljada emigranata iz Albanije, podigla je fabrike i poljoprivredne kombinate u svakom kraju Kosova i Metohije, zaposlila ih, školovala i izgradila svu potrebnu infrastrukturu, uključujući i mrežu puteva. Tako je uzgojila "guju u nedrima", koja se kasnije pretvorila u jezgro separatizma.

Od početka američke okupacije Kosova i Metohije 1999. godine, pa sve do danas, Srbija ne može da popiše svu svoju imovinu i da obezbedi nepristrasnu međunarodnu arbitražu kojom bi vratila ono što joj pripada. Ali, zato je Vučićev režim svim silama skočio na noge da se zaduži još jednim kreditom (ili sa više njih), kako bi albanski projekat širenja na južnu i centralnu Srbiju uspeo.

Šta je Vučić, ustvari, ponudio kao svoju "viziju" koja Albancima sa Kosova i Metohije i Albancima iz Albanije, širom otvara vrata ovog dela Evrope?

 

      Napredovanje velikoalbanskih projekata

 

A, 29. avgusta prošle, 2014. godine, u Berlinu, u svojstvu predsednika Vlade Srbije, Aleksandar Vučić je učesnicima konferencije o Zapadnom Balkanu, predstavio tri infrastrukturna projekta za koje je odmah rekao da su "od prioritetnog značaja za ceo region", među kojima je bila i izgradnja autoputa Niš-Priština. Tada je prvi put rekao da je u pitanju investicija koja ima "okviran" predračun 840 miliona evra (sa pristupnim putevima skoro milijardu evra).

Predložio je Vučić i stvaranje carinske unije u regionu i rad na skraćivanju birokratskih procedura i čekanja na granici, što je izazvalo podsmeh prisutnih nemačkih privrednika, koji dobro znaju za "balkanske carinske mafije", od kojih nijedna lokalna oligarhija ne želi da se odrekne, a ponajmanje ona Vučićeva.

U nastavku svog neurotičnog "nastupa", predložio je i da Srbija finansira rekonstrukciju dve železničke trase (Beograd-Podgorica-Skadar-Tirana) i (Beograd – Bijelo Polje – Peć – Klina – Glogovac – Priština). U oba slučaja, reč je o trasama koje bi pomogle Albancima sa Kosova da "izađu iz sebe" i prostru se po centralnim delovima Srbije, što je i konačni cilj velikoalbanskih planera.

I za ovaj posao imao je već spremnu "okvirnu" cenu od 525,9 miliona evra.

Vučićevo ludilo se tu nije zaustavilo, pa je izašao sa predlogom da se gradi i železnička trasa od Bijelog Polja preko Berana do Peći (gde nikada nije ni postojala pruga!).

Prema planovima koje su mu njegovi evroatlanski prijatelji dali da promoviše, na toj relaciji treba da se izgradi 103 kilometra šina, a Srbija bi učestvovala u plaćanju troška dela investicije od oko 850 miliona evra! Zašto bi Srbiji jedan takav trošak trebao, a reč je o saobraćajnicama koje nisu od interesa za razvoj Republike Srbije?

 

      Cena "patriotskog" puta

 

Albanska vlast na Kosovu, platila je jednu trasu auto-puta Priština-Tirana, koji je koštala milijardu evra! Ispostavilo se da je u pitanju putna trasa koja je komercijalna dva meseca godišnje.

Shvativši valjda da je cena povezivanja "Velike Albanije" preskupa, Tačijeva vlada u Prištini je došla na ideju da iskoristi prisustvo NATO pakta i otrcanu priču o "povezivanju regiona". Vučić je tu došao kao nekakav velikoalbanski menadžer, na koga u početku niko nije računao, ali koji se pokazao najspremnijim da uključi Srbiju u finansiranje saobraćajnica koje će povezati sve Albance, gde god ih ima u zagraničnim područjima, Srbije, Makedonije i Crne Gore.

U pozadini izgradnje svih saobraćajnica koje povezuju sve zemlje članice NATO pakta na Balkanu, stoji američka firma "Bechtel" (nekadašnji ogranak korporacije Džordža Buša), koja je bila glavni izvođač radova na autoputevima u Turskoj, Hrvatskoj i Rumuniji. Tačnije, gde god je prisutan NATO pakt na Balkanu, tu je i kompanija "Behtel", poznata po kriminalnim maržama koje idu i do 40 odsto od ugovorene cene!

Dvojica francuskih novinara, Žan Arno Deran i Loran Žeslen, inače vrsni poznavaoci prilika Balkana, objavili su veliki istraživački tekst u francuskom mesečniku "Mond diplomatik", o finansijsko-političkoj i strateškoj pozadini projekta autoputa Tirana – Priština, u kome činjenicama potvrđuju da je reč o projektu koji je dobar za NATO pakt i za realizaciju saobraćajnica neke buduće velikoalbanske države.

Uzgred, treba reći i to da albanska vlada na Kosovu nikada nije objavila ugovor o izgradnji ovog autoputa, mada je poznato da trasa izgrađenog autoputa prema Albaniji, košta 25 posto bruto domaćeg proizvoda Kosova!

Albanski poreski obveznici sa Kosova koji danas isplaćuju američki kredit za autoput do Tirane, ovu trasu sarkastično zovu "patriotski put". Srpsko iskustvo o "patriotskim projektima", nemerljivo je skuplje, ali će Vučićev naum da pomogne okupljanju svih Albanaca u jednu državu, dovesti u pitanje dalji opstanak Srbije kao države sa nešto preostale suverenosti.

Da bi slika bila jasnija, treba reći da je put od Beograda do Skadra preko Kosova danas dugačak 594 km, a završetkom autoputa Niš-Priština, biće znatno kraći. Jasni su razlozi zbog kojih je Albancima potrebna putna mreža kojom će na jugu izaći na Jadran, a na severu u Srbiju i dalje u Evropu. Srbima ta saobraćajnica uopšte ne treba! Njome će doći samo nevolje.

Interesantna je i sudbina auto-puta od Prizrena do Merdara, nazvanog „Ibrahim Rugova", po bivšem albanskom političkom vođi. Kada bude potpuno završen, autoput će biti ukupne dužine oko 102 kilometara.

Od granice Albanije do Prizrena ima samo 18 kilometara. Dakle, za sat vremena se ovim putem može doći iz Albanije do ulaza u Kuršumliju! Za Srbe od Merdara do Kuršumlije, taj autoput znači samo albanizaciju i iseljavanje.

Koliko je Albancima stalo do ove deonice puta, najbolje govori i podatak da je na njemu, tokom dve i po godine, danonoćno radilo 2.500 radnika. Izvođač je, takođe "Behtel", američki konzorcijum koji je gradio i autoput u Albaniji.

Auto put od Prištine do Kosovske Mitrovice, radi se već nekoliko godina, ali u delovima. Prema pisanju albanske štampe na Kosovu, taj projekat bi bio odavno završen da nije činjenice što su Srbi stoprocentno stanovništvo od severne Mitrovice do graničnog pojasa kod Leška i Rudnice.

Da je u pitanju obrnuta situacija, i da su Albanci na toj teritoriji u većini, odavno bi se Vučićeva vlada potrudila da digne neki kredit i sagradi im put do centra Šumadije i Beograda, kako bi lakše išli u Evropu i još lakše naselili ovo što je preostalo od Srbije.

Na zapadnim prilazima Prištini, pored vidljivo porušenog srpskog groblja, krenula je izgradnja dva kraka auto-puta do Skoplja.

Ali, tu se ne završava mapa putne mreže kojom bi Albanci označili postojanje svoje etnički čiste države u kojoj bi se našli delovi Srbije, Makedonije i Grčke. Da li to to bio glavni razlog zbog koga je NATO pakt kreirao ideju i o auto-putu Niš-Priština?

 

      Kuda vodi njegov put?

 

Ovog proleća, evropski komesar za dobrosusedstvo i pridruživanje, Johanes Han, organizovaće konferenciju (21. aprila u Briselu), na kojoj će ozvaničiti početak izgradnje auto-puta Niš-Priština-Tirana.

Ponudiće i deseti deo potrebnih sredstava iz takozvanih IPA fondova, kao takozvanu "grant investiciju", koju Srbija treba da prihvati. Zvanično, Evropska unija će izdvojiti milijardu evra za putnu mrežu Zapadnog Balkana, ali nije precizirano šta će kome biti namenjeno, koliko toga će Srbija povući u obliku kredita i zajmova a koliko okolne zemlje, a posebno Kosovo čije postojanje kao države Brisel ne osporava.

Ipak, ono o čemu Johanes Han ne priča, Vučić je spreman da odmah podeli sa svojim poslovnim i intimnim partnerima. Na taj način je i procurela informacija o spisku njegovih suludih ideja "regionalnih projekata", u koje želi po svaku cenu da uključi i Srbiju, mada joj većina od tih hipotetičkih poslova neće doneti ništa osim štete i zaduživanja.

Na stolu kod njegovih "psihijatara" u Briselu, nalazi se i njegov projekat nazvan "Inicijativa za slobodniji protok robe do uspostavljanja carinske unije", kojom bi bila obuhvaćena Srbija, Makedonija, Crna Gora, BiH i Albanija.

Poseban akcenat je stavljen, naravno, na Albaniju! Na papiru koji je Vučić poslao nadležnima u Briselu, u delu gde obrazlaže njegovu "Inicijativu", piše da je smisao svega "efikasniji i jeftiniji protok robe, uspostavlja se spoljnotrgovinska politika prema trećim zemljama, formiranje Unije mladih Zapadnog Balkana (Unija bi obuhvatala Srbiju (uz obavezno uključivanje mladih Albanaca sa Kosova), Crnu Goru, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Sloveniju, Albaniju), izgradnja autoputa koji bi omogućio povezivanje Kosova sa Koridorom 10, rekonstrukcija putnog i pružnog koridora Srbija – Crna Gora – Albanija…", i mnogo toga još.

Ali, sve sa ciljem da se Albanci izvuku iz izolacije u koju su upali ostvarenjem svojih separatističkih ideja i otimanjem istorijske i državne teritorije Republike Srbije. Tačnije rečeno, Vučić je svojim akcijama već postao deo projekta velikoalbanskog širenja na ostatak Srbije.

Da nije bilo promene vlasti u Grčkoj i jasno postavljenog odnosa Grčke prema Albaniji i Albancima (a posebno prema velikoalbanskoj ideji), Vučić je bio spreman i da u sred Atine stavi na sto predlog da i Grčka učestvuje u izgradnji jedne trase autoputa sa Kosova do letovališta koja su tradicionalno, već decenijama, popunjena srpskim turistima.

Konačno, građani Srbije moraju znati i to da su posle potpisivanja kapitulacije sa NATO paktom u Briselu, sadašnji srpski vlastodršci, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, otvorili vrata daljem porobljavanju ove države i njenih građana.

Investicija u auto put Niš-Priština-Tirana, poslednji je signal da se pruži otpor ogoljenom nasilju zapadnih okupatora. U protivnom, Srbija će biti naterana da napravi, ne samo puteve i pruge, nego i nove gradove na teritoriji buduće Velike Albanije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ODVAŽNOST: SAOPŠTENJE “VLADE U SRBIJI” U VEZI OPASNOG NAGOMILAVANJA NATO TRUPA NA ISTOKU EVROPE

28. марта 2015. Коментари су искључени

 

U ovakvom ili bilo kakvom drugom kritičkom obliku dole prozvanih evropskih i svetskih institucija, „Vlast u Srbiji“ nikada neće imati hrabrosti da izađe pred javnost, uputi poruku i saopšti svoju zabrinutost Republike Srbije zbog mogućeg ugrožavanja mira i stabilnosti u Evropi!!!

Ali se zato danima preko medija citiraju zaključci, saopštenja, analize ili tobožnja zabrinutost nekog (hiljadama kilometara udaljenog) pododbora američkog Kongresa, ili nekog birokratskog tela iz sastava EU upućenog Srbiji (preko obaveznog  portparola), ili kritika nekakve NVO (zbog npr. nekog dešavanja u medijima ili novinarima, ili poštovanja i podizanje nivoa iz domena rodne ravnopravnosti, ili poštovanja prava različitih nametnutih grupa i populacija, ili izražavanja brige za zaštitu životinja lutalica…), i to će se pretstavljati kao vrhunski sadržajni akt od čijeg ispunjavanja zavisi postojanje Srbije kao samostalne države, kao i život srpskog naroda i ostalih građana Srbije!!!

 

 

SAOPSTENJE7

 

Odbor za bezbednost Skupštine Srbije, Savet za nacionalnu bezbednost Republike Srbije i Vlada Srbije na čelu sa Predsednikom „Vlade u Srbiji“ , upozoravaju i izražavaju veliku zabrinutost zbog mlake ili nikakve političke reakcije Evropske Komisije, Evropskog Parlamenta, kao i svih zemalja Evrope kroz čije teritorije se vrši prevoženje različite sadržine ratne tehnike NATO pakta, i njegovo gomilanje na granicama država severoistočne Evrope, što može dovesti do ratnog zaoštravanja!!!

Imajući u vidu da je EU, kao velika zajednica država (tzv. „evropska porodica“ i naš strateški cilj) koja je 2012. god. postala nosilac Nobelove nagrade za mir zbog „uspešne borba za mir i pomirenje i zalaganje za demokratiju i zaštitu ljudskih prava“, s’ pravom izražavamo zaprepašćenje i ogorčenje zbog  krajnje nonšalantnog odnosa i ponašanja briselskog aparata, na prećutno odobravanje pomenutih dešavanja koji mogu ugroziti mir i stabilnost u Evropi, pa dičenje Nobelovom nagradom u ovom slučaju, postaje bespredmetno, zato što nije opravdana suština „nagrade za mir“, dobijena iz navedenih razloga!!!

Takođe ukazujemo na pažnju i izražavamo zabrinutost zbog nepoštovanja odredbi iz Helsinškog završnog akta OEBS (o evropskoj bezbednosni i saradnji) čije je narušavanje ozbiljno započelo u martu 1999.god. a zadnjih meseci nepoštovanje tih principa je postala laka svakodnevica, što dovodi do opasnih zapletanja na međunarodnom planu!!!

Posebno nezadovoljstvo, ogorčenje i dodatnu zabrinutost u Republici Srbiji, izaziva nemo posmatranje i odsustvo reakcije običnog građanstva država na čijoj teritoriji se gomilaju sredstva ratne NATO tehninke kao i krstarenje uniformisanih lica drugih država, što može dovesti do izazivanja incidenata, a zatim i nastanka i širenja ratnih sukoba sa mogućnošću eskalacije i na onim teritorijama koje su daleko od postojećih dešavanja, sa nesagledivim posledicama po život ljudi u Evropi i šire!!!

Takođe, Republika Srbija, skreće pažnju i na potpuno marginalizovanu ili nikakvu rakciju OUN-a u vezi pomenutih događaja, a zbog kojih je dužna da preduzima mere na ostvarenju svog cilja prema članu 1. Glava I Povelje UN , i opominjemo i izražavamo našu zabrinutost zbog izostanka istih, čime se kod naše javnosti potvrđuje da UN odavno ne predstavljaju najviše svetsko telo čija uloga može svojom aktivnošću obezbediti sigurno mesto za život ljudi, što u krajnjem slučaju može dovesti do otpočinjanja opasnih sukoba koji mogu izroditi planirani haos, posle koga mogu opstati samo oni koji su ga i isplanirali, i posle čega neće biti ni od kakve važnosti ko je krivac, a Povelja UN će postati nevažeći istorijski pojam!!!!“

P.S. Ovakvo ili bilo kakvo upozorenje slične sadržine od strane najviših institucija „Vlasti u Srbiji“, kojim bi Srbija pokazala makar minimum samostalnog odlučivanja u domenu vođenja spoljne politike države, još nije napisano i upućeno međunarodnim i evropskim institucijama, zato što nemaju dozvolu iz Brisela…

             

©Geto Srbija

 

SOCIJALNA KARTA GRAĐANA SRBIJE KROZ RAZMERU GLADI IZAZVANU GENOCIDNIM PLANOM ŠTEDNJE!!!

5. децембра 2014. Коментари су искључени

 

Lokalne samouprave u Srbiji tokom odlazeće 2014. godine, nisu bile sposobne da obezbede ni rad narodnih kuhinja. Ali to nije sprečilo vlastodršce da sklope novi aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom. Naime, Vlada Srbije se obavezala da građane Srbije istrebi gladovanjem. Već i pre novih mera štednje, polovina penzionera je primala manje od zagarantovane minimalne plate, koja je manja nego što iznosi minimalna potrošačka korpa! Sa druge strane, dok narod gladuje, vlastodršci na sebi ne štede, pa tako jedan službeni auto potroši dnevno goriva u vrednosti od jedne mesečne socijalne pomoći. Za dobijanje socijalne pomoći, u Srbiji se mesečno prijavi 1.300 novih korisnika, a više od polovine penzionera svoju mizernu penziju deli sa još nekim članom domaćinstva koji nema nikakve prihode. Istovremeno, sto najbogatijih stanovnika Srbije, u svojim rukama zvanično drži 13 milijardi dolara.

 

                Milan Malenović

 

Vlada Srbije je nedavno postigla aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom o takozvanom stend-baj aranžmanu u narednih dve godine, za otplatu kredita koji je manji od jedne milijarde evra.

Preciznije, MMF bi, ako sporazum odobri bord direktora ove finansijske organizacije, Srbiji omogućio da po prethodnoj najavi uzme kredit u visini od najviše jedne milijarde dolara.

Stend-baj aranžmani su, inače, najnepovoljni i najskuplji oblici zaduživanja! Prvo što se za njih plaćaju kamate, odnosno kamata se u ovom slučaju plaća i za novac koji nije pozajmljen, dok se na preuzeti kredit plaćaju dodatne kamate.

Kolike bi bile kamatne stope u slučaju da Srbija zaista i povuče odobrenih milijardu dolara, Vlada nije objavila. Dosta košta i činjenica da Međunarodni monetarni fond u ovakvim slučajevima insistira na finansijskim reformama u zemlji, koja bi da koristi pomenuti aranžman. U rečniku direktora MMF-a, ova floskula isključivo podrazumeva mere rigorozne štednje i to do granice izgladnjivanja stanovništva.

MMF nikada u svojoj istoriji nije izvan granica Severnoatlantske vojne alijanse želeo da stvori neko bogato društvo, a i u okviru samog NATO pakta trudio se da siromašni ostanu siromašni, a bogati da postanu još bogatiji.

Krupnom svetskom kapitalu, koji zastupa Međunarodni monetarni fond, ne trebaju bogate nacije, jer se one brzo oslobađaju stranog finansijskog i političkog tutorstva. Najbolji primer za to su zemlje BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) koje su do skoro daleko zaostajale za industrijski najrazvijenijim državama, a danas istim tim zemljama pozajmljuju novac. Prethodno su države BRIKS-a prekinule saradnju sa MMF-om, ili je svele na za njih prihvatljiv nivo.

Zbog toga je i u najnovijem aranžmanu sklopljenom između Vlade Republike Srbije i Međunarodnog monetarnog fonda ugrađena klauzula o potrebi daljih budžetskih ušteda, ali se taj deo dogovora čuva u tajnosti.

Suprotno ne samo nacionalnim interesima, već i elementarnoj ekonomskoj logici, srpska Vlada nije insistirala na povećanju fiskalnih prihoda, već na smanjenju rashoda.

Sam aranžman ovo potvrđuje, jer je uzimanje kredita planirano isključivo za slučaj da dođe do budžetskog deficita koji iz drugih izvora ne bi mogao da bude saniran. Ne radi se, znači, o finansiranju budućih investicija, koje su samim dogovorom potpuno isključene iz planiranja narednih budžeta, već o pomoći merama štednje koje su više nego jasno definisane.

 

      U proseku je svako već mrtav

 

Umesto da povećanjem investicija pokrene potpuno umrtvljenu proizvodnju i time na duže staze poveća budžetske prihode, Vlada Srbije je prihvatila plan MMF-a koji vodi potpunom fizičkom nestanku svih stanovnika Republike, bez obzira na njihov pol, rasnu ili versku pripadnost.

Celokupno stanovništvo Srbije mora, po volji i želji direktora Međunarodnog monetarnog fonda, da bude istrebljeno genocidnim planom štednje. Ovo je konačna realizacija austrijske parole iz Prvog svetskog rata: „Serbien muss sterbien" (Srbija mora da umre).

Poslednjim merama štednje od 1. novembra već su smanjene ionako mizerne penzije, dok je njihovo povećavanje u budućnosti zabranjeno. Po rečima samog predsednika Vlade Aleksandra Vučića oko 800.000 penzionera prima penziju koja je manja od minimalne plate, odnosno do 20.000 dinara. Budući da po zvaničnim podacima u Srbiji ima 1,7 miliona penzionera, ovo znači da svaki drugi živi ispod granice siromaštva koja, uzgred budi rečeno, zvanično nije ni utvrđena.

U normalnim državama je granica siromaštva povučena tako da označava prelazak u situaciju kada ličnim prihodima čovek ne može više da obezbedi minimalnu egzistenciju. U tim slučajevima država pritiče u pomoć socijalnim dodacima.

Osnovna socijalna pomoć u Srbiji za jednu osobu iznosi 7.270 dinara mesečno, što znači da država smatra da sa toliko para mogu da se pokriju najelementarniji troškovi. Kako je moguće preživeti dan sa samo 240 dinara od kojih treba platiti hranu, komunalije, odeću i obuću, sredstva za higijenu, kartu za prevoz…?

Od početka ekonomske krize prosečno svakog meseca 1.300 ljudi po prvi put zatraži socijalnu pomoć. Zbog velikih birokratskih barijera takođe veliki broj korisnika izgubi pravo na socijalnu pomoć ili to pravo nikada ni ne stekne.

Dovoljno je da podnosilac molbe ima bilo kakvu imovinu na svoje ime, pa da mu zahtev za dodelu socijalne pomoći bude odbijen. To može da bude i straćara u privatnom vlasništvu koja samo uslovno može da se nazove „krovom nad glavom".

Iz budžeta se za socijalnu pomoć svakog meseca izdvaja 1,17 milijardi dinara, odnosno nešto manje od 10 miliona evra, dok se za sve oblike socijalnih davanja godišnje izdvaja 70 milijardi dinara.

Kako bi se videlo koliko malo se izdvaja za pomoć najugroženijima vredi pomenuti podatak da je rebalansom budžeta trošak kabineta predsednika Vlade Aleksandra Vučića smanjen za 11 miliona evra, odnosno na njega je nepotrebno godišnje trošeno više nego što je iznosilo izdvajanje za pomoć najugroženijima.

Posmatrano iz ugla primaoca socijalne pomoći penzioner sa prosečnom penzijom (zvanično 25.000 dinara mesečno, mada nije objašnjeno kako se došlo do ove cifre) izgleda kao pravi bogataš. Ono što je tragično, a što statistika ne uzima u obzir, jeste činjenica da svaki treći penzioner od svoje bedne penzije izdržava još nekog člana domaćinstva (najčešće potomka koji nema posao), dok čak 55 odsto penzionera povremeno ili stalno finansijski pomažu nekog drugog koji nema nikakve ili ima nedovoljne prihode. Pošto se smatra da penzioner ima sopstvene prihode (makar i penziju od 8.000 dinara mesečno, što nije retkost) on ne može da stekne pravo na socijalnu pomoć i prepušten je na milost sudbini.

S obzirom da je privreda u Srbiji i dalje u stagnaciji, realno je očekivati da se broj gladnih u narednom periodu poveća.

Uočljivo je da u poslednjim nedeljama nema preciznih podataka o broju lica u Srbiji koja su na ivici egzistencije, odnosno gladna. I kada se takvi podaci slučajno pojave oni su protivrečni i nepotpuni. Ministar za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja Aleksandar Vulin pre svega nekoliko dana je obznanio kako je nezaposlenost u Srbiji, navodno, u velikom padu i da trenutno iznosi „samo" 20,3 odsto.

Krajem jula, u vreme izglasavanja novog Zakona o radu, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje Zoran Martinović je izjavio kako je stopa nezaposlenosti konstantno između 20 i 21 odsto i da blago opada od oktobra 2013. godine.

U trenutku kada je Martinović ovo izjavljivao na spiskovima Nacionalne službe za zapošljavanje bilo je, po njegovim rečima, nešto iznad 770.000 ljudi koji su tražili posao, što je iznosilo, po Martinovićevoj računici, 20,8 odsto radno sposobnog stanovništva.

Između Martinovićeve i Vulinove izjave proteklo je manje od četiri meseca, a broj nezaposlenih se smanjio za, navodno, pola odsto. Republički zavod za statistiku je, kao podršku ministrove izjave, obelodanio podatke jedne svoje ankete, po kojoj je broj zaposlenih u drugom kvartalu ove godine (dakle, zaključno sa 30. junom) iznosio 2.227.414 osoba.

Zanimljivo je da je Fiskalni savet letos, u vreme skupštinske debate o promeni Zakona o PIO i Zakona o radu, kao argument za donošenje ovih zakona po hitnom postupku izneo podatak kako je u julu mesecu broj zaposlenih u Srbiji iznosio 1.690.439 osoba, odnosno manje od broja penzionera.

Broj zaposlenih u Republici Srbiji, po potrebi, varira za preko pola miliona ljudi. Kada je trebalo pokazati da je po radnike restriktivni Zakon o radu potreban kako bi se zaposlio što veći broj ljudi, jer je, navodno, broj penzionera veći od broja radnika iz čijih se doprinosa finansiraju penzioneri, onda je to drugačija brojka nego u slučaju kada treba dokazati, opet navodni, uspeh ministra Vulina.

Ni podaci o broju nezaposlenih nisu ni tačni, a još manje logični. Ako su ministrovi i podaci Nacionalne službe za zapošljavanje o broju nezaposlenih tačni, to bi značilo da je u Srbiji tek nekih 60 odsto stanovnika radno sposobno?!

Sa druge strane, broj nezaposlenih se po Vulinu smanjio za oko 45 hiljada osoba, ali je istovremeno po različitim statistikama broj zaposlenih od kraja juna do kraja jula ove godine pao za preko pola miliona?!

Ova nebulozna retorika dokazuje kako postoji jedna siva statistika koju zvanični organi ne žele da obuhvate. Kao nezaposleni se tretiraju isključivo oni koji su na spisku Nacionalne službe za zapošljavanje, a sa tog spiska se lako ispada.

Nebitno da li je neko statistički zaposlen ili je osoba koja traži posao, pitanje ostaje kako preživeti mesec dana u Srbiji. Veliki broj zvanično zaposlenih stanovnika Srbije ne prima nikakvu platu, a još veći broj njih prima platu koja je nedovoljna za preživljavanje.

Prosečna potrošačka korpa je u prvom polugodištu ove godine (poslednji poznati zvanični podaci) po Zavodu za statistiku vredela 65.463 dinara.

Isti taj Zavod je tada nekako izračunao da prosečna plata u Srbiji iznosi 43.452 dinara. Po toj računici, prosečna srpska porodica je imala sasvim dovoljno sredstava za život, jer je prosečna potrošačka korpa bila pokrivena sa jednom i po prosečnom platom, a toliko prosečno zarađuje prosečna porodica u Srbiji.

Od ovoliko "proseka" prosečnom čitaocu može da pozli, jer najveći broj porodica nema jednu i po "prosečnu" platu na raspolaganju, niti je "prosečna" potrošačka korpa dovoljna za život.

 

      Solidarno do istrebljenja

 

Nacionalna organizacija potrošača Srbije je u isto vreme kada i Zavod za statistiku objavila svoje analize po kojoj je za skroman život prosečnoj porodici u Srbiji potrebno bar duplo više – oko 120.000 dinara mesečno.

Samo za hranu i račune dnevno jedna statistički prosečna porodica mora da potroši između 2.000 i 2.500 dinara, čime se iscrpljuje prosečna potrošačka korpa izračunata od strane države, bez da se i jedan jedini dinar izdvojio za odeću, obuću, knjige, novine, školovanje dece, odlazak na godišnji odmor ili osnovna sredstva za higijenu.

Za samo dve godine, odnosno od kada je na vlasti Srpska napredna stranka, prepolovio se prosečni račun u prodavnici. U 2012. godini prosečna kupovina građane je koštala 600 dinara. U međuvremenu su sve cene porasle, ali danas prosečan račun u prodavnici iznosi samo 300 dinara (ovo ne treba brkati sa prosečnom dnevnom potrošnjom, jer se najčešće kupuje u više prodavnica).

Štedi se na svemu, pa i onom najosnovnijem. Po proceni Privredne komore Srbije iz marta meseca, u odnosu na 2013. godinu potrošeno je 2,4 odsto manje hleba i peciva, 4,7 odsto mleka i 4,5 odsto šećera, a osetno je smanjena i potrošnja voća i povrća. Sa dodatnim, nedavno usvojenim merama štednje, još će manje da se kupuje.

Stručnjake posebno zabrinjava činjenica da je po cenama osnovnih životnih potrepština Srbija na vrhu liste zemalja regiona. Nelogično je da je većina proizvoda jeftinija u Mađarskoj, gde je cena rada i do dva puta viša nego u Srbiji, a PDV je viši za petinu.

Nedavno istraživanje Novina novosadskih je pokazalo da, na primer, oprema za bebe u okruženju košta i do 40 odsto manje nego u Srbiji, a da su pojedini artikli u Srbiji i do tri puta skuplji nego u Mađarskoj. U prvoj godini života svako dete svoje roditelje u Srbiji košta i do pola miliona dinara, što je najvažniji razlog zbog čega opada natalitet.

Smanjenje subvencija privredi, što je bio jedan od osnovnih zahteva Međunarodnog monetarnog fonda, dovešće do daljeg rasta cena i pada investicija, a samim tim i do pogoršanja životnog standarda stanovništva.

Konačna obaveza Srbije prema Međunarodnom monetarnom fondu jeste ušteda 1,3 milijarde evra u budžetu u toku naredne tri godine. Da bi ovo postigla Vlada je odlučila da štedi na najsiromašnijima, na običnom narodu, ali ne i na sebi.

Primera radi, jedan službeni Audi, kakvih administracija poseduje na stotine, dnevno budžet košta u proseku skoro osam hiljada dinara, što je više od sume koju mesečno dobija jedan korisnik socijalne pomoći!

Agencija za energetiku ima četiri službena automobila, a samo za njihovo gorivo u ovoj godini predviđen je trošak u visini od 846.856 dinara, odnosno više nego što zarađuju četiri radnika na minimalcu!

Broj zaposlenih u javnom sektoru se povećava, uprkos zabrani zapošljavanja. U avgustu mesecu ove godine bilo je 4.310 činovnika u državnim i organima lokalne samouprave više nego u januaru, a godišnja masa zarada za birokratiju u međuvremenu je povećana za 12,5 milijardi dinara ili za više od 100 miliona evra. Poređenja radi, za socijalnu pomoć svim gladnim stanovnicima Srbije iz budžeta se izdvaja manje od 120 miliona evra.

Zakon se izvrdava na mnogo načina kako bi se finansirala vojska partijskih aktivista. Bivši ministar privrede Saša Radulović je nedavno obelodanio kako je rebalansom budžeta za ovu godinu, istina, trošak za plate članova Vučićevog kabineta smanjen za 11 miliona evra na godišnjem nivou, ali je istovremeno za istu svrhu povučeno osam miliona evra iz budžetske stavke pod nazivom "budžetske rezerve". Ta sredstva normalno služe za nepredviđene situacije, pa tako ispada da je kabinet premijera isto što i elementarna nepogoda.

Zabrana zapošljavanja se u režiji Srpske napredne stranke izigrava i tako što se u državnoj administraciji rade nove sistematizacije radnih mesta i izmišljaju nove funkcije sa višim platama.

Na novo radno mestosavetnik za odnose sa javnošću" s platom od 122.894 dinara (koeficijent 6,5) u inače umrtvljenoj Agenciji za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA), došao je službenik koji je do tada radio na radnom mestuspecijalni savetnik za odnose sa javnošću" (koeficijent 5,35) i imao platu od 114.312 dinara.

Za novo, tada još nepopunjeno radno mesto u oktobru prošle godine sledovao je koeficijent 8,4 i plata od 156.788 dinara koji je smanjen u okviru "mera štednje", a na staro radno mesto unapređenog službenika sada može da dođe novi nezaposleni član Srpske napredne stranke.

Na ovaj način je potpuno anulirana projektovana ušteda od 65 miliona evra koju je trebalo da obezbedi uvođenje "solidarnog poreza" razrezanog na plate visokih funkcionera, a u SIEPI se pravdaju da se oni ne izdržavaju direktno iz budžeta, već iz sopstvenih prihoda koji potiču od novca ranije izdvojenog iz budžeta. Nije šija, nego vrat.

Ukupno u republičkoj i lokalnim administracijama radi vojska od preko 50.000 ljudi, kojima treba dodati i ljude u raznim vladinim agencijama (na primer u Nacionalnoj službi za zapošljavanje oko 2.000 zaposlenih, a u PIO Fondu preko 3.500). U javnom sektoru, ne računajući javna preduzeća, radi skoro 600.000 ljudi, odnosno više od trećine svih zaposlenih u Republici.

Ako se nastavi urušavanje srpske privrede uskoro će jedini zaposleni i biti oni u javnom sektoru, jer već sada u Srbiji postoji preko 26.000 preduzeća koja zvanično nemaju ni jednog zaposlenog.

 

       A 1.

     Besplatno u bedu

U Srbiji su narodne kuhinje počele sa radom pre 20 godina, i tada su imale 3.000 korisnika. Besplatan obrok sada dobija 35.320 građana. U 76 sredina u Srbiji postoje narodne kuhinje i imaju 700 korisnika više nego prošle godine.

U Republici Srbiji postoji 29 okruga i preko 120 opština, što znači da statistički ni svaka četvrta opština nije formirala narodnu kuhinju. Funkcionisanje narodnih kuhinja zavisi od lokalnih samouprava, koje treba da obezbede uslove rada. Narodnim kuhinjama Crveni krst godišnje isporuči 4.000 tona hrane.

Oko 400.000 dece u Srbiji je siromašno, a polovina od tog broja živi u krajnjoj bedi. Oko 150.000 dece u Srbiji je neuhranjeno. Ovo su zvanični podaci koji predstavljaju samo vrh ledenog brega, jer je pravi broj mladih ljudi koji gladuju daleko veći.

 

       A 2.

     Penzioneri, živi sahranjeni

U ovom trenutku, Srbija ima 1.720.542 penzionera, a za njihove prinadležnosti iz budžeta Srbije godišnje se izdvaja oko 513 milijardi dinara. Prema podacima Fonda PIO, prosečna penzija u Srbiji iznosi 24.315 dinara.

Procenjuje se da prosečnu penziju prima oko 600.000 penzionera u Srbiji ili skoro trećina ukupnog broja, dok polovina penzionera nema penzije dovoljne ni za preživljavanje.

Prema listi koju je početkom oktobra objavio Globalni pokret za prava starih osoba "Help ejdž" Srbija je od 96 testiranih zemalja na neslavnom 78. mestu po kvalitetu života penzionera.

Od evropskih zemalja iza nas je jedino građanskim ratom razorena Ukrajina. Slovenija je na visokom 29. mestu svetske liste, Albanija na 53, Hrvatska na 67, a Crna Gora je odmah iza, na 68. mestu.

 

       A 3.

     Kupovna nemoć

Zavod za statistiku je sredinom leta objavio rezultate jedne svoje ankete, po kojoj je 24 odsto stanovnika Srbije u "riziku od siromaštva", što je izraz koji vlast koristi umesto da otvoreno prizna kako ti ljudi bukvalno nemaju šta da jedu. Nezvanično, Zavod smatra da se prag siromaštva doseže kada jednočlano domaćinstvo prihoduje manje od 13.680 dinara mesečno, a za domaćinstvo sa dvoje odraslih i jednim detetom uzrasta do 14 godina ova granica je postavljena na mesečnom prihodu od 24. 624 dinara.

Obrazlažući rezultate pomenutog ispitivanja, zamenik direktora Zavoda za statistiku Miladin Kovačević je namerno prećutao da je istraživanje na uzorku od nekoliko hiljada građana, rađeno još 2012. godine i da su zbog porasta cena i pada kupovne moći građana rezultati odavno neupotrebljivi! Sa druge strane, program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) objavio je nedavno podatke prema kojima je Srbija zauzela 77. mesto među 187 zemalja po indeksu socijalnog razvoja za 2013. godinu.

Poređenja radi, u Sloveniji je kupovna moć 2,5 puta veća nego u Srbiji. U "najvećem riziku od siromaštva" su po Kovačeviću nezaposleni, kod kojih je stopa dosegla 48 odsto, što u prevodu znači da svaki drugi nezaposleni gladuje. Kod penzionera je taj procenat 14 odsto (nasuprot drugoj statistici po kojoj polovina penzionera ima penzije manje od minimalca), ali najviše treba da zabrine činjenica da je čak 38 odsto samozaposlenih (u koje spadaju i poljoprivrednici) doseglo prag siromaštva.

 

©Geto Srbija

materijal:List protiv mafije

%d bloggers like this: