ПРИВАТИЗОВАЊЕ СИТЕМА ЈАВНОГ ЗДРАВСТВА: ШИРОКО „ТРЖИШТЕ ЗДРАВСТВЕНИХ УСЛУГА“ И ЈОШ ШИРА ЗЛОУПОТРЕБА У ПОДЕЛИ ПЛЕНА!!??

 

Како се убрзано распада српско здравство према "моделу Европске уније", ко је и како из Србије протерао најбоље здравствене кадрове, како је обављена криминална акција јавно-приватног партнерства у здравству, и на какав начин је Александар Вучић са својим братом, кумовима и пријатељима, постао владар приватног здравственог сектора преко инвестиционог фонда из Холандије под именом "Блуе сеа цапитал".

Ко је у Ургентном центру у Београду опремио посебно одељење којем ни запослени немају приступ, а на којем се лече и оперишу угледни чланови напредњачког картела и геy лобија? Да ли ће нас ускоро лечити бабе врачаре, јер лекара у Србији више бити неће, а у приватним клиникама места ће бити само за фину и пробрану господу.

 

                     Пише: Инсајдер Л-7

 

Криминал у Клиничком центру у Београду се неометано развија и још већим интензитетом, без наде да ће се зауставити и потпуно је ван контроле државе.

Министар здравља Златибор Лончар је започео реновирање Ургентног центра у Београду одлуком да се испостава МУП-а Србије, која је у Ургентном центру од његовог оснивања угаси и полиција најури из Клиничког центра.

Одлуку је потписао Милика Ашанин, без ваљаног правног образложења, а на позиве тадашњег начелника Полицијске станице Савски Венац Поповића није се јављао, да објасни овај скандал, него је потурио помоћника директора Клиничког центра задуженог за безбедност, који је рекао да БИА преузима КЦ Србије.

Стварни разлози протеривања полиције из Ургентног центра су у отварању луксузног одељења за криминалце и педере у Ургентном центру, чији је прави начелник и даље Златибор Лончар.

У тај део нико не позван не сме ни да уђе. Раде се операције у највећој тајности, без историја болести и било каквог трага о лечењу људи. Стога је јасно да ни Лончар ни Вућић немају намеру да искорене криминал у Клиничком центру, већ га поспешују.

И кад је Вучић хтео да смени Лончара стигла је подршка овом члану земнуског клана од Андреја Вучића и Мила Ђукановића, против којих Александар Вучић није смео нити могао, а нити ће смети у будућности.

Дакле, педери, политичка елита и “контроверзни бизнисмени“ се лече у Ургентном центру, без увида у њихове здравствени картоне, далеко од очију јавности, јер је Лончар убедио Вучића да са ВМА цуре информације, јер Војно-безбедносна агенција њушка по ВМА!

Ко плаћа лечење ове ВИП господе? Из којих фондова? Како се те услуге и коме фактуришу?

Да ли је, захваљујући овим информацијама, Златибор Лончар несмењиви уништитељ српског здравства?

На жалост честитих и поштених лекара по Клиничком центру, више их неће бити, јер ће по свим клиникама бити искорењени и остаће само хохштаплери без икакве стручности и знања.

Гама нож у Клиничком центру набављен је за 11 милиона евра, при чему се зна да је 10 милиона права цена, а са 10% се уградио министар Лончар, јер му је Вучић одобрио тако низак проценат, јер су његови претходници узимали од набавки и по 20 и 30%, и тиме се Вучић отворено хвали да је најмања провизија и рекет у историји српског здравства, а што је најгоре, у праву је.

Зато на пример сви који су учествовали у афери гама нож око тога ништа не причају, укључујући и професорку Даницу Грујичић, која се клела запосленима да ако динар буде фалио од гама ножа, све ће да изнесе у јавност, али на њеним интернет објавама само паушално се оцедњују криминалци у здравству одговорни за одлив интелектуалаца, а никако да се спомене конкретна афера.

Такође, њена канцеларија је прекопута нове зграде Клиничког центра Србије коју оптерећују милионске афере. Познато је да су повучене две транше кредита Европске банке – 2002. од 400 милиона и још толико 2010. а динара нема у новој згради.

Доктор Арсен Ристић је приликом преузимања функције директора нове зграде поликлинике, утврдио да недостаје 5.000 м2 керамичких плочица, највише могуће цене, које су уредно проведене кроз фактуре и наплаћене са рачуна Клиничког центра Србије, а нигде их нема по магацинима.

Залазећи све дубље и дубље у папире дошао је и до претњи смрћу, после чега је напустио ту функцију, као сви пре њега, док није довeдено уцењено лице које те афере неће отварати.

Министар Лончар је обећавао да ће решити питање криминала клинике за пластичну хирургију у којој 20 година ординира повереник новог синдиката здравства познат МУП и правосуђу по бројним кривичним и прекршајним делима, а због којих је клинику напустило 17 врхунских стручњака.

Шеф правне службе Јован Атанасијевић потврдио је да је тај преступник са пластичне хирургије има највећи број пријава у историји Клиничког центра и да је нејасно како је професор Предраг Пешко успео да га заштити од затвора, али и да истражни судија Снежана Кантар воид поступак против њега.

Међутим, после увида у документацију у којој се документују и сатанистички обредни ритуали које је повереник новог синдиката вршио на пластичној хирургији, Лончар се повукао, највероватније због савета једне видовите бабе из околине Арандјеловца, код које он често иде иде по савете.

СПЦ је око реновирања храма Светог Козме и Дамјана у Клиничком центру, апсолутно поверење дала свештенику Керезовићу. Међутим, Клинички центар је одредио др Арсенијевића из Ургентног центра за председника Црквеног одбора, иако се зна да је реч о наркоману и хомосексуалцу, па је тиме јасно какав став Клинички центар има и према СПЦ и свештеницима који покушавају да олакшају муке болесницима који тамо леже. Све у свему, Содом и Гомора!

Горка је иронија да се наводне реформе у српском здравству одвијају у форми "борбе против корупције" чији је главни узрок толерисање приватних пракси лекара запослених у државним здравственим установама.

У прошлој, 2016. години, по ко зна који пут је најављен почетак реформе здравственог система. У септембру 2015. године је на конференцији имена Сталне конференције градова и општина у Београду формирана некаква Мрежа за здравље чији је циљ побољшање основне здравствене заштите, а државни секретар Министарства здравља Србије, Берислав Векић, изјавио је том приликом да ће до 2016. бити завршено електронско умрежавање здравствених установа у Србији и да ће реформа моћи да почне.

Том приликом је дрско констатовао да је Уредбом о рационализацији у државном сектору коју је он назвао "природним одливом", отпуштено 4.500 и најавио отпуштање још њих 3.500. Од тада, па до почетка ове 2017. године, из Србије је отишло око 7.000 здравствених радника, међу њима и углавном угледних лекара специјалиста и мала армија медицинских сестара.

Читав здравствени сектор у Србији већ годинама пролази кроз трауме (које овде зову "променама") које се правдају процесом придруживања Европској унији. Истина је да се овде ради о интересима мале групе моћника на власти, укрупњавању капитала у здравственом сектору и повећању њихових интереса на "тржишту здравствених услуга".

Прва велика промена од које су све невоље српског здравства почеле, десила се неконтролисаним увођење приватне здравствене праксе почетком деведесетих година када настају прве приватне ординације од којих су неке током 25 година израсле у приватне поликлинике и домове здравља који запошљавају десетине, па и стотине лекара, медицинских сестара и другог особља.

О њиховом раду, квалитету посла који обављају и последицама које такав хаос има за сваког грађанина Србије, нико до данашњег дана није направио ниједан целовит и стручан извештај.

Корупцији на највишем нивоу приликом улагања у здравство и куповине опреме, траје већ четврт века. Право дивљаштво траје и данас, можда у још горем облику него мрачних деведесетих.

Нигде у данашњој Европи нема толико медицинског особља које истовремено ради и у државном сектору и одвлачи пацијенте у своје ординације закидајући тако буџет из кога и сами примају плату. У сређеним, правним државама, то је практично немогуће.

Прва Национална стратегија за борбу против корупције у Републици Србији усвојена је 2005. године, а Акциони план 2006. године. Осам година касније, у уводу Националне стратегије за борбу против корупције у Републици Србији за период од 2013. до 2018. године наводи се да је неконзистентна садржина Стратегије из 2005. године и Акционог плана из 2006. године, узроковала недоумице у погледу тога које је активности потребно спровести и у чијој су оне надлежности.

Из Извештаја Агенције за борбу против корупције о облицима, узроцима и ризицима корупције у систему здравства, лаконски је закључено да "…поље ризика на корупцију представљају јавне набавке, допунски рад лекара, трошење средстава (из буџета или донација), примање поклона, сукоб интереса, листе чекања, пружање ванстандардних услуга, однос између фармацеутских кућа и лекара, пријем у радни однос здравствених радника и сарадника…"

Преведено на једноставнији језик, свака власт, а посебно ова Вучићева, диктаторска, законски је омогућила пљачку на највишем нивоу. Отуда је битка за страначке директоре здравствених установа толико важна властодршцима.

Много раније, још 2008. године, усвојен је нови Правилник о раду лекара у коме је "тезгарење" регулисано тако да приватни послодавац, уколико жели консултанта из државне установе, мора да плати не само допунски рад, него и један део радног времена тог лекара.

Некадашњи министар здравља (у четири мандата), Томица Милосављевић, још некажњен за многе криминалне послове, први је увео такозвано приватно-државно партнерство у здравству, и то тако да је највећи број озбиљних стручњака напустио државне установе или, у "партнерству" почео да ради против здравствених институција у власништву државе.

Почетком 2010. године, јавни и приватни здравствени сектор у великој мери се преклапају, а у приватном сектору настаје све више приватних пракси и мањих медицинских установа.

Ово се битно мења крајем 2012. године када на сцену ступа приватни инвестициони фонд Блу си капитал (Блуе сеа цапитал) из Холандије који у новембру преузима поликлинику "Др Ристић", а која је са преко 170.000 пацијената годишње у том тренутку била, а и данас је, највећа приватна поликлиника у Србији.

Свакоме ко зна позадину овог случаја, свакако је јасно да иза тога стоји Александар Вучић, његови кумови, његов брат и њихови пријатељи и "стратешки партнери".

Наредне 2013. године Блу си капитал преузима још две приватне здравствене установе – приватну гинеколошку болницу Јевремова  и приватни дом здравља Једро који преузима од компаније Делта Генерали осигурање.

Оваква "консолидација тржишта" приватног здравства у Србији није ништа чудно или неочекивано, у већини земаља у окружењу увелико постоје ланци приватних здравствених установа. Блу си капитал затим крајем 2013. обједињује ове здравствене установе у "приватну здравствену платформу МедиГроуп" којој 2014. године придодаје и офтамолошку клинику Милош Клиника.

Врло брзо се у јавности поставило питање колика је вредност улагања Блу си капитал фонда приликом преузимања ове три установе у Београду. За јавност је далеко важније од питања висине улагања, остало питање идентитета власника финансијског капитала који су формирали Блу си капитал али је јасно као дан да без породице Вучић није могао ниједан евро некаквог "финансијског капитала" да прође, а да они нису учествовали у подели плена.

Ипак, оно што јесте јавно су подаци о менаџменту Блу си капитала. Реч је о групи људи у тридесетим и четрдесетим годинама, који су пореклом са наших простора али су факултетско образовање из области бизниса и финансија углавном стекли у англо-саксонским образовним установама, након чега су радили у финансијском сектору.

Такође, троје од шесторо руководећих људи Блу си капитала заузимали су врло високе позиције у Агрокору, највећој приватној индустријској групацији у Југоисточној Европи. Пре мање од годину дана, у априлу 2015., Блу си капитал је као део конзорцијума окупљеног око инвестиционог фонда Мид Еуропа Партнерс учествовао у преузимању компанија Имлек, Бамби и Књаз Милош.

Министар здравља, Златибор Лончар, говорећи стално о реформама здравства, најавио је да ће грађани "ускоро свог лекара опште медицине, педијатра и гинеколога моћи да изаберу о трошку здравственог осигурања и у приватном сектору", што су многи дочекали са одобравањем и похвалама.

Крајњи исход читаве игре је здравствени систем у коме ће, захваљујући "јавно-приватним партнерствима", корисници обавезног здравственог осигурања моћи да са здравственом књижицом иду у приватне здравствене установе.

На тај начин ће се новац из буџета Републичког фонда за здравствено осигурање, који износи око 1,5 милијарде евра годишње, у који сви запослени и пензионери у Србији издвајају за здравствено осигурање, одливати из јавног у приватни сектор уместо да буде искоришћен за обнову система јавног здравства.То су финансијски интереси који иза кулиса вуку конце реформе и у чијем се интересу мења здравствени систем Србије.

У међувремену, лекари, специјалисти, читави хируршки тимови, најбољи анестезиолози, најспособније медицинске сестре и медицински техничари, масовно одлазе. Својевремено је бивши министар здравља Томица Милосављевић подстицао њихов одлазак у земље ЕУ речима: "…Европска унија је наша породица кроз коју годину, и у њој, глобално гледано, постоји мањак и лекара и медицинских сестара…"

Исто то ради и Златибор Лончар, који спровођењем мафијашке политике у здравству, протерује најбоље кадрове из Србије. Да помогне "европску породицу", а Србија нека се распада од свих могућих болести и без лекарске заштите.

Министар је најавио да ће се ускоро расписати конкурс за пријем 2.000 медицинских радника. Колико треба да протекне времена да се примљени лекари оспособе, да заврше специјализацију и суб специјализације? Да ли ће и они, након специјализације, одбити да даноноћно раде за 500 евра, покупити се и отићи? Да ли ће нас ускоро од најтежих болести лечити видари, бабе врачаре?

Стотине хиљада болесних у Србији скуваће се у лонцу министра Лончара.

(Позивамо лекаре и запослене у здравству да нам описују криминал у својим установама.)

 

      А 1. И Дом здравља Земун у рукама напредњака

Октроисиани доктори-директори

Као и у бројним другим здравственим установама у Србији, насилно и по диктату из Вучићевог кабинета, и у Дому здравља Земун постављен је директор по партијском кључу, те је нас допала напредњачка узданица др Ксенија Узуновић. Од почетка управљања установом показује ароганцију и нетрпељивост према запосленима које је затекла кад је дошла ко зна одакле.

Прво што је урадила да збрине страначки кадар на већ познати начин, и то углавном немедицинско особље. Сви су добили незаконите стимулације и постављени су на непостојећа радна места. Једини критеријум за постављање сарадника је послушност и страначка припадност.

Од првог дана директорка је заузела став бахатог опхођења према свим запосленима. Иживљавање, психичко малтретирање, понижавање и исмевање колега је свакодневна појава. Сва средства која користи у комуникацији са запосленима, имају сврху застрашивања. Од њеног доласка Дом здравља као установа је у потпуном распаду. Награђују се нерадници, а вредни и паметни се ућуткују, и прети им се отказом.

Недостатак основних средстава за рад, материјала, резервних делова и свега осталог је такође свакодневно присутан. Не улаже се ништа у обнављање Дома здравља тако да је све у распаду. За наводне јавне набавке, задужен је, такође напредњачки кадар, која је за исте саветник у другој установи, док ми плаћамо човека са стране.

Не зна се где одлази новац који добијамо од фонда, од медицине рада, а за све што се тражи једини одговор је " нема пара " уз повишен тон, ругање, и исмевање колеге који јој се обратио.

Главне сестре не предузимају ништа да унапреде рад својих служби, јер се неактивност и незаинтересованост преноси са главне сестре Дома на све њих. Не постоји никаква комуникација између запослених и руководства Дома здравља.

Навала простаклука и примитивизма довела је до тога да су се фини људи и стручњаци повукли и заћутали. Последице њеног руковођења осећају и запослени и пацијенти, који се непрестано жале, јер недостатак кадра доводи до тога да нема ко да ради, да нема чиме да се ради , што изазива свакодневни хаос. Ово је само део проблема, слика целокупне ситуације у Србији.

Запослени Дома здравља Земун

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

СТРАНЕ ДОНАТОРСКЕ ХОБОТНИЦЕ И СПОНЗОРИСАЊЕ НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА КАО ПИЈАВИЦА И РАЗБИЈАЧА ОТАЏБИНЕ!!!

 

Спекулације о могућностима нових ратова на Балкану, нагло појачане непосредно уочи председничких избора у САД, а још више након њих, говоре о напорима поражене вашингтонске бирократије, да се освети новом председнику Доналду Трампу, на начин који би његову владу одмах гурнуо у конфликт који она не жели.

Срећом, није ни председник Трамп сишао са врха своје куле у Њујорку без озбиљне геополитичке стратегије, па се може очекивати да ће под овим балканским небом доћи до коначног расплета у коме Србија може и мора остати кључни фактор, без кога нема ниједног политичког решења у региону.

Али, какву улогу у завереничком злу и ратним покличима на Балкану има новац који је из САД стизао на рачуне невладиног сектора и како ће бити прекинут ланац "невладиног" финансирања исламског фашизма?

 

                  мајор Горан Митровић

 

Пред крај прошле године и бивши заменик шефа ЦИА за Балкан, Стивен Мејер отворено је говорио о новим променама граница на Балкану, пре свега у Македонији и Босни и Херцеговини, додајући да је уверен да ће Република Српска опстати, али да је "најопасније место на Балкану постала Македонија, не само због проблема македонских Албанаца и македонских православаца, већ и због тога што међу самим православцима у Македонији постоје несугласице…".

Наравно, Мејер то није рекао, али је позната чињеница да је Обамина влада довела до сукоба у Македонији, да је још у време док је Хилари Клинтон била државни секретар САД, Албанцима понуђена сва стратешка помоћ у настојању да "интернационализују свој проблем" и да заузму делове Грчке, Македоније, Црне Горе и јужне Србије (тачно према мапи такозване "природне Албаније", коју сваки министар у Тирани и у Приштини држи на свом зиду.

За те потребе, исплаћене су милијарде евра промотерима "хуманих циљева" и разних политичких коректности, који су имали задатак да медијски и на сваки други начин убеде јавност и политичка вођства у Србији, да Албанцима треба помоћи да направе своју државу, у границама коју они сматрају "природном".

Истом методом и истом бојом новца, раније америчке администрације су финансирале пропаганду о праву босанско-херцеговачких муслимана на хегемонију, на њихово "природно право" да суверену владавину овом бившом југословенском републиком (упркос чињеници да тамо живе три народа а не само један).

На такав начин, искључујући православне хришћане са Балкана из права на сопствену државну и политичку орјентацију, раније владе САД, а посебно оне које је предводио брачни пар Клинтон, дале су одрешене руке муслиманским екстремистима, од Македоније, преко Косова, југа Србије, Санџака и Босне и Херцеговине, да чине што год им је воља, ширећи пожар исламизма чак и у сред парламената, од Скопља, Приштине и Београда, до Сарајева.

Истим новцем којим је Хилари Клинтон као ондашња државна секретарка финансирала организацију Муслиманска браћа у Египту и рушење египатске владе под Мубараком, побуне унутар Сирије и рушење влада у Либији и Тунису, а пре тога и финансирање ултрадесне палестинске странке, финансиране су и најмрачније исламистичке групације у бившим југословенским републикама. Реч је о стотинама милиона евра које су разним путевима исплаћиване такозваном невладином сектору, омиљеном упоришту глобалистичке мафије.

На простору некадашње Југославије, данас делује око 100.000 разних невладиних организација! Само у Србији постоји више од 20.000 регистрованих удружења грађана, у Хрватској (према Регистру Удруга Републике Хрватске), има их чак 42.000, у Црној Гори сваки стоти грађанин управља неком невладином организацијом, на Косову и Метохији их има око 8.000.

У Босни и Херцеговини делује близу 7.000 реистрованих НВО (нешто мање у Македонији, око 6.000), од којих најмање једна трећина постоји са искључивим циљем да учествује у политичком животу, да га мења и прилагођава потребама својих донатора.

А, донатори су по правилу, стране геостратешке агентуре које имају за циљ да "преобрате" суверене државе у колоније, стране корпорације са својим интересима, стране државе и њихове политичке институције…У том послу равноправно учествују и њихове домаће филијале, франшизе и испоставе, које финансира, директно или индиректно, Влада Србије (упркос томе што је невладин сектор у питању).

Многе од ових донаторских хоботница, које делују широм света, имају јасну стратегију: новац добијају оне организације и појединци које могу снажно да утичу на промену јавног мишљења и политичких ставова код најширих маса.

Неке од њих, попут УСАИД-а, у оснивачким актима имају јасан извор финансијског и политичког деловања, где пише: „…На основу спољнополитичких смерница председника САД, државног секретара и Националног савета за безбедност" у којем пак седе и директор ЦИА, и директор Националне обавештајне заједнице, и амерички секретар за одбрану, и начелник Генералштаба америчке војске…". За очекивати је да нови председник САД Доналд Трамп, коначно промену филозофију деловања и ове глобалистичке хидре, која је многе државе и њене облике суверености дословно сахранила. Србија је свакако једна од њих.

По злу позната Међународна кризна група (МКГ)  , коју плаћају амерички мултимилијардер Џорџ Сорош и њему сродни сатрапи, и данас шири ратну атмосферу на Балкану. Њени суоснивачи, Марти Ахтисари, бивши специјални изасланик УН за Косово, Бернар Кушнер , некадашњи шеф мисије УН на Косову (УНМИК), оптуживан да је са неким члановима ОВК учествовао у трговини људским органима на КиМ, и Карл Билт, некадашњи дипломата, познати су и по финансирању такозваних обојених револуција у свету, у коме су учествовале и бројне западне владе.

МКГ сваке године објављују извештаје о оружаним сукобима који се очекују у наредном периоду и по потреби политичко-финансијског подземља у САД хушка могуће протагонисте тих сукоба на оружане обрачуне. Преко своје моћне мреже у подјармљеним и окупираним државама, МКГ развија снажну кампању против оних влада које не раде по диктату нових неофашиста, лажних либерала и крупног капитала.

У Србији и око ње, снажно делује и Фонд браће Рокфелер (велики финансијер Фонда за хуманитарно право, Хелсиншког одбора за људска права у Србији и "Центра за евроатлантске студије"  ).

Међу руководиоцима овог фонда налази се и Николас Бернс, у Србији добро познат као некадашњи амерички амбасадор у НАТО, званичник Националног савета за безбедност задужен за Русију, Украјину и Евроазију и ондашњи трећерангирани човек у Стејт департменту између 2005. и 2008. године.

Овај механизам ружења Срба и Србије, и даље одлично функционише кроз силовање разним методама, попут лицемерне приче о "суочавању са прошлошћу", односно, оптужбама за колективну кривицу због ратова из деведесетих година.

И док су српским политичким факторима сваком приликом трпали у уста папире препуне обавеза, понижавајућих аката и читавих поема о поштовању људских права, дотле је у сред БиХ, цветала веза "Исламског фронта", односно Ал каиде  са главним политичким факторима у Сарајеву, о чему је бринуо Мароканац Абдел Касем, са италијанским држављанством.

Овај "војник ислама" обилазио је једном годишње земље Блиског истока, све до Туниса, Алжира, и даље до Пакистана, а у повратку је обавезно свраћао у Зеницу, "да обиђе старе пријатеље". Ипак, италијанска полиција је открила да је држао на вези све босанске политичаре и њихове сараднике из федерална владе у Сарајеву!

Као "резидент" исламске терористичке организације, Касем је регрутовао млађе босанске муслимане за кампове Ал каиде у Авганистану. Али, након што је откривен, испоставило се да је иза себе оставио читаву мрежу својих људи, добро наоружаних, увек спремних за "свети рат".

Данас, на почетку 2017. године, преко поменутог "Исламског фронта" у БиХ, и даље се регрутују они који су спремни да погину за ислам, али, пре свега, да побију пола света у име ислама. То зна и Бакир Изетбеговић и сваки политичар у Сарајеву.

Сличан посао ради и Кур’ан Фондација Косова, под чијим покровитељством је финансирано и организовано пет шиитских организација на КиМ. Новац у огромним количинама за те потребе долази из Саудијске Арабије и неколико земаља Персијског залива.

Приштински лист "Коха диторе", једини је објавио списак исламистичких невладиних организација на КиМ, које су постале и претећа опасност и за актуелне албанске власти. Хашим Тачи је због тога био принуђен да неке од њих формално исели са Косова (реч је о класичним филијалама исламског фашизма, под именима: Ал- Хараманеи, ИWЦ, КОФФ, Истамбул…) а суштински препусти исти посао невладиним организацијама по имену Трагови, Фондакос, Сфера, Једнакост, Понос, Реалност, Куран…

Неке од њих отворено прете умереним албанским политичарима и подржавају сваки великоалбански пројекат и све идеје о оружаном "тумачењу" ислама, а планирају и упаде на територију јужне Србије, западне Македоније, делове Црне Горе уз границу са Албанијом…

Швајцарски лист "Ле Тан" из Женеве, објавио је последњих месеци чињенице о регрутовању војно способних Албанаца са Косова и Метохије, муслимана из Босне, Албаније, са југа Србије и Санџака, који су преко невладине организације Ал Носра Фес до сада одлазили у Сирију да би ратовале против сиријске државе и владе и њеног великог савезника, Русије.

И док је исламски фашизам цветао Балканом и другде, Институт за мир Сједињених Држава (Унитед Статес Институте оф Пеаце – УСИП) федерална институција коју је основао амерички Конгрес 1984. са циљем да „служи народу и влади (САД)" и у чијем борду директора седе и амерички државни секретар и секретар за одбрану, давао је антисрпским пропагандистима у Србији годишње донације вредне неколико милиона долара, само да би форсирали признавање албанског Косова и унитарне БиХ.

Исто то радила је и ради Национална задужбина за демократију (НЕД), исплаћујући милионе долара за невладин сектор у Србији. А, какви су јој циљеви говоре следеће чињенице: у његовом борду су и Елиот Абрамс, заменик националног саветника за безбедност у администрацији Џорџа Буша Млађег, Мишел Дан која је радила на високој позицији у Бироу за обавештајне послове и информације (Тхе Буреау оф Интеллигенце анд Ресесарцх, ИНР) „чија је примарна мисија да прикупља обавештајне податке од користи за дипломатију САД".

Међу њима су и Бери Џексон који је био представник САД за стратешке иницијативе и спољне послове, Стивен Шестанович, некадашњи старији директор за развој политике у Националном савету за безбедност и Вин Вебер из Саветодавног комитета америчког секретара за одбрану…

Ваља поменути и „Чарлс Стјуарт Мот" фондацију која је оснивач невладине организације "Балкански фонда за демократију", чији је посао и данас да сугерише званичним властима у Србији, на какав начин да сарађују са сепаратистичком владом у Приштини и како да "што безболније" дођу до признања албанске државе на Косову и Метохији.

За очекивати је да ову злочиначку пирамиду заувек сруши нови председник САД, Доналд Трамп….

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

NEOZBILJNA SLUŽBA: DOMAĆI I STRANI IGRAČI I SAIGRAČI I VRŠLJANJE TAJNE SLUŽBE PO SOPSTVENIM I DRŽAVNIM REDOVIMA!!!

 

Srpski mediji objavili su 15. oktobra da je kombinovanom akcijom službenika BIA-e i Uprave kriminalističke policije Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije uhapšen visoki funkcioner kriminalističke policije Srbije, koji je, kako je navedeno, u dužem periodu odavao tajne policijskom atašeu u Ambasadi Sjedinjenih Država. Istog dana saopšteno je da je pomoćnik načelnika Uprave kriminalističke policije (Veljko Popara) saopštavao predstavniku ambasade SAD-a važne informacije o kadrovskim promenama i odlučivanju u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

 

                     major Goran Mitrović

 

Umesto u hronici, ova vest je mogla da se objavi u rubrici humor i satira! Jer ta vest je obaveštavala čitaoce da je Popara nakon privođenja u centralu BIA saslušan, upozoren i pušten, jer državni tužilac nije dao saglasnost da se privedeni zadrži u pritvoru!

Šizofreni peder Aleksandar Vučić voli da se igra sa stranicima. Da im pokaže da je on gazda, da sve zna, ali i da ume da prašta!

Da je bezbednosno informativna agencija ozbiljna služba, Popara bi bio dragocen. Davali bi mu pogrešne informacije, te bi pokazali da znaju “svoj posao“.

Ali, mafija iz BIA postupa po direktivi. Tako su u Ministarstvu unutrašnjih poslova postavili na ključna mesta starlete, koje su uticajnije od ministra Stefanovića – Dijanu Hrkalović (29) koju je deetaširao iz BIA direktor Đora peder u MUP Srbije da napravi pokolj i izazove nezadovoljstvo zaposlenih, što je ovaj sitnoj požarevačkoj starleti i uspelo za rukom. Tu je i Jana Ljubičić, nimfa  iz Sindikata Srbije, te Biljana Popović Ivković, koje su državne sekretarke u MUP-u.

Šta je mogao da oda Veljko Popara? Informacije o starletama, njihovom učinku, nesreći koju su sa sobom donele? U MUP-u Srbije protektor je izvesni Amadeo Votkins, Englez, po majci Hrvat, koji vrši “reformu i reorganizaciju" MUP-a. Pa šta je onda Popara mogao da otkrije? Rupu na saksiji?

Posle osam dana Vučić je izvadio ovu “aferu“ da bi pokazao kako on, navodno, nije u dobrim odnosima sa američkom administracijom!

Tako je njegova Velika propaganda laži aktuelizovala slučaj “američkog špijuna“ Veljka Popare, opisujući to kao podvig Bezbednosno informativne agencije, koja je, inače, leglo kriminala i špijuna, o čijem delovanju Magazin Tabloid piše mesecima.

Tako je mafijaška grupa sa Banjice htela da se osveti američkoj obaveštajnoj službi CIA što je srpskoj vladi, zvanično, dostavila brojeve računa u inostranstvu na kojima su mafijaši iz BIA stavili oko 20 miliona evra, koji su bili namenjeni za plaćanje otkupa dvoje kidnapovanih službenika Ambasade Srbije u Libiji, a koji su ubijeni zbog toga. BIA je optužila američku vojsku da je ubila srpske diplomate u akciji napada na islamiste, što je Pentagon odlučno demantovao.

Šizofreni peder Vučić je izgubio razum. On je tvrdo uveren da je miljenik Vašingtona, jer je platio Fondaciji Klinton oko 20 miliona dolara, iz srpskog budžeta, smatrajući da je zaštićen kao beli medved, i da može u Srbiji da se ponaša kao Neron. Kakav idiot!

I nakon Vučićeve pretnje špijunima, Veljko Popara je pritvoren tek 26. oktobra, posle obećanja Vučića i ministra Neše Sline da je “američki špijun“ u rukama istražnih organa, i da je sada red na tužilaštvu da se oglasi.

Gospodin Popara je “pao“ po nalogu starlete Dijane Hrkalović. O njoj je pričao da je Kalamiti Džejn iz Požarevca. A gospodin Popara je službeno bio zadužen za kontake sa policijskim atašeima u Srbiji.

Krug oko šizofrenog Vučića se zatvara.

U Srbiji je prošle nedelje boravio Nikolaj Patrušev, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost Ruske Federacije. On je bio i dugogodišnji direktor Federalne službe bezbednosti (Bivšeg KGB-a). Došao je u zvaničnu posetu po nalogu predsednika Putina, da prenese poruke, da ponudi pomoć, jer je Rusija, na međunarodnom planu, uvek stajala uz Srbiju, čak i onda kada su to otvoreno dobijali Milošević i danas Vučić.

I ako je suočen sa ultimatumom da do 7. novembra mora da zvanično prizna “Republiku Kosovo“, da izda sve nacionalne interese,što je već potpisao, Vučić ne miruje. Kao stanična kurva, on se nada da će ga “njegovi iz Vašingtona“ pogledati. Platio im je, nada se on.

I dok je gospodin Patrušev boravio u Beogradu, Ministarstvo unutrašnjih poslova je saopštilo da je proteralo iz Srbije nekoliko ruskih građana zbog špijunaže! Da pokaže protektoru Kajlu Skotu da je on i protiv Rusa! Kakav idiot. A gospodin Skot je na Vučićeve tvrdnje o uhapšenom američkom špijunu saopštio da “nije razumeo o čemu gospodin Vučić govori"! Konačno, diplomatski odgovor jednog američkog protektora.

Govoreći o kontroli situacije u Upravi kriminalističke policije, ministar Stefanović je rekao da je ovo prvi put u istoriji da se u MUP-u na ovakav način preseca takva aktivnost.

– Ne mogu da kažem da li se pre deset, sedam ili pet godina dešavalo nešto slično, ali očigledno da tadašnje strukture nisu bile kadre da se obračunaju ili otkriju ovakvo delovanje. Mi u MUP sada imamo strukturu koja hoće da zaštiti interese zemlje i građana Srbije, ne navija ni za jednu stranu silu, ni levo ni desno, ni istočno ni zapadno – rekao je Stefanović.

Vučić je nakon sastanka Biroa za koordinaciju službi bezbednosti  rekao i da su srpski bezbednosni organi ustanovili pojačano dejstvo, sa većim brojem pripadnika, stranih obaveštajnih službi i sa Zapada i sa Istoka, a protiv interesa Srbije! Ajde!

Dakle, starlete iz Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije i kriminalci i njihova organizovana grupa iz bezbednosno-informativne agencije su kadri i sposobni da spreče špijune, i sa istoka i sa zapada, da rade protiv interesa Srbije!

Na čelu BIA je čovek koga zovu Đora peder. Narkoman je i homoseksualac koji sa svojom organizovanom grupom rasprodaje informacije, ucenjune tajkune, prati političke stranke, novinare, ucenjuje ih informacijama koje prikuplja, pljačka fondove služe, kako arhivske, tako i novčane.

Na proslavu Dana BIA Aleksandar Vučić nije otišao. On je ljut na Đoru pedera i njegovu grupu, ali je to sve što može. Da pokaže da je ljut. tako Đora peder pokazuje snagu nad šizofrenim pederom Vučićem, jer ima sve dokaze u rukama: o njegovom pederluku, pljačkama, bolesti, porodici…Ali, Vučić mu ništa ne sme.

Posle smaknuća Vučića i njegove zločinačkog kabineta, Srbija bi morala munjevitom brzinom da na sud izvede rukovodstvo BIA, da pokaže kako se jedna nesposobna grupa pedera, narkomana i lopova usotoličila i ugrozila nacionalnu bezbednost Srbije.

Skoro da ne postoji dokumenat iz arhivskih fondova BIA koji nije prodat strancima. Zna se tačno ko je to uradio, ko je to naplatio, na kojoj je funkciji u Bezbednosno-informativnoj agenciji. Ali, šizofreni premijer je u velikom strahu, i napuni gaće kada mu se pomene BIA. Neka rade šta hoće, samo njega da ne napadaju….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SVE PO ZAKONU: PRINUDNI OTKUP AKCIJA U KORIST TAJKUNA I BEZ SAGLASNOSTI MALIH AKCIONARA

 

Nizu neverovatno drskih prevara i pljački pomoću kojih je postao jedan od najbogatijih tajkuna u Srbiji (prema listu "Forbs" i najbogatiji), Miodrag Kostić, poznatiji po nadimku Kole, pridodao je i pljačku akcija državnih preduzeća.

U ovom slučaju, reč je o akcijama malih akcionara AIK banke. Mada mu postojeći kriminalni zakoni savršeno odgovaraju, Kostiću je i to malo pa je sa grupom istomišljenika angažovao i profesore sa Pravnog fakulteta u Beogradu, da rade na predlogu izmene Zakona o poslovanju sa hartijama od vrednosti.

Kako bi mogao još lakše da pljačka. Gde je kraj njegovim filmskim otimačinama državne imovine i ko će njemu i njegovim pomagačima konačno staviti bukagije oko nogu i ruku?

 

                Vuk Stanić

 

Vlasnik MK grupe, Miodrag Kostić, mesecima pokušava da prinudnim putem otkupi preostale akcije malih akcionara AIK banke A.D.  Protivno volji manjinskih akcionara on kupuje akcije po ceni od 1.800 dinara, dok je njihova knjigovodstvena vrednost više od tri puta veća odnosno 5.550 dinara po akciji.

U međuvremenu, Privredni sud u Beogradu stopirao je pokušaj Miodraga Kostića da prinudno otkupi sve akcije AIK banke A.D. Rešenjem ovog suda (R.br.99/16 i br. 101/16), obustavljen je prinudni otkup dok se ne utvrdi da li je cena u prinudnom otkupu od 1.800 dinara za jednu akciju ponižavajuća.

Pojedini mali akcionari tvrde da imaju kupce koji bi sada za njihove akcije platili i više od 6.000 dinara, da na snazi nisu nakaradni propisi.

Aktuelni zakon omogućava Kostiću i drugim tajkunima, da u trenutku kada se domognu 90 odsto akcija neke firme, preostale akcije tog društva, mogu legalno da otkupe prinudnim putem?! Jednostavnije rečeno: prinudni otkup je situacija u kojoj se akcije manjinskih akcionara preknjižavaju u vlasništvo većinskog vlasnika, bez njihove saglasnosti.

Mali akcionar je tada u obavezi da dostavi broj računa i dokaze o vlasništvu, sa sve važećom ličnom kartom. Oni koji to ne urade, ostaju bez akcija, ali novac ne dobijaju dok uredno poniženi ne dostave dokumentaciju i pismeno uputstvo na koji račun da im se pare uplate.

Istina, Zakonom nije predviđeno da tajkuni te akcije mogu da otkupljuju po ceni koju oni sami odrede. Cena se po važećim propisima mora određivati na fer način, a takav način uglavnom ne odgovara onima koji imaju 90 odsto akcija.

Većinski vlasnici uz pomoć insajdera u Vladi, Narodnoj banci i pre svega u Centralnom registru hartija od vrednosti (u daljem tekstu CRHOV), uglavnom određuju da cena bude tri do pet puta manja od tržišne. Na taj način neko ko poseduje akcije vredne 100.000 dinara, od tajkuna u procesu prinudnog otkupa dobija tek 20.000 ili 30.000 dinara.

Odluka Trgovinskog suda koja je u međuvremenu objavljena na sajtu CRHOV, je motivisana upravo idejom da se stopira samovolja bogatih da mimo Zakona pljačkaju siromašne građane i državu. Narednih nedelja, država će biti na teškom ispitu, jer su tajkuni postigli konsenzus da se propisi izmene, tako da položaj malih akcionara bude još gori.

Kada je Privredni sud doneo pomenutu odluku, CRHOV je teškom mukom nateran da je i objavi na svom sajtu. Odmah nakon objavljivanja ove odluke došlo je do blago rečeno panike među tajkunima, koji su odmah u znak solidarnosti sa Miodragom Kostićem sazvali sastanak u Privrednoj komori Srbije .

Posle sastanka, ova odluka je skinuta sa sajta CRHOV-a, ali je na insistiranje suda opet vraćena. Tema pomenutog sastanka je bila kako izmeniti zakon i procedure u pravcu da prinudni otkup akcija bude "efikasniji".

Razgovarajući o ovoj temi, nekoliko pojedinaca se požalilo da su mali akcionari uspostavili i efikasnu odbranu od prinudnog otkupa:

"…Oni koji žele da se odbrane od prinudnog otkupa akcija upisuju založno pravo na svojim akcijama. Po Zakonu ne možemo da prinudno otkupimo Akcije koje su založene i služe kao garancija za vraćanje nekog duga. Moramo naći rešenje za ovakve slučajeve…", rečeno je između ostalog na sastanku…

 

       Umesto krivične odgovornosti – nagrada!

 

Mali akcionari se sve češće štite na ovaj način. Zbog takve igre tajkunski krugovi su na pomenutom sastanku u Privrednoj komori Srbije odlučili da angažuju pravne stručnjake, uglavnom profesore Pravnog fakulteta u Beogradu i druge ugledne pravnike, sa ciljem da se izrade novi predlozi izmene zakona o poslovanju sa hartijama od vrednosti.

Tako urađen predlog zakona bio bi poslat u Skupštinu Srbije, preko stranaka na koje oni imaju uticaj (sve stranke, prim. autora).

Kada je AIK banka u pitanju treba podsetiti da je Kostić svojih 90 odsto vlasništva nad ovom bankom stekao, tek kada su prekršena pravila koja je država propisala i kada je prethodno guvernerka Jorgovanka Tabaković saglasila da Kostić može da bude većinski vlasnik:

Elektroprivreda Srbije (EPS) je dana 27.07.2015. godine na Beogradskoj berzi u dogovorenoj transakciji prodala 316.927 običnih akcija AIK Banke, što čini 3,5 odsto običnih akcija AIK Banke po ceni od 1.740 dinara, i 145.588 prioritetnih akcija AIK Banke po ceni od 954 dinara što čini 11,07 odsto, takođe u dogovorenoj transakciji.

Kupac je bila sama AIK banka, odnosno Miodrag Kostić, koji je već bio većinski vlasnik u AIK Banci, ali još uvek nije imao 90 odsto akcija.

Pomenute transakcije bile su, međutim, u suprotnosti sa Odlukom Vlade Srbije, po kome EPS nije smelo da prodaje akcije ispod knjigovodstvene vrednosti. Odlukom se nalagalo Akcijskom fondu Republike Srbije i svim državnim firmama da nijednu akciju u državnom vlasništvu ne smeju prodavati ispod knjigovodstvene vrednosti.

Veliki paket akcija EPS je u tom trenutku knjigovodstveno vredeo više od 20 miliona evra, a prodat je Miodragu Kostiću za nešto manje od 6 miliona evra! Ovu štetu je lako moguće izračunati pošto je javna stvar da je knjigovodstvena vrednost jedne akcije AIK Banke kako obične tako i prioritetne u tom trenutku je iznosila 5.460 dinara, dok ih je Kostić, kako je ranije napisano, kupovao za tek 1.740 dinara, odnosno 954 dinara

Na taj način nije samo prekršena odluka Vlade, već je oštećeno i državno preduzeće EPS, dok je otvaranje vrata za pljačku malih akcionara bio samo usputan posao.

Niko od direktora EPS-a, zbog toga nije krivično odgovarao, dok je Nikola Litvinenko, predstavnik EPS-a, nagrađen mestom člana Upravnog odbora AIK Banke! Istina, Litvinenko je i pre ove transkacije bio u tom Upravnom odboru, ali kao predstavnik kapitala EPS-a. Svima je jasno šta Litivinenkov ostanak u na tom mestu znači, nakon što je prodato vlasništvo EPS-a u ovoj banci…

Mesta za krivičnu odgovornost nadležnih u EPS ima čak i ako se ne bi uzimala u obzir odluka Vlade da se akcije ne prodaju ispod knjigovodstvene vrednosti. Dva meseca ranije postojala je ponuda Kompanije "Sunoko", Miodraga Kostića Koleta, za paket vlasništva u AIK banci, od 1.800 dinara za akciju, što je 60 dinara više od onoga koliko je Kostić na kraju platio.

Ovaj iznenadni pad cene koju je EPS prihvatio je značilo da je javno preduzeće izgubilo 158.055 evra. Kada se sagleda celokupna transakcija vidimo da je EPS prihodovao 551,45 milijardi dinara, odnosno 4,58 miliona evra, dok je zapravo izgubilo 19 miliona dinara, odnosno 158.055 evra. Da je ovo uređena zemlja policija bi u narednom periodu istražila da li se privatni kapital službenika EPS koji su doneli ovakvu odluku uvećao za 158.055 evra.

Istina nekakva istraga jeste vođena, ali se u javnost izašlo sa mlakim obrazloženjem: da osnovna delatnost JP EPS nije vezana za obavljanje kupoprodajnih transakcija hartijama od vrednosti i da tada aktuelna strategija JP EPS nije vezana za ulazak na berzansko tržište.

 

       Svugde pokušava da prevari, pa gde prođe…

 

Nakon ovog slučaja Kostićeva kompanija "Sunoko" je intenzivno počeo da konsoliduje vlasništvo u AIK banci, u kojoj je tada posedovao većinski udeo od 77 odsto, sve dok nisu došli do vlasništva od 90 odsto akcija i prilike da ostatak otkupe prinudnim otkupom.

Na ovom mestu neophodno je posetiti da je kompanija "Sunoko", koja je članica "MK grupe" Miodraga Kostića, postala većinski vlasnik niške AIK banke u januaru 2014. godine. Ovo im je omogućila guvernerka Narodne Banke Srbije Jorgovanka Tabaković .

Ona je odobrila da na berzi Kostićeve firme kupe još oko 15 odsto akcija koliko im je, nedostajalo da sa povezanim firmama, pređu granicu od 50 odsto vlasništva. Tabakovićeva je ignorisala upozorenja da na delu nisu čista posla i da postoje sumnje na neadekvatnost kapitala, dok je cena akcija banke namerno potcenjena. Potom je, kroz ponudu za preuzimanje, "Sunoko" podizao svoj udeo u banci, značajno ga uvećavši otkupom 20 odsto akcija koje su bile u rukama Pireus banke.

Nakon otkupa akcija od Pireus-a, ova banka počinje da finansira sve Kostićeve poslovne poduhvate. On sam sebi daje kredite za kupovinu poljoprivrednog zemljišta, to zemljište stavlja pod hipoteku i kupuje novo.

Krediti se odobravaju suprotno propisima koji su predviđeni grupom pravila koje bankari zovu "Bazel dva". Bazel dva je standard kojeg se zbog krize prema pravilima Narodne Banke Srbije (NBS), domaće banke moraju pridržavati.

S obzirom na činjenicu da je najveći deo kapitala banke plasiran u Kostićeve poslove, Aik banka je odstupila od ovog standarda, a guvernerka Jorgovanka Tabaković se pravi luda.

Ipak, Kostić je upozoren da se guvernerki dostavljaju tačni podaci o poslovanju banke, sa kojima raspolaže samo on ili manjinski akcionari. Informacije o tome na koji način on preko AIK banke finansira svoje poslove, stizali su i konkurentima iz Salforda i Viktorija grupe, zbog čega je Kostić još odlučnije rešio da se domogne svih 100 odsto akcija.

Posle otkupa akcija od EPS-a, njegov udeo popeo se na 80 odsto, a potom je cena akcija ove banke na berzi stalno obarana. Pojavio se i paradoks da ova banka na sajtu NBS objavljuje bilanse koji su među najboljima u državi, dok cena akcija pada i ne deluje da će ikada dostići ranijih više od pet hiljada dinara…

Nije protiv Zakona to što Kostić pokušava da postane vlasnik svih 100 odsto akcija AIK Banke, ali nije u skladu sa propisima i namerno obarati cenu svoje kompanije kako bi se od manjinskih akcionara imovina otkupila ispod svake cene.

Sa druge strane očigledno je da Kostić ima podršku vrha srpske države za ovakvo ponašanje, pa se pretpostavlja da ga na početku teksta pomenuta odluka Privrednog suda u Beogradu neće ubediti da počne drugačije da razmišlja. Naprotiv, Kostić se i u drugim firmama u kojima je većinski vlasnik ponaša na isti način, dok mu u tome svesrdnu podršku pruža Komisija za hartije od vrednosti!

U slučaju akcija društva "Đuro Strugar" Miodrag Kostić je pokušao da prinudno otkupi akcije malih akcionara po ceni od 1.100 dinara, da bi Privredni sud u Somboru uz potvrdu Apelacionog suda presudio da Miodrag Kostić mora da doplati malim akcionarima petostruko veći iznos njihovih akcija od onog koji im je već isplatio.

Do multimilionskog profita, uz pomoć državnog kriminala

Slično je Kostić postupio i u firmi Pobeda Holding, ali u tom slučaju sud za sada nije doneo rešenje u korist malih akcionara.

Posle Aik banke, najveći sukob sa malim akcionarima Kostić ima u šećerani TE-To iz Sente. Ovu šećeranu Kostić je kupio od italijanske kompanije Financiara koja je neuspešno pokušavala da isisa kapital i prevari suvlasnike.

U trenutak kada je spor došao na sud Italijani su pozvali Kostića koji im je preporučen kao stručnjak za ovakve situacije i prodali mu svoj deo ove šećerane. Srpski kralj šećera, se tako proširio za još jednu šećeranu, a radnici još jedne firme su se uhvatili za glavu i zakukali.

Italijani su Kostiću prodali većinski udeo od 79 odsto akcija, ali sama kupovina je zapravo bila transfer kriminalnih radnji sa italijanske kompanije na Kostićevo društvo ograničene odgovornosti Sunoko. Takođe, Italijani su posedovali 79 odsto šećerane TE-TO, kada su 2012. godine odlučili da svoj vlasnički udeo prenesu u novoosnovanu kompaniju Star Šećer d.o.o.

U skladu sa Zakonom, Italijani su se obratili Komisiji za hartije od vrednosti sa pitanjem da li ovakva odluka povlači obavezu isticanja ponude za preuzimanje i preostalih 21 odsto akcija malih akcionara. Komisija im je odgovorila mišljenjem broj 2/0-03-569/2-12 od 15.10.2012 godine, da će takva obaveza postojati u slučaju da većinski udeo Šećerane pokušaju da prenesu na novoosnovanu firmu.

Finaciara postupa u skladu sa prethodnim najavama i prenosi svoj vlasnički udeo u Star Šećer d.o.o. Tada nastaje i obaveza preuzimanja akcija od malih akcionara po ceni od 6.837,97 dinara po akciji.

U međuvremenu su se Italijani predomislili i tražili novo mišljenje od Komisije za hartije od vrednosti, nova odluka broj 2/0-03-31-13 /3-2013 potvrdila je da postoji obaveza objavljivanja javne ponude za preuzimanjem preostalih akcija jer ne potpada pod zakonski izuzetak predviđen u članu 8. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava.

Ipak posle velikog protoka vremena, Komisija za hartije od vrednosti nije preduzela ništa od svojih zakonskih obaveza da Italijane i natera da istaknu ponudu za otkup akcija malih akcionara.

U pokušaju da se zaštite deo malih akcionara u skladu sa važećim propisom iz člana 41b. stav 1. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava, pokreće parnični postupak protiv firme Star Šećer u kome zahtevaju da se njihove akcije i otkupe po ceni po kojoj je uknjižen većinski paket akcija TE-TO u Star Šećer.

Ne želeći da se vuku po sudovima Italijani prodaju Star Šećer, firmi Sunoko, Miodraga Kostića. Sunoko je 16.03.2016. godine kupio firmu Star Šećer (većinski deo), ali je tog dana i aktivno na beogradskoj berzi kupovao akcije TE-TO-a koje su bile u slobodnoj prodaji.

Na berzi, Kostić je uspeo da za jedan dan da kupi 1343 akcije! Nedugo posle ove "uspešne" kupovine, Komisija za hartije od vrednosti dozvoljava, protivno ranijim odlukama i Zakonu, da Sunoko objavi javnu ponudu za preuzimanje akcija po ceni od 2.555,00 dinara po akciji umesto po ceni od 6.837,97 dinara.

Kostićev plan tada je bio jednostavan, kupovao je akcije šećerane TE-TO, na sve načine. Sve sa ciljem da kao i u slučaju AIK banke dostigne kritičnu masu od 90 odsto akcija. Kada dostigne željenih 90 odsto, zakon će mu dozvoliti da se preostalih deset odsto akcija otkupi prinudno, u ovom slučaju pretpostavljamo da bi ih Kostić otkupio ispod svake cene, baš kao što to dešavalo i drugim slučajevima.

Kao i u slučajevima AIK Banke i društva "Đuro Strugar", mali akcionari su svoje akcije založili štiteći se tako članom 99 a, iz Pravilnika o poslovanju Centralnog registra depoa hartija od vrednosti, koji garantuje da akcije koje su predmet zaloge ne mogu biti kupljene postupkom prinudnog otkupa.

Ipak, svi akcionari koji su se odlučili na ovakav potez nedavno su doživeli veliko razočarenje, jer je Centralni registar doneo izmene pravila poslovanja, koja su napisana kao da ih je sam Miodrag Kostić diktirao: Nakon tačke 99 a dodaje se nova tačka 99 b kojom se dozvoljava da akcije pod zalogom ipak mogu da budu prinudno otkupljene! Treba reći i da ovakva odluka ide u korist Kostića, ali da je u potpunoj suprotnosti sa odlukom Privrednog suda sa početka ovog teksta.

Mali akcionari TE-TO kažu i da postoji bojazan da bi Kostić mogao ovu šećeranu da zatvori, jer je ona konkurencija onoj u Baču, koju je kupio ispod svake cene. Šećeranu Bač vlasnik MK grupe je kupio septembra 2002. godine. U to vreme, ta fabrika šećera je imala oko pet miliona nemačkih maraka duga prema robnim rezervama, 1,5 miliona maraka duga Naftnoj industriji Srbije za mazut i zalihe šećera vredne više miliona.

Čim je stupio u posed fabrike Kostić je prodao zatečene zalihe robe i time je ostvario dobit u visini od pet miliona ondašnjih nemačkih maraka. Krajem 2002. godine Vlada Srbije koju u tom trenutku vodi Zoran Đinđić donosi uredbu kojom se izričito propisuje da se "MK Komerc" pravni prethodnik MK grupe oslobađa duga prema robnim rezervama i Naftnoj industriji Srbije. Ovom odlukom Vlade Srbije je za Miodraga Kostića obezbedila imovinsku korist od čak osam miliona nemačkih maraka, ili četiri miliona evra.

 

    A 1. Prevario je i Evropsku uniju

Novac nije lako zaraditi, ali ako je država spremna da plati štetu koju pljačkom prouzrokujete u Evropskoj uniji, onda se nije teško obogatiti. Tako je 2003., Miodrag Kostić uvezao šećer dobijen od šećerne trske, a potom ga nakon minimalne obrade u šećerani u Baču prodao u Nemačkoj kao šećer dobijen iz šećerne repe.

Na ovaj način, ostvario je dobit od čak 150 miliona nemačkih maraka odnosno 75 miliona evra! Šećer je prodat konditorskoj industriji Nemačke, kao šećer iz šećerne repe. Kako to nije u skladu sa tamošnjim propisima, a analizama je utvrđeno da se radi o šećeru iz šećerne trske, kažnjena je država Srbija. Država Srbija nije protiv Kostića tim povodom pokrenula nikakav postupak i na taj način mu je (ne prvi put) omogućeno da zaradi puno novca uz malo truda.

 

    A 2. Tajkun sa Forbsove liste

Prema podacima uglednog magazina Forbs, Miodrag Kostić Kole je najbogatiji čovek u Srbiji, sa kapitalom od oko 520 miliona evra. Tako nešto se i očekivalo od čoveka koji je na poklon dobio tri srpske šećerane i desetine miliona evra subvencionisanih kredita od republičkog Fonda za razvoj. Rođen 1959. u porodici vozača i kuvarice, poreklom iz Nikšića. Ljudi koji ga dobro poznaju iz mlađih dana kažu da je kao mlad novac u Vrbasu zarađivao tako što je imao radionicu u kojoj je za pare na automobilima marke "Folksvagen Golf" vraćao kilometražu unazad…

Prve velike poslove dobio je preko Socijalističke partije Srbije, odnosno preko svog zeta koji mu je omogućio da repromaterijalom snabdeva fabriku šećera. Na internetu se mogu pronaći podaci da se u politiku uključio kao veoma mlad, da je bio član Komunističke omladine Jugoslavije, zatim Saveza komunista, a da 1990. osniva Građansku stranku koja je bezuspešno učestvovala na lokalnim izborima u Novom Sadu i da ga dve godine kasnije Đorđe Pašić upoznaje sa Zoranom Đinđićem koji odmah prepoznaje Kostićev "potencijal". Miodrag Kostić ubrzo postaje direktor Demokratske stranke.

Prema ranijim Tabloidovim istraživanjima, Kostić je još devedesetih godina bio više nego bogat čovek od kriminalne trgovine rumunskom naftom na Dunavu. Kada je DS posle petooktobarskog puča došao na vlast Kostić je zvanično napustio tu stranku, ali je i dalje ostao u više nego bliskim poslovnim odnosima sa stranačkom vrhuškom.

Posle se približio DSS-u kada je ova partija bila na vlasti u Republici, a zatim je počeo saradnju i sa SNS-om. Zahvaljujući takvom svom stavu Kostić je, između ostalog, stekao i sledeću imovinu: šećerane u Baču, Vrbasu, Pećincima i Kovačici; hotele Grand i Family, apartmane Konaci "Sunčani vrhovi" i restoran na Kopaoniku; oko 30.000 hektara oranica u Srbiji (u Ukrajini ima bar duplo više zemlje); preko preduzeća Maradic Holiday Resort vlasnik je jezera Šelevrenac na Fruškoj Gori, površine 65 hektara; poseduje oko 50 odsto kapitala u MK Fintel Wind firmi za proizvodnju zelene električne energije…Kostić je od države dobijao kredite koje nije morao da vrati. Od Fonda za razvoj dobio je 320 miliona dinara (u to vreme četiri miliona evra), pare nikada nije vratio, a odmah po dobijanju "zajma" kupio je novu jahtu.

 

    A 3. Radnici Karneksa postali robovi

Carnex d.o.o. iz Vrbasa je najpoznatija industrija mesa u Srbiji. Vlasnici ovog privrednog društva su: MK Group iz Beograda (7,83 odsto), Ashmore Carnex Limited sa Kajmanskih ostrva (40,86 odsto) i Carnex Holdings d.o.o. iz Vrbasa (51,31 odsto).

Carnex je 2011. godine zapošljavao 1.761 radnika i ostvario dobitak od 128,8 miliona dinara uz promet od preko 5,5 milijardi dinara. Dve godine kasnije, pod upravom MK Grupe, ovo preduzeće ima čist godišnji prihod od 619,15 miliona dinara uz promet od 6,27 milijardi dinara, ali samo 1.112 zaposlenih.

Krajem maja prošle godine, direktori Carnex-a (Jaroslav Stupavski, Tanja Anđelić i Saša Janjić) otpustili su još 72 radnika, i to bez ispunjenja socijalnog programa. O svojoj nameri su samo reda radi obavestili sindikat i to samo u slučaju dva radnika – ostalih 70 su prećutali.

Filijala Nacionalne službe za zapošljavanje uopšte nije ni bila obaveštena. Čak i na zvaničnom sajtu Carnex-a još uvek stoji podatak kako tu radi 2.000 radnika?! Na mesto otpuštenih primaju se novi radnici, ali ovog puta sa ugovorom na određeno vreme, tako da nemaju pravo na naknadu za prevoz i topli obrok, ali ni na sindikalno udruživanje.

Moderno roblje. Kostiću ni ovo nije dovoljno, već bukvalno teži tome da potpuno izgladni meštane Vrbasa i okoline, odakle i sam potiče. Organi lokalne samouprave protežiraju Carnex pri dodeli oranica u zakup….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLJAČKANJE, PRIVATIZACIJA I PROFIT: ČERUPANJE KOMBINATA KOJI VIŠE NEĆE HRANITI BEOGRAD!

 

Nastavlja se agonija nekadašnjeg najvećeg poljoprivrednog kombinata u ovom delu sveta. PKB se našao stešnjen između interesa različitih grupa bliskih vlasti koje bi da ga kupe, ali da za njega plate više od šestine realne vrednosti, kao i da im se omogući da prenamenom zemljište proglase građevinskim i zatim ga prodaju po višestruko višoj ceni.

Gradonačelnik Siniša Mali računa da će prodajom PKB staviti u džep, u vidu provizije, oko 30 miliona evra. Grad će izgubiti snabdevača hranom, bez posla će ostati nekoliko desetina hiljada radnika, kooperanata, dobavljača, iz prodajne mreže, ugroziće se opstanak Opštine Palilula…

Sve to nije važno, kada su u pitanju apetiti opasnog kriminalaca Siniše Malog, koji je pod zaštitom rođaka Vučića…

 

                         M. Malenović

 

PKB Korporacija a.d. je još 2008. trebalo da bude prodata unapred poznatom kupcu, ali je sindikat tada uspeo to da spreči. Muke ovog kombinata, koji je nekada hranio Beograd, počele su devedesetih godina, kada je iz preduzeća izuzeto sve što donosi profit i kasnije privatizovano. Radi se o Imleku, Frikomu i Pekabeti, kao i o mesno-prerađivačkom pogonu PKB Vizelj, koji je prodat još 1998. godine.

U okviru PKB-a ostala je samo još primarna proizvodnja.

Uprkos činjenici da je Investicioni fond Salford na srpskom tržištu mleka i mlečnih prerađevina stekao monopolistički položaj, zahvaljujući kome je diktirao cene i uslove otkupa mleka, PKB je 2009. oborio dotadašnji sopstveni rekord u proizvodnji mleka proizvevši 64 miliona litara.

 

       Đilas počeo, pa se pokajao

 

Kada je PKB 2010. prešao u ruke grada Beograda koristio je 22.000 hektara obradivog zemljišta, ali je tadašnji gradonačelnik Dragan Đilas uspeo da za 4.000 hektara dobije dozvolu za prenamenu, tako da ono postaje stambeno-komercijalno ili industrijsko, odnosno višestruko vrednije.

Pomenuto zemljište nalazi se u blizini Zrenjaninskog puta i planirane trase puta koji spaja Zemun i Borču, a koji tada još nije bio izgrađen. Novac dobijen za to zemljište, umesto da pripadne preduzeću i uloži se u proizvodne kapacitete, slio se u gradsku kasu. Tim potezom PKB je dvostruko izgubio: izgubio je stotine miliona evra od tog zemljišta i izgubio je zemljište koje mu je jedno od osnovnih sredstava za proizvodnju.

Uz pomenuto obradivo zemljište PKB je imao i oko 8.000 hektara pod zgradama, farmama, putevima, šumama…

Problem sa kojim se suočava eventualni kupac PKB-a je činjenica da je svo ovo zemljište u državnom vlasništvu, dok je Kombinat samo korisnik. Po zakonu, takvo zemljište niti može da se otuđi, niti da mu se promeni namena. Samim tim već u startu su eliminisani špekulanti koji bi PKB kupili samo zbog izuzetno vrednog zemljišta koje ima u gradskoj zoni prestonice.

Da bi se ovaj problem prevazišao i unapred određeni kupac zadovoljio, naprednjačka vlast odlučuje da uradi ono što do sada niko još nije – da kršenjem zakona zemljište iz državnog vlasništva prevede u vlasništvo Kombinata i to bez dinara naknade.

Prvo je bio pokušaj da se to tiho, skriveno od očiju javnosti, uradi direktno preko katastarskih službi, ali su Samostalni sindikat PKB i Nezavisni sindikat radnika PKB, koji zajedno okupljaju više od polovine zaposlenih, uspeli da spreče ovaj pokušaj krađe državne imovine.

Naime, kada je 1946. bio stvoren PKB on je na korišćenje dobio nešto malo manje od 1.500 hektara njiva. Ostalo je kasnije stekao i to isušivanjem močvarnog zemljišta koje je do tada bilo neupotrebljivo.

Svo to zemljište bilo je uknjiženo kao poljoprivredno zemljište u vlasništvu države, dok je PKB bio uknjižen kao korisnik. Pošto po članu 72. Zakona o poljoprivrednom zemljištu ono u vlasništvu države i ne može da bude otuđeno, to je Republički geodetski zavod odbio sve zahteve PKB Korporacije a.d. kojim je tražena promena u katastru nepokretnosti i upis prava privatne svojine u korist Kombinata.

 

       Ministarka na strani Malog

 

Na ove odluke rukovodstvo PKB-a ulaže žalbe koje u leto 2015. usvaja Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture i to odlukom ministarke i potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović.

Kao obrazloženje poslužio je Sporazum o udelu državne svojine u sredstvima koje koristi PKB od 1. jula 2007. godine, kojim je konstatovano da država ima vlasništvo nad Korporacijom shodno vrednosti svoje imovine koju je unela, a u koju spada i zemljište.

Protiv ovako nakaradnog pravnog tumačenja, kojim se Sporazum ne proglašava nezakonitim, već se zakon menja po potrebama sporazuma, Pravobranilaštvo podiže tužbe pred nadležnim Upravnim sudom.

Republička vlada 18. decembra 2015. donosi „preporuku" (tačnije: naređuje) Republičkom pravobranilaštvu da povuče sve podignute tužbe, a samo tri dana kasnije, 21. decembra, odbor direktora PKB-a donosi odluku o otpočinjanju postupka prodaje dela imovine Korporacije. U tom trenutku Pravobranilaštvo se još uvek nije izjasnilo o Vladinoj preporuci, ali se nekome, očigledno, žurilo.

Odluku direktora prihvata nekoliko dana kasnije i Skupština akcionara, koja se sastoji od samo jednog člana, budući da država ima vlasništvo nad 99,755 odsto svih akcija PKB-a. Predsednik ove jednočlane skupštine je Jovo Guteša, jedva pismeni traktorista koji je pre ove funkcije bio zaposlen u pečurkani gradonačelnika Beograda Siniše Malog u Vršačkom Ritu. U međuvremenu je ovaj klimoglavac dospeo i u državnu službu, tačnije u Carinsku ispostavu u Vatinu.

Siniša Mali je od početka izuzetno zainteresovan za poklanjanje PKB-a nekom svom tajkunu. Ovaj samozvani ekonomsko-finansijski stručnjak na jednom sastanku sa aktivom PKB-a izrekao je ordinarnu glupost kako kamate na kredite ne utiču na proizvodnju PKB-a. Kada su mu prisutni objasnili da plaćene kamate moraju da se prebace na teret pojedinih pogona i da tako poskupljuju proizvodnu cenu, pa samim tim utiču i na konkurentnost proizvoda, Mali je promenio temu.

Poznavaoci prilika znaju kako Aleksandar Vučić uopšte ne mora svom bratu od tetke, Siniši Malom, da naredi da se ugradi u cenu preduzeća koje se prodaje, već je dovoljno da mu samo pruži mogućnost da to učini, kao što je to slučaj i sa PKB-om.

Kada je preuzeo mesto gradonačelnika Beograda, Mali je dobio u nasleđe i ugovor između grada i PKB-a o oduzimanju vrednog zemljišta za potrebe izgradnje mosta preko Dunava (danas „Most Mihajla Pupina"), kao i pristupnih puteva. Sporazumom nije određena ni visina, a ni vrsta nadoknade koja treba da bude isplaćena Kombinatu, već je to ostavljeno za neku kasniju priliku.

Sa mesta gradonačelnika i samim tim najvažnijeg čoveka u PKB-u, koji je u vlasništvu grada, Mali je situaciju razrešio tako što je u ime Kombinata obavestio samog sebe kao gradonačelnika da se Korporacija odriče naknade za ovo zemljište.

Po onome što se zna, radi se o nekoliko stotina hektara najvrednijeg zemljišta koje PKB poseduje i čijom prodajom bi se sakupilo dovoljno novca da se otplate skoro svi dugovi ove Korporacije.

Naime, PKB je nedavno prodao pet hektara zemljišta koje je imao na teritoriji beogradske opštine Palilula i to za cenu od 700.000 evra po hektaru. Takođe je i „Imleku" prodao dva hektara po ukupnoj ceni od milion evra.

 

       Fingirani dugovi

 

Ukupni dugovi PKB-a iznose oko 70 miliona evra, od čega skoro polovinu potražuju država i njene agencije, a naplata tih dugova bi mogla da se odloži, da ima političke volje. S obzirom da Korporacija poseduje polovinu površine gradske opštine Palilula, a ima i veoma vredno zemljište u Zemunu i Surčinu, prodajom malog dela svojih nepokretnosti ona bi se lako oslobodila tereta dugovanja i nastavila odlično poslovanje kao preduzeće u rukama grada.

Upravo to ne žele vlastodršci, jer jedna ovakva kompanija bila bi dokaz kako privatizacija nikako nije ni jedini, ali ni najbolji recept za izlazak iz krize. Osim toga, u slučaju da PKB ostane u državnim rukama, Mali i njegovi saučesnici ne bi dobili nikakvu proviziju.

Zbog toga Republika i grad Beograd kreću u sinhronizovanu akciju urušavanja Korporacije i obaranja njene vrednosti. Javnosti se situacija u ovom gigantu lažno predstavlja, jer ne samo da se potencira na postojanju dugova iz prethodnog perioda (koji bi lako mogli da se otplate), već se ukazuje i na to da PKB nastavlja da loše posluje i da pravi gubitke. To, apsolutno, nije tačno.

PKB Korporacija a.d. je 2014. godinu završila sa dobitkom, a taj trend bi se nastavio i naredne godine, da Vlada nije izmenila svoju uredbu o plaćanju premije za mleko. Po toj izmenjenoj Uredbi PKB je uskraćen za 80 odsto premije koja bi mu inače pripadala, odnosno od marta 2014. do kraja 2015. samo na ovaj način u njegovoj kasi se pojavio manjak od oko 700 miliona dinara.

Inače, jedino je PKB-u novom Uredbom smanjena premija na mleko, tako da je on primoran da posluje u neravnopravnoj tržišnoj utakmici u kojoj konkurenti imaju početnu prednost.

Umesto da traži izmenu nepravedne Uredbe, PKB pod kontrolom Siniše Malog poniznički ćuti.

Pošto je tako u javnosti stvorena lažna slika da Kombinat mora da se proda kako budžet više ne bi pokrivao njegove dugove, pristupilo se pljačkanju koje se naziva „privatizacija". U tom klupku imamo različite interese srodnih, ali ipak odvojenih grupa i pojedinaca.

Na jednoj strani su različiti interesi dve trenutno sukobljene grupacije: Investicionog fonda Salforda i konzorcijuma Miodrag Kostić i Petar Matijević.

 

       Dve mafije – Salford i MK gropu

 

Nedavni sukob Andreja Jovanovića iz kompanije Novi Brendovi  , krovne kompanija Investicionog fonda Salford , sa vlasnikom MK grupe Miodragom Kostićem na biznis forumu na Kopaoniku, samo je nastavak rata koji se do sada vodio daleko od očiju javnosti.

Jovanović je uvredio Kostića, izjavom da je opšte poznato da je skraćenica njegove firme MK, zapravo skraćenica za Mito i Korupcija…

U dosadašnjem ratu Salforda ( čiji je većinski kapital odbeglog ruskog tajkuna pokojnog Borisa Berezovskog) i MK grupe  može se reći da je Kostić doživeo nekoliko poraza. Salford ga je izgurao iz mnogih oblasti poslovanja i posvađao sa ljudima sa kojima sarađuje u oblasti otkupa mleka, kojima su date instrukcije da prekinu svaku saradnju sa MK Grupom.

Salford je postavio i pravila da neće otkupiti mleko krava koje su hranjene stočnom hranom kupljenom kod MK grupe, ali to je samo jedan od šamara koji su ove kompanije jedna drugoj lupale protekle dve godine.

U tom periodu Kostić je rastao po pitanju obima poslovanja i profita, ali je i Salford rastao i to trideset odsto brže. Kostić se suočio i sa gubicima u Ukrajini, pa je delovalo da će tajkun iz Vrbasa izgubiti rat. Preokret je nastupio kada su kompanije Petra Matijevića i Miodraga Kostića osnovale konzorcijum i najavile da će pokušati da kupe Poljoprivredni Kombinat Beograd.

Ovo udruživanje izazvalo je paniku kod Salfordovih stručnjaka. Naime, ukoliko Kostić i Matijević uspeju da kupe PKB, Salford bi trajno izgubio prvo mesto u biznisu sa srpskim mlekom, mlečnim proizvodima, i pratećim poslovima, koji na godišnjem nivou donosi profit od nekoliko milijardi dolara.

Posao je veoma kompleksan i podrazumeva nekontrolisan uvoz mlečnih proizvoda u Srbiju, izvoz našeg kvalitetnog mleka, uvoz mleka u prahu, proizvodnju mleka iz mlečnog praha i njegovo plasiranje srpskim potrošačima kao svežeg, snabdevanje proizvoda od mleka stočnom hranom i izvoza viškova stočne hrane… U okruženju, Salford litar mleka plaća 28 evrocenti, dok u Srbiji ta cena iznosi 25 evrocenti. Samo na ovaj način ovaj investicioni fond godišnje zarađuje desetine miliona evra.

 

       Subvencije povlašćenima

 

Salford, Matijević, Kostić i drugi veliki igrači utiču i na to ko može da dobije subvencije iz budžeta namenjene poljoprivredi. Mlekare koje sarađuju sa Salfordom najredovnije dobijaju subvencije i prve su na listi kada država otkupljuje mleko u prahu za robne rezerve, dok je PKB-u ukinuto davanje subvencija.

Kompanija Salford ima dobre veze u vrhu Srpske napredne stranke, gde mu bezgraničnu podršku pruža gradonačelnik Beograda Siniša Mali, ali i Vučiću bliski Goran Vesić.

Ne treba zaboraviti da je sin gradonačelnika Beograda, Teodor, jedno vreme bio zaštitno lice za reklamu mlečnih proizvoda Imleka koji je poslovao u okviru Salfordove grupe. Navodno za ovo je Teodor Mali dobio 50.000 evra, mada upućeni tvrde da je suma bila daleko veća i da nije isplaćena kao honorar za sina, već kao klasičan mito.

Kostić, koji je na sve načine pokušao da se približi naprednjacima, nije uspeo da spoji nemoguće. Njegovu dobru saradnju sa Pajtićem Vučić nije hteo da toleriše, vrata su mu ostala zatvorena. Udruživanje sa Petrom Matijevićem u Kostićevoj glavi je bila dobitna kombinacija, jer je Matijevićev sin Bojan, kao se priča, u dobrim odnosima sa bratom Aleksandra Vučića, Andrejem.

Upućeni tvrde da Skupšitna grada Beograda nije raspuštena. jer je Siniša Mali obećao da će privatizacija PKB-a ipak biti obavljena. Činjenica da PKB nije uspeo na poslednjem tenderu da proda tajkunima za pedeset odsto njegove ionako već umanjene vrednosti, nije prepreka da pokuša da ga proda za trideset odsto na sledećem tenderu

Nezavisni stručnjaci tvrde da PKB vredi najmanje duplo više od njegove procenjene vrednosti koja iznosi svega oko 300 miliona evra. Kada je vršena procena imovine, krajem 2014. godine, svo zemljište je tretirano kao poljoprivredno, mada se najveći deo njega nalazi u urbanoj zoni Beograda i može da se koristi i građevinsko zemljište.

Pošto je proglašeno da PKB-u prete stečaj i bankrot kada se krajem maja ove godine sa njega skine zaštita koju je uživao kao preduzeće u restruktuiranju, te da zato mora pod hitno i po bilo kojoj ceni da se proda, država je početnu cenu na tenderu postavila na 154 miliona evra , odnosno na polovinu potcenjene procenjene vrednosti.

Da postoji samo sukob između Salforda i Matijević – Kostićevog konzorcijuma, rešenje bi se našlo relativno brzo. U igru, međutim, ulazi i nemački gigant Tenis, koji najavljuje otvaranje klanica u Srbiji i za te potrebe želi da kupi 15.000 hektara plodne zemlje.

Tenis nema nikakvog interesa u proizvodnji mleka, već samo u klaničarskoj industriji. Njemu bi odgovaralo da PKB preuzme ili Salford ili neko drugi ko bi se primarno bavio uzgajanjem krava muzara.

Tenis je, kako je Tabloid već pisao, u svojoj postojbini, Nemačkoj, poznat ne samo po lošem odnosu prema radnicima, već i po "nekonvencionalnom" načinu poslovanja, što je eufemizam koji, između ostalog, označava i davanje mita.

Sa jedne strane, Tenis ne želi da Matijević uđe u PKB i proširi na taj način svoju klaničarsku delatnost, ali mu, sa druge strane, savršeno odgovara da Kombinat preuzmu domaći mešetari koji će brzo da se odreknu primarne delatnosti i da oranice rasprodaju kao građevinsko zemljište.

Tenis i njegovi ovdašnji klijenti, na prvom mestu Aleksandar Vučić, zato sada procenjuju da li mogu da imaju dovoljno poverenja u Matijevića i Kostića koji signaliziraju da im je PKB obična investicija u atraktivno građevinsko zemljište.

Od ishoda ovih pregovora zavisiće i sudbina PKB-a, odnosno da li će on odmah ili nešto kasnije u bescenje biti prodat i ko će biti kupac. Čak i ako se u ovom trenutku odustane od privatizacije, to nikako ne znači da će Kombinat i njegovi zaposleni moći da odahnu, već pokazuje jedino da se čeka povoljniji trenutak.

Taj, za vlast i potencijalnog kupca dobar trenutak može da nastupi već ovog leta, kada poverioci, računajući tu i državu i njene agencije, mogu da krenu u prinudnu naplatu svojih potraživanja, čime bi se PKB doveo u blokadu.

Bez jasnog i prihvatljivog programa reogranizacije poverioci ne bi odustali od prinudne naplate, ali i u slučaju donošenja takvog programa postoji mogućnost da od vlasti instruisani poverioci odbiju da čekaju na svoja potraživanja, jer se žuri tajkunu kome je Kombinat obećan.

Pre rasparčavanja, dok je PKB imao zaokruženu proizvodnju, koncept kombinata je smišljen na način da se razvija proizvodnja, omoguće radna mesta, te zadovoljavaju društvene potrebe.

Višak koji je kombinat kao celina generisao, bio je podređen tom cilju. S druge strane, tranzicija u kapitalizam menja logiku poslovanja. Rasparčani PKB je korporacija koja posluje u novom kontekstu. Krajnji cilj sada je profit, a ne društvene potrebe, rad i proizvodnja.

 

       Prodajom se najavljuje glad

 

Između ostalog, prodajom PKB-a gubi se mogućnost uticanja na cenu hrane koja je u Srbiji, spram primanja njenih građana, već sada preskupa. Ukoliko bi ostao u javnom vlasništvu PKB bi mogao da funkcioniše kao kombinat čiji je primarni cilj da obezbedi hranu koja je dostupna svima.

Preduzeća koja se bave samo primarnom proizvodnjom su u većem riziku zbog toga što njihova uspešnost i produktivnost zavise od niza faktora na koje ne mogu da utiču ili ne mogu da predvide. Tu spadaju između ostalog, vremenske prilike, najezde bolesti i parazita itd.

S druge strane prerađivačka industrija može kupovati sirovine, što iz drugih krajeva zemlje, što iz drugih zemalja. Trgovina takođe može nabavaljati robu iz mnogo izvora. Zato je njihovo poslovanje sigurnije odnosno manje rizično od primarne proizvodnje.

Oduzimanje prerade i trgovine od PKB Korporacije i njeno svođenje skoro isključivo na nivo primarne proizvodnje, imali su svojevremeno za cilj da umanje kako potencijal ove kompanije da preživi, tako isto i njenu vrednost.

Bez obzira na sve to, PKB je zadržao i čitav niz komunalnih delatnosti koje su bile u širem društvenom interesu. Ova Korporacija i danas poseduje i održava oko 100 kilometara obalo-utvrde koja od poplave štiti dobar deo Beograda, a brine se i o 1.000 kilometara kanala koji leti služe za navodnjavanje polja, ali s proleća mogu da prihvate velike količine vode iz nabujalih reka i tako smanje posledice njihovog izlivanja.

PKB se stara i o vodovodu i kanalizaciji ne samo sopstvenih pogona i naselja, već i najvećeg dela opštine Palilula u Beogradu. Takođe na teritoriji te opštine održava veliki deo javnih površina.

Sve ove neprofitne delatnosti izdvojene su od dela PKB-a koji je ponuđen na prodaju, što pokazuje da se novom vlasniku Kombinat nudi da bi što je mogao brže mogao da obrne uloženi novac i da tako zadovolji ne samo sopstvenu, već i gramzivost vlastodržaca.

Prodaje se poljoprivredno zemljište koje je u vlasništvu PKB Korporacije, stočni fond (26 hiljada grla stoke), mehanizacija i objekti, ali isto tako i poznati i prepoznatljivi brend, kao i sigurna pozicija na tržištu na kome je ovaj gigant prisutan već duže od 70 godina. Za sve ovo bi Petar Matijević platio najviše 91 milion evra, što nije ni trećina procenjene vrednosti Kombinata.

 

    A 1. Uzor Amerikancima, balast Malom

Kada je istaknuti član komunističke partije Jugoslavije Petar Zečević zvani Veliki od močvare pored Beograda posle Drugog svetskog rata napravio najveću agro kompaniju u Evropi, koja je i danas najveća korporacija iz te oblasti na starom kontinentu, postavio je lestvicu tako visoko da je samoproklamovani dobri menadžer Siniša Mali nikada neće preskočiti, tvrdi u izjavi za Tabloid profesor poljoprivrednog fakulteta Miladin Ševarlić.

Ševarlić kaže da je najbolji dokaz da Mali nije nikakav menadžer ta što on PKB nije uspeo da proda ni za 50 odsto njegove vrednosti. On je podsetio na istorijsku činjenicu da je svojevremeno PKB posetio predsednik svetske banke Robert Maknamara. Posle te posete, Maknamara je bio oduševljen načinom na koji je ovaj kombinat organizovan i izjavio je, da u Americi treba graditi agro kompanije na način kako je organizovan PKB.

I profesor Ševarlić stoji na stanovištu kako dugovi Kombinata lako mogu da se otplate prodajom malog procenta njegove imovine i da PKB posle toga može da nastavi sa uspešnim radom, pod uslovom da od države dobije mogućnost da za njega važe ista pravila kao i za ostale poljoprivredne kombinate.

Ovo je najmanje što Srbija i, posebno, Beograd mogu da učine za PKB, koji je u dugove i dospeo samo zato što je teških devedesetih godina prošlog veka tržište snabdevao hranom po cenama nižim od proizvodnih, kako bi narod preživeo.

 

©Geto Srbija

materijal:List protiv mafije

UKRCAVANJE NA BROD KOJI TONE: SLEPA POSLUŠNOST I GUBLJENJE DOSTOJANSTVA JE DUVANJE U JEDRA BRISELSKOJ MAŠINERIJI!!!

 

Ako je suditi po odlukama briselskog samita, Evropa hoće manje Brisela a više slobode. To Vučiću niko nije rekao.

Dok skoro svi evropski lideri pokušavaju da svoje zemlje oslobode jarma koji im je nametnuo Brisel, sadašnja srpska vlast ovu zemlju uvodi u evropsko ropstvo.

 

                     Arpad Nađ

 

Srbija za Evropom zaostaje uvek najmanje 20 godina. Devedesetih godina prošlog veka Zapadna Evropa je krenula u integracione procese kojima tadašnja Srbija nije htela da pristupi. Danas se Evropska Unija raspada, a Srbija bi da joj pristupi. Verovatno će za 20 godina neka buduća srpska vlast shvatiti da EU više ne postoji.

Na upravo završenom samitu u Briselu, lideri zemalja Evropske Unije u suštini su dogovorili početak njenog ukidanja, bar u formi u kojoj ona danas postoji.

Dezintegracioni procesi  su svuda vidljivi: ne samo da države članice EU žele više samostalnosti, već i u njima samima dolazi do dezintegracija.

Predsednik pokrajinske vlade Bavarske Horst Zehofer najavio je da će njegova pokrajina uvesti samostalnu rigoroznu kontrolu svojih granica, ako to ne odluči da učini savezna vlada u Berlinu. Isto tako je najavio i odlazak na razgovor sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom koji slovi za, uz britanskog premijera, najvećeg evro-skeptika u Evropskoj Uniji.

Pre toga je Zehofer bio u poseti Moskvi gde je razgovarao i sa Vladimirom Putinom, nakon čega je njegova stranka CSU, koja je deo vladajuće koalicije, postavila na dnevni red savezne vlade nekoliko predloga, koji odstupaju od politike Angele Merkel, između ostalog i slabljenje, ako ne i potpuno ukidanje sankcija uvedenih Rusiji.

Predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, u međuvremenu postaje veći katolik od pape. U nedavnom intervjuu britanskoj televiziji BBC rekao je: „Evropa treba da kaže šta hoće, a mi ćemo to i ispuniti."

Ako je suditi po odlukama poslednjeg samita Evropa hoće manje Brisela, a više slobode. To Vučiću još niko nije rekao.

Između ostalog u Briselu je dogovoreno da parlamenti zemalja članica dobiju veća prava da odbijaju primenu preporuka Evropske komisije, a većina od 55 odsto u svakom parlamentu zemalja članica EU je dovoljna da se zaustavi primena bilo kog predloga birokratije iz Brisela. Niko od evropskih lidera nije kao Vučić snishodljivo poručio kako Evropa treba samo da izrazi svoju želju i ona će biti ispunjena. Naprotiv.

U Briselu je dogovoreno i da zemlje izvan evrozone nemaju obavezu da nastave evropske integracije. One, znači, mogu da ostanu na sadašnjem stepenu integrisanosti, a prećutno se smatra i da mogu da krenu i u nazad, ka postepenoj dezintegraciji. To su mnoge od njih već učinile suspendujući Šengenski sporazum o otvorenim međusobnim granicama kako bi zaustavile reke emigranata.

Konačno je dogovorena i izmena EU – sporazuma kojom bi se potvrdio postignuti sporazum.

Evropske države pokušavaju da nađu novu, zdraviju osnovu međusobne saradnje i jedino još predsednik grčke Vlade Aleksis Cipras kao Vučić obigrava oko Merkelove. Svi političari iz EU znaju da su obavezni da budu lojalni svom narodu, a ne Berlinu, Briselu ili nekom trećem. Srpska vlast tu lekciju još nije naučila.

Čak i male i relativno slabe države u Evropskoj Uniji pokazuju da se nisu odrekle suvereniteta i da će prihvatati samo one inicijative briselske birokratije koje su u njihovim nacionalnim interesima. Članice „Višegradskog sporazuma", Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska odavno su krenule svojim putem samo deklerativno prihvatajući ono što im se poruči iz Brisela.

Srpska vlast je izgubila i ono malo dostojanstva koje je do nedavno imala. Jedino još Beograd unapred prihvata svaku odluku koju će Brisel tek doneti.

Umesto što čeka da mu EU kaže šta da radi, vladar Srbije bi trebalo da se pozabavi problemima koje uvozimo iz Unije, a njih će uskoro biti više nego ikada.

Trenutno su migranti naš najveći problem koji smo dobili zahvaljujući slepoj poslušnosti, ali je daleko veći i opasniji problem slom evra koji se očekuje za samo nekoliko nedelja.

Poznati ekonomista Martin Armstrong je 20. februara objavio kako početak pada evropske zajedničke valute očekuje 13. ili 14. marta. Ti datumi se poklapaju sa izborima u tri nemačke pokrajine, gde se očekuje da će evroskeptična stranka AfD ne samo preći cenzus, već postati i treća partija po snazi.

Za finiš predizborne kampanje očekuje se da će čelnici AfD-a objaviti dokumenta koja pokazuju kako je Merkelova i CDU planirala da počne formiranje Sjedinjenih Evropskih Država na osnovu rezultata ranijih referenduma o prihvatanju EU – sporazuma, u kome o tome nije bilo ni reči.

I Armstrong nagoveštava tako nešto, pa smatra da bi to bio najvažniji razlog za panični beg investitora iz evra.

Da li srpska Vlada ima ikakav plan za slučaj da se ovo dogodi? Nema, jer ona ni ne pomišlja da je tako nešto moguće.

Ako politička scena u Nemačkoj i ostane stabilna, druga opasnost vreba evro, smatra Armstrong. Na evropskim berzama se sve manje trguje akcijama firmi, a sve više derivatima, što je izraz iza koga se kriju čisto špekulativna klađenja u uspeh ili neuspeh neke akcije ili valute. Najveće evropske banke su u to upletene, a taj mehur od sapunice samo što nije pukao.

Posledica će biti strmoglav pad evropske ekonomije i propast bankarskog sektora. Evropske finansijske institucije će zatim panično povlačiti svoj kapital sa drugih tržišta, kao što je srpsko, kako bi zapušile rupe u čamcu u kome sede.

Šta to znači, građani Srbije mogu već sada da vide, iako u smanjenom obimu.

Objašnjavajući zašto je dinar od početka godine naglo izgubio vrednost u odnosu na evro, guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković je rekla da se to dešava jer strane banke ubrzano povlače kapital iz Srbije.

Najvažniji razlog svakako jeste potpuno dezorijentisana ekonomska politika Vučićevog kabineta, ali drugi je očekivanje kraha berzi na Zapadu.

Umesto da priprema plan evakuacije iz evropskog broda koji tone, Vučić planira ne samo da Srbiju ukrca na njega, već i da je gurne u potpalublje odakle neće moći da se spase od nadiruće vode.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRILAGOĐAVANJE: MIGRANTI NAMEĆU SVOJU VOLJU NEPOŠTOVANJEM OBIČAJA I ZAKONA ZEMLJE DOMAĆINA!!?

 

Imam iz Kelna Sami Abu-Jusuf je londonskom listu „Daily Mail" i ruskoj televiziji REN TV rekao kako Nemice i Nemci moraju da imaju razumevanje za masovne seksualne napade od strane izbeglica tokom dočeka Nove godine. „Kada se žene tako oblače (kao Evropljanke, prim. aut.) one bukvalno provociraju mlade muškarce."

Da li to znači da i Nemice ubuduće moraju da nose burke? Mada to u Damasku ili Kabulu na ulici nikada ne bi smeli da urade jer im vera zabranjuje, imigranti po evropskim gradovima vrše čak i nuždu na javnim mestima. Da li je i to deo misije uništavanja evropske kulture i njenih vrednosti?

 

                   Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

 

Danski list „Metro Xpress"  obelodanio je pre kratkog vremena još jedan problem sa izbeglicama o kome mi, Evropljani, nismo mogli ni da sanjamo. U islamskim zemljama je potpuno normalno da se udaju devojčice mlađe od 16 godina, gde je u većini zapadnih zemalja apsolutna donja granica za sklapanje braka.

I sam prorok Muhamed je imao suprugu staru samo šest godina. Bila je to njegova mezimica, najomiljenija među njegovih 14 žena, Ajša. Istini za volju, u zbirci „Hadisa" tom 5, knjiga 58 broj 234 stoji kako ju je Muhamed kao ženu uzeo tek kada je napunila devet godina.

Pošto je život Proroka za sve muslimane primer kako se treba ponašati, puno njih uzima za supruge devojčice, ali ne mlađe od devet godina. Takvi odnosi su u Zapadnoj Evropi apsolutno zabranjeni.

Kada devojčica tog uzrasta kao emigrant stigne u Dansku bez pratnje roditelja, već jedino sa svojim mužem, ona završava u domu za nezbrinutu decu. Kako izveštava pomenuti danski list, koristeći jednu rupu u zakonima njihovi supruzi mogu svakog vikenda da ih preuzmu, pod uslovom da dokažu da su se venčali po zakonima zemlje iz koje dolaze. „Metro Xpress" ovo naziva „vikend seksom pod okriljem i uz finansijsku pomoć Danske". Običnom čitaocu iz Evrope na ovo može samo da se „prevrne" želudac.

Više od milion ljudi je za poslednjih godinu dana prebeglo iz zemalja Severne Afrike, Bliskog i Dalekog Istoka u države Evropske Unije. Sa sobom oni nose potpuno drugačiju veru, kulturu i običaje. I njihov pogled na svet se potpuno razlikuje od evropskog.

Nekada se smatralo da takve pridošlice obogaćuju evropsku kulturu, da nam šire vidike. Kada je početkom šezdesetih godina u naše malo mesto stigao prvi radnik iz Turske svi smo išli da ga vidimo, misleći da ćemo zateći nekog sa dugim crnim brkovima, tamne puti i perčinom na glavi. Na našu žalost, gospodin Toj, kako se on zove, bio je Turčin iz Istanbula, evropskog dela Turske i njegovi preci su bili sa Balkana, tako da se nije mnogo razlikovao od nas.

Nisu se ni oni koji su posle njega dolazili puno razlikovali, bar ne po ponašanju. Onda se naglo sve to promenilo.

Nekada su u Nemačku dolazili siromašni da bi zaradili novac i izdržavali svoju porodicu u zemlji porekla. Bili su svesni da ovde postoje zakoni i gledali su da ih se pridržavaju. Nisu im smetali ni naši običaji i počeli su polako i sami da im se prilagođavaju.

Ni druga generacija gastarbajtera nije bila puno drugačija, jer se rodila ovde i od malena se učila našim pravilima. Problem nastaje sa trećom generacijom koja se potpuno odrodila od svojih korena, ali nije uspela ni potpuno da se uklopi u ovdašnje društvo. Ostali su nekako između.

Međutim, sve nam to nije toliko smetalo, jer se radilo o izuzetno malom broju „neprilagođenih". Ovaj talas izbeglica ne samo da nas je iznenadio, već nas je dočekao i potpuno nespremne da apsorbujemo u kratkom roku toliku reku ljudi potpuno drugačijih od nas. Istini za volju, ni oni sami nisu pokazivali nikakvo interesovanje da budu apsorbovani.

Evropska politička elita i dalje sanja o tome kako su ovolike izbeglice iz različitih krajeva sveta novo obogaćivanje naše stare civilizacije. Ne znam čemu sve to? Bar stanovnici Nemačke imaju dovoljno visoke prihode da sebi mogu da priušte putovanje u bilo koju zemlju, ako žele da se upoznaju sa tamošnjom kulturom i običajima. Ako nam se na putovanju neko svidi, možemo da ga povedemo ovamo, jer su naši zakoni o dolasku bračnih drugova veoma liberalni.

Osim toga, ove nove izbeglice uopšte nisu nikakva reklama ni za svoj narod, ni veru, a ni „kulturu". Pošto su došli u ogromnoj grupi, neretko ceo jedan klan od jednom, u njima je proradio mentalitet čopora, svojstven i nemačkim turistima kada kao horda preplave Majorku i počnu da terorišu lokalno stanovništvo.

Ove izbeglice koje su sada došle, ni približno nisu kao gastarbajteri iz šezdesetih godina. Većina njih najiskrenije misli da smo iz nekog razloga dužni da ih primimo i trpimo.

Sigurno je da se stanovnici Damaska (najstarije prestonice na svetu) ili Kabula, ponašaju onako kako se njihovi zemljaci ponašaju u Nemačkoj: da bacaju smeće po ulici ili parku, a da nuždu (i malu i veliku) obavljaju na javnim mestima.

Iz nekog razloga oni to čine ovde, u sred Evrope. To je uzelo toliko maha, da su u pojedinim opštinama i gradovima lokalne vlasti počele da štampaju i emigrantima dele informativni materijal koji im na njihovim jezicima objašnjavaju šta ovde sme, a šta ne sme da se radi.

Imam iz Kelna Sami Abu-Jusuf je londonskom listu „Daily Mail" i ruskoj televiziji REN TV rekao kako Nemice i Nemci moraju da imaju razumevanje za masovne seksualne napade od strane izbeglica tokom dočeka Nove godine. „Kada se žene tako oblače (kao Evropljanke, prim. aut.) one bukvalno provociraju mlade muškarce." Da li to znači da i Nemice ubuduće moraju da nose burke?

Ovo pokazuje da veliki broj došljaka iz arapskog i muslimanskog sveta smatra da smo mi pozvani da se njima prilagodimo, a ne oni nama. O tome kako Arapi sebe smatraju višom rasom u odnosu na sve ostale narode, već sam pisao. Razlog za ovakav njihov stav je činjenica da se njihov prorok Muhamed rodio kod njih.

Ni ostali muslimani ne zaostaju puno za Arapima, jer smatraju da je jedino njihova vera prava, tako da smo mi hrišćani ne samo nevernici, već na neki način od Boga kažnjeni (pošto nam se „oči nisu otvorile"), pa smo tako predodređeni da služimo „pravovernima". Upravo je ovih dana nemački javni servis ARD objavio potresnu reportažu o izbeglicama hrišćanima koje u izbegličkim kampovima u Nemačkoj maltretiraju emigranti muslimani.

Po šerijatu je dozvoljeno lagati „nevernike", pa i tako što se musliman zaklinje u Alaha. Upravo to je uradilo nekoliko muslimana u Engleskoj na suđenju njihovom imamu koga britanska štampa pominje samo kao Abdula Mukina K. Pred sudijom su se oni kleli nad svetom knjigom Kuranom, prizivali Alaha i zaklinjali se u život svoje majke da je imam u vreme krivičnog dela koje mu se stavlja na teret bio u džamiji i molio se.

Tužilac je zatim sudu predočio DNK analizu koja Abdula Mukina nedvosmisleno označava kao čoveka koji je silovao dvadesetsedmogodišnju žrtvu. Konačno je i sam imam priznao delo, kako bi dobio blažu kaznu.

I među Evropljanima ima veoma religioznih ljudi, ali se oni nikada ne bi lažno zaklinjali nad Biblijom ili u samog Boga. Baš zato što su religiozni i što su za njih svi ljudi Božija bića, pa je tako isti greh lagati vernika ili nevernika.

Da li je zaista projekat „Multi kulti" mrtav? Da, ako očekujemo da će u nekom razumnom roku milioni novopridošlih izbeglica da se odreknu starih navika i da prihvate naše civilizacijske tekovine.

Osim toga, zašto „Multi kulti"  mora da se ispunjava dovođenjem neevropskih izbeglica? Imamo u našem komšiluku toliko divnih naroda čija se kultura razlikuje od naše, ali s tim da te razlike nisu tako drastične kao u slučaju arapskog podneblja. Koliko su Nemci zaista upoznati sa kulturama, recimo, Poljaka, Čeha, Rusa, Srba, Finaca, Gruzijaca…?

 

    A 1. Izgovor za napastvovanje

Švedski zvaničnici su 1996. objavili kako najveći broj silovatelja potiče iz: Alžira, Maroka, Libije i Tunisa. Identično je izgledalo i 2005. godine. Jedina razlika je što je u međuvremenu broj slučajeva silovanja od strane pridošlica iz tih zemalja porastao za 17 odsto, a do danas se broj tih krivičnih dela – utrostručio.

Šveđani naivno veruju da je jedan od razloga i jezička barijera. Na ulicama švedskih gradova često može da se čuje kako žene, ali i muškarci izgovaraju reč „fika". Izbeglice koje nešto malo znaju engleski ili nemački ovaj izraz povezuju sa slično zvučećim rečima iz tih jezika koje znače seksualni odnos.

Recimo, švedska reč „fika", međutim znači „piti kafu", tako da poziv „Jag gar fika, kommer du med?" znači samo: „Idem da pijem kafu, hoćeš i ti?" Dodatni problem predstavlja švedska reč „ficka" (izgovara se isto „fika") koja znači „džep".

Potpuno u skladu sa suludom idejom kako domaćin treba da se prilagodi gostu, a ne gost domaćinu, švedski zvaničnici pozivaju Šveđane da u prisustvu Arapa koriste njihovu reč za kafu: kahva. Da bi se smanjila jezička barijera u švedskim osnovnim školama već je uveden novi predmet: arapski jezik.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MINISTROV „NAPAD“ NA POLICIJU I SRAČUNATO PENZIONISANJE SPOSOBNIH

 

Nezadovoljstvo u policiji zbog mizernih plata i nepodnošljivih uslova za rad može kulminirati opštom pobunom. Zato je ministar Slina odlučio da promeni zakon o policiji, koji će se pred Narodnom skupštinom Srbije naći po hitnom postupku. Sve što raddi, ministar se poziva na premijera, hvaleći ga.Takav stepen udvorištva svojstven je muškarcima ženske naravi, kakav je i ministar unutrašnjih dela.

 

                     major Goran Mitrović

 

I dok se Srbija nalazi u smrtnoj opasnosti, opkoljena članicama NATO alijanse, ekonomski napadnuta sa svih strana, desna ruka šizofrenog premijera Aleksandra Vučića, ministar unutrašnjih dela dr Nebojša Stefanović zvani Neša Slina  , uz pomoć nesmenjivog direktora policije Milorada Veljovića, na sve načine pokušava, i pri kraju je cilja, da bezbednost u Srbiji svede na najnižu moguću meru, i dovede u pitanje opstanak države.

Slina je čovek iz Vučićevog homoseksulanog korpusa. Svaki njegov nastup započinje velikom pohvalom Aleksandru Vučiću: “…Premijer Srbije zna šta je najbolje za Srbiji…“, "…premijer Vučić će o tome da odluči…“, “…premijer Vučić je taj koji donosi odluku…".

Takav stepen udvorištva svojstven je muškarcima ženske naravi, kakav je i ministar unutrašnjih dela. Nema dana da se Slina ne oglasi, da ne održi konferenciju. U sve se razume. Od proizvodnje sivog livenog gvožđa, do aflatoskina u mleku, pa do poligrafskog ispitivanja i geopolitičkih odnosa u svetu.

Nema ni dve godine od kako je zajašio policiju, a Slina je postao vlasnik kuće na Bežanijskoj kosi, kuće u Petrovcu na moru, u Crnoj Gori, nekoliko vikendica na srpskim planinama, a uknjižio je i stanove na ime svoje službene žene Ane, i rodbine. Uzima Slina i levom i desnom. I ovakav kakav je, Slina je krenuo da napadne i na policiju.

 

       Slina vrši mobing i anketira zaposlene

 

Ovih dana svi zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije dobili su anketni list na kome doslovno piše: "… Anketni list se popunjava u cilju utvrđivanja broja zaposlenih,koji bi pod uslovima navedenim u anketi sporazumno raskinuli radni odnos u Ministarstvu spoljnih poslova i u druge svrhe se ne može koristiti".

U anketi se poručuje: "…Zaposlenom koji se opredeli za sporazumni raskid radnog odnosa Ministarstvo može ponuditi sporazumni raskid radnog odnosa, uz isplatu novčane nadoknade, pod uslovima navedenim u anketi.

Novčana naknada će se opredeljivati prema sledećim uslovima: preko dve godine do ispunjenja uslova za penziju, u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju – u visini 1/3 prosečne plate, odnosno u visini 1/3 prosečne zarade u Republici Srbiji za mesec koji prethodni mesecu prestanka radnog odnosa prema podatku organa nadležnog za poslove statistike, u zavisnosti od toga šta je za zaposlenog povoljnije uvećanje za 30 odsto za svaku godinu rada u radnom odnosu u javnom sektoru, s tim da ukupna visina novčane naknade ne može biti veća od 8.000 evra u dinarskoj protivvrednosti."

U vreme kada se Srbija davi u dugovima i nemaštini, slanje najstručnijih, najsposobnijih i najiskusnijih u penziju, deluje sumanuto. Osim za Slinu i njegovo društvo.

Odakle toliki novac, koji treba odvojiti za isplatu onima koji treba da se “razreše dužnosti“. Anketa je deo strategije koju su Slini nametnuli oni koji žele da toliko oslabe Srbiju i njenu bezbednost.

Do kraja godine, prema spiskovima koji su sačinjeni u Sektoru ljudskih resursa, u penziju odlaze zaposleni koji su rođeni 1961, 1962 i 1963 godine. Među njima je najviše onih koji rukovode odeljenjima, upravama i sektorima u policiji.

Oni su, iako su bili izloženi trijaži, ipak, profesionalno i stručno osposobljeni za obavljanje odgovornih poslova bezbednosti u policiji. Jedino nije obuhvaćen direktor policije Milorad Veljović, koji je rođen 1958. godine, i koji je, još pre pet godina, morao da ode u penziju. Ali, on je izuzet, i sa ovog mesta će otići pravo u zatvor, ili na groblje.

Cilj Sline i njegove organizovane kriminalne grupe je da iz policije otera nekoliko hiljada policijskih službenika, i na njihovo mesta dovede članove Spske napredne stranke, koji treba da osiguraju kriminalnu i zločinačku aktivnost političke elite naprednjaka.

Nezadovoljstvo u policiji zbog mizernih plata i nepodnošljivih uslova za rad može kulminirati opštom pobunom. Zato je ministar Slina odlučio da promeni zakon o policiji , koji će se pred Narodnom skupštinom Srbije naći po hitnom postupku. Ovim zakonom se policijski službenici lišavaju svakog prava.

Starešina može zaposlenog premestiti na radno mesto, bez obzira na školsku spremu i radno iskustvo, bez obrazloženja. Tako se načelnik uprave, sa završenim fakultetom i dvanaestogodišnjim stažom može rasporediti da radi u službi mrtvozorstva, za koje je propisana osnovna škola.

Potreba posla, predviđa nacrt zakona. Samo mašta bolesnog Sline to može da smisli. Svi zaposleni, osim direktora policije, zavise od milosti ministra, ili direktora policije. Poruka je jasna – radite i ćutite. A i ako ćutite, kaznićemo vas za primer.

Koliko je alarmantno stanje u srpskoj policiji svakodnevno se uveravaju i građani. Policijske stanice nemaju kompjutere, gde bi trebale biti zabeležene izjave od građana, redovan je nedostatak osnovnih sredstava, poput tonera i papira (!), u toaletima nema sapuna, često padaju sistemi, postojeći kompjuteri kojima je je odavno istekao rok upotrebe, ne zamenjuju se novim i savremenijim, tako da građani satima čekaju da se oslobodi neka kancelarija koja ima tu čudnu stvar (kompjuter).

Da bi vladali policijom, Slina i direktor podstiču mobing. Teraju načelnike da šikaniraju policijske službenike, do besvesti. Podaci govore da se desetina službenika ubila, zbog nasilja na poslu, a nekoliko stotina je na bolovanju, zbog teških stresova.

Bolje plaćeni deo srpske policije su službenici koji rade na obezbeđenju ličnosti. Više od hiljadu policajaca čuva ministre, njihove supruge, decu, tazbinu, partijske funkcionere, njihove sudije i tužioce.

 

       Srpska policija se pretvorila u pretorijansku gardu

 

I dok nemaju novca za rad kriminalističke policije i pratećih službi, koje servisiraju građane, Uprava za obezbeđenje ličnosti i objekata raspolaže novim automobilima, automatskim naoružanjem… Službenici dobijaju nova civilna odela, skupe cipele i mirise, da se dopadnu “štićenim ličnostima“. Nigde na svetu policija ne obezbeđuje toliko državnih funkcionera i članova njihove šire porodice.

Petina budžeta MUP-a Srbije opredeljenja je za rad Uprave za obezbeđenje lica i objekata! Konkubine političara i onih iz gornje strukture partije na vlasti, imaju policijske značke i celodnevno obezbeđenje!

Na meti stalnih napada ministra Sline i direktora Veljovića su službenici iz kriminalističke policije. Oni su, takoreći, bez osnovnih uslova za rad, koje nalaže struka. Nikada u Srbiji nije bilo više nerasvetljenih ubistava.

Prošlog meseca ubijena su trojica vođa navijačkih grupa Partizana i Crvene Zvezde, a pravdi nije priveden ubica i nalogodavac vođe navijača Crvene Zvezde Velibora Dunjića, mada je policija utvrdila njegov identitet.

Mnogo afera je na duši ministra Sline. Počev od slučaja "Kantrimen“, kada je lažno optužen Marko Milićev, kao vozač autiomobila koji je na mostu usmrtio Luku Jovanovića. I direktor srpske policije Milorad Veljović je umešan u najteža krivična dela.

Njegovi sinovi su, da podsetimo, bili na platnom spisku šabačkog mafijaša Miroslava Bogićevića, sa mesečnom platom od sedam hiljada evra, mada se nisu pojavljivali na poslu. Veljović je glavni zaštitnik narko dilera sa Kosova, koji transportuju drogu do Austrije, Švajcarske, nemačke, Švedske, Danske…

Takođe, Veljović ima i organizovanu grupu , koja drži narko tržište. Evropske bezbednosne službe iz zemalja u kojima Albanci truju njihove građane, smatraju Milorada Veljovića opasnijim  od kolumbijskih bosova. On je nemilosrdan. Poseduje stotinu miliona evra, i parama i ucenama osigurava svoj status. Vučić se jedino njega plaši.

Da podsetimo, Veljović je lični prijatelj sa Ćazimom Osmanijem, vođom albanskog narko kartela, kojem je izdao pasoš na drugo ime (Petrović). Novine su objavile i snimak njegovog susreta u toaletu hotela "Zira" u Ruzveltovoj ulici u Beogradu, kada mu je Ćazim uručio nekoliko stotina hiljada evra, a Veljović njemu tražene podatke o srpskim narkodilerima, koji su mu konkurencija. Veljović za velike pare uklanja konkurenciju Ćazimu Osmaniju.

Spisak imovine Milorada Veljovića tajno je sačinila jedna srpska služba, uz saglasnost državnog vrha. Reč je o najgorem kriminalcu koji je živeo na teritoriji Srbije, u poslednjih pola veka!

Milorada Veljovića obezbeđuje više od 120 policijskih službenika! Kada on dođe da obiđe svoje zamkove na Goliji, Žandarmerija postavlja snajperska i mitraljeska gnezda. Seljacima se zabranjuje da izlaze na svoje njive, ili da idu u šumu. Da li to Milorad pokazuje svoju snagu, ili mu je srce u petama? Mnogo je dužan. Mnogima je uništio živote.

Nedavno je boravio u Ivanjici, i ceo grad je bio blokiran! Niko nije smeo da izlazi na balkone svojih kuća, prozori su bili zatvoreni, a policija je okupirala grad. Oni koji čuvaju Milorada, njegove sinove, teške narkomane i ženu mu Stanicu, ne mogu da se čudu načude. Vremešni direktor policije toliko drži do svoje bezbednosti, da se o njegovom kretanju održavaju radni sastanci i donose programi obezbeđenja, kao da je reč o američkom, ruskom, ili nemačkom predsedniku!

Oni koji rade na poslovima obezbeđenja ličnosti su posebna fela. Tako je pre mesec dana jedan policijski službenik, koji čuva odlazećeg tužioca za ratne zločine, Vladimira Vukčevića, imao prekršajni postupak pred sudijom za prekršaje u Aranđelovcu, zbog prebrze vožnje. Uhvatio ga je radar, a on se nije zaustavio. Saobraćajna policija je podnela prekršajnu prijavu, ne znajući da je on tako važna ličnost. Ej, telohranitelj tužioca Vukčevića!

Da bi ga podržao svojim prisustvom, Vukčević je došao sa svojim teohraniteljem na suđenje. Obojicu je obezbeđivala policija. Sud je ispraženjen od svih lica – stranaka i advokata, izvršena je KD provera, zgrada suda je opkoljena, a telohranitelj je posebno bio obezbeđivan. Da se prekršajnom sudiji stavi do znanja o kakvom važnom čoveku je reč!

Neša Slina je lažnjak, sa lažnom diplomom fakulteta, sa prepisanim doktoratom . Sve je kod njega lažno, osim slepe poslušnosti i podilaženja svom vođi. I ljubav prema novcu mu je nestvarna.

Policajcima se teško piše. Milorad Veljović kontroliše sindikat, a za predsednika najveće sindikalne organizacije postavio je protuvu, izbeglicu iz Zagreba Veljka Mihajilovića, koga je uvukao u kriminal, i koji preti policajcima koji mu plaćaju članarinu! Zanimljivo je da ga je Veljović izuzeo od penzionisanja, mada ispunjava uslove za penzionisanje, po sili ministre uredbe!

Da li će policijski službenici, kada odluče da se ubiju, cev usmeriti prema onima koji su im uništili život.?

 

    A 1. Slinu čuvaju žene

Teško vuku, koga tice hrane, i junaku koga žene brane, zabeležio je davno Marko Miljanov.

Ministar unutrašnjih dela Neša Slina, zbog sumnje da je alternativni muškarac, odlučio je da ga obezbeđuju, kao Momaera Gadafija, žene-policajci. Slina se u njihovom prisustvu šepuri, a one uplašeno stalno drže ruku na obaraču, što deluje vrlo neukusno, i vređa one koji prisustvuju njegovim konferencijama i šepurenju po klubovima rezervisanim za gey poulaciju.

Čak se ni Aca Vučić ne okružuje ženama, draža su mu muška momčad. Koliko je tragičan, toliko je Slina i smešan. Dok njega čuvaju žene, njegova supruga Ana okružena je muškim telohraniteljima i tešiteljima. Oni koji Slinu zamenjuju kod njegove Ane, dobijaju stimulaciju, od 20 odsto na osnovnu platu.

 

    A 2. Hrkalovićka

Da Slina ima poverenje u žene, svedoči i slučaj Dijane Hrkalović, psihologa iz Požarevca. Ona je u SNS radila u grupi botova, ispred opštinskog odbora Palilula. Njene poruke i komentari su svi ocenili.

Dijana je, bez dana radnog staža, kao pripravnik, bez obavezne bezbednosne provere postavljena za zamenika šefa kabineta Neše Sline! Promenila je odmah telefone, prestala da se javlja prijateljima i kolegama iz stranke. Postala je važan čovek u policiji. I to sa 28. godina života!

Kao poverljivu osobu, Slina je namestio Dijanu za sekretara Uprave kriminalističke policije, kojom rukovodi nesmenjivi direktor Milorad Veljović. Dijana ima zadatak da vidi, čuje i zapiše. Njenim imenovanjem Slina je nameran da na neki način ograniči Veljovićevu moć.

Pomenuta gospođica iz Požarevca je određena da ispituje glavnog urednika Telepromtera Danila Redžepovića, bolje reći da od njega iznudi priznanje, da otkrije ko mu je dostavio podatke o prisluškivanju Bojana Pajtića. Njen pokrovitelj, ministar je najavio da će “…Danilo Redžepović biti prinuđen da otkrije izvor", tvrdeći, suprotno od svog Vođe, da on nije novinar!

Redžepović je za Vučića novinar-ološ, a za Slinu je samo ološ. Takvima on šalje Dijanu iz Požarevca. A, one koji ne veličaju njenog vođu, ona šalje u Požarevac!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ULOGA BRISELA U NASELJAVANJU MIGRANATA KROZ NAVODNU „POMOĆ“ VLASTIMA SRBIJE DO POTPUNOG URUŠAVANJA SOPSTVENE DRŽAVE

 

Srbija je postala poligon na kome Evropska Unija isprobava modele kako da se narod potpuno zaglupi i da omogući nesmetano vladanje onima koji državu žele da unište. U tom sistemu nema mesta za slobodu medija, nema ni slobodnog govora. Dozvoljeno je samo ono što vlast odobri, a takav sistem delimično je već u primeni i u samoj EU.

Srbija, međutim, treba da postane prva zemlja Evrope u kojoj će vladati potpuni medijski mrak. To potvrđuje, na najgori mogući način, i slučaj izbeglica iz islamskih zemalja, koji su, vođeni nečijom rukom i snabdeveni većim količinama novca, krenuli na put ka Evropi, da izmene demografsku sliku Stare dame, i da i nju učine porobljenom, i trećesvetiziranom.

 

                                   Milan Malenović

 

Hoće li lanac događaja, kada nekoliko država EU otvoreno najavljuje blokadu šengenskog sporazuma, a sve je počelo od odluke austrijskog Upravnog suda, uzdrmati temelje EU, i da li će njene članice morati da se brane od terora imigranata, jer, kako britanski premijer tvrdi, od 100 izbeglica dvoje su borci islamske države. Da li će se moćne države EU moći spasiti od zla, ako već Srbiju žrtvuju??

U Srbiji je postao običaj da, kada god neko smatra da su mu ugrožena ljudska prava, pomoć zatraži od Evropske Unije. To je, međutim, poslednja adresa od koje bismo trebali u takvim slučajevima da očekujemo pomoć. EU ni na domaćem terenu ne brine preterano o stanju ljudskih prava u pojedinim oblastima, a Srbiju koristi kao poligon na kome uživo isprobava kako da uvede vanredno stanje, a da ga ne proglasi.

Recept za obaranje neposlušne vlasti putem „obojenih" revolucija doveden je skoro do perfekcije, pa se postavilo pitanje kako tako ustoličenu vlast očuvati i protiv volje naroda.

Nemački novinar i analitičar Gerhard Višnjevski nedavno je u članku u magazinu „Kop" citirao prilog iz jedne dokumentarne TV emisije: „Najmudrija ratna politika je ona koja neprijatelja tako izmanipuliše da on na kraju samog sebe uništi, prethodno još iskopajući sopstveni grob. Odavno se već na ovaj način manipuliše celim narodima, pa oni zbog uspelih prevara sami sebe uništavaju i to sa izuzetnim žarom, posebnim samopožrtvovanjem i, da čovek ne poveruje, još i o sopstvenom trošku."

Da bi se to postiglo, potrebno je da vlast koja sprovodi ovakvu politiku uništenja sopstvenog naroda i države, potpuno kontroliše sve medije. Sloboda govora i u EU svodi se na slobodu da se kaže sve što se misli, ali mora da se misli samo ono što vlast odobri.

Zbog toga ne treba da nas čudi što zaštitnik građana Saša Janković u svojim redovnim godišnjim izveštajima kritikuje cenzuru u medijima Srbije, ali to u EU niko ne uzima za ozbiljno.

Na primer, kada se prošle jeseni u Bundestagu (nemački parlament) vodila diskusija o stanju ljudskih prava u Srbiji, sve stranke su kritikovale jedino položaj u kome se nalaze neke nacionalne manjine (Romi) i odnos prema gej populaciji. Ni jednom rečju nije pomenut pritisak vlasti na slobodu medijia i ukidanje slobode govora.

I u samoj Nemačkoj je stanje u medijima zabrinjavajuće.

Do prve polovine avgusta veliki broj nemačkih medija je sa zabrinutošću pratio dolazak stotina hiljada migranata u Zapadnu Evropu. Onda je bukvalno preko noći, očigledno po nečijoj komandi, način izveštavanja promenjen: izbeglice su rado viđeni gosti i svako ko ih kritikuje je nacista.

Nemački predsednik Joahim Gauk je kritičare prihvata azilanata nazvao stanovnicima „mračne Nemačke", a vicekanelar i lider Socijaldemokratske stranke Sigmar Gabrijel ih je proglasio šljamom.

Mediji su brzo shvatili poruku. Novinar i kolumista Filip Jesen napisao je u nedeljniku „Štern"kako su oni koji traže zaustavljanje priliva azilanata „ljudski otpad sa kojim ne želi da ima nikakav kontakt", a novinarka ARD-a (prvi program nemačke državne televizije) nazvala ih je idiotima.

Najtiražniji dnevni list u Nemačkoj, „Bild" , otišao je još dalje i pokrenuo pravu hajku na one koji se protive zvaničnoj politici nemačke vlade. Benjamin Š. je na svom Fejsbuk nalogu napisao kako se raduje pogibiji azilanata u brodu koji se prevrnuo u Sredozemnom moru. „Bild" nije objavio njegovo puno ime, ali jeste fotografiju i mesto gde živi, nazivajući ga „najružnijom njuškom Fejsbuka".

Lov na nesrećnog mladića je mogao da počne.

Reporter „Bilda" je otišao do Benjamina po izjavu i napisao kako je iz njegovog stana upravo izašla ekipa inspektora Službe za zaštitu ustavnog poretka, sugerišući tako čitaocima da je pomenuti momak opasnost po stabilnost cele države.

Benjamin je javnosti predstavljen kao neonacista protiv koga je policija već podnela stotinak prijava (?!) i kao neradnik koji, iako odavno punoletan, još uvek živi u stanu sa majkom.

Pošto klasični mediji odavno više nisu jedini izvor informacija, već je to i internet, u Nemačkoj je i on pod kontrolom i ograničenjima. Urednica dnevnika na ARD-u, Kristiane Krogman, nedavno je najavila da će postovi koje gledaoci ostavljaju ispod vesti ubuduće biti strogo kontrolisani i da se neće dozvoliti pisanje koje odudara od zvaničnih stavova. List „Ziddojče Cajtung" ovaj sistem već uveliko primenjuje.

U najvećim nemačkim medijima uopšte nema više izveštaja o protestima građana u Drezdenu, gde građanski pokret „Pegida" svakog ponedeljka na ulicama okupi više od 10.000 ljudi nezadovoljnih zvaničnom politikom vlade prema izbeglicama.

U Nemačkoj se manipulacija medijima zaustavlja na ovom mestu, jer pravosuđe još uvek ne želi da bude saučesnik. Zemaljski sud u Tibingenu je prošle godine doneo presudu na koju se danas mnogi pozivaju, proglasivši zahtev za prinudnu naplatu TV pretplate nerazumljivim i nezakonitim. „Niko ne može protiv svoje volje da bude nateran da kupi ono što ne želi", tumače pravnici ovu presudu koja se uveliko koristi kao presedan u drugim slučajevima.

Da bi ispitao mogućnosti prinudne naplate TV programa koji narodu ispira mozak, Zapad kao poligon za testiranje koristi druge države, između ostalih i Srbiju. Zbog toga se ovde najavljuje uvođenje TV pretplate u vidu takse, odnosno vrste poreza, koja je odmah naplativa. Zavisno od rezultata tog eksperimenta isti model će biti primenjen i u EU.

Srbija je jedan od globalnih poligona za testiranje ponašanja naroda u situaciji kada sama vlast uništava državu i ustavni sistem. Da bi se to lakše ostvarilo, potrebno je u narodu stvoriti osećaj ugroženosti i postojanja vanredne situacije.

Za to se koriste izbeglice koje nadiru u masama. Za to se koristi i veštačka politička kriza koja se stvara, iako realno za njom nema potrebe.

U Srbiji se najavljuju prevremeni izbori uprkos činjenici da vlada ima stabilnu skupštinsku većinu. Lansiraju se afere smišljene od strane stranih spin majstora koji narod navodi na uverenje kako su izbori neizbežni, iako su poslednji održani prošle godine. U suštini, sprovodi se državni udar od strane samih vlastodržaca da bi se uvežbao scenario koji će kasnije biti primenjen i na Zapadu.

Kada bi se izbori održavali u redovnom terminu, početkom 2018. godine, 2017. bi bila predizborna godina kada kvislinški režim u Srbiji ne bi mogao da sprovede ono što se od njega traži. Te godine, naime, Srbija mora da ukine poslednje zakonske barijere koje onemogućuju strance da postanu vlasnici poljoprivrednog zemljišta u Srbiji.

I do sada je ta zabrana lako izigravana tako što su strana pravna i fizička lica ovde otvarala društva ograničene odgovornosti koja su zatim, kao domaća preduzeća, kupovala zemljište. Od 2017. godine, sve će biti mnogo jednostavnije, jer će vlasnik direktno moći da postane svaki stranac.

Najviše zainteresovanih kupaca obradivih površina dolazi sa prostora Arabijskog poluostrva, a oni će kao radnike zapošljavati migrante sa Bliskog Istoka i iz Severne Afrike, a ne domaće stanovništvo. Vlast u Beogradu uveliko radi na takvom scenariju.

Povernica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković, nedavno je na televiziji B92 rekla: "…Treba razmisliti, ponuditi opciju da ti ljudi ostanu u delovima Srbije koji su pusti. Tu bi trebalo uraditi selekciju, detaljnu bezbednosnu procenu, iako niko u ovoj fazi ne želi da ostane u Srbiji, možda će se to promeniti u nekoj novoj fazi."

Nezaposlenim Srbima, dakle, neće biti davane državne subvencije kako bi ostali u svojoj zemlji i bavili se poljoprivredom, već će novac iz budžeta dobijati arapski emigranti da bi za arapske vlasnike zemljišta proizvodili hranu koja će se izvoziti u arapske zemlje. Da bi se to mirno ostvarilo u Srbiji moraju da se ućutkaju svi oni mediji koji zagovaraju drugačiju politiku.

Sloboda govora i izveštavanja mora u Srbiji da bude ugašena i da bi Zapad još više opljačkao srpski budžet. Da bi "pomogla"Srbiji u vezi krize sa izbeglicama, Evropska Unija planira da je finansijski podrži fondom koji bi iznosio do pola milijarde evra, pišu nemački mediji. Od toga, međutim, više od 95 odsto biće krediti koje ćemo morati da vratimo, a koji će se koristiti za nabavku opreme iz zemalja kreditora. Srbija, dakle, treba da finansira strane kompanije.

Krajem prošle godine ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović bio je u poseti Rimu gde mu je preporučena kupovina posebne opreme za identifikaciju na osnovu crta lica. EU u međuvremenu insistira da sve njene članice i kandidati za članstvo ovu opremu nabave kako bi se lakše pratio put kojim izbeglice stižu u Evropu.

Sistem funkcioniše tako da se osobe snimaju bez njihovog znanja, ti podaci se zatim unose u centralni kompjuter EU, pa ako se ustanovi da je neka izbeglica na teritoriji Evrope prvi put snimljena u Srbiji, tamo će ona biti vraćena.

Najjeftiniji model koji je Stefanoviću pokazan u Rimu košta oko 100 miliona evra i najmanje toliko Srbija mora da plati sledeće godine iz svog ionako osiromašenog budžeta. Našem ministru su u Rimu ponuđene dve opcije nabavke.

Po prvoj bio bi kupljen sistem koji već postoji u jugoistočnoj Evropi, a za čiji nadzor je zadužena posebno obučena grupa stručnjaka smeštena u jednoj bivšoj kasarni JNA kod Zagreba. Kupovina bi se finansirala najvećim delom kreditima, a jedan od kreditora bila bi i izvesna hrvatska banka, jer bi na ovaj način hrvatske obaveštajne službe stekle nesmetan pristup informacijama koje ima MUP Srbije.

Pregovori su zastali, jer je Stefanović tražio proviziju višu od ponuđenih 10 odsto, a potrebno je i iznaći rešenje kako da se zaobiđe zakonska obaveza raspisivanja javnog tendera.

Druga opcija bi bila kupovina opreme koja se još uvek ne koristi na ovim prostorima i za koju bi kontrolni centar bio izgrađen u Srbiji, a u njemu bi radili domaći stručnjaci koje bi plaćali Italijani.

Takođe je ponuđeno i da se o trošku italijanske firme ovde izgradi fabrika za proizvodnju delova koji bi se ugrađivali u opremu, a u kojoj bi bilo zaposleno oko 200 radnika iz Srbije.

Projekat bi se označio kao razvojni, pa bi se delimično finansirao iz bespovratnih kredita koje za tako nešto daje Evropska Unija. Pošto se radi faktički o stranom ulaganju u Srbiju, za ovakvo rešenje italijanska strana nije ponudila pomena vrednu proviziju ovdašnjim političarima, pa je Stefanović glatko odbio i da razgovara na ovu temu.

U svakom slučaju, Srbija mora iz sopstvenog budžeta da finansira rad stranih kompanija za čiji uspeh je najviše zaslužan Zapad koji je stvorio aktuelnu izbegličku krizu. Zemlje same sebe uništavaju i to o sopstvenom trošku, kako je objasnio Višnjevski.

Očigledno je da EU svesno Srbiju gura u medijski mrak i diktaturu. Uniji treba Srbija, ali bez sadašnjeg stanovništva koje za nju predstavlja samo jeftinu i kvalifikovanu radnu snagu koju želi da preuzme, a da zauzvrat ovde naseli arapske migrante. O ovome ne sme ni da se razmišlja, još manje sme da se o tome govori i piše, niti ovde, a ni u samoj Evropskoj Uniji.

To potvrđuje, na najgori mogući način, i slučaj izbeglica iz arapskih zemalja, koji su, vođeni nečijom rukom i snabdeveni većom količinama novca, krenuli na put ka Evropi, da izmene demografsku sliku Stare dame, i da i nju učine porobljenom, i trećesvetiziranom.

Oko dva miliona arapskih izbeglica, uglavnom muslimanske vere, od kojih je većina njih sa područja koja su pod pobunom protiv Asadove vlade, nahuškano je da krene ka Švedskoj, Nemačkoj, Austriji, da sveti rat protiv nevernika nastave u srcu Evrope, koja svoje neprijatelje treba da ugosti, odmori, organizuje, nahrani i omogući im da sa njenih ulica udare na vrednosti evropske civilizacije.

Vlade nekih evropskih država očajnički se odupiru nalogu iz Vašingtona da se crna okupacija Evrope sprovede o njenom trošku. Perverzno, kao da osuđen na vešanje sam sebi stavlja omču i izmiče stolicu, a dželat to nevino posmatra!

 

       Zemlje Višegradske grupe i Velika Britanija protiv najezde islamskih imigranata

 

Polovinom maja meseca ove godine, dok još izbelički talas nije dobio biblijske razmere, zemlje Višegradske četvorke (Mađarska, Poljska, Češka, Slovačka) oštro su odbile predlog Evropske komisije da se uvedu kvote za preraspodelu desetina hiljada izbeglica koje stižu sa Bliskog istoka i iz Afrike. Već tada, ove četiri zemlje su jasno stavile do znanja da će blokirati u Briselu sve ideje koje ne bi bile zasnovane na principu dobre volje i procene samih država.

Tom prilikom je i zamenik šefa poljske diplomatije, Rafal Tšaskovski, zadužen za evropska pitanja, jasno kazao šta zemlje Višegradske četvorke misle o politici Brisela prema masovnom ulazu imigranata u Evropu: "…Čudi me jako da su šefovi vlada doneli jasnu odluku da će prihvatanje izbeglica biti dobrovoljno, a Evropska komisija nam sada nameće nekakve kvote. Na to nikako ne pristajemo!"

Tšaskovski je još dodao da same države članice moraju da odlučuju o tome koliko izbeglica mogu da prime i pod kakvim uslovima i postavio pitanje da li imigranti iz islamskih zemalja mogu da se integrišu u evropsko društvo.

Mesec dana ranije, na zajedničkim konsultacijama nemačke i poljske vlade u Varšavi, poljska premijerka Eva Kopač jasno je rekla, u susretu sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, da Poljska neće dopustiti da joj se nametnu obavezne kvote.

I premijer Češke Bohuslav Sobotka takođe je kategorično odbio kvote za prijem imigranata, a ministar unutrašnjih poslova u njegovoj vladi, Milan Hovanec, javno se upitao, šta će dalje biti ako Češka primi prvih 500 imigranata, ukazujući da će u tom slučaju njegova država samu sebe uvući u problem iz koga neće moći više da izađe.

Na predlog da cela EU preko obaveznih kvota za prijem izbeglica olakša izbegličku krizu pre svega u Italiji i Nemačkoj, najoštrije je reagovao mađarski premijer Viktor Orban (što se tokom letnjih meseci, tokom razvoja događaja, pokazalo razumnim).

Naime, Orban je predlog Brisela nazvao suludim i neodgovornim i rekao između ostalog: "…Ne želimo da vidimo imigrante u Mađarskoj. Ako druge članice EU žele da prime imigrante, neka to i učine. Ali, onda ne treba da ih šalju ponovo ovde, ili preko nas, a založio se i da EU uopšte i ne prima nelegalne izbeglice zato što one krše zakone u pokušaju da uđu na teritoriju EU…".

I bivši češki predsednik Vaclav Klaus: "…To je tragična zabluda Evrope. Jedina reakcija koja ima smisla jeste da se evropske države dogovore da svaku izbeglicu koji kod nas dođe lepo pošalju natrag na mesto odakle je došao. Nije rešenje za čovečanstvo da sada počne da se migrira po celom svetu".

Mada to danas neverovatno zvuči, pre nepunih godinu dana je i aktuelni britanski premijer Dejvid Kamerun predložio radikalne mere za smanjenje dolaska imigranata u zemlje Evropske unije, ističući da sloboda kretanja u Evropi nije "neograničeno pravo". U tadašnjoj izjavi za BBC, Kamerun je strogo zapretio imigrantima da ne računaju na radna mesta, socijalne stanove, dečje dodatke i slične beneficije, te da će na granicama biti zavedena najstrožija kontrola. Kako je u međuvremenu pod pritiskom Amerike promenio mišljenje, to ga je koštalo smene sa mesta predsedavajućeg u Laburističkoj stranci, a koštaće ga i premijerskog mandata.

Dakle, plan bankara iz Vašingtona, star nekoliko godina, da krenu na Evropu, promenom demografske slike i uništenjem hrišćanske kulture bio je poznat bezbednosnim službama zemalja EU, ali su njihove vladajuće elite postale kvinsliške.

Zemlje iz istočnog bloka, međutim, ne popuštaju, što može dovesti i do težih potresa u EU. Pukotine će biti teško sastaviti.

 

       Orban: Ne želimo imigrante u Mađarskoj

 

Mađarski premijer Viktor Orban rekao je da je Mađarskoj potreban zakon kojim će da suzbije i zaustavi talas imigranata iz siromašnih zemalja, čak i ako bi to bilo u suprotnosti sa postojećim propisima Evropske Unije, dodajući da priliv imigranata nije generalno dobar za Evropu.

Orban je rekao da Mađarska treba da postavi pitanje slabih imigracionih propisa na evropskom nivou, jer je Budimpešta, nakon Švedske, primila do sada najveći broj imigranata u odnosu na svoju populaciju.

On je podsetio da migranti dolaze u Mađarsku samo da se dokopaju bogatijih zemalja Zapada kao što su Nemačka i Austrija, te da će i neke druge zemlje preduzeti mere da blokiraju rastuću plimu imigranata iz siromašnih zemalja.

Još pred kraj prošle godine u parlamentu Velike Britanije najavljeno je da će ogromna masa imigranata iz islamskih zemalja krenuti da se useljava u zemlje Evropske unije, pa je u žestokoj diskusiji jedan poslanik izjavio: "Tražićemo svaki mogući način da smanjimo migraciju, jer su u pitanju ljudi koji dolaze u EU i koji zloupotrebljavaju ne samo pravo na slobodu kretanja, nego će sutra uzurpirati i sva druga prava".

Velika Britanija se žestoko borila da primi izbeglice, sprečavajući ih da uđu u tunel ispod kanala La Manš i dođu na njeno tlo. Britanija je ostrvska zemlja, postaje prenaseljena, i imigranti će joj naneti velike neprilike. Ova država je, međutim, spremna da primi samo 20.000 hiljada izbeglica iz Sirije, u narednih 5. godina, kako je 7. septembra izjavio premijer Dejvid Kamerun.

A Mađarska je odlučna da preko njene teritorije više nijedan imigrant neće proći. Svaki od njih dobiće po pet godina zatvora. Češka, Slovačka i Poljska odlučno kažu ne imigrantima. Ipak, i armija Nemačke je izašla na granice sa Austrijom, namerna da zaustavi priliv imigranata, uprkos najavama državne elite da će ih dočekati raširenih ruku.

Austrijski upravni sud proglasio je Mađarsku nesigurnom zemljom, što će dovesti do pucanja Šengenskog sporazuma, a lanac događaja može da dovede i do dramatičnih posledica, jer neke zemlje više ne mogu da podnesu odluke iz Brisela, koje su lišene svakog osećanja za nacionalne interese skoro većine zemlja članica EU.

Strategija tih evropskih zemalja u vezi odbrane od najezde imigranata se ubrzava, sve članice EU nastoje da zaštite nacionalne interes, samo se Srbija ponaša kao da je zemlja izobilja, i da može primi koliko god treba islamskih izbeglica.

 

       Hoće li to oboriti vladu Aleksandra Vučića?

 

Prema podacima iz vrha MUP-a Srbije, Vlada Srbije predviđa da, uskoro, počne izgradnju kamp naselja u Vojvodini, (Sombor, Kikinda, Kanjiža, Subotica i Šid) za oko 400.000 hiljada imigranata, koji će, potom, naseliti vojvođanska sela i kuće, koje Vučićeva vlada namerava da im pokloni! U tom slučaju, Srbija više neće postojati kao hrišćanska država.

       Poljski list „Opservator politični" predviđa: Evropljani će za nekoliko godina bežati u Sibir

Evropljani, nesposobni da izađu na kraj sa izbeglicama, kroz nekoliko godina će sami pobeći iz svojih domova i to u Rusiju, piše poljski „Opservator politični". Usled sve veće degradacije Zapada, Rusija će za nekoliko godina biti jedina čvrsta i stabilna država u nestabilnom okruženju, smatra list, a prenosi „Sputnjik".

Prema mišljenju novinara, već danas mnogo ljudi iz zemalja kojima upravljaju „političari beskičmenjaci", nesposobni da se izbore sa banalnim problemom nelegalne imigracije, sa oduševljenjem i nadom gledaju u Rusiju, o kojoj se mnogo toga može reći, ali je jedna stvar bez sumnje – Rusi mogu da veruju svojim liderima. Uvereni da ih rukovodioci neće ostaviti, oni se ne kriju ispod stola čekajući da se situacija promeni, navodi poljski list.

Danas više niko ne sumnja u to da je ruski model organizacije države efikasniji i u svojoj osnovi otporan na krize, tako da Evropljani mogu samo da zavide Rusima.

„…Žitelji države koja se prostire od Kalinjingrada do Magadana, uz još koji deo globusa i dalje mogu da spavaju mirno jer su uvereni: ko god da im dođe sa mačem, od tog mača će i poginuti", piše „Opservator politični". Poredak i bezbednost kojima Rusija, bez obzira na milione ljudi iz Donbasa i na breme nepravednih sankcija, do danas čuva svoje građane, jesu jedinstvena vrednost.

„…Sve je manje država u svetu u kojima čovek može mirno da spava, bez straha da će jedne noći neko ući u njegov dom i povrediti ga. Pre godinu dana nismo to primećivali, ali danas bi mnogi u Evropi hteli da na najbližoj raskrsnici stoji nekoliko ‘ljubaznih ljudi’ u zelenoj uniformi koji bi čuvali stabilnost, mir i bezbednost. Samo, gde ih naći?", piše list.

„…Treba pažljivo proučiti Ustav Ruske Federacije, odnosno deo koji se tiče uslova za ulazak u sastav Federacije, jer će mnoge zemlje možda odlučiti da slede Krim. Samo, da li će Rusi želeti da imaju Poljsku u sastavu Ruske Federacije?", ironičan je autor teksta.

Prema njegovom mišljenju, ukoliko se Evropa ne bude ozbiljno pozabavila ovim pitanjem, za pet godina će Rusija biti jedina stabilna država u nestabilnom okruženju.

„Pre svega, biće to jedina zemlja u koju će čovek moći da pobegne tražeći utočište. Bolje je živeti u Sibiru ili na Sahalinu, nego gledati pad zapadne civilizacije koja možda i neće preživeti", zaključuje „Opservator politični".

 

       Nemac optužuje Ameriku

 

„Dosta je bilo! Mičite se! Svet bi bez vas bio lepše mesto", poručuje autor bestselera Jirgen Todenhefer zapadnim moćnicima. Kontroverzni publicista tvrdi da su SAD i Zapad krivi i za terorizam i za izbegličku krizu.

Kada Jirgen Todenhefer ima nešto da kaže, nemačko javno mnjenje spremno je da čuje. Ovaj 74-godišnjak, veteran politike, istraživačkog novinarstva i autor bestselera, posebno se rado oglašava o ratovima koje su zapadne države povele širom sveta.

Talas izbeglica je sada bio povod da Todenhofer „predsednicima i šefovima vlada" pošalje otvoreno pismo, koje je objavio i na Fejsbuku, gde njegove stavove čita bezmalo pola miliona ljudi.

„Vaši ratovi su uzrok svetskog terorizma. Umesto nekoliko stotina međunarodnih terorista, koliko smo imali pre petnaest godina, sada ih imamo preko sto hiljada. Vaša cinična bezobzirnost vraća nam se kao bumerang", poručuje Todenhefer svetskim moćnicima i nastavlja:

„Vi po običaju ni ne razmišljate o tome da zaista promenite svoju politiku. Lečite samo simptome. Time bezbednosna situacija svakog dana postaje sve nestabilnija i haotičnija. Novi ratovi, teroristički talasi i izbegličke katastrofe određivaće budućnost naše planete.

Rat će jednog dana ponovo zakucati i na vrata Evrope. Svaki biznismen, koji bi poslovao poput vas, odavno bi bio otpušten ili bi sedeo u zatvoru. Vi ste totalni promašaj", kaže autor.

On je rado viđen gost najgledanijih tok-šou emisija javnog servisa i jedan od retkih žestokih kritičara globalizma i modernog imperijalizma koji dobija reč na velikoj sceni u Nemačkoj. U pismu poručuje: „Ljudi ovog sveta treba da ustanu protiv vas ratnih huškača i izrabljivača i da pruže otpor. Kao nekada Gandi, nenasilno, građanskom neposlušnošću."

 

    A 1. Napad iznutra

Prilikom svoje radne posete Velikoj Britaniji (14. septembre ove godine), libanski ministar prosvete Elias Bouseb, saopštio je premijeru Kamerunu da ga sa imigrantima ne čeka ništa dobro, te da su među njima prikriveni džihadisti koji će napasti Zapad.

 

    A 2. Kako su promenili mišljenje?

Britanski premijer Dejvid Kamerun je u februaru ove godine na međunarodnoj bezbednosnoj konferenciji u Minhenu javno rekao da je multikulturalizam u Britaniji propao i da će tu doktrinu njegova vlada napustiti, te da britanski muslimani moraju da prihvate vrednosti slobode i ravnopravnosti.

Kameron se na takav govor odlučio u Nemačkoj, ohrabren činjenicom da je kancelarka Angela Merkel prošle godine izašla sa tvrdnjom da je multikulturalizam u Nemačkoj mrtav, takođe objavivši da njena vlada neće tolerisati imigrante koji ne prihvataju nemačke vrednosti.

 

    A 3. Govor sirijske hrišćanke Rime Darious na mitingu održanom 6. septembra ove godine u Beogradu

Zajedno do pobede. Na protestu nekoliko udruženja građana i političkih pokreta 6. septembra ove godine u Beogradu, a povodom sve veće najezde imigranata u Srbiju, govorila je i državljanka Sirije Rima Darious koja je ispričala stvarno kakvo je stvarno stanje u Siriji, i objasnila ko je ko u talasu migranata i kakav je odnos Zapada prema tom problemu…

„…Dragi prijatelji, ovde sam danas ispred vas kao ponosni državljanin Sirije, kako bih vam prezentovala situaciju u mojoj zemlji, a koja se tiče i Srbije. Nekad smo bili narod unutar kojeg su se ljudi međusobno voleli i poštovali. Pre ovog rata, naš najveći problem je bila Palestina. Želeli smo da rešimo male probleme u odnosu na ono što imamo danas, problem u birokratiji i korupciji u nekim državnim sektorima. Nismo poznavali nepravdu, terorizam niti kriminal. Naporno smo radili poslednjih 10 godina pre ovog rata i napravili smo velike korake. Najvažnije je, pre svega, da pre ovog rata nismo imali Sirijce kao izbeglice.

Imali smo jak nacionalni identitet. Ono što bi vi trebalo da znate jeste da osobe koje možete videti danas na ulicama Beograda na putevima prema Nemačkoj ili Holandiji, nisu pravi Sirijci. Nemojte da me pogrešno razumete, ja volim svoj narod, ali moji ljudi su oni koji se bore za Siriju, za našu domovinu.

Tačno je da su izbeglice patile, ali ko nije propatio tokom ovog rata? Zbog čega ostatak Sirije ostaje u zemlji i nastavlja da se bori? Ako su oni zaista izbeglice onda bi izabrali da odu u prvo najbliže sigurno mesto, a ne bi se tukli sa mađarskom policijom, zato što žele da stignu u Nemačku. Dozvolite mi da postavim pitanje: da li to Zapad ne želi izbeglice ili želi izbeglice, ili ne želi da umiru na moru? Zašto onda ne zaustavi svoje sankcije protiv sirijskog naroda? Njihove sankcije su Siriju koštale 143 milijarde dolara!

Zbog čega Zapad ne pomogne Sirijcima da ostanu, zašto ne daje podrške sirijskoj vojsci da se otarasi terorista i da Sirija ponovo bude sigurno mesto? Zašto oni ne pomognu da se obnove uništene kuće novcem koji troše na izbeglice? Oni odvode ljude koji mogu da obnove ovu zemlju.

Oni žele da Siriju slome, kao što žele da slome i sirijski narod. Oni otimaju sirijske doktore i najbolje studente, što će izazvati odliv mozgova sa jedne strane, a sa druge strane korist multinacionalnim kompanijama, koje žele jefinu radnu snagu kako bi plate zaposlenima bile što manje.

Naš narod je izgubio preko 100.000 vojnika u borbi protiv ekstremista, do sada nismo čuli da Zapad plače za njima, onima koji su položili svoje duše u odbrani nacije ostavljajući iza sebe ponosne porodice.

Oni zaslužuju pomoć, ali, sa druge strane, zapadni mediji sažaljevaju samo osobe koje su poginule pokušavajući da pobegnu i napuste svoju zemlju, među kojima su i džihadisti, a oni imaju novac da plate više hiljade evra za takav put.

Dozvolite mi da vam kažem da je novac koji će porodica od 5 osoba platiti da dođe u Evropu dovoljan da se u Siriji kupi kuća u zaštićenoj zoni gde nema rata, da se započne novi posao i živi dobrim životnim standardom. Oni nisu izbeglice već su imigranti sa ekonomskim motivima.

Nakon 5 godina rata, naša mornarica i dalje ispunjava svoje međunarodne obaveze. Naša obala je dobro čuvana, odatle nijedan imigrantski brod ne ide za Evropu.

Još jedan trend ovih dana je da se u Evropi prihvataju hrišćani iz Sirije, što predstavlja pražnjenje prvih hrišćanskih zemalja od hrišćana…Ono što danas imamo u Siriji je slično onome što ste imali pre u Srbiji. Zapad napada naš identitet, naše jedinstvo i suverenitet!

Želim da istaknem da su sirijska i srpska nacija uvek bili prijatelji, mi imamo veliku i poštovanu pravoslavnu zajednicu, Sirija nije priznala nezavisnost Kosova i imamo mnogo zajedničkih neprijatelja.

Treba da znate da dok se borite protiv političara koji promovišu novi svetski poredak, interese Amerike i masovnu imigraciju, u isto vreme spašavate mnoge živote i njihovu budućnost. Mi smo više nego povezani, isti albanski teroristi koji su se borili na Kosovu, danas ubijaju civile u Siriji, a to im dozvoljavaju korumpirani političari iz SAD, njihovih saveznika u EU, a omogućavaju im i njihovi sledbenici u Srbiji, i budite sigurni da se talas migracije vraća u Srbiju.

Dragi prijatelji, sve što tražimo od vas je da stojite uz nas jer smo mi narod koji se brani. Pokažite podršku našoj vojsci i našoj pravednoj borbi, jer ukoliko izgubimo ovaj rat, džihadisti se neće zaustaviti nakon Sirije. Zajedno ćemo se opirati do pobede."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije