СРПСКИ БАНКАРСКИ КЛИЈЕНТИ У ШВАЈЦАРСКОЈ, ДИСКРЕТНА МИЛИОНСКА УЛАГАЊА И ИНТЕРЕСОВАЊЕ ЗА ПОРЕСКЕ РАЈЕВЕ!!?

 

За одлазећег Вођу више нема "сигурне куће". Ни на једном континенту. Тектонске политичке промене на светској сцени, одласком клана Клинтонових и предстојећи слом канцеларке Меркел у Немачкој, не говоре ништа добро о његовој будућности.

Мада је од првог дана своје владавине, паралелно са идејом девастације Србије, планирао и бекство у неку удаљену земљу где би крцкао опљачкани новац са својом криминалном дружином, глобална ветрометина га је осудила пре редовног суда: он више нема где да иде.

А ни пријатеља нема, ни у земљи ни у свету. Ред је да и њега и оне који су га подржавали као и оне који су му претходили, осуди један непристарасан суд, након смакнућа режимских институција. Ако се у Србији без одлагања хитно не успоставе институције које су урушене од 2000 године, Србија ће нестати као држава…

 

                       Милован Бркић

 

Одлазак Николе Петровића са места директора Електромреже Србије (и са места потпредседника Привреде коморе Србије) свечано је обележен конференцијом за штампу на којој се појавио и премијер Александар Вучић и министар здравља Златибор Лончар, који су захвалили Петровићу на, како јер премијер Вучић рекао, скромној донацији од 5 милиона динара, колико је ЕМС поклонио Републичком фонду здравственог осигурања, за лечење оболеле деце у иностранству.

Ова отужна сцена у коме се тројка опростила од једног од потпорних стубова ове злочиначке власти, показала је да се убудуће морамо сурово обрачунати са онима који су Србију, за наредне деценије, оставили без наде да може постати нормална држава.

Господин Петровић је, да подсетимо, двоструки кум Александру Вучићу, а са Златибором Лончаром је био нераздвојан у организованој криминалној групи која је окупирала Србију.

Одлуку да утекне на време Петровић је донео свестан да за њега долазе црни дани. Победом Доналда Трампа и његово преузимање власти у Сједињеним Државама 21. јануара није забринуло само господина Петровића, већ скоро све политичке елите у Европи, а и у другим земљама света.

Најављено приближавање у политичким и економским односима и војно мировање између Русије и САД-е, довело је стање препасти политичке елите у Европи, нарочито у Немачкој и Француској, које су економски поробиле већину европских држава и довеле их на руб пропасти, а и у својим земљама оставиле хаос.

Последњи догађаји у Берлину  показују и да се немачке безбедносне службе припремају да са сцене отерају Ангелу Меркел, једну од најкриминализованијих жена на планети, у последњих пола века. Пут госпође Меркел води према затвору.

Сагласношћу војно-обавештајних елита Русије и САД-а госпођа Меркел је постављена за канцелара Немачке, у три мандата. Подаци о њеној прошлости су на столу и у Москви и у Вашингтону. Колико је опљачкала новца, коме је за новац пружала уточиште...Немци ће брзо сазнати.

И српска политичка елита је у шоку. Ветрови из Москве и Вашингтона однеће и Вучићеву злочиначку власт. Он је толико уништио Србију, покушавајући да рециклира њену историју, веру, културу, да уништи њену привреду, пољопривреду, инфраструктуру, имовину, да са братом Андрејом и његовим оцем Анђелком покраде све што им под руку стигне.

Никола Петровић је свестан да ће скупо платити што је амерички бизнисмен Мајкл Крендал потрошио 300 милиона долара инвестирајући у Србију, а његова супруга Лидија Удовички је била изложена још и прогону и порузи. Петровић је очекивао да добије провизију за дозволу за рад њихових ветро-паркова, али Кредалови нису хтели да плате по други пут…

Таква су времена била, и тадашњи протектор, амбасадор Мајкл Кирби је, шурујући са криминалним структурама у Вашингтону, омогућивши им да од Србије добију све што су пожелели и да згрну милијарде долара, штитио Вучића и његов картел који је сурово пустошио Србију, зарађујући десетине милиона долара. Очекује се и његовио хапшење у САД-у.

Породица Крендал је врло угледна у САД-у и са утицајем у Републиканској странци. Никола Петровић, Вучићев кум, чије богатство је непроцењиво, схватио је да мора утећи пре него што Доналд Трамп 21. јануара не преузме званично дужност и потпише разне декрете и наредбе, међу којима ће бити и чишћење дипломатских представништава у источно-европским државама, па и у Централној информативној агенцији. Он је француски држављанин и убудуће ће развој догађаја у Србији пратити из Француске, док олуја не прође, како се он томе нада.

Брзим падом Меркелове, Вучићева влада ће остати на ветрометини. Усамљена.

Обарањем Вучића, на овај или онај начин, отворена остају многа питања. Прво, да ли је Србију могуће очувати, јер у њој не постоје институција правне државе. Ни независно судство, ни независна полиција, ни тужилаштво, ни пореска служба. Нема опозиције, медији су потпуно поробљени и у рукама су, углавном мафије и политичке елите.

Промене у Србији су већ одлучене. Питање је да ли онај ко треба да их спроведе има представу како то и извести. Постављањем другог човека на место председника Владе Србије само ће убрзати потпун распад Србије и смрт њеног становништва.

Од 2000. године, из Србије је политичка елита, чистом корупцијом и отимањем, изнела најмање 90 милијарди евра, колико је забележено у Народној банци Србије! У ту бројку се не рачуна новац који су министри и њихова мафија изнели у кешу, дипломатском поштом, или провизије које су им уплаћене у страним, банкама!

Александар Вучић, његов брат Андреј и његов отац Анђелко на рачунима у иностранству имају неколико милијарди евра. Александар је свестан да му није сигуран новац у банкама у Емиратима, те интензивно покушава да га пребаци у банке у Хонг Конгу. У паници је. Више не верује пријатељима и новац сам износи у иностране банке, штитећи се имунитетом председника Владе Србије. А реч је о озбиљним сумама новца.

У време одржавања економског самита у Цириху, у Швајцарској, 8. децембра 2016. године, у свим српским медијима објављена је информација да се "премијер Вучић састао са председником Швајцарске конфедерације, Јоханом Шнајдером, те да га је он "обавестио о економској ситуацији у Србији".

Но, као и обично у његовом случају, истина је била мало друкчија, јер је швајцарски председник имао само протоколарна руковања са учесницима и неколико пригодних речи, као организатор овога скупа. Али, уместо те отрцане лажи објављене у његовим прљавим билтенима, испоставило се да је, тамо далеко у швајцарским брдима, Вучић тих децембарских дана нешто друго радио…

Са собом је на пут повео и пар својих сарадника од којих је један имао задатак да изврши пренос велике суме новца са рачуна тек отвореног у Цириху, на рачун једне швајцарске банке. Сума није била мања од 200 милиона евра.

Упућени у пљачку Вучићевих скакаваца, добро знају да је неколико година, "главна" банка у којој је склањао отети новац из Србије, била ХСБЦ банка . Зашто је Вучић променио ову светски познату банку и шта га јеодвело према другој, мање познатој?

Трагајући за одговором на ово питање, добро упућени у кретање његових незаконитих послова, дошли су до занимљивих чињеница које потврђују да је Вучић озбиљно загазио у воде међународног криминала.

Амерички истражни органи још нису нашли податке о трансакцијама из ранијег периода (банци је дат "временски оквир" да прибави писане трагове о њима, јер електронских нема) али јесу о оним трансакцијама које су обављене у последњих четири године.

Такве појединачне трансакције се крећу у распону од 10 до 50 милиона евра, мада је, по свему судећи, у питању десетоструко већи новац, како и тврде поједини швајцарски медији попут "Ноје кроне цајтунга".

Најновији скандал у овој банци десио се кад је један познати "пословни човек" из Србије, по ко зна који пут, пребацио округло 20 милиона евра из Србије (јер им истражитељи из САД сада редовно претресају пословање) те су га у једном дискретном писму, замолили да би "више ценили ако би се активности тог типа смањиле" и сугерисали да се "мање упадљиво понаша" током својих боравака у Швајцарској и да трансакције обавља са одговарајућом пратећом документацијом.

Истина, то раније није био случај. ХСБЦ банка је без много испитивања, радо депоновала огромне суме новца које су стизале из Србије или од клијената из других земаља повезаних са Србијом и српским државним врхом.

Добро упућени извор Магазина Таблоид располаже информацијом да су у ХСБЦ банку u Швајцарској новац од незаконитих трансакција уплаћивали и најближи Вучићеви сарадници кумови и тајкуни, Звонко Веселиновић, Миодраг Костић, Никола Петровић...

Али највећи део новца пребацивао је Андреј Вучић заједно са Предрагом Малим, братом Синише Малог, који су у овој банци "управљање рачуном" поверили шефу одељења за приватно банкарство, извесном Х.Ј.

Но, живот је режирао једну друкчију представу од оне коју је Вучић замишљао…Наиме, други секретар америчке амбасаде у Берну, Ралф Џонсон, био је задужен за различите финансијске истраге испред своје владе, па је тако у ХСБЦ банци трагао и за детаљима о рачуну ЦХ34 0020 6206…Како би скратио путеве истраге, Џонсон је суочио Х.Ј. са његовим учешћем у малолетничкој проституцији, потуривши му компромитујуће фотографије под нос.

Тако је почело "велико певање" о новцу који Вучићева мафија чува у овој банци. Ралф Џонсон је захтевао да се "од момента кад напусти салу за састанке", свака промена на рачуну ЦХ34 0020 6206, сваки телефонски, електронски или физички контакт са господом Вучићем и Малим, и сваки други контакт или интересовање који би били повезани са предметом истраге, пријави госпођици Риг…"(Лејла Риг, директор америчког колеџа, Монтањола, Швајцарска, прим. ред.).

Уцењени Х.Ј., добио је и строгу наредбу да ни своје претпостављене не обавештава о појединостима тог разговора, а потписао је и "протокол о сарадњи" са одређеном обавештајном службом САД. Тако је стављена тачка на прљаве послове Вучићеве мафије са ХСБЦ банком (чији су службеници, узгред, саветовали српске "депоненте" како да што лакше изнесу новац из своје државе и како да га што лакше прикрију).

Али, то сулудог Вођу није спречило да настави са својим активностима. Али, свакако не би смео да заборави на чињеницу да је Влада САД ангажовала Ралфа Џонсона да се позабави новцем који износи српски диктатор, из разлога што је његова дружина последњих година почела да купује виле на Флориди, улаже у разне послове на територији ове државе али и неких држава латинске Америке, да тргује оружјем и војном опремом на Блиском истоку, купује апартмане у летовалиштима широм света…

Узгред, Вучићеви "послови" са арапским компанијама, предмет су најозбиљнијих истрага америчких истражних органа. Истрага око покушаја подмићивања одлазећег председника Обаме и "донације" у фонд Клинтонових, тек ће показати размере Вучићевог мафијашког лудила.

Швајцарска штампа тврди да је Србија по броју сумњивих клијената и новца "без порекла", у самом врху код неких њених банака. Већ поменутих 38 клијената ХСБЦ банке, који су у вези са владајућим српским режимом, сакривали су новац уз сагласност управљачког борда ове институције, и то тако што је та банка у својим трезорима држала не само новац него и велике количине дијаманата, чија вредност достиже и више стотина милиона евра.

Након што је влада САД почела са истрагом у овој банци, и Швајцарска полиција је почела да се занима за разне "депоненте", па је тако дошла до трага који би могао да води у правцу српских трговаца оружјем, који, уз пуну сарадњу Вучићевог режима, тргују на Блиском истоку и земљама Арапског залива, понајвише у Емиратима и Саудијској Арабији.

Бивши службеник ХСБЦ банке, Ерве Фалсијани, кога светски медији већ одавно сматрају "новим Сноуденом", приликом одласка са дотадашњег радног места, изнео је са собом велику количини докумената који су означени као најстрожија пословна тајна, а из којих се јасно види да је управљачки борд дубоко свесно помагао својим богатим клијентима да сачувају милијарде долара и евра утајених од пореза, те да је такође омогућио неким недемократским режимима и њиховим диктаторима (међу којима је и Србија и њен самодржац, Александар Вучић) да новац опљачкан од грађана својих држава, склоне баш у ХСБЦ банку!

Прошле године, у Грчкој је бивши министар финансија, Јоргос Папаконстантину, одговарао због тога што је игнорисао листу оних којих у Швајцарској крију новац. И у неколико других европских земаља отворени су процеси против одговорних.

У Србији нема никога ко би покренуо питање изношења више десетина милијарди евра у иностранство.

Ако центри моћи, који узму да надзиру опоравак Србије после њене најсуровије окупације у њеној историји, морају, без одлагања, поставити некорумпираног јавног тужиоца Србије, некорумпираног председника Врховног касационог суда, директора полиције и финансијске полиције, отворити неколико медија за независно извештавање.

Са стотину милијарди евра које располажу они који су у последњих 16 година учествовали у власти, Србија не може кренути у реформе, не може преживети!

Бивши председници влада, министри, државни секретари, директори агенција и банака, располажу толиком количином новца да могу да корумпирају посланике, полицију, судије, тужиоце, да инвестирају своје новце као страни капитал, да зајашу грађане и наставе са пљачком.

Они могу без проблема да у иностранству купују заштитнике, да корумпирају високе представнике међународне заједнице. Њихов прљав новац ће се убудуће улагати у нарко послове, трговину оружјем и тероризам. Прљав новац српске политичке елите је агресиван, што потврђује и њихов суров начин владања.

Са обарањем, Вучића, у Србији се морају најхитније, без одлагања, успостављати институције модерне државе. Из Вашингтона и Москве могли би помоћи тако што би нова политика почела са новим људима. Уз подршку из Москве и Вашингтона, њиховом медијском кампањом, власници најмање 100 милијарди евра у Србији би морали бити изведени пред суд. Процењује се да су само главари Демократске странке опљачкали најмање 50 милијарди евра. Ту је и банда Млађана Динкића, мафија из ДСС-а, мањи број из Социјалистичке партије…

Магазин Таблоид је описао колико су Србију опељешили Данко Ђунић, бивши министри Александар Влаховић, Драган Шутановац, Душан Петровић, Божидар Ђелић, Драган Ђилас, Бранко Радујко, те Пајтићеви покрајински секртетари. Мирко Цветковић, премијер у два мандата инкасирао је преко милијарду евра.

Градоначелник Београда, Синиша Мали је и растом мали, али су му рачуни до неба. Млађан Динкић, Томица Милосављевић и његови министри, гувернери и директори фондова и државних агенција (Јасна Матић) могли би да седну на оптуженичку клупу и да врате новац.

Вучићев картел из СНС-а је опељешио око 30 милијарди евра! Добар део тог новца политичка елита је спискала у виле, имања, авионе, купујући новцем свој утицај, промоцију и заштиту у свету.

Развлашћивањем политичке мафије, повратком макар половине опљачканог новца, Србија би могла да почне да живи, да разбије досадашњу политичку елиту, да јој забрани деловање.

За ову акцију Србија мора да има барем неколико независних медија, које би финансирала међународна заједница, или из Москве и Вашингтона, који би били гарант да нове власти неће ступити у коалицију са претходном елитом, да неће бити подмићени.

У Србији би се морао успостављати пропагандом морал да је једино рад мерило људске вредности и успешности.

Ако стотину разбојника побегне некажњено у иностранство са огромним парама, они ће из иностранства настојати да субверзивно делују према Србији, са циљем да се врате на власт. Опасност по будућност Србије могу представљати руски тајкуни, или мафија, која би дошла у ослобођену Србију. Она би сигурно склонила независне новинаре, судије, тужиоце, са циљем да окупира државу. Мафија је иста, свуда у свету. Она има своје интересе.

 

       Чисти криминал и прљави послови

 

Вучићев сценарио за бекство из хаоса који је створио у Србији, припреман је скоро од првог дана његове владавине, а у томе су му помагали сви они који су са њим ушли у незапамћену пљачку, од које се ова земља дуго опоравити неће.

У октобру месецу 2013. године, тадашњи немачки амбасадор у Србији, Хајнц Вилхелм (за кога се касније испоставило да је имао више него топле односе са Марком Чадежом, сада председником Привредне коморе Србије) послао је тадашњем првом потпредседнику Владе, Александру Вучићу, експерта за борбу против корупције и прање новца, Бетину Нелен, да буде ангажована као његова саветница.

Због те необично присне геј-везе, Вучић је могао да рачуна и на такав "поклон". Али, госпођа Нелен се касније, кад је Вучић већ био председник Владе Србије, после извесног времена тихо повукла из посла "саветовања" овог малог балканског диктатора. Разлог је био што је Вучић тражио од ње да истражи у којим земљама је прање новца најлакше могуће, које банке и који порески рајеви имају "либералан" однос према тим криминалним активностима.

Прилично зачуђена послом који јој је Вучић предложио, госпођа Нелен је донела одређене извештаје, сматрајући да Вучић хоће да процесуира протагонисте прљавих послова из претходног режима. Али, након што је убрзо схватила да су му намере друкчије, никад се више ни у његовом кабинету ни у Србији није појавила.

У међувремену су посао потраге за најбољим "праоницама пара" на свету, добили млађани и новопечени Вучићеви саветници, попут Данила Цицмила, Гојка Радића, Немање Стевановића и још неколико "нестатусних", али Вучићу блиских "курира"…

Током 2013., 2014., и 2015. године, они су се у више наврата нашли на Сејшелима, Кајманским острвима, Лихтејнштајну (Вадуз), али и у Делаверу (САД), где се добар део изнетих српских милијарди евра налази на разним рачунима. Посао им није био тежак: требало је само склопити нека нова пријатељства у банкама где лежи депонован изнети новац, распитати се о могућим дискретним улагањима и могућностима усељења, под посебним условима (да се дотична држава потруди да заштити усељеника "посебним статусом" од могућих потрага или прогона из матичне државе).

Осим латиноамеричке државе Уругвај, који је, по свим мерилима за њега идеална дестинација у случају бекства (слободно уживање опијата и слобода истополних веза), Вучићу се највише допао баш Делавер, због чињенице да тамо не постоје никаква ограничења у погледу отварања оф-шор рачуна (физичко или правно лице, национална припадност), те због гарантоване заштите личних података и сваке друге заштите коју гарантује ова савезна америчка држава.

Али, ни то више није за њега "сигурна кућа", јер је доласком Доналда Трампа на власт, Вучићев план у свакој опцији угрожен.

Једно је сигурно: не буде ли ускоро спречен да побегне, од стране оних који у Србији још могу да му "стану на реп", ни глобална политичка клима му неће помоћи: неће бити места на свету где га администрације Москве и Вашингтона неће наћи.

Јер, он пријатеља више нема, Србију је унизио и опљачкао, његови политички спонзори попут Меркелове и породице Клинтон више не постоје као фактор ослонца, а властима у Бриселу он већ одавно не значи ништа.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

POKORAVANJE DRŽAVE: PLJAČKA I ČERUPANJE DRŽAVNIH RESURSA KROZ MEHANIZAM RADA REGULATORNIH TELA

 

Umesto da sprečavaju pranje novca, štite građane od kriminalnih apetita povlaštenih korporacija i čuvaju nacionalne interese, takozvana nezavisna regulatorna tela u Srbiji direktno učestvuju u svakom kriminalu, najčešće pod patronatom stranih obaveštajnih službi, tajkunsko-mafijaških klanova okupljenih oko vladajuće koalicije ili oko aktuelnog Vođe.

Srbija je za samo nekoliko godina, do gole kože opljačkana preko "regulatornih" mafija iz Agencije za privatizaciju, Komisija za hartije od vrednosti, Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, Republička agencija za elektronske komunikacije i drugih "nezavisnih" tela. Njima danas upravljaju iznajmljene ekonomske ubice, domaće i strane, a Vučićev režim ih je pretvorio u takve centre moći da ne moraju ni zakone ni Ustav Srbije da poštuju.

 

                      M. Malenović, N. Vlahović

 

Na zvaničnoj internet prezentaciji Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, na spisku takozvanih regulatornih tela, između ostalih nalaze se i Agencija za privatizaciju, Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije, Agencija za energetsku efikasnost i Agencija za licenciranje stečajnih upravnika…

Svaka od ovih "regulatornih" agencija, od svog osnivanja, predstavlja je kriminalni mehanizam pomoću koga je izvršena pljačka Srbije biblijskih razmera. Među regulatornim telima koja funkcionišu na kriminalan način, posebno se ističu i Komisija za hartije od vrednosti (KHOV), Republička agencija za elektronske komunikacije (RATEL), Republička radiodifuzna agencija (RRA)…

Kako bi sebi lično pribavio apsolutnu moć, kao i svaki diktator, Aleksandar Vučić je neustavnom i nezakonitom odlukom Vlade Srbije dobio ovlašćenja da koordinira, kontroliše i upravlja radom nezavisnih regulatornih tela. Sva ona služe danas samo njemu i njegovoj stranci, čime su građani umesto institucionalne zaštite, dobili organizacije koje danas imaju sve oblike kriminalnih organizacija.

Tako je, na primer, Komisija za hartije od vrednosti (KHOV), regulatorno telo koje je zvanično ustanovljeno sa ciljem da kontroliše trgovanje na jednoj jedinoj srpskoj berzi vrednosnih papira i da obezbedi da se ono odvija u okvirima zakona, postala produžena ruka zelenaških banaka, tajkuna i kriminalaca, pomoću koje oni pljačkaju male akcionare, odnosno sve one koji su dovoljno naivni da pokušaju da špekulišu na Beogradskoj berzi.

Da bi i zaposleni u Komisiji bili zadovoljni i držali jezik za zubima data su im primanja o kojima prosečni, gladni i obespravljeni radnik u Srbiji ne ume više ni da sanja. U 2014. godini prosečna plata je iznosila 170.000 dinara, dok je predsednik KHOV zarađivao i celih 340.000 dinara mesečno! U međuvremenu je plata predsednika prepolovljena, tako da Žarko Milićević, sadašnji prvi čovek Komisije, zarađuje „samo" 153.912 dinara mesečno.

Uz to, on, međutim, ima i pravo na dnevnice za mnogobrojna putovanja po zemlji i svetu, ali i deo prihoda na crno koji se uzimaju kako Komisija ne bi radila ono zbog čega je osnovana.

Pre Milićevića na ovom mestu je bio Zoran Ćirović , koji je ničim izazvan na to mesto postavljen od strane Vlade Mirka Cvetkovića, jer je bio kadar tada vladajuće Demokratske stanke. Iako je rođen nesposoban i sa lepljivim prstima, sav svoj kriminalni potencijal je pokazao tek kada su na vlast došli naprednjaci u čije je redove prešao već u leto 2012. godine.

Ćirović je preko jedne saradnice u prvoj polovini 2012. upoznao Novaka Nedića, koga je Aleksandar Vučić postavio za zamenika generalnog sekretara Vlade čim je ušao u koaliciju sa SPS-om.

Nedić, ubeđen da je neodoljiv za žene, bio je zaljubljen u pomenutu poznanicu, a lukavi Ćirović mu je obećao da će mu je privesti u krevet, ako Nedić izdejstvuje u Ministarstvu finansija da on ostane na čelu KHOV-a.

Tako se i dogodilo, ali je umesto u Nedićev krevet pomenuta gospođa otišla pred Komisiju čije je članove početkom 2014. obavestila o svim tajnim i nemoralnim dogovorima generalnog sekretara Vlade Srbije i predsednika KHOV-a!

Ni Nediću ni Ćiroviću, ništa se nije desilo zbog ovog pokušaja trgovine belim robljem: obojica su zahvatila malo dublje u svoje vreće para i namirili Aleksandra Vučića, kupivši tako i njegovu zaštitu.

Ćirović je, ipak, bio smenjen krajem 2015. godine kada je i po lopovluku poznati vrh SNS-a procenio kako je preterao u pražnjenju republičkog budžeta. Predsednik KHOV-a je, naime, za putovanja po svetu i dnevnice samom sebi godišnje dodeljivao po nekoliko desetina miliona dinara. Iako je to više nego očigledni sukob interesa, Ćirović je bio postavljen i za predstavnika Srbije u CEB banci Saveta Evrope, za šta je, takođe, dobijao platu, ali iz budžeta Republike Srbije, preciznije iz kase KHOV-a.

Milione koje je na ovaj način stekao, ali i uticaj u raznim akcionarskim društvima koje je štitio od mača zakona, Ćirović nije koristio samo za sebe, već i da bi pokrivao kockarske dugove svog mentora Nedića, koji na kraju više nije ni mogao, a ni hteo da mu pomaže.

Kako je izgledao rad, bolje rečeno nerad, Komisije za hartije od vrednosti u ranijem periodu, pokazuje i primer jedne samostalne zanatske kamenorezačke radnje koja je krajem 2011. na Beogradskoj berzi odjednom kupila 48.860 akcija Privredne banke Beograd.

Iako su tada morala da zazvone zvona za uzbunu u KHOV-u, koji po zakonu kontroliše ovakve transakcije, ništa se nije desilo, uprkos tome što su i sami službenici Komisije upozoravali rukovodstvo da se ovde radi o više nego očiglednoj nelegalnoj dogovorenoj trgovini preko posrednika.

Pravi udar na zdrav razum malih akcionara desio se 31. januara 2013. godine, kada se na zvaničnom sajtu Beogradske berze pojavio javni poziv akcionarima da prisustvuju skupštini akcionara preduzeća „Nissal" a.d. sa početkom u 14 časova 25. decembra 2012. godine?!? Skupština je, dakle, održana više od mesec dana pre objavljivanja javnog poziva! Komisija namerno nije primetila ovu nepravilnost, pa tako nije ni kaznila odgovorne.

Umesto kažnjavanja odgovornih za nezakonit rad, praksa je da budu kažnjeni oni koji se trude da sprovode zakon. Jedan od retkih sposobnih i zakonitom radu posvećenih zaposlenih u Komisiji bila je glavna inspektorka Ljubinka Vučetić koja sredinom 2013.godine iznenada sa te funkcije bila prebačena na mesto „pravnog savetnika za zastupanje".

Duže vremena posle ovoga KHOV nije imao glavnog inspektora, jer naprednjački kadrovi nisu mogli da se odluče ko je dovoljno nesposoban i kriminalan da bi zaslužio ovo postavljenje.

"Centralni registar za hartije od vrednosti" a.d. (CRHOV)  je još jedno regulatorno telo koje bi trebalo da unapredi i nadzire rad Beogradske berze. Prema informacijama sa sajta CRHOV-a, jedini vlasnik akcija ovog akcionarskog društva je Republika Srbija.

Na čelu CRHOV-a je Ana Jovanović, a sudeći prema izveštaju Agencije za privredne registre (APR), u ovom privrednom društvu u 2015. godini bilo je zaposleno 35 osoba, koja su ostvarila poslovni prihod od 200.075.000 dinara, odnosno dobitak u visini od 64.507.000 dinara.

Pored čak dva regulatorna tela za berzu i trgovinu akcijama, moglo bi da se pomisli kako akcionarima u Srbiji cvetaju ruže. Ima i toga, ali isključivo za tajkune i belosvetske mešetare.

Iako imamo i KHOV i CRHOV, niko od njihovih preskupo plaćenih „stručnjaka" nije ni pokušao da se usprotivi donošenju seta zakona, nazvanih „Koletova pravila", kojima su prava manjinskih akcionara u pojedinim slučajevima potpuno ukinuta. Naziv „Koletova pravila" ove zakonske izmene su dobile po tajkunu Miodragu Kostiću, kome je na ovaj način omogućeno da od malih akcionara akcije prisilno otkupi i to po ceni koju sam odredi.

Ionako krhko finansijsko tržište Srbije ovim je zadobilo „coup de grace", odnosno završni smrtonosni udarac. Iza svega ovoga ne stoje samo domaći mešetari i kriminalci, već i strane ispostave čiji je posao da dovrše pokoravanje Srbije.

USAID je "nevladina" organizacija američke vlade koja redovno dotira usavršavanje naših stručnjaka u Sjedinjenim Američkim Državama, odnosno kurseve na kojima se oni uče kako da unište i ono malo što je ostalo od srpske berze.

Te "obuke" su bile toliko uspešne, posebno u domenu "otkrivanja međunarodnog lanca nelegalnog trgovanja akcijama stranih kompanija" (kako je navedeno početkom novembra 2014.), da je na kraju i sam CRHOV došao pod udar istražnih organa.

U oktobru 2015. Državna revizorska institucija ustalasala je javnost informacijom da je upravo CRHOV, zadužen za evidenciju i obavljanje prometa akcijama, vodio duplo knjigovodstvo.

"…Centralni registar nije u poslovnim knjigama za 2014. godinu evidentirao promet gotovine u domaćoj valuti na svojim novčanim računima u Narodnoj banci Srbije u iznosu od 8.036 milijardi dinara i 1,6 milijardi evra. Takođe, nije prikazao u finansijskim izveštajima, po stanju na dan 31. decembra 2014. godine, sredstva članova na svom deviznom novčanom računu u iznosu od 33,8 miliona evra (4,09 milijardi dinara), za koliko su imovina i obaveze po ovom osnovu manje iskazani…", tvrdi DRI u svom izveštaju. Očigledno je da i CRHOV i KHOV jedino regulišu nesmetano bogaćenje korporacija, tajkuna i sa njima povezanih političara i to o trošku republičkog budžeta.

Agencija za lekove i medicinska sredstva (ALIMS), takođe predstavlja "regulatorno telo" koje zvanično nema nadležnost nad kontrolom lekova u prometu, ali spada u red najviše kriminalizovanih institucija ovog tipa.

Na srpskom tržištu se u prometu nalaze lekovi koji su prošli registraciju, a čije pakovanje nije usklađeno sa registracionom dokumentacijom. Zbog ovakvog stanja na tržištu lekova već godinama vlada haos, a razmere prisustva švercovanih lekova i posledice njihove primene nisu nikada ozbiljno analizirane.

Izdavanje ovakvih lekova je suprotno zakonskim odredbama. Zbog prakse izdavanja lekova neusaglašenih sa registracionom dokumentacijom niko neće biti kažnjen, jer su takve instrukcije date inspektorima koji su, naravno, korumpirani…

Agencija za lekove i medicinska sredstva, koja se zvanično bavi registracijom lekova i njihovom bezbednošću za građane Srbije, odavno je odstupila od svoje osnovne delatnosti i bavi se raznim drugim poslovima. Tako je prošle godine nekoliko desetina miliona dinara uložila u nabavku robe koja joj uopšte nije potrebna.

Osim skupocenih automobila, opreme za kuhinje, renoviranja tuđih magacina i raznih drugih ulaganja vrednih više od 68,5 miliona dinara, nabavljen je i nekakav info-pult koji je plaćen neverovatnih 5,16 miliona dinara! Ovo očigledno pranje para, samo je deo kriminalnog mozaika u ALIMS-u.

Primer banditskog ponašanja u "regulatornim" agencijama, svakako je i Republičke agencije za elektronske telekomunikacije, RATEL-a, koja je godinama plaćala samo za zakupninu poslovnog prostora preko 60.000, a mesečne plate zaposlenih su bile, kako onda tako i danas, između 3.000 i 5.000 evra. I tom im je malo pa pribegavaju svemu i svačemu.

Na primer, samo u Srbiji ova regulatorna agencija ne prihvata međunarodni CE sertifikat za elektronsku opremu, već traži dodatnu sertifikaciju kako bi još para od nekoga uzeli.

Takođe, samo u Srbiji ovakva agencija prihodi od naknada za korišćenje numeracije i naknada za korišćenje frekvencije. Taj novac ide u sefove regulatorne agencije (i džepove njenih "menadžera"), dok se u drugim zemljama ta sredstva uplaćuju direktno u državni budžet!

Zbog svega toga, rad Republičke agencije za elektronske telekomunikacije, ocenjen je najgorim kvalifikacijama od strane Evropske unije u nekoliko godišnjih izveštaja o napredovanju u pridruživanju Srbije sa EU.

Poslednjih nekoliko godina, od kako je Vučić na vlasti, u RATEL su upali stranački aktivisti SNS i njihovi "saveznici" iz nevladinog sektora, menadžeri stranih banaka i firmi koje radijske frekvencije koriste bez dozvole RATEL-a.

Vođini miljenici, RTS, Pink, SBB, Telenor, VIP i njima srodni informatičko-medijski vampiri, svakodnevno pljačkaju građane Srbije, a RATEL, kao "regulatorno telo" im u tome svojim činjenjem ili nečinjenjem pomaže isto kao i Republička radio difuzna agencija (RRA) i njima prateća "regulatorna" mafija poput Republičke agencije za poštanske usluge (RAPUS) i Registra nacionalnih internet domena (RNIDS) kojima je data potpuna nezavisnost u radu i sloboda da čine što god im je volja.

Zaposleni u ovim agencijama primaju evropske plate koje iznose od 20 do čak 70 hiljada evra godišnje! Troškovi po jednom zaposlenom u ovim "regulatornim" agencijama iznose i preko 65 hiljada evra godišnje, ali dok ima naroda da plaća biće i "korisnika" ovih "premija"…

Koga i kako zastupa RATEL, najbolje govori i podatak da je ova agencija donela odluku da državna firma "Telekom" ne može da odredi komercijalno isplative cene za korišćenje svoje infrastrukture, prema "Telenoru".

Naime, ovo "regulatorno telo" zaštitilo je stranu kompaniju na štetu domaće: propisalo je komercijalno neisplative cene po kojima je srpski "Telekom", morao norveškom "Telenoru" da stavi na raspolaganje svoju infrastrukturu!

Isti ljudi koji su ojadili "Telekom" (bivši članovi bivšeg G 17 i Demokratske stranke), dovodeći "Telenor" kao nelojalnog konkurenta, danas zajedno sa Vučićevom nezajažljivim družinom, planiraju bagatelnu prodaju (poklanjanje) ovog državnog giganta.

Za poslednjih četiri godine, Agencija za privatizaciju koja takođe ima status "regulatornog tela" u oblasti privatizacije, svakih deset meseci je u bescenje posredovala u prodaji između 300 i 500 državnih i društvenih preduzeća.

Od najmanjih do najvećih. Vrh svog nečasnog postojanja, ovaj državno-mafijaški mehanizam treba da obeleži prodajom Telekoma i Aerodroma Beograd, što je 5. juna ove godine zahtevala i Evropska banka za rekonstrukciju (EBRD), kao jedan od uslova "daljeg napretka ka EU".

Da licemerje bude kompletno, pobrinuo se Savet Evrope koji je Srbiji i nametnuo nužnost stvaranja "regulatornih tela", tačnije paradržavnih institucija, koje služe režimu na vlasti.

Naime, kad god je, recimo, Vučiću potrebno da sprovede u delo kakvu nezakonitu aktivnost, tu su "regulatorna tela", koja on predstavlja kao nezavisne institucije koja rade "po zakonu" a ne po njegovom naređenju. Istina je da od svih nezavisnih regulatornih tela, samo dve takve institucije nisu pod njegovom kontrolom: Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja!

Sasvim dovoljno, da građani ipak vide šta im radi suludi premijer i kako iz njegovog kabineta idu sve nesreće koje su ovu zemlju zadesile poslednjih godina.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SVE PO ZAKONU: PRINUDNI OTKUP AKCIJA U KORIST TAJKUNA I BEZ SAGLASNOSTI MALIH AKCIONARA

 

Nizu neverovatno drskih prevara i pljački pomoću kojih je postao jedan od najbogatijih tajkuna u Srbiji (prema listu "Forbs" i najbogatiji), Miodrag Kostić, poznatiji po nadimku Kole, pridodao je i pljačku akcija državnih preduzeća.

U ovom slučaju, reč je o akcijama malih akcionara AIK banke. Mada mu postojeći kriminalni zakoni savršeno odgovaraju, Kostiću je i to malo pa je sa grupom istomišljenika angažovao i profesore sa Pravnog fakulteta u Beogradu, da rade na predlogu izmene Zakona o poslovanju sa hartijama od vrednosti.

Kako bi mogao još lakše da pljačka. Gde je kraj njegovim filmskim otimačinama državne imovine i ko će njemu i njegovim pomagačima konačno staviti bukagije oko nogu i ruku?

 

                Vuk Stanić

 

Vlasnik MK grupe, Miodrag Kostić, mesecima pokušava da prinudnim putem otkupi preostale akcije malih akcionara AIK banke A.D.  Protivno volji manjinskih akcionara on kupuje akcije po ceni od 1.800 dinara, dok je njihova knjigovodstvena vrednost više od tri puta veća odnosno 5.550 dinara po akciji.

U međuvremenu, Privredni sud u Beogradu stopirao je pokušaj Miodraga Kostića da prinudno otkupi sve akcije AIK banke A.D. Rešenjem ovog suda (R.br.99/16 i br. 101/16), obustavljen je prinudni otkup dok se ne utvrdi da li je cena u prinudnom otkupu od 1.800 dinara za jednu akciju ponižavajuća.

Pojedini mali akcionari tvrde da imaju kupce koji bi sada za njihove akcije platili i više od 6.000 dinara, da na snazi nisu nakaradni propisi.

Aktuelni zakon omogućava Kostiću i drugim tajkunima, da u trenutku kada se domognu 90 odsto akcija neke firme, preostale akcije tog društva, mogu legalno da otkupe prinudnim putem?! Jednostavnije rečeno: prinudni otkup je situacija u kojoj se akcije manjinskih akcionara preknjižavaju u vlasništvo većinskog vlasnika, bez njihove saglasnosti.

Mali akcionar je tada u obavezi da dostavi broj računa i dokaze o vlasništvu, sa sve važećom ličnom kartom. Oni koji to ne urade, ostaju bez akcija, ali novac ne dobijaju dok uredno poniženi ne dostave dokumentaciju i pismeno uputstvo na koji račun da im se pare uplate.

Istina, Zakonom nije predviđeno da tajkuni te akcije mogu da otkupljuju po ceni koju oni sami odrede. Cena se po važećim propisima mora određivati na fer način, a takav način uglavnom ne odgovara onima koji imaju 90 odsto akcija.

Većinski vlasnici uz pomoć insajdera u Vladi, Narodnoj banci i pre svega u Centralnom registru hartija od vrednosti (u daljem tekstu CRHOV), uglavnom određuju da cena bude tri do pet puta manja od tržišne. Na taj način neko ko poseduje akcije vredne 100.000 dinara, od tajkuna u procesu prinudnog otkupa dobija tek 20.000 ili 30.000 dinara.

Odluka Trgovinskog suda koja je u međuvremenu objavljena na sajtu CRHOV, je motivisana upravo idejom da se stopira samovolja bogatih da mimo Zakona pljačkaju siromašne građane i državu. Narednih nedelja, država će biti na teškom ispitu, jer su tajkuni postigli konsenzus da se propisi izmene, tako da položaj malih akcionara bude još gori.

Kada je Privredni sud doneo pomenutu odluku, CRHOV je teškom mukom nateran da je i objavi na svom sajtu. Odmah nakon objavljivanja ove odluke došlo je do blago rečeno panike među tajkunima, koji su odmah u znak solidarnosti sa Miodragom Kostićem sazvali sastanak u Privrednoj komori Srbije .

Posle sastanka, ova odluka je skinuta sa sajta CRHOV-a, ali je na insistiranje suda opet vraćena. Tema pomenutog sastanka je bila kako izmeniti zakon i procedure u pravcu da prinudni otkup akcija bude "efikasniji".

Razgovarajući o ovoj temi, nekoliko pojedinaca se požalilo da su mali akcionari uspostavili i efikasnu odbranu od prinudnog otkupa:

"…Oni koji žele da se odbrane od prinudnog otkupa akcija upisuju založno pravo na svojim akcijama. Po Zakonu ne možemo da prinudno otkupimo Akcije koje su založene i služe kao garancija za vraćanje nekog duga. Moramo naći rešenje za ovakve slučajeve…", rečeno je između ostalog na sastanku…

 

       Umesto krivične odgovornosti – nagrada!

 

Mali akcionari se sve češće štite na ovaj način. Zbog takve igre tajkunski krugovi su na pomenutom sastanku u Privrednoj komori Srbije odlučili da angažuju pravne stručnjake, uglavnom profesore Pravnog fakulteta u Beogradu i druge ugledne pravnike, sa ciljem da se izrade novi predlozi izmene zakona o poslovanju sa hartijama od vrednosti.

Tako urađen predlog zakona bio bi poslat u Skupštinu Srbije, preko stranaka na koje oni imaju uticaj (sve stranke, prim. autora).

Kada je AIK banka u pitanju treba podsetiti da je Kostić svojih 90 odsto vlasništva nad ovom bankom stekao, tek kada su prekršena pravila koja je država propisala i kada je prethodno guvernerka Jorgovanka Tabaković saglasila da Kostić može da bude većinski vlasnik:

Elektroprivreda Srbije (EPS) je dana 27.07.2015. godine na Beogradskoj berzi u dogovorenoj transakciji prodala 316.927 običnih akcija AIK Banke, što čini 3,5 odsto običnih akcija AIK Banke po ceni od 1.740 dinara, i 145.588 prioritetnih akcija AIK Banke po ceni od 954 dinara što čini 11,07 odsto, takođe u dogovorenoj transakciji.

Kupac je bila sama AIK banka, odnosno Miodrag Kostić, koji je već bio većinski vlasnik u AIK Banci, ali još uvek nije imao 90 odsto akcija.

Pomenute transakcije bile su, međutim, u suprotnosti sa Odlukom Vlade Srbije, po kome EPS nije smelo da prodaje akcije ispod knjigovodstvene vrednosti. Odlukom se nalagalo Akcijskom fondu Republike Srbije i svim državnim firmama da nijednu akciju u državnom vlasništvu ne smeju prodavati ispod knjigovodstvene vrednosti.

Veliki paket akcija EPS je u tom trenutku knjigovodstveno vredeo više od 20 miliona evra, a prodat je Miodragu Kostiću za nešto manje od 6 miliona evra! Ovu štetu je lako moguće izračunati pošto je javna stvar da je knjigovodstvena vrednost jedne akcije AIK Banke kako obične tako i prioritetne u tom trenutku je iznosila 5.460 dinara, dok ih je Kostić, kako je ranije napisano, kupovao za tek 1.740 dinara, odnosno 954 dinara

Na taj način nije samo prekršena odluka Vlade, već je oštećeno i državno preduzeće EPS, dok je otvaranje vrata za pljačku malih akcionara bio samo usputan posao.

Niko od direktora EPS-a, zbog toga nije krivično odgovarao, dok je Nikola Litvinenko, predstavnik EPS-a, nagrađen mestom člana Upravnog odbora AIK Banke! Istina, Litvinenko je i pre ove transkacije bio u tom Upravnom odboru, ali kao predstavnik kapitala EPS-a. Svima je jasno šta Litivinenkov ostanak u na tom mestu znači, nakon što je prodato vlasništvo EPS-a u ovoj banci…

Mesta za krivičnu odgovornost nadležnih u EPS ima čak i ako se ne bi uzimala u obzir odluka Vlade da se akcije ne prodaju ispod knjigovodstvene vrednosti. Dva meseca ranije postojala je ponuda Kompanije "Sunoko", Miodraga Kostića Koleta, za paket vlasništva u AIK banci, od 1.800 dinara za akciju, što je 60 dinara više od onoga koliko je Kostić na kraju platio.

Ovaj iznenadni pad cene koju je EPS prihvatio je značilo da je javno preduzeće izgubilo 158.055 evra. Kada se sagleda celokupna transakcija vidimo da je EPS prihodovao 551,45 milijardi dinara, odnosno 4,58 miliona evra, dok je zapravo izgubilo 19 miliona dinara, odnosno 158.055 evra. Da je ovo uređena zemlja policija bi u narednom periodu istražila da li se privatni kapital službenika EPS koji su doneli ovakvu odluku uvećao za 158.055 evra.

Istina nekakva istraga jeste vođena, ali se u javnost izašlo sa mlakim obrazloženjem: da osnovna delatnost JP EPS nije vezana za obavljanje kupoprodajnih transakcija hartijama od vrednosti i da tada aktuelna strategija JP EPS nije vezana za ulazak na berzansko tržište.

 

       Svugde pokušava da prevari, pa gde prođe…

 

Nakon ovog slučaja Kostićeva kompanija "Sunoko" je intenzivno počeo da konsoliduje vlasništvo u AIK banci, u kojoj je tada posedovao većinski udeo od 77 odsto, sve dok nisu došli do vlasništva od 90 odsto akcija i prilike da ostatak otkupe prinudnim otkupom.

Na ovom mestu neophodno je posetiti da je kompanija "Sunoko", koja je članica "MK grupe" Miodraga Kostića, postala većinski vlasnik niške AIK banke u januaru 2014. godine. Ovo im je omogućila guvernerka Narodne Banke Srbije Jorgovanka Tabaković .

Ona je odobrila da na berzi Kostićeve firme kupe još oko 15 odsto akcija koliko im je, nedostajalo da sa povezanim firmama, pređu granicu od 50 odsto vlasništva. Tabakovićeva je ignorisala upozorenja da na delu nisu čista posla i da postoje sumnje na neadekvatnost kapitala, dok je cena akcija banke namerno potcenjena. Potom je, kroz ponudu za preuzimanje, "Sunoko" podizao svoj udeo u banci, značajno ga uvećavši otkupom 20 odsto akcija koje su bile u rukama Pireus banke.

Nakon otkupa akcija od Pireus-a, ova banka počinje da finansira sve Kostićeve poslovne poduhvate. On sam sebi daje kredite za kupovinu poljoprivrednog zemljišta, to zemljište stavlja pod hipoteku i kupuje novo.

Krediti se odobravaju suprotno propisima koji su predviđeni grupom pravila koje bankari zovu "Bazel dva". Bazel dva je standard kojeg se zbog krize prema pravilima Narodne Banke Srbije (NBS), domaće banke moraju pridržavati.

S obzirom na činjenicu da je najveći deo kapitala banke plasiran u Kostićeve poslove, Aik banka je odstupila od ovog standarda, a guvernerka Jorgovanka Tabaković se pravi luda.

Ipak, Kostić je upozoren da se guvernerki dostavljaju tačni podaci o poslovanju banke, sa kojima raspolaže samo on ili manjinski akcionari. Informacije o tome na koji način on preko AIK banke finansira svoje poslove, stizali su i konkurentima iz Salforda i Viktorija grupe, zbog čega je Kostić još odlučnije rešio da se domogne svih 100 odsto akcija.

Posle otkupa akcija od EPS-a, njegov udeo popeo se na 80 odsto, a potom je cena akcija ove banke na berzi stalno obarana. Pojavio se i paradoks da ova banka na sajtu NBS objavljuje bilanse koji su među najboljima u državi, dok cena akcija pada i ne deluje da će ikada dostići ranijih više od pet hiljada dinara…

Nije protiv Zakona to što Kostić pokušava da postane vlasnik svih 100 odsto akcija AIK Banke, ali nije u skladu sa propisima i namerno obarati cenu svoje kompanije kako bi se od manjinskih akcionara imovina otkupila ispod svake cene.

Sa druge strane očigledno je da Kostić ima podršku vrha srpske države za ovakvo ponašanje, pa se pretpostavlja da ga na početku teksta pomenuta odluka Privrednog suda u Beogradu neće ubediti da počne drugačije da razmišlja. Naprotiv, Kostić se i u drugim firmama u kojima je većinski vlasnik ponaša na isti način, dok mu u tome svesrdnu podršku pruža Komisija za hartije od vrednosti!

U slučaju akcija društva "Đuro Strugar" Miodrag Kostić je pokušao da prinudno otkupi akcije malih akcionara po ceni od 1.100 dinara, da bi Privredni sud u Somboru uz potvrdu Apelacionog suda presudio da Miodrag Kostić mora da doplati malim akcionarima petostruko veći iznos njihovih akcija od onog koji im je već isplatio.

Do multimilionskog profita, uz pomoć državnog kriminala

Slično je Kostić postupio i u firmi Pobeda Holding, ali u tom slučaju sud za sada nije doneo rešenje u korist malih akcionara.

Posle Aik banke, najveći sukob sa malim akcionarima Kostić ima u šećerani TE-To iz Sente. Ovu šećeranu Kostić je kupio od italijanske kompanije Financiara koja je neuspešno pokušavala da isisa kapital i prevari suvlasnike.

U trenutak kada je spor došao na sud Italijani su pozvali Kostića koji im je preporučen kao stručnjak za ovakve situacije i prodali mu svoj deo ove šećerane. Srpski kralj šećera, se tako proširio za još jednu šećeranu, a radnici još jedne firme su se uhvatili za glavu i zakukali.

Italijani su Kostiću prodali većinski udeo od 79 odsto akcija, ali sama kupovina je zapravo bila transfer kriminalnih radnji sa italijanske kompanije na Kostićevo društvo ograničene odgovornosti Sunoko. Takođe, Italijani su posedovali 79 odsto šećerane TE-TO, kada su 2012. godine odlučili da svoj vlasnički udeo prenesu u novoosnovanu kompaniju Star Šećer d.o.o.

U skladu sa Zakonom, Italijani su se obratili Komisiji za hartije od vrednosti sa pitanjem da li ovakva odluka povlači obavezu isticanja ponude za preuzimanje i preostalih 21 odsto akcija malih akcionara. Komisija im je odgovorila mišljenjem broj 2/0-03-569/2-12 od 15.10.2012 godine, da će takva obaveza postojati u slučaju da većinski udeo Šećerane pokušaju da prenesu na novoosnovanu firmu.

Finaciara postupa u skladu sa prethodnim najavama i prenosi svoj vlasnički udeo u Star Šećer d.o.o. Tada nastaje i obaveza preuzimanja akcija od malih akcionara po ceni od 6.837,97 dinara po akciji.

U međuvremenu su se Italijani predomislili i tražili novo mišljenje od Komisije za hartije od vrednosti, nova odluka broj 2/0-03-31-13 /3-2013 potvrdila je da postoji obaveza objavljivanja javne ponude za preuzimanjem preostalih akcija jer ne potpada pod zakonski izuzetak predviđen u članu 8. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava.

Ipak posle velikog protoka vremena, Komisija za hartije od vrednosti nije preduzela ništa od svojih zakonskih obaveza da Italijane i natera da istaknu ponudu za otkup akcija malih akcionara.

U pokušaju da se zaštite deo malih akcionara u skladu sa važećim propisom iz člana 41b. stav 1. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava, pokreće parnični postupak protiv firme Star Šećer u kome zahtevaju da se njihove akcije i otkupe po ceni po kojoj je uknjižen većinski paket akcija TE-TO u Star Šećer.

Ne želeći da se vuku po sudovima Italijani prodaju Star Šećer, firmi Sunoko, Miodraga Kostića. Sunoko je 16.03.2016. godine kupio firmu Star Šećer (većinski deo), ali je tog dana i aktivno na beogradskoj berzi kupovao akcije TE-TO-a koje su bile u slobodnoj prodaji.

Na berzi, Kostić je uspeo da za jedan dan da kupi 1343 akcije! Nedugo posle ove "uspešne" kupovine, Komisija za hartije od vrednosti dozvoljava, protivno ranijim odlukama i Zakonu, da Sunoko objavi javnu ponudu za preuzimanje akcija po ceni od 2.555,00 dinara po akciji umesto po ceni od 6.837,97 dinara.

Kostićev plan tada je bio jednostavan, kupovao je akcije šećerane TE-TO, na sve načine. Sve sa ciljem da kao i u slučaju AIK banke dostigne kritičnu masu od 90 odsto akcija. Kada dostigne željenih 90 odsto, zakon će mu dozvoliti da se preostalih deset odsto akcija otkupi prinudno, u ovom slučaju pretpostavljamo da bi ih Kostić otkupio ispod svake cene, baš kao što to dešavalo i drugim slučajevima.

Kao i u slučajevima AIK Banke i društva "Đuro Strugar", mali akcionari su svoje akcije založili štiteći se tako članom 99 a, iz Pravilnika o poslovanju Centralnog registra depoa hartija od vrednosti, koji garantuje da akcije koje su predmet zaloge ne mogu biti kupljene postupkom prinudnog otkupa.

Ipak, svi akcionari koji su se odlučili na ovakav potez nedavno su doživeli veliko razočarenje, jer je Centralni registar doneo izmene pravila poslovanja, koja su napisana kao da ih je sam Miodrag Kostić diktirao: Nakon tačke 99 a dodaje se nova tačka 99 b kojom se dozvoljava da akcije pod zalogom ipak mogu da budu prinudno otkupljene! Treba reći i da ovakva odluka ide u korist Kostića, ali da je u potpunoj suprotnosti sa odlukom Privrednog suda sa početka ovog teksta.

Mali akcionari TE-TO kažu i da postoji bojazan da bi Kostić mogao ovu šećeranu da zatvori, jer je ona konkurencija onoj u Baču, koju je kupio ispod svake cene. Šećeranu Bač vlasnik MK grupe je kupio septembra 2002. godine. U to vreme, ta fabrika šećera je imala oko pet miliona nemačkih maraka duga prema robnim rezervama, 1,5 miliona maraka duga Naftnoj industriji Srbije za mazut i zalihe šećera vredne više miliona.

Čim je stupio u posed fabrike Kostić je prodao zatečene zalihe robe i time je ostvario dobit u visini od pet miliona ondašnjih nemačkih maraka. Krajem 2002. godine Vlada Srbije koju u tom trenutku vodi Zoran Đinđić donosi uredbu kojom se izričito propisuje da se "MK Komerc" pravni prethodnik MK grupe oslobađa duga prema robnim rezervama i Naftnoj industriji Srbije. Ovom odlukom Vlade Srbije je za Miodraga Kostića obezbedila imovinsku korist od čak osam miliona nemačkih maraka, ili četiri miliona evra.

 

    A 1. Prevario je i Evropsku uniju

Novac nije lako zaraditi, ali ako je država spremna da plati štetu koju pljačkom prouzrokujete u Evropskoj uniji, onda se nije teško obogatiti. Tako je 2003., Miodrag Kostić uvezao šećer dobijen od šećerne trske, a potom ga nakon minimalne obrade u šećerani u Baču prodao u Nemačkoj kao šećer dobijen iz šećerne repe.

Na ovaj način, ostvario je dobit od čak 150 miliona nemačkih maraka odnosno 75 miliona evra! Šećer je prodat konditorskoj industriji Nemačke, kao šećer iz šećerne repe. Kako to nije u skladu sa tamošnjim propisima, a analizama je utvrđeno da se radi o šećeru iz šećerne trske, kažnjena je država Srbija. Država Srbija nije protiv Kostića tim povodom pokrenula nikakav postupak i na taj način mu je (ne prvi put) omogućeno da zaradi puno novca uz malo truda.

 

    A 2. Tajkun sa Forbsove liste

Prema podacima uglednog magazina Forbs, Miodrag Kostić Kole je najbogatiji čovek u Srbiji, sa kapitalom od oko 520 miliona evra. Tako nešto se i očekivalo od čoveka koji je na poklon dobio tri srpske šećerane i desetine miliona evra subvencionisanih kredita od republičkog Fonda za razvoj. Rođen 1959. u porodici vozača i kuvarice, poreklom iz Nikšića. Ljudi koji ga dobro poznaju iz mlađih dana kažu da je kao mlad novac u Vrbasu zarađivao tako što je imao radionicu u kojoj je za pare na automobilima marke "Folksvagen Golf" vraćao kilometražu unazad…

Prve velike poslove dobio je preko Socijalističke partije Srbije, odnosno preko svog zeta koji mu je omogućio da repromaterijalom snabdeva fabriku šećera. Na internetu se mogu pronaći podaci da se u politiku uključio kao veoma mlad, da je bio član Komunističke omladine Jugoslavije, zatim Saveza komunista, a da 1990. osniva Građansku stranku koja je bezuspešno učestvovala na lokalnim izborima u Novom Sadu i da ga dve godine kasnije Đorđe Pašić upoznaje sa Zoranom Đinđićem koji odmah prepoznaje Kostićev "potencijal". Miodrag Kostić ubrzo postaje direktor Demokratske stranke.

Prema ranijim Tabloidovim istraživanjima, Kostić je još devedesetih godina bio više nego bogat čovek od kriminalne trgovine rumunskom naftom na Dunavu. Kada je DS posle petooktobarskog puča došao na vlast Kostić je zvanično napustio tu stranku, ali je i dalje ostao u više nego bliskim poslovnim odnosima sa stranačkom vrhuškom.

Posle se približio DSS-u kada je ova partija bila na vlasti u Republici, a zatim je počeo saradnju i sa SNS-om. Zahvaljujući takvom svom stavu Kostić je, između ostalog, stekao i sledeću imovinu: šećerane u Baču, Vrbasu, Pećincima i Kovačici; hotele Grand i Family, apartmane Konaci "Sunčani vrhovi" i restoran na Kopaoniku; oko 30.000 hektara oranica u Srbiji (u Ukrajini ima bar duplo više zemlje); preko preduzeća Maradic Holiday Resort vlasnik je jezera Šelevrenac na Fruškoj Gori, površine 65 hektara; poseduje oko 50 odsto kapitala u MK Fintel Wind firmi za proizvodnju zelene električne energije…Kostić je od države dobijao kredite koje nije morao da vrati. Od Fonda za razvoj dobio je 320 miliona dinara (u to vreme četiri miliona evra), pare nikada nije vratio, a odmah po dobijanju "zajma" kupio je novu jahtu.

 

    A 3. Radnici Karneksa postali robovi

Carnex d.o.o. iz Vrbasa je najpoznatija industrija mesa u Srbiji. Vlasnici ovog privrednog društva su: MK Group iz Beograda (7,83 odsto), Ashmore Carnex Limited sa Kajmanskih ostrva (40,86 odsto) i Carnex Holdings d.o.o. iz Vrbasa (51,31 odsto).

Carnex je 2011. godine zapošljavao 1.761 radnika i ostvario dobitak od 128,8 miliona dinara uz promet od preko 5,5 milijardi dinara. Dve godine kasnije, pod upravom MK Grupe, ovo preduzeće ima čist godišnji prihod od 619,15 miliona dinara uz promet od 6,27 milijardi dinara, ali samo 1.112 zaposlenih.

Krajem maja prošle godine, direktori Carnex-a (Jaroslav Stupavski, Tanja Anđelić i Saša Janjić) otpustili su još 72 radnika, i to bez ispunjenja socijalnog programa. O svojoj nameri su samo reda radi obavestili sindikat i to samo u slučaju dva radnika – ostalih 70 su prećutali.

Filijala Nacionalne službe za zapošljavanje uopšte nije ni bila obaveštena. Čak i na zvaničnom sajtu Carnex-a još uvek stoji podatak kako tu radi 2.000 radnika?! Na mesto otpuštenih primaju se novi radnici, ali ovog puta sa ugovorom na određeno vreme, tako da nemaju pravo na naknadu za prevoz i topli obrok, ali ni na sindikalno udruživanje.

Moderno roblje. Kostiću ni ovo nije dovoljno, već bukvalno teži tome da potpuno izgladni meštane Vrbasa i okoline, odakle i sam potiče. Organi lokalne samouprave protežiraju Carnex pri dodeli oranica u zakup….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DIVLJAČKОМ PRIVATIZACIJОМ SRBIJA PRETVORENA U PRIVATNU KOLONIJU HRVATSKIH MONOPOLISTA

 

Petnaest godina kompanije iz Hrvatske ulaze u Srbiju kao na svoje tržište. U tome im svom snagom pomaže razapeta mreža ekonomske špijunaže i lobista koji više i ne kriju da rade za interese Hrvatske privrede. U pretvaranje Srbije u ekonomsku koloniju, kojom će upravljati Hrvatska, uključila se i Evropska banka za rekonstrukciju EBRD, koja obilatim i povoljnim kreditima finansira najvećeg hrvatskog tajkuna, Ivicu Todorića, kako bi srpske proizvođače i trgovce lakše izbacio iz konkurencije. Istovremeno, srpski privrednici u Hrvatskoj ne mogu ni da privire, jer je ova država organizovala institucionalnu i vaninstitucionalnu opstrukciju bilo kakvih srpskih ulaganja.

 

                        Nikola Vlahović

 

I dok hrvatski tajkuni haraju Srbijom, a srpski režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem širom otvara vrata Hrvatima da upravljaju srpskim institucijama, niko i ne pita za sudbinu srpske imovine u Hrvatskoj, raskomadane i rasprodate nakon rata.

Nepunih dva meseca posle takozvanog petooktobarskog prevrata, 17. novembra 2000. godine, na veliko iznenađenje javnosti, u Beograd je došla privredna delegacija iz Hrvatske.

Tog dana, u beogradskom hotelu "Hajat", bilo je više od hiljadu hrvatskih privrednika iz 450 firmi. Sa strane domaćina (ondašnje SRJ), okupili su se predstavnici više od 500 domaćih preduzeća. Bio je to, po brojnosti, impresivan skup, kakav se ni pre ni posle toga u Srbiji nije desio, ni sa jednom drugom stranom državom.

Uvodna izlaganja predstavnika tadašnje Privredne komore SRJ, Draga Šofranca i Hrvatske gospodarske komore, Nadana Vidoševića, saslušana su na nogama, jer je bilo tri puta više posetilaca od broja stolica koje je hotel mogao da ponudi!

U pokušaju da objasni razloge ovakvog "desanta" hrvatskih privrednika na uništenu i od ratova osiromašenu Srbiju, tadašnji predsednik Hrvatske gospodarske komore, Nadan Vidošević, izgovorio je nekoliko uopštenih rečenica o tome da je u pitanju obnavljanja prekinutih poslovnih odnosa, te da će to biti korisno za privrede dve zemlje i da vlade svojim merama treba da olakšaju saradnju.

Ubrzo će se ispostaviti da je to bilo dobro samo za Hrvatsku. Već sutradan su potpisana dva, za Hrvatsku vrlo povoljna ugovora iz oblasti metalske industrije, dok je najveća farmaceutska kuća "Pliva" iz Zagreba već pripremala isporuku svojih preparata u Srbiju, najveću od raspada bivše Jugoslavije (istovremeno dok je trajala pljačka "Galenike"). Investicije SRJ odnosno Srbije u Hrvatsku, samo su pomenute kao mogućnost i nikada se nisu ostvarile.

Četrnaest godina kasnije, pokazalo se da je ovaj skup bio od presudne važnosti za ekonomsku kolonizaciju Srbije od strane Hrvatske. U periodu od kraja 2000. godine, pa sve do danas, hrvatske investicije u Srbiji su daleko prevazišle sve prognoze, pa je danas reč o milijardama evra. Da bi bilo jasnije o kakvoj se invaziji radi, treba napomenuti da je Hrvatska među onih pet najvećih ulagača, koje u Srbiji ostvaruju i najveći profit.

Do januara 2015. godine, u Srbiji je registrovano više od 200 hrvatskih kompanija, a najznačajnije i najveće su Agrokor, Atlantik Grupa, Nekse grupa, Magma, Vindija, Podravka, DIV Samobor, Lura…

Sa druge strane, u Hrvatskoj postoji odbojnost prema srpskim proizvodima i ulaganjima, a preduzećima iz Srbije se sprečava dolazak brojnim necarinskim barijerama, nelojalnom konkurencijom domaćih firmi i diskriminacijom srpskih preduzeća u privatizaciji hrvatskih firmi. Kršeći sve evropske norme slobodnog tržišta, Hrvatska ovo sprovodi već čestrnaest godina. I uz pomoć otvorene medijske kampanje i satanizacije Srba, i Srbije kao države!

Hrvatska strategija ekonomskog porobljavanja Srbije, stavila je kao prioritet svoje investicije u Vojvodini. Zahvaljujući kriminalnim političkim koalicijama u Srbiji, koje su se smenjivale, ali nisu menjale svoju veleizdajničku narav, Hrvatska je uspela da danas postane dominantan faktor ekonomske moćni u ovoj srpskoj pokrajini.

Da bi bilo jasnije kakve su razmere hrvatske okupacije Vojvodine, treba pogledati samo neke od rezultata njihovih investicija. Tako su, na primer, hrvatske trgovinske firme „Biljemerkant", „Pevec", KTC i „Boso", kupile su više od 70 velikih prodajnih objekata širom Vojvodine.

Hrvatsko preduzeće „TNOR" kupilo je paket 42 posto akcija u firmi za gajenje žita i drugih useva „Erdevik". Investitorima iz Hrvatske prodata su i preduzeća „Radijator Zrenjanin", „Potisje Kanjiža", „Inteks" iz Mladenovca, „MIN holding" iz Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd", ciglana „Udarnik", „Milenijum osiguranje", „Džoly travel".

Kompanija „Našice cement" koja posluje u okviru „Nekse grupe" je u Srbiji postala delimični vlasnik pet najvećih preduzeća koja se bave proizvodnjom građevinskog materijala: kamenolom „Jelen do", „Stražilovo", „Opeka", „Polet" iz Novog Bečeja i „Potisje" iz Kanjiže.

 

      Ko su hrvatski lobisti u Srbiji?

 

Punih četrnaest godina, kompanije iz Hrvatske su radile na stvaranju "lobističke infrastrukture" u Srbiji. Cilj je bio jasan: ekonomsko pokoravanje dojučerašnjeg neprijatelja i izvlačenje što više profita iz Srbije, sa što manje ulaganja.

Tako je Hrvatska u Srbiji instalirana vrlo jaku i rasprostranjenu mrežu ekonomske špijunaže i institucionalne podrške, koja njihovim kompanijama danas omogućavaju privilegovan položaj i dalje pretvaranje Srbije u privrednu koloniju.

Sa koliko ozbiljnosti Hrvatska pristupa ekonomskom pokoravanju Srbije i njenom pretvaranju u regionalnu koloniju, svedoči i činjenica da je njihova državna kompanija "Janaf", na položaj direktora podružnice u Beogradu, postavila bivšeg direktora hrvatske tajne službe, Joška Podbevšeka. Iz te službe, regrutivana je mala armija ekonomskih "konsultanata" koja radi i u Srbiji.

U praksi, Sigurnosno-obavještajna agencija Hrvatske, povremeno raspisuje i konkurse za prijem ovih kadrova, što se može prepoznati i u uslovima za prijem u ovu službu. Između ostalog, traži se dobra informatička pismenost, poznavanje ekonomskih i spoljnopolitičkih (regionalnih) pitanja...Ali, uprkos tome, na ceni su "stari kadrovi", koji, po mogućnosti, imaju porodične ili poslovne veze u Srbiji.

Ali, ono što posebno raduje hrvatsku obaveštajnu službu, to je činjenica da su danas vođe hrvatskog ekonomskog lobija u Srbiji, postavljene na najviše državne funkcije. Tako je, zahvaljujući izdajničkoj politici koju sada u Srbiji vodi Aleksandar Vučić, bivši predsednik Privredne komore Srbije, Hrvat Željko Sertić (najbliži rođak ustaškog zločinca iz Drugog svetskog rata, Tomislava Sertića), postavljen na mesto ministra privrede.

Na njegovo mesto u Privrednoj komori Srbije, Vučić je postavio još jednog Hrvata, Marka Čadeža, koji je, uzgred, u ovoj ustanovi "oslobodio sve potencijale" i pretvorio je u okupljalište sebi srodnih homoseksualaca, ali i nekoliko mlađih uživalaca droge, kojima je ponudio važne uloge u ovoj instituciji.

Cilj je, naravno, njeno dalje urušavanje i kompromitacija. Ali, i Čadež i Sertić, predstavljaju samo vrh ledenog brega ispod koga se krije impresivna piramida hrvatskih lobista i doušnika hrvatske tajne službe.

Zahvaljujući dobro postavljenom ekonomskom lobiju u Srbiji, hrvatske kompanije su ovde ostale i posle ulaska u Evropsku uniju (uprkos zakonima i ograničenjima EU). Između ostalog, hrvatske kompanije uspele su da zadrže i sve privilegije na srpskom tržištu, pa čak i da ostvare nezapamćen monopol!

Među hrvatskim ekonomskim lobistima u Srbiji, ima i domaćih tajkuna i kriminalaca koji to rade za velike pare, često ulazeći sa njima u poslovne odnose iz kojih zajedno izvlače profit na štetu Srbije.

Krajem prošle godine, opljačkani radnici vojvođanskih poljopriovrednih zadruga, zajedno sa poljoprivrednicima-kooperantima, odlučili su da, posle kriminalnih opstrukcija koje su doživeli od srpskog pravosuđa, pokucaju na vrata Evropske komisije u Briselu i predaju svu dokumentaciju o slučaju otimanja 514.105 hektara državne i zadružne zemlje, koja je završila u rukama tajkuna i njihovih kompanija.

Među istaknutim otimačima, nalazi se i hrvatski tajkun Marko Pipunić, inače blizak prijatelj ratnog zločinca Branimira Glavaša. Reč je o sudskom predmetu gigantskih razmera, jer je njime obuhvaćeno 37 poljoprivrednih preduzeća i zadruga. Reč je o pljački oko pola miliona hektara najplodnije zemlje (200.000 hektara je bilo zadružno, a ostalo je državna svojina).

Hrvatski tajkun Marko Pipunić je od malih akcionara oteo poljoprivredno preduzeće "Ratkovo" sa više od 2.000 hektara zemlje. Pipunić je vlasnik kompanije "Žito grupa" iz Osijeka, a u ovoj kriminalnoj radnji obilato mu je pomogao i srpski tajkun, Miodrag Kostić ("MK Komerc"), čiji su prsti umešani i u druge hrvatske "investicije" u Srbiji.

Jedan od najvažnijih ljudi koji "iz daljine" diriguju mnogim hrvatskim privrednim desantima na Srbiju, svakako je i Marinko Zadro (sada novi vlasnik splitskog "Dalmacijavina"), koji je stekao ogroman kapital kao trgovac i mešetar šećerom. Dugo godina, Zadro je bio direktor šećerane u Sremskoj Mitrovici, a uoči raspada Jugoslavije, preselio se u Zagreb i tamo je radio kao direktor Emona Commerca.

Na kraju je postao većinski vlasnik šećerane Viro iz Virovitice, i tu počinje njegov veliki finansijski uspon. Danas, kao jedan od osam najbogatijih Hrvata, ima značajnu ulogu u svemu što hrvatske firme rade u Srbiji, jer je u Sremskoj Mitrovici, Beograd i Novom Sadu (gde je završio studije), ostavio značajne poslovne, privatne i porodične veze. Njegov novac i njegov uticaj, našli su se u svim važnijim privatizacijama u Sremu ali i drugde u Vojvodini.

Jedan od poznatijih slučajeva koji su se loše po domaća preduzeća završili, bio je i skandalozan pokušaj privatizacije Poljoprivrednog preduzeća "Erdevik" kod Šida.

Kad je "đavo odneo šalu", Zadro je prodao svoj udeo od 41,3 % kapitala i tu su se njegova direktna ulaganja u srpska preduzeća završila. Ali, ne i ona indirektna, preko drugih lica i kompanija. Danas je Marinko Zadro jedan od glavnih savetnika hrvatskim, privrednicima koji kreću u "pokoravanje" Srbije.

 

      Kako su kompanije iz Hrvatske, otele poznate srpske brendove

 

Najveći hrvatski tajkun i sigurno najbogatiji čovek u Hrvatskoj, Ivica Todorić, čijoj kompaniji "Agrokor" je postalo "tesno" u Hrvatskoj, danas igra jednu od dve glavne uloge na tržištu hrane u Srbiji. Tačnije, zajedno sa belgijskim "Delezom".

Naime, Torodićev prodajni lanac u Srbiji pod imenom "Idea", kontroliše četiri petine prodaje prehrambenih i drugih artikala široke potrošnje. Njegovi dobavljači su uglavnom iz Hrvatske, te se na takav način i poljoprivredni proizvođač iz Hrvatske svakodnevno pojavljuje na tržištu Srbije. Istovremeno, nadležna ministarstva Vučićeve vlade (Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo finansija), sve čine kako bi srpskog seljaka uništili i učinili nekonkurentnim, što ima za posledicu masovno pražnjenje srpskih sela.

Naravno, nije Todorić došao u Srbiju bez saglasnosti srpskih vlasti nego uz bogate provizije koje on (kroz razne forme) i danas isplaćuje srpskim vlastodršcima na čelu sa Aleksandrom Vučićem.

Neposredno pre nego što je krenuo u akciju kupovine srpske prehrambene industrije, Todorić je u ondašnjoj hrvatskoj vladi dobio saglasnost za njegov "istočni greh", ali samo pod uslovom da sa sobom povuče i kompletnu hrvatsku poljoprivredu. Tako je i bilo. „Agrokor" Ivice Todorića je već u februara 2003. godine, za 10,25 miliona evra, kupio fabriku sladoleda i smrznute hrane „Frikom".

Do tada, "Frikom" je bio profitabilan i uspešan i nikakvih potreba za njegovom prodajom nije bilo, osim interesa ovdašnjih političko-kriminalnih grupa i hrvatskih ekonomskih lobista. Uskoro je „Agrokor" u Srbiji postao vlasnik fabrike ulja „Dijamant", Klanice u Plandištu, „Kikindskog mlina", lanca hipermarketa „Idea", kao i vode "Mivela", „Nove sloge" iz Trstenika i „Zlatnog traga" iz Leskovca. Ali, to je bio tek početak. Todorić je u Srbiji postao vlasnik novih šest poduzeća i preuzeo kompaniju "Victoriaoil", uljaru iz Šida, koja je prisutna sa brendom "Iskon".

Na srpsko tržište ulja ušao 2004. godine kupovinom fabrike iz Zrenjanina koja je godinama držala više od trećine tržišta. Pravi primer otimačine srpskih brendova je i slučaj jestivog ulja "Iskon" koje je Todorić iskoristio za proizvodnju svoje robne marke "K plus". Kupovinom kompanije "Victoriaoil", Todoriću je palo u ruke posao godišnje prerade preko 250.000 tona suncokreta, i skoro 100.000 tona soje.

Ali, nije samo Todorić zgazio srpsku industriju hrane, otvorio srpsko tržište za hrvatske proizvode i pretvorio srpske dobavljače u najamnike treće kategorije. Na isti način je to uradila i hrvatska „Atlantik grupa" (čiji je predsednik i vlasnik Emil Tedeski), koja je postala vlasnik „Soko štarka", „Grand proma", „Palanačkog kiseljaka" i mnogo toga još.

Tedeski se dokopao srpske firme "Fudlend" poznate po organskoj proizvodnji srpskog ajvara. Da cinizam bude veći, Tedeski je ovo dobio uz specijalno odobrenje srpske Komisije za zaštitu konkurencije!

Oduševljen lakoćom kojom je došao u posed srpske firme, Tedeski je izjavio da srpsko tržište tretira kao "domaće". To ne bi bilo loše, kad bi se hrvatski tajkuni ovde ponašalo domaćinski, ali je njihova zamisao da iz Srbije što više otmu, da se Srbija opljačka, ponizi i pretvori u beznadežnu koloniju kojom mogu da haraju kako hoće.

Znatno ranije, zagrebačka mlečna industrija "Lura", kupila je „Somboled" iz Sombora, dok je „Vindija" iz Varaždina kupila „Mlekaru Lajkovac", fabriku stočne hrane „UNIP" iz Valjeva i čak osam farmi „Agroživa" u Plandištu.

Hrvatski kupac „Našice cement" je kupio četiri firme i to: „Jelen Do", „Polet", „Stražilovo" i „Opeka". Investitorima iz Hrvatske prodata su srpska preduzeća: „Radijator Zrenjanin", „Potisje Kanjiža", „Inteks" iz Mladenovca, „MIN holding" iz Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd", ciglana „Udarnik", „Milenijum osiguranje"…

 

      Kako EBRD pomaže Hrvatskoj da ekonomski pokori Srbiju

 

Mnogo pre nego se iko u Srbiji setio da pita, odakle novac Ivici Todoriću da investira u svoje širenje na ovaj prostor nekadašnje Jugoslavije, štampa u Hrvatskoj je objavila podatke da iza Todorića stoji novac Evropske banke za rekonstrukciju (EBRD), te da ona zajedno sa Todorićem nastupa u Srbiji.

Pretenzije ove gigantske bankarske korporacije nisu samo bankarske i to je odavno poznato. U slučaju Todorića i hrvatskih interesa u Srbiji, EBRD je otvoreno krenuo da pomaže prilikom kupovine i monopolizacije srpske industrije hrane.

Hrvatska i njeni tajkuni smatraju da je bolje kupiti celokupna srpska preduzeća, nego na tržište Hrvatske uvoziti proizvode direktno iz Srbije. „Agrokor" u Srbiji godišnje ostvari promet od blizu milijardu evra, od čega je 40 miliona evra promet po osnovu izvoza. Koliko Todorić uveze hrvatskih proizvoda u Srbiju, to još niko nije sabrao.

Po svemu sudeći, jasno je šta je cilj EBRD: da Hrvatska bude „lider u regionu" i da ona komanduje daljim tržišnim procesima u Srbiji, i kada je u pitanju tržište prehrane. Da je to tako, govore činjenice: 2006. godine, EBRD je u „Agrokor" investirala 110 miliona evra, pa je samim tim postala vlasnik udela od 8,33 odsto u Todorićevoj kompaniji, a u oktobru mesecu 2008. godine, „Agrokor" je od EBRD dobio kredit od 70 miliona evra i to u svrhu povećanja kapitala kompanije i širenje poslovanja trgovinskog lanca „Idea" u Srbiji!

To je bio i prvi kredit koji je EBRD uložila u razvoj trgovine u Srbiji, ali ne za Srbiju, nego za Ivicu Todorića! Vlada Srbije je tada slagala javnost rekavši kako EBRD "pomaže razvoju srpske trgovinske mreže", a zapravo je pomogla hrvatskom tajkunu. U maju mesecu 2009. godine, EBRD je odobrio još jedan dugoročni kredit „Agrokoru", ovaj put u vrednosti od 50 miliona evra.

 

      Kako su srpske kompanije prošle u Hrvatskoj

 

Srpska kompanija „Galeb group" iz Šapca (vlasnik i direktor Radoslav Veselinović), bila je jedna od retkih koja je makar pokušala da se pojavi na hrvatskom tržištu. Bezuspešno je pokušavala da kupi većinski paket akcija preduzeća „Pluto" iz Zagreba, što je obrazloženo da je navodno sa dostavljanjem ponude „zakasnio za jedan dan".

Kompanija „Danube Food Group", u čijem sastavu se nalazi „Imlek" i „Mlekara Subotica", čak tri puta je sa najboljom ponudom bezuspešno pokušavala da na tenderu kupi „Karlovačku mlekaru" u Hrvatskoj.

I kompanija „Delta", vlasništvo srpskog tajkuna Miroslava Miškovića, propala je prilikom pokušaja da kupi zemljište kompanije „Zagrepčanka" u Zagrebu i mesnu industriju „Improm" iz Križevaca.

Loše se proveo i biznismen Rodoljub Drašković sa svojom kompanijom "Svislajon". Drašković je krajem prošle godine zamalo uhapšen u Hrvatskoj zato što je protiv njega krivičnu prijavu podnela preduzetnica Sandra Vavra. U hrvatskoj štampi osvanuo je naslov: "…Srpski kralj čokolade osumnjičen da je 2008. godine fabriku čokolade u Sisku ‘DRD Svislajon’, prilikom kupovine, oštetio za oko tri miliona evra". Hapšenje se nije desilo, ali je i Draškovićev "Svislajon" propao u Hrvatskoj.

Retki pokušaji i nekih manjih kompanija da dođu na hrvatsko tržište, takođe su propadali. Do današnjeg dana, nijedna ozbiljna investicija srpskih firmi u Hrvatskoj se nije desila. Snažan otpor, opstrukcije i ometanja (zakonska i nezakonska) i dalje postoje.

 

      Šta je sa srpskom imovinom u Hrvatskoj

 

Pre raspada Jugoslavije, veliku imovinu u Hrvatskoj imala su srpska preduzeća kao što su „Tigar", „Putnik", „Centrotekstil", "EI Niš, „Utva", „Simpo", „Kristal", Robne kuće „Beograd", „Žitopromet", „Mašinoprojekt", FAD – Gornji Milanovac, PIK „Bečej", „Pionir" iz Subotice, „Prvi maj" Pirot, „Kekec" iz Subotice, „Sartid-Jugometal", kragujevačka „Zastava", „Kluz", "Beobanka", "Jugobanka" i više od trista drugih privrednih subjekata…

Najveću imovinu u Hrvatskoj imali su: „Geneks", „Železnice Srbije" i NIS (više od 80 benzinskih pumpi, odmarališta i udeo u Jadranskom naftovodu). Ta imovina nikada na pravi način nije ni popisana niti je valorizovana u međusobnim potraživanjima nakon rata.

Epilog događaja sa privatnom imovinom Srba zabeležio je Dokumentaciono informativni centar "Veritas". Prema njihovim podacima, bežeći da sačuvaju živu glavu od represalija hrvatskih vojnih i paravojnih formacija, Srbi su za sobom ostavili 400.000 poljoprivrednih mašina, 64.000 vozila, 440.000 opremljenih spavaćih i dnevnih soba, kuhinja i trpezarija, 760.000 aparata i tehničkih uređaja, 980.000 grla krupne stoke (200.000 goveda, 20.000 konja, 380.000 ovaca, 260.000 svinja, 100.000 koza…), 14 miliona čokota vinove loze, osam miliona stabala voća, 120.000 košnica, 1,550 miliona umetničkih predmeta, 24 bunara i cisterne, 980.000 grama zlata, 38.000 predmeta od krzna. O kućama, stanovima i drugim nepokretnostima, teško je i govoriti, jer se podaci i dalje sabiraju i dokumentuju.

Konačno, ne treba zaboraviti ni na činjenicu da je takozvanim Božićnim ustavom Franje Tuđmana, iz 1990. godine, Hrvatski sabor srpskom narodu ukinuo status konstitutivnog naroda i proglasio ga manjinom!

 

    A 1. Todorić kupuje i bioskope u Srbiji

Javnost u Srbiji je nedavno saznala da je Todorićev „Agrokor", preko marketa „Idea", postao vlasnik beogradskih bioskopa „Jadran" i „Voždovac" , koji se nalaze u najstrožijem centru grada.

 

    A 2. Protiv svojih

U Odeljenju BIA u Novom Sadu, čiji je načelnik iz Ljubovije (male varoši na Drini), za kontraobaveštajne poslove za praćenje delovanja službi bezbednosti iz Hrvatske, zadužen je operativac koji je po nacionalnosti Hrvat! Očigledno, srpska služba bezbednosti, na čijem je čelu direktor Aleksandar Đorđević, služi za sprdnju.

 

    A 3. Na šta Hrvatska cilja u Srbiji?

Podaci Hrvatske narodne banke govore da su investicije iz Hrvatske najviše zabeležene u oblasti poljoprivrede i usluga i čine udeo od 47 odsto svih ulaganja iz te zemlje, dok su ulaganja od oko 19 odsto zabeležena u sferi proizvodnje nemetalnih i mineralnih sirovina.

Prema istom izvoru, najveći investitori iz Hrvatske u Srbiji su: „Agrokor", „Pevec", „Vindija", „Idea", „Lura", „Našice cement", „Kroacija osiguranje" i „Magma". Ove firme su se u Srbiji usmerile ka kupovini fabrika prehrambene industrije i prirodnih resursa, što se vidi i iz strukture hrvatskih ulaganja.

Najviše sredstava je uloženo u poljoprivredu, lov i usluge (47 odsto); proizvodnju ostalih nemetalnih i mineralnih sirovina (19 odsto); proizvodnju hrane i pića (18 odsto). Daleko ispod ovih privrednih grana su izvršena ulaganja u proizvodnju mašina i uređaja (dva odsto); proizvodnju električnih mašina i aparata (dva odsto); osiguranje i penzijske fondove (dva odsto); trgovinu na veliko i posredovanje u trgovini (dva odsto).

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

IZ FONDA ZA “RASTURANJE” SRBIJE, PARE DOBIJAJU SRPSKI OLIGARSI, A NE MALA I SREDNJA PREDUZEĆA

 

Fond za razvoj Srbije ima kapital od 84,9 milijardi dinara, odnosno 746 miliona evra, a na kraju prošle godine je imao potraživanja po datim kreditima 80 milijardi dinara, ili 704 miliona evra. Najveći korisnici sredstava su upravo oni koji imaju najviše para, kao što su tajkuni, ali i preduzeća koja nisu u stanju da pozajmicu vrate.

 

          Milan Malenović

 

Fond za razvoj Srbije predstavlja instituciju preko koje Vlada Srbije realizuje podsticaje privredi, kreditima, koji često imaju niske kamatne stope, pa i niže od inflacije u tekućoj godini. Ali, ipak se prikupe sredstva, uglavnom po osnovu kamata, a delimično i kursnih razlika, za tekuću potrošnju. Tako je u celoj 2012. godini ukupan poslovni prihod, po tim osnovama, iznosio 15,5 milijardi dinara, uz iskazanu neto dobit u iznosu od 458,8 miliona dinara, ili nešto više od četiri miliona evra.

Dok je u prethodnoj 2011. godini Fond imao poslovne prihode od čak 78 milijardi dinara, uz iskazani gubitak u poslovanju, usled otpisa potraživanja preduzećima u stečaju kod kojih je zaključen stečajni postupak i otpisa dugova preduzećima koja su privatizovana, pa je u toj godini, iskazan gubitak u poslovanju od, čak, pet milijardi dinara.

Fond za razvoj raspolažene kapitalom od 84,9 milijardi dinara, ili 746 miliona evra. Ova sredstva Fond je uglavnom formirao iz sredstava od prodaje Telekoma Srbije, 50,9 milijardi dinara, tačnije 60 odsto ukupnog kapitala Fonda potiče iz tog izvora.

Ukupna potraživanja po datim kreditima na kraju 2012. godine iznosila su nešto više od 80 milijardi dinara, ili 704 miliona evra. Ali teško se dolazi da podataka ko su najveći dužnici. Međutim, pouzdano se zna da se tamo novac usmerava ne gde je potreban, već gde partija ministarstva za privredu i privatizaciju, Ujedinjeni Regioni Srbije, ima politički interes.

Novac se troši i na plate zaposlenih u samom Fondu (po trenutno važećem zvaničnom izveštaju u Fondu radi 61 osoba). Prema godišnjem bilansu Fonda, za neto zarade i naknade zarada u 2012. godini (tada 70 zaposlenih) isplaćeno je 127,56 miliona dinara, što po zaposlenom, u proseku, iznosi 1.822.285 dinara, ili mesečno 151.857 dinara. Dakle, tamo ima dosta tehničkog osoblja, pa je jasno da nadležno ministarstvo dozvoljava visoka lična primanja, da bi zid ćutanja o partijskim nalozima rukovodstvu Fonda bio obezbeđen. Koliki je prosek neto plata u Fondu za razvoj, toliko ne primaju ni ministri u Vladi Srbije.

Najteže je saznati ko je uopšte proteklih godina dobijao pare iz Fonda, a razlog za ovu tajnovitost leži upravo u činjenici da nisu finansirana mala i srednja preduzeća, kako tvrde u Fondu i vladi, već najbogatiji i najveći tajkuni u Srbiji.

Najviše je, po nezvanično dobijenim podacima, dobio Vojin Lazarević. Njegovo preduzeće "Rudnap Group – Minel Kotlogradnja" samo u periodu od 2007. do 2010. dobilo 508 miliona dinara.

Ni Miodrag Kostić Kole, u svetu poznat po tome što je od države Srbije kupio tri šećerane za ukupno šest evra, nije prošao mnogo lošije od Lazarevića. Iz republičkog budžeta preko Fonda za razvoj on je dobio oko 320 miliona dinara, što je tada vredelo oko četiri miliona evra, bez da je novac ikada vratio.

Među korisnicima sredstava Fonda za razvoj nalaze se i Željko Žunić (Beohemija, dobio ukupno oko šest miliona evra) i Miroslav Bogićević (njegova tri preduzeća su dobila ukupno 380 miliona dinara). Na spisku dobitnika sredstava prethodnih godina nalazi se i Zoran Drakulić (ukupno dobio 360.000.000 dinara), a sredstva je dobio i PZP Beograd u vlasništvu Mila Đuraškovića (200.000.000 dinara).

Vlasnik "Ružičaste imperije" Željko Mitrović takođe je dobro prošao u Fondu. Njegovo u međuvremenu finansijski ruinirano preduzeće dobilo je svojevremeno oko dva miliona evra kao pomoć za proizvodnju CD-a i DVD-a!?

Iako u Fondu zvanično tvrde da ne odobravaju kredite preduzećima koja su u blokadi ili posluju sa gubitkom poslednje dve godine među najvažnijim i najvećim korisnicima su upravo firme koje su u stečaju ili restruktuiranju, te tako nisu u zakonskoj obavezi da dobijena sredstva vrate.

Ko je sve dobijao namenske kredite za podsticanje proizvodnje iz Budžeta Republike Srbije za 2012. godinu, u ukupnom iznosu od 3,2 milijarde dinara, gde je Fond bio komisionar, dakle, kredite je davao u ime i za račun i iz sredstava Republike, po nalogu Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, u prvom polugođu, a kasnije po nalogu Ministarstva finansija i privrede (preduzeća u restruktuiranju navedena po redosledu davanja kredita u milionima dinara):

23.02.2012.

Zastava oružje 80

IMT 20

Livnica Topola 32

Vulkan, Niš 10

Simpo ŠIK 50

RTB Bor 1.500

09.03.2012.

Elan, Prijepolje 15

Vršački vinogradi 20

Zastava Kamioni 30

Industrija kablova 25

IHP Prva petoljetka 8

Šamot 10

03.05.2012.

Jagodinska pivara 15

AD Gibnjara 15

Simpo, Vranje 90

Industrija kablova 65

28.05.2012.

Industrija kablova 25

Magnohrom 25

20.06.2012.

Industrija kablova 100

31.08.2012.

Industrija kablova 110

22.10.2012.

Jagodinska pivara 70

IMK 14 oktobar 60

Internacional CG 35

Zastava kamioni 25

HI Župa 20

F-ka reznog alata 25

Krušik-Plastika 50

05.12.2012.

Simpo, Vranje 220

Utva, avio indust. 60

26.12.2012.

Vulkan Niš 10

Internacional CG 8

Pzp Beograd 10

Vojvodina,Starčevo 10

AD Dolovo 5

PIK Zemun 15

Dragan Marković 25

Javor, Ivanjica 10

21. oktobar, KG 10

MIN Lokomotiva 250

Zavarivač, Vranje 10

Metal Sistemi, KG 8

FAP Korporacija 19

Spisak nije konačan, jer u Fondu smatraju da su podaci ko je i koliko para dobio službena tajna. Ovu praksu je uvela još bivša direktorka Olivera Božić, a nastavila i aktuelna, Slađana Backović.

Predsednica Upravnog odbora Fonda je Verica Kalanović, ministarka regionalnog razvoja i lokalne samouprave, a članovi su: Ivica Kojić, Aleksandar Ljubić, Jovan Krkobabić, Sulejman Ugljanin, Velimir Ilić, Tatjana Matić, Zorana Mihajlović i Dejan Popović.

 

     A 1.

Puno kradu, a puno im dadu

Budžet Fonda za razvoj iznosi 17 milijardi dinara godišnje. Mada mu je zvanična namena podsticaj razvoja malih i srednjih preduzeća, istina je znatno drukčija.

Naime, najveći korisnici Fonda za razvoj su srpski multimilioneri. Na primer, za samo tri godine „Rudnap Group – Minel Kotlogradnja", preduzeće koje se nalazi u vlasništvu tajkuna Vojina Lazarevića, dobilo je milionske kredite u nekoliko navrata. Na visokom mestu među korisnicima kredita nalazi se i ime Miodraga Kostića, vlasnika „MK grupe". Njegovo preduzeće je od Fonda dobilo više nego celokupna srpska privreda.

I Kostić i Lazarević su tim parama kupovali jahte kojima krstare Jadranom. Samo jedno od ovih luksuznih plovila vredi čak 28 miliona evra. Od Fonda je dva miliona evra dobio i Željko Mitrović, tačnije preduzeće „Pink digital" koje se bavi štampanjem CD diskova!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KOSTIĆ: KAD JE DOŠLO VREME RAČUN DA SE PLATI, KOLE PARE NE DA…

 

 

Ni posle skoro šesnaest godina, ne nazire se kraj sudskom sporu u kome bi se dokazalo kako je preduzeće „Pobeda“ iz Novog Sada prevarila preduzeće „Translog“. Razlog za ovu neaktivnost pravosuđa nalazi se u činjenici kako je „Pobeda“ pomenutu prevaru izvela da bi od nje korist imalo treće lice – kompanija „MK Komerc“, vlasništvo tajkuna Miodraga Kostića zvanog Kole.

 

        pise Arpad Nađ

 

 

A tamo gde on zarađuje, tu se omrse i brojni domaći političari, zbog čega novosadsko pravosuđe mora da ćuti. Zarada u ovom poslu nije bila mala, budući da veštaci ukupnu štetu nanetu „Pobedi“ i „Translogu“ procenjuju na oko pedeset miliona evra.

Akcionarsko društvo za proizvodnju mašina i opreme, Pobeda Holding registrovano je na adresi – ulica Rade Končara 1. u Novom Sadu, odnosno u delu grada koji se zove Petrovaradin. U 2011. godini ovo preduzeće je sa samo 68 zaposlenih ostvarilo poslovni prihod od 217.232 .000 dinara i neto dobitak od svega 2.769.000 dinara.

U isto vreme u nekadašnjoj imovini ovog preduzeća MK Komerc u vlasništvu srpskog „kralja šećera“ Miodraga Kostića Koleta ostvaruje milionske prihode i to računato u evrima, a sve to zaslužujući jednoj prevari odrađenoj još devedestih godina prošlog veka…

Naime, tadašnji direktor Pobede Zoran Stanković u julu 1996. godine, donosi odluku o prodaji dela imovine preduzeća. Prema oglasu objavljenom 26. jula 1996. godine, tekla je prodaja pokrivene hale površine 18.612 kvm, ograđeno, otvorenog betoniranog skladišta poluproizvoda sa dva zatvoreno skladišta – jednog od 479 kvm i drugog od 99 kvm, industrijskod koloseka dugog 804 metara, pretovarnog krana nosivosti 32 tone, neograđenog betoniranog skladišta, kanalizacionog kolektora i više manjih objekata…

Shodno kupoprodajnom ugovoru potpisanom 12. avgusta 1996. godine od strane Zorana Stankovića u ime Pobede i Miodraga Kostića u ime MK Komerca, pomenuta imovina je prodata za vrednost od 15.000.000 dinara (tada oko pet miliona nemačkih maraka) i to tako što će odmah po potpisivanju ugovora kupac da plati milion dinara, kao i isporukom 500 tona šećera procenjene vrednosti 1.975.000 dinara, zatim će daljih milion dinara biti plaćeno mesec dana po potpisivanju ugovora, dok će ostatak od 11.825.000 dinara biti plaćen tako što će naredne četiri godine svaka tri meseca kupac prodavcu isporučiti po 249.472,5 kilograma šećera.

Prethodno su urađene tri procene pomenute imovine i to tako što su dve bile javne, a treća, poslednja, koju je uradio Financing sistem bila je poznata samo direktoru Stankoviću. Po toj poslednjoj proceni prodata imovina je vredela 18.011.124 dinara, a prodata je za tri miliona manje i to u isporuci šećera.

Prva komisija je, međutim, utvrdila da vrednost svih prodatih objekata i zemljišta iznosi 71.400.000 dinara, odnosno 21. milion ondašnjih nemačkih maraka, dok je druga samo jednu od prodatih hala procenila na 23.466.240 dinara (6.901.835 maraka).

Po pomenutom kupoprodajnom ugovoru i kasnijim aneksima, MK Komerc je za pet miliona maraka (današnji ekvivalent je 2,5 miliona evra) dobio ukupno 14 objekata i 31 hektar građevinskog zemljišta na samo tri kilometra od centra Novog Sada. Pri tome je najveći deo cene (uz izuzetak dva miliona dinara u gotovini) platio – šećerom.

Da bi ovakva prevara mogla da prođe morala je da bude urađena posebna procena vrednosti prodate imovine. Prvu procenu uradila je 3. maja 1995. zajednička komisija na zahtev direktora Stankovića. Komisija, čije postojanje i rad je direktor kasnije stalno negirao, došla je do zaključka da celokupna pomenuta imovina vredi četiri puta više od cene koja je naplaćena od Kostića.

Druga procena je rađena takođe po nalogu direktora Stankovića, ovoga puta od strane firme Alfa i Omega. Tada je procenjena samo jedna hala veličine 18.642 kvm i njena cena je utvrđena na skoro sedam miliona maraka. Približnu cenu pomenute hale utvrdila je prethodno i zajednička komisija. Kada se Javni pravobranilac kasnije zainteresovao za ceo slučaj, Stanković je upravo ovu procenu jednog jedinog objekta pokušao da proturi kao procenu vrednosti celokupne prodate imovine!

Konačno, da bi imao opravdanje zašto imovinu MK Komercu prodaje za četvrtinu njene realne vrednosti, direktor Stanković angažuje Financing centar da uradi i treću procenu vrednosti. Pri tome je veštačeno nešto što nije prodato, bar ne u onom obimu u kome je prodato.

Tako je veštačena vrednost 6,28 hektara zemlje, a MK Komercu je ukupno prodat 31 hektar. Zemljište je zato procenjeno na samo 653.804 dinara po reprodukcionoj vrednosti. Kasnije, u toku jednog sudskog postupka, od strane suda angažovani Zavod za sudska veštačenja iz Novog Sada je vrednost celokupnog otuđenog zemljišta procenio na 15.338.903,27 dinara!?

Financing centar je, na primer, vrednost skladišta gotovih proizvoda površine 18.624 kvm utvrdio na 16.225.000 dinara, što je za 7.241.000 dinara manje od cene koju su prethodno utvrdili komisija i Alfa i Omega. Prodati kolosek dužine 804 metara procenjen je trećim veštačenjem na 158.090 dinara, a prethodno je komisija smatrala da isti vredi 387.528 dinara.

Financing je procenjivao i vrednost otvorenog betoniranog skladišta površine 6.000 kvm umesto stvarnih 27.300 kvm koliko je zaista i prodato. Da bi se ovo prikrilo u ugovoru od 12. avgusta 1996. ne pominju se površine objekata. Saobraćajnice su procenjivane samo u dužini od 700 metara, a prodato ih je 2.500 metara!

Tako komisija utvrđuje vrednost saobraćajnica od 1.386.000 dinara, a Financing centar kasnije smatra da one vrede samo 62.500 dinara.

 

      Providne ali korisne laži

 

Kao zadatak utvrđivanja vrednosti na strani 2 u tački 7 naloga za veštačenje dato je da se utvrdi vrednost za „neograđeno, otvoreno, betonirano skladište livačkih sirovina površine 1.250 kvm“. Stvarna površina pomenutog skladišta, međutim, iznosila je 17.250 kvm, te je tako MK Komerc besplatno dobio 16.000 kvm betoniranog skladišta. Za prodati kanalizacioni kolektor uopšte nije ni vršena procena vrednosti.

Na strani 2, u tački 6, pomenutog naloga traži se procena vrednosti za pretovarni stacionirani kran na industrijskom koloseku nosivosti 32 tone. Kran je, međutim, pokretan i uz njega ide šinska staza od 55 metara, koja nije procenjivana, isto kao što nije veštačeno ni pripadajuće betonirano skladište za teške terete površine oko 1.200 kvm.

Ono što je u oglasu za prodaju navedeno kao „drugi manji objekti“ nije preciznije objašnjeno, pa se ne zna šta se pod ovim podrazumevalo, ali je njihovu vrednost Financing centar utvrdio na 61.880 dinara. Nisu bile obračunate niti prikazane ni vrednosti prodate radionice, skladišta u izgradnji niti priručnog skladišta za kontejnere koje je zajednička komisija utvrdila na 5.183.170 dinara.

Do kompletne dokumentacije u vezi ove više nego sporne prodaje državne imovine privatnom preduzeću dolazi tadašnji Javni pravobranilac Novog Sada Đorđe Boroški koji 29. aprila 1997. podnosi Opštinskom sudu tužbu za raskid ugovora P270/97.

Ubrzo posle toga Boroški biva smenjen, a sudija Branka Bajkić donosi 21. januara 1998. rešenje kojim obustavlja postupak P2963/97 zbog navodnog povlačenja tužbe.

Očigledno je da je Miodrag Kostić Kole već tada imao više nego jake veze u vlasti. Ne treba zanemariti ni činjenicu da je na čelu Upravnog odbora Pobede u to vreme bio Oskar Fodor, koji je pre toga bio republički ministar industrije, dok je Fodorova ćerka bila član komisije za procenu vrednosti imovine.

I Fodorovi su, isto kao i Kostić i direktor Pobede Stanković imali više nego značajne razloge da se pljačka zataška, pa tako ni o svemu obavešteni Opštinski javni tužilac i inspektor MUP-a Ljubičić nikada ništa nisu preduzeli.

U medijima se kasnije Stanković pravdao kako je Pobeda Holding do prodaje imovine bila na rubu propasti i kako je to bio jedini način da se obezbedi novac za plate radnika i nastavak poslovanja. Ovo je jedna od najbezočnijih laži koje je tadašnji direktor izrekao, jer je pre prodaje postojao razrađeni projekat izgradnje i rada Robno-transportnog centra (RTC) koji je uradilo preduzeće Translog. Upravo je ovaj projekat najvredniji deo plena koga se Kole dočepao za male pare.

Na izradi pomenutog projekta za RTC radila je sedmočlana direkcija RTC-a formirana od strane Pobede, na čijem čelu je bio inženjer Mihailo Miličić u saradnji sa preduzećem Translog koje je za ovaj posao angažovalo 22 saradnika od kojih su sedmorica bili profesori univerziteta.

Pobeda je u toku dvogodišnjeg rada Transloga i Direkcije RTC-a prihvatila ukupno 13 istraživačko-projektantskih rešenja za aktiviranje objekata i lokacija i devet marketinških aktivnosti. Prema njihovom mišljenju, privođenje nameni samo jednog od postojećih osam podsistema kontejnerkog terminala, Pobedi bi donelo dvostruko veću dobit od onoga što je MK Komerc platio – i to u šećeru, ne bili se dočepao ne samo ovog projekta, već i svih objekata neophodnih za njegovu realizaciju.

 

     Koletovi plaćenici ne miruju

 

Da je MK Komerc počeo da radi po projektu koji je besplatno i bespravno dobio od direktora Pobede Stankovića, vidi se ne samo iz nalaza Zavoda za sudska veštačenja od 8. februara 2005. godine, već i priznanje samog Miodraga Kostića koji je 2. novembra 2003. dnevnom listu Balkan rekao:

„…MK Komerc se sastoji iz upravne zgrade od 5.000 kvm. u centru Novog Sada, postoji još i Transportni centar sa velikom halom od 20.000 kvm. i nekoliko manjih atraktivnih lokacija„.

Na strani 5 pomenutog veštačenja iz 2005. veštaci Stojan Antić diplomirani ekonomista, Dr. Tomislav Jovanović dipl. ing. saobraćaja i Mirko Jovanović dipl. građevinski inženjer konstatuju:

„Zapravo, stepen izgrađenosti tehničke baze na ovoj lokaciji su kapaciteti koji se bez velike modifikacije mogu staviti u funkciju. Poseban dokaz je i izrada detaljnog urbanističkog plana novog vlasnika (MK Komerc – primedba autora) ove lokacije, gde najveći deo, preko 90 odsto površine i 100 odsto objekata na lokaciji realizuju osnovne funkcije RTC, usvojeno je na osnovu dokumentacije tužioca (Transloga – prim. aut.).“

Kostić je, dakle, ne samo za četvrtinu vrednosti kupio objekte i zemljište Pobede, već je potpuno besplatno dobio i kompletnu dokumentaciju koja mu je omogućila da odmah započne posao sa Robno – transportnim centrom.

U trenutku kada je Stanković prodavao objekte Pobede za četvrtinu njihove realne vrednosti, on je već imao i ponudu ŽTP Beograd i više stranih investitora za zajednički rad na RTC-u. Sve ove ponude je Stanković odbio namerno gurajući Pobedu u ambis nesolventnosti, ali je kasnije Kostić veoma rado pristao da sa pomenutim ulagačima sarađuje. Na ovaj način je indirektna šteta naneta Pobedi procenjena na oko 100 miliona ondašnjih nemačkih maraka, odnosno, sadašnjih 50 miliona evra.

Prevareni Translog je u međuvremenu protiv Pobede sudu podneo tužbu za odštetu. Tek je u ovom postupku, koji još uvek traje već skoro 16 godina, utvrđena sva razmera pljačke koju je sprovelo tadašnje rukovodstvo Pobede uz pomoć moćnika na vlasti, a u korist MK Komerca i njegovog vlasnika Miodraga Kostića Koleta. U pokušaju da se ovo prikrije neko je iz sudskih spisa ukrao preko 40 dokumenata i više od 400 stranica kojima se dokazuje opravdanost tužbenog zahteva, a kako je utvrdio tim veštaka u svom nalazu od 4. septembra 2009. godine. Koletovi plaćenici, očigledno, ne miruju.

 

       A1.

 

Kostiću i projekat i kontakti sa investitorima

 

U postupku Transloga protiv Pobede Holdinga svoje mišljenje je dalo nekoliko timova veštaka, a sve je prihvatio Trgovinski sud u Novom Sadu. Uprkos tome, postupak se ne privodi kraju, jer bi se time dokazalo da je Miodrag Kostić bukvalno opljačkao Pobedu.

Veštaci Zavoda za sudska veštačenja Novi Sad u veštačenju urađenom po nalogu Javnog pravobranioca (kako je navedeno u tužbi od 29. aprila 1997. na strani 4, poslednji stav, kao i na strani 5) utvrdili su nedopustivu grešku u visini nadoknade za prodato građevinsko zemljište.

Veštačenjem od 16. oktobra 2002, urađenim po nalogu suda u sporu Transloga i Pobede u celosti su potvrđeni gornji navodi, kao i da je umesto za 21 milion maraka imovina prodata za samo pet miliona maraka.

Isto tako je utvrđeno da je rešenjima i projektima Transloga višestruko uvećana vrednost objekata i zemljišta pripremljenog za aktiviranje istih u vidu Robno-transportnog centra (RTC). Šteta naneta Pobedi tako treba da bude uvećana i za izgubljenu dobit zbog neaktiviranja projekta RTC-a. Isto tako je utvrđeno da je MK Komerc korišćenjem rešenja Transloga priveo nameni sve objekte sa identičnim sadržajem definisanim u projektu i aktivirao lokacije onako kako je i sama Pobeda mogla i morala da učini.

Nalazom veštaka građevinske struke projekti i rešenja su ocenjeni kao visoko stručni i da su bili podobni da se objekti privedu nameni. Isto je utvrdilo i saobraćajno – transportno veštačenje koje je istaklo štetnost prodaje objekata. „etaljnom analizom je veštak ekonomske struke utvrdio opravdanost tužbenog zahteva Transloga čija je visina, zajedno sa zateznom kamatom te 2002. godine iznosila 33.483.766,88 dinara.

Prema rešenju Trgovinskog suda u Novom Sadu tročlani tim veštaka iz Zavoda za sudska veštačenja 8. februara 2005. predaje drugo veštačenje. U tom nalazu stručnjaci ponovo dokazuju da bivši direktor Stanković i njegov advokat Vuksan Lakićević ne iznose istinu kada tvrde da „ugovor sa Translogom nije zaključen“, ili da „rešenja Transloga nije prihvatio Upravni odbor Pobede“, kao i kada tvrde kako je „prodata samo jedna hala, a ne 14 objekata i 31 hektar zemlje“.

Nasuprot tim neistinama, veštaci dolaze do zaključka da je ugovor potpisan na osnovu usvojenog programa i da su poslovi kvalitetno urađeni od strane Transloga koji je angažovao i plaćao 22 vrhunska stručnjaka iz predmetne problematike, a da od Pobede nije naplatio ni dinara.

U tački 3 svog nalaza veštaci iznose: „…Tuženi nikada nije osporio da su poslovi kvalitetno rađeni na osnovu prethodno usvojenog Programa aktiviranja izgrađenih i delimično izgrađenih objekata u Industrijskoj zoni Pobeda u Novom Sadu. Ovaj Program je prezentiran i usvojen 2. juna 1994. pred komisijom predstavnika AP Vojvodine, grada Novog Sada i četiri predstavnika Pobede“.

Veštaci su takođe došli do dokaza da su rešenja koje je dao Translog usvojena na Savetu za razvoj grada Novog Sada sa svim prednostima lokacije za formiranje RTC-a, kao i da je projekat uvršten u prioritete pri tadašnjoj Saveznoj privrednoj komori.

Na zahtev Pobede, Zavod za urbanizam Novog Sada 10. januara 1995. odgovara:

„…Sa urađenim projektima i rešenjima upoznat je široki krug institucija u Novom Sadu, Privredna komora Srbije, kao i Privredna komora Jugoslavije u kojoj je projekat RTC-a Novi Sad registrovan kao prioritetan i više puta prezentiran stranim potencijalnim investitorima“. MK Komerc je, očigledno, potpuno besplatno dobio ne samo razrađen projekat RTC-a, nego i već postojeće kontakte sa stranim investitorima!

 

Po nalogu suda Udruženje sudskih veštaka Vojvodine 11. avgusta 2010. godine, predaje svoje veštačenje kojim su u potpunosti potvrđeni nalazi prethodnih veštaka. Na stranama 12 i 13 veštaci dokazuju kako je Pobeda MK Komercu ugovorom iz 1996. i kasnijim aneksima prodala 14 objekata i 31 hektar zemljišta, a ne samo jednu halu, kako je lažno prikazivao tadašnji direktor Stanković.

Takođe je dokazano i da su tehnološko-prostorna rešenja Transloga identična sa naknadno usvojenim Regulacionim planom lokacije Pobeda za budući RTC usvojenim 1998. godine, dakle u vreme kada su predmetni objekti već bili u vlasništvu MK Komerca. Takođe se na stranama 15 i 16 veštačenja navodi i kako su svi objekti privedeni nameni onako kako je Translog to predložio u svojim radovima i da je novi vlasnik u potpunosti iskoristio rešenja Transloga.

 

           A 2.

 

Prema autobiografiji koju najradije prezentira javnosti, Miodrag Kostić, zvani Kole, rođen je 25. avgusta 1959. u Vrbasu. Poreklom iz radničke porodice, tvrdi da je važio za mirno dete i da je već sa 14 godina počeo da zarađuje sopstveni hleb noseći džakove. Kasnije je, kaže, studirao ekonomiju i zaradio svoj prvi milion. Kako, to već ne želi da otkrije. Posle prvog ređali su se i dalji milioni, a njegovo poslovno carstvo trenutno obrće više od pola milijarde evra godišnje i upošljava preko 4.000 radnika u 35 preduzeća.

Devedesetih godina prošlog veka, u vreme sankcija nametnutih Jugoslaviji, Kostić se bavio švercom nafte, ali i drugih proizvoda koji su lako mogli da se unovče na gladnom srpskom tržištu, mada u svojoj romansiranoj autobiografiji tvrdi kako se obogatio na švercu farmerki.

Mnogi se još sećaju scene iz devedesetih kada ovaj biznismen sa oružjem u ruci pobedonosno stoji na baržama nafte koje je prethodno na Dunavu preoteo od bugarskih carinika. Tada su ga uočila dvojica koja će biti veoma zaslužna za njegov dalji napredak. Prvi je bio kum Nenada Čanka i vođa novosadskog ogranka zemunskog klana, Nenad Opačić. druga ličnost je bio Zoran Đinđić koji je ovog naoružanog preduzimača hitro doveo u Demokratsku stranku gde ga je postavio za direktora stranke.

Kostić najviše investira u srpski agrobiznis i transport. Vlasnik je i Apatinskog brodogradilištakoje u svom posedu ima 9,5 hektara u rukavcu Dunava koji ima rang međunarodnog zimovnika. Apsolutni je gospodar vrbaške industrije mesa i mesnih prerađevina Carnex, a ima i značajan paket akcija niške AIK banke.

Na Kopaoniku je vlasnik Grand i Family hotela, a odmah pošto je stekao to vlasništvo srpska vlada je odlučila da investira milione evra u infrastrukturu na ovoj planini i time je vrednost objekata naglo porasla. „a li je Kole samo dobro obavešten ili je nešto drugo u pitanju?

Miodrag Kostić je vlasnik firme Maradic Holiday Resort koja poseduje jezero Šelevrenac na Fruškoj gori veličine 65 hektara, kao i brokerske kuće MV Investment. Ima i 46 odsto kapitala u MK Fintel Wind, preduzeću za proizvodnju zelene električne energije. Ovo je samo deo njegovog bogatstva.

 

© Geto Srbija

materijal: List protiv mafije