Архива

Posts Tagged ‘pljuvanje’

ПРОЈЕКАТ ЗА РАЗБИЈАЊЕ СРБИЈЕ: ПРЕДСЕДНИКОВАЊЕ И СПРЕМНОСТ ЗА СВАКО РЕШЕЊЕ РАДИ ОПСТАНКА НА ВЛАСТИ!!?

21. августа 2017. Коментари су искључени

 

Првих неколико недеља Вучићевог председниковања, обележио је сусрет са „председником Косова" Хашимом Тачијем, ратним злочинцем. Одмах након тога, немачки медији су почели да се утркују у "решавању" косовско-метохијског питања, а Европска унија, која је уложила до сада 33 милијарде долара за подизање албанске државе на Косову и Метохији, почиње да бежи од овог нерешивог проблема.

Србији преостаје да се суочи са Вучићевим завршним велеиздајничким потезом.

 

                            

RAZBIJANJE SRBIJE1b

 

Током инаугурационог говора Александар Вучић је, са позиције Председника Републике Србије, између осталог најавио покретање „унутрашњег дијалога" по питању Косова и Метохије уз „ослобађање од митског приступа".

Све то ради бржег учлањења Србије у Европску унију. На том путу „нормализација односа са Косовом"  је основни услов, одмах је истакла Ангела Меркел.

Однос Немачке према Србији је изузетно деликатан али надасве надмен због чега је често кроз историју долазило до најкрвавијих сукоба, наравно, увек на територији Србије. Овај пут сукоб, срећом, није на видику. Таква политичка клима која ипак позива на пуну опрезност прожима се са фазом противуставног Бриселског дијалога, у којој је по истом питању Вучић најављује и унутрашњи дијалог.

Од европских чинилаца, поред бриселске администарције, највећи је директни утицај и интересовање Немачке за догађаје на простору Србије. Тако је деценијама уназад али након Дачићевог парафирања у Бриселу Немачка је посебно „заузела тврд став, тражећи да се сачека до краја године да би се видело да ли је Србија озбиљна у обећању да ће се повући са Косова".

Срамна „надокнада" за прихватање Бриселског диктата, у виду датума за почетак преговора са ЕУ, обећана је септембра 2013. непосредно пред расписивање сепаратистичких избора  на целој територији покрајине.

Крајем те године дочекали смо и успостављање границе према остатку Србије. Озбиљније од тога није могло. Уследило је гашење српских институција, повлачење елемената државности Србије са КиМ и постепено смењивање надлежношћу сепаратистичких институција.

Прву недељу Вучићевог председниковања, обележио је сусрет сапредседником Косова" Хашимом Тачијем, ратним злочинцем. Важнијег питања од решава проблема Косова и Метохије, нема али сада је то сасвим очигледно.

У Србији, прогоном својих критичара и неистомишљеника, Вучић је показао да је спреман на све како би утврдио своју аутократију и да се без велике муке неће одрећи утицаја који има а тек не по оним питањима која су му омогућила да на власт дође и „решавајући" их, на власти остане.

А онај ко је спреман да зарад останка на власти учини све, власт не би дао ни за шта. У том смислу најављени „унутрашњи дијалог" о Косову (и Метохији), иако наизглед трезвен, у овој фази преговора није наишао на симпатије јер је схваћен као маска за довршавање посла у коме ћемо „ствари поставити на рационалан ниво, а ако се то не догоди, тај ћемо пораз носити на својим леђима" како сам Вучић рече.

„Мислим да је унутрашњи дијалог у оквиру српске елите и интелигенције, када је реч о Косову и Метохији, више него потребан. Нема говора о томе да је реч о свршеном чину. Немам утисак да би било шта могло бити "сваљено на леђа народа".

Не треба наступати с песимистичких позиција" сматра др Александар Раковић, историчар и виши сарадник Института за новију историју Србије у разговору за Магазин Таблоид док његов колега, историчар др Коста Николић, каже да се требало консултовати много раније, деценијама раније и доносити другачије одлуке.

Професор БУ др Сузана Рајић сматра да ће тај дијалог „појести време".

„У тањењу живаца можда ће потегнути погрешне кораке супротне стране, које ми можемо да скористимо али морамо бити будни као сова 24 часа и држати очи отворене. Решење је у мудрости и стрпљењу".

Потпуно супротног гледишта је др Добросав Никодиновић који је пре свега посвећен анализи сепаратистичких тежњи исламског становништва Рашке области и њеној историјској и државотворној важности као седишту немањићке Србије, нераскидиво повезане са Косовом и Метохијом.

„…Унутрашњи дијалог је апсолутно штетан, ствара се психологија равноправних држава тзв. Косова и Србије, могућност директног утицаја и мешања ЕУ правним заплитањем и замајавањем, проширивањем права Шиптара. Омогућава директни притисак да се промени Устав Србије и брише Косово из Устава" упозорава он.

У међувремену се и „Дојче Веле" отворено запитао није ли најава унутрашњег дијалога заправо припрема за „признање независности Косова"?

Ту Наим Лео Бешири износи занимљиво запажање и каже да „сва истраживања показују да преко 85 одсто грађана (Србије) не подржава било коју форму независности Косова. Поједини аналитичари кажу да би се тај став могао променити једном добром медијском кампањом и ја мислим да је ово почетак те кампање".

„Београдски фонд за политичку изузетност" (БФПЕ) Соње Лихт, једног од најагилнијих заступника албанског сецесионизма, изузетно привржене влади Александра Вучића, јануара ове године започео је имплементацију пројекта „Србија и Косово: (ка) промени свести и подизању поверења кроз иновације". Органиозатори тврде: „…Овај пројекат, можда и најамбициознији од свих у којима је БФПЕ учествовао а који се тичу динамике односа Србије и Косова, трајаће до 2019. године"

„О промени свести само несувисли човек који појма нема о проблему, може да говори" сматра др Сузана Рајић. „Не можемо мењати свест тако што ћемо лагати себе шта је било, где смо били, ко смо били а шта смо сада. То вам се враћа као мртвац који се поново буди. Можете мењати свест али поступно, истином, трезвено кроз сваки корак своје прошлости сусрећући се и са непријатним чињеницама и „одсецати" их за шта је потребно имати и стомак.

А то мењати свест па лагати, правити од Срба монструме, измишљати историју… то је обмана, квази-историја а она не може да доведе до помирења. Не може се говорити о нашим грешкама као о нечему издвојеном од свих осталих збивања" објашњава Рајићева.

БФПЕ управо на сарадњи са немачким фактором полаже много, умножава своје активности и априла 2014. отвора Форум Србија – Немачка за чим је „потреба настала јер се Срби и Немци се уопште не познају, иако сматрају да су једни другима веома блиски, зато што их је историја неколико пута судбоносно спојила(?!)".

Циљ Удружења је „развој и унапређење српско-немачких односа у областима политике, привреде, културе, образовања и науке" а почасни чланови Форума су: Ружица Ђинђић, Вилхелм Штаудахер (некадашњи шеф Уреда Савезног председништва СР Немачке) и Александар Вучић.

Очекивано, „унапређење односа" се показало приликом доласка бившег немачког канцелара Герхарда Шредера у Београд, на Вучићев позив, управо на дан почетка бомбардовања за које се лично залагао, као голо подаништво одговорнима за масовне злочине над Србима током НАТО агресије. Тада се стандардна екипа БФПЕ у еуфоричном расположењу, које је и Шредера запрепастило, састала и фотографисала са њим.

Још активније је немачки Форум ЗФД ( Цивилна мировна служба) који такође ради на плану „помирења" са Албанцима са КиМ, што је још један од пројеката промене свести народа у централној Србији.

Сарадници су потпуно исти као и на Форуму Соње Лихт а од својих достигнућа истичу Фестивал "Мирëдита – Добар дан" којим се на прилично агресиван начин намећу представници сепаратиста као „државници" са Косова.

Ових дана се велика прашина дигла и око пропагандних филмова о Косову и Метохији, којима се сва кривица за рат на Косову пребацује на државу Србију а управо је ЗФД водећи продуцент.

Актери ових пројеката су такође промотери анти-српских идеја што иритира домаћу јавност због чега нису могли да направе већи продор „у свест" Срба али не треба занемарити чињеницу да је један од аутора и промотера, најавио „активнију промоцију филмова од септембра". Сасвим случајно и ово се уклапа са термином почетка најављеног унутрашњег дијалога.

Иначе, 2015. године у организацији овог Форума на трибини у Београду „О рату свих ратова" учествовао је Стипе Месић који је хвалио победу хрватског народа над фашизмом и жалио због немогућности заједничке прославе те победе бивших YУ држава због „историјског ревизионизма"…

Ових дана „процурела" је вест да ће и „војску Косова" обучавати хрватски генерали одговорни за геноцид над Србима, Анте Готовина и Младен Маркач. Овде конкретних видљивих знакова повезаности са немачком администрацијом немак, осим ако се обрати пажња на писање немачких медија о ситуацији на Косову и Метохији, где се може уочити известан тренд у настојањима да на странама отворено супротстављеним српској, углавном буду доведени националисти.

Тако „Шпигл" показује дубоке симпатије за Аљбина Куртија приказујући га као човека који ће „очистити Косово од криминала" док је коалиција ПАН коју предводи Рамуш Харадинај означена као „криминална, коруптивна алијанса" чији су лидери поред Харадинаја још и Кадри Весељи, и Фатмир Љимај а описани као ратни злочинци, што јесте тачно.

Међутим Шпиглу не смета то што је и Курти био припадник УЧК, додуше у њеном „политичком представништву" јер ипак је био учесник протеста против Милошевићевог режима. Описују га као насилног у супротстављању УНМИК-у и другим међународним мисијама, али га и оправдавају јер су „протести били усмерени против корупције" у чему су у малверзацији са елитом косовских Албанаца били умешани и представници тих мисија, пише утицајни немачки лист који консултује активисте истих организација који и у централној Србији раде на промени свести.

Директор Косовске фондације за отворено друштво, Љуан Шлаку, каже да је "страх од владе коју би формирала странка ‘Самоопредељење’ неоправдан, јер би унутрашња политичка демократизација била добра" преноси Шпигл који свој текст завршава изливима симпатије за Куртија наводећи да је ожењен Норвежанком, због чега су му чак и Албанци претили те да „не држи до своје земље".

Генерално, про-владини немачки медија о Косову и Метохији пишу као о месту где се опасни националисти враћају на власт због чега Европска унија губи на популарности иако је до сада уложила 33 милијарде долара у „развој Косова".

„…Изгледа да Западни Балкан не може да се смири новцем, то показује јачање национализма и окретање религији. Људима је потребна визија будућности, истински интерес. А где ЕУ губи своју привлачност ту настаје опасан јаз: Балкан поново постаје буре барута које може да експлодира у сваком тренутку" истиче немачки лист „Хојте".

Да је то далеко од реалности показује писање НДР-а о продужетку немачког војног присуства на КиМ према коме је тренутно стационирано 470 војника од некадашњих 1.300. Нова одлука Берлина не дозвољава да их буде више од 800 али није извесно хоће ли их толико бити јер их је досадашње присуство коштало 42 милиона евра по години продужетка. Очигледно да Бундестаг не препознаје стање као „буре барута".

Фаворит Шпигла за новог премијера сепаратиста јесте Курти, „нада младих на Косову", који ће протерати све српске институције „како не би дошло до ‘распрачавања земље’ као што се десило у БиХ" са Републиком Српском.

Заправо је вероватно ово разлог због кога Берлин прижељкује Куртија. Вође коалиције ПАН, легалних политичких покрета, бављењем политиком стичу имунитет и заштиту за бављење мафијашким пословима чијих кланова су истовремено и босови, због чега је монопол над свим дешавањима у рукама неколико људи, што потврђује извештај немачке обавештајне службе (БНД) закључен 22. марта 2005. године а објављен на Викиликсу.

Сви они су већ доказали, спремност за сарадњу са Србима чиме продужавају статус кво који држи Запад у неизвесности али и јако пуно кошта. У немачким медијима се све чешће могу наћи натписи о тзв „ОВК", попут оног у листу „Тагесшау", као криминалној скупини убица, трговцима органима киднапованих Срба и Албанаца, о њиховим нападима на српску полицију и безочним убиствима… зато се Курти чини као решење које ће брзо пресећи такво стање што Западу да што ближе дође циљу.

Са друге стране ЕУ је у Србију „уложила" неупоредиво мање и то увек тако да се тај новац разним процесима враћа Европској унији а оно што не може претворено је у цементирање опет њених циљева.

На пример, велики број расељених са КиМ је добио трајно решење стамбеног питања што другу генерацију прогнаних већ спречава да се врате на своја имања која су узурпирана, куће порушене а посао је немогуће наћи због чега ни останак није одржив па се о њему више и не размишља. Ипак, највише новца ЕУ је уложила управо у такозвано цивилно друштво, кроз оне организације и медије чији се рад поклапа са њеним интересима и промоцијом европског „система вредности".

Могуће је да се тиме може протумачити и напрасна посвећеност „Блица", иначе у власништву немачке компаније „Рингиер Аксел Спрингер", који је покренуо серијал текстова о Косову и Метохији и то под насловом „оканимо се заблуда и митова" цитирајући Расима Љајића.

Наиме, одрицање од Косовског мита постало је пратећа компонента Бриселског дијалога чија идеја буде унижена сваки пут када се направи неки „компромис" на штету српске државности. Њега се латио Дачић након парафирања када је одговорио на оптужбе за издају. У неколико наврата учинио је то и Вучић додајући још и да је идеја о Небеској Србији бајка, а то поновио и у оквиру свог инаугурационог говора за место председника Србије за које се заклео над Уставом и Мирослављевим јеванђељем.

Водећи се идејом Србије без Косовског мита и Блиц је на Косово и Метохију послао свог новинара Ранка Пивљанина  како би у серијалу о томе „шта ће бити са Косовом и Метохијом – и када?(!)" могао да се „чује св(р)ачији глас".

Интервју са Неџмедином Спахиуом (коме и лист „Политика" даје много простора иако отворено заступа сепаратизам) показао је на који начин се овом проблему приступа. Пивљанин представља Спахиуа као доктора политичких наука који „косовски проблем промишља хладне главе и без иделошких ограничења" како би читаоци били припремљени за „реалан поглед" на косовски проблем.

„Неограниченост" Неџмедина Спахиуа се огледа у томе да се он, као доктор егкзатних наука, сећа да су га у шестом разреду основне школе учили да је Мурата убио Милош Копилићи а када је питао наставника о чему се ради он му је одговорио како „Срби отимају њихову историју". Он се данас залаже да „на Косову планови и програми за историју и књижевност буду прилагођени стању и садашњим интересима душтва". Пивљанин враћа у садашњост Спахиуа и пита инсинуирајући „је ли Косово држава?" да би прихватио потврдан одговор и наставио да се тако понаша.

Спахиу је један од најупорнијих заговорника постојања „косоварске" нације а недавно је промовисана и његова књига о томе, што се коси и са здравим разумом а камоли са „премишљањем хладне главе".

Пивљанин је иначе заговорник сепаратизма али оног црногорског, истиче да је „Црна Гора била и биће држава" али не може да прежали што није имао право да тамо гласа и што мора да се пријави када у родни Тиват дође из Београда у коме се ухлебио, добио стан, посао…али и чланство у Српској напредној странци.

Његове колеге кажу да је у овом послу дуго, да је између осталог писао коментаре на ивици ласцивног али, кажу: „…Очигледно је да је у међувремену лудило узело маха. Иритантан је тип, од оних који просто маме да их опаучиш. У редакцијама је добијао батине а док је радио у ‘Гласу јавности’, каблом телефонске слушалице давио га је колега кога да би изнервирао мораш да будеш дебил своје врсте".

Но, редакција „Блица" се не задовољава само таквим ликовима. У оквиру овог серијала текстова доминантни су ставови који оправдавају и промовишу сецесију са једне а „немогућност" да се проблем реши у српску корист „јер су Албанци одлучни" са друге стране.

Ретроактивно се објављују текстови којима се вређа и унижава живот и српски народ на Косову и Метохији приказујући га као скупину полудивљег слоја чији проблеми „почињу са бриселским дијалогом" након што је „успостваљена некаква норма живота у српским срединама" Наводећи „узајамне" злочине „Блиц" чак десетоструко умањује и прикрива српске жртве и страдање а истиче албанско „према неким изворима", такође га десетоструко увећавајући. Без сумње – злочин према против хуманости, народа, достојаства, интегритета и државе! Нешто што ни Немци не би могли.

Много је смерница и сувише је сличних ствари у третирању српске територије и народа да би смо сметнули с ума Берлински конгрес и његове домете, мада не мисле сви тако.

На обимнијој анализи проблема инсистира др Коста Николић, који је био ангажован после петооктобарског пуча да напише уџбеник историје за завршне разреде Гимназије. За Магазин Таблоид каже да свакако „постоји историјска вертикала још од стварања Прве и Друге призренске лиге али се ја не бих упуштао у ту историозацију јер се мењају и актери и догађаји. Шиптари су желели да добију државу и близу су таквог решења.

Разлика је у томе што они нису одустајали од те своје намере а ми смо нашу политику више пута мењали па ни данас не знамо шта је наша политика. Милошевић је могао да избегне овакав исход упркос намерама великих сила и другим факторима. Погрешне одлуке наших политичара у пресудним тренуцима су кључ, а планови постоје као што свако од нас има разне животне планове. " констатује Николић закључујући да је прича сувише комплексна и да о томе не може укратко.

За др Никодимовића нема дилеме о повезаности. „Да. Одлуке Берлинског конгреса прихватила је ЕУ, јер јој животни интерес слободан коридор на Средоземно море преко држава на Бакану. Главна сметња у томе им је Србија јер се простире територијом на најзначајнијем стратешком месту, није исцрпела своја природна минерална богатства, богата је воденим токовима, пречица је од Европе до Блиског истока, има јаког православног заштитника Русију.

Ти разлози су нас држали у вишевековном ропству. Тражи се пета колона на Балкану свих профила, националне мањине, невладине организације, глобалисти, све што може да промени дух и свест српског народа, смањење наталитета афирмацијом сексуалних поремећаја, економским изгладњивањем, обавезом продаје земљишта странцима, подршка исламским режимима чији је интерес Балкан…"

Професор српске историје на Београдском универзитету чија је ужа специјалност управо Србија у доба Берлинског конгреса, односно Србија у међународним односима у 19. и почетком 20. века др Сузана Рајић, каже да је разлика у томе што је ово данас обрнут процес, истеривање Србије са Косова и Метохије, тачније враћање Србије на границе Копаоника.

„Оно што је Бизмарк поручивао Кнезу Михаилу и Илији Гарашанину да се поглед држи далеко, да гледају своју унутрашњу политику, да јачају снаге реда у својој земљи и да не праве снове о великој српској држави, то је оно што данас чујемо од Ангеле Меркел, као и поводом републике Српске, и ја то видим као потпуно идентично. Србија се враћа на границе договорене на Берлинском конгресу" каже Рајићева али додаје да се не смеју дићи руке од Косова и Метохије и рећи да је то готова ствар и да је сада питање колико времена можемо да купимо и под којим условима.

Сличног мишљења је и др Раковић: „Важно је да Република Србија никада не прихвати сецесију албанске администрације на Косову и Метохији јер би наредне деценије могле да створе оквир када ће бити могућ повратак јужне српске покрајине под надлежност Београда. Тренутни конфликт треба да буде замрзнут. Доћи ће моменат када ће поново бити отворено питање уједињења српских земаља: Републике Србије, Републике Српске и Црне Горе. Само треба бити стрпљив" верује он.

И Никодиновић сматра да проблем Косова и Метохије не би смели сада да решавамо.Одлагати сваку активност о томе док се не створе међународни услови да Србија поврати суверенитет на целом територијом. Помагати сваког Србина и сваку институцију у покрајини, оснивати нове институције, интезивирати контакте, то јест односе Срба централне Србије и Срба на Косову и Метохији где не би смео нико да има ни једна проблем егзистенције. Једноставно, Начертаније" поручује Никодиновић.

У исто време УН, које су готово негирале или бар биле неактивне по питању српских жртава, организују округли сто у Женеви захтевајући откривање истине и о њиховом страдању. Забрињавајућа повезаност се може уочити ако знамо да је ондашњи министар иностраних послова СЦГ Горан Свилановић, тадашњем координатору Удружења породица киднапованих и убијених са КиМ Сими Спасићу рекао „да ће се истина о српским жртвама сазнати тек када Косово добије пуну независност".

На жалост, као што је др Рајић приметила, државност Србије на Косову и Метохији је у повлачењу. Гласови из прошлости, оних који би да поткрешу границе Србије, јачи су нео икада пре. Државне институције, медији, политичке странке и власт не само оружјем него као да ни мислима не раде на очувању граница већ се са њима багателише као да је баш то начин народног просперитета. На сваки начин раскида са Косовоским митом који иако идеја и духовна категорија, представља постоље, престо на коме столује реална српска државност.

„Колико може безбожник да затеже конопац, то ниједно грло да издржи не може" каже Хаџи Миша Лазић за Магазин Таблоид. Његова књига „Свануће и тај дан", о најважнијим догађајима на КиМ бурних 80-тих и 90-тих чији је учесник био, управо је изашла из штампе. Један је од оснивача Удружења „Божур" за повратак расељених којима је то комунизам забранио 1945., оснивач је и руководилац општине Обилић 1990. године.

Лазић не посматра догађаје кроз призму дневних актуелности већ дубље кроз време и каже „Срећан је народ онај коме су топ и поп заједно, разумете? Ја бих волео да то буде тако и код нас. Ништа није мање важна ни забрана абортуса коју би требало увести. Турака има 70 милиона па су забранили абортус! А код нас се отварају сигурне куће. Коме то треба, па онима који су без Бога, а и Александра Вучића ретко видим да иде у цркву, разумете? Када је човек са Богом, код њега нема места за сатану".

(Аутор се захваљује Татјани В. на превођењу обимне грађе са немачког језика)

Аутор: Иван Максимовић – дописник магазина „Таблоид“ из К. Митровице

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ФУНКЦИЈА ВЕЛИКОГ МУДРАЦА: ТУМАРАЊЕ ПОЛИТИЧКОМ СЦЕНОМ ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ У СРБИЈИ!???

5. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Последњи пример Вучићевог дилетантизма је подршка Хилари Клинтон на председничким изборима у Америци. Још се није ни знало ко ће да буде кандидат Републиканске партије, али Вучић је изабрао страну.

У интервјуу на ТВ Хепи, у априлу 2015, објаснио је да Клинтонову подржава како би „Србија у будућности имала директан приступ до најважнијег места на кугли земаљској", наглашавајући да тако мисли „свако ко има памети".

Осим памети, Вучић је имао и довољно пара за финансирање Фондације породице Клинтон. Према америчким изворима, српски владар је Клинтонима платио два милиона долара како би му омогућили да се фотографише поред Барака Обаме. Не зна се да ли је хонорар исплаћен, али Вучић је видео само Била Клинтона. Њему за утеху остају фотографије Тамаре Ђукановић-Вучић, наводно последње у низу вођиних званичних супруга, која је позирала поред Мишел Обама.

 

                Предраг Поповић

CASKANJE SA NJEGOVIM PRJATELJEM

 

Средином септембра, месец и по дана пре избора у САД, на питање новинара Радио-телевизије Србије, зашто подржава Клинтонову, Вучић је искрено одговорио:

– Зато што сам паметан!

Да би нагласио колико је паметан, упоредио се с имагинарним противницима који, како каже, у српским новинама свима вичу „уа", а немају појма шта ће да раде кад Хилари победи. „Хоћете ви да гарантујете да неће да победи Хилари Клинтон? Па како треба да водим земљу кад Америка буде водила политику против Србије? Хоћете то?" – завапио је мудри Вучић.

Грађани Америке нису имали слуха за генијалне процене српског диктатора, за новог председника изабрали су Доналда Трампа. Но, нема тог пораза који Вучић не може да затрпа гомилом лажи. Није ни трепнуо, а одрекао се Клинтонових.

– Нисмо се ниједног секунда мешали у америчке изборе, то је унутрашње питање и израз слободне воље америчког народа. Господину Трампу честитам од срца. Ту је мој друг Ђулијани, који је подржао „Београд на води" кад је био. Добиће вероватно важну функцију у америчком естаблишменту – покушао је Вучић да обмане и грађане Србије и америчке дипломате.

По устаљеном правилу, опет је кикснуо. Измалерисао је и свог друга Рудолфа Ђулијанија, који је остао без жељеног места директора ЦИА. Успут, компромитовао га је и у Америци, где су медији одмах почели да истражују везу између њих двојице. Долазак у Београд и саветодавне услуге „српским политичарима некада повезаним са Слободаном Милошевићем, који је био оптужен за ратне злочине" Ђулијану су истакнуте као отежавајуће околности при могућем именовању на место државног секретара.

Ђулијани је у интервјуу Си-Ен-Ену објаснио да је посету Београду и саветовање Вучића платила једна компанија из Лондона.

– Не знам шта сам урадио погрешно или како то може бити оцењено као погрешно. Понашао сам се врло часно и храбро, јер сам тада у Београду поручио: „Мислим да је требало да вас бомбардују". Колико људи оде у неки град и каже: „Ја мислим да је било у реду што су вас бомбардовали"? – оправдао се Вучићев друг, који је био један од најагресивнијих заговорника НАТО агресије на Србију.

Није откривено која лондонска фирма је Ђулијанију платила подршку Вучићу на изборима 2012. године, као ни колики хонорар му је исплаћен.

О томе ко је и какав је Руди Ђулијани својевремено је говорио и Бошко Радоњић, једини Србин који је направио изузетну мафијашку каријеру у Америци, где је био најближи сарадник Џона Готија, последњег њујоршког кума.

Без обзира што је у младости осуђиван због разбојништва, Ђулијани је, после одслужене затворске казне у Синг Сингу, завршио право и догурао до функције тужиоца државе Њујорк. С тог положаја водио је рат против мафије, посебно против Готијевог клана.

Крајем осамдесетих година прошлог века, Ђулијани је иза решетака стрпао 20-так Готијевих сарадника, међу којима је био и Радоњић. С обзиром да су двојица озбиљних мафијаша добили статус сведока-сарадника, Радоњић је био убеђен да му нема спаса, да ће бити осуђен на дугогодишњу робију.

– Тешко сам подносио време у притвору, био сам уверен да сам готов. Ђулијани је притиснуо сведоке, они су пропевали и дали све доказе, на основу којих смо сви могли да будемо осуђени на максималне казне. Кад сам читао оптужницу, знао сам да нема излаза.

Нисам веровао адвокатима који су ми говорили да ће све бити сређено, да не бринем. Сећам се да сам једва ушао у судницу. Сео сам на место које су ми одредили. Поред мене су били моји другови, сви преплашени као и ја. Судија је већ почео да чита оптужницу кад сам скренуо поглед ка пороти.

У првом реду је седео пекар из моје улице, код кога смо куповали хлеб. Иза њега је седела жена из поште у мом крају. Сунце ме огрејало! Знао сам како се пажљиво бирају чланови пороте и да нема шансе да се у њој нађу људи који ме познају. Одмах сам схватио да је неко заиста направио дил са Ђулијанијем и да је суђење монтирано тако да се извучемо. Од тада, сви моји, који су остали да живе у Њујорку, морају да гласају за Ђулијанија – причао је Радоњић.

Треба му веровати, поготово јер је Ђулијани сарадњом са Вучићем потврдио склоност ка сумњивим пословима. Баш као што је Вучић неуспешним флертом с Клинтоновима показао колико је интелигентан и талентован за политику. Додуше, ваља му признати да се бар уздржао од улизивања новом америчком председнику подсећањем на своје старе ставове о Клинтину, кога је прогласио већим злочинцем од Хитлера. А, имао би шта да цитира. Пошто то неће он, како не би освежавао успомене на свој радикалски стаж, урадићемо ми.

Председник Бил Клинтон је, како је 20. марта 1999. године објавио „Њујорк тајмс" најавио НАТО агресију: „Требало би да се подсетимо шта се десило у селу Рачак. Невини људи, жене и деца, одведени из својих кућа у јаругу, натерани да клече у прашини, покошени су рафалима, ни због чега што су починили, него само због онога што јесу."

Вучић, тадашњи министар информисања, одмах је узвратио оптужбама.

– Пред Други светски рат, Чемберлен и Деладје, па и Молотов, избегавали су сукоб и тражили су све могуће компромисе са Рибентропом и Хитлером. И онда је највећи проблем био тај што нико није желео отворени сукоб.

Ни данас нико, осим Срба, није у отвореном сукобу са Сједињеним Америчким Државама, новом земљом носиоцем једног новог нацизма, носиоцем новог светског поретка. Земљом која уводи нешто што чак ни Адолф Хитлер није користио у своје време. Хитлер је барем поштовао Лајбницов принцип „довољног разлога".

И за најбруталније злочине Хитлер је проналазио некакво оправдање. Измишљао је, тврдио највеће глупости, најстравичније ствари које је историја запамтила ипак је правдао некаквим разлогом, никога није тек тако убијао.

Бил Клинтон није у стању ни пред собом да смисли оправдање за агресију на СР Југославију, нити ишта говори кад неког гађа и убија. Чудно је да се неко ко себе назива демократом на такав начин односи према животу, мада је очигледно да за савременог Хитлера и његове следбенике то није битно – тврдио је шеф ратне пропаганде Александар Вучић на конференцији за медије у влади Србије 25. октобра 1999. године.

Да није само паметан, него и вицкаст, Вучић је потврдио понудом Билу Клинтону да му „помогне у решавању проблема са Моником Левински", коју је изнео у радикалском билтену „Велика Србија", новембар 1998.

Као прави Србин с дна каце, клетвом кнеза Лазара претио је српским дефетистима и дезертерима, указујући да нема веће части него супротставити се „сједињеним америчким нацистима".

– Американци би желели да Србију униште, да и Србија постане колонија, да и Србија постане вазал моћном америчком господару, а то је оно што ми као народ и као земља не можемо да прихватимо.

Ти злочинци хоће окупацију Србије, они хоће да са лица земље нестану сви који се залажу за опстанак Србије као државе, њеног суверенитета и територијалног интегритета – бусао се у груди јуначке Вучић у мају 1999., поносан што је стављен на америчку „црну листу", док је његовој мами Ангелини забрањен улазак у Немачку.

Колико је опасан по Клинтона доказивао је причом да је НАТО ракетирањем зграде РТС-а заправо хтео да убије њега, никог другог. Лери Кинг, култни водитељ Си-Ен-Ена, заказао му је интервју управо у време кад је „Томахавк" ударио у студио у Абердаревој улици и убио 16 недужних радника.

– Хтели су да имају директни снимак убиства српског министра – хвалио се Вучић на конференцији за медије 22. октобра 1999 .

Под америчким бомбама погинуло је неколико хиљада Срба, али нема везе, Хитлер Клинтон и Адолф Вучић опростили су један другом тај безначајни инцидент постали интимни пријатељи до последњег интереса.

Док је у Вучићу доминирао радикалски парцијални ДНК, на нишану му се непрестано налазио и Тони Блер, тадашњи британски премијер.

– Тони Блер је, поводом догађаја у Северној Ирској, изјавио да ниједна земља, цитирам: ниједна, па ни Велика Британија не може дозволити да јој неко убија војску и полицију. Блер, ваљда, изузима само Србију, па српску војску и полицију може да бије и убија ко хоће. Зар то није најбољи пример политике двоструких аршина? – опомињао је Вучић у "Великој Србији", у августу 1998, подсећајући да нам је неко „тако претио 1914. и 1941. па се није добро провео".

Све што је мислио о Блеру, Вучић је с поносом потписао у рецензији Шешељевог бестселера „Британски педерски испрдак Тони Блер". Британски и српски ментални двојници пре две године су се срели и загрлили, љубав је планула као она бомба у Батајници, чији гелер је убио трогодишњу Милицу Ракић, по којој је Вучић крстио своју ћерку.

– Тони Блер је највећи пријатељ породице Клинтон, то су две најближе породице на свету. Шта је мој посао? Да идем около и псујем мајку свима који ми се не свиђају или да од оних који су били противници Србије правим пријатеље – објаснио је Вучић оно што сам назива трансфером блама.

У време своје прве политичке генијалности, оне радикалске, не само што је за сва зла овог света оптуживао креаторе новог светског поретка, предвођене породицама Клинтон и Блер, него је свим својим српским срцем, од Бугојна већим, подржавао њиховог највећег противника Садама Хусеина.

Председник Садам Хусеин представља симбол отпора америчком режиму. Српски народ се солидарише у потпуности са ирачким народом и разуме његове патње и муке. Нико не зна шта су то Ирачани учинили Американцима или било коме у свету, па да буду бомбардовани. Криви су само зато што мисле својом главом, ни због чега другог.

Кад Американци бомбардују око Басре, због чега то раде? Кога то траже? Шта то хоће? Њихови савезници могу да убијају и раде шта хоће. Шарон може да уништи читаву Палестину, може да убија палестински народ, њему то дозвољавају, али кад им се било ко супротстави, онда то не може.

Ја вас позивам да се не плашимо. За слободне земље! За Србију и Ирак! За српски и ирачки народ! За председника Шешеља и председника Хусеина – викао је Вучић приликом посете Багдаду, а и касније, 2003, на радикалском „митингу солидарности српског и ирачког народа" у београдском Центру „Сава".

Да би и Садам могао да види колико га воли, Вучић је цео један број „Велике Србије" штампао на арапском писму. Ипак, љубав није узвраћена у пуној мери. Радикалској браћи, војводама Шешељу и Николићу, Садам је дао драгоцене поклоне. Шешељ је добио сребром оковану сабљу, Николић сребрну кубуру, а кукавни Вучић, иако се толико трудио, није удостојен ни осмеха.

У Вучићевој политичкој каријери нема ниједне тачне процене.

Увек с истим жаром, примитивно и агресивно заговарао је губитничке опције. У време ратног распада СФРЈ гурао је Србе у страдање, ватреним говорима их је стимулисао да убијају и гину.

Ко год није веровао у могућност остварења Велике Србије био је етикетиран као фукара, домаћи издајник и страни плаћеник. Резултат је познат, Крајина је очишћена од Срба, а Вучић данас код Љига отвара заобилазницу пута Карлобаг-Вировитица. С пушком у руци лично је ратовао на сарајевској Грбавици, а сада у Кнез Михаиловој игра шах с Бакиром Изетбеговићем, плаче у Поточарима и у Њујорку се грли с Клинтоном.

Пред НАТО агресијом херојски се испрсио, спреман да се до последњег Србина бори за Косово и Метохију, да би, после два-три сусрета са Хашимом Тачијем признао независност албанске државе у колевци српства.

Цех његових крвавих авантура платило је око два милиона избеглих и прогнаних, милион обогаљених и 120.000 убијених. Док су забрађене мајке претурале по масовним гробницама тражећи своју децу, Вучић је ослобађао стамбени простор по Београду, од „Ју бизнис центра", преко Врачара до Јајинаца.

Деценију и по износио је најтеже оптужбе на рачун антисрба из Европске уније. Уместо с тим „убицама, чије су ципеле прљаве од крви невине српске деце", хтео је да Србе увуче у савез са Русијом и Белорусијом.

Тврдио је да Србији не треба економска сарадња са Немачком, нашим вековним непријатељима. Горљиво је доказивао да се Србија треба окренути на исток. Рецимо, према Вијетнаму. Вијетнам има 70 милиона становника, тамо може да се извезе све што се произведе у Србији, то је идеална прилика за српску привреду.

На крају, кад је, у сарадњи са својим истомишљеницима, оборио Србе и Србију на дно, прешао је на страну непријатеља. И, опет је доказао колико је паметан.

На сабласно смешан начин, како је правио караулу ког Карлобага, сада гура Србију у Европску унију. Понављајући мантру, коју је донедавно сматрао крунским доказом издаје – у Србији неће бити ни ваздуха да се дише ако се не учлани у ЕУ – користи сваку прилику за игрогазе на ту тему.

Са Британцем Мајклом Девенпортом, европским амбасадором, уверава Србе да пристану на сва национална, политичка и економска понижења како би се приближили Бриселу. Подршку му даје и његов приватни пријатељ Борис Џонсон, најжешћи заговорник изласка Велике Британије из Европске уније.

Да перверзија буде комплетна, ту је и Арне Санес Бјернстад, амбасадор краљевине Норвешке, који Србе уверава да је Европска унија одлично место, иако су његови сународници на неколико референдума одбијали да се укључе у то друштво.

За разлику од Вучића, цео свет се мења. Потрошена је политичка матрица, која се заснива на демократским идејама и њима супротстављеној бирократији. Неуспех либералног капитализма покренуо је талас промена у већини западних држава.

Малограђански концепт, какав је у Србији инсталирала самопрокламована елита око Бориса Тадића, и овде се распао на исти начин као пре месец дана у Америци. Кад су схватили да режимски маркетиншки трикови не служе ничему, осим да их тихо и без отпора претворе у обично робље, грађани су гласали за противкандидата, без обзира на његове безбројне недостатке.

Обарање Демократске странке нема везе ни с Тадићем, ни са Томиславом Николићем, већ искључиво са потребом друштва да, у самоодбрани, искаже револт и покуша да иницира политичке промене. По том шаблону пала је олигархија Клинтона и Обаме, као и Камерона, а тај шав ће ускоро да се распори у Немачкој и Француској.

Вучић о томе и не размишља. Уместо да припрема одговор Србије на изазове који раздиру Европску унију, пајац у улози владара размишља само о провизијама из бизнис транге-франге пројеката и, наравно, о личној пропагандној кампањи којом свакодневно злоставља народ.

По изласку из Шешељевог једноумља, Вучић се разбашкарио у свом малоумљу. На најтежа питања нуди лаке и брзе одговоре. Велика Британија је одлучила да напусти Европску Унију- нема везе, ми имамо подршку Ангеле Меркел. Србија је подржала Хилари Клинтон – нек’ је изгубила, није битно, Вучић има друга Ђулијанија.

Ипак, не треба кривити Вучића. Он не може другачије, фабричка производња му је таква, оптерећена разним ограничењима, што се види и по његовој приватној биографији.

За 23 године тумарања политичком сценом Александар Вучић је Србима и Србији нанео више зла него сви непријатељи у последња два века. После свега, он је и даље уверен да је најпаметнији. Ту заблуду је стекао јер никад није кажњен за злочине које је извршио. Никад није одговарао, ни политички ни кривично, а за то није крив он, него друштво у коме није било снаге и воље да се прихвати свођења рачуна с политикантима који су га уништавали деценијама.

Кад ова напредњачка болест прође, Србија неће моћи да се извуче из блата ако се не појави нова политичка снага, која ће бити спремна да Александру Вучићу на оптуженичкој клупи пружи могућност да докаже колико је паметан.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

%d bloggers like this: