ВОЂИН СТРУЧЊАК: НАМЕШТАЊЕ ТЕНДЕРА УЗ ВЕЛИКУ ПРОВИЗИЈУ И ПЉАЧКЕ У ТЕРМОЕЛЕКТРАНИ КОСТОЛАЦ!!!

 

Док се мала група људи бави темељном пљачком Термоелектране Костолац и њених ресуирса, дотле Браничевски округ и град Пожаревац пропадају заједно са уништеним јавним предузећима. Тако на пример, Пожаревац има Водовод, нема воду, има комуналне службе, немамо депонију и Топлификацију која има 100 запослених, а све послове ради преко јавних набавки…

Укратко речено: лоше је било, горе од тога се десило, а најгоре је на сцени, о чему сведочи и писмо групе запослених у ТЕ Костолац и градској управи Пожаревца, које су упутили Магазину Таблоид а које редакција објављује у целости.

 

………..

 

Сав друштвени талог, састављен од људи без морала и скрупула, опседнутих личним интересима, жељом да имају новац, моћ и власт, масовно је, још 2012 године, након сумњиве изборне победе Српске напредне странке, прешао у чланство овог политичког предузећа.

Некадашњи припадници криминалних банди, докопали су се државних функција. Ова несрећа није заобишла ни Браничевски округ и, наравно, град Пожаревац као његов административни центар. Борба се свела на градску власт у којој ведри и облачи Срђан Радовановић звани Рода са својим кумом Ненадом Марковићем, новопостављеним директором Термоелектране Костолац.

Супротно забрани обављања дуплих функција, Ненад Марковић је задржао место председника Скупштине општине Костолац и након ступања на дужност директора у ТЕ Костолац.

Иначе, Марковић је у јавности познат и као човек са лицем црвенкапе и бивши је функционер упокојеног Динкићевог УРС-а. Био је висококотирани члан главног одбора те странке. У међувремену је постао високорангирани члан Српске напредне странке.

Човек који је на мала врата доспео на место којег није достојан, ни својим пореклом ни образовањем стеченим на ЕТФ Универзитета у Приштини. Највећа срамота је што Марковић не зна ни шта је "Омов закон", а постао један од директора у једном од стратешки најважнијих електро-енергетских предузећа у држави.

Из извора у пожаревачком СНС-у, сазнајемо да се дигла велика прашина приликом његовог именовања за директора с обзиром да је пожаревачки градски одбор имао пар веома цењених стручњака и јаких кандидата за тај положај као што је на пример, Дејан Савић, садашњи директор ЕДБ Пожаревац, који је био и кадар Верољуба Арсића.

С обзиром на нетрпељивост која влада између Милорада Грчића, Верољуба Арсића и његовог "чеда", Филипа Ракића, у јавности познатог као кума Радомира Николића, градоначелника Крагујевца, плашећи се да не изгуби утицај и првенствено право на запошљавање страначких кадрова, одлучује да са Радовановићем и инвеститором из Пожаревца Драганом Крстићем, за директора постави Ненада Марковића.

Наиме, Драган Крстић је у пријатељским везама са Милорадом Грчићем па су брзе боље искористили ситуацији и договорили Марковићево постављање за директора, и то на састанку на бензинској пумпи Кнез Петрол на путу за Обреновац!

Морална сподоба и увлакач, Ненад Марковић, рекао је да ће испунити обећано и поспешити убацивање приватних фирми у пословање ТЕК-а. Први и најважнији корак био је смена директора ПД РИО Филипа Ракића. Мотиви нису били никакве личне природе већ да би почела коначна и последња пљачка костолачког огранка и приватизација издвојених предузећа.

Одмах након тога, кренуло је са убацивањем познате београдске фирме Деметра у РлО-ве токове. Постоје основане сумње да је Филип Ракић у време своје смене све податке из пословања РИО пренео фирми. Од доласка Ненада Марковића на место директора у огранку, сва костолачка издвојена предузећа су веома забринута за егзистенцију.

Све јаче послове које би требало да раде издвојена предузећа, Марковић намешта фирмама као сто су Ансал, Потенс, Комел и АТП „Стевановић" која је једна од главних фирми са сумњивим пословањем. Износи су огромни-више од 500.000.000,00 динара а провизије вероватно велике као и износи намештених тендера!

Уместо да послове дају костолачким предузећима, Марковић на све начине граби за поменуте фирме. За време његовог директоровања које је почело јуна месеца 2016. године, већ је успео да купи луксузан стан у Пожаревцу од 100 квадратних метара у вредности од 70.000 евра. Најзанимљивије је то што је стан купио у згради инвеститора Драгана Крстића који је претходно капарисао Филип Ракић!

Филип Ракић је од наведеног стана одустао јер је престанком директорске функције изгубио комбинације од којих је лепо и луксузно живео и којима је требало да поред развратног живота финансира и стан. Тако оно што није успело Арсићу и Ракићу, да доведу приватна предузећа и да деле новац са њима, успева Марковићу.

Но нису Ракић и Арсић остали кратких рукава, јер имају "златну коку", извесног Јовицу Милутиновића, званог Јоца Горионик, који обавља све радове са дизалицама и има монопол у граду са папрено високим ценама.

Лепо се скрећу теме са озбиљних пљачки у огранку ТЕ Костолац, потурањем лажних пријава за крађе горива у помоћној механизацији и осталих ситних ствари, док цењени и школовани директор Ненад Марковић, уз подршку градоначелника Банета Спасовића и Срђана Радовановића, отима и краде од напаћеног и осиромашеног народа који је несрећно гласао за СНС.

Огроман новац су узели од људи чија су деца, кумови, рођаци били на чувеном ТЕКО-вом списку за примање у стални радни однос. Поступак је био следећи: Срђан Радовановић је с обзиром на његово задужење за сеоске месне заједнице вредно обилазио исте, учлањавао у што хитнијем року бивше чланове других странака како би се нашли на списку примања у стални радни однос. Уз попуњавање страначких приступница, Радовановић је узимао новац, од 3.000-5.000 евра, које је затим са Марковићем и Крстићем делио у једном познатом пожаревачком билијар клубу.

Списак од 220 људи које је ТЕ Костолац затим примио у стални радни однос је експресним путем завршио код градоначелника Банета Спасовића, како би се што пре осигурали за запошљавање људи од којих је новац узет.

Као сателит градоначелника, свуда је укључена и његова десна рука Драган Костић, члан градског већа, који по већ опробаном рецепту, док је заједно радио са градоначелником у Пошти, присуствује свакој трансакцији и реферише градоначелнику сваку изговорену реч.

Реално, када неко од сменског радника у Пошти који разврставају пошту, дође на место члана градског већа, нешто заузврат мора да пружи градоначелнику. Како нема никаквих квалификација, сплеткарење, трачарење и цинкарење су нешто за шта би могао да добије диплому. Ваљда ће се на некој од елитних локалних факултета у граду, оформити смер за ове "делатности" јер ови пожаревачки кадрови, могу одмах да добију мастер диплому.

Продаја односно куповина Шећеране под покровитељством Арсића и Спасовића и дан данас је енигма за грађане Пожаревца, јер се не зна циљ овакве скупе трансакције, осим да је провизија била велика и да су покровитељи узели велике паре под изговором оживљавања индустријске зоне. А, од зоне ни З!

Дакле, купљена Шећерана са којом се не зна шта даље, намеравана куповина МИП-а и укидање Дирекције за изградњу на начин на који ниједна локална власт није урадила, уз постављање лоповских кадрова, резултат су кратке власти градоначелника Банета Спасовића и његове свите. Дирекција за изградњу је угашена, а цела трансформација је урађена без концепције.

Циљ су промене па макар биле и на горе. А, Градска управа има још увек раднике у радном односу на одређено време, због повећаног обима посла и поред преузимања преко 50 радника из Дирекције за изградњу.

Све су то питања на која ће не само начелница Градске управе Сузана Булајић, већ и градоначелник који је ставио на дневни ред такву систематизацију морати да дају одговоре како инспекторима тако и тужилаштву. Ниједан радник не може да остане без посла докле год било који радник исте струке ради на одређено време.

Колико је оштећен буџет незаконитим упошљавањем, разних сарадника за медије, организатора, саветника, шефова кабинета…Хоће ли неко да подвргне лекарском прегледу градоначелника који константно прети запосленима, обавезом 24. часовног рада? Лично он може да ради 124 часа (као и болесни Вучић), али његов рад је без икаквог ефекта. Једина преокупација градоначелника су оговарање и интриге, а и приче о некаквим магловитим инвестицијама које нису ни на далеком видику.

Последице његове владавине су Коле, Радовановић, Крстић, саветник Новица Живановић (по струци конобар) и остала "свита", али, пре свега, упропашћена јавна предузећа. Дуго већ стоји констатација да је вода у Пожаревцу лоша. Бави ли се било ко решавањем овог питања? Имамо Водовод, немамо воду, Имамо Комуналне службе, немамо депонију и Топлификацију која има 100 запосленх, а све послове ради преко јавних набавки…

Укратко речено: лоше је било, горе од тога се десило, а најгоре је на сцени…

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ЈОХАНЕС – КОМЕСАРЧИНА БРИСЕЛСКЕ МАШИНЕРИЈЕ И КОРИСТАН ЛОБИСТА СТРАНИХ КОМПАНИЈА И ТУЂИХ ИНТЕРЕСА!?

 

Српски диктатор све ређе помиње “моји пријатељи из иностранства“. Не узима у уста више “Госпођу Меркел“, не одлази у Беч код Курца (министра спољних послова), Орланда заобилази, Матео Ренци му није поуздан савезник, Милу Ђукановићу дугује и паре и јаре, остао је без Гвида Вестервелеа који је умро од сиде…Још се једино љуби са Федериком Могерини и Јоханесом Ханом, европским комесарима, а заноћи, све ређе, са својим “арпаксим пријатељима“.

А “пријатељство“ са Вучићем довело је у неприлику многе, међу њима и Хилари Клинтон, Рудија Ђулијанија, а ових дана и “пријатеља“ му Бориса Џонсона, британског министра спољних послова, кога британска штампа и чланови парламента жестоко оптужују што је искористио недавну посету Београду да промовише своју књигу и потписује је купцима у књижари Геца Кон. Заноћио је код Вучића, пио бело мађарско вино, а обојица су хомосексуалци…

Елем, г. Џонсона оптужују да је службену посету искористио за приватан бизнис и провод, а он се ознојен и постиђен правда да су му то све у Београду наместили. И то извесни саветник Маје Гојковић и издавач његове књиге, коме је он обећао да ће га поставити за српског амбасадора у Лондону, јер је и сарадник МИ 6. Вучић за сада ћути, чека да му сер Џонсон отпише – не волим те хуљо више.

Колико смо плаћали и још плаћамо оне који су примали у посете шизофреног педера Вучића и ко још прима наше паре које он немилице даје за стисак руке и осмех. Знамо, најскупљи је Мајкл Девенпорт, који је под жешћом истрагом, а преостала је само госпођа Могерини и Јоханес Хан. Њихов лик и недела представлају дописници Магазина Таблоид из Франкфурта и Рима.

 

               Фридрих Емке (дописник из Франкфурта)

 

Јоханес Хан је из Аустрије пребачен у Брисел да не би више угрожавао владу чији је био члан. У току своје кратке каријере министра за науку успео је против себе да окрене и научнике и студенте, а на крају и самог канцелара. На почетку свог политичког деловања плаћала га је компанија која се бави организовањем игара на срећу, а од недавно новац добија и од албанских нарко-картела. Хан је увек тамо где има материјалну корист.

Европска Унија не размишља озбиљно о могућностима даљег проширења у догледном периоду. На то указују не само изјаве челника како Европске комисије, тако и појединих држава чланица, већ и избор човека који би испред Уније требало да спроводи тај поступак. Комесар за питања проширења ЕУ је од 1. новембра 2014. Јоханес Хан, аустријски политичар који ни у сопственој земљи не ужива никакав углед.

Када државе чланице на савезне функције почну да делегирају своје најнеспособније политичаре, то је јасан знак да се том савезу ближи неминовни крај. У таквој ситуацији, када није сигурно ни да ће ЕУ да опстане до тренутка када би Западни Балкан био спреман да јој приступи, потпуно је илузорно размишљати о даљем путу Србије у Унију.

Јоханес Хан је рођен 2. децембра 1957. у Бечу и од почетка своје каријере представља, благо речено, контроверзну личност.

После завршене средње школе уписао је студије права на Бечком универзитету. Шест година касније је схватио да су те студије претешке за њега, па 1982. прелази на Филозофски факултет, смерови публицистика и германистика. Дипломирао је после пет година.

Иако неуспешни студент права, Хан већ 1980. приступа Аустријској народној партији (АНП) и одмах постаје функционер њене омладинске организације. После тога он 1992. постаје директор покрајинског одбора АНП-а у Бечу, а 1996. је изабран за одборника у градској скупштини Беча.

Тада је постало јасно да је на аустријском политичком небу појавила нова звезда, односно политичар који обећава. Хан 1997. добија „хонорарни“ посао као члан Извршног одбора компаније „Новоматиц АГ“, а 2003. постаје и председник тог одбора.

Иако у његовој званичној биографији објављеној на званичном сајту аустријског парламента стоји како је Хан још од 1985. радио на различитим менаџерским местима, о томе нема никаквих прецизнијих података, тако да се мора сматрати како му је боравак у „Новоматиц“-у једини до сада рад у привреди. Све остало су били послови у политичким гремијумима, по чему Хан личи на већину осталих функционера Европске Уније, који критичари називају „бледим црвима„.

„Новоматиц“ се бави изнајмљивањем коцкарских апарата и вођењем кладионица и коцкарница. Својеврсно „легално“ подмићивање у Европској Унији јесте управо преузимање политичара у управне и извршне одборе приватних компанија, јер онда они служе свом послодавцу као корисни лобисти. Постављање политичара у успону са завршеним Филозофским факултетом представљало очигледан покушај куповине лобисте.

Коцкарнице и кладионице су легалне у Аустрији, али јавност стално врши притисак на власти да ограничи њихов рад, па самим тим и зараду. Ханов задатак је био да се томе супротстави.

У времену док је стајао на челу ИО „Новоматиц“-а ова фирма је 2005. године исплаћивала новац тадашњем аустријском министру финансија Карл-Хајнцу Грасеру за добијање додатних лиценци. Скандал је, међутим, откривен тек 2014. године, након што је Хан већ био прешао у Брисел.

Пошто је тада још увек имао чисту биографију, Хан 11. јануара 2007. постаје аустријски министар науке. Крај овог његовог мандата обележиће највећи студентски протести у Аустрији последњих деценија.

Пре тога је Хан 2009. скренуо пажњу на себе предлогом да после 50 година напусти међународни пројекат ЦЕРН. Стручна јавност се против тога побунила истичући како се на овај начин ограничавају и научна истраживања у самој Аустрији. Коначно је у мају 2009. савезни канцелар Вернер Фајман објавио како Аустрија остаје у ЦЕРН-у, а Хан се после тога више није оглашавао по том питању.

Крајем октобра 2009. су студенти Бечког универзитета заузели аулу Академије уметности, а убрзо су им се прикључили студенти из целе земље. Главни захтев протестаната био је смањење школарина и лакши упис на високошколске установе. Такође су биле тражене и веће инвестиције државе у образовање.

Иако се успротивио протестима, Хан је као надлежни министар искористио своје дискреционо право да из буџетских резерви министарства одобри додатне уплате високошколским установама у висини од 34 милиона евра.

Тек месец дана после почетка протеста, када је свима постало јасно да се они неће ни брзо ни лако умирити, Хан је пристао на дијалог са студентима. До тада су се захтеви студената већ проширили на покретање дискусије о целокупној аустријској политици у домену образовања, чиме је била угрожена цела савезна влада у Бечу.

Одмах после почетка разговора Министарства и студената, бечка влада је објавила како ће Хан почетком 2010. напустити место министра и прећи у Европску Комисију. Ово је деловало умирујуће на побуњене студенте. Очигледно је било како је његов опстанак у влади постао немогућ, па је као и остале штеточине извезен у Брисел.

Медијски научник из Салцбурга Штефан Вебер је у мају 2007. оптужио Хана како је своју докторску дисертацију неодговорно писао преписујући друге радове. Убрзо после тога је Циришки универзитет, радећи по нечијем налогу, закључио како су оптужбе неистините.

Међутим, Хан није докторирао у Цириху, већ у Бечу, а бечки филозоф Херберт Храховец, исто као и Ханов ментор Петер Кампиц, тврдио је како Циришком универзитету није била приказана цела дисертација.

 

У јуну 2009. Храховец је објавио резултате свог истраживања, у којима је написао: „…Дисертација је на ниском нивоу, који се на појединим местима граничи са баналним и срамотним… Овај рад са науком има везе једино као пример који треба да уплаши.“

 

Бечки универзитет је коначно и сам морао да започне испитивање оригиналности докторске дисертације. Вебер је, међутим, почетком 2011. оптужио ову установу како није заинтересована да се сазна права истина.

Вебер је у мају 2011. објавио вештачење, по коме Ханова дисертација садржи 17,2 одсто туђих радова, који нису прописано означени као цитати. Местимично су преписане читаве странице туђих дела. „Дисертација више представља колаж текстова, а не озбиљан научни рад“, закључио је Вебер.

Коначно, 4. новембра 2011. огласио се и сам Универзитет констатацијом да се, истина, не ради о плагијату, али да је Ханов „научни“ рад тако ниског квалитета да „данас више не би био прихваћен„.

Ни у свом деловању као комесар за проширење Јоханес Хан није успео да избегне скандале. Последњи је избио крајем септембра 2016. када је постало очигледно да се налази на платном списку албанске нарко-мафије.

Чами, или Чамити су били део албанске националне мањине у Грчкој, која је из те земље протерана после Другог светског рата због своје сарадње са фашистичким окупатором. Данас у Грчкој припадника овог племена више нема, осим оних који су православни и који не истичу своје албанско порекло. Чак је и влада Енвера Хоџе, комунистичког диктатора из Тиране, забранила рад завичајних друштава Чама, такође због њихове колаборације са окупаторима.

У свом извештају о односима између Албаније и Грчке, Хан је, међутим, навео како се ради „на превазилажењу спорног питања Чама“. На то је одмах реаговало грчко Министарство спољних послова констатацијом да не постоји никакво „спорно питање“ Чама између влада у Атини и Тирани.

„Својим лажним наводом комесар Хан је показао како не испуњава своју улогу независног функционера који треба да промовише заједничке интересе Уније„, написано је у саопштењу Министарства спољних послова Грчке.

Опште је познато да се лобирање за потребе Албанаца финансира из прихода добијених продајом дроге и белог робља које остварује албанска мафија на Западу. Мало је вероватно да се Хан у ову аферу упетљао само зато што је необавештен, већ је ближе истини да је питање обештећења протераних Чама  покренуо из сопствених материјалних интереса.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ФУНКЦИЈА ВЕЛИКОГ МУДРАЦА: ТУМАРАЊЕ ПОЛИТИЧКОМ СЦЕНОМ ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ У СРБИЈИ!???

 

Последњи пример Вучићевог дилетантизма је подршка Хилари Клинтон на председничким изборима у Америци. Још се није ни знало ко ће да буде кандидат Републиканске партије, али Вучић је изабрао страну.

У интервјуу на ТВ Хепи, у априлу 2015, објаснио је да Клинтонову подржава како би „Србија у будућности имала директан приступ до најважнијег места на кугли земаљској", наглашавајући да тако мисли „свако ко има памети".

Осим памети, Вучић је имао и довољно пара за финансирање Фондације породице Клинтон. Према америчким изворима, српски владар је Клинтонима платио два милиона долара како би му омогућили да се фотографише поред Барака Обаме. Не зна се да ли је хонорар исплаћен, али Вучић је видео само Била Клинтона. Њему за утеху остају фотографије Тамаре Ђукановић-Вучић, наводно последње у низу вођиних званичних супруга, која је позирала поред Мишел Обама.

 

                Предраг Поповић

 

Средином септембра, месец и по дана пре избора у САД, на питање новинара Радио-телевизије Србије, зашто подржава Клинтонову, Вучић је искрено одговорио:

– Зато што сам паметан!

Да би нагласио колико је паметан, упоредио се с имагинарним противницима који, како каже, у српским новинама свима вичу „уа", а немају појма шта ће да раде кад Хилари победи. „Хоћете ви да гарантујете да неће да победи Хилари Клинтон? Па како треба да водим земљу кад Америка буде водила политику против Србије? Хоћете то?" – завапио је мудри Вучић.

Грађани Америке нису имали слуха за генијалне процене српског диктатора, за новог председника изабрали су Доналда Трампа. Но, нема тог пораза који Вучић не може да затрпа гомилом лажи. Није ни трепнуо, а одрекао се Клинтонових.

– Нисмо се ниједног секунда мешали у америчке изборе, то је унутрашње питање и израз слободне воље америчког народа. Господину Трампу честитам од срца. Ту је мој друг Ђулијани, који је подржао „Београд на води" кад је био. Добиће вероватно важну функцију у америчком естаблишменту – покушао је Вучић да обмане и грађане Србије и америчке дипломате.

По устаљеном правилу, опет је кикснуо. Измалерисао је и свог друга Рудолфа Ђулијанија, који је остао без жељеног места директора ЦИА. Успут, компромитовао га је и у Америци, где су медији одмах почели да истражују везу између њих двојице. Долазак у Београд и саветодавне услуге „српским политичарима некада повезаним са Слободаном Милошевићем, који је био оптужен за ратне злочине" Ђулијану су истакнуте као отежавајуће околности при могућем именовању на место државног секретара.

Ђулијани је у интервјуу Си-Ен-Ену објаснио да је посету Београду и саветовање Вучића платила једна компанија из Лондона.

– Не знам шта сам урадио погрешно или како то може бити оцењено као погрешно. Понашао сам се врло часно и храбро, јер сам тада у Београду поручио: „Мислим да је требало да вас бомбардују". Колико људи оде у неки град и каже: „Ја мислим да је било у реду што су вас бомбардовали"? – оправдао се Вучићев друг, који је био један од најагресивнијих заговорника НАТО агресије на Србију.

Није откривено која лондонска фирма је Ђулијанију платила подршку Вучићу на изборима 2012. године, као ни колики хонорар му је исплаћен.

О томе ко је и какав је Руди Ђулијани својевремено је говорио и Бошко Радоњић, једини Србин који је направио изузетну мафијашку каријеру у Америци, где је био најближи сарадник Џона Готија, последњег њујоршког кума.

Без обзира што је у младости осуђиван због разбојништва, Ђулијани је, после одслужене затворске казне у Синг Сингу, завршио право и догурао до функције тужиоца државе Њујорк. С тог положаја водио је рат против мафије, посебно против Готијевог клана.

Крајем осамдесетих година прошлог века, Ђулијани је иза решетака стрпао 20-так Готијевих сарадника, међу којима је био и Радоњић. С обзиром да су двојица озбиљних мафијаша добили статус сведока-сарадника, Радоњић је био убеђен да му нема спаса, да ће бити осуђен на дугогодишњу робију.

– Тешко сам подносио време у притвору, био сам уверен да сам готов. Ђулијани је притиснуо сведоке, они су пропевали и дали све доказе, на основу којих смо сви могли да будемо осуђени на максималне казне. Кад сам читао оптужницу, знао сам да нема излаза.

Нисам веровао адвокатима који су ми говорили да ће све бити сређено, да не бринем. Сећам се да сам једва ушао у судницу. Сео сам на место које су ми одредили. Поред мене су били моји другови, сви преплашени као и ја. Судија је већ почео да чита оптужницу кад сам скренуо поглед ка пороти.

У првом реду је седео пекар из моје улице, код кога смо куповали хлеб. Иза њега је седела жена из поште у мом крају. Сунце ме огрејало! Знао сам како се пажљиво бирају чланови пороте и да нема шансе да се у њој нађу људи који ме познају. Одмах сам схватио да је неко заиста направио дил са Ђулијанијем и да је суђење монтирано тако да се извучемо. Од тада, сви моји, који су остали да живе у Њујорку, морају да гласају за Ђулијанија – причао је Радоњић.

Треба му веровати, поготово јер је Ђулијани сарадњом са Вучићем потврдио склоност ка сумњивим пословима. Баш као што је Вучић неуспешним флертом с Клинтоновима показао колико је интелигентан и талентован за политику. Додуше, ваља му признати да се бар уздржао од улизивања новом америчком председнику подсећањем на своје старе ставове о Клинтину, кога је прогласио већим злочинцем од Хитлера. А, имао би шта да цитира. Пошто то неће он, како не би освежавао успомене на свој радикалски стаж, урадићемо ми.

Председник Бил Клинтон је, како је 20. марта 1999. године објавио „Њујорк тајмс" најавио НАТО агресију: „Требало би да се подсетимо шта се десило у селу Рачак. Невини људи, жене и деца, одведени из својих кућа у јаругу, натерани да клече у прашини, покошени су рафалима, ни због чега што су починили, него само због онога што јесу."

Вучић, тадашњи министар информисања, одмах је узвратио оптужбама.

– Пред Други светски рат, Чемберлен и Деладје, па и Молотов, избегавали су сукоб и тражили су све могуће компромисе са Рибентропом и Хитлером. И онда је највећи проблем био тај што нико није желео отворени сукоб.

Ни данас нико, осим Срба, није у отвореном сукобу са Сједињеним Америчким Државама, новом земљом носиоцем једног новог нацизма, носиоцем новог светског поретка. Земљом која уводи нешто што чак ни Адолф Хитлер није користио у своје време. Хитлер је барем поштовао Лајбницов принцип „довољног разлога".

И за најбруталније злочине Хитлер је проналазио некакво оправдање. Измишљао је, тврдио највеће глупости, најстравичније ствари које је историја запамтила ипак је правдао некаквим разлогом, никога није тек тако убијао.

Бил Клинтон није у стању ни пред собом да смисли оправдање за агресију на СР Југославију, нити ишта говори кад неког гађа и убија. Чудно је да се неко ко себе назива демократом на такав начин односи према животу, мада је очигледно да за савременог Хитлера и његове следбенике то није битно – тврдио је шеф ратне пропаганде Александар Вучић на конференцији за медије у влади Србије 25. октобра 1999. године.

Да није само паметан, него и вицкаст, Вучић је потврдио понудом Билу Клинтону да му „помогне у решавању проблема са Моником Левински", коју је изнео у радикалском билтену „Велика Србија", новембар 1998.

Као прави Србин с дна каце, клетвом кнеза Лазара претио је српским дефетистима и дезертерима, указујући да нема веће части него супротставити се „сједињеним америчким нацистима".

– Американци би желели да Србију униште, да и Србија постане колонија, да и Србија постане вазал моћном америчком господару, а то је оно што ми као народ и као земља не можемо да прихватимо.

Ти злочинци хоће окупацију Србије, они хоће да са лица земље нестану сви који се залажу за опстанак Србије као државе, њеног суверенитета и територијалног интегритета – бусао се у груди јуначке Вучић у мају 1999., поносан што је стављен на америчку „црну листу", док је његовој мами Ангелини забрањен улазак у Немачку.

Колико је опасан по Клинтона доказивао је причом да је НАТО ракетирањем зграде РТС-а заправо хтео да убије њега, никог другог. Лери Кинг, култни водитељ Си-Ен-Ена, заказао му је интервју управо у време кад је „Томахавк" ударио у студио у Абердаревој улици и убио 16 недужних радника.

– Хтели су да имају директни снимак убиства српског министра – хвалио се Вучић на конференцији за медије 22. октобра 1999 .

Под америчким бомбама погинуло је неколико хиљада Срба, али нема везе, Хитлер Клинтон и Адолф Вучић опростили су један другом тај безначајни инцидент постали интимни пријатељи до последњег интереса.

Док је у Вучићу доминирао радикалски парцијални ДНК, на нишану му се непрестано налазио и Тони Блер, тадашњи британски премијер.

– Тони Блер је, поводом догађаја у Северној Ирској, изјавио да ниједна земља, цитирам: ниједна, па ни Велика Британија не може дозволити да јој неко убија војску и полицију. Блер, ваљда, изузима само Србију, па српску војску и полицију може да бије и убија ко хоће. Зар то није најбољи пример политике двоструких аршина? – опомињао је Вучић у "Великој Србији", у августу 1998, подсећајући да нам је неко „тако претио 1914. и 1941. па се није добро провео".

Све што је мислио о Блеру, Вучић је с поносом потписао у рецензији Шешељевог бестселера „Британски педерски испрдак Тони Блер". Британски и српски ментални двојници пре две године су се срели и загрлили, љубав је планула као она бомба у Батајници, чији гелер је убио трогодишњу Милицу Ракић, по којој је Вучић крстио своју ћерку.

– Тони Блер је највећи пријатељ породице Клинтон, то су две најближе породице на свету. Шта је мој посао? Да идем около и псујем мајку свима који ми се не свиђају или да од оних који су били противници Србије правим пријатеље – објаснио је Вучић оно што сам назива трансфером блама.

У време своје прве политичке генијалности, оне радикалске, не само што је за сва зла овог света оптуживао креаторе новог светског поретка, предвођене породицама Клинтон и Блер, него је свим својим српским срцем, од Бугојна већим, подржавао њиховог највећег противника Садама Хусеина.

– Председник Садам Хусеин представља симбол отпора америчком режиму. Српски народ се солидарише у потпуности са ирачким народом и разуме његове патње и муке. Нико не зна шта су то Ирачани учинили Американцима или било коме у свету, па да буду бомбардовани. Криви су само зато што мисле својом главом, ни због чега другог.

Кад Американци бомбардују око Басре, због чега то раде? Кога то траже? Шта то хоће? Њихови савезници могу да убијају и раде шта хоће. Шарон може да уништи читаву Палестину, може да убија палестински народ, њему то дозвољавају, али кад им се било ко супротстави, онда то не може.

Ја вас позивам да се не плашимо. За слободне земље! За Србију и Ирак! За српски и ирачки народ! За председника Шешеља и председника Хусеина – викао је Вучић приликом посете Багдаду, а и касније, 2003, на радикалском „митингу солидарности српског и ирачког народа" у београдском Центру „Сава".

Да би и Садам могао да види колико га воли, Вучић је цео један број „Велике Србије" штампао на арапском писму. Ипак, љубав није узвраћена у пуној мери. Радикалској браћи, војводама Шешељу и Николићу, Садам је дао драгоцене поклоне. Шешељ је добио сребром оковану сабљу, Николић сребрну кубуру, а кукавни Вучић, иако се толико трудио, није удостојен ни осмеха.

У Вучићевој политичкој каријери нема ниједне тачне процене.

Увек с истим жаром, примитивно и агресивно заговарао је губитничке опције. У време ратног распада СФРЈ гурао је Србе у страдање, ватреним говорима их је стимулисао да убијају и гину.

Ко год није веровао у могућност остварења Велике Србије био је етикетиран као фукара, домаћи издајник и страни плаћеник. Резултат је познат, Крајина је очишћена од Срба, а Вучић данас код Љига отвара заобилазницу пута Карлобаг-Вировитица. С пушком у руци лично је ратовао на сарајевској Грбавици, а сада у Кнез Михаиловој игра шах с Бакиром Изетбеговићем, плаче у Поточарима и у Њујорку се грли с Клинтоном.

Пред НАТО агресијом херојски се испрсио, спреман да се до последњег Србина бори за Косово и Метохију, да би, после два-три сусрета са Хашимом Тачијем признао независност албанске државе у колевци српства.

Цех његових крвавих авантура платило је око два милиона избеглих и прогнаних, милион обогаљених и 120.000 убијених. Док су забрађене мајке претурале по масовним гробницама тражећи своју децу, Вучић је ослобађао стамбени простор по Београду, од „Ју бизнис центра", преко Врачара до Јајинаца.

Деценију и по износио је најтеже оптужбе на рачун антисрба из Европске уније. Уместо с тим „убицама, чије су ципеле прљаве од крви невине српске деце", хтео је да Србе увуче у савез са Русијом и Белорусијом.

Тврдио је да Србији не треба економска сарадња са Немачком, нашим вековним непријатељима. Горљиво је доказивао да се Србија треба окренути на исток. Рецимо, према Вијетнаму. Вијетнам има 70 милиона становника, тамо може да се извезе све што се произведе у Србији, то је идеална прилика за српску привреду.

На крају, кад је, у сарадњи са својим истомишљеницима, оборио Србе и Србију на дно, прешао је на страну непријатеља. И, опет је доказао колико је паметан.

На сабласно смешан начин, како је правио караулу ког Карлобага, сада гура Србију у Европску унију. Понављајући мантру, коју је донедавно сматрао крунским доказом издаје – у Србији неће бити ни ваздуха да се дише ако се не учлани у ЕУ – користи сваку прилику за игрогазе на ту тему.

Са Британцем Мајклом Девенпортом, европским амбасадором, уверава Србе да пристану на сва национална, политичка и економска понижења како би се приближили Бриселу. Подршку му даје и његов приватни пријатељ Борис Џонсон, најжешћи заговорник изласка Велике Британије из Европске уније.

Да перверзија буде комплетна, ту је и Арне Санес Бјернстад, амбасадор краљевине Норвешке, који Србе уверава да је Европска унија одлично место, иако су његови сународници на неколико референдума одбијали да се укључе у то друштво.

За разлику од Вучића, цео свет се мења. Потрошена је политичка матрица, која се заснива на демократским идејама и њима супротстављеној бирократији. Неуспех либералног капитализма покренуо је талас промена у већини западних држава.

Малограђански концепт, какав је у Србији инсталирала самопрокламована елита око Бориса Тадића, и овде се распао на исти начин као пре месец дана у Америци. Кад су схватили да режимски маркетиншки трикови не служе ничему, осим да их тихо и без отпора претворе у обично робље, грађани су гласали за противкандидата, без обзира на његове безбројне недостатке.

Обарање Демократске странке нема везе ни с Тадићем, ни са Томиславом Николићем, већ искључиво са потребом друштва да, у самоодбрани, искаже револт и покуша да иницира политичке промене. По том шаблону пала је олигархија Клинтона и Обаме, као и Камерона, а тај шав ће ускоро да се распори у Немачкој и Француској.

Вучић о томе и не размишља. Уместо да припрема одговор Србије на изазове који раздиру Европску унију, пајац у улози владара размишља само о провизијама из бизнис транге-франге пројеката и, наравно, о личној пропагандној кампањи којом свакодневно злоставља народ.

По изласку из Шешељевог једноумља, Вучић се разбашкарио у свом малоумљу. На најтежа питања нуди лаке и брзе одговоре. Велика Британија је одлучила да напусти Европску Унију- нема везе, ми имамо подршку Ангеле Меркел. Србија је подржала Хилари Клинтон – нек’ је изгубила, није битно, Вучић има друга Ђулијанија.

Ипак, не треба кривити Вучића. Он не може другачије, фабричка производња му је таква, оптерећена разним ограничењима, што се види и по његовој приватној биографији.

За 23 године тумарања политичком сценом Александар Вучић је Србима и Србији нанео више зла него сви непријатељи у последња два века. После свега, он је и даље уверен да је најпаметнији. Ту заблуду је стекао јер никад није кажњен за злочине које је извршио. Никад није одговарао, ни политички ни кривично, а за то није крив он, него друштво у коме није било снаге и воље да се прихвати свођења рачуна с политикантима који су га уништавали деценијама.

Кад ова напредњачка болест прође, Србија неће моћи да се извуче из блата ако се не појави нова политичка снага, која ће бити спремна да Александру Вучићу на оптуженичкој клупи пружи могућност да докаже колико је паметан.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

BESPOŠTEDNI „BORCI“ PROTIV KRIMINALA I KORUPCIJE: IMA LI RAZLIKE IZMEĐU POLITIČKE STRANKE I KRIMINALNE GRUPE!??

 

Gle slučajnosti, na svetski Dan borbe protiv siromaštva, videli smo kako taj dan bogato obeležava Srpska napredna stranka, koja je pre sedam godina na taj dan i osnovana. Prema Bibliji, bilo je najpre sedam rodnih godina a nakon njih sedam gladnih godina. Od kako Vučić vlada, narod se i na glad navikao, ali ne i na nepravdu, nasilje, izdaju, rušenje države i njenih institucija.

 

                       Josip Bogić

 

Poslednji izbori su pokazali da i ova vlast nije promenila način ponašanja, odnosno nije krenula u promenu sistema. Kakva je onda razlika između organizovanih kriminalnih grupa i političkih stranaka koje su vladale, ili vladaju?

Prema definiciji organizovanog kriminala, da bi se radilo o organizovanom kriminalu potrebno je da se radi o grupi od tri ili više lica, da deluju u dužem vremenskom periodu, da su se udružili radi sticanja finansijske, političke ili druge moći ili uticaja, te da su se udružili radi vršenja teških krivičnih dela.

Ono što razlikuje političke stranke na vlasti i kriminalne grupe je to što političke stranke ne krše zakon pošto su osvojile zakonodavnu vlast i kroje takve zakone na osnovu kojih „zakonskim putem" dolaze do ogromnog bogatstva. I sve rade po zakonu tako da represivni organi nemaju mogućnosti da ih procesuiraju.

Čuli smo od premijera da Srbijom više ne upravljaju tajkuni, zahvaljujući politici i reformama koje podrazumevaju bespoštednu borbu protiv korupcije i kriminala, a koje je preduzela Vlada čiju okosnicu čini SNS. Ono što je gore od vladavine tajkuna jeste upravo sadašnja situacija, a to je vladavina jednog čoveka. Da li je to demokratija?

Da, tajkuni su u minusu, samo što Srbija nije u plusu. U plusu je SNS i grupacija stranaka oko njega. Mnogima je od njih koji su instalirani po upravnim odborima javnih preduzeća, državna apanaža milija i od same države!

Srbija je i dalje u velikom minusu. Kada je u pitanju borba protiv kriminala i korupcije istina je sasvim drugačija. Osim hapšenja Miškovića koji nije bio baš mnogo kooperativan, a postupak koji se protiv njega vodi je na klimavim nogama, nikakva druga epohalna hapšenja nisu dovela do okončanja krivičnih postupaka.

Ono što zabrinjava je činjenica da nije posao premijera i političara da oni vode krivične postupke i najavljuju hapšenja već da omoguće nadležnim organima da bez pritisaka vode postupke. To je politička volja.

Kakve su to reforme gde premijer vodi akcije? Valjda je prava borba protiv korupcije, ustvari borba protiv ozakonjenih privilegija, gde su pojedinci za lojalnost stranci nagrađeni radnim mestima, funkcijama i privilegijama, gde se iz budžeta izdvajaju ogromna finansijska sredstva. Na tom polju ništa nije urađeno.

SNS je danas najprofitabilnije preduzeće za zapošljavanje nezaposlenih, ali svojih kadrova.

Da je to tako, videli smo na primeru postavljanja državnog sekretara u MUP-u, Jane Ljubičić  žene koja je bila generalni sekretar Skupštine Srbije, a pre toga prvi saradnik u stranci Nebojše Stefanovića.

Ostale stručne kvalifikacije sa 28 godina života, nismo saznali. Izgleda da se ministar rukovodio parolom da treba što više mladih da uključi u državne institucije, a naročito da se poštuje zastupljenost žena!

Istovremeno se pomenuti ministar zalaže da na čelo UKP-a dođe profesionalac. Kao da u poslednjih 15 godina u policiji nije postojalo karijerno napredovanje te sada nije lako pronaći osobu za tu funkciju koja se svojim znanjem i profesionalnošću „probila u službi".

Za sve to vreme, u kome su se na ključna meta „probijali" razni nekompetentni partijski likovi uz pomoć vazelina, direktor je bio isti čovek. Čovek koji je sve vreme dozvoljavao da se takvi likovi „probijaju" i uništavaju struku, čovek koji je sve stručne kadrove „najurio", čak i one koje je sam doveo, sada dobija mandat da određuje šta je to profesionalnost, visoki kriterijumi i znanje! Kakva ironija!

Čovek koji je upropastio policiju dobija mandat da je reformiše! Osim toga, isti taj ministar iznosi u javnost da je policija u periodu od 2008. do 2012. godine prisluškivala sadašnjeg premijera Vučića, a gle čuda baš u tom periodu direktor policije je bio isti čovek koji rukovodi i sada policijom u drugom mandatu. Zašto ga ne uhapse ako tvrde da je Vučić nezakonito prisluškivan? Direktor policije je za to znao. Ko ih u tome sprečava?

Isti taj direktor policije je mnogo puta ponavljao da je u pitanju bespoštedna borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, da niko nije zaštićen, da je policija profesionalna itd. itd. Kako to da sadašnji ministar tvrdi da nema stručnih kadrova i da nema karijernog napredovanja, a desna ruka mu je Eliot NOS koji je tvrdio da je zadavao smrtne udarce raznim mafijama i organizovanom kriminalu.

Međutim, posle njegovih akcija kriminalci su bili još jači i dalje slobodno šetaju ulicama. Gospodine ministre, bolje bi bilo da ste odsekli tu sigurnu ruku! U staroj Grčkoj su vladari imali veće staraca a ne tinejdžera, koji su savetovali suverena kako i šta treba da radi.

Izgleda da se u Srbiji uspostavlja novi sistem postavljanja pripravnika na ključna mesta, kojima je prvo i jedino zanimanje članska karta i pripadnost stranci. Šta će oni i koga da savetuju kada ni sebi ne mogu da pomognu?!

Osvrćući se na to da je uticaj tajkuna veoma mali kada su medijski nastupi u pitanju, osim nekog naručenog teksta u nekom mediju i da njihov uticaj na tom polju ne postoji. Ali je zato medijski mrak kada su u pitanju kritike Vladi i samom premijeru.

Kada bi taj isti premijer dozvolio slobodu govora, ne etiketirajući preko svojih botova neistomišljenike, državnim neprijateljima, tada ne bi bilo potrebe za tim „naručenim tekstovima".

Kao Alisa u zemlji čuda, kada je premijer i predsednik SNS-a izjavio je da Srbijom neće vladati ponavljači i da će od Srbije nešto napraviti! Srbijom i ne treba da vladaju ponavljači. Ali, ko je te ponavljače postavio na ključna mesta? Ko će da poveruje da su svi ti „ponavljači" koje premijer pominje i koje planira da skloni sa važnih funkcija, došli na ta mesta a da on lično nije „aminovao" njihovo postavljenje?

Sada se posipa pepelom kao da su mu njegovi saradnici radili iza leđa i da on nije znao. Možda ima takvih koji se i pozivaju na premijera ali su oni na nižim funkcijama i daleko od vrha vlasti. Međutim, sve ključne odluke je donosio ON. Sada kada je uvideo da je pogrešio pokušava da krivicu svali na „ponavljače".

A tek obećanja da će biti povećanja plata i penzija! Molim premijera da mi ne povećava penziju već samo da vrati na onaj nivo pre donošenja zakona pa nek tada povećava koliko hoće i kome hoće. Ovako umanji penziju za 22%, a onda poveća za 2%!? To se zove hajdučija.

Ranije je izjavljivao da su penzije povećavane bez realnog osnova. Da, ali su svima povećavane. Sada kada se one umanjuju, umanjuju se samo određenoj kategoriji penzionera koji se pri tome stavljaju u neravnopravan položaj. A što se tiče rada, rada i samo rada imam samo jednu malu primedbu. Nesrećni Sizif se "ubio" radeći, radio je mnogo, prvi dolazio na posao a zadnji odlazio, ali džaba!.

Sa kakvim neiskrenim i nekompetentnim ljudima je okružen premijer koji mu pričaju bajke umesto istine, a sam ih je birao, prosto ne mogu da budem optimista. Nekada davno dok su kraljevine bile preovlađujući sistem vladanja, kraljevi su izmislili "kraljevsku ludu". Znao je kralj da ga njegovi najbliži saradnici lažu, ali je tu bila "luda" koja je snimala sve što saradnici rade i na šaljiv način kralju saopštavala istinu. Danas premijer nema lude, on ima budale koje mu pričaju bajke u koje i on sam veruje.

Svaki normalan vladar se raduje opoziciji koja ga kritikuje za ono što ne radi dobro, a ne da istu uništava. Naš premijer se ljuti kada ga opozicija kritikuje, nazivajući kritike bezočnim lažima.

Da je jedan čovek gospodar Srbije i da odlučuje o svemu videli smo kroz govor upućen predsedniku Republike, za koga je rekao da on i SNS smatraju da on dobro radi svoj posao. Rad predsednika Republike ocenjuje narod a ne premijer! Narod ga je neposredno birao a ne premijer.

I na kraju, po ko zna koji put, premijer se okomio na bivši režim tvrdeći da je zemlju zatekao u haosu, da su finansije bile u minusu, a sve privatizacije koje su obavljene da su bile kriminalne. Ako je to tačno zašto sva ta banda nije pohapšena.

Evo, proteklo je već skoro četiri godine, a ne videsmo nikoga da je uhapšen i odveden da robija za nedela za koja premijer ima nepobitne dokaze. Nasuprot tome, mnogi od takvih su nagrađeni visokim državnim funkcijama!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije