Архива

Posts Tagged ‘predaja’

ALO KAO POKLON, PRODAJA, PREDAJA, IZDAJA…!?: ĐURIĆ JE ODRADIO SAMO ONO ŠTO MU VUČIĆ KAŽE….

18. новембра 2016. 1 коментар

 

Poslednji čin u priznavanju lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, obeležio je "svileni" kadar iz kabineta Tomislava Nikolića, ogavni Marko Đurić. Od kako ova gadna spodoba deluje kao direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju pod komandom Aleksandra Vučića, Srbi na Kosovu i Metohiji su izgubili svaku nadu u opstanak na svojoj zemlji.

Ovih dana je Đurić izvršio Vučićevu volju, pa je albansko Kosovo dobilo svoj pozivni telefonski broj, kao da je nezavisna država, a srpski Telekom je nateran da registruje ćerku-firmu koja radi "u stranoj državi" sa privremenom dozvolom. Ali, to je tek početak kraja koji su Vučić i njegovi pederi režirali.

 

              Nikola Vlahović

002C.STATUSNO NEUTRALNI PREGOVORI3

 

Perjanica Tomislava Nikolića, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, jedan od istaknutih režimskih pedera koji su dobili najviše državne funkcije, potvrdio je 14. novembra ove godine da je Vučićeva vlada već priznala lažnu albanski državu Kosovo, dodelivši joj pozivni telefonski broj (što po međunarodnom pravu mogu imati samo suverene države).

Bezočno lažući da je "Telekom" na Kosovu ostao u posedu Srbije, Đurić je (van kamera i mikrofona) uzgred razotkrio i šta je sve Vučić ove godine potpisao, osim predaje imovine Telekoma Albancima, čija je vrednost procenjena na oko 37 miliona evra.

Naime, u Briselu je, u svojstvu predsednika Vlade, Vučić potpisao i odricanje od imovine koja se meri milijardama evra (Gazivode, Trepču, Valač i sve pripadajuće rudnike, topionice, flotacije, površinske kopove i sva neistražena rudna nalazišta)! Srbija je čak naterana da Telekom registruje na Kosovu kao da je u stranoj državi, i to kao "ćerku firmu".

Na Đurićeve laži da je Srbija "sačuvala Telekom na Kosovu", reagovala je odmah Radio Slobodna Evropa, čiji novinari su objavili da je Telekom dobio samo privremenu dozvolu za rad, do raspisivanja tendera za mobilnog operatera, koji sigurno neće biti ova srpska kompanija. Poniženje je utoliko veće, što je Đuriću u pregovorima sa Albancima jasno stavljeno do znanja da ni te privremene dozvole neće biti ukoliko Srbija ne prihvati pozivni telefonski broj za lažnu Republiku Kosovo.

Đurić radi ono što mu Vučić kaže. Ništa izvan toga. Zato je mesecima, plačljivim glasom pronalazio načine da laže o suštini sporazuma o telekomunikacijama (ali i o celokupnoj državnoj imovini Srbije na Kosovu i Metohiji) koji je Aleksandar Vučić potpisao sa Albancima u Briselu, a koji nikada nije objavljen u javnosti.

Uzgred, Đurić je bezbroj puta ismejan, ponižen i u albanskim medijima izvrgnut najcrnjem ruglu, zbog svoje vulgarne pederastije koja ga je, očito, preporučila kod Vučića. To mu nimalo nije smetalo da nastavi sa ogavnim lažima da je "Srbija dobila neprihvatljivi ultimatum" i slično.

Njegove i Vučićeve prevare, u jednoj jedinoj rečenici razotkrila je Maja Kocijančič, portparolka Evropske komisije, koja je rekla da se ne radi o ultimatumu, već o sprovođenju već dogovorenog.

Od momenta kad je Vučić potpisao "zaostale obaveze" u Briselu, dat mu je rok od tri dana da prihvati ili ne prihvati "predlog sporazuma" kojim se Srbija odriče imovine na Kosovu. Do javnosti ovdašnje nije mogla da dopre čak ni javna pretnja briselske administracije da će se Srbija "suočiti sa sankcijama", ukoliko se ono što je Vučić potpisao ne realizuje odmah.

Na sve ovo, Vučić je prilikom nedavne posete opštini Senta, novinarima govorio "da će videti" šta da se radi. A, mnogo pre toga, u Akcionom planu (u vezi imovine na KiM), Vučić se posebno potrudio da nigde ne bude definisano kome pripada imovina Telekoma. Samo se navodi da će biti osnovano novo telekomunikaciono preduzeće koje će morati da bude registrovano "po kosovskom pravnom okviru" (namerno nije upotrebljena reč "zakon").

Pre nekoliko meseci, pojedini mediji u Srbiji su javili da će predaja Telekoma biti samo uvod u predaju sve preostale državne imovine Srbije u ruke albanskim separatistima. Još 2001. godine, ta imovine je bila procenjena na čak 200 milijardi evra (reč je o celokupnim resursima u pokrajini). Sprdnja Albanaca sa Vučićem i Telekomom Srbije dostigla je vrhunac kad je Johanes Han, evropski komesar za susedsku politiku jednom rečenicom preko društvene mreže Twiter, "pozdravio sporazum".

RTS tu vest nije javio ali je zato prištinska televizija KTV na sva zvona objavila tu vest pa je na Kosovu među Albancima nastalo opšte veselje, a kosovska ministarka za dijalog sa Srbijim, Edita Tahiri potvrdila je da je Kosovo dobilo međunarodni telefonski pozivni broj (383), te da je "…dobijanje međunarodnog pozivnog telefonskog broja rezultat intenzivnih razgovora između predstavnika Kosova i Srbije uz posredovanje Evropske unije".

Tri meseca ranije, Vučićevi bilteni su objavili na svim naslovnim stranama kako "Priština želi da prisluškuje telefone građana Srbije", te da zahtev Albanaca da imaju pristup Telekomu Srbija nije prošao i da je u vezi sa tim stav Srbije naišao na razumevanje posrednika u razgovorima. Laž do laži!

Opet je "izvođač radova" bio ogavni peder Marko Đurić, čovek čiji bi se deda (akademik Najdan Pašić) u grobu prevrtao kad bi znao da mu unuk nosi svilene gaće i da je tokom svoje kratke i neslavne političke karijere ostvario više "toplih" prijateljstava, počevši sa gejevima okupljenim oko kabineta Tomislava Nikolića, završno za armijom najgadnijih buzeranata iz Vučićevog okruženje. Konačno, to je "Vučićevo čedo", koga je on lično "blagoslovio".

Ima li veće uvrede za svakog građanina Srbije, a posebno za Srbe sa Kosova i Metohije, da ih zastupa "nežni" Đurić, odvratna plačipička, peder i lažljivi šmokljan, sa kojim Albanci na Kosovu prave neviđenu sprdnju?

Ne samo što su ga proterali četiri puta sa teritorije Kosova i Metohije kao funkcionera Republike Srbije "koji neovlašteno, bez najave dolazi u suverenu državu", nego mu je napisana čak i prijava zbog seksualnog uznemiravanja jednog opštinskog funkcionera iz Prištine, koja je kasnije povučena na intervenciju kod Hašima Tačija.

Đurić se ponaša isto onako kako se pred baronesom Katrin Ešton ponašao Aleksandar Vučić, kad se bacao u Briselu po podu, plačući, o čemu je govorio i Aleksandar Vulin (sve dok nije dobio finansijsku i političku "satisfakciju", kako ne bi priča išla predaleko).

Može li taj i takav čovek da predstavlja Republiku Srbiji i njene građane na Kosovu i Metohiji, ili samo svoju pedersku sabraću iz i oko Vlade Srbije? Odgovor je više nego jasan. Ali, ovaj "svileni" sluga sa Vučićevog kanabeta i dalje govori kako pitanje uzurpirane srpske imovine na Kosovu i Metohiji mora da bude tema razgovora pa kaže: "…Koliko god Priština želela da izbegne razgovore o imovini, ja sam spreman da se opkladim da će biti naterani da u jednom trenutku sednu za sto i razgovaraju o imovini. Za tim stolom nas čeka ogroman broj predmeta koji se tiču otuđenih stanova – preko 40.000 stanova i velikog broja kuća…"

Bude li se peder Đurić i dalje bavio najdelikatnijim državnim pitanjima, ne treba ni sumnjati da će i tih 40 hiljada stanova definitivno ostati u rukama Albanaca i njihove lažne države .

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REZOLUCIJA KOJA SE NE PRIMENJUJE: I MOST PREDATI ZATO ŠTO TAKO TREBA, TAKO MORA, TAKO DRUGI HOĆE…

25. августа 2016. Коментари су искључени

 

Predajom mosta u Kosovskoj Mitrovici, Vučić je utro put nestanku Srba u ovom gradu, a možda i u Južnoj Pokrajini. Srpska Vlada na čelu sa Vučićem i Dačićem sve čini da realizuje svoj dogovor o prodaji sunarodnika na KiM i njihovom trajnom uklanjanju sa ovih prostora.

Predajom mosta na Ibru, koji je čuvao Srbe od najezde pomahnitalih Albanaca, Vučić je ostvario još jednu od svojih izdaja, čije su posledice dalekosežne i nepopravljive.

                  Ivan Maksimović

TAKKO TREBA, TAKO MORA, TAKO DRUGI HOCE1

Glavni most u Kosovskoj Mitrovici od leta 1999. nakon okupacije KiM, ispresecan je ožiljcima sukoba koji su se na njemu, i oko njega, odigrali. Iskustvo i žrtve opravdano sprečavaju pozitivna očekivanja od otvaranja na kome je počelo da se radi, jer od preko 120 sukoba, koliko ih je izbrojano, svaki su izazvali Albanci, a ni jedan Srbi.

Svega nekoliko dana boravka na KiM 1999. bilo je dovoljno pukovniku Žaku Ogaru da shvati da je njegova „Francuska izabrala pogrešnu stranu„.

On to nije želeo da učini i samostalno donosi odluku da zatvori most kako bi sprečio nasilje. To je bila prva barikada na ovom mostu i značajan potez koji je omogućio da Srbi opstanu u ovom delu pokrajine.

Za Magazin Tabloid, povodom aktuelnih dešavanja, pukovnik Ogar se priseća tog vremena:

„Kada sam odlučio da zatvorim glavni most u Kosovskoj Mitrovici, na početku angažovanja francuskih jedinica na severu srpske pokrajine, krajem juna 1999., to je bila neka vrsta “hitne mere“.

Iz bezbednosnih razloga sam želeo da izolujem srpska naselja, uglavnom severno od Ibra od albanskih južno od Ibra, i nisam shvatao da to može da postane nešto “više“ od izolacije kritičnih oblasti. U stvari to je bila „najmanje loša odluka“ u tom trenutku.

Naravno, to nije rešilo problem srpskih enklava pod opsadom južno od Ibra, ali je omogućilo da se stabilizuje zapaljiva situacija unutar samog grada, Kosovske Mitrovice i ograniči upad Albanaca na sever, čiji je cilj bio proterivanje srpskog stanovništva koje bi napustilo svoje kuće i imanja“.

On je posle nepunih mesec dana smenjen i povučen sa KiM, ali je to zacementiralo situaciju za naredne gotovo dve decenije. Srbi tada kroz udruženje građana „Čuvari mosta“ organizuju nadgledanje severnog prilaza mostu.

Predsednik udruženja, Vladimir Gile Rakić konkretno je predlagao formiranje srpskog entiteta, sa srpskom policijom i vojskom, a KFOR da ostane na linijama razgraničenja između Srba i Albanaca.

Međutim, govorio je te 2002.,“…UNMIK želi da se obračun sa čuvarima mosta tokom priprema za preuzimanje svih institucija – opštine, zdravstva, pravosuđa. Onda ćemo izgubiti vezu sa maticom, sve se uklapa u neku buduću nezavisnu državu„.

Izgledalo je da situacija počinje da se smiruje, ali je varka trajala do 17. marta 2004. godine kada je na hiljade Albanaca, usled lažne vesti o potapanju njihovih dečaka u reci, izazvalo masovne nemire  na severnoj obali, a glavni sukob odvija se na mostu.

Snajper sa južne obale ubio je dvoje i ranio nekoliko okupljenih Srba koji su goloruki pokušavali da se odbrane. Francuski KFOR ga je vrlo brzo likvidirao. Most je opet blokiran na nekoliko godina.

Organizovani napad na sever KiM, koordinisan iz međunarodnih službi, a u izvođenju albanskih specijalnih jedinica ROSU, jula 2011. ponovo je uznemirio Srbe na severu koji su tada blokirali sve putne pravce sa juga, a glavni most „tek“ polovinom septembra.

Na pregovorima u Briselu jedna od glavnih tema, osim postepenog povlačenja srpskih institucija sa teritorije KiM i uspostavljanja kvazi-institucija albanskih separatista, bilo je uklanjanje barikada.

Nemačka insistira da se uz Dačića aktivnije uključi i Aleksandar Vučić, kako bi pregovori bili „što uspešniji“ a rezultat toga je i početak radova na mostu. Svi ljudi zaduženi za koordinaciju i sprovođenje radova, sa srpske strane, članovi su SNS-a. Nametnuti „lideri Srba“, koje postavlja Vlada bez raspisivanja ikakvih izbora, pristaju na bukvalno sve postavljene zadatke.

U po noći, juna 2014., sa mosta uklanjaju betonske barikade. Kancelarijа za KiM izdala je ponižavajuće saopštenje da su one uklonjene „uz pomoć građana Kosovske Mitrovice“ koji su ih i podigli, a usled poverenja premijeru Vučiću koji „na vrhuncu popularnosti“ nije smeo ni nos da promoli bez stotinak pripadnika Žandarmerije.

Albanci su ovo shvatili kao znak predaje i slabosti Srba, te počinju da insistiraju na potpunom uklanjanjanju „parkića mira„. Organizuju proteste, najmasovnije od 17. marta, a pod nazivom „ili vi, ili mi“. Zapaljeno je nekoliko automobila i uz pomoć specijalnih jedinica EULEKS-a, protesti su tu i zaustavljeni.

Protiv otvaranja mosta javno je istupio jedino DSS bledunjavim saopštenjem tipa „samo kažem“. Čak i na takvo reaguje čitav aparat zadužen za sprovođenje „revitalizacije“ insistiranjem na opsežnim merama „predupređivanja nemilih događaja“, čime umesto sigurnosti ulivaju strah u kosti.

Strahovanja da će mnogo toga krenuti po zlu dodatno potkrepljuje i saopštenje Gorana Rakića gradonačelnika „Severne Mitrovice“, po sistemu takozvane „Republike Kosovo“, koji se u ovako bitnom momentu nije pojavio „uživo“ jer bi svojim ograničenim retoričkim sposobnostima svakako naneo štetu osetljivom problemu.

„Zajedno sa gradonačelnicima, radna grupa će redovno nadgledati i revidirati prevladavajuće političke i bezbednosne uslove u opštinama tokom i nakon procesa obnove. Policija Kosova, Euleks i Kfor u skladu sa svojim odgovarajućim mandatima, obezbediće bezbednu i sigurnu sredinu“, zaključuje se u saopštenju u njegovo ime dostavljeno medijima.

Istovremeno, Aleksandar Spirić, predsednik „privremenog organa“ za upravu grada pri Vladi Srbije kome je kudikamo bilo lakše da se pojavi, jer ima višegodišnje iskustvo kao TV voditelj, te je providno, ali zadovoljavajuće izrecitovao pripremljeni tekst, otvaranje mosta je predstavio kao „razvoj i modernizaciju koju ovaj grad zaslužuje„.

Istovremeno, na terenu će ovo biti prva barikada ikada postavljena Srbima, jer zatvaranjem ulice od mosta ka centru će onemogućiti odvijanje saobraćaja u severnom delu grada.

Gile Rakić, nekadašnji vođa čuvara mosta, danas član upravnog odbora društva Ščerbina, kratko kaže da „ne samo da ne treba da se otvori, već taj most ne treba ni da postoji. Da ga nema, to je jedino rešenje koje Srbima garantuje opstanak„.

On ni pešačku zonu ne vidi kao bezbednu. „…Tom zonom će šetati Albanci u velikim grupama. Uznemiravaće devojke i izazivaće tuče, jer oni ni za ubistva Srba ne odgovaraju, a kamoli za tuče. Da ne pominjem to što će tu biti mnogo veća gužva nego sada pa neko od njih može da ostavi kraj šetališta ‘paket’, udalji se i sve digne u vazduh„. Više od ovoga nije želeo ni da govori ni da sluti.

Istog mišljenja je i Milorad Trifunović, predsednik udruženja porodica nestalih i kidnapovanih koji kaže da „ne da ovo nije dobar trenutak za otvaranje mosta, već takav trenutak ne postoji! Most nikada ne bi trebao da bude otvoren“ kaže on za Magazin Tabloid.

Po njegovom mišljenju, neće biti problema samo u okolini već na celom severu. „…Jednog dana se može desiti da tu bude više Albanaca nego Srba, i onda će Srbi morati da se sele. Znate već kako oni rade, dovedu jednog, pa još dvoje, pa još petoro svojih i tako dok se ne utvrde a onda počinju sa pritiscima kako bi oterali Srbe koji tu vekovima žive. Oni ne žure, sve rade smišljeno, ja sam to doživeo u Vučitrnu a otvaranjem mosta njima će definitivno biti omogućena ekspanzija na sever„.

Svoja uverenja potkrepljuje planovima o kojima mu Albanci govore otvoreno. U poslednje vreme, ohrabreni politikom povlačenja srpske državnosti sa KiM „Srbima prodajemo stanove ispod cene jer znamo da će to biti naše. Imamo papire i taj stan ne može kasnije da kupi niko osim nas a vi ćete morati da ih prodate“ rekao mu je jedan od njih.

Početak građevinskih radova na mostu objavila je Kancelarija Evropske unije na Kosovu uz ocenu da će „most u Mitrovici postati simbol normalizacije odnosa među zajednicama na Kosovu“.

Obnova mosta, investicija čija vrednost premašuje 1,2 miliona evra, finansira Evropska unija, „u velikoj meri će doprineti olakšanju kontakata ljudima u Severnoj Mitrovici, Južnoj Mitrovici i šire“, navodi ova Kancelarija.

Popodne je prvog radnog dana na mostu. Sa južne strane grada Albanci masovno prelaze u srpski deo. Ponajviše je mladih. Dolaze, nadmeno, provokativno demonstrirajući „oslobađanje“ mosta. Jedan od njih ustaje i prilazi ,na albanskom tražeći upaljač. Kad dobije odgovor na srpskom „počasti“ sagovornika pogledom punim mržnje i gneva.

Među posetiocima ima i starijih. Posmatraju, neki nemo, neki kao da kažu „već je krajnje vreme“. Mnogi odlaze dublje u srpski deo, šetaju, onda u povratku sa osmehom na licu fotografišu most sa severne strane, ređe se i sami fotografišu kraj njega.

Prema istraživanju profesorice Prištinskog univerziteta, sada u Kosovskoj Mitrovici, Mitre Reljić, južna strana grada krcata je novoimenovanim ulicama koje nose imena albanskih „heroja“.

Sa druge strane grada, u kome žive Srbi, posvećene herojima su samo dve površine. Ulica majora Milana Tepića i trg braće Milić od kojih su dvojica poginula tokom NATO agresije a treći umro od tuge za njima.

Planirano je da nova saobraćajnica prođe upravo tim trgom. Shvativši kako će se to odraziti u javnosti, predstavnici Vlade Srbije posetili su njihovu majku u Kraljevu, jedinog preživelog člana porodice.

Za Tabloid ona kaže da „…Razume da se radi o velikom projektu i nada se da će ispuniti obećanje o izmeštanju trga na neko drugo prikladno mesto“. Međutim, problem je što u Kosovskoj Mitrovici ne postoji druga lokacija na kojoj bi bilo moguće izmestiti trg, pa se sumnja da će posao biti traljavo odrađen ili možda uopšte i neće.

Blag pristup i pokazano „razumevanje“ uticali su utešno na usamljenu ženu, pritisnutu bolom i samoćom, a udaljenu od poprišta sukoba poslednjih 17 godina. Sa ovdašnjim Srbima to nije tako.

Jedan od njih kaže da nije morao da „preko trga, preko srpskih leševa gazi put Albancima“ ali i da ta simbolika nije slučajna. Milići su rođaci i Trifunovića.

„…Kako mogu da gledam na to kada su ubijeni od NATO fašista i umrli od tuge za braćom? Njihov otac je umro najviše od bola jer je bio duboko ubeđen u ravnopravnost svih, a onda je na teži način shvatio da je bio u zabludi. Sada će se i trg koji nosi njihovo ime, ukinuti. Da ne bode oči Albancima, jel’ ?

Možda će naći nekoga ko će braniti ideju o „razvoju“ ali svi koji su izgubili nekoga a govore suprotno od ovoga što ja govorim, glođu meso sa kostiju svojih najbližih“ nedvosmislen je Trifunović.

Ovakav stav deli ogromna većina Srba iz Kosovske Mitrovice koji tvrde da ishod ne može biti povoljan ako su postupci jednostrani. Srbi ne mogu ni da pomisle o slobodi kretanja južno od Ibra dok se insistira od celog sveta da dozvole slobodan promet robe ljudi na delu KiM na kome Albanaca nikada nije bilo.

„…Danas, po onome što znam o situaciji i položaju Srba na Kosovu i Metohiji, biće počinjena ozbiljna greška uklanjanjem kontrolisanog pristupa mostu. Pogrešno je u političkom, psihološkom i bezbednosnom smislu“ siguran je pukovnik Žak Ogar, danas vlasnik firme i konsultant za pitanja bezbednosti.

„…Jedino održivo rešenje jeste puna implementacija Rezolucije 1244 koja definiše prostor Kosova i Metohije kao dela države Srbije.

Rezolucija je važeća, doneta od strane Ujedinjenih nacija. Zašto nije poštovana od strane Evropske unije?“ – pita se pukovnik kome je trebalo nekoliko dana da shvati svu suštinu vekovnog sukoba Srba i Albanaca na prostoru Kosova i Metohije, a kome se ne nazire kraj, ali ni pozitivan ishod u dogledno vreme.

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA I GLASAČKA MAŠINERIJA NAJPOŠTENIJE STRANKE

1. априла 2016. Коментари су искључени

 

Izgleda da Srbiji sa naprednjacima nedostaje samo nadgrobna ploča, sve ostalo je tu! Ali, ostaje gorka istina da je ova Vlada napravila najveću i najbrojniju mafiju na ovim prostorima, a to je sirotinjska mafija!

Ova mafija napada kontejnere, duševne bolnice, baca se sa solitera, diže ruku na sebe i ubija svoje najbliže ne videći bolje sutra. Nadajmo se da će ova mafija uskoro presuditi ovoj političkoj mafiji….

 

                       Josip Bogić

KOALICIONI PARTNERI6

 

Predsednik Republike Srbije, Tomislav Nikolić, za koga njegov dojučerašnji partijski saborac kaže da "nema fakultet ali ima diplomu fakulteta", potpisao je 4. marta 2016. godine, tačno u podne, Ukaz o raspuštanju Skupštine i Odluku o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora za narodne poslanike za 24 april.

U pomalo čudnom ambijentu, na radnom izrezbarenom stolu koji više podseća na mrtvački sanduk, ulepšalo je veštačko cveće baš kao na sahrani. Ništa čudno ako se zna da naš predsednik ima poseban nadimak, s obzirom na svoje ranije iskustvo.

Izgleda da ovaj ambijent na „dvoru predsednika" oslikava i sumornu situaciju u Srbiji. Kao da je Srbija na samrti. Više bi se reklo da je predsednik držao opelo nego da se radi o svečanom proglašenju početka izbora i borbi aktuelne vlasti za bolne reforme koje slede.

Predsednik je izbore raspisao na osnovu predloga Predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, i na osnovu člana 109. stav 1. Ustava Republike Srbije, koji je uputio Predlog predsedniku Republike Tomislavu Nikoliću da raspusti Narodnu skupštinu i raspiše izbore za narodne poslanike.

U obrazloženju premijera je navedeno: "…Vlada Republike Srbije, u nepune dve godine, uspela je da spreči kolaps javnih finansija, da teškim ekonomskim reformama izvede zemlju iz recesije, kao i da otvori prva poglavlja na putu Srbije ka Evropskoj uniji.

Srbija je danas i politički i ekonomski stabilna zemlja sa jasnim perspektivama napretka i prosperiteta. Sve te rezultate Vlada Republike Srbije uspela je da postigne zahvaljujući poverenju građana i njihovom jedinstvu u podršci ostvarenju proklamovanih ciljeva Vlade.

Vlada Republike Srbije smatra da je prva faza u uspostavljanju drugačije, moderne i uspešne Srbije okončana time što su u potpunosti stabilizovane ekonomske i političke prilike, te da je za obezbeđivanje evropskog životnog standarda i utvrđivanje jasnog i nedvosmislenog puta naše zemlje u budućnost potrebna nova snaga ujedinjene Srbije sa jasnim mandatom da se reforme završe i da omoguće našoj državi da bude na ulaznim vratima evropske porodice naroda.

U skladu sa navedenim, Vlada Republike Srbije predlaže predsedniku Republike da raspusti Narodnu skupštinu i raspiše izbore za narodne poslanike".

Ako je sve to tako kao što je naveo premijer, a predsednik Nikolić potvrdio da je Vlada dobro radila, koja je to sila i koja logika je navela premijera da predloži raspisivanje vanrednih izbora?

On, najprvi i najvredniji od svih predsednika vlada u istoriji Srbije, sa radnim danom od 28 sati, u situaciji kada radi dobro i kada ima gotovo dvotrećinsku podršku u parlamentu, ide na vanredne izbore? Nešto tu nije u redu. Neko tu laže. Ili nije dobro radio ili nema dovoljnu podršku!

Ali to je manje bitno. Bitnije od toga je sama brzina prikupljanja potpisa i sama predaja istih RIK-u. Od momenta raspisivanja do momenta predaje nije prošlo ni 24 sata a SNS je predao listu. Ukaz i Odluka ni su ni objavljeni u Službenom glasniku, a vladajuća partija je imala sve obrasce i potrebne papire za listu.

RIK je u ponoć objavio obrasce i uputstva. Široj javnosti nije poznata činjenica da je sajt RIK-a bio blokiran skoro tri sata. Ostaju nejasna mnoga pitanja na koja verovatno nećemo nikada dobiti odgovore.

Izgleda da je SNS dobila obrasce za prikupljanje potpisa pre nego što su izbori raspisani. Kako su i kada predstavnici SNS-a sudskim overivačima i notarima dostavili zahteve za izlazak na teren? Kada su šefovi u sudovima zaveli zahteve, odobrili i odredili overivače?

Kada su stigli i kojim prevoznim sredstvima na odredišta? Kojom brzinom su štampani obrasci za overe? Kada su overivači overavali potpise? Kada su potpisi slagani po azbučnom redu i kada su sastavljene tabele i podaci?

Sama činjenica da je ova vodeća stranka za nepunih pet sati prikupila i obradila preko 30.000 potpisa navodi na ozbiljnu sumnju da je nešto trulo u državi Danskoj. Kada su subotom kandidati za narodne poslanike uspeli da pribave uverenja o državljanstvu, potvrdu o biračkom pravu kao i potvrdu o prebivalištu, ako je poznato da državni organi ne rade u svim mestima?

Možda je svemoćni Supermen sa planete Kripton pomagao u svemu tome! Primera radi ako je ova stranka prikupljala potpise u Vranju, sama logika nalaže da je bilo nemoguće, s obzirom na zakone fizike da se do Beograda „doleti" brzinom svetlosti.

Ali, javna je tajna da tu nije bilo tajne. Koristeći ranije iskustvo ova najpoštenija stranka je i sada koristila metod overe bez prisustva građana tako što su overivači „dobrovoljno" overavali blanko popunjene obrasce jer im je „pretio" otkaz na radnom mestu.

Da je to istina potvrđuje i činjenica da je u jednom mestu u unutrašnjosti Srbije, podršku SNS listi dalo desetak „mrtvaca". Ništa čudno ako se zna da Predsednik države ima jedan specifičan nadimak. Ali možda je najprvi od najprvih izumeo novu tehnologiju komunikacije sa onim svetom. Ostaje nepoznato da li je overu uradio sveti Petar ili sam Bog! Takođe ostaje nejasno kojim prevoznim sredstvom su listići stizali sa onog sveta. Možda je u pitanju Telepromptovanje?!

Umesto da se ovakva lista poništi listići su oglašeni nevažećim i nikom ništa. Vrli borac za istinu i pravdu, ministar pravde Nikola Selaković, pridružio se ovakvom skandaloznom činu. Da je ministar polagao makar državni ispit za rad u organima državne uprave ili ne daj Bože pravosudni ispit, tada bi znao šta mu je obaveza da čini!

Ali, ovaj ministar će ostati upamćen kao još jedan u nizu poluobrazovanih šarlatana kome su usta puna patriotizma, običan cirkuzant bez imalo stida s obrazom kao đon. Umesto ministra pravde imali smo ministra pravnog nasilja kakvo nije zabeleženo u novijoj pravnoj istoriji Srbije. U pitanju je pravni banditizam, gde je barabsko ponašanje sa ulice pretočeno putem glasačke mašinerije u Skupštini u zakonsko ponašanje. Svaka čast ministre!

Nakon prikupljenih i obrađenih potpisa brzinom svetlosti, uz pomoćne supermena, svečanom i sramnom činu predaje liste prisustvovali su i funkcioneri SNS Nebojša Stefanović, čudnog nadimka i sporne Dr diplome, Maja Gojković zvana balerina, bivši ministar vojni, mister Keramikus, lideri stranaka koalicionih partnera SDPS Rasim Ljajić, NS Velimir Ilić, PS Aleksandar Vulin, PUPS Milan Krkobabić i drugi ujedinjeni lopovi Srbije.

Predajući listu „Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje", sa 31.444 potpisa skupljenih za manje od pet sati širom Srbije, funkcionerka SNS Maja Gojković rekla je novinarima da su predstojeći izbori veoma važni jer će se građani odlučivati da li žele „u prošlost ili put moderne Srbije koji nudi SNS". Mislim da je bilo pametnije da su nakon predaje liste nastavili svoj put prema centralnom zatvoru. Zašto? Odgovor bi glasio: "znate vi zašto"!

Ponovo su oživele aveti koji Srbiju vraćaju u prošlost, a nikako je ne vode u budućnost. Treba se setiti ovih lica kako su izgledala dok su ratovala devedesetih godina sa Terazija protiv svojih neistomišljenika, kako su nakon pada Krajine kao zveri hvatali po Srbiji vojne obveznike sa tih prostora da ratuju i ginu u njihovo ime. Iste te nesrećnike su sada stavili na cedilu i ne priznaju im nikakav status, pravdajući se da Srbija nije bila u ratu. Izgleda da su oni bili na kampovanju i pikniku na ratištima?

Ne mogu političari koji su zagovarali ratove, napunili groblja mladošću Srbije, da budu mirotvorci i da Srbiju vode u budućnost. Nije dovoljno posuti se pepelom i reći idemo dalje. Gospodu na vlasti danas prozivaju duše izginulih mladića na ratištima. Ali, poučena tim strašnim iskustvom, današnja mladost nije ni glupa ni slepa. Ona beži što dalje od njih u beli svet.

Svake godine u Srbiji nestane oko 50.000 građana, a birački spiskovi vlastodržaca su svakim narednim izborima sve veći i duži! Nije onda čudno što trguju mrtvim dušama koje im "daje podršku". Da li je najprvi razjasnio i proverio džakove koje je nosio sa svojim političkim ocem, sadašnjim predsednikom Tomislavom Nikolićem ispred Skupštine kao što je onomad obećao? Po svemu sudeći, sačuvao ih je i za ove izbore! Možda zatrebaju, nikad se ne zna.

Glavni telal SNS-a, Dragan J. Vučićević, svakim danom na ružičastoj televizije riče: „držte lopova!!!" i izmišlja razne državne udare, razne mafije i napade na najprvog.

Izgleda da Srbiji sa naprednjacima nedostaje samo nadgrobna ploča, sve ostalo je tu! Ali, ostaje gorka istina da je ova Vlada napravila najveću i najbrojniju mafiju na ovim prostorima, a to je sirotinjska mafija! Ova mafija napada kontejnere, duševne bolnice, baca se sa solitera, diže ruku na sebe i ubija svoje najbliže ne videći bolje sutra. Nadajmo se da će ova mafija uskoro presuditi ovoj političkoj mafiji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

HRABRI KROJAČ: NEPOUZDANI SLUGA SVETSKIH UTERIVAČA DEMOKRATIJE I VELEMAJSTOR OPSENE U SRBIJI!

3. августа 2015. Коментари су искључени

 

Uslovljen karakternim deformitetima, Aleksandar Vučić nije sposoban da na normalan način zaštiti interese Srbije, svojih stranih mentora, pa ni svoje lične. Za samo tri godine uspeo je da proćerda poverenje i podršku američkih i evropskih gospodara. Intenzivnom medijskom kampanjom nije uspeo da se predstavi kao novi srpsko-regionalni mesija, zaključuje Predrag Popović, bivši glavni urednik dnevnika "Pravda" i blizak Vučićev saradnik.

 

                        Predrag Popović

KROJAC BUDUCNOSTI DRZAVE-15

 

Ne izgleda tako, ali u ludilu Aleksandra Vučića ima sistema. Svestan svih svojih mana, shvatio je da do ostvarenja životnog cilja – osvajanja vlastine može da dođe bez podrške stranih centara moći. U potrazi za mentorima dugo je tumarao od nemila do nedraga.

Zaklinjao se u „vođu svetskog pokreta otpora američkom nacizmu" Sadama Huseina, francuskog desničara Žan Mari Le Pena, koji je tvrdio da su Srbi varvari i da je Jasenovac „nebitan incident u Drugom svetskom ratu", pa i u Vladimira Žirinovskog, ruskog anarhistu koji je Srbima nudio nekakav „elipton" – najmodernije nevidljivo oružje, istovremeno zastupajući stav da je „Zemun istočna karaula nezavisne Hrvatske". Kao radikalski antiglobalista, Vučić je najviše koristi imao od Huga Čaveza. Primer venecuelanskog vođe otvorio mu je oči.

– Čavez je shvatio da je suština u parama. Bez novca, ne vredi nikakva podrška naroda, nikakve humane i slobodarske ideje. Važne su samo pare – tvrdio je Vučić.

Pošto od starih saveznika nije bilo konvertibilne vajde, mladi radikal je našao solventnije sponzore. Pristao je, biće sve što oni hoće.

Američki kreatori geostrateških procesa, opasno su se prevarili – poverovali su Vučiću. U njegov uspon i instaliranje na vlast investirali su velike pare, političku podršku i svu moguću logistiku.

Za uzvrat, on je primenio još neviđenu strategiju spoljne politike – potpunu i bezuslovnu kapitulaciju. Prepustio im je da bez po muke prekrajaju državne granice, uvode Srbiju u dužničko ropstvo i postavljaju najperverznije uslove za priključenje Evropskoj uniji. Dok god mu to garantuje opstanak na vlasti i ne remeti njegove diktatorske ambicije, baš ga briga za Kosovo, privredni kolaps, socijalnu katastrofu i opšti haos.

Međutim, idila se pretvorila u horor. Majstori iz Vašingtona, Londona i Brisela nisu očekivali da će ih Vučić uvući u lični parapolitički lavirint. Prekasno su shvatili da on nije običan, konfekcijski namesnik koji se zadovoljava mrvicama sa stola. Dok su rekli „Karlobag-Virovitica", Vučić ih je usisao u svoj paralelni univerzum, prilagođen njegovim mentalnim poremećajima.

Ma koliko nemilosrdni bili svetski uterivači demokratije, poslednje što im treba jeste marionetska vlast na čijem čelu se nalazi primitivni agresivac, imun na zdrav razum, nepouzdan i problematičan.

Svi savremeni vladari Srbije pravili su velike probleme američkim diplomatama. Robert Gelbard, Klintonov specijalni izaslanik za Balkan, opisao je Slobodana Miloševića kao oportunistu, koji nimalo ne drži do svoje reči.

Milošević je tokom pregovora pravio predstavu, otezao sastanke na po desetak sati, a onda bi u dva-tri minuta pristajao na sve zahteve. Ali, nijedan nije hteo da ispuni. Posle nekog vremena, organizovao bi novi susret s američkim predstavnicima, opet prihvatio sve uslove i nastavio da tera po svome.

Ni Đinđić nije bio kooperativan. Iako nije bio naivan, od međunarodnih institucija je tražio da ispune obećanja kojima je zasipan dok je bio u opoziciji, kao i obaveze iz Dejtonskog sporazuma i Rezolucije 1244.

Sa Koštunicom nije išlo lakše, on je strane partnere iscrpljivao insistiranjem na pitanjima iz prošlosti, davno skinute s njihove agende. Boris Tadić je pokazivao spremnost na nesebičnu saradnju, ali na domaćoj političkoj sceni nije uspeo da obezbedi većinsku podršku evro-atlantskim integrativnim procesima, a to je moglo da se reši samo razbijanjem Srpske radikalne stranke. Za izvođenje tih radova izabrani su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Posle svega, stranci su se suočili s modernijim i opasnijim modelom marionete koja u svakom trenutku može da pokida konce i otrgne se kontroli. Signali upozorenja stizali su jedan po jedan, svaki sledeći sve jači.

Vučić je strane diplomate šokirao razbijanjem kvake na vratima svog kabineta, valjanjem po tepihu briselskog salona Ketrin Ešton, verbalnim napadima na predstavnike Evropske komisije i mnogim drugim erupcijama koleričnog temperamenta.

S kim imaju posla, Amerikanci i Englezi su se uverili prilikom pripreme i pokušaja usvajanja rezolucije u Savetu bezbednosti UN, a naročito posle skandaloznog događaja u Srebrenici.

Predigra se desila proletos, kad je srpskoj Vladi naređeno da, o ko zna čijem trošku, angažuje agenciju Tonija Blera, britanskog premijera koji se 1999, u vreme NATO bombardovanja, istakao rasističkim izjavama protiv Srba.

Da stvar bude komplikovanija, vlasnik konsultantske firme „Tony Blair Associates" je šeik Abdulah bin Zajed, ministar spoljnih poslova Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Abdulah je mlađi brat Muhameda bin Zajeda, krezavog princa prestolonaslednika UEA, koji je blizak prijatelj i saradnik Aleksandra Vučića i Hašima Tačija.

Nikada nije objašnjeno ko plaća arapsku agenciju s Blerovim imenom, ali otkriveno je da je ona angažovana kako bi „pomogla u formiranju stručnih timova u okviru kabineta premijera", tačnije rečeno – ekipa za kontrolu nepouzdanog sluge Vučića.

Englezi su skratili povodac kako bi sprečili svako Vučićevo gicanje oko rezolucije kojom su nameravali da Srbiju optuže za genocid u Srebrenici.

Dobar plan. Sigurno bi uspeo da su nasuprot sebe imali Tadića ili Dačića. Međutim, namerili su se na svetskog šampiona u laganju i spletkarenju. Čim je naslutio šta mu se sprema, Vučić je preko svog bivšeg političkog oca i aktuelnog saradnika Vojislava Šešelja plasirao priču o tome kako strane sile pripremaju haos u Srbiji.

Istovremeno dok je stvarao tenzije lelekanjem nad onim što ga čeka u Srebrenici, tvrdio je da se ne plaši i da će otići da se pokloni žrtvama. Jasno i glasno je dao do znanja da neće tražiti od Rusa da ulože veto na britansku rezoluciju. Otišao je i korak dalje, pa je nepotrebno od članova svog kabineta zahtevao da se izjasne o rezoluciji.

Britanski stav o odgovornosti Srba i Srbije za genocid podržalo je troje ministara: Zorana Mihajlović, Željko Sertić i Jadranka Joksimović. Mihajlovićeva, koja ima neograničeno poverenje Engleza, i tu priliku je iskoristila da provocira Vučića opaskama kako mu je glupa ideja da proverava saradnike. „Opasna si, Zorana" – pokušao je na svoj način da se našali Vučić – „Da li si ikada zažalila što nisi muško?" Zorana mu je uzvratila još duhovitije: „Ne, a ti?"

Sa Joksimovićkom nije bilo čarki, ona je bespogovorno izvršila naređenje kojim je Vučić hteo da pošalje poruku u London i Brisel da, eto, resorna ministarka za evro-integracije ne mari za interese Srba i Srbije.

Umesto da podnese ostavku jer u svom kabinetu ima ljude koji otvoreno zastupaju strane interese, koji nanose trajnu i nemerljivu štetu Srbiji, Vučić je s predstavom o troje „britanskih ministara" hteo da odobrovolji gazde iz Londona. Izgleda, nije uspeo.

Idilu je pokvario predsednik Tomislav Nikolić, manje besmislenim pismom engleskoj kraljici Elizabeti, a više ruskom imperatoru Putinu. Iako je odavno stvoren utisak da naprednjački tandem više ne postoji i da je Nikolić najangažovaniji i najozbiljniji opozicionar, postoji i opravdana sumnja da su njih dvojica podelili uloge.

U skladu s ličnim afinitetima, Vučiću je pripalo da se predstavlja kao „zapadni", a Nikolić „ruski" čovek. Poslovično sumnjičavi, Englezi se nisu upustili u nagađanja već su odgovornost za ruski veto stavili na Vučićev račun.

Vučić je znao da će mu Englezi osvetu servirati u Srebrenici. Zažalio je što se onoliko hvalisao kako je hrabar. Da je mogao, otkazao bi odlazak na komemoraciju. Međutim, doveden je pred svršen čin.

Kao što je ministar Vulin potvrdio, Englezi su insistirali da premijer ide u Srebrenicu. Šta se dogodilo, poznato je. Na stranu budalasto izveštavanje režimskih medija, koji su preterali sa licitiranjem da li je atentat na Vučića izvršen jednim ili drugim kamenom, nanulom ili snajperom „Hekler i Koh". Stvar je ozbiljna. Otkriveno je da su britanski obaveštajci zaista učestvovali u pripremi napada na Vučića – tvrdi za „Tabloid" izvor iz kabineta predsednika Vlade.

Istu vrstu ocena objavio je i režimski list „Večernje novosti".

Prvi čovek britanskih obaveštajaca za region, neposredno pre obeležavanja 20 godina od Srebrenice, na Sokocu sreo se s pripadnicima hrvatske i bosanske tajne službe.

Oni su tačno znali šta se sprema u Potočarima i da će ključni biti trenutak kada Vučić bude prolazio uskom stazom do VIP bine. Tu ga je trebalo oboriti i poniziti, a epilog bi mogao da bude i tragičan – navodi se u „Novostima", koje strogo kontroliše lično Vučić.

Vučić je, po slobodnoj proceni, do sada preživeo više hiljada nepostojećih atentata, ali čini se da se prvi put zaista našao u realnoj opasnosti. Šta su pravi motivi za takav napad može samo da se nagađa, a ako iza neuspele likvidacije zaista stoje britanski obaveštajci Vučić ima ozbiljnih razloga za brigu.

Kukanjem nad svojom zlom sudbinom, Vučić je samo internacionalizovao patologiju koju godinama širi Srbijom. Umesto o žrtvama iz 1995, svi bosanskohercegovački, hrvatski i evropski državnici sada moraju da teše Vučića i nude dokaze da nisu znali šta se sprema. Kako god bilo, velemajstor opsene još jednom je izveo trik kojim je nadigrao sve svoje opake neprijatelje.

Aleksandar Vučić je potrošio strpljenje i američkog Stejt departmenta. Em, omogućava reketiranje američkih firmi koje su investirale u Srbiju, em ne rešava najveći problem – ubistvo braće Bitići, američkih državljana i terorista UČK.

Upravo zbog tog slučaja, nedavno je u Beograd došla Viktorija Nuland, pomoćnica američkog državnog sekretara. Da bi joj zamazao oči, neposredno pred njenu posetu Vučić je naredio da Tužilaštvo za ratne zločine sasluša penzionisanog policijskog generala i bivšeg komandatna Žandarmerije Gorana Radosavljevića Gurija.

Iako je bilo očekivano da Vučić žrtvuje Gurija i time se reši pritiska iz Vašingtona, to se, iz nepoznatih razloga, za sada nije desilo. Naravno, možda je Guri zaista nevin, ali nedostatak nečije krivice ili dokaza nikada nije sprečavao Vučića da se odrekne bilo koga.

U znak dobre volje, srpski premijer je odobrio odlazak nekoliko jedinica Vojske Srbije u Ukrajinu, gde će se, pod okriljem NATO-a, održati vežba u kojoj će učestvovati vojnici iz 36 zemalja. Tim potezom Vučić je postao prvi srpski državnik koji je pristao da zvecka oružjem prema Rusiji.

Bez sposobnosti da shvati geopolitičke procese i da na pametan način formuliše interese države koju vodi, Aleksandar Vučić se i u vlasti ponaša šizofreno kao u privatnom životu. Po svaku cenu, koju će otplaćivati nekoliko sledećih generacija, gura Srbiju u Evropsku uniju i nerazumno ruši mostove prema Rusiji, a istovremeno širi paniku tvrdnjama da su Britanci naručili njegovu likvidaciju.

Šta Rusi misle o njemu najslikovitije je objasnio njihov ambasador Aleksandar Čepurin, koji je na pitanje o tome kako ocenjuje sadašnje rusko-srpske odnose odgovorio citiranjem poslovice: „U svakoj porodici ima neko ko je psihički poremećen, ali nije dobro kad taj bolesnik vodi porodicu".

 

       Istu dijagnozu Vučiću su uspostavili i Nemci.

 

Otkad je kancelarka Angela Merkel preuzela na sebe obavezu da uređuje odnose u Evropskoj uniji, suočila se s milion komplikovanih problema, ali nijedan nije tako smešan kao Vučić.

Nema načina na koji on nije testirao nemačko strpljenje. Ofirao je Rudolfa Hofšegera, pripadnika tajne službe BND, koji mu je dodeljen za koordinaciju; izmislio je ugovor po kome će „Mercedes" proizvodnju šasija za svoja vozila poveriti zemunskom „Ikarbusu"; a u nekoliko navrata iritirao je i doskorašnjeg nemačkog ambasadora u Beogradu Hajnca Vilhelma.

Vučić je u posete nemačkoj ambasadi dovodio i neke ljude kojima tu nije mesto. Recimo, dolazio je u društvu Nikole Petrovića, direktora Elektromreže Srbije. Kad je gospodin Vilhelm dočekao srpsku državnu delegaciju prvo je video Petrovića, iza koga su išli premijer Vučić i šef diplomatije Dačić.

Na pitanje ko je taj nepoznati čovek, Vučić je ambasadoru odgovorio: „To je moj kum, on je veoma važan čovek". Bilo je još nekoliko takvih incidenata, koji ne samo što izlaze iz okvira protokola, nego predstavljaju i neku vrstu uvrede – tvrdi za „Tabloid" izvor iz nemačke ambasade u Beogradu.

U Vučićevom društvu nije se bolje provela ni Merkelova. Umesto diplomata, bolju ocenu premijerovih postupaka mogao bi da ponudi neki psiholog, a ona bi, sigurno, imala dug i komplikovan naziv na latinskom.

Šta misle o Vučićevoj Srbiji na najkonkretniji način – zidom i bodljikavom žicom – pokazali su Mađari. Zbog sumnji da srpske vlasti, pre svega policija, ne preduzimaju sve što je potrebno kako bi se zaustavio prelaz imigranata preko granice, Mađarska je odlučila da se i fizički ogradi od Srbije.

I drugi komšija iz Evropske unije, Hrvatska, žestoko optužuje srpskog premijera. Iako je pre tri godine upravo hrvatski premijer Zoran Milanović nagradio Vučića titulom „lidera regiona", sada su se ministri iz „lijepe njihove" setili da je on devedesetih godina „sa puškom u ruci podsticao sve ono najgore i pozivao na ubistva i mržnju".

Sve to pokazuje da je prošao Vučićev medeni mesec s mladoženjama iz CIA, MI6, BND-a i ostalih službi koje su ga otrgnule iz Šešeljevog velikosrpskog zagrljaja. Belosvetskim birokratama, koji su određeni da upravljaju balkanskim kolonijama, dozlogrdilo je da se bave Vučićevim spletkama, intrigama i prevarama. Sami su krivi. Omogućili su mu da dođe na vlast, da Srbiju pretvori u kalifat i zaustavi demokratske procese. Investicija im se nije isplatila.

Uslovljen karakternim deformitetima, Vučić nije sposoban da na normalan način zaštiti interese Srbije, svojih stranih mentora, pa ni svoje lične. Za samo tri godine uspeo je da proćerda poverenje i podršku američkih i evropskih gospodara. Intenzivnom medijskom kampanjom nije uspeo da se predstavi kao novi srpsko-regionalni mesija. Naprotiv.

Način na koji se Vučić odnosi prema strancima još u 18. veku opisao je irski političari i pisac Džonatan Svift. U pamfletu „Guliverova putovanja", koji se danas smatra dečjom literaturom, Svift je opisao siledžiju kome je moć poremetila predstavu o svetu koji ga okružuje.

Glavni junak, Guliver, posle života s Liliputancima, malim i fizički inferiornim ljudima, kad se vratio u normalnu sredinu nije primećivao razliku. Navikao na lažnu predstavu o svojoj snazi, kamdžijao je sve oko sebe.

Navikao na radikale, Vučić je umisilio da, kao njih, može i normalne ljude zastrašivati, ponižavati, vređati…Kako je manipulisao sa Šešeljem, sad radi sa Kirbijem.

Kako se ta bolest leči pokazali su nam Mađari. Visokom žičanom ogradom. Ne oko Srbije. Oko Jajinaca. Odnosno, oko jedne kuće u Jajincima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protif mafije

ODLUKA: ČIJE VREME DOLAZI POSLE OTVORENE IZDAJE NACIONALNIH I DRŽAVIH INTERESA, SAMOREKLAMERSTVA, LAŽI, PLJAČKE DRŽAVNE IMOVINE…???

15. фебруара 2014. Коментари су искључени

 

Traje besramna predizborna kampanja Srpske napredne stranke i njenih tužnih satelita. Govore da su oni sudbina Srbije. Da će oni da zaustave nacionalni, državni i ekonomski sunovrat. Puna su im usta obećanja da će arapski šeici popločati Beograd mermerom, da će nemačke kompanije na čelu sa "Mercedesom" da zaposle narod.

Lažu, bestidno, da će pomoći mala i srednja preduzeća, otvoriti vrata najboljima, pomoći najugroženijima…

Nude nam Istok na Zapadu i Zapad na Istoku, traže izlaz na Egejsko more, pune budžet vazduhom, pumpaju ga lažima, pljuju na prošlost u kojoj su učestvovali kao ratni huškači, preporučuju spasenje u Evropskoj uniji…A, sve sa jednim ciljem: da još opljačkaju, unište, satru i razjedine Srbiju, samo da bi oni dobro živeli.

 

          Nikola Vlahović

 

Dobili su naprednjaci i svog demokratskog saveznika, Borisa Tadića, koji očajnički pokušava da u ovom savezu pomogne očuvanju lopovskih tekovina svojih bivših ministara. Ova gadna, odnarođena i na sve spremna družina hoće ponovo da vlada! Ne treba im dati da još jednom zavuku ruke u državnu kasu. U ozbiljnim državama, ostali bi i bez ruke i bez kase!

U televizijskoj emisiji Hrvatske radio televizije (HRT) "Nedjeljom u dva", 28. oktobra 2012. godine, bivši predsednik Srbije Boris Tadić, na pitanje voditelja: "…Zašto ste podržali osnivanje Srpske napredne stranke", odgovara: "…Morao sam, rekli su mi u Briselu da stvorim jaku opoziciju, evropsku desnicu…".

U novembru mesecu 2013. godine, Boris Tadić ponovo šokira javnost objašnjenjem zašto želi u koaliciju sa Srpskom naprednom strankom: "…Velike koalicije potrebne su kada je potrebno doneti velike promene, kao što je Ustav, na primer…".

Ako je u pitanju Ustav, onda je jasno zašto je Boris potreban naprednjacima. Jer, neko će morati da otvori pitanje priznavanja Kosova, a Boris i njegova kamarila su na to spremni, samo da budu u milosti Brisela, koji je pretprošle godine učinio sve da ga svrgne s vlasti.

Petnaest meseci kasnije, 30. januara 2014. godine, nakon bezuspešnog pokušaja njegovog bivšeg šefa kabineta Miodraga Rakića da pretvori Demokratsku stranku u savezničkog satelita razularenih vođa Srpske napredne stranke, Tadić je napustio DS i krenuo u svoju poslednju političku avanturu.

Okupio je oko sebe sve same "otpisane" kadrove, zapravo, grupu neverovatnih štetočina koje su skoro potpuno uništile sopstveno stranačko gnezdo, ali, još gore, i državu i sve njene institucije. Cilj je jasan: koalicija sa Srpskom naprednom strankom! Treba pomoći naprednjačke vođe da još neku godinicu ostanu na vlasti i zaštite kriminalnu elitu iz DS-a, koja je oglodala državne resurse "do kosti" i opljačkala sve što se moglo opljačkati.

Poslednji tango sa Tadićem danas igra i Snežana Malović, bivša ministarka pravde za vreme čijeg mandata je pravosuđe dovedeno do dna i pretvoreno u zbir haotičnih apsurda, posle kojih je morala da interveniše i Evropska unija.

U kolo sa Tadićem uhvatio se i bivši državni sekretar u Ministarstvu pravde, Slobodan Homen, ličnost ludačkog profila koji je bio personifikacija Tadićevog klovnovskog režima.

Pridružila mu se i Jelena Trivan, žena koja je svojim skandaloznim nastupima, verbalnim nasiljem, drskošću i epohalnim glupostima, svakog dana vukla Demokratsku stranku u blato intriga i jednoumlja.

Tu je još nekoliko Tadićevih simpatizera koji idu za svojim vođom opčinjeni idejom povratka na veliku političku scenu.

Ali, avaj, nedostaje "karika koja spaja"! Naime, nema Miodraga Rakića, čoveka koji je i smislio ideju da celu Demokratsku stranku gurne u naprednjačku baruštinu! On je, kako poverljive informacije govore, u inostranstvu, teško bolestan, sa lošim prognozama o ishodu…

Sigurno je samo to da će Tadić, ovako obezglavljen, biti surovo zgažen od građana i birača na martovskim izborima. U panici je i rukovodstvo naprednjaka, kojima je Miodrag Rakić čovek od koga uče kako da se vlada.

Ali, bez obzira na to, grupa "otpisanih", koji su još "mirovanju" u DS, predvođeni Mirkom Cvetkovićem, Božidarom Đelićem i Aleksandrom Vlahovićem, čeka na rezultate izbora. Greje ih nada da će sadašnjih vrh Srpske napredne stranke i dalje da ih štiti od sudskog procesa zbog nezapamćene pljačke Srbije tokom najsurovije privatizacije koja je sprovedena u jugoistočnoj Evropi.

Veruju, valjda, da će se "provući" nekažnjeno tokom još jednog mandata Srpske napredne stranke. Ali, prilike ne govore da će u njihovim rukama biti toliko vlasti…

Zapravo, Srpska napredna stranka je i smišljena kao privremeni projekat, kukavičje jaje i politički provizorijum, podmetnut isključivo sa ciljem da privremeno obavi par prljavih poslova (da preda Kosovo i za to vreme očuva tekovine demokratske pljačke).

U tom smislu, funkcija Srpske napredne stranke je već prestala da postoji!

Istina, od kako je 21. oktobra 2008. godine i zvanično stvoreno ovo političko ruglo, ono se istovremeno nalazi i u nastanku i u nestanku! Kao nekakva prolazna nepogoda posle koje će ostati krš i lom, mutne bare i uništena letina.

Međutim, iskustva iz evroatlanske sudbine susednih zemalja govore da ni ovde niko neće umaći dugoj ruci Brisela: Evropska unija već traži da se uhapse svi oni koji su učestvovali u pljačkaškom pohodu na srpsku privredu. Moraće da odgovaraju i oni koji su opljačkali desetine milijardi evra i dolara, i oni koji su im kriminalnim zakonodavstvom to omogućili.

Odgovaraće onaj ko treba da odgovara, a ne samo oni koji su se zamerili Srpskoj naprednoj stranci ili nisu platili reket njenim vođama.

Naime, u vrlo kratkom vremenskom razdoblju, talas naprednjačke otimačine, korupcije i kriminala se toliko oteo, da nema nikakve razlike između njih i onih koje, o komedije, i Boris Tadić zove "žuti lopovi". Možda je jedina razlika u tome što je naprednjačka pljačka danas masovnija i nije onako "elitistička" kao što je bila u vreme vladavine DS.

Vođe i sledbenici Srpske napredne stranke, predugo su bili na tankom radikalskom budžetu, pa kad su se dokopali vlasti, kao čopor vukova, krenuli su najpre sa "hitnim isplatama".

Ne treba ni podsećati da je armija naprednjaka 2012. godine, u vreme prvog talasa okupacije državnih institucija, otimala gde god je stigla. Stradala je čak i čuvena "budžetska linija 481", preko koje je interventno finansirano vođstvo Srpske napredne stranke, mada je reč o novcu namenjenom takozvanom nevladinom sektoru!

Kad se sabere pljačka Srpske napredne stranke u samo godinu i po dana, to izgleda zastrašujuće. Borski rudnici na čelu sa "prijateljom stranke", direktorom Blagojem Spaskovskim (koji se grlio i ljubio sa svakom vlašću, pa i ovom), očerupani su za celu milijardu evra! Vrh naprednjački je i ovo pozdravio!

Elektrodistribucija Srbije opljačkana, razvaljena, spremna za prodaju na "sitne delove". Ministarka energetike, Zorana Mihajlović, ma koliko da se pravdala, bila je deklarisani kočničar početka izgradnje kraka gasovoda "Južni tok" kroz Srbinju. Tu su i poslednji bastioni kakve-takve slike privrednog sistema, poput "Telekoma", kome je "glava na panju" i može biti prodat u jo lošijim okolnostima nego što su današnje. Doslovno su opljačkana i sva druga državna preduzeća prepuna naprednjačkih "kadrova".

 

     Igra po diktatu iz vrha SNS

 

Tadićeva udvaranja naprednjacima iz novembra 2013. godine, danas postaju jasnija. Pre samo tri meseca, preporučujući sebe naprednjacima, govorio je: "…Ukoliko ne počne izgradnja nacionalnog konsenzusa o strateškim i političkim ciljevima Srbije, i ukoliko SNS ne učini suštinski iskorak u detabloidizaciji srpske stvarnosti, njihova popularnost ostaće samo trenutak. Velika popularnost ne znači i veliku pobedu. Na ovim političkim prostorima pre znači veliku opasnost. Ja sam najbolji svedok toga!".

Dve godine ranije, Boris Tadić ni u noćnoj mori nije hteo da ide u koaliciju sa naprednjacima, čak ni na nivou lokalne samouprave, a to je i zvanično saopštio na zatvorenom delu sednice Glavnog odbora Demokratske stranke (nedelja, 11. decembra 2011. godine). Tadićeva poruka o zabrani koalicije s naprednjacima, bila je više nego jasna: ni po cenu opstanka na vlasti demokrate ne smeju da prave postizborne koalicije sa Srpskom naprednom strankom! I Dragan Đilas je tom prilikom snažno podržao Tadića rečima da je: „…časnije ući s radikalima u koaliciju nego s naprednjacima“.

Ali, čim je uz logistiku svoga šefa kabineta Miodraga Rakića (tadašnjeg korodinatora rada svih službi bezbednosti) "dobio zadatak" da podrži nastanak SNS, tu užasnu frankenštajnsku tvorevinu, Tadić se doslovno preobratio. Rakićevo blisko prijateljstvo sa naprednjačkim vođama, odredilo je njegov politički sunovrat.

Njegov bivši politički istomišljenik Zoran Živković, nedavno ga je nazvao "marionetom SNS", rekavši još i to da Tadić ima redovne i svima znane konsultacije sa SNS, i da to traje u dužem vremenskom periodu, te da se Tadić već dugo nudi kao saveznik Srpske napredne stranke "u ostvarivanju navodnih reformi".

Tadić je, kaže Živković, jedan od osnivača Srpske napredne stranke, jer je ta stranka i osnovana cepanjem Srpske radikalne stranke (SRS) na nezakonit način, a ljudi u SNS su zadržali mandate u Skupštini, što zakon tada nije dozvoljavao.

Potvrdio je Živković i ono što se dugo krilo od javnosti, da je Srpska napredna stranka napravila tajni plan zajedno sa Rakićem, da isključivi zadatak Borisa Tadića bude da napravi političku štetu protivnicima naprednjačkih vođa: "…To znači da formiranjem svoje koalicije okuplja ono što se u Srbiji zove i kuso i repato, i da na takav način pokuša da umanji rezultat SNS oponenata…".

I zaista, svi izvori ove zavereničke igre govore isto: Borisu Tadiću je vrh Srpske napredne stranke ponudio da bude "spoljni momak" njihovoj vlasti. Dogovoreno je i to da, ako uopšte pređe cenzus sa svojom grupom odmetnika iz DS, njemu bude obezbeđeno mesto ministra spoljnih poslova ili da u ime Srbije bude u nekim međunarodnim organizacijama! Konačno, Tadiću je obećan i veliki novac kako bio odigrao sve po diktatu iz vrha SNS, a, u njega su spremni da ulože novac i svi oni tajkuni iz Demokratske stranke koji su opljačkali Srbiju. Naravno, sa ciljem da pomognu Tadića i naprednjake i tako sačuvaju imovinu, poslove i račune.

 

     Ketmanizacija Srpske napredne stranke

 

Upadljivo je i to da je dobar deo osnivača Srpske napredne stranke, odstranjen "gvozdenom metlom", najuren, marginalizovan ili javno linčovan preko plaćenih i strogo kontrolisanih medija. Za poslednjih godinu dana, u poslu "kadrovskog čišćenja" istakao se predsednik Izvršnog odbora SNS, Radomir Nikolić, koji je "na terenu" utvrđivao "ko radi a ko ne radi".

Iza ove fraze krila se akcija pravljenja terena za ulazak odbeglih članova Demokratske stranke, ali i prebega iz svih drugih stranaka. Jer, Srpska napredna stranka, još uvek nastaje, sa tendencijom brzog nestanka, što je fenomen u istoriji političke prakse.

Činjenica je da vanredni izbori 2014. godine, ne idu onako kako je vrh naprednjaka zamislio. Neopisive gluposti, laži, nasilje, samoreklamerstvo, pljačka i otvorena izdaja nacionalnih i državnih interesa, to je danas slika Srpske napredne stranke. Kao takva, neće proći ni kod onih birača koji su 2012. glasali za njih. Ne treba smetnuti s uma da su ti izbori bili više plebiscit protiv Borisa Tadića, a ne žudnja za naprednjacima!

Dolazi loše vreme po SNS. Posle pada Miodraga Rakića i provale njegovog monstruoznog plana, da Demokratsku stranku stavi u službu SNS, vrh naprednjaka je ostao bez svog glavnog ideologa! Nestala je ključna tačka oslonca.

Istina, dosadašnja vladavina Srpske napredne stranke je bila samo precrtani kliše kojim je Vojislav Šešelj vladao Srpskom radikalnom strankom. Po toj "matrici", u SNS je najpre stvoren kult ličnosti, kreirana je atmosfera straha, slepe poslušnosti, a onda je u praksi, na primeru nekoliko "neposlušnih", demonstrirano kako će proći svi koji drukčije misle od vrhovnih vođa. Radomir Nikolić je, "čisteći" opštinske odbore, samo ponovio praksu diktatorskog rukovođenje strankom, koja je odlikovala Šešelja, a danas odlikuje i one koji su ga izdali i narugali mu se.

Umesto stvaranja najbolje kadrovske baze, posebno u Beogradu gde je među onima koji su prišli stranci bilo dosta uglednih advokata, lekara, inženjera i stručnjaka raznih profila, krenuo je pravi "cunami" balavih, nedoraslih početnika, ali i raznih diletanata, priučenih majstora, estradnih protuva, starleta, šofera…Čak je za predsednika opštine Zemun postavljen bivši šofer Tomislava Nikolića, ali, takvih ima u svim ministarstvima, državnoj upravi, lokalnoj samoupravi…Jedna prava armija lumpenrpoletera, dojučerašnjih zgubidana koji ne znaju razgovetno ni jednu rečenicu da izgovore, a često ni da se potpišu kako treba.

Šta li bi se tek desilo da nekim neverovatnim čudom Srpska napredna stranka, ovakva kakva je danas, osvoji apsolutnu većinu na izborima i krene samostalno da pravi vladu? Kojim kadrovima bi popunila ključna mesta u državi?

Srećom, ovakav scenario je nemoguć. Srpska napredna stranka biće uskoro samo ostatak jednog ružnog vremena. U tome će joj pomoći davno otpisani klovnovi srpske političke scene na čelu sa Borisom Tadićem, koji, udružen sa nekoliko političkih mrtvaca poput Vuka Draškovića. Takav "tim" može da potopi svaki Titanik. Znatno brže nego što bi realno potonuo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RRA U ULOZI IZDAŠNO NAGRAĐENOG POMAGAČA U MEDIJSKOM POROBLJAVANJU SRBIJE

10. децембра 2013. Коментари су искључени

 

Posao Republičke radiodifuzne agencije (RRA) trebalo je da bude suzbijanje piraterije. Umesto toga, vrh Agencije štiti ilegalne emitere kasirajući godišnje milione evra od međunarodnih fondova čiji je glavni cilj zaglupljivanje građana Srbije.

 

               Milica Grabež

 

Republička radiodifuzna agencija (RRA) je zadužena da izdaje dozvole za emitovanje radio i televizijskih programa, kao i da vrši kontrolu emitera. Agencija bi trebalo da bude samostalni pravni subjekt i funkcionalno nezavisna organizacija od bilo kog državnog organa, kao i od svih organizacija i lica koja se bave delatnošću proizvodnje i emitovanja radio i televizijskih programa ili sa njima povezanim, sporednim ili izvedenim delatnostima. Tako je po zakonu, ali je u životu sasvim drugačije.

Agenciju čine Savet Republičke radiodifuzne agencije i Stručne službe. Zakon određuje o čemu odlučuju članovi Saveta RRA:

"…Savet Agencije ima devet članova koji se biraju iz reda uglednih stručnjaka iz oblasti koje su od značaja za obavljanje poslova iz nadležnosti Agencije (medijski stručnjaci, stručnjaci za oglašavanje, pravnici, ekonomisti, telekomunikacioni inženjeri i drugi).

Članove Saveta bira Narodna skupština Republike Srbije na predlog ovlašćenih predlagača iz raznih oblasti javnog života, i to nadležni odbor Skupštine, teritorijalne autonomije, Konferencija Univerziteta, udruženja novinara i drugih umetničkih asocijacija, domaće nevladine organizacije i tradicionalne crkve i verske zajednice. Članovi Saveta su izabrani na mandat od šest godina. Predsednika biraju članovi Saveta, a on istovremeno obavlja i funkciju direktora Agencije."

 

     RRA sa bradom

 

Od početka jula 2003. do kraja jula 2008.. na čelu Saveta RRA bio je Nenad Cekić, koji će ostati upamćen po tome što je, ne samo ukinuo televizijske kanale koji bi mogli da budu konkurencija Željku Mitroviću i njegovoj medijskoj imperiji, već i što je iz istog razloga onemogućio dolazak stranih emitera. Cekić se, međutim, brzo potrošio, pa su mentori medijskog mraka u Srbiji morali da mu nađu zamenu.

Episkop jegarski Porfirije (Perić) je prvo bio član Saveta RRA, a zatim je naglo izbio na njegovo čelo. Upućeni znaju da se Porfirije za ovaj položaj preporučio u proleće 2008. godine. Najveći sajam radiodifuznih emitera na svetu održava se u Las Vegasu, svetskoj prestonici zabave i kocke. U aprilu 2008. delegacija RRA je po prvi put na njemu uzela učešće, a među putnicima je bio i episkop jegarski.

Monahu i visokosvešteniku Porfiriju uopšte nije smetalo što boravi u prestonici kocke, hedonizma i bluda, naprotiv. Njegovi saputnici su bili zapanjeni kada su Porfirija videli kako se kocka u kazinima Las Vegasa, a ima onih koji tvrde i da je u svoj hotelski apartman rado dovodio žene lakog morala spremne da za pristojnu svotu novca seksualne usluge pruže i ljudima u mantiji.

Već tada je postalo jasno da bi Porfirije bio idealna zamena za već kompromitovanog Cekića, koji se leto pre toga pijan pojavio u jednoj televizijskoj emisiji pokušavajući da gledaocima objasni zašto su neki dobili dozvole za emitovanje, a drugi nisu.

Narod obično ne sumnja u poštenje visokih sveštenih lica, tako da bi za dalje sprovođenje medijskog porobljavanja Srbije episkop bio podobniji od pijanca, posebno što Porfirije nije krio da voli kako novac, tako i sva čulna zadovoljstva koja mogu da se kupe. On je, naime, da bi finansirao svoje bahanalije u Las Vegasu, od RRA naplatio ne samo višestruko uvećane dnevnice za put i boravak u Americi, već je lažno prikazao kako je na putu bio mnogo duže nego što je to zaista bio slučaj.

Još od devedesetih godina prošlog veka većinu elektronskih medija u Srbiji kontroliše, ili pomaže neka od fondacija koju je osnovao Džordž Soroš, američki milijarder mađarsko-jevrejskog porekla. Cilj ovih fondacija je da narod u ovoj zemlji potpuno oglupi i otupi kako bi bio prijemčiviji za političke manipulacije.

Jedan od načina da se to postigne je i emitovanje besmislenih serija iz inostranstva pomoću kojih se gledaocima uporno prenosi neka od poruka političkih krugova okupljenih oko Soroša. Još u vreme najveće inflacije i najstrašnijih sankcija nametnutih našoj zemlji, između 1992. i 1995. godine Sorošove fondacije su za emitovanje jedne epizode neke njihove sapunice plaćali do milion nemačkih maraka televizijama spremnim na saradnju.

Pošto je posle petooktobarskog puča došlo do zakonskog regulisanja medijskog neba u Srbiji, stvorio se još povoljniji prostor za delovanje Soroševih fondacija. Stvaranjem RRA svi emiteri radio ili televizijskog programa u Srbiji morali su da dobiju dozvolu za dalji rad, a to je za rukom pošlo isključivo onima koji su narodu ispirali mozak za pare dobijene od Soroša.

Oni emiteri koji su nekim čudom uspeli da dobiju dozvolu iako nisu ispunjavali ovaj uslov ubrzo su se suočili sa problemima zbog kojih su morali ili da promene svoju uređivačku politiku ili da se povuku iz posla.

Jedna od stručnih službi u okviru RRA bila je i Služba za izvršenje. Njen zadatak bio je da sprovodi naređenja vrha Agencije i onemogućuje rad onima koji nemaju dozvolu za emitovanje ili im je ista oduzeta. Nju je, po naređenju svojih stranih mentora, ugasio vladika Porfirije, jer se pokazalo da u Službi sede ljudi koji nisu spremni da krše zakon.

Po želji podmićenih članova Saveta RRA u Srbiji postoji nekoliko zaštićenih piratskih emitera koji bez problema rade iako nemaju nikakvu dozvolu. Greška Službe za izvršenje bila je što je, poštujući zakon, udarila na jednog od njih.

Zoran Majdak je državljanin Hrvatske i istaknuti pripadnik LGBT lobija u Srbiji. U našoj zemlji se bavi ne samo radio piraterijom, već i klasičnim prevarama. Posle četiri godine nesmetanog piratskog rada Majdakovih radio stanica Savet RRA je izdao nalog Službi za izvršenje da iste isključi iz etra.

Nalog je, međutim, sadržao usmenu klauzulu da se kontrola ima izvršiti samo na jednoj lokaciji, koja je dogovorena između Majdaka i njegovih zaštitnika iz RRA, a ne, kako zakon to predviđa, svuda gde postoji osnovana sumnja da se odatle vrši nelegalno emitovanje radiodifuznog programa. Trik je bio u tome da se javnosti predstavi kako državni organi nešto rade, a da se istovremeno ne osujeti hrvatski gej aktivista.

 

     "Navućiću ti sina na drogu."

 

Držeći se zakona i pismenog naloga, a ignorišući usmene sugestije, pripadnici Službe za izvršenje su otkrili odakle se zaista emituje program Majdakovih radio stanica i iste zatvorili na užas Porfirija i ostalih podmićenih članova Saveta RRA.

Posle toga za Službu više nije smelo da bude milosti, pa se ista od tada do gašenja koristila samo da zatvori benigne seoske radio stanice koje emituju bez dozvole, dok su se slučajevi osetljivi kao Majdakov predavali nekom drugom ili se uopšte nisu ni procesuirali.

Koliko su moćni piratski emiteri koji su pod zaštitom Soroša vidi se upravo iz Majdakovog slučaja. Početkom decembra 2012. godine svi domaći mediji su pompezno objavili vest kako je uhapšena organizovana grupa koja se bavila prevarama putem radijskih i televizijskih kvizova u kojima su učesnici slali SMS poruke ili se telefonskim putem uključivali u program.

Privedeni su bili Radivoje Pušonja i Dušan Morača, ali i Sava Morača, Vlado Stefanović, Ivana Nikolić, Marko Gajić, Marko Šolajić, Sretenka Morača, Jožica Plevnik, Aleksandra Đerić, Jasna Krsmanović, Aleksandar Lazić, Zoran Majdak, Branko Kostić, Marko Aćimović (Majdakov tadašnji dečko i najbliži poslovni saradnik), Čedomir Tasovac i Vladan Petrović.

Prema tadašnjim navodima krivične prijave Službe za borbu protiv organizovanog kriminala, ovim osobama se stavljalo na teret da su kao pripadnici organizovane kriminalne grupe organizovali lažne kvizove i nagradne igre.

Oni su navodili gledaoce i slušaoce više radio i TV stanica "da, pozivajući studio ili šaljući SMS, preko takozvanih kratkih brojeva učestvuju u simulovanim kvizovima i nagradnim igrama".

Cene poziva i poruka preko tih brojeva bile su znatno više od redovnih tarifa , a svi pozivi gledalaca i slušalaca držani su na čekanju kako bi se uvećao broj impulsa, odnosno troškovi osoba koje su se javljale. Smatralo se da su članovi Majdakove bande građane Srbije oštetili za 32 miliona evra, mada su upućeni verovali kako je suma daleko viša.

Osim što je organizovao lažne igre na sreću Majdak je bio i vlasnik većeg broja nelegalnih radio i TV stanica: Narodnog radija, MHC televizije, MHC TV – Prve ženske televizije, a zloupotrebljavao je i radio Centar koji je protivpravno stavio pod svoju kontrolu otimajući ga od pravog vlasnika.

Pripadniku Službe za izvršenje koji je došao u studio piratskog Narodnog radija kako bi ga isključio Majdak je pred svedocima glasno zapretio: "Navućiću ti sina na drogu." Ova pretnja nikako nije bila bez osnova, budući da je najvažniji finansijer Majdaka i njegove bande bio jedan Albanac sa Kosova, iz Suve Reke, za koga se zna da je jedan od najvećih narko dilera na ovim prostorima.

O svemu je odmah službeno obavešten Savet RRA, ali umesto da pomognu istražnim organima članovi ovog tela su činili sve kako bi se istraga obustavila, a cela afera zataškala. Posle prvih obaveštenja o hapšenju članova Majdakove grupe ni jedan jedini medij u Srbiji nije ništa više objavio na tu temu. Sve je prekrio zaborav.

Majdak i njegovi kompanjoni su veoma brzo pušteni iz pritvora, a kao znak izvinjenja što su uopšte bili žrtve primene zakona Republike Srbije RRA je ovom gej aktivisti i njegovim kompanijama izdao sve potrebne dozvole kako bi piratske stanice ubuduće mogle legalno da funkcionišu. Radi veće zaštite Majdak je, ipak, sedište svoje prevarantske firme iz Beograda preselio u Budimpeštu.

Novac koji je Majdak zaradio varajući građane Srbije predstavlja samo manji deo njegovih prihoda. Daleko više para on dobija od Soroša i njegove grupacije kako bi finansijski namirio članove srpske vlade, visoke funkcionere Ministarstva telekomunikacija i Porfirija i njegove satrape u Savetu RRA. Tim parama se finansira medijsko porobljavanje Srbije. Porfirije nije sklon ljubavi prema osobama istog pola, ali očigledno nije ni gadljiv na milione koje dobija iz ruku homoseksualca.

Najveća prevara koju je izveo Porfirije za račun Soroša jeste gušenje zemaljskih emitera i forsiranje kablovskog prenosa. Najvažniji provajderi kablovskog prenosa radio i televizijskog programa, među njima na prvom mestu sveprisutni SBB, čvrsto su u rukama Soroša.

Zbog toga zemaljski emiteri plaćaju pedeset puta više naknade Republičkoj radiodifuznoj agenciji od onih koje plaćaju kablovski emiteri. Sa druge strane, samo desetak odsto ukupnog programa se danas preuzima putem klasičnih antena, dok ostatak ide preko kablovskog sistema.

 

     Podmitljivi članovi Saveta RRA

 

Kontrolišući kablovske provajdere Soroš u suštini kontroliše i emitere. Najbolji primer za to je TV Jerina iz Smedereva kojoj je kablovski provajder Kopernikus onemogućio emitovanje, jer je uporno izveštavala o srpsko – ruskom prijateljstvu. Kada neki emiter napusti uređivačku šemu koju su mu nametnuli Soroševi saradnici, kablovski provajder ga jednostavno isključi uvodeći na taj način u Srbiju ponovo cenzuru.

Iz ovog razloga, a potkupljen milionima evra koje mu redovno od Soroša donosi Majdak, Porfirije sprečava veće finansijsko opterećivanje kablovskih emitera i provajdera, ali i uvođenja reda u ovu radiodifuznu oblast.

Drugi veliki i zaštićeni piratski emiter, iako daleko manji od Majdaka, je Zoran Jajić iz Novog Sada, ulica Kapetana Berića 1. Jajić je svojevremeno bio u zatvoru zbog dvostrukog ubistva za koje je osuđen na samo četiri godine robije. Kako je ubio dva brata koja su mu dugovala novac, Jajić je kasnije objašnjavao: "Bila je to početnička greška. Kada nekog ubijem više ne mogu da mu naplatim dug."

Osim piraterijom, zelenašenjem i ubistvima Jajić se bavi i prodajom automobila, kao i iznudama. On od manjih emitera naplaćuje zaštitu, odnosno skuplja pare koje predaje Goranu Karadžiću, zameniku predsednika Saveta RRA. Zauzvrat ovi piratski emiteri i dalje nesmetano mogu da rade.

Jajić se pominje kao vlasnik nekoliko radio stanica: Radio DOL, Radio Jesenjina, Radio Krajine, a bio je vlasnik i Radio Boss-a. Veruje se da je stajao i iza radija Srpska Krajina. I pored svog neprestanog piratskog rada Jajić se poslednji put pred sudom pojavio 2009. godine. Posle toga nije pokrenut ni jedan jedini sudski postupak protiv njega.

Pošto je on daleko manji donosilac para od Majdaka, sa njim kontakt ne održava Porfirije, već njegov zamenik Karadžić kome je Jajić, osim para, poklonio i džip. Pripadnici Službe za borbu protiv organizovanog kriminala su svojevremeno po nalogu Tužilaštva za organizovani kriminal pratili Jajića i jednom prilikom ga snimili kako u kafani prijateljski razgovara sa Karadžićem. Fotografiju ekskluzivno objavljujemo, http://postimg.org/image/zfq02ulqb/full/ a istraga protiv Jajića je momentalno obustavljena kada je postalo jasno da će tim putem da se stigne do podmitljivih članova Saveta RRA.

Osnovni posao Gorana Karadžića je da prikuplja novac za Porfirija. Radi se o sumama koje ovaj episkop smatra "sitnim" zbog čega ne želi da se lično deranžira, pa na pregovore i isplatu šalje svog zamenika. Kako je Karadžić kadar Demokratske stranke posle dolaska na vlast naprednjaka govorilo se da će na tom mestu da ga nasledi neki od kadrova SNS-a. Onda mu se neočekivano osmehnula sreća.

Upražnjene frekvencije ugašene TV Avale stigle su na licitaciju, a Porfirije je od eventualnog zakupca tražio najmanje dva miliona evra kako bi mu obezbedio pobedu na konkursu. Pola miliona je trebalo da dobije kurir Karadžić, milion evra Porfirije, dok bi ostatak podelila tri člana Saveta RRA, pošto je potrebno da za predlog glasa najmanje petoro od devet članova.

Posle više neuspeha, odnosno ponuda koje su bile ispod dva miliona evra, konačno se pojavila mušterija spremna da ispuni episkopova finansijska očekivanja. Radilo se o TV Nova iza koje stoji kapital nepoznatog porekla, mada se veruje da je većinski vlasnik i finansijer istaknuti član neoustaškog pokreta.

Preuzevši od ove kompanije dva miliona evra Karadžić je za sebe zadržao pola miliona, dok je ostatak, umesto Porfiriju, odneo Aleksandru Vučiću. Posle ovoga se odnos SNS-a prema Karadžiću bitno promenio, a Vučić je izdejstvovao da većina frekvenciji koje je koristila TV Avala budu dodeljene TV Novoj. Porfirije se nije bunio da ne bi sukobom sa osvetoljubivim prvim potpredsednikom Vlade ugrozio ostale svoje prihode.

Jedan od načina na koji Porfirije izvlači milione iz državnog budžeta jeste i namerno gubljenje sudskih sporova, kao što je bio slučaj sa SOS kanalom. Kada neki emiter na ovaj način dobije za sebe povoljnu presudu on od države naplati višemilionsku svotu kao odštetu, a novac deli sa nikada zadovoljnim Porfirijem.

 

     A1.

   Ovde radio Zlatousti

Episkop Porfirije (Perić) se kao predsednik Saveta RRA nalazi u stalnom sukobu interesa, budući da istovremeno ima i visoki čin u Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja je jedan od najznačajnijih korisnika emisionih dozvola koje dodeljuje RRA.

Tako su dozvole za emitovanje dobili sledeći emiteri: Radio Zlatousti (Eparhija šumadijska srpske pravoslavne crkve, odgovorno lice: protojerej Stavrofor dr Zoran Krstić, a glavni i odgovorni urednik: protojerej Milić Marković), Radio Mileševa (Eparhija mileševska Srpske pravoslavne crkve, odgovorno lice: episkop mileševski Filaret, glavni i odgovorni urednik: arhimandrit Nektarije Janković), Radio Istočnik (Radio pravoslavne eparhije Valjevske istočnik, odgovorno lice: episkop valjevski Milutin, glavni i odgovorni urednik: jerej o. Milovan Teovanović)… Ukupno SPC ima 11 legalnih radio stanica na teritoriji Republike Srbije.

 

     A 2.

   Radio na lomači

Postoje mnogobrojni slučajevi kada je Savet RRA, umesto da ugasi piratske stanice, istima na volšeban način izdao dozvole. Poznati su sledeći slučajevi, mada ih ima daleko više: 29. 12. 2008. izdata dozvola za TV 24 -Društvo za posredovanje, trgovinu i usluge R-24-Beograd- (vlasnik Zoran Majdak, bivši Radio 024), 31.8.2010. doneta odluka o izdavanju dozvole za Udruženje Roma Novi Sad – Radio Romano King (vlasnik Zoran Jajić), kao i za Radio i TV Jocker 88,10 FM (vlasnik Radiša Stokić pr, Srednjevo, Veliko Gradište – pretio bombom i razbijanjem vrata – zabeleženo u stanici MUP-a Stari Grad), 06.03.2013. data dozvola emitovanja za privredno društvo Radio Tornado FM d.o.o, Lazarevac – Radio Tornado (vlasnici Melka i Vuk Mirković, Radio Kosmos, krivično gonjeni zbog povrede pečata, Melka pretila spaljivanjem ispred zgrade Vlade)…

Isto tako na neobjašnjiv način se povlače odluke o izricanju kazni pojedinim emiterima. Tako su opomene i upozorenja dobili TV Palma plus, TV Studio B, TV Bel Ami i TV Kopernikus, a potom su iste povučene i nisu objavljene na sajtu.

 

     A 3.

   Skuplja dorada od nabave

Sindikat Nezavisnost o stanju u RRA izveštava:

"…Dovedni su ljudi sa raznih strana, ne po znanju i umeću, već po "moralno-političkoj" podobnosti i postavljeni na rukovodeće pozicije. Pri tom, u praksi se pokazalo, da su to ljudi koji zaista ne poseduju, ponekad ni elementarno znanje o zakonu, emiterima, a da ne pričamo o "ekspertskom "znanju, kako je to verovatno prezentovano članovima Saveta.

Treba samo pogledati izveštaje o nadzoru nad radom emitera, na sajtu, treba sagledati vremenske okvire koji su potrebni za izradu takvih izveštaja, jer ne postoje normativi po kojima se radi, nego se na primer tokom predizborne kampanje 2012. godine iz dana u dan menjaju odrednice, finalni izveštaji prekrajaju i po 5-6 puta…zavisno od naloga i naravno od stranke koja će pobediti na izborima….

Na sajtu postoje izveštaji i iz 2003. i 2004. godine koji su "ručno" urađeni, pregledanjem VHS kaseta, merenjem vremena klasičnim tajmerima…propuštajući programe kroz "Softver" specijalno za to urađen, niti se dobijaju validni rezultati, niti ta nadogradnja softvera ima smisla, nego verovatno nekome služi kao dodatni prihod ili referenca, za neki drugi posao....Sigurno postoje bolji i jeftiniji softveri, univerzalniji, ljudi su išli na sajmove, istraživali po internetu…

Zbog navedenih razloga, ne radi se redovan posao: na primer, ne vrši se nadzor nad većinom regionalnih emitera, o lokalnim da ne govorimo; ne vrši se nadzor nad radom kablovskih emitera, a oni su i te kako važan segment, jer se dozvole daju mnogo lakše i brže nego dozvola za terestrijalne emitere, naknade za te dozvole su niže i iznose samo 5% od terestrijalnih i sami emiteri ne plaćaju ostale dažbine kao svi ostali emiteri koji su dozvole dobili na javnim konkursima."

Umesto da se kupi već postojeći i isprobani softver za praćenje sadržaja televizijskih programa, za više miliona evra napravljen je skuplji, za čiju doradu se više puta godišnje izdvaja više para nego što je bila nabavna cena. U vezi ovoga sindikalci konstatuju: "Nenamensko trošenje sredstava ne treba ni uzimati u razmatranje. To je već ceo slučaj za dobre revizore ili finansijske inspektore, ako su zainteresovani da se time bave."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: