Архива

Posts Tagged ‘ministar’

KRIMINAL I IZDAJA: OPASNO PODMETANJE DRŽAVNIH SEKRETARA U MINISTARSTVU ZDRAVLJA!?

15. марта 2017. Коментари су искључени

 

Kako su državni sekretari iz Ministarstva zdravlja hteli da proguraju nacrt Zakona o psihoaktivnim supstancama, da u zakonske norme ugrade sve što farmaceutskoj mafiji odgovara i da sa takozvanim nezavisnom Kosovom bude sklopljeno uzajamno priznanje dozvola za lekove, čime bi posredno i na ovaj način došlo do priznavanja ove samoproglešene nadri države.

 

                   Vuk Stanić

MESETARENJE U MINISTRSTVU ZDRAVLJA1

 

Državni sekretar u Ministarstvu zdravlja, prof. dr Berislav Vekić i dr Dragana Vujičić, iz Sektora za lekove i medicinska sredstva, psihoaktivne kontrolisane supstance i prekursore, učestvovali su u pisanju, a kasnije i predstavljanju zakona u Privrednoj komori Srbije kojim se doslovno priznaje suverenitet Kosova kao države!

U pitanju je bio Nacrt Zakona o psiho aktivnim supstancama. Tekstom nacrta bilo je predviđeno da mi priznamo dozvole za lekove koje izdaje Kosovo kao država i da Kosovo prizna dozvole za lekove koje mi izdajemo. Te dozvole bi se potom spajale u jedinstvenom međunarodnom birou Ujedinjenih nacija za kontrolu narkotika u Beču. Na taj način Kosovo bi bilo de fakto priznato od strane našeg Ministarstva zdravlja.

Ovo je, zapravo, bio samo jedan detalj u nacrtu ovog predloga zakona koji ministar zdravlja Zlatibor Lončar nije trebalo da primeti. U poslednjem trenutku, Lončaru je dojavljeno šta smeraju Vekić i Vujičić, pa je lično intervenisao da se prekine javna rasprava o nacrtu tog zakona.

Kada su Lončarevi saradnici detaljno pročitali nacrt zakona, shvatili su da nije sporno samo priznanje Kosova, već da je u pitanju pokušaj da se u zakonske norme ugrade norme koje bi pogodovale farmaceutskoj mafiji, ali i policijskim strukturama koje se zvanično bore protiv prodaje narkotika.

Na raspravu o pomenutom nacrtu Zakona o psihoaktivnim kontrolisnanim supstancama, u Privrednoj komori Srbije (PKS) iz nekog razloga nisu pozvane sve farmaceutske kuće, koje su članovi Privredne komore.

Glavni akter rasprave bila je firma "Farma Logist". Javna rasprava zapravo i nije bila javna, jer se od medija i javnosti krilo o čemu će se raspravljati. Dakle javna rasprava je bila organizovana suprotno pravilima javne rasprave. U samom pozivu u koji je novinar Magazina Tabloid imao uvid, pisalo je: "Rasprava će možda biti javna!"

Cilj ovako sročenog poziva bio je da javnost ne dođe, a da se nakon održanog sastanka u zapisnik unese da je rasprava bila javna. Ovakav zapisnik bi omogućio da se zakon kao dokument o kome je javno raspravljano uputi na Vladu Srbije i to na neku sednicu gde se usvaja stotine akata, a sve sa ciljem da niko u Vladi ne vidi sporne članove tog predloga.

Najspornije u zakonu bilo je uzajamno priznanje dozvola za lekove koje bi Srbija imala sa Kosovom, jer, ne samo da bi na taj način Ministarstvo zdravlja priznalo Kosovo, već je to i u suprotnosti sa već Važećim zakonom o spoljno trgovinskom prometu! Vekić i Vujačićeva će narednih dana ministru zdravlja imati priliku da objasne zašto su to upisali u nacrt zakona, a u objašnjavanje će morati da se uključe i Zoran Vučić i Jelena Janković koji su takođe bili članovi komisije Ministarstva zdravlja koja je sročila ovaj sramni dokument.

Interesantno bi bilo da javnosti neko objasni koja policijska struktura je učestvovala u pisanju ovog predloga zakona. Neko iz policije ko voli da hapsi kako mu se prohte uticao je da se u predlog unese da će policija imati svoje laboratorije za kontrolu psiho aktivnih supstanici.

Ovo bi značilo da više nema nezavisnih provera onoga što je policija zaplenila, odnosno, policajci bi mogli da uđu u stan uzmu brašno sa police u kuhinji i kažu: ovo je sumnjivo i sigurno je droga! Potom da odnesu to brašno umesto u nezavisnu laboratoriju, pravac u policijsku stanicu, gde bi njihovi ljudi u njihovoj laboratoriji pisali analizu kakva istrazi odgovora.

To bi bilo loše, jer su pojedine policijske strukture u Srbiji odavno umešane i u preprodaju droge, samo se o tome ćuti. Transporti droge sada se obezbeđuju tako što se plati policajcima da upale rotaciona svetla da idu ispred i iza kamiona u kome je droga.

Ovo je otkrio policijski službenik iz pomoravlja koji je primetio takve transporte na putevima za koje je on bio nadležan. Sa kolegama je zaustavio transport i kolega koje su ga obezbeđivale, proverili su kamion i u njemu je bila droga, dok policajci sa rotacijama nisu bili ni u kakvoj poteri niti su imali naredbu pretpostavljenih da obezbede to vozilo.

Došlo je čak i do tuče između poštenih policajaca i ovih koji rade za narkokartel, ali slučaj nije dobio sudski epilog. Ovo je inače način za transport većih količina, a manje količine se daju direktno policajcima da ih voze svojim kolima.

Osim MUP-ove laboratorije, nacrt je predviđao i da MUP bude uključen u izdavanje dozvola za otvaranje apoteka. I ne samo MUP i Ministarstvo pravde zajedno sa Ministarstvom zdravlja.

Sumnja se da su na taj način kolege iz Vlade Srbije htele da ministra Lončara liše aktuelnih ovlašćenja. Posle priznanja Kosova najveći skandal u ovom nacrtu je činjenica da će se dozvoljeno prisustvo THC koji se u prirodi nalazi u biljkama, konoplje, koprive, marihuane, biti spušten sa 0,3 odsto na na 0,2 odsto.

Na taj način Vekić bi, smatraju njegovi protivnici, uništio poljoprivredne proizvođače industrijske konoplje u Srbiji. Jer je industrijsku konoplju nemoguće preraditi a da prisustvo ne bude veće od 0,2 odsto. Krivac bi naravno u budućnosti opet bio Zlatibor Lončar, na čije mesto bi mnogi voleli da sednu.

Sve je ovo već regulisano zakonom o Zdravstvenoj zaštiti stanovništva, ali zašto se ne primenjuje, to je pitanje za Ministarstvo zdravlja. Tim istim zakonom se u svim zemljama reguliše da li se mogu primenjivati nove tehnologije u sredstva u lečenju ljudi i koliko nivo THC može biti prisutan u pomoćnim lekovitim sredstvima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ПРИВОЂЕЊЕ ИЗДАЈЕ КРАЈУ: ВРЗИНО КОЛО И НАМЕРНО ПОДРИВАЊЕ ЈЕДИНСТВА СРПСКОГ НАРОДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ!!?

27. јануара 2017. 1 коментар

 

Сукоб између чланова такозване владе сепаратиста са Косова и Метохије, тачније, Вучићевих, Вулинових и "Тачијевих Срба", симболично почео је око Дома здравља у Лепосавићу.

Али, то је тек врх леденог брега иза кога се крије озбиљна битка Вучићевих и Вулинових страначких банди, око новца и власти у српским општинама. Треба нагласити: реч је о новцу из буџета самопроглашене албанске државе.

Дакле, Тачи исплаћује, а Вучић и Вулин се отимају око општинских буџета. А, последице су такве да је и заједница српских општина на КиМ, виђена као "албанска институција".

 

                      Иван Максимовић

 

Недавно су се страначке филијале Вучићевог СНС-а и Вулиновог Покрета социјалиста, сукобиле око изградње новог Дома здравља у Лепосавићу. Пројекат је финансиран од стране лажне албанске државе, за шта је "због издајничког понашања" прозван градоначелник тог места (које функционише по систему тзв., „републике Косово") Драган Јаблановић. За спровођење антисрпске политике оптужили су га они који су редом на платном списку ове лажне „државе" и уз то, његови коалициони партнери.

Некадашњи потпредседник СНВ Северног КиМ, Небојша Јовић, јавно пита: "…Како то да се нико није бавио много већим проблемом од овога? Александар Јаблановић, син овог лажног ‘градоначелника’ био је оптужен да је од Рамуша Харадинаја узео 100 хиљада евра како би га подржао у такозваној ‘скупштини Косова’, што је он и потврдио рекавши да је новац намењен ‘Српској листи’ (СЛ) која је негирала да је примила новац што доводи до закључка да је новац остао код њега…"

„Тада га је СЛ протерала из своје коалиције али и држава званично прогласила криминалцем због илегалних радњи а онда уместо казне га тако прљавог примили, ни мање ни више, у срце државног руководства, за државног секретара у Вулиновом министарству.

Ето тиме је СЛ требала мало да се позабави" – каже Јовић, који је утиска да је „породична спрега" Јаблановића много ближа не само Иси Мустафи већ целом „систему" који он представља па колико год да из власти траже да се учини Мустафи, они би два пута више издали. „Не знам, можда им је то препорука" размишља покушавајући да протумачи ове не баш смислене потезе.

Управо таквом државном политиком Вучића и Вулина јача албански систем на северу покрајине, тамо где Албанаца никада није било више, или бар не у већем броју од 5%. И слеп је већ видео да без њиховог мига, онима које су на КиМ инсталирали, ништа није могуће урадити.

Показало се то и на примеру Горана Ракића, такође албанског „градоначелника Северне Митровице" и члана СНС, кога су у сред бела дана, испред поште у улици Краља Петра Првог, шамарали Вучићеви људи зато што је само једном отишао на састанак са представницима „републике Косово" самовољно, без да је претходно примио инструкције.

А смењивани су и „утицајнији" од Ракића, и тзв., „министар" (сада бивши) Љубомир Марић који се управо ових дана спремао да то приреди старијем Јаблановићу, што се такође наводи као један од разлога сукоба, али је „сам у јаму упао" јер овај има јаче везе са Исом Мустафом у кога се СЛ уздала надајући се у коалицију коју су са њим потписали још пре две године.

Марић је за то имао сагласност ако не и директиву српског врха власти, тврди српски политичар са централног Косова са дугогодишњом политичком каријером, Момчило Трајковић. Он наглашава да је за тај пропали покушај Марић имао Вучићеву сагласност:

„…Био им је потребан још неко како би надгласали Вулинове социјалисте. Због тога им се прикључио и некадашњи ‘заменик премијера Косова’, Слободан Петровић. Разговор са Вучићем који је у Београду требало да траје десетак минута управо је он ‘продужио’, наводећи да је Владета Костић, тзв., градначелик Грачанице, битно ослабио српску позицију у том крају смењивањем Срба са кључних позиција и именовањем четири Албанца на њихова места у овој ‘општини’ ".

Наиме, Костић је од новембра почео са уклањањем Срба са утицајних позиција када је на седници „Скупштине општине" чији је градоначелник „одговорно тврдио", позивајући присутне и грађане да и они потврде, "…да су се осећали сигурније када је Албанац био командир полицијске станице у Грачаници него Србин" на шта је уследио громогласан аплауз од њему потчињених одборника.

Петковић није ово изнео зато што се претерано забринуо за српски народ, за овим је посегао јер се током разговора управо он нашао на листи окривљених што је смена Јаблановића пропала, јер није пружио довољно јаку логистичку подршку.

Уследило је именовање новог „министра" из редова Вулиновог Покрета социјалиста (ПС), Мирјане Јевтић, што су пратили ниски потези којима су се подсмевали сви, укључујући и српске непријатеље.

Овакви потези са одсуством сваког знака интелигенције и људскости на почетку њиховог сукоба стварали су снажан утисак планираног одвлачења пажње од погубних потеза који ће ових дана уследити, а то су: отварање моста преко Ибра, успостављање албанског „Суда" на северу КиМ, као јаког атрибута „државности" сепаратиста, оснивање „војске Косова"…Рокови су се приближили, обавезе нагомилале, треба све то утишати бар док посао не буде обављен.

„То је покушај да се Срби поделе на ‘ове и оне’, у корист Албанаца са намером да се Вучићева издаја  и друга недела припишу Србима који живе на Косову и Метoхији" убеђен је Драгољуб Поповић из Грачанице, вероватно најбољи хроничар овог краја и председник Удружења Срба који нису продали своја имања.

„…Вучић то не може да уради док овде не нађе будале које ће прихватити одговорност за оно у чему ни сами нису учествовали. А онда ће прича бити ‘шта су Срби тражили у албанским ‘институцијама’"? Тако ће бити док не укину српске институције а онда ће, зато што ‘смо тако хтели’, све свалити на нас овде’…" мишљења је Поповић.

Иако је сукоб узимао маха, Вучић се није оглашавао. Он је одлучио да сачека али се страсти нису смириле већ напротив, сукоб се распламсао и то је свака од противничких страна почела да користи а једино народ да страхује да из овог врзиног кола не избије каква центрифугална сила која ће га на пречац одвести у пропаст јер „то није једини начин на који се подрива преостали српски корпус на Косову и Метохији", примећује Поповић.

„Сваки други дан се на Косову деси неко хапшење због дроге. У селу недалеко од Грачанице ухапшен је Србин са 25 килограма дроге, у Грачаници са 50 у комбију ухапшен је човек у кога нико не би посумњао, радник обезбеђења. Пристојан, родитељи скромни и вредни…

Пре месец дана у другом селу опет близу Грачанице ухапшен је Србин због 5 килограма хероина. Није дошла локална, ова такозвана ‘косовска полиција’ већ интернационална и са капије су ушли право у гаражу где се аутомобил налазио и тачно су знали где у је у колима сакривен хероин.

Јасно је да га је могао пријавити онај ко му је то и дао а све то како би и ово мало Срба било приказано као скупина криминалаца не би ли предаја Косова и Метохије лакше прошла код народа у централној Србији.

Баш као што су то медијски чинили 2013. када је требало организовати квази-изборе на северу Косова а онда и излазак Срба организовали преко припадника ДБ-а Љубе ‘Шиптара’, Радета Токића, Ћирковића, Филиповића… " каже Поповић који тврди да овакво стање није настало одједном и само по себи.

„…У све то укључена је и БИА пред чијим носем се овде дилује дрога у кафићима, кафанама…До доласка ових криминалаца из Вучићеве БИА-е, Срби одавде су били релативно сложни.

Благо подељени по српским странкама али су сви одбијали сарадњу са албанском влашћу и никоме није падало на памет да прави албанске „институције". Све што не ваља а тренутно се дешава овде, у режији је српске БИА-е.

До 2005. нису смели да провире а онда почињу да шире мрежу да би од 2007. постепено интензивирали активности када се појављују и Славиша Петковић, Слободан Петровић и други и оснивају прву странку Срба који активно учествују у тзв. албанској ‘влади’, до данас…"

Да све ово има основа потврдио је баш у то време и неформални разговор млађег човека са професором др Радошем Љушићем, такође пореклом са КиМ, кога је желео да пита за савет и препоруку у вези запослења пошто је тек дипломирао надајући се да постоји какво радно место на Косову.

Љушић му је кратко одговорио даони који буду запослени до 2008. године (када су сепаратисти прогласили ‘независност’ на захтев ЕУ и Америке) могу да рачунају да ће можда и задржати посао, сви који после тога буду нашли место у систему државе Србије на КиМ, вероватно ће брзо и бити отпуштени а на њихова места биће доведени привремени радници.

Тада је то звучало као бајка, изгледало је потпуно нереално а данас се управо то, до задњег слова, и догађа. План за постепену ампутацију покрајине одавно постоји само је за спровођење био потребан неко кога ће красити она хрватска "храброст" (према Јовану Дучићу) да су „најхрабрији не зато што се ничега не боје, већ зато што се ничега не стиде". И пронашли су их, тандем Вучић-Вулин је добитна комбинација оних који нам о глави раде.

Но, колико је Вучић у међувремену ослабио а колико Вулин ојачао, описује Јовић:

„…Можда овим Вулин жели да каже да Вучић више није недодирљив и да би он у овом тренутку могао да бар у неком сегменту преотме власт, можда баш преко Косова, па да он одлучује уместо Вучића. Тако да нимало не искључујем могућност да то уопште није сукоб Српске листе и Јаблановића већ само одмеравање снаге Вулина у односу на Вучића!".

Овакве тврдње нису неосноване. Сарадња са другом владајућом странком СПС-ом, никада није била гора и опстанак коалиције се искрено доводи у питање.

Некадашњи потпредседник СНВ Северног КиМ, Небојша Јовић, тврди да је и Заједница српских општина, уствари институција „републике Косово" те да ће то и бити "пуним капацитетом" тек кад издаја буде у потпуности приведена крају и кад ће славодобитно рећи – ето, добили смо Заједницу српских општина.

А, ако већ има наговештаја да ће се нешто променити у свету, да ће Албанци имати мању подршку него до сада када Трамп буде и званично инаугурисан као председник Америке, зашто онда наша држава жури да што више да Албанцима, да што пре затре српску државу на северу Косова?

Чему журба, 17. јануар, 20,. јануар, 28. јануар, значи до инаугурације мора све да се изда. Не знам разлог, каже Јовић, осим да је неко узео велики новац за то, па ако не оствари обећано оде глава, што је врло извесно:

"…Албанци кад дају новац они су врло издашни али код њих нема враћања новца, оде глава и то је једини начин наплате неизмиреног дуга". Јовић каже и да не зна да ли је Дачић или неко други можда наплатио издају, али ако јесте онда тај не би смео да „не само нас 100 хиљада Срба на Косову већ и целу Србију држи као таоце због новца који је узет".

У отвореном писму јавности, др Марко Јакшић, некадашњи народни посланик у Скупштини Србије, објашњава разлоге сукоба:

„…Одговор је једноставан, а то је новац. И то новац који сепаратистички режим у Приштини пребацује општинама на северу Косова и Метохије.

Порекло тог новца је срамно и обезбеђен је договором између Александра Вучића и Хашима Тачија где се српски премијер обавезао да спроведе у дело ‘Боркове договоре‘ и да дуж административне линије од Јариња до Брњака инсталира царинике и граничну (албанску) полицију.

Апсолутну контролу тог новца у три општине Зубин Поток, Косовска Митровица и Звечан, контролише СНС а контролу новца у Лепосавићу, чији је тзв. градоначелник Драган Јаблановић отац председника Покрета социјалиста за КиМ, контролише Покрет социјалиста, што и јесте разлог овог комерцијалног сукоба…".

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

MODERNO ROPSTVO KAO NESLAVAN REZULTAT DRŽAVE – USPON SRPSKOG RADNIČKOG ROPSTVA!??

12. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Robovlasništvo je zvanično ukinuto, ali izgleda da ono uprkos tome i dalje postoji u našoj državi. Skoro 0,5 odsto stanovnika je u statusu klasičnih robova, ali ako se kao kriterijum primenjuje i kršenje međunarodnih konvencija kojima je Srbija pristupila, onda je situacija mnogo gora.

Umesto da se protiv toga bori, aktuelna vlast planira ponovno uvođenje javnih ili državnih robova, koji su nestali još sa padom Rimskog carstva.

 

                           Igor Milanović

SRPSKO RADNICKO ROPSTVO2

 

Australijska fondacija „Hodaj slobodno" („Walk Free" Foundation)  nedavno je objavila rezultate svog istraživanja o broju robova na svetu. Na planeti, po proceni pomenute organizacije, danas u ropstvu živi više od 45 miliona ljudi!

Kriterijumi Fondacije za određivanje ropstva jesu: prinudni rad, trgovina ljudima, dužničko ropstvo, prisilni brak i komercijalno seksualno iskorišćavanje.

Po ovim kriterijumima, u Srbiji živi 28.700 robova, što čini 0,404 odsto ukupnog stanovništva. Zahvaljujući ovom rezultatu, Srbija je stavljena na 32. mesto svetske liste, od 187 država. Na istom mestu se nalaze Hrvatska, Crna Gora, Bugarska, Grčka i 16 ostalih država.

Nešto goru poziciju iz regiona imaju Makedonija (18. mesto sa 0,639 odsto) i Bosna i Hercegovina (25. mesto sa 0,467 odsto). Budući da kriterijumi fondacije „Hodaj slobodno" ne obuhvataju oblike pokornosti u kojima nema primene ili pretnje silom, Srbija je prošla relativno dobro.

Da su obuhvaćeni svi oni koji moraju da rade za platu nižu od zagarantovanog minimalca (koji ni sam nije dovoljan za život), kao i oni koje poslodavac uopšte ne plaća, ova država bi se nalazila na samom vrhu ove neslavne liste.

Kraljevina Jugoslavija je još 1932. godine prihvatila i usvojila Konvenciju broj 30 Međunarodne organizacije rada u čijem se članu 2 stav 1 daje sledeća definicija: „Prinudni ili obavezni rad označavaće svaki rad ili uslugu koji se zahteva od jednog lica pod pretnjom ma koje kazne i za koji se to lice nije ponudilo dobrovoljno".

Današnja Republika Srbija je pravni naslednik Kraljevine Jugoslavije, a u međuvremenu su donete nove konvencije koje regulišu ovu materiju i koje su još preciznije i pružaju dodatnu zaštitu radnika. Tako preporuka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope broj 1663, iz 2004. godine, utvrđuje da prinudni rad obuhvata svako nevoljno radno angažovanje lica uz fizičku ili psihičku pretnju, za koje se ne isplaćuje adekvatna zarada ili uopšte nije predviđena bilo kakva naknada.

Po ovom stavu, na koji se redovno poziva Evropski sud za ljudska prava, bar trećina zaposlenih u Srbiji se nalazi u ropstvu sličnom prinudnom radu.

Za razliku od mnogih drugih, posebno evropskih zemalja, Srbija se uopšte ne trudi da smanji broj sopstvenih građana koji su dospeli u moderno ropstvo. Rad za ponižavajuće nisku platu ili bez ikakve plate, kao i rad u nehumanim uslovima moraju da se smatraju jednim od oblika robovlasništva, pogotovo što zbog visoke stope nezaposlenosti radnici najčešće nemaju alternativu. Umesto da suzbija takve pojave, aktuelna vlast pospešuje razvoj robovlasništva i samo se povremeno, kampanjski bori protiv onih oblika koji obuhvataju primenu klasičnog nasilja.

Prošlogodišnji izveštaj Stejt Departmenta je konstatovao da „…Vlada Srbije ne ispunjava u potpunosti minimum standarda za eliminaciju trgovine ljudima".

Srbija je 22. marta 2005. potpisala, a 14. septembra 2009. i ratifikovala Revidiranu Evropsku socijalnu povelju, čime je ona postala neposredno primenjiva u domaćem zakonodavstvu. Sve je to, međutim, ostalo mrtvo slovo na papiru.

Posle niza parcijalnih izveštaja Evropski komitet za socijalna prava Saveta Evrope izdao je u januaru 2015. svoj prvi kompletan izveštaj o stanju u Srbiji, koji je bio više nego poražavajući. Reakcija vlasti je pokazala da ona uopšte nije zainteresovana da popravi stanje.

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je prvo slavodobitno obavestio javnost kako je u suštini zadovoljan izveštajem, jer je u njemu samo trećina domaćih odredbi proglašena neskladnim sa Poveljom. U stvarnosti, Komitet je od 22 kontrolisane odredbe samo tri proglasio usklađenim sa Poveljom, osam ih nije bilo u skladu, a za 11 Srbija protivno prihvaćenim obavezama nije dostavila dovoljno informacija, što se, takođe, smatra kršenjem Povelje.

Posle ovakvog objašnjenja dobijenog iz Komiteta, u javnosti se pojavio ministar za rad, socijalna, boračka i invalidska pitanja Aleksandar Vulin da brani svog gospodara i situaciju u Srbiji. Po Vulinovom mišljenju, Komitet je pogrešno uzeo da tumači odredbe starog, a ne novog Zakona o radu koji je, navodno, donet u međuvremenu!

Odgovorila mu je u pismenoj formi Nataša Nikolić iz fondacije „Centar za demokratiju", objašnjavajući neupućenom ministru da ne postoje dva Zakona o radu („stari" i „novi"), već samo jedan koji je na snazi od 2005. godine.

Izmene ovog zakona uopšte nisu uzele u obzir obaveze preuzete potpisivanjem Povelje, što je Komitet nesporno utvrdio. Ni Vučić, a ni Vulin se posle ovoga nisu više javljali za reč, jer je u Srbiji umesto zataškavanja krenula akcija opstrukcije Povelje.

Početkom februara 2015. Komitet za ljudska prava Saveta Evrope je sproveo jednu anketu u Srbiji koja je pokazala da samo jedan jedini srpski sindikat priznaje da zna za postojanje ovog komiteta u Strazburu. Svi ostali sindikati su tvrdili kako o tome nemaju pojma, kao ni o tome da se Povelja ne samo direktno primenjuje u Srbiji, već da za zaštitu svojih prava Komitetu direktno mogu da se obrate svi državljani Srbije koji smatraju da im je ugroženo neko od socijalnih prava i to (pod određenim okolnostima) još i pre okončanja sudskog postupka u Srbiji.

Do tog trenutka, uprkos činjenici da je Povelja u Srbiji bila prihvaćena skoro pet i po godina ranije, Komitetu u Strazburu nije stigla ni jedna jedina tužba iz Srbije. Kako je pokazalo jedno kasnije istraživanje, pojedinim radnicima su sami sindikalni lideri sugerisali da se ne obraćaju Komitetu, lažući ih da će od toga imati više štete nego koristi.

Pošto nema saznanja o pojedinačnim i konkretnim kršenjima prava iz Povelje, Komitet za socijalna prava Saveta Evrope može da sudi samo o opštem stanju u Srbiji. U svom izveštaju iz 2014. Komitet je kritikovao važeću zakonsku regulativu o sindikalnom organizovanju, tvrdeći kako ista nije u duhu proklamovane slobode udruživanja. Slično je i sa ostalim zakonima koji su nadzirani, a o kojima je Srbija dostavila dovoljno podataka. Posebno se redovno kritikuju nedostaci u pravima na rad u bezbednim i zdravim uslovima, pravu na socijalnu sigurnost i pravu na medicinsku i socijalnu pomoć.

Po poslednjim zvaničnim podacima socijalnu pomoć u Srbiji prima svega oko 250.000 ljudi, od kojih je oko 100.000 radno nesposobno. Država smatra kako im je za preživljavanje dovoljno 7.800 dinara mesečno i to ne svakog meseca, jer je dobijanje socijalne pomoći ograničeno na devet meseci u godini. Poboljšanje u ovom segmentu nije u planu, ali jeste pogoršanje i to u vidu prisilnog rada.

Aktuelna vlast do sada nije zvanično odustala od najavljivane i od Aleksandra Vulina priželjkivane izmene Zakona o socijalnoj zaštiti  kojom bi se uvela obaveza besplatnog rada za sve koji dobijaju neki vid socijalne pomoći, iako bi to značilo ponovno uvođenje državnih robova, kojih zvanično nema još od antičkih vremena.

Konačno, najviše poražava zaključak iz studije Fondacije „Hodaj slobodno", kojim se tvrdi kako je generator daljeg pogoršanja stanja u Srbiji nedostatak civilne i političke zaštite. Na šta posebno utiču nedostatak poverenja u pravosuđe, kao i politička nestabilnost.

 

    A 1. Srpsko roblje i u Sloveniji

Marta meseca ove godine, iznenadna kontrola slovenačkih poreskih i finansijskih inspektora u firmi "Marof Trade",  došla je do šokantnih otkrića o teškim kršenjima ljudskih i radnih prava ilegalno zaposlenih radnika iz Srbije i drugih balkanskih država koji su radili u drvnoj industriji, sa svim elementima robovskog rada.

Ministarstvo finansija Slovenije je objavilo tim povodom: "…U akciji je potvrđena sumnja u kršenje poreskih propisa i propisa sa područja zapošljavanja koji zabranjuju rad na crno, osnovnih prava radnika kao i sumnja u trgovinu ljudima".

Međutim, mediji su objavili da je kompanija zapošljavala desetine stranih radnika koji su radili i do 15 sati dnevno, bez redovnog odmora vikendom, a spavali su u iznajmljenim, skučenim i neprikladnim prostorijama, "na smene", jer su dva radnika delila jedan krevet.

Na ruke su dobijali tako malu platu da njom nisu mogli da plate ni kartu za povratak kućama pa su mnogo od njih ostali da robuju, stideći se povratka u zavičaj. Lokalno stanovništvo je znalo za ove robove, ali su svi ćutali o tome dok se neko nije okuražio i sve prijavio nadležnim inspekcijama.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ФУНКЦИЈА ВЕЛИКОГ МУДРАЦА: ТУМАРАЊЕ ПОЛИТИЧКОМ СЦЕНОМ ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ У СРБИЈИ!???

5. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Последњи пример Вучићевог дилетантизма је подршка Хилари Клинтон на председничким изборима у Америци. Још се није ни знало ко ће да буде кандидат Републиканске партије, али Вучић је изабрао страну.

У интервјуу на ТВ Хепи, у априлу 2015, објаснио је да Клинтонову подржава како би „Србија у будућности имала директан приступ до најважнијег места на кугли земаљској", наглашавајући да тако мисли „свако ко има памети".

Осим памети, Вучић је имао и довољно пара за финансирање Фондације породице Клинтон. Према америчким изворима, српски владар је Клинтонима платио два милиона долара како би му омогућили да се фотографише поред Барака Обаме. Не зна се да ли је хонорар исплаћен, али Вучић је видео само Била Клинтона. Њему за утеху остају фотографије Тамаре Ђукановић-Вучић, наводно последње у низу вођиних званичних супруга, која је позирала поред Мишел Обама.

 

                Предраг Поповић

CASKANJE SA NJEGOVIM PRJATELJEM

 

Средином септембра, месец и по дана пре избора у САД, на питање новинара Радио-телевизије Србије, зашто подржава Клинтонову, Вучић је искрено одговорио:

– Зато што сам паметан!

Да би нагласио колико је паметан, упоредио се с имагинарним противницима који, како каже, у српским новинама свима вичу „уа", а немају појма шта ће да раде кад Хилари победи. „Хоћете ви да гарантујете да неће да победи Хилари Клинтон? Па како треба да водим земљу кад Америка буде водила политику против Србије? Хоћете то?" – завапио је мудри Вучић.

Грађани Америке нису имали слуха за генијалне процене српског диктатора, за новог председника изабрали су Доналда Трампа. Но, нема тог пораза који Вучић не може да затрпа гомилом лажи. Није ни трепнуо, а одрекао се Клинтонових.

– Нисмо се ниједног секунда мешали у америчке изборе, то је унутрашње питање и израз слободне воље америчког народа. Господину Трампу честитам од срца. Ту је мој друг Ђулијани, који је подржао „Београд на води" кад је био. Добиће вероватно важну функцију у америчком естаблишменту – покушао је Вучић да обмане и грађане Србије и америчке дипломате.

По устаљеном правилу, опет је кикснуо. Измалерисао је и свог друга Рудолфа Ђулијанија, који је остао без жељеног места директора ЦИА. Успут, компромитовао га је и у Америци, где су медији одмах почели да истражују везу између њих двојице. Долазак у Београд и саветодавне услуге „српским политичарима некада повезаним са Слободаном Милошевићем, који је био оптужен за ратне злочине" Ђулијану су истакнуте као отежавајуће околности при могућем именовању на место државног секретара.

Ђулијани је у интервјуу Си-Ен-Ену објаснио да је посету Београду и саветовање Вучића платила једна компанија из Лондона.

– Не знам шта сам урадио погрешно или како то може бити оцењено као погрешно. Понашао сам се врло часно и храбро, јер сам тада у Београду поручио: „Мислим да је требало да вас бомбардују". Колико људи оде у неки град и каже: „Ја мислим да је било у реду што су вас бомбардовали"? – оправдао се Вучићев друг, који је био један од најагресивнијих заговорника НАТО агресије на Србију.

Није откривено која лондонска фирма је Ђулијанију платила подршку Вучићу на изборима 2012. године, као ни колики хонорар му је исплаћен.

О томе ко је и какав је Руди Ђулијани својевремено је говорио и Бошко Радоњић, једини Србин који је направио изузетну мафијашку каријеру у Америци, где је био најближи сарадник Џона Готија, последњег њујоршког кума.

Без обзира што је у младости осуђиван због разбојништва, Ђулијани је, после одслужене затворске казне у Синг Сингу, завршио право и догурао до функције тужиоца државе Њујорк. С тог положаја водио је рат против мафије, посебно против Готијевог клана.

Крајем осамдесетих година прошлог века, Ђулијани је иза решетака стрпао 20-так Готијевих сарадника, међу којима је био и Радоњић. С обзиром да су двојица озбиљних мафијаша добили статус сведока-сарадника, Радоњић је био убеђен да му нема спаса, да ће бити осуђен на дугогодишњу робију.

– Тешко сам подносио време у притвору, био сам уверен да сам готов. Ђулијани је притиснуо сведоке, они су пропевали и дали све доказе, на основу којих смо сви могли да будемо осуђени на максималне казне. Кад сам читао оптужницу, знао сам да нема излаза.

Нисам веровао адвокатима који су ми говорили да ће све бити сређено, да не бринем. Сећам се да сам једва ушао у судницу. Сео сам на место које су ми одредили. Поред мене су били моји другови, сви преплашени као и ја. Судија је већ почео да чита оптужницу кад сам скренуо поглед ка пороти.

У првом реду је седео пекар из моје улице, код кога смо куповали хлеб. Иза њега је седела жена из поште у мом крају. Сунце ме огрејало! Знао сам како се пажљиво бирају чланови пороте и да нема шансе да се у њој нађу људи који ме познају. Одмах сам схватио да је неко заиста направио дил са Ђулијанијем и да је суђење монтирано тако да се извучемо. Од тада, сви моји, који су остали да живе у Њујорку, морају да гласају за Ђулијанија – причао је Радоњић.

Треба му веровати, поготово јер је Ђулијани сарадњом са Вучићем потврдио склоност ка сумњивим пословима. Баш као што је Вучић неуспешним флертом с Клинтоновима показао колико је интелигентан и талентован за политику. Додуше, ваља му признати да се бар уздржао од улизивања новом америчком председнику подсећањем на своје старе ставове о Клинтину, кога је прогласио већим злочинцем од Хитлера. А, имао би шта да цитира. Пошто то неће он, како не би освежавао успомене на свој радикалски стаж, урадићемо ми.

Председник Бил Клинтон је, како је 20. марта 1999. године објавио „Њујорк тајмс" најавио НАТО агресију: „Требало би да се подсетимо шта се десило у селу Рачак. Невини људи, жене и деца, одведени из својих кућа у јаругу, натерани да клече у прашини, покошени су рафалима, ни због чега што су починили, него само због онога што јесу."

Вучић, тадашњи министар информисања, одмах је узвратио оптужбама.

– Пред Други светски рат, Чемберлен и Деладје, па и Молотов, избегавали су сукоб и тражили су све могуће компромисе са Рибентропом и Хитлером. И онда је највећи проблем био тај што нико није желео отворени сукоб.

Ни данас нико, осим Срба, није у отвореном сукобу са Сједињеним Америчким Државама, новом земљом носиоцем једног новог нацизма, носиоцем новог светског поретка. Земљом која уводи нешто што чак ни Адолф Хитлер није користио у своје време. Хитлер је барем поштовао Лајбницов принцип „довољног разлога".

И за најбруталније злочине Хитлер је проналазио некакво оправдање. Измишљао је, тврдио највеће глупости, најстравичније ствари које је историја запамтила ипак је правдао некаквим разлогом, никога није тек тако убијао.

Бил Клинтон није у стању ни пред собом да смисли оправдање за агресију на СР Југославију, нити ишта говори кад неког гађа и убија. Чудно је да се неко ко себе назива демократом на такав начин односи према животу, мада је очигледно да за савременог Хитлера и његове следбенике то није битно – тврдио је шеф ратне пропаганде Александар Вучић на конференцији за медије у влади Србије 25. октобра 1999. године.

Да није само паметан, него и вицкаст, Вучић је потврдио понудом Билу Клинтону да му „помогне у решавању проблема са Моником Левински", коју је изнео у радикалском билтену „Велика Србија", новембар 1998.

Као прави Србин с дна каце, клетвом кнеза Лазара претио је српским дефетистима и дезертерима, указујући да нема веће части него супротставити се „сједињеним америчким нацистима".

– Американци би желели да Србију униште, да и Србија постане колонија, да и Србија постане вазал моћном америчком господару, а то је оно што ми као народ и као земља не можемо да прихватимо.

Ти злочинци хоће окупацију Србије, они хоће да са лица земље нестану сви који се залажу за опстанак Србије као државе, њеног суверенитета и територијалног интегритета – бусао се у груди јуначке Вучић у мају 1999., поносан што је стављен на америчку „црну листу", док је његовој мами Ангелини забрањен улазак у Немачку.

Колико је опасан по Клинтона доказивао је причом да је НАТО ракетирањем зграде РТС-а заправо хтео да убије њега, никог другог. Лери Кинг, култни водитељ Си-Ен-Ена, заказао му је интервју управо у време кад је „Томахавк" ударио у студио у Абердаревој улици и убио 16 недужних радника.

– Хтели су да имају директни снимак убиства српског министра – хвалио се Вучић на конференцији за медије 22. октобра 1999 .

Под америчким бомбама погинуло је неколико хиљада Срба, али нема везе, Хитлер Клинтон и Адолф Вучић опростили су један другом тај безначајни инцидент постали интимни пријатељи до последњег интереса.

Док је у Вучићу доминирао радикалски парцијални ДНК, на нишану му се непрестано налазио и Тони Блер, тадашњи британски премијер.

– Тони Блер је, поводом догађаја у Северној Ирској, изјавио да ниједна земља, цитирам: ниједна, па ни Велика Британија не може дозволити да јој неко убија војску и полицију. Блер, ваљда, изузима само Србију, па српску војску и полицију може да бије и убија ко хоће. Зар то није најбољи пример политике двоструких аршина? – опомињао је Вучић у "Великој Србији", у августу 1998, подсећајући да нам је неко „тако претио 1914. и 1941. па се није добро провео".

Све што је мислио о Блеру, Вучић је с поносом потписао у рецензији Шешељевог бестселера „Британски педерски испрдак Тони Блер". Британски и српски ментални двојници пре две године су се срели и загрлили, љубав је планула као она бомба у Батајници, чији гелер је убио трогодишњу Милицу Ракић, по којој је Вучић крстио своју ћерку.

– Тони Блер је највећи пријатељ породице Клинтон, то су две најближе породице на свету. Шта је мој посао? Да идем около и псујем мајку свима који ми се не свиђају или да од оних који су били противници Србије правим пријатеље – објаснио је Вучић оно што сам назива трансфером блама.

У време своје прве политичке генијалности, оне радикалске, не само што је за сва зла овог света оптуживао креаторе новог светског поретка, предвођене породицама Клинтон и Блер, него је свим својим српским срцем, од Бугојна већим, подржавао њиховог највећег противника Садама Хусеина.

Председник Садам Хусеин представља симбол отпора америчком режиму. Српски народ се солидарише у потпуности са ирачким народом и разуме његове патње и муке. Нико не зна шта су то Ирачани учинили Американцима или било коме у свету, па да буду бомбардовани. Криви су само зато што мисле својом главом, ни због чега другог.

Кад Американци бомбардују око Басре, због чега то раде? Кога то траже? Шта то хоће? Њихови савезници могу да убијају и раде шта хоће. Шарон може да уништи читаву Палестину, може да убија палестински народ, њему то дозвољавају, али кад им се било ко супротстави, онда то не може.

Ја вас позивам да се не плашимо. За слободне земље! За Србију и Ирак! За српски и ирачки народ! За председника Шешеља и председника Хусеина – викао је Вучић приликом посете Багдаду, а и касније, 2003, на радикалском „митингу солидарности српског и ирачког народа" у београдском Центру „Сава".

Да би и Садам могао да види колико га воли, Вучић је цео један број „Велике Србије" штампао на арапском писму. Ипак, љубав није узвраћена у пуној мери. Радикалској браћи, војводама Шешељу и Николићу, Садам је дао драгоцене поклоне. Шешељ је добио сребром оковану сабљу, Николић сребрну кубуру, а кукавни Вучић, иако се толико трудио, није удостојен ни осмеха.

У Вучићевој политичкој каријери нема ниједне тачне процене.

Увек с истим жаром, примитивно и агресивно заговарао је губитничке опције. У време ратног распада СФРЈ гурао је Србе у страдање, ватреним говорима их је стимулисао да убијају и гину.

Ко год није веровао у могућност остварења Велике Србије био је етикетиран као фукара, домаћи издајник и страни плаћеник. Резултат је познат, Крајина је очишћена од Срба, а Вучић данас код Љига отвара заобилазницу пута Карлобаг-Вировитица. С пушком у руци лично је ратовао на сарајевској Грбавици, а сада у Кнез Михаиловој игра шах с Бакиром Изетбеговићем, плаче у Поточарима и у Њујорку се грли с Клинтоном.

Пред НАТО агресијом херојски се испрсио, спреман да се до последњег Србина бори за Косово и Метохију, да би, после два-три сусрета са Хашимом Тачијем признао независност албанске државе у колевци српства.

Цех његових крвавих авантура платило је око два милиона избеглих и прогнаних, милион обогаљених и 120.000 убијених. Док су забрађене мајке претурале по масовним гробницама тражећи своју децу, Вучић је ослобађао стамбени простор по Београду, од „Ју бизнис центра", преко Врачара до Јајинаца.

Деценију и по износио је најтеже оптужбе на рачун антисрба из Европске уније. Уместо с тим „убицама, чије су ципеле прљаве од крви невине српске деце", хтео је да Србе увуче у савез са Русијом и Белорусијом.

Тврдио је да Србији не треба економска сарадња са Немачком, нашим вековним непријатељима. Горљиво је доказивао да се Србија треба окренути на исток. Рецимо, према Вијетнаму. Вијетнам има 70 милиона становника, тамо може да се извезе све што се произведе у Србији, то је идеална прилика за српску привреду.

На крају, кад је, у сарадњи са својим истомишљеницима, оборио Србе и Србију на дно, прешао је на страну непријатеља. И, опет је доказао колико је паметан.

На сабласно смешан начин, како је правио караулу ког Карлобага, сада гура Србију у Европску унију. Понављајући мантру, коју је донедавно сматрао крунским доказом издаје – у Србији неће бити ни ваздуха да се дише ако се не учлани у ЕУ – користи сваку прилику за игрогазе на ту тему.

Са Британцем Мајклом Девенпортом, европским амбасадором, уверава Србе да пристану на сва национална, политичка и економска понижења како би се приближили Бриселу. Подршку му даје и његов приватни пријатељ Борис Џонсон, најжешћи заговорник изласка Велике Британије из Европске уније.

Да перверзија буде комплетна, ту је и Арне Санес Бјернстад, амбасадор краљевине Норвешке, који Србе уверава да је Европска унија одлично место, иако су његови сународници на неколико референдума одбијали да се укључе у то друштво.

За разлику од Вучића, цео свет се мења. Потрошена је политичка матрица, која се заснива на демократским идејама и њима супротстављеној бирократији. Неуспех либералног капитализма покренуо је талас промена у већини западних држава.

Малограђански концепт, какав је у Србији инсталирала самопрокламована елита око Бориса Тадића, и овде се распао на исти начин као пре месец дана у Америци. Кад су схватили да режимски маркетиншки трикови не служе ничему, осим да их тихо и без отпора претворе у обично робље, грађани су гласали за противкандидата, без обзира на његове безбројне недостатке.

Обарање Демократске странке нема везе ни с Тадићем, ни са Томиславом Николићем, већ искључиво са потребом друштва да, у самоодбрани, искаже револт и покуша да иницира политичке промене. По том шаблону пала је олигархија Клинтона и Обаме, као и Камерона, а тај шав ће ускоро да се распори у Немачкој и Француској.

Вучић о томе и не размишља. Уместо да припрема одговор Србије на изазове који раздиру Европску унију, пајац у улози владара размишља само о провизијама из бизнис транге-франге пројеката и, наравно, о личној пропагандној кампањи којом свакодневно злоставља народ.

По изласку из Шешељевог једноумља, Вучић се разбашкарио у свом малоумљу. На најтежа питања нуди лаке и брзе одговоре. Велика Британија је одлучила да напусти Европску Унију- нема везе, ми имамо подршку Ангеле Меркел. Србија је подржала Хилари Клинтон – нек’ је изгубила, није битно, Вучић има друга Ђулијанија.

Ипак, не треба кривити Вучића. Он не може другачије, фабричка производња му је таква, оптерећена разним ограничењима, што се види и по његовој приватној биографији.

За 23 године тумарања политичком сценом Александар Вучић је Србима и Србији нанео више зла него сви непријатељи у последња два века. После свега, он је и даље уверен да је најпаметнији. Ту заблуду је стекао јер никад није кажњен за злочине које је извршио. Никад није одговарао, ни политички ни кривично, а за то није крив он, него друштво у коме није било снаге и воље да се прихвати свођења рачуна с политикантима који су га уништавали деценијама.

Кад ова напредњачка болест прође, Србија неће моћи да се извуче из блата ако се не појави нова политичка снага, која ће бити спремна да Александру Вучићу на оптуженичкој клупи пружи могућност да докаже колико је паметан.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ОПСТАЈАЊЕ ЧУВАРА ДРЖАВЕ: САДАШЊА СЛИКА СТВАРНОСТИ СРПСКОГ ВОЈНИКА У НАПРЕДЊАЧКОЈ СРБИЈИ!?

2. децембра 2016. 5 коментара

 

Већ дуже од деценију и по, извршне власти систематски уништавају и понижавају војску, али стање никада није било овако лоше као што је од како су Министарство одбране преузели напредњаци чија је јасна намера да потпуно униште одбрамбени систем Србије, како би НАТО лакше могао да нас окупира.

Професионални војници више не добијају плате, већ милостињу која им није довољна ни за преживљавање, принуђени су да дуго бораве на терену, а за то не добијају ни адекватну опрему, али ни храну коју сада сами морају да купују. Због свега тога сваког дана Војску Србије у просеку напусте више од два војника, а све мање младих је спремно да јој приступи.

 

                     мајор Горан Митровић

OPSTAJANJE CUVARA DRZAVE1

 

Први пут у историји, припадници Војске Србије су се одлучили на улични протест (27. новембра) због неиздрживих услова под којима раде. Материјална ситуација у којој се налазе професионални војници никада није била овако лоша, чак ни за време ратова. Поређења ради: српски војник је 1903. био боље и квалитетније опремљен него 2016!

Једини пут у историји када је мобилисано сво пунолетно мушко становништво Србије, на почетку Првог светског рата, сви војници су добили комплетну опрему. Сто година касније, у мирнодопским условима, Министарство одбране није у стању да опреми ни оно мало припадника оружаних снага који су још преостали, већ од њих тражи да „војују у свом руху и о свом круху".

Нове панталоне за летњу маскирну униформу Војска Србије је ове године добила тек 2. августа, уместо на почетку лета, а и тада је испоручено свега 10.000 комада за око 25.000 професионалних војника.

Војници на одслужењу добровољног војног рока нису добили ништа, па носе већ коришћене униформе ранијих генерација. У каквом је стању опрема наших војника, најбоље илуструје податак да се они највише одлучују на раскид уговора одмах после великих маневара, након што су приморани да дане проводе у блату и на киши или снегу, без заштитне опреме и одговарајуће исхране.

Сваке године око 800 професионалних војника напушта службу, тврде у Војном синдикату. Највећи број њих као разлог за раскид уговора наводи лош материјални положај.

Републичка влада је 2010. у оквиру мера штедње наводно замрзла плате у војсци. Ово „замрзавање" се, међутим, односило само на повећања, али не и на смањења плата, тако да је 2014. плата свих професионалних припадника војске смањена за 10 одсто.

Просечна плата од тада износи 31.000 динара, што је за чак 25 одсто мање од просека у Србији, док је раскорак у односу на плате у Београду још већи. Како је престоница Србије најскупљи град у земљи, а у њему се налази и највећи број професионалних припадника војске, питање за добијање Нобелове награде из економије би гласило: како преживети са три четвртине плате која ни сама није довољна за достојанствен живот?

При томе, велики број професионалних војника није пореклом из Београда тако да не могу, као већина Београђана, да живе код родитеља и прехрањују се помоћу њихових пензија. Први пут у историји постојања армија, припадници професионалне војске у Србији морају да плаћају своје оброке у војној мензи.

Чак су и плаћеници у средњем веку добијали бесплатну храну! Уз све то, војничка дневница износи 150 динара, док ручак у мензи кошта 180 динара!? Због све већег броја оних који напуштају професионалну војску, преостали војници морају да раде прековремено, најчешће изван места боравка, тако да су приморани да оброке купују у мензи.

Да ли је следећи корак ове полуделе власти наредба да војници сами купују сопствену гардеробу, па и оружје? Го, бос, гладан, лоше опремљен, а још лошије мотивисан – то је слика српског војника у напредњачкој Србији на почетку 21. века.

У Војном синдикату тврде како уличним протестима само траже да се примењује Закон о војсци, ништа преко тога. Тренутно је основица за обрачун плата за чак 40 одсто испод границе коју предвиђа Закон, упозоравају у Синдикату, при чему би она требало да буде 75 одсто просечне зараде у Републици.

Разводник сада зарађује свега 30.449 динара месечно, неквалификовано цивилно лице на раду у војсци добија минималац, односно 22.812 динара, а плата доктора наука је 80.000 динара.

Са друге стране, некадашњи возач Јоргованке Табаковић, а садашњи министар одбране, Зоран Ђорђевић, са наводном мастер дипломом, као државни секретар у Министарству одбране примао је пре смањења плата 2014. чак 88.988,33 динара, а после тога је добијао 86.000 динара месечно, што значи да му је плата била смањена за свега око два и по одсто. Професионалним војницима тада је плата умањена за 10 одсто, а они, за разлику од државних секретара и осталих лезилебовића у Министарству одбране, немају право на државни ауто са возачем, бесплатни мобилни телефон, скоро бесплатне луксузне станове у Београду…

Летос је министар Зоран Ђорђевић најављивао повећање плата у војсци, али уместо тога долази ново смањивање. Председник Војног синдиката Србије Новица Антић указао је како обећано повећање плата од пет одсто (уз ограду министра Ђорђевића како ће оно уследити „ако буде средстава у буџету и ако Влада одобри") у ствари представља смањење од 10 одсто због новог прописа Министарства о организационим променама у војсци.

Како је Антић тада израчунао, заставнику би после почетка примене нових прописа плата могла да буде умањена за пет до шест хиљада динара, а потпуковнику, који би био постављен на место мајора, месечни приход би се смањио за чак 17.200 динара.

Када год држава обећа динар повишице, она одмах, унапред, отме два динара.

Још у децембру 2015, после усвајања буџета за 2016. годину, Министарство одбране је обећало повећање плата, али се то није обистинило. Тек када је Војни синдикат упозорио како због лошег материјалног стања у просеку сваког дана војску напусте два војника и запретио протестом, Министарство се крајем октобра поново огласило новим лажним обећањем повишице.

Крајем прошле године је више од 3.000 професионалних војника добило по 10.000 динара као новчану награду, док се за ову годину чак ни ова милостиња не најављује.

Распродаја војне имовине је довела у питање одбрамбену способност Војске Србије. Министар Шутановац и његови наследници згрнули су стотоне милиона евра распродајом војне имовине и наоружања.

Министар Ђорђевић је продао каменолом у Раковици, испод којег се налази војно складиште Стражевица, коју ни амерички бомбардер нису срушили. Минирањем у каменолому, које је продато Италијану, безбедност највећег подземног складишта је доведено у питање, јер већ прокишњава.

Вучићева камарила жели да на најсуровији начин уништи одбрамбену моћ Србије. И у томе је и успела. А генерали, на челу са Диковићем, подвили су реп и ћуте. А војску им Вођа у траљама оставља.

 

     А 1. Претње

Линијом оперативног дежурства јединицама Војске Србије почела су да стижу наређења да се прикупе подаци о запосленима који су присуствовали протесту, те да ли су се запослени „пријавили" да ће напуштати матичне гарнизоне

Ово је још једно од против Уставних наређења Министарства одбране и Војске Србије, где се људима ускраћује Уставом гарантовано право на слободу кретања. Излишно је поменути да већина запослених живи ван гарнизона службовања, као и да је недеља НЕРАДНИ ДАН.

Војни синдикат Србије саопштио је да је по наређењу генерала Диковића тог дана одржано ванредно бојево гађање, ванредна смотра наоружања, а све са циљем да се запослени спрече да иду на протест-штрајк. Очекивати је да почне отворен сукоб синдикалаца и генерал-штаба, јер генерали чувају све своје привилегије: велике станове и виле, скупа аута, високе плате, децу у дипломатским службама… Ускоро ће они морати да дежурају на стражарским местима, јер војника у Србији више неће бити.

 

     А 2. Два саопштења Војног синдиката Србије

Генералштаб узео активно учешће у ометању протеста, свесно кршећи Устав Србије и чинећи кривично дело.

   (26. новембар 2016.)

Данас се у јединицама Војске Србије читала информација Генералштаба Војске Србије, у којој се наводи да је најавом протеста Војног синдиката Србије, који је у јавности представљен као штрајк, начињена огромна штета по углед Војске Србије и може да пољуља поверење у њену способност.

У информацији се даље наводи да грађани који издвајају значајна средства за Војску не очекују да она излази на улицу и протествује “против своје државе“, да ће медији пренети јавности да је Војска устала против своје државе, да су на протест позвана и друга удружења и организације међу којима су и они који не деле исте вредности као Војска Србије, да је на протесту могуће деловање страног фактора који је у многим ситуацијама користио протесте да ослаби нашу земљу као и да се током протеста очекује да провокатори узвикују пароле против владе, министарства и сл.

Даље се наводи да Генералштаб итекако води рачуна о чувању статуса и стандарда припадника Војске Србије и да припадници Војске Србије треба да се поносе због ангажовања на свакодневним задацима у копненој зони безбедности, при помоћи становништву, обезбеђењу државне границе и сл.

Господо из Генералштаба, ви који седите у неколико управних одбора по разним предузећима у Србији, ви који се возите скупоценим лимузинама, ви који једете у посебним салама и ресторанима, а не са својом војском, ви који не чекате редове код лекара, ви који жмурите пред криминалом и ненаменским трошењем новца из буџета, ви који не косите траву по касарнама, ви који не стражарите на стражарским местима, ви који не радите по 250 дана одвојени од својих породица, ви који не доручкујете и не вечерате мед и мармеладу радећи притом 14 сати дневно, ви који не спавате под ведрим небом и не стојите на хладноћи неколико дана, ви немојте да нам држите лекције о солидарности са народом, ви који сте дозволили да Албанија има већи војни буџет од Србије.

Наш народ зна да је српски војник део њега, то нисте ви господо из Генералштаба, зато је народ и подржао протест својих војника који су подигли глас против оних којима су налози управо оних фактора које спомињете, изнад интереса државе, Војске и закона државе Србије.

Тачно је да грађани издвајају значајна средства за Војску Србије, а да ли сте грађане Србије упознали како њихова Војска троши та средства. Очигледно ћемо ми то морати да учинимо, пошто сте ви легализовали криминал у редовима Војске и жмурите пред ненаменским трошењем средстава грађана и дозволили појединцима и тајкунима да се на рачун војника богате, док војник гладује и не може да прехрани своје породице.

Кажете да сте упознали надлежне са проблемима на које указујемо, а шта сте господо предузели да се ти проблеми реше. Ми знамо да нисте ништа и ако вам је то дужност и обавеза. Ви сте највећи узрок за лоше међуљудске односе, за преоптерећеност људства, за лошу исхрану, за неисправност технике, за лошу мотивисаност припадника и све проблеме који произилазе из свакодневног живота оних којима је војска друга кућа, а држава друга мајка.

Због тога ћете господо ускоро ви бити стражари на стражарским местима јер више нећете имати војску, она вас напушта и одлази сваког дана у све већем броју. Тек после вас одговорно је министарство, које слепо слуша шта им тамо неки “фактор“ каже и нареди, без обзира да ли је то у интересу Војске и по закону. Не војници, закони тог “фактора“ су приоритет и они морају да се извршавају.

Припадници Војске Србије, окупљени и удружени у Војни синдикат Србије, више на све ово неће да ћуте, а и не смеју, јер су се на верност заклели држави и народу и зато у недељу 27. новембра у пет до дванаест подижу свој глас.

То право дао им је Устав Србије и Закони Србије, а ви им га не можете одузети, колико год вам то сметало. Српски војник никада неће издати свој народ као што сте то ви нама учинили, нека народ буде спокојан, а народ то зна и види и зато сам, непозван долази да подржи своју војску. Вама господо нека је на част што своје војнике оптужујете за издају државе, упитајте се онда коме командујете.

Како је одредбама члана 151. Кривичног законика, прописано као кривично дело, ко силом, претњом, обманом или на други начин спречи или омета јавни скуп који је организован у складу са законом, позивамо народно јавно тужилаштво и заштитника права грађана да на ову информацију одмах реагују и против одговорних лица у Генералштабу покрену поступак утврђивања одговорности.

Више је него очигледно да је давањем овакве информације извршено ометање јавног окупљања које је пријављено у складу са законом и потом није забрањено, чиме се доказује да су процене из информације коју је издао Генералштаб паушалне, из чега јасно произилази да представљају покушај обмане припадника Војске усмерену искључиво ка ометању јавног окупљања.

 

     Докле бре више господо фотељаши?

     (27. новембар 2016.)

И након успешно одржаног протеста Војног синдиката Србије испред зграде Министарства одбране у пет до дванаест, притисци не престају, напротив, интензивирају се и то ниским ударцима.

Линијом оперативног дежурства јединицама Војске Србије почела су да стижу наређења да се прикупе подаци о запосленима који су присуствовали данашњем протесту, те да ли су се запослени „пријавили“ да ће напуштати матичне гарнизоне…

Ово је још једно од против Уставних наређења Министарства одбране и Војске Србије, где се људима ускраћује Уставом гарантовано право на слободу кретања. Излишно је поменути да већина запослених живи ван гарнизона службовања, као и да је недеља НЕРАДНИ ДАН.

Војни синдикат Србије ће у наредним данима поднети кривичне пријаве против најодговорнијих лица у Министарству одбране и Војсци Србије.

Овом приликом постављамо отворена питања министру одбране и начелнику генералштаба:

1.Да ли сте наредили да се прикупе подаци колико је запослених присуствовало протесту?

2.Да ли сте задовољни бројем припадника Војске Србије који су присуствовали мирном грађанско-синдикалном протесту у организацији Војног синдиката Србије?

3.Да ли сте задовољни ефектима мера које сте противзаконито предузели у спречавању протеста?

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ЛЕГИТИМИТЕТ: „СРПСКИ МИНИСТАР“ У СЕПАРАТИСТИЧКОЈ ВЛАДИ КОСОВСКИХ АЛБАНАЦА!???

30. новембра 2016. Коментари су искључени

 

Избеглица из Книна Љубомир Марић, човек без академског образовања (од школе има пекарски занат завршен у Хрватској), направио је невероватан "дриблинг" између стварног и (не)могућег. Од радног места портира у Трепчи, преко места "шефа кабинета", директора Трепче, уз логистику Вучићеве странке и његове страначке и ванстраначке мафије, до позиције министра у Тачијевој влади и Координатора за имплементирање Бриселског споразума.

 

                  Иван Максимовић

MARIĆEVO MINISTROVANJE

 

„Али о њему нема шта да се каже, он је безличан…без карактера, без емоција…", то је реченица којом га описују сви који га знају, иако су се неки дружили чак и годинама или студирали са њим. Он је Љубомир Марић. Јавности познат као такозвани „министар локалне самоуправе" у влади албанских сепаратиста на Косову и Метохији.

Марић је део групе отпадника од српског Устава, закона и чак њихов противник, а коју предводе људи на челу власти ове државе посебно се истичући у свом погубном деловању од када је Александар Вучић преузео кормило. Од тог тренутка све израженија постаје мржња према Србима са Косова и Метохије који своју државу зубима и ноктима држе и не дају да се откине ни један њен део а све већа сервилност према, пре свега америчкој, па тек онда европској и албанској „елити".

Посвећени једино издаји и уништењу државе Србије бескомпромисни су у елиминсању својих опонената из сопственог народа. Због тога и не бирају паметне, способне и савесне јер се такви морају у некој фази побунити, забити клин у точак или просто дићи руке од ужаса који их преплављује што су ближи коначном подвлачењу црте под оно што су урадили.

Такви нису способни да издају спроведу до краја, људи попут Марића јесу. Зато се ту и налазе. А како је дошао на то место, готово као и све друго важно у његовом животу, прекривено је загушујућим смогом. Овај пут „Трепчиним".

Рођен је у Хрватској 1977. године, у Книну одакле је августа 1995. године, повлачећи се са српским народом пред геноцидним наступом Хрвата названим војном акцијом „Олуја", долази на Косово и Метохију. Као и све друге избеглице живео је у веома тешким условима.

Ниједно од битних животних питања није му било решено. У почетку је живео у згради основне школе у Косовској Митровици, у којој је био смештен највећи број избеглица, у веома незавидним условима. Неколико година касније, добија стан у викенд насељу на малом Звечану, у коме је смештен и велики број прогнаних Срба током мартовског погрома 2004. године, где и данас живи његова мајка, родом из Ћуприје. Мењао је боравак спуштајући се ниже ка самом Звечану, у зависности од свог материјалног стања.

У Приштини уписује Електротехнички факултет 1998. и ту проводи две године свог живота бавећи се студијама мада неуспешноНичим се није истицао, ни са ким није био близак. Да ли због тога или његовог тренутног политичког (мада више криминалног) ангажмана, људи га се боје. Додуше, у Косовској Митровици се данас сви боје свакога. Сломљено је јединство народа, а удружени су остали само криминалци и зликовци.

Иако је Марић бивши пацијент психијатријске болнице Лаза Лазаревић у Београду, и сви то знају, успео је да уплива у ту криминалну струју. Многи од тадашњих пријатеља га тек површно знају, не знајући чак ни за његово образовање, а оно је шаренолико…

Из Хрватске је дошао са завршеним занатом пекара, и није био дечко који обећава. Тако је Душан Јањић, човек који све што ради ради против српских интереса на Косову и Метохији и то за велике паре, гостујући у некој од емисији ТВ Б92, прозвао именом и презименом Марића и упитао како један пекар може да заштити српске интересе на Косову и Метохији иако до тога ни једном ни другом није стало.

Не само пекар, најмање је познато и готово на граници мистике када, где и како је Марић, како истиче у својој биографији, постао „менаџер информатике"? А, студије у Приштини, као што смо већ рекли, осим знања блокирала је и љубав. Упознао је Емину Јовић, студенткињу медицине из села Бошњаци у општини Лебане којом се оженио касније (добили су двоје деце а она је постала кардиолог у Клиничком центру у Косовској Митровици где и данас ради).

Но, њихов заједнички живот се ту и завршава, развели су се а деца остала са мајком. Тако је човек који није успео да организује живот своје породице, ушао у политику кроз коју ће покушати да организује свеукупни живот преко 100 хиљада Срба који на Косову и Метохији још увек живе…

Но, пре тога, на молбу једног пријатеља који га није могао гледати како грца у сиромаштву, замолио је директора „Трепче" да га приме макар као портира. Сви су му изашли у сусрет и Марић новембра 2000. добија посао у „Трепчи" где је његова мајка већ била запослена. Иако га је тим послом буквално дигао из мртвих, Марић данас на улици чак ни не назове „добар дан" том човеку.

Претходно је као преводилац радио при ОЕБС-у током организовања првих такозваних „локалних косовских избора". Просечно познавање енглеског језика било је оно што ће му касније помоћи да напредује у послу као секретар у „Трепчи". Али, помогло му је и држање до спољашности. Водио је рачуна о хигијени, увек је облачио одела, увек чист и дотеран.

"…Остављао је упечатљив утисак својом појавом. Њега је директор, са делегацијом, слао у Приштину, водио на састанке са странцима када се преговарало о ‘Трепчи’ и касније је постао и његов секретар. Јер он, углавном ћути. А, када неко ћути, онда има мале шансе да проговори глупост тако да не знаш ни колико је паметан, ни колико је глуп" каже један од његових бивших колега.

Тако је Марић убрзо постао лични секретар, односно „шеф кабинета" генералног директора „Трепче". Но, неки Александар Вучић је успео да га пронађе и ангажује га (као профил какав му управо одговара за спровођење непријатељске политике према својој држави), за посао Координатора за имплементирање Бриселског споразума.

Према тврдњама добро упућених, Марић је на место министра у квази институцијама на КиМ и дошао на предлог садашњег генералног директора „Трепче", Јована Димкића за коју ПБ КиМ наводи да је један од главних спонзора „Фонда Драгице Николић".

Као неопходна личност која ће са српским именом и презименом приказати свету да Срби „желе" да учествују у стварању независног Косова и Метохије, 10. децембра 2014. Марић бива именован за „министра локалне самоуправе" у такозваној влади албанских сепаратиста и то као један са Вучићеве „Листе српска" која активно учествује у стварању албанске државе на тлу покрајине.

Иако се и он, као и сви учесници ове лажне „владе" користе терминомпредставници Срба", они то уистину никада нису били јер Срби и не желе да било шта имају са онима који „нит’ једу, нит’спавају већ им само о глави раде". Све скупа, много је разочарало и увредило Србе, понајвише из Звечана и Косовске Митровице, који су му здушно помагали од дана када је избегао из Хрватске са још пола милиона Срба у већ поменутој, геноцидној акцији „Олуја". Али, да овај човек не преза од таквих „промена" и „уступака", то се свакодневно показује.

У свом првом обраћању медијима, иначе државној агенцији „Тањуг", Марић је рекао да је за српску заједницу најважније питање приватизације јер ни ЗСО неће моћи да опстане без средстава.

Истина, српском имовином, попут јата лешинара, криминално су управљали локални Албанци, кроз „агенције" основане мимо Резолуције 1244, као јединог документа који утврђује оквире управљања имовином и уопште кадровима на Косову и Метохији. У томе су им саветодавно, чињењем али и умешношћу у куповине српске државне имовине на КиМ, помагали и представници мисије Уједињених нација на Косову и Метохији.

Марићево „политичко" дејство наставило се и на терену агресивног и бескомпромисног спровођења Бриселског споразума  са српске стране, упркос очигледној погубности коју он носи.

Наводно на позив „Српског народног вијећа" из Хрватске, Марић је као „министар тзв. ‘независног’ Косова" посетио Хрватску и тамо, ни мање ни више, представљао туђу државу а хрватским званичницима "предочио" проблеме са којима се сусреће „српска заједница" на Косову и Метохији и од њих затражио помоћ у организацији и функционисању неких будућих српских институција у оквиру „државе Косово", ако таквих и буде.

На ово је саопштењем реаговао Патриотски блок КиМ који је у тој посети видео „класично лицемерство садашње власти у Србији". Они још истичу да је наводни разлог те посете искуство које Хрватска има у повратку избеглица "иако је познато да се и на Косову и Метохији а и у Хрватској одвија процес по истом рецепту који су пројектовали западни ментори а он гласи, да се Срби протерају у масовном броју а да се онда враћају на кашичицу".

Патриотски блок КиМ подсећа и на чињеницу да „Љубомир Марић није једини представник негативне националне селекције садашње власти", и да је за очекивати било да се на прослави акције „Олуја", заједно са албанским „министром" Марићем, појави и председник Владе Србије, то јест Александар Вучић, а све у знаку помирења што је постао тренд на простору бивше Југославије али само онда када Срби треба да „признају своју кривицу".

Тешко да је то било кога значајније погодило. Ту свако има свој циљ а ни средства нису за потцењивање, посебно материјална што ремети могућност закључка колико ту од идеологије има? Јер, ако ивер не пада далеко од кладе, један од Марићевих бивших пријатеља из Звечана наводи да раније томе није придавао посебан значај па се ни детаља не сећа али негде у глави има „то да је његов отац сликар, не неки познати него онако…бави се сликарством. И сада, колико могу да се сетим, његов отац се вратио у Крајину и тамо покатоличио, знам да се тако нешто издешавало али не сећам се тачно свих детаља".

Одсуство детаља, када је Љубомир Марић у питању, говори о празнини у његовој биографији и чињеници да је он човек без реалног занимања. Ћутљив, повучен у себе, ненаметљив у друштву, себи је пробио пут ка циљу који можда није ни имао, или му чак ни ово није циљ него неки лични стандард или задовољство које жели да оствари. Очигледно је да му ништа на путу до тога није битно, па чак ни то да ли ће на крају остати Срба довољно да му лажираном подршком у медијима обезбеде „легитимитет" у тзв. „влади" албанских сепаратиста.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

VAZAL NATO PAKTA: IZOBLIČAVANJE, ODUMIRANJE I DEFORMACIJE VOJSKE SRBIJE!!!

25. новембра 2016. 1 коментар

 

Početkom novembra meseca Vojsku Rusije i NATO alijansu delilo je svega nekoliko stotina kilometara, pisao je početkom novembra londonski "Independent", opisujući suludu odluku državnog vrha Srbije da istovremeno pošalje svoju vojsku i na vežbe sa ruskom armijom i sa NATO paktom.

Naime, ruske desantne jedinice sa beloruskim jedinicama, učestvovale su na vojnoj vežbi "Slovensko bratstvo 2016" . Istovremeno, u Crnoj Gori su trajali terenski manevri vojske SAD i desetak NATO zemalja.

Ali, Vojska Srbije, vođena šizoidnim idejama suludog vlastodršca, učestvovala je u vežbama na obe strane! Vučićevo ludilo dovelo je do toga, da je danas u realnosti sasvim moguće da srpski vojnici ratuju na dve suprotne strane, jedni protiv drugih! A, kakva je stvarno odbrambena moć Srbije i na kako niske grane je nekada časni vojni poziv u Srbiji spao, govori surova realnost na terenu…

Ipak, i takvu Vojsku Srbije, Zapad hoće da vidi kao svoju malu, marionetsku služinčad, dok Rusija pokušava da od nje stvori respektabilni vojni faktor u regionu i šire.

 

                   major Goran Mitrović

VOJSKA VAZAL NATO PAKTA5

 

Predstavljajući godišnji plan upotrebe snaga Srbije u multinacionalnim operacijama u Skupštini Srbije (2. novembra ove godine), ministar odbrane Zoran Đorđević se, kao i svaki Vučiću odan čovek, poslužio "pohvalom ludosti", rekavši da su planovi "u skladu sa raspoloživim kapacitetima i materijalno-finansijskim sredstvima", te da je planirano da se u 2016. godini nastavi angažovanje pripadnika VS u sedam mirovnih operacija širom sveta.

Đorđević je ovo rekao na dan kad je vojna vežba Srbije sa Rusijom i Belorusijom počinjala, kako bi se uputila poruka Zapadu: vežbamo sa Rusima, ali vama služimo, sa vama u vojne misije idemo!

A, kako i ne bi, kad je sve jasno zapisano u sporazumu koji je jo 2014. godine potpisala Vlada Srbije sa NATO paktom o logističkoj podršci. Tačnije rečeno, bio je to "Sporazum o unapređenju saradnje i statusu snaga u okviru Programa Partnerstvo za mir" ili, Sporazum SOFA , potpisan, dakle, u januaru 2014. godine, a ratifikovan u julu 2015. godine.

Bilo je to na vrhuncu prve vlade Aleksandra Vučića. Srbija je na taj način stavljena u vazalni položaj prema NATO paktu, tako da je danas nemoguće govoriti o vojnoj neutralnosti države, jer sve što je tada potpisano, lišava suvereniteta i ne dozvoljava državi da dalje sama definiše doktrine i pravce spoljnopolitičkog razvoja (naravno, može na papiru i rečima ali ne i u praksi – alijansa neće dozvoliti). Tako je Vučićeva vlada omogućila NATO paktu, ono što nije nijedna pre nje: da ova zločinačka alijansa može da koristi bilo koji objekat i infrastrukturu zemlje po sopstvenom nahođenju, i da se slobodno kreće uz puni imunitet svog personala!

Umesto kancelarije za vezu, NATO danas može slobodno po Srbiji da formira svoje ratne štabove (što i čini!). Nastavlja se i prelazak na standarde severoatlanske alijanse, usklađivanje vojnih doktrina, pristupa, koordinacija borbenih dejstava, saradnja jedinica...) i učešće Srbije u multinacionalnim operacijama.

Pravila iz sporazuma nalažu da Vojska Srbije mora svaku informaciju da razmenjuje sa NATO paktom. Uzgred, to je toliko visok stepen "saradnje", da samo članstvo u alijansi i nije neophodnoveć sada, formalni ulazak Srbije u NATO pakt ima više psihološki nego praktični značaj!

Pre dve godine, kad je organizovana zajednička vojna vežba Vojske Srbije sa ruskim jedinicama za borbu protiv terorizma pod nazivom "Srem 2014" (održana 14. novembra 2014), podanici NATO pakta iz regiona su odmah dignuti u stanje najveće pripravnosti.

Zbog vežbe pripadnika ruskih oružanih snaga u Sremu, generali NATO pakta su hitno zahtevali da se, kao odgovor na to, odmah održi i jedna "regionalna vežba", u saradnji sa njenim članicama, pa je tako 28. novembra 2014. godine, u vojnoj bazi "Jug", kraj Bujanovca, održana vojna vežba Vojske Srbije sa pripadnici vojske SAD, i vojnih jedinica četiri države regiona (Bugarske, Makedonije, Rumunije i Hrvatske), pod nazivom "Platinasti vuk 15" .

Bio je to prelomni trenutak u "privođenju Srbije atlanskom savezu". Još u toku priprema te vežbe, bivši ministar odbrane Gašić i ministar spoljnih poslova Dačić, našli su se u sedištu NATO pakta i potpisali sporazum SOFA.

Sve nakon toga je bilo lažno koketiranje sa ruskim vojskom i državama koje su u vojnom savezu sa Rusijom. Glavnina odbrambene strategije preorjentisana je ka Zapadu. U skladu sa tim, Ministarstvo odbrane je planiralo da i u ovoj godini nastavi angažovanje u sedam misija: u Kongu, Liberiji, Obali Slonovače, Kipru, Libanu, na Bliskom istoku i Centralnoafričkoj Republici i u četiri multinacionalne operacije Evropske unije.

Šta će srpski vojnik u ovim nesrećnim zemljama, kad nesreće u svojoj kući ima na pretek? I kome uopšte služi Vojska Srbije danas, za koga ratuje, protiv koga, u ime čijih interesa?

Skoro u isto vreme kad je i potpisan veleizdajnički sporazum (SOFA), tačnije, 10. oktobra 2014. godine, Skupština Srbije je izglasala dopune Krivičnog zakona, koje uvode stroge zatvorske kazne za učešće na stranim ratištima. Naime, državljani Srbije koji učestvuju u ratovima i oružanim sukobima u drugim državama ili organizuju i vrbuju građane Srbije za učešće na stranim ratištima, suočeni su sa kaznom zatvora od šest meseci do 10 godina.

Ubrzo se ispostavilo da se ovaj zakon primenjuje selektivno. Naime, kad je otvoreno ratište u Ukrajini (Donbas), Srbi koji su se tamo uputili stavljeni su na poternice. Takav princip nije primenjen kad je došlo do odlaska mladih Bošnjaka iz Srbije u redove takozvane Islamske države. A, ovde treba podsetiti da su pojedine bošnjačke stranke u Skupštini Srbije bile jedine uzdržane kod usvajanja već pomenutog zakona o gonjenju onih koji učestvuju na stranim ratištima.

 

       Kako preživljava Vojska Srbije?

 

Najveći deo novca iz budžeta Republike Srbije namenjenog za vojsku, i dalje ide za plate i naknade zaposlenima u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije. Reč je o sumi od oko 280 miliona evra, što je 60 odsto vojnog budžeta (dakle, plate, socijalni doprinosi, naknade, troškovi…).

Vojska je pretrpela više nakaradnih reorganizacija, koje su se u suštini pretvorile u smanjenje brojnog stanja zaposlenih. Takva „nova" reorganizacija Vojske Srbije, koja se najavljuje u okviru reforme državne uprave konačno bi dotukla Vojsku, kao nacionalnu instituciju.

Sve se radi pod okriljem Međunarodnog monetarnog fonda (MMF)  i predstavlja u suštini zločin jer narod ostavlja nezaštićenim a državu nebranjenom. U tom procesu slamanja borbene gotovosti i borbenih mogućnosti Vojske Srbije, sa kriminalnim političkim vođama na čelu, učestvovali su i karijeristi generali, kojima je ostanak neki mesec ili godinu u službi bitniji od istine i profesionalnog zalaganja da se prestane sa daljim razbijanjem Vojske Srbije.

Parade i po koja vežba i proslave u narodu stvaraju lažnu sliku da je Vojska Srbije jaka i da ima adekvatnu brigu države. Na žalost istina je sasvim drukčija, Vojska Srbije ubrzano odumire, nema adekvatnu brigu i pomoć države, a mogućnost novih ratova za očuvanje preostale državne teritorije Srbije, uopšte nije isključena.

Pod povoljnim uslovima Rusija duže vreme Srbiji nudi opremanje Vojske Srbije složenim borbenim sistemima, ali je očigledno da Vučićeva vlast ne sme ni da pomisli na to. Pred javnošću se Vođa pravda nedostatkom finansijskih sredstava. Od koga ne sme vlast pre a i sada da oprema svoju Vojsku? Naravno, od SAD, MMF-a, NATO, EU, dakle od svih onih centara moći koje su ga dovele na vlast kako bi obavio priznavanje lažne države na Kosovu.

Dok traje proces stalne deformacije Vojske Srbije, na sceni su i nedosledne i nekompetentne organizacione promene, koje sprovode političke garniture koje se menjaju u Ministarstvu odbrane, uz poltronsko ponašanje dela generalskog kora koji je opterećen ličnom karijerom, nesposobnošću i željom da što duže ostane u profesionalnoj službi.

Sve to izobličava ukupnu strukturu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, jer su mnoge odluke o organizacijskim promenama donošene snagom formalnih političkih i vojnih autoriteta, bez zadovoljavajućeg uticaja vojne struke. Ovome treba dodati i činjenicu da je standard pripadnika Vojske Srbije na vrlo niskom nivou, da su vojnici demoralisani i nemotivisani za izvršavanje svakodnevnih zadataka zbog mizernih primanja, lošeg materijalnog položaja i teških uslova u kojima vrše službu vojsku svakodnevno napušta veliki broj vojnika i starešina.

Standard pripadnika Vojske Srbije značajno je počeo da se urušava od 2012. godine, a posebno tokom 2014. 2015. i 2016. godine, na šta su posebno uticale odluke i mere koje se odnose na smanjenje plata, naknada i dnevnica koje po osnovu službe u vojsci treba da ostvaruju profesionalni pripadnici Vojske Srbije.

Pripadnici Vojske Srbije od početka 2014. godine do danas primaju umanjene plate po osnovu Zakona o umanjenju neto prihoda lica zaposlenih u javnom sektoru, a od prvog novembra 2014. godine po Zakonu o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava kojim je za 10% umanjena plata svim zaposlenima u državnim organima.

Najugroženije kategorije zaposlenih u Vojsci Srbije su profesionalni vojnici, civilna lica na službi u Vojsci Srbije i podoficiri. Danas više do 81% pripadnika Vojske Srbije ima zaradu manju od prosečne u R. Srbiji: 100% profesionalnih vojnika čija prosečna neto mesečna zarada iznosi oko 31.000 dinara (250 evra), 70% civilnih lica (vojni službenici i nameštenici) ima prosečnu mesečnu neto zaradu oko 22.000 dinara (180 evra) 82% podoficira ima prosečnu mesečnu neto zaradu oko 41.000 dinara (335 evra).

Mere kojima su profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije značajno umanjene zarade, dodatno su urušile već prilično urušen standard pripadnika Vojske Srbije što je izazvalo još veće nezadovoljstvo i odliv kadraViše od 50 odsto pripadnika Vojske Srbije nezadovoljnih platom, što je dvostruko više u odnosu na anketirane prethodnih godina, takođe veliki problem pravi drastična razlika u platama podocifira i oficira (oficiri imaju dvostruko veće plate od podoficira, čak i onih koji imaju preko 20 godina efektivne službe u vojsci).

Prisutna je i psihička opterećenost zbog mera “štednje“, gde je značajan broj pripadnika VS, njih više od 30% u ozbiljnoj meri opterećen teškom materijalnom situacijom što značajno utiče na kvalitet njihovog rada i zalaganja na radnom mestu, a naročito na njihovo psihofizičko stanje i motivisanost za izvršavanje svakodnevnih zadataka (prevelika zaduženost kod banaka, nezaposlenost u porodici, nerešeno stambeno pitanje…).

Na lični zahtev tokom 2015. godine, Vojsku Srbije napustili su najviše profesionalni vojnici. Od ukupnog broja vojnika koji su napustili VS tokom 2015. godine njih 72% otišli su na svoj zahtev. U prva dva meseca 2016. godine, Vojsku Srbije napustilo je preko 150 vojnika. Pored vojnika VS sve više napuštaju oficiri i podoficiri sa najvišim kvalifikacijama kao i civilna lica.

Zbog nedovoljne popunjenosti jedinica Vojske Srbije potrebnim i stručnim kadrom prisutna je dodatna opterećenost pripadnika koji pored svojih dužnosti obavljaju i dužnosti radnih mesta koja nisu popunjena, odziv na konkurse za popunu radnih mesta veoma je loš, naročito u Vojvodini i Beogradu, a od nedovoljnog broja kandidata svega 30% zadovoljava uslove konkursa. Zbog loše popune jedinica iznurenost zaposlenih u Vojsci Srbije prekovremenim radom i radom na terenu je sve prisutnija.

Pad morala kod pripadnika Vojske Srbije izazvale su novonametnute obaveze nastale pravilnicima, uredbama i rešenjem ministra odbrane donetim tokom prethodne godine iza leđa predstavnika zaposlenih i na nezakonit način.

Rešenje ministra odbrane o utvrđivanju iznosa dnevnice za službeno putovanje, naknade za službu na posebnim vojnim objektima, dnevnih naknada za izvršavanje posebnih zadataka i aktivnosti i vrednosti boda za obračunavanje naknade troškova zbog odvojenog života od porodice, naknade dela troškova za zakup stana i naknade troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja broj 7415-19 od 12.11.2015. godine.

Ovim rešenjem su službene dnevnice sa 2.167 dinara umanjene na 150 dinara, dnevna naknada za rad na terenu i dnevna naknada troškova za službu na posebnim vojnim objektima sa 1.083 dinara smanjena je na 800 dinara, a dnevna naknada za angažovanje u Kopnenoj Zoni Bezbednosti u kojoj pripadnici Vojske Srbije svakodnevno izvršavaju zadatke i gde im je često i život ugrožen, dok su za to vreme po 45 dana i više odvojeni od porodica, smanjena je sa 2.200 dinara na 1.500.

Vladi Srbije kao drugostepenom organu izjavljena je i žalba od strane ugroženih u vojsci, ali, na ovo rešenje ministra odbrane, ni do danas nije odgovoreno. Ono nije postalo konačno i izvršno, ono se bez ikakvog ograničenja i danas primenjuje u Vojsci Srbije na štetu njenih pripadnika.

Protekle godine, mimo očiju javnosti, jedan od najviših funkcionera NATO pakta, Frenk Boland, pomoćnik generalnog sekretara Alijanse na poziciji šefa Direktorata za planiranje snaga NATO, koji je u skladu sa takozvanim programom PARP (Proces pregleda i planova) vršio je „procenu", tačnije rečeno, kontrolu i inspekciju stanja u sistemu odbrane Srbije sa težištem na Vojsci Srbije, radi uspostavljanja „nove komandne odgovornosti" i regulisanja odnosa na relaciji nadređeni-podređeni.

U svom kratkom ali preciznom izveštaju svojim pretpostavljenima, napisao je da je Srbija „pacifikovana" te da je prekompozicija nekada velike armije u malu logističku vojsku, pri kraju.

 

       Nebranjena zemlja

 

Vojska Srbije, čiji su glavni kadrovi školovani po NATO centrima i koja nema obavezni vojni rok, je oružana sila koja broji manje od 29 hiljada ljudi u miru, od čega je svega nešto oko 14 hiljada skoncentrisano u vidu Kopnena vojska, a u vidu Ratno vazduhoplovstvo simboličnih 5 hiljada ljudi.

Od važnijih borbenih sastava Vojska Srbije raspolaže gardom, zatim, četiri kopnene (mešovite) brigade, jednom mešovitom artiljerijskom, jednom specijalnom brigadom i rečnom ratnom flotilom, a RV i PVO čine dve vazduhoplovne, jedna PVO i jedna brigada. To su najvažniji, borbeni sastavi. One druge ne vredi ni nabrajati. Malo, da manje ne može biti.

Od granice sa BiH pa sve do Valjeva nemamo nijednu operativnu jedinicu vojske. Uostalom, zašto oružane snage Srbije danas broje samo 28.150 pripadnika od čega je u kopnenoj vojsci 13.250 ljudi, što je, zapravo, samo jedna divizija po zapadnim merilima, u Ratnom vazduhoplovstvu i PVO-u imamo 5.100 pripadnika, 3.000 ljudi je u Komandi za obuku, 1.600 u Gardi i 5.200 u Ministarstvu odbrane. Rezervna armija Srbije broji samo 50.150 ljudi, dok rezervna armija Bugarske, na primer, broji 303.000 pripadnika.

Uzgred, i ovakva Vojska Srbije, redovno izvodi obuku i vežbe na NATO poligonima sa članicama Alijanse i pridruženim marionetskim državama kroz program „Partnerstvo za mir", što su aktivnosti koje su direktno usmerene protivu Rusije.

Treba se samo podsetiti poslednje velike vežbe u bazi „Hoenfels", u Nemačkoj, gde Vojska Srbije, tačnije pripadnici pešadijskog bataljona 2. brigade KoV, učestvuje sa vojskom Albanije, Bugarske, Gruzije, Litvanije, Nemačke, Norveške, Rumunije, Sjedinjenih Američkih Država…I to nije problem. Problem je za ceo Zapad, kad samo jedna ruska brigada dođe u Srbiju i učestvuje na vežbama, sa, zvanično, vojno neutralnom Srbijom!

 

       Posledice pogrešno vođene politike

 

Prerano i neorganizovano pristupilo se uvođenju civilnog služenja vojnog roka, čime je država zadala snažan udarac ionako nezavidnom položaju i ugledu Vojske Srbije. Ali, režim Aleksandra Vučića ne misli tako. Nedavno je Jovan Krivokapić, portparol Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, (inače, za vladajući režim vrlo "milozvučan", sudeći po onome što priča), izjavio da "…Koncept profesionalne vojske za sada zadovoljava sve potrebe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, ali ukoliko Narodna skupština donese odluku o ponovnom vraćanju obaveze služenja vojnog roka mi ćemo biti spremni da takvu odluku sprovedemo u delo!".

Ali nakon svega što je urađeno od vojske, male su šanse da se to uopšte desi. Podsetimo se da su u međuvremenu, sve zemlje u okruženju postale vojno superiornije od Vojske Srbije, uključujući tu čak i Albaniju (koja, istina, ima punu američku logistiku). Hvalisanja pojedinih ministara odbrane poslednjih godina da smo najjača vojna sila u regionu, više su nego smešna.

Jer, da zlo bude veće, ako pogledamo samo takozvani Zaštitni korpus  fantomske države Kosovo, treba se dobro zamisliti: on nije daleko od toga da se veoma brzo nađe ispred Vojske Srbije. Naravno, zahvaljujući veleizdajničkoj politici koju vodi srpska vlast na čelu sa Vučićem (ne treba zaboraviti ni one koji su pre njega istu ili sličnu politiku vodili prema vojsci i odbrani).

Već godinama, na čelu Ministarstva odbrane postavljaju se ljudi bez ikakvih kvalifikacija da vode taj resor. Zahvaljujući tome, vojska koja se 1999. gotovo tri meseca uspešno suprotstavljala zločinačkoj NATO agresiji, svedena je na organizaciju civilnog tipa, a ponajmanje na oružanu silu sposobnu da uspešno učestvuje u odbrani zemlje.

Za vreme ministrovanja tih ljudi uništeni su brojni arsenali naoružanja, bez zanavljanja odgovarajućim savremenim borbenim sistemima. Istovremeno, u najboljim godinama penzionisani su profesionalni i iskusni kadrovi, najvećim delom učesnici borbi vođenih protiv OVK i NATO agresije.

Ta vojska je, stoga, u svakom pogledu bila inferiornija u odnosu na nekadašnju Vojsku Savezne Republike Jugoslavije, koja je bila u stanju da, koliko toliko, parira odgovarajućim snagama zemalja u okruženju. Uvođenjem profesionalizacije i ukidanjem regrutnog sistema i redovnog služenja vojnog roka, Vojska Srbije je probodena „glogovim kolcem".

 

       Uništavanje ratne tehnike

 

U vreme dok su na čelu Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, bili Boris Tadić , Prvoslav Davinić, Dragan Šutanovac, a kasnije i Bratislav Gašić, rashodovana su, uništena i u staro gvožđe otišla brojna-još uvek ispravna i upotrebljiva borbena sredstva i vojna oprema.

Desetkovane su oklopno-mehanizovane jedinice, artiljerijske, inžinjerijske, protivvazdušne i druge jedinice. Vojska se, pored ostalog, lišila velikog broja tenkova T-55 koji su, kao staro gvožđe, završili na otpadima  , baš kao i veliki broj artiljerijskih oruđa klasičnog tipa, mada bi, da to nije učinjeno, i danas mogla biti u borbenoj upotrebi.

Da za takvo štetočinstvo nije bilo nijednog jedinog razloga, potvrđuje činjenica da se navedeni tipovi tenkova i danas nalaze u naoružanju mnogih zemalja, čak i u Vojsci Ruske Federacije, koja inače poseduje u najsavremenije tenkove današnjice.

Neprekidno ponavljanje da u dogledno vreme ne postoji nikakva opasnost od izbijanja oružanih sukoba, navodi na pomisao da ljudi koji to izjavljuju, nisu dobro proučili Zakon o strategiji odbrane i Doktrinu odbrane Republike Srbije. U tim dokumentima se, pored ostalog, navodi da su Srbija, zemlje u njenom okruženju i druge evropske zemlje, suočene sa ozbiljnim problemima povodom davanja legitimiteta državnim tvorevinama na teritorijama suverenih država. A sve to, kako se ističe u tim dokumentima, koji su i danas na snazi, pospešuje jačanje secesionizma i konflikata na etničkoj osnovi, što drugim rečima predstavlja ozbiljnu pretnju od izbijanja oružanih sukoba.

Danas, od bugarsko-srpske granice kod Dimitrovgrada, do Niša, nema nijednog jedinog vojnika! Pod pretpostavkom, što se u dokumentima o odbrani zemlje mora imati u vidu, da Bugarska krene u ratni pohod protiv Srbije, što u nekom globalnom sukobu nije nemoguće, njene bi jedinice mogle, bez ispaljenog metka, taj deo puta – dužine oko 100 kilometara, da prevale sa puškom „o desno rame".

Slična mogućnost pruža se Mađarima od Subotice do Novog Sada, Rumunima od Vršca i Bele Crkve do Pančeva, Hrvatima od Batrovca do Beograda, oružanim sastavima fantomske države Kosovo dolinom Ibra do Kraljeva

Koga, zapravo brani Vojska Srbije, ako ne vladajući režim i njegove interese? Vučića i njegovu kliku brinu samo "unutrašnji neprijatelji". A, što državom Srbijom danas, kao nikad pre, haraju strane službe, strane vojne misije i pripadajući obaveštajni aparati, to za njega nije bitno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: