ФУНКЦИЈА ВЕЛИКОГ МУДРАЦА: ТУМАРАЊЕ ПОЛИТИЧКОМ СЦЕНОМ ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ У СРБИЈИ!???

 

Последњи пример Вучићевог дилетантизма је подршка Хилари Клинтон на председничким изборима у Америци. Још се није ни знало ко ће да буде кандидат Републиканске партије, али Вучић је изабрао страну.

У интервјуу на ТВ Хепи, у априлу 2015, објаснио је да Клинтонову подржава како би „Србија у будућности имала директан приступ до најважнијег места на кугли земаљској", наглашавајући да тако мисли „свако ко има памети".

Осим памети, Вучић је имао и довољно пара за финансирање Фондације породице Клинтон. Према америчким изворима, српски владар је Клинтонима платио два милиона долара како би му омогућили да се фотографише поред Барака Обаме. Не зна се да ли је хонорар исплаћен, али Вучић је видео само Била Клинтона. Њему за утеху остају фотографије Тамаре Ђукановић-Вучић, наводно последње у низу вођиних званичних супруга, која је позирала поред Мишел Обама.

 

                Предраг Поповић

 

Средином септембра, месец и по дана пре избора у САД, на питање новинара Радио-телевизије Србије, зашто подржава Клинтонову, Вучић је искрено одговорио:

– Зато што сам паметан!

Да би нагласио колико је паметан, упоредио се с имагинарним противницима који, како каже, у српским новинама свима вичу „уа", а немају појма шта ће да раде кад Хилари победи. „Хоћете ви да гарантујете да неће да победи Хилари Клинтон? Па како треба да водим земљу кад Америка буде водила политику против Србије? Хоћете то?" – завапио је мудри Вучић.

Грађани Америке нису имали слуха за генијалне процене српског диктатора, за новог председника изабрали су Доналда Трампа. Но, нема тог пораза који Вучић не може да затрпа гомилом лажи. Није ни трепнуо, а одрекао се Клинтонових.

– Нисмо се ниједног секунда мешали у америчке изборе, то је унутрашње питање и израз слободне воље америчког народа. Господину Трампу честитам од срца. Ту је мој друг Ђулијани, који је подржао „Београд на води" кад је био. Добиће вероватно важну функцију у америчком естаблишменту – покушао је Вучић да обмане и грађане Србије и америчке дипломате.

По устаљеном правилу, опет је кикснуо. Измалерисао је и свог друга Рудолфа Ђулијанија, који је остао без жељеног места директора ЦИА. Успут, компромитовао га је и у Америци, где су медији одмах почели да истражују везу између њих двојице. Долазак у Београд и саветодавне услуге „српским политичарима некада повезаним са Слободаном Милошевићем, који је био оптужен за ратне злочине" Ђулијану су истакнуте као отежавајуће околности при могућем именовању на место државног секретара.

Ђулијани је у интервјуу Си-Ен-Ену објаснио да је посету Београду и саветовање Вучића платила једна компанија из Лондона.

– Не знам шта сам урадио погрешно или како то може бити оцењено као погрешно. Понашао сам се врло часно и храбро, јер сам тада у Београду поручио: „Мислим да је требало да вас бомбардују". Колико људи оде у неки град и каже: „Ја мислим да је било у реду што су вас бомбардовали"? – оправдао се Вучићев друг, који је био један од најагресивнијих заговорника НАТО агресије на Србију.

Није откривено која лондонска фирма је Ђулијанију платила подршку Вучићу на изборима 2012. године, као ни колики хонорар му је исплаћен.

О томе ко је и какав је Руди Ђулијани својевремено је говорио и Бошко Радоњић, једини Србин који је направио изузетну мафијашку каријеру у Америци, где је био најближи сарадник Џона Готија, последњег њујоршког кума.

Без обзира што је у младости осуђиван због разбојништва, Ђулијани је, после одслужене затворске казне у Синг Сингу, завршио право и догурао до функције тужиоца државе Њујорк. С тог положаја водио је рат против мафије, посебно против Готијевог клана.

Крајем осамдесетих година прошлог века, Ђулијани је иза решетака стрпао 20-так Готијевих сарадника, међу којима је био и Радоњић. С обзиром да су двојица озбиљних мафијаша добили статус сведока-сарадника, Радоњић је био убеђен да му нема спаса, да ће бити осуђен на дугогодишњу робију.

– Тешко сам подносио време у притвору, био сам уверен да сам готов. Ђулијани је притиснуо сведоке, они су пропевали и дали све доказе, на основу којих смо сви могли да будемо осуђени на максималне казне. Кад сам читао оптужницу, знао сам да нема излаза.

Нисам веровао адвокатима који су ми говорили да ће све бити сређено, да не бринем. Сећам се да сам једва ушао у судницу. Сео сам на место које су ми одредили. Поред мене су били моји другови, сви преплашени као и ја. Судија је већ почео да чита оптужницу кад сам скренуо поглед ка пороти.

У првом реду је седео пекар из моје улице, код кога смо куповали хлеб. Иза њега је седела жена из поште у мом крају. Сунце ме огрејало! Знао сам како се пажљиво бирају чланови пороте и да нема шансе да се у њој нађу људи који ме познају. Одмах сам схватио да је неко заиста направио дил са Ђулијанијем и да је суђење монтирано тако да се извучемо. Од тада, сви моји, који су остали да живе у Њујорку, морају да гласају за Ђулијанија – причао је Радоњић.

Треба му веровати, поготово јер је Ђулијани сарадњом са Вучићем потврдио склоност ка сумњивим пословима. Баш као што је Вучић неуспешним флертом с Клинтоновима показао колико је интелигентан и талентован за политику. Додуше, ваља му признати да се бар уздржао од улизивања новом америчком председнику подсећањем на своје старе ставове о Клинтину, кога је прогласио већим злочинцем од Хитлера. А, имао би шта да цитира. Пошто то неће он, како не би освежавао успомене на свој радикалски стаж, урадићемо ми.

Председник Бил Клинтон је, како је 20. марта 1999. године објавио „Њујорк тајмс" најавио НАТО агресију: „Требало би да се подсетимо шта се десило у селу Рачак. Невини људи, жене и деца, одведени из својих кућа у јаругу, натерани да клече у прашини, покошени су рафалима, ни због чега што су починили, него само због онога што јесу."

Вучић, тадашњи министар информисања, одмах је узвратио оптужбама.

– Пред Други светски рат, Чемберлен и Деладје, па и Молотов, избегавали су сукоб и тражили су све могуће компромисе са Рибентропом и Хитлером. И онда је највећи проблем био тај што нико није желео отворени сукоб.

Ни данас нико, осим Срба, није у отвореном сукобу са Сједињеним Америчким Државама, новом земљом носиоцем једног новог нацизма, носиоцем новог светског поретка. Земљом која уводи нешто што чак ни Адолф Хитлер није користио у своје време. Хитлер је барем поштовао Лајбницов принцип „довољног разлога".

И за најбруталније злочине Хитлер је проналазио некакво оправдање. Измишљао је, тврдио највеће глупости, најстравичније ствари које је историја запамтила ипак је правдао некаквим разлогом, никога није тек тако убијао.

Бил Клинтон није у стању ни пред собом да смисли оправдање за агресију на СР Југославију, нити ишта говори кад неког гађа и убија. Чудно је да се неко ко себе назива демократом на такав начин односи према животу, мада је очигледно да за савременог Хитлера и његове следбенике то није битно – тврдио је шеф ратне пропаганде Александар Вучић на конференцији за медије у влади Србије 25. октобра 1999. године.

Да није само паметан, него и вицкаст, Вучић је потврдио понудом Билу Клинтону да му „помогне у решавању проблема са Моником Левински", коју је изнео у радикалском билтену „Велика Србија", новембар 1998.

Као прави Србин с дна каце, клетвом кнеза Лазара претио је српским дефетистима и дезертерима, указујући да нема веће части него супротставити се „сједињеним америчким нацистима".

– Американци би желели да Србију униште, да и Србија постане колонија, да и Србија постане вазал моћном америчком господару, а то је оно што ми као народ и као земља не можемо да прихватимо.

Ти злочинци хоће окупацију Србије, они хоће да са лица земље нестану сви који се залажу за опстанак Србије као државе, њеног суверенитета и територијалног интегритета – бусао се у груди јуначке Вучић у мају 1999., поносан што је стављен на америчку „црну листу", док је његовој мами Ангелини забрањен улазак у Немачку.

Колико је опасан по Клинтона доказивао је причом да је НАТО ракетирањем зграде РТС-а заправо хтео да убије њега, никог другог. Лери Кинг, култни водитељ Си-Ен-Ена, заказао му је интервју управо у време кад је „Томахавк" ударио у студио у Абердаревој улици и убио 16 недужних радника.

– Хтели су да имају директни снимак убиства српског министра – хвалио се Вучић на конференцији за медије 22. октобра 1999 .

Под америчким бомбама погинуло је неколико хиљада Срба, али нема везе, Хитлер Клинтон и Адолф Вучић опростили су један другом тај безначајни инцидент постали интимни пријатељи до последњег интереса.

Док је у Вучићу доминирао радикалски парцијални ДНК, на нишану му се непрестано налазио и Тони Блер, тадашњи британски премијер.

– Тони Блер је, поводом догађаја у Северној Ирској, изјавио да ниједна земља, цитирам: ниједна, па ни Велика Британија не може дозволити да јој неко убија војску и полицију. Блер, ваљда, изузима само Србију, па српску војску и полицију може да бије и убија ко хоће. Зар то није најбољи пример политике двоструких аршина? – опомињао је Вучић у "Великој Србији", у августу 1998, подсећајући да нам је неко „тако претио 1914. и 1941. па се није добро провео".

Све што је мислио о Блеру, Вучић је с поносом потписао у рецензији Шешељевог бестселера „Британски педерски испрдак Тони Блер". Британски и српски ментални двојници пре две године су се срели и загрлили, љубав је планула као она бомба у Батајници, чији гелер је убио трогодишњу Милицу Ракић, по којој је Вучић крстио своју ћерку.

– Тони Блер је највећи пријатељ породице Клинтон, то су две најближе породице на свету. Шта је мој посао? Да идем около и псујем мајку свима који ми се не свиђају или да од оних који су били противници Србије правим пријатеље – објаснио је Вучић оно што сам назива трансфером блама.

У време своје прве политичке генијалности, оне радикалске, не само што је за сва зла овог света оптуживао креаторе новог светског поретка, предвођене породицама Клинтон и Блер, него је свим својим српским срцем, од Бугојна већим, подржавао њиховог највећег противника Садама Хусеина.

– Председник Садам Хусеин представља симбол отпора америчком режиму. Српски народ се солидарише у потпуности са ирачким народом и разуме његове патње и муке. Нико не зна шта су то Ирачани учинили Американцима или било коме у свету, па да буду бомбардовани. Криви су само зато што мисле својом главом, ни због чега другог.

Кад Американци бомбардују око Басре, због чега то раде? Кога то траже? Шта то хоће? Њихови савезници могу да убијају и раде шта хоће. Шарон може да уништи читаву Палестину, може да убија палестински народ, њему то дозвољавају, али кад им се било ко супротстави, онда то не може.

Ја вас позивам да се не плашимо. За слободне земље! За Србију и Ирак! За српски и ирачки народ! За председника Шешеља и председника Хусеина – викао је Вучић приликом посете Багдаду, а и касније, 2003, на радикалском „митингу солидарности српског и ирачког народа" у београдском Центру „Сава".

Да би и Садам могао да види колико га воли, Вучић је цео један број „Велике Србије" штампао на арапском писму. Ипак, љубав није узвраћена у пуној мери. Радикалској браћи, војводама Шешељу и Николићу, Садам је дао драгоцене поклоне. Шешељ је добио сребром оковану сабљу, Николић сребрну кубуру, а кукавни Вучић, иако се толико трудио, није удостојен ни осмеха.

У Вучићевој политичкој каријери нема ниједне тачне процене.

Увек с истим жаром, примитивно и агресивно заговарао је губитничке опције. У време ратног распада СФРЈ гурао је Србе у страдање, ватреним говорима их је стимулисао да убијају и гину.

Ко год није веровао у могућност остварења Велике Србије био је етикетиран као фукара, домаћи издајник и страни плаћеник. Резултат је познат, Крајина је очишћена од Срба, а Вучић данас код Љига отвара заобилазницу пута Карлобаг-Вировитица. С пушком у руци лично је ратовао на сарајевској Грбавици, а сада у Кнез Михаиловој игра шах с Бакиром Изетбеговићем, плаче у Поточарима и у Њујорку се грли с Клинтоном.

Пред НАТО агресијом херојски се испрсио, спреман да се до последњег Србина бори за Косово и Метохију, да би, после два-три сусрета са Хашимом Тачијем признао независност албанске државе у колевци српства.

Цех његових крвавих авантура платило је око два милиона избеглих и прогнаних, милион обогаљених и 120.000 убијених. Док су забрађене мајке претурале по масовним гробницама тражећи своју децу, Вучић је ослобађао стамбени простор по Београду, од „Ју бизнис центра", преко Врачара до Јајинаца.

Деценију и по износио је најтеже оптужбе на рачун антисрба из Европске уније. Уместо с тим „убицама, чије су ципеле прљаве од крви невине српске деце", хтео је да Србе увуче у савез са Русијом и Белорусијом.

Тврдио је да Србији не треба економска сарадња са Немачком, нашим вековним непријатељима. Горљиво је доказивао да се Србија треба окренути на исток. Рецимо, према Вијетнаму. Вијетнам има 70 милиона становника, тамо може да се извезе све што се произведе у Србији, то је идеална прилика за српску привреду.

На крају, кад је, у сарадњи са својим истомишљеницима, оборио Србе и Србију на дно, прешао је на страну непријатеља. И, опет је доказао колико је паметан.

На сабласно смешан начин, како је правио караулу ког Карлобага, сада гура Србију у Европску унију. Понављајући мантру, коју је донедавно сматрао крунским доказом издаје – у Србији неће бити ни ваздуха да се дише ако се не учлани у ЕУ – користи сваку прилику за игрогазе на ту тему.

Са Британцем Мајклом Девенпортом, европским амбасадором, уверава Србе да пристану на сва национална, политичка и економска понижења како би се приближили Бриселу. Подршку му даје и његов приватни пријатељ Борис Џонсон, најжешћи заговорник изласка Велике Британије из Европске уније.

Да перверзија буде комплетна, ту је и Арне Санес Бјернстад, амбасадор краљевине Норвешке, који Србе уверава да је Европска унија одлично место, иако су његови сународници на неколико референдума одбијали да се укључе у то друштво.

За разлику од Вучића, цео свет се мења. Потрошена је политичка матрица, која се заснива на демократским идејама и њима супротстављеној бирократији. Неуспех либералног капитализма покренуо је талас промена у већини западних држава.

Малограђански концепт, какав је у Србији инсталирала самопрокламована елита око Бориса Тадића, и овде се распао на исти начин као пре месец дана у Америци. Кад су схватили да режимски маркетиншки трикови не служе ничему, осим да их тихо и без отпора претворе у обично робље, грађани су гласали за противкандидата, без обзира на његове безбројне недостатке.

Обарање Демократске странке нема везе ни с Тадићем, ни са Томиславом Николићем, већ искључиво са потребом друштва да, у самоодбрани, искаже револт и покуша да иницира политичке промене. По том шаблону пала је олигархија Клинтона и Обаме, као и Камерона, а тај шав ће ускоро да се распори у Немачкој и Француској.

Вучић о томе и не размишља. Уместо да припрема одговор Србије на изазове који раздиру Европску унију, пајац у улози владара размишља само о провизијама из бизнис транге-франге пројеката и, наравно, о личној пропагандној кампањи којом свакодневно злоставља народ.

По изласку из Шешељевог једноумља, Вучић се разбашкарио у свом малоумљу. На најтежа питања нуди лаке и брзе одговоре. Велика Британија је одлучила да напусти Европску Унију- нема везе, ми имамо подршку Ангеле Меркел. Србија је подржала Хилари Клинтон – нек’ је изгубила, није битно, Вучић има друга Ђулијанија.

Ипак, не треба кривити Вучића. Он не може другачије, фабричка производња му је таква, оптерећена разним ограничењима, што се види и по његовој приватној биографији.

За 23 године тумарања политичком сценом Александар Вучић је Србима и Србији нанео више зла него сви непријатељи у последња два века. После свега, он је и даље уверен да је најпаметнији. Ту заблуду је стекао јер никад није кажњен за злочине које је извршио. Никад није одговарао, ни политички ни кривично, а за то није крив он, него друштво у коме није било снаге и воље да се прихвати свођења рачуна с политикантима који су га уништавали деценијама.

Кад ова напредњачка болест прође, Србија неће моћи да се извуче из блата ако се не појави нова политичка снага, која ће бити спремна да Александру Вучићу на оптуженичкој клупи пружи могућност да докаже колико је паметан.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

FANTOMSKE DRŽAVNE AGENCIJE I USLUŽNI POSLOVI MINISTRA VERBIĆA

 

Iako su prosvetari mesecima u štrajku i dovode ovu školsku godinu u pitanje, ministar prosvete Srđan Verbić, poput "stene" čuva svoj položaj, jer ima zaleđinu don Aleksandra Vučića. Glavni posao Verbiću je da organizuje preraspodelu plena u vidu budžetskih i preostalih kreditnih para preko fantomskih državnih agencija ili javnih preduzeća.

 

                  Nađa Andrejević Keleri

Predsednik Srpske radikalne stranke dr Vojislav Šešelj i naučni savetnik Instituta "Vinča" dr Filip Vukajlović, na nedavnoj konferenciji za štampu (26.03. 2015.), izneli su razloge za smenu ministra prosvete Srđana Verbića. Oni su istakli da se Verbić i njegovi saradnici ne bave problemima prosvete, već traganjem za načinom da otmu ogroman novac iz budžeta i pružili su nedvosmislenu podršku svim prosvetnim radnicima.

„Ministar Srđan Verbić je u Ministarstvu zadržao i vratio skoro sve kompromitovane i nesposobne kadrove nekadašnjeg ministra prosvete Gaše Kneževića, koji su jedino sposobni da opljačkaju sopstvenu državu i narod.

Oni samo tragaju za načinima da što lakše i bezbolnije otmu ogromne količine novca iz budžeta i to preko nekih agencija, koje zapravo niko ne može definisati u pravnom smislu reči i koje nemaju nikakvu stvarnu ulogu u našem naučnom i prosvetnom životu. To su fantomska agencija Nuklearni objekti Srbije, Jedinica za upravljanje projektima, istraživanje i razvoj, Centar za promociju nauke i Fond za inovacionu delatnost" naveo je Vojislav Šešelj.

Na pitanje zašto smenjivati ministra prosvete, naučni savetnik Instituta Vinča dr Filip Vukajlović za Redakciju kaže da su kadrovi Gaše Kneževića ponovo glavni u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (MPNT), i dodaje da oni nikad od 2001. godine pa nadalje i nisu otuda odlazili (uvek su bili bar šesta, ako ne očevidna peta kolona – u terminologiji Aleksandra Dugina).

Sada su se totalno povampirili na čelu sa mlađanim Verbićem, čaušom petničarskog ‘dona’ za srpsko „naučno obrazovanje" (‘don Majića od Hrvatske’, nekadašnjeg zamenika ministra prosvete Gaše Kneževića u vladi Zorana Đinđića, za koga (Vigora Majića) nema dokaza da je završio ijedan fakultet – mada je neku diplomu u međuvremenu možda i pribavio). U međuvremenu je Majić do savršenstva razradio „tehnike i tehnogije" za ‘čišćenje’ srpskih fondova obrazovanja. Imao je vremena, jer to čini duže od četvrt veka.

Umesto da bude ministar prosvetara i ljudi sa univerziteta, Verbić sa svojom ekipom prevashodno obavlja uslužne poslove u korist svojih gospodara. A kako bi nešto i uradio za one zbog kojih ministarstvo postoji, kad ni Verbić (1970) ni glavnina njegove ekipe nemaju ni jednog radnog dana u normalnim prosvetnim ustanovama države Srbije, niti su ikad te poslove radili pomoćnik za visoko obrazovanje Milovan Šuvakov (1979) i šef kabineta, umetnik Nemanja Đorđević (1984) kome je ovo prvi nehonorarni posao.

Glavni posao Verbiću je da organizuje preraspodelu plena u vidu budžetskih i preostalih kreditnih para preko fantomskih državnih agencija ili javnih preduzeća tipa: Nuklearni objekti Srbije (NOS, 150,000,000 din.), Jedinica za upravljanje projektima (JUP „Istraživanje i razvoj", 110,000,000 din.), Centar za promociju nauke (CPN, 90,000,000 din.), Fond za inovacionu delatnost (FID 65,000,000 din.) sa podrškom realizaciji interesa u inovacionoj delatnosti, gde je za „specijalizovane usluge" predviđeno više od pedeset miliona dinara (50,002,000 din.), istakao je dr Filip Vukajlović.

Ne zaboravljaju oni nikako svoje leglo, nevladinu organizaciju Istraživačku stanicu „Petnica" (ISP), kojoj nameniše iznos od 30.000.000 dinara. Srpski budžet i dalje pomaže ove privatnike, uz besplatni poklon iz Đelićevog kredita od preko deset miliona evra za izgradnju mnogih novih objekata, detaljno sređivanje i opremanje.

Tu "našu" opremu i kapacitete ne može da koristi niko, ni stručna društva ni fakulteti, već samo odabrani. Posle ministra Krstića, Sonjinu i Soroševu ‘petničarsku sektu’ više ništa ne može da zaustavi.

Ministar Verbić se još uvek pojavljuje, kako se može videti na sajtu ISP, kao član UO ISP ispred kolektiva:

„Savet IS Petnica imenuje članove Upravnog odbora kao operativnog upravnog i nadzornog organa. Upravni odbor ima devet članova. U ovom momentu članovi Upravnog odbora su: ing. Milojko Lazić (predsednik), prof. dr Jovan Radunović (zamenik predsednika), prof. dr Vojislav Andrić (obrazovanje), mr Zorana Gajić (pravna i finansijska pitanja), mr Zorica Mulić (obrazovni rad), mr Žarko Stepanović (organizaciona pitanja) i, ispred kolektiva IS Petnica, ing. Radisav Golubović, ing. Srđan Janev i mr Srđan Verbić."

Znači li to da je on sam sebi pare iz budžeta dodelio? Pogotovo, što je doskora bio i član najvažnijeg tela ove privatne institucije, Saveta Istraživačke stanice „Petnica", zajedno sa Sonjom Liht i svojim sadašnjim državnim sekretarom za nauku i visoko školstvo – Aleksandrom Belićem iz tzv. Zemunskog naučnog klana baziranog u Institutu za fiziku u Zemunu.

Nije ovo sve! Glavno šišanje (pljačka) će se obavljati preko daljeg trošenja (Đelićevog) kredita uzetog navodno za nauku, od koga je ostalo da se potroši još skoro 250 miliona evra.

Nova ekipa za otimanje se ovih dana konsolidovala i počinje ubrzano da radi da slupa što se još slupati može. U Skupštinu Društva sa ograničenom odgovornošću „JUP Istraživanje i razvoj" Vlada je nedavno odredila za predstavnika Republike Srbije kao osnivača, između ostalih, i Verbićevog državnog sekretara, već pomenutog Aleksandra Belića.

Dugački i lepljivi Belićevi prsti su odranije poznati. Na njegove sklonosti da lako poseže za tuđim novcem, upozoreno je MPNT još pre njegovog postavljenja za državnog sekretara. Učinio je to jedan veoma cenjen naučni savetnik, žaleći se na rad svog tadašnjeg direktora. No, ministar Verbić je to ignorisao. Kako i ne bi, kad se on o suštini pita ‘ko bula s gaćama’.

Velike pare se takođe izvlače i otimaju preko navodne popularizacije nauke u okviru Festivala nauke i Noći istraživača. Tu se kao glavni organizator javlja još jedna nevladina organizacija "Noć muzeja", čiji su saradnici sadašnje perjanice ministarstva. Beogradski Festival nauke je jedina manifestacija takvog tipa u Srbija koja deci naplaćuje ulaz, a pri tome služi za pranje para ‘popularizatora nauke’. Postoji i tendencija da se što više ljudi koji rade u nekim privatnim firmama nakače na projekte MPNT. Petnica je svoje ljude često tako zapošljavala.

Umesto da Verbić podrži kompromisni predlog sindikata prosvetnih radnika da se sredstva predviđena za navodno usavršavanje nastavnika i učitelja opredele u fond za plate, i tako spreči smanjivanje i onako mršavih nastavničkih plata, on grudima brani svima već ogađeno prinudno „usavršavanje" koje sprovode većinom „psihološkinje" i „pedagoškinje" iz MPNT i oko njega. To „usavršavanje" nastavnicima i učiteljima teško da će prijati dok im ‘krče prazni stomaci’. Verbić, boga mi, i preti. Najavljuje otpuštanje 10.000 ljudi iz prosvete.

Grabež i haos su naročito izraženi posle uzimanja deviznog kredita u visini od oko trista miliona evra, navodno za nauku i obrazovanje. Svi pokušaji kritičnog sagledavanja problema, ili predloga kako da se pojedini očigledni problemi u ovim oblastima počnu rešavati, nailaze na muk i potpuno ignorisanje od strane visokih državnih činovnika, kaže dr Filip Vukajlović i dodaje da je dužnost svih onih kojima je ova zemlja na srcu da na takve probleme javno ukazuju i pokušaju da nadležne nateraju da nešto na njihovom rešavanju preduzmu.

U poslednje vreme, a naročito u toku i posle ‘dramatične’ rekonstrukcije srpske vlade, često su se u medijima pojavljivale veoma afirmativne informacije o Istraživačkoj stanici Petnica. Dosta neobičan događaj zbio se avgusta 2011. godine u Petnici. Evo šta o tome pišu sami petničari:

„U sveže iskopane temelje novog objekta petničkih laboratorija, polaznici i saradnici Stanice su, bez prisustva političara, 13. avgusta 2011. godine uz skromnu svečanost postavili vremensku kapsulu.

Prohromski cilindar (hm… kineski termos, da budemo pošteni) napunjen je simbolima vremena, porukama, željama i nadama petničkih saradnika i radnika i duboko uronjen u armirano-betonske zidove buduće zgrade…".

Prema rečima dr Filipa Vukajlovića, atmosfera i patos ovakavih sektaških rituala oduvek su mu bili strani.

S obzirom da se gradnja ISP finansirala novcem građana Republike Srbije, da li je ovaj skup, koji te svoje finansijere doživljava kao neuke, nezagledane u budućnost i sa ‘senzorima i vijugama zasićenim mitovima prošlosti’, baš „bez prisustva političara" prošao?

Većinski Pravoslavni srpski narod, glavni finansijer ovih petničarskih radova, drži se vekovima ustanovljene tradicije kad svoje poslove izgradnje činom osvećenja hoće da obeleži.

Ako već "petničarski" političari preziru i ne uvažavaju ovu tradiciju i primenjuju svoje sektaške obrede (istina još uvek bez prigodnih keceljica), velika je drskost kad sebi dozvoljavaju da uz ovakve rituale ubacuju teške i uvredljive kvalifikacije na račun ljudi, koji će strane kredite za ovu gradnju godinama vraćati. Osim ako "petničari" svoju budućnost sa budućnošću svog naroda baš i ne vezuju.

Nelogično je da svoju dragocenu budućnost vezuju za tako zaostao, mitovima prošlosti opterećen, narod. Ipak, zapitajmo se, koliko je prihvatljivo javno ružiti one koji podigoše kredit da bi obezbedili vrhunske uslove života i rada, samo u budućnost zagledanim sadašnjim i budućim "petničarima", od kojih će mnogi najverovatnije odlepršati širom kugle zemaljske? Ili će ih, u ovoj novoj u Evropu zagledanoj ISP, današnji učitelji podučavati da samo o svojoj, svetloj i svetoj, budućnosti brinu?

Stari „petničar" Lazar Krstić, (iz vremena kad rekonstrukcija srpske Vlade još ni pominjana nije bila), izložio je tada svoje misli u tekstu "Kako biti siromašan ali seksi" (Godišnjak ISP broj 27, strana 50-51). To je bila verovatno najbolja preporuka njihovog Laze za "našu novu rekonstruisanu glavatu vladu":

"Prolazio sam pre par nedelja opasno blizu Berlina. Kad god me put nanese tamo, prevari me neka neuhvatljiva euforična nostalgija. To je moćno sećanje na par produženih trenutaka iz prošle decenije u kojima se moje tadašnje mladalačko buntovništvo ukrstilo sa plodnim tlem okruženja da stvori veru u neko sasvim drugačije, izvanredno sutra. Pored Berlina, još me jedino za Petnicu vezuju takva sećanja – na trenutke u kojima mi se pred očima, sasvim neočekivano isplela čitava jedna neslućena životna priča. Slučajnost ili … ?"

Ovaj euforično – somnabulni početak sa ‘plodnim tlem’ je samo inicijacija čitaocu da Lazarov tekst pročita do kraja.

Koliko je naučnika javno ustalo protiv više od trideset miliona evra predviđenih za idiotski Centar za promociju nauke shvaćene kao igraonica za decu i dokone majke i očeve, koji vodi bivša Đelićeva sekretarica iz ministarstva finansija Đinđićeve vlade (pravnik po struci)?

Koliko se njih pobunilo protiv ulaganja preko šest miliona evra da bi u novosagrađenom prirodnjačkom muzeju u Svilajncu mogle da se šepure makete Srbiji tako važnih dinosaurusa?

Ili je velika većina samo iz prikrajka očekivala svoje mrvice sa te obilate lopovske trpeze? Ko se to pobunio zbog toga što se novac kredita, navodno namenjenog nauci, najpre daje za izgradnju Petnice, koja je tada bila u privatnom vlasništvu grupe građana?

Od milja nazvani "Petničari", dobiše više para nego najveći srpski naučni Institut u Vinči! Sada deca, koja će se možda nekad baviti naukom imaju mnogo bolje uslove rada nego aktivni naučnici. Nisu li im u tome pomagali članovi saveta Istraživačke stanice "Petnica" Sonja Liht i sveprisutni i nezamenljivi akademik Zoran Petrović (član mnogih komisija, saveta, zajednica i društava kojekakvog prijateljstva).

Da ne nabrajamo i sve ostale građevinske poduhvate koji su sprovođeni pod kontrolom monstrum Jedinice za upravljanje projektima, sve popunjene (kao i Centra za promociju nauke) "žutim-da žući biti ne mogu" Đelićevim kadrovima. Ne može se istovremeno biti članom izabranika-odličnika ovog naroda i biti apsolutno indolentan prema posledicama neodgovornih, ili čak kriminalnih, odluka njegovih državnih činovnika.

I ministarka Zorana Mihajlović je dobila zadatak od svog predsednika stranke da se posebno pozabavi Petnicom!?

Da li zahvaljujući ovom mladom članu mnogih nevladinih organizacija, ekonomisti i energetičaru – političaru, koja sa naukom ama baš nikada nikakve veze nikad nije imala, ili nekom ozbiljnijem iz drugih centara vidljive i nevidljive moći, tek Vlada Srbije je odlučila da Petnicu pomogne sa približno 250.000,00 (dvesta pedeset hiljada) evra.

Svako razuman, pre nego što odvoji tolike pare, trebalo bi da se zapita: Kome daje novac? Zašto daje taj novac? Kakve koristi konkretno od toga ima država? Da li danas u nauci i prosveti Srbije ima prečih potreba od Petnice i "petničara"?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VIDEO: Amerikanci konačno priznali: Mi smo stvorili Al-Qaidu

 

Na svetlo dana izašao je video u kome Hilari Klinton otvoreno priznaje da su Bin Laden i Al Qaida direktna posledica američkog petljanja u Afganistanu pre 20 godina.

 

 

Pre nekoliko nedelja je na internetu osvanuo kratki video klip koji prikazuje govor američke državne sekretarke Hilari Klinton o problemima sa kojima se SAD celu zadnju deceniju susreće na Bliskom istoku i srednjoj Aziji.

Snimljen pre otprilike dve godine, u filmu je jasno prikazano kako visokopozicionirana osoba američke administracije javno priznaje da je SAD odigrao ključnu ulogu u dovođenju Bin Ladena i Al-Qaide na vlast u Afganistanu, što im se uskoro teško obilo o glavu.

Objašnjavajući komplikovane američke odnose sa vlastima u Pakistanu, Hilari podseća da su upravo Amerikanci pre više od 20 godina izdašno finansirali ljude koje danas znamo kao teroriste, u nameri da slome okupaciju Afganistana od strane Sovjetskog Saveza.

Klinton tvrdi da je ova ideja bila delo tadašenjeg predsednika Reagana, koju je „blagoslovio“ tada pretežno demokratski Kongres. Uspešno su regrutovali najradikalnije islamske fanatike i mudžahedine u regionu i upregnuli ih u borbu protiv Sovjeta.

Prvobitno se činilo da je projekat vrlo uspešan, budući da su Sovjeti bili prisiljeni da se povuku iz Afganistana, a ubrzo nakon toga se raspao i ceo Sovjetski Savez. Nažalost, iza sebe su ostavili državu prepunu militantnih grupa, oružja i minskih polja, kojoj su nakon toga nametnute i međunarodne sankcije.

Sve je to dovelo do gotovo nerešive situacije u regionu sa kojom se američka vlada mora nositi i danas. Ako ništa drugo, ovo je prvi put da su odlučili to i javno da priznaju.

 

ZA PREVOD PRITISNITE CC

#Geto Srbija / Metro