Архива

Posts Tagged ‘jezik’

САМОУНИШТЕЊЕ СРБИЈЕ: КРАТАК ПРИЛОГ НАЦИОНАЛНОЈ БОРБИ ПРОТИВ СРПСКОГ ЗАБОРАВА!!!

14. априла 2017. Коментари су искључени

 

Припадност нацији! Припадност Вери! Припадност породици! То је Свето Тројство српског народа!

Срби су знали да припадају старом народу који је знао из ког и каквог гнезда је угледао свет! Гледали су у небо, призивајући свог Светог Саву да их молитвама омили Христу! Све што је у животу и од живота имао живео је и преживљавао у својој кући, у свом домаћинлуку, у својој породици!

 

                       Зоран Д. Милојевић

CUVANJE JEZIKA I PISMA1

 

Нацију, Веру и породицу спајао је српски језик , са својим дијалектима и акцентима. Српски језик је, за разлику од енглеског, разликовао ујака од стрица, нану (очеву мајку!) од бабе (мајчине мајке!), свака животна појава има свој термин или израз!

Српски језик разликује љубав од заљубљености, плач од ридања, кукања или вриска! Српски језик има „треба" и „требало", али и не и „требаш" или „требамо"! У српском језику не постојиупс", ни „ок", ни „кул"! У српском језикуах", „ох", „их", „ух", „уф" или „ех" има различито значење.

Центар света српског рода је српска породица, чији животни садржај почива на породичној љубави, исконској, телесној и емотивној припадности истим прецима који су везивно ткиво чланова породице.

А онда су дошли комунисти!

Српском народу је после рата побијено преко две хиљаде свештеника, да би на њихова места доведени скојевци са „попадијама" , младим скојевкама. Срби су организовали „сахрану Бога" у многим селима од Лике, преко Херцеговине, до Шумадије!

Српски очеви и мајке су постали „застарели", „прегазило их је време", били су „верски затуцани"! Њихови синови су волели „партију и друга Тита", Свети Сава је био брадат као Дражини кољачи, почели су да шире „слободну љубав" и да проводе „другарске вечери" уз своје, тек „регистроване", другарице!

Српске кћери су васпитаванеда имају своје парче хлеба", нису желеле мужеве којима ће „да перу гаће", од „религије су дигле руке", а за „Тита и партију" радо „дизали ноге"! Престале су да рађају више од једног детета, јер „оне су господари свакога тела"!

Но, нису сви подлегли „новом времену"! На Косову и Метохији породица се одржала, а породична припадност и љубав су носили живот. „Брат је сеји из ока испао"! „Сеја брату од миле заклетве"! „Сеја сеју у недрима носи"!

Тако су расле, живеле и стигле Христу на насеље моја мајка Лепосава и њена сестра (моја тетка !!!) Јаника! Док нису родиле синове заклетва им је био рођени брат Сава! „…Жи ми Сава"! После тога разговора нема!

Кад сам се ја родио , обе сестре су се клеле: „…Жи’ ми Зоран"! А онда је моја тетка Јаника родила сина Јована кога смо из милоште, онако буцмастог и ,,слатког као шећер" , прозвали Буцко!

Сада је почело: моја мајка и моја тетка су се клеле "…Жи’ ми Сава", кад је заклетва дотицала ширу фамилију. Кад је заклетва дотицала њихове породице, следило је моја мајка : !Жи" ми Зоран", моја тетка: „…Жи ми Буцко"!

Тетка Јаника је родила Мирјану и отада, кад се само ње, лично тицало, изговарала је: "Мирјане ми моје"!

Почела су да се рађају Моја, Буцкова и Мирјанина деца. Али, никада нисам чуо да се иједна сестра заклела у своје унуче. Ипак се чуло нешто ново!

Моја мајка је наручила сестри да јој донесе црвено метохијско вино. Обрадована, моја мајка вади паре из новчаника и пружи тетки. Тетка одбија да прими уз изговор:

Нећу, жи" ми Зоран"!

Тетка се куне у сестрића и моја мајка, ћутке, враћа паре у новчаник.

Моја тетка наручује сестри да јој донесе „ћебенце" саткано у околини Ниша. „Ћебенце" је за унуке! Обрадована, моја тетка вади паре из новчаника и пружа мојој мајци. Мајка одбија да прими уз изговор:

Нећу. Жи’ ми Буцко"!

Мајка се куне у сестриће и моја тетка , ћутке, враћа паре у новчаник!

Кад год би се, на било који начин, која од сестара чула да се куне, ја сам се смејао и задиркивао, засмевајући обе својим доскочицама. Тек на четрдесетодневном помену мојој тетки Јаники, кад моје мајке није било већ пет година, сетио сам се њихових заклетви и почео да из њих учим и изучавам свој народ!

Народ се мери по јачини песме! У призренској песмиУ село кавга голема", старој више од шесто година, посвађана браћа зову сестру да пресуди. А она отписује да „једно чедо на грудима носи", да јој се друго „за кошуљу држи", а треће се „од ње не одваја"!

Сестра моли и куми браћу да их помири сестринска заклетва у све њих, јер нема тог брата међу њима, кога воли више од друге браће!

Нација, Вера и породица! А све везано, повезано и свезано једним језиком! Српским језиком!

Са српским језиком недоумице нема! Свака реч зна шта тачно означава! Свака реч зна за време „кад јој време није"! Свака реч зна „која гвоздена врата отвара", а која „дрва се секирицом за потпалу спремају"!

Шта нам ваља чинити?

У току је поплава страних речи и израза, као и речи и израза које нам стижу као кованице из околних народа, чији је „матерњи језик" преправљен, изломљен, претестерисан и у бесмисао претворен језик!

Наш одговор мора бити враћање српског језика млађим генерацијама. Ђаци виших разреда основних школа морају имати „подобавезно" читање приповедака Глишића, Кочића, Лазе Лазаревића, Глигорија Божовића и иних!

Наше једино, али најjаче оружје против душмана је српски језик! У здрављу га узвисили!

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

Advertisements

ZAHVALNOST: PRAVAC AMERIKA – KAO NAGRADA ZA NAMERAN PROPUST BESPOTREBNOM VAKCINACIJOM STOKE U SRBIJI!!!

30. марта 2016. Коментари су искључени

 

Američka ambasada i državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede, Danilo Golubović, sprečili su smenu više službenika Ministarstva poljoprivrede, a Tamara Bošković načelnica za veterinarsko javno zdravstvo umesto da bude smenjena biće nagrađena!

Zašto je ovoliko stalo ambasadi SAD da sačuva kadrove u Ministarstvu poljoprivrede? Zašto je američki Stejt department spreman da plati Tamari Bošković putovanje, boravak i obuku na "Individuala Visitor Leadership Program" u Americi, vredno pedeset hiljada dolara?

 

                       Vuk Stanić

NAGRADA ZA PROPUST

 

Gospođa Tamara Bošković, načelnica za veterinarsko javno zdravstvo, odgovorna je za vakcinaciju životinja neregistrovanim vakcinama, protiv bolesti plavog jezika. Za uvoz ovih i ovakvih neregistrovanih vakcina odgovorni su i načelnik odeljenja granične veterinarske inspekcije Zoran Marinković i još nekoliko službenika koji su morali da spreče uvoz i korišćenje neregistrovane vakcine.

Protiv Boškovićeve je istina u jednom trenutku pokrenut disciplinski postupak, ali kako stvari stoje taj postupak će biti zaboravljen. Ona će na predlog sekretara Golubovića biti nagrađena putovanjem u Ameriku.

Tamarino putovanje će Stejt department platiti pedeset hiljada dolara, tvrdi ekspert za poljoprivredu i službenica (savetnik) američke ambasade u Beogradu Tatjana Maslać.

Inače službenica američke ambasade Tatjana Maslać, poslala je jednu e. mail poruku direktoru Uprave za veterinu pri Ministarstvu poljoprivrede, Miodragu Petroviću, posle koga je Petrović obustavio sprovođenje nove sistematizacije radnih mesta.

Podsećamo javnost je očekivala da će sistematizacijom biti sklonjeni svi službenici zbog čijih je propusta u radu trpela država Srbija. Jedan od službenika koji je prema saznanjima Tabloida trebalo da bude smenjen je Tamara Bošković, načelnica za veterinarsko javno zdravstvo.

Oblast javnog zdravstva je godinama u lošem stanju, stalno se pojavljuju zarazne bolesti životinja, kuga svinja i vakcinacija od svinjske kuge u Srbiji su trajali duže od bilo koje civilizovane države na svetu. Bruceloza sa više puta pojavljivala, a nisu preduzimane adekvatne mere. Najgori skandal koji je Magazin Tabloid otkrio u ovoj oblasti je vakcinacija životinja neregistrovanim vakcinama, protiv plavog jezika.

Naime, Plavi jezik je bolest koju prenose komarci. U Srbiji nije postojala epidemija plavog jezika, ipak uvezena je neregistrovana vakcina. Uvoz je obavljen zimi kada komaraca nema, pa sve i da se pojavio neki izolovani slučaj bolest se nije mogla raširiti.

U slučaju sumnje prisustva plavog jezika širenje ove bolesti može se sprečiti i zaprašivanjem komaraca. Ipak, Ministarstvo je donelo odluku da se započne sa vakcinacijom goveda. Više stotina grla je vakcinisano neregistrovanom vakcinom, a razmere štete koja je na taj način počinjena srpskom stočnom fondu i potrošačima do danas su nepoznati.

Zbog ovakvih i sličnih propusta novi direktor uprave za veterinu Miodrag Petrović bio je primoran da zatraži od ministarke, Snežane Bogosavljević Bošković, da se pokrene sistematizacija kojom bi sa odgovornih mesta bili sklonjeni svi loši kadrovi u ovoj Upravi.

Petrović je pokrenuo i disciplinski postupak protiv načelnice Tamare Bošković, što su mnogi poljoprivrednici pozdravili. Ipak trećeg marta u 15 časova i pedeset jedan minut Petroviću je stigao mejl iz ambasade Sjedinjenih Američkih Država u kome mu je Tatjana Maslać napisala da je pre godinu dana ministarstvo nominovalo Tamaru Bošković za "Individuala Visitor Leadership Program" (Individualni posetilac programa za lidere IVLP) da program košta 50.000 dolara i da će novac propasti ako Boškovićeva ne bude poslata.

"…Pošto IVLP program traje od 19.marta do 09. aprila 2016. godine još nam je veoma malo vremena ostalo za tehnički deo organizacije puta (viza, avio karta). Napominjem da je program na kome treba da učestvuje Tamara Bošković već napravljen, hoteli i avioni su rezervisani.

Na programu učestvuje oko dvadeset učesnika (većina iz državnih institucija) iz celog sveta, svi troškovi boravka i puta su plaćeni od strane SAD (State department). Samo napomena da programom po učesniku košta oko USA 50.000 dolara i ako sada odustanemo od Tamarinog odlaska za SAD ti fondovi za Srbiju će propasti (zbog kratkog roka otkazivanja ne mogu se fondovi prebaciti na drugu zemlju).

Konkurencije iz celog sveta za IVLP program je veoma oštra i prestižno je dobiti mesto kao učesnik/zemlja na ovom programu. IVLP program je prestižni program koji je u potpunosti finansiran od strane SAD State Departmenta.

Cilj programa je upoznavanje učesnika sa velikim brojem tema iz oblasti poljoprivrede, dok se za stručnjake iz određenih oblasti u ovom slučaju veterine javno zdravlje, bezbednost hrane, procena rizika pripremaju dodatni programi. Zbog veoma kratkog vremenskog perioda, odvojenih fondova za Srbiju i neophodnih dodatnih priprema za put, molim Vas da nas u što kraćem roku obavestite o vašoj odluci da Tamara Bošković bude deo IVLP programa u 2016…" navodi Maslać u svom mejlu.

Pre i posle ovog mejla sekretar Ministarstva poljoprivrede Danilo Golubović, koji zajedno sa Tamarom Bošković često putuje na službena putovanja, već je razglasio po ministarstvu, da će izbiti diplomatski skandal ako Tamara Bošković ne bude predstavljala Srbiju na IVLP programu Američkog Stejt departmenta.

Petrović je kako saznajemo posle ovog mejla i razgovora sa sekretarom Golubovićem odmah obustavio sve smene neodgovornih kadrova u Ministarstvu poljoprivrede, a službenicima američke ambasade je odgovorio da je saglasan da Tamara Bošković učestvuje u IVLP programu.

U dokumentacije do koje je Tabloid došao nalazi se i e-mejl Danila Golubovića, u kome piše:

"…Shodno mejlu koji sam dobio od Ambasade USA u Beogradu, molim Vas da na isti hitno odgovorite kako ne bi došlo do diplomatskog skandala i ozbiljnih problema za Vašu upravu i celo Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine. Ukoliko je potvrđeno da će Tamara Bošković ići, onda proceduru treba pod hitno obraditi. Ja 09.03, imam sastanak sa H.E. Ambasadorom USA i sigurno će me pitati za predmetni problem."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRILAGOĐAVANJE: MIGRANTI NAMEĆU SVOJU VOLJU NEPOŠTOVANJEM OBIČAJA I ZAKONA ZEMLJE DOMAĆINA!!?

19. фебруара 2016. Коментари су искључени

 

Imam iz Kelna Sami Abu-Jusuf je londonskom listu „Daily Mail" i ruskoj televiziji REN TV rekao kako Nemice i Nemci moraju da imaju razumevanje za masovne seksualne napade od strane izbeglica tokom dočeka Nove godine. „Kada se žene tako oblače (kao Evropljanke, prim. aut.) one bukvalno provociraju mlade muškarce."

Da li to znači da i Nemice ubuduće moraju da nose burke? Mada to u Damasku ili Kabulu na ulici nikada ne bi smeli da urade jer im vera zabranjuje, imigranti po evropskim gradovima vrše čak i nuždu na javnim mestima. Da li je i to deo misije uništavanja evropske kulture i njenih vrednosti?

 

                   Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

001.BRISELSKA PARADA8

 

Danski list „Metro Xpress"  obelodanio je pre kratkog vremena još jedan problem sa izbeglicama o kome mi, Evropljani, nismo mogli ni da sanjamo. U islamskim zemljama je potpuno normalno da se udaju devojčice mlađe od 16 godina, gde je u većini zapadnih zemalja apsolutna donja granica za sklapanje braka.

I sam prorok Muhamed je imao suprugu staru samo šest godina. Bila je to njegova mezimica, najomiljenija među njegovih 14 žena, Ajša. Istini za volju, u zbirci „Hadisa" tom 5, knjiga 58 broj 234 stoji kako ju je Muhamed kao ženu uzeo tek kada je napunila devet godina.

Pošto je život Proroka za sve muslimane primer kako se treba ponašati, puno njih uzima za supruge devojčice, ali ne mlađe od devet godina. Takvi odnosi su u Zapadnoj Evropi apsolutno zabranjeni.

Kada devojčica tog uzrasta kao emigrant stigne u Dansku bez pratnje roditelja, već jedino sa svojim mužem, ona završava u domu za nezbrinutu decu. Kako izveštava pomenuti danski list, koristeći jednu rupu u zakonima njihovi supruzi mogu svakog vikenda da ih preuzmu, pod uslovom da dokažu da su se venčali po zakonima zemlje iz koje dolaze. „Metro Xpress" ovo naziva „vikend seksom pod okriljem i uz finansijsku pomoć Danske". Običnom čitaocu iz Evrope na ovo može samo da se „prevrne" želudac.

Više od milion ljudi je za poslednjih godinu dana prebeglo iz zemalja Severne Afrike, Bliskog i Dalekog Istoka u države Evropske Unije. Sa sobom oni nose potpuno drugačiju veru, kulturu i običaje. I njihov pogled na svet se potpuno razlikuje od evropskog.

Nekada se smatralo da takve pridošlice obogaćuju evropsku kulturu, da nam šire vidike. Kada je početkom šezdesetih godina u naše malo mesto stigao prvi radnik iz Turske svi smo išli da ga vidimo, misleći da ćemo zateći nekog sa dugim crnim brkovima, tamne puti i perčinom na glavi. Na našu žalost, gospodin Toj, kako se on zove, bio je Turčin iz Istanbula, evropskog dela Turske i njegovi preci su bili sa Balkana, tako da se nije mnogo razlikovao od nas.

Nisu se ni oni koji su posle njega dolazili puno razlikovali, bar ne po ponašanju. Onda se naglo sve to promenilo.

Nekada su u Nemačku dolazili siromašni da bi zaradili novac i izdržavali svoju porodicu u zemlji porekla. Bili su svesni da ovde postoje zakoni i gledali su da ih se pridržavaju. Nisu im smetali ni naši običaji i počeli su polako i sami da im se prilagođavaju.

Ni druga generacija gastarbajtera nije bila puno drugačija, jer se rodila ovde i od malena se učila našim pravilima. Problem nastaje sa trećom generacijom koja se potpuno odrodila od svojih korena, ali nije uspela ni potpuno da se uklopi u ovdašnje društvo. Ostali su nekako između.

Međutim, sve nam to nije toliko smetalo, jer se radilo o izuzetno malom broju „neprilagođenih". Ovaj talas izbeglica ne samo da nas je iznenadio, već nas je dočekao i potpuno nespremne da apsorbujemo u kratkom roku toliku reku ljudi potpuno drugačijih od nas. Istini za volju, ni oni sami nisu pokazivali nikakvo interesovanje da budu apsorbovani.

Evropska politička elita i dalje sanja o tome kako su ovolike izbeglice iz različitih krajeva sveta novo obogaćivanje naše stare civilizacije. Ne znam čemu sve to? Bar stanovnici Nemačke imaju dovoljno visoke prihode da sebi mogu da priušte putovanje u bilo koju zemlju, ako žele da se upoznaju sa tamošnjom kulturom i običajima. Ako nam se na putovanju neko svidi, možemo da ga povedemo ovamo, jer su naši zakoni o dolasku bračnih drugova veoma liberalni.

Osim toga, ove nove izbeglice uopšte nisu nikakva reklama ni za svoj narod, ni veru, a ni „kulturu". Pošto su došli u ogromnoj grupi, neretko ceo jedan klan od jednom, u njima je proradio mentalitet čopora, svojstven i nemačkim turistima kada kao horda preplave Majorku i počnu da terorišu lokalno stanovništvo.

Ove izbeglice koje su sada došle, ni približno nisu kao gastarbajteri iz šezdesetih godina. Većina njih najiskrenije misli da smo iz nekog razloga dužni da ih primimo i trpimo.

Sigurno je da se stanovnici Damaska (najstarije prestonice na svetu) ili Kabula, ponašaju onako kako se njihovi zemljaci ponašaju u Nemačkoj: da bacaju smeće po ulici ili parku, a da nuždu (i malu i veliku) obavljaju na javnim mestima.

Iz nekog razloga oni to čine ovde, u sred Evrope. To je uzelo toliko maha, da su u pojedinim opštinama i gradovima lokalne vlasti počele da štampaju i emigrantima dele informativni materijal koji im na njihovim jezicima objašnjavaju šta ovde sme, a šta ne sme da se radi.

Imam iz Kelna Sami Abu-Jusuf je londonskom listu „Daily Mail" i ruskoj televiziji REN TV rekao kako Nemice i Nemci moraju da imaju razumevanje za masovne seksualne napade od strane izbeglica tokom dočeka Nove godine. „Kada se žene tako oblače (kao Evropljanke, prim. aut.) one bukvalno provociraju mlade muškarce." Da li to znači da i Nemice ubuduće moraju da nose burke?

Ovo pokazuje da veliki broj došljaka iz arapskog i muslimanskog sveta smatra da smo mi pozvani da se njima prilagodimo, a ne oni nama. O tome kako Arapi sebe smatraju višom rasom u odnosu na sve ostale narode, već sam pisao. Razlog za ovakav njihov stav je činjenica da se njihov prorok Muhamed rodio kod njih.

Ni ostali muslimani ne zaostaju puno za Arapima, jer smatraju da je jedino njihova vera prava, tako da smo mi hrišćani ne samo nevernici, već na neki način od Boga kažnjeni (pošto nam se „oči nisu otvorile"), pa smo tako predodređeni da služimo „pravovernima". Upravo je ovih dana nemački javni servis ARD objavio potresnu reportažu o izbeglicama hrišćanima koje u izbegličkim kampovima u Nemačkoj maltretiraju emigranti muslimani.

Po šerijatu je dozvoljeno lagati „nevernike", pa i tako što se musliman zaklinje u Alaha. Upravo to je uradilo nekoliko muslimana u Engleskoj na suđenju njihovom imamu koga britanska štampa pominje samo kao Abdula Mukina K. Pred sudijom su se oni kleli nad svetom knjigom Kuranom, prizivali Alaha i zaklinjali se u život svoje majke da je imam u vreme krivičnog dela koje mu se stavlja na teret bio u džamiji i molio se.

Tužilac je zatim sudu predočio DNK analizu koja Abdula Mukina nedvosmisleno označava kao čoveka koji je silovao dvadesetsedmogodišnju žrtvu. Konačno je i sam imam priznao delo, kako bi dobio blažu kaznu.

I među Evropljanima ima veoma religioznih ljudi, ali se oni nikada ne bi lažno zaklinjali nad Biblijom ili u samog Boga. Baš zato što su religiozni i što su za njih svi ljudi Božija bića, pa je tako isti greh lagati vernika ili nevernika.

Da li je zaista projekat „Multi kulti" mrtav? Da, ako očekujemo da će u nekom razumnom roku milioni novopridošlih izbeglica da se odreknu starih navika i da prihvate naše civilizacijske tekovine.

Osim toga, zašto „Multi kulti"  mora da se ispunjava dovođenjem neevropskih izbeglica? Imamo u našem komšiluku toliko divnih naroda čija se kultura razlikuje od naše, ali s tim da te razlike nisu tako drastične kao u slučaju arapskog podneblja. Koliko su Nemci zaista upoznati sa kulturama, recimo, Poljaka, Čeha, Rusa, Srba, Finaca, Gruzijaca…?

 

    A 1. Izgovor za napastvovanje

Švedski zvaničnici su 1996. objavili kako najveći broj silovatelja potiče iz: Alžira, Maroka, Libije i Tunisa. Identično je izgledalo i 2005. godine. Jedina razlika je što je u međuvremenu broj slučajeva silovanja od strane pridošlica iz tih zemalja porastao za 17 odsto, a do danas se broj tih krivičnih dela – utrostručio.

Šveđani naivno veruju da je jedan od razloga i jezička barijera. Na ulicama švedskih gradova često može da se čuje kako žene, ali i muškarci izgovaraju reč „fika". Izbeglice koje nešto malo znaju engleski ili nemački ovaj izraz povezuju sa slično zvučećim rečima iz tih jezika koje znače seksualni odnos.

Recimo, švedska reč „fika", međutim znači „piti kafu", tako da poziv „Jag gar fika, kommer du med?" znači samo: „Idem da pijem kafu, hoćeš i ti?" Dodatni problem predstavlja švedska reč „ficka" (izgovara se isto „fika") koja znači „džep".

Potpuno u skladu sa suludom idejom kako domaćin treba da se prilagodi gostu, a ne gost domaćinu, švedski zvaničnici pozivaju Šveđane da u prisustvu Arapa koriste njihovu reč za kafu: kahva. Da bi se smanjila jezička barijera u švedskim osnovnim školama već je uveden novi predmet: arapski jezik.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DEMONTAŽA VOJSKE: ZAVRŠNA FAZA DEMILITARIZACIJE SRBIJE PO NATO ŽELJAMA!!!

 

U potpunoj tišini, daleko od javnosti, Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije, pristupili su, po nalogu NATO pakta, poslednjoj fazi razoružavanja i uništavanja odbrambene moći zemlje. Pod izgovorom da je reč o usklađivnju sa standardima ove alijanse, Ministarstvo odbrane Srbije masovno prodaje ili uništava teška naoružanja, raketne i radarske sisteme. U Vojsci Srbije, komandni kadar će uskoro koristi engleski jezik kao službeni, a oficiri više ne mogu da napreduju ako ga dobro ne savladaju. Privatizovne su li uništene sve one državne kompanije koje su decenijama hranile i oblačile vojsku. Od nekada ozbiljne armije, ostalo je nekoliko manjih brigada, razbacanih po Srbiji bez smisla i potrebe.

 

                  major Goran Mitrović

DEMILITARIZACIJA SRBIJE-2

 

Prvom polovinom ove godine Ministarstvo odbrane Srbije najavilo je da će prodati više od 500 tenkova i haubica, 220 oklopnh vozila i preko 20 hiljada komada lakog naoružanja. Taj proces je danas uveliko u toku. Direkcija Ministarstva odbrane za nabavke i prodaju, ponudila je kupcima 282 tenka T-55 i 220 oklopnih transportera (M-60, M-80, BTR-50, BTR-60) i protivoklopna oruđa tipa POLO kao i haubice od 105 i 155 milimetara.

Cena je bila daleko ispod realne, sve se uglavnom prodaje pod stavkom "staro gvožđe", a obavezu da se "oslobodi" tolike količine naoružanja i opreme, Ministarstvo odbrane dobilo je direktno iz komande NATO pakta!

Koliko je Ministarstvo odbrane bilo revnosno u ovom poslu masovog razoružanja Vojske Srbije, govori i podatak da je na prodaju stavljeno čak 1.100 protivavionskih topova, dakle, kompletna protivvazdušna odbrana Vojske Srbije!

Na prodaju je i 26 višecevnih raketnih lansera M-63, što je neshvatljivo, jer je nebo Srbije praktično ostalo potpuno nebranjeno. Da bi likvidacija protivvazdušne odbrane sasvim uspela, iz naoružanja i opreme Vojske Srbije, izbačena su i tri radara tipa SNAR-10 za takozvano kontrabatiranje neprijateljske artiljerije! Sva tri su već našla kupca po bagatelnm cenama.

Proces odavno započetog razoružanja Srbije i njena "demilitarizacija", još nije gotov, ali je u završnoj fazi. Dolazak visoke delegacije NATO paka u Srbiju, povodom razoružanja i "usklađivanja sa NATO standardima", protekao je tiho i neprimetno.

Naime, delegaciju je predvodio jedan od najviših funkcionera ove alijanse, Frenk Boland, pomoćnik generalnog sekretara Alijanse na poziciji šefa Direktorata za planiranje snaga NATO, koji je u skladu sa takozvanim programom PARP (Proces pregleda i planova) vršio „procenu", tačnije rečeno, kontrolu i inspekciju stanja u sistemu odbrane Srbije sa težištem na Vojsci Srbije, radi uspostavljanja "nove komandne odgovornosti" i regulisanja odnosa na relaciji nadređeni-podređeni. Dakle, NATO komanduje, a ono što je ostalo od Vojske Srbije, izvršava naredbe.

Ruski vojni stručnjaci ocenili su ovu situaciju kao "Vučićev nepovratni put", jer je njegova vlada uradila nešto suprotno Ustavom deklarisanoj vojnoj neutralnosti.

Ponižavanje i demontaža Vojske Srbije, ne dešava se samo kroz razoružavanje, nego i kroz likvidaciju namenskih preduzeća, koja su decenijama proizvodili za vojne potrebe. Najpre je presečen kanal preko koga se vojska hranila.

Privatizacija Mitrosa, 29. Novembra, Juhora i mnogih strateških preduzeća kojih se sećaju svi koji su ikada obukli vojničke čizme sa natpisa na konzervama SDO-a prekinula je liniju snabdevanja hranom.

Vojska je ostala i bez odeće, takođe propadanjem kompanija i giganata tekstilne industrije Jumko, Niteks, Prvi maj, fabrike kože u Rumi. Umesto toga, gladna, gola, bosa i goloruka Vojska Srbije, pristupila je nekakvom programu PRIZMA koji nadgledaju iz NATO pakta, a koji je širom otvorio vrata stranim i domaćim mešetarima i vojnim liferantima, da zarađuju na pljački vojnog budžeta. Istovremeno, u sred zgrade Generalštaba, postavljena je kancelarija ove alijanse. Da li je to izraz proklamovane samostalnosti i suverenosti?

Sa armija na korpuse, sa korpusa na brigade, sa brigada na bataljone, tako je propadala Vojska Srbije. Višak naoružanja koji Zapad boli još od kako su ga videli prilikom povlačenja Prištinskog korpusa pretvorio se u nerentabilan. Podsećanja radi, nemačka industrija je pod paravanom poljoprivrednih mašina uzdigla svoju ratnu mašineriju između dva rata.

NATO šemu nove organizacije i formacije koja se danas primenjuje u Srbiji, uspostavio pre više od deset godina britanski general-major Džon Mur-Bik koji se pokazao kao stručnjak za uništavanje sistema odbrane i bezbednosti u britanskim kolonijama poput Srbije…

Kad su on i njemu srodni "stručnjaci" videli da Srbija raspolaže sa: oko 1.100 tenkova, preko 850 oklopnih borbenih vozila, više od 3.750 artiljerijskih oruđa velikog kalibra, 155 aviona, 53 helikoptera, prionuli su na posao da obećaju potkupljenim srpskim vlastima da će ih ubuduće NATO pakt štititi, te da im oružje uopšte ne treba! …

NATO pakt je već uspeo da redukuje našu kopnenu vojsku na smo šest brigada – četiri uslovno mešovite (kombinovane), jedne artiljerijske i jedne specijalne brigade, koje u svom sastavu mogu raspolagati, po količini, simboličnom teškom borbenom tehnikom. Ostale jedinice kopnene vojske nisu ni od kakvog značaja.

Eto i odgovora na pitanje zašto tenkove više nema ko da zadužuje i održava teška naoružanja. Nema kopnene vojske! Male brigade umesto armije i divizija koje smo imali pre sto godina!

Ovako slomljena i slabo spremna vojska "prema NATO zahtevima", koja se bazira na brigadama (čiji su bataljoni kao osnovne taktičke jedinice bez ikakvog smisla raspoređuje po Srbiji) kao najjačim sastavima, nema nikakav smisao svog postojanja. To je i bio cilj NATO pakta.

Više niko i ne pita, gde je teška borbena tehnika Vojske Srbije? Gde je završio veliki deo onih oko 800 tenkova, koji nisu dostupni sadašnjoj Vojsci Srbije niti ih ima u svom organizacijskom sastavu?

U trenucima dok sve ostale okolne vojske, koje su ili članice NATO-a ili duboko u procesu učlanjenja, jačaju svoje borbene kapacitete i vrše pripreme za mogući sukob globalnih razmera i sasvim gurnuo, samoubilački udar na Rusiju (a to znači i na Srbiju), Srbija je bez oružja!

U Federaciji BiH, sve bivše jugoslovenske vojne fabrike rade za NATO pakt. Vojsku albanskog Kosova već naoružavaju parama Vučićevih "prijatelja" iz Emirata. Hrvatska je strogo pod komandom NATO pakta i dato joj je u zadatak da "prati razvoj prilagođavanje Srbije NATO standardima".

Nekada je čak i Kraljevina Srbija imala po nekoliko armija i desetine divizija, a danas male brigade "po NATO standardima", tragikomično glume vojsku koje više nema.

Dokle se stiglo sa uništavanjem vojne tehnike, govori i podatak da je prošle godine, zbog tenderskih malverzacija u Ministarstvu odbrane, uhapšen referent Uprave za snadbevanje, koji je za svaki prodati tenk navodno uzimao mito od 2.500 evra.

Prodao je čak 20 tenkova. Na tenderu za prodaju naoružanja i vojne opreme, on je privilegovanim firmama prodao 20 rashodovanih tenkova T-55A. Ova vojna vozila prethodno su sečena na delove, a potom po povlaštenim uslovima prodata kompaniji "CPR impeks" iz Beograda, "Tehnoremontu" iz Temerina i "Auto-importu" iz Gornjeg Milanovca. Ali, njegov greh je bio u tome što nije podelio pare sa ministrom odbrane i vojnim vrhom, koji rade isto to samo malo drukčije: prodaju, seku i naplaćuju, a novac odlazi za potrebe servisiranja oligarhije na vlasti.

 

      A 1. Engleski umesto srpskog jezika

Srpski ofciri ubuduće mogu da računaju na napredovanje u službi samo ako budu dobro naučili engleski jezik, koji im je na neki način već sada službeni jezik. Pre bilo kakvog profesionalnog iskustva, poznavanje, vladanje i aktivno korišćenje engleskog jezika prema standardu STANAG 6001. koji je propisao NATO pakt, sada je i Srbija prihvatila kroz takozvani PELT – Program osposobljavanja u oblasti engleskog jezika (PELT – Partnership Project for English Language Training).

 

©Geto Srbija

materijal: List aprotiv mafije

PARE I SRBI: GLAVNI AKTERI TV REDAKCIJE NA SRPSKOM JEZIKU SU „IZDAJNICI KOJE ALBANCI RADO PLAĆAJU ALI I PREZIRU“

7. јуна 2014. Коментари су искључени

 

Kosovska (albanska) vlada u Prištini otvoreno se ruga zahtevu međunarodne zajednice da u srpska zajednica ima svoj televizijski kanal. Da bi zadovoljila formu, ali ne i suštinu, Tačijeva vlast je osnovala Radio televiziju Kosova (RTK) na srpskom jeziku i tamo zaposlila najgore diletante, nemoralne poluinteligente i zalutale lumpenproletere, spremne da glorifikuju i ovu lažnu državu i njene samozvane vođe. Naš izvor u Prištini, poslao je svoje viđenje stanja u marionetskoj Radio televiziji Kosova. Redakcija bez skraćenja prenosi njegov tekst.

 

 

 

O neverovatnim dešavajima na RTK 2 , tačnije, novoosnovanom TV programu Radio-televizije Kosova na srpskom jeziku, mogao bi se napisati kriminalni roman. Šta je uopšte RTK 2?

Naime, takozvana međunarodna zajednica je na inicijativu Društva novinara Kosova i Metohije (DNIKM) i Udruženja novinara Srbije (UNS) inicirala otvaranje nezavisnog kanala na srpskom jeziku.

Izdajnička samostalna stranka (SLS) sa predsednikom Slobodanom Petrovićem, bivšim portirom u kulturnom centru „Boro i Ramiz" u Prištini, a sadašnjim zamenikom premijera Hašima Tačija, podržala je u Skupštini Kosova da se srpski kanal pripoji Radio-televiziji Kosova (RTK), koja je poznata po najcrnjim lažima o ubistvima albanske dece, i izazvala masovni pogrom nad Srbima 2004. godine.

Tu perverznu i antisrpsku ideju podržao je i Petar Miletić, anonimni, propali novinarčić, lokalnog kalibra, sadašnji potpredsednik Skupštine Kosova koji je inače od albanskih institucija zadužen da nadzire i cenzuriše taj virtuelni program. Oko 10% budžeta RTK, što je oko 110.000 evra mesečno, trebalo bi da se ulaže u program na srpskom, ali stvarnost je očajna, pare se kradu nemilice.

Što kroz nameštene nabavke, što kroz beskrupolozno upošljavanje članova porodice Joksimović, njihovih rođala i trabanata. Albanci su napravili kablovski kanal koji se vidi samo u nekim srpskim sredinama, Srbi ga uglavnom ne gledaju, na internetu ga nema, a služi kao paravan za pranje novca i upošljavanje ljudi s manjkom inteligencije ili obrazovanja.

Za direktora ovog monstruoznog projekta postavljen je čovek koji slovi za izdajnika srpskog naroda, a pamte ga i Albanci kao tužnog beskičmenjaka koji je jedno vreme koristio i Miloševićevom RTS, kao marginalni, lokalni novinarčić, nepismen čovek koji je pod sumnjivim okolnostima, pod stare dane, diplomirao novinarstvo u Kosovskoj Mitrovici. Godine 1999, i ranije, kao istaknuti član SPS-a, dizao je hajku na Albance, ali sada je njihov najbliži saradnik, koji se trudi da medijski blati i pomaže na taj način gašenju srpskih institucija na Kosovu i Metohiji.

Kažu i Albanci za njega da "po ličnoj potrebi menja četničku kokardu i albanskog orla na grudima". Među kolegama je poznat kao lažov i bolesnik, koji godinama vara pristojnu i smernu suprugu sa izvesnom Aleksandrom Jovanović, koja je jedva završila srednju školu, a u starom sistemu je dobila i psihijatrijsku dijagnozu, što se pažljivo krije od javnosti.

Svoju švalerku je zaposlio kao urednicu deska RTK 2, a ona maltertira sve kolege koje su takođe rođaci ili prijatelji Žarka ili kosovskih moćnika. Ona urniše pogotovo žene, o čemu priča cela Priština.

Nije tajna da je novinarka RTK 2 Sonja Ristić završila na psihijatrijskom lečenju jer je imala slom živaca od torture kojoj su je izložili manijaci Aleksandra Jovanović i Žarko Joksimović, a nedavno je ta ugledna i nagrađivana novinarka dala otkaz.

Međutim, nisu oni vrh piramide zla. Iza svega stoji generalni direktor RTK Mentor Šalja, i njegova zamenica Anamari Repić koja je kobajagi Srpkinja a javno proklinje sve što je srpsko a veliča ubice Srba, kako i ne bi kada skoro nema albanskog političara na Kosovu koji zna da je spremna na intimu sa svakim za položaj i oko 5.000 evra koliko nezvanično prima, samo osnovna neto plata joj je 1.800 evra (a gde su devizne dnevnice, i krađa preko „tala" za nabavku programa, po sistemu pola meni, pola tebi, kao i mesta u albanskim upravnim odborima?).

Kupila je Anamarija od svoje impozantne plate stanove u Budvi i Beogradu. Što na svoja, što na tuđa imena. Po inkasiranju ne zaostaju ni Žarko Joksimović i njegova životna manijakalna pratilja Aleksandra Jovanović.

U ekipi  su i Aleksandar Bojanić i njegova žena Ana Jorgić. Prvu ženu i dvoje dece taj bivši robijaš ostavio je bez alimentacije u užoj Srbiji, zna se i da je tukao do krvi zbog čega se razveo, a sada ne izdržava prethodnu iako mu je sa srednjom školom, i robijaškom „diplomom" plata više od 1.000 evra, a kažu i da hiljade evra izvlači i na javnim nabavkama, kao i kroz dnevnicu i plate svoje nove žene Ane Jorgić.

Potvrdu da nije osuđivan je lažirao. U ekipi ovih opasnih lopova je i Marija Milijić, trećerazredna novinarka iz Niša koja je izbačena sa katedre psihologije u Nišu jer je dekan ustanovio da je nemoralni, nevaspitani psihopata sa bipolarnim poremećajem.

Nju neosnovano smatraju najobučenijim kadrom, iako nema nikakav fakultet iza sebe, a ni iskustvo osim rada na petorazrednoj niškoj lokalnoj televiziji. Specijalitet joj je da za RTK 2 ide da izveštava iz rodnog Niša i da uzima 150 evra deviznih dnevnica po danu, kao da je u stranoj zemlji a ne kod kuće.

I to je moguće, jer igra važnu ulogu: uporno poriče da su otetim Srbima 1999. godine na Kosovu vađeni organi, pa je glavni kadar za izdajnicu koju Albanci rado plaćaju ali i preziru. Kolege pričaju da je došla iz Niša nedavno, a da se toliko ulizuje Albancima da koristi svaku priliku da se verbalno ispovraća po svemu što predstavlja Srbiju i srpstvo.

Uz nju lepo ide i novinarčić koji u Srbiji ne bi bio ni kafe kuvarica na TV B 92, večiti student ekonomije Marko Zakić, koji je zadužen da u programu forsira antisrpske sadržaje, uz takođe srednjoškolca zanatske škole Siniše Kostića koji je godinama prodavao srpsko ime i prezime Radio Kforu za nešto manje od 2.000 evra mesečno, kako bi učestvovao u zaglupljivanju srpskog naroda.

Tu je i autentična izdajnica, Milica Stojanović, sestra gradonačelnika Gračanice, Branimira Stojanovića, koja u Gračanici viče da je Kosovo Srbija, ali, dok uređuje vesti u RTK, za velike pare, onda je Kosovo nezavisna država. Tu se pojavila i izvesna Tatjana Slavić koju je Radio Kfor isterao pošto im se smučilo njeno asocijalno i problematično ponašanje.

U društvu potkupljenih i prodatih duša je i Marija Stanojković, mlada, zgodna novinarka koja je švalerka pomenutog portira, a sadašnjeg zamenika premijera Kosova, Slobodana Petrovića.

Srpska javnost bi se iznenadila i činjenicom da web sajt TV Kosova, pored žigola Anamari Repić, Ivana Novakovića, za albanski novac radi i Andrija Igić, dopisnik RTS-a s Kosova! O svemu tome je u više medijskih nastupa govorio osvedočeni profesionalac, izbačeni glavni i odgovorni urednik RTK 2, Zoran Ćulafić, koji je preduzeo sve mere da pomenuti banditi odgovaraju.

Da je Srbija ozbiljna zemlja sve bi ih optužila za veleizdaju i zabranila bi im da prelaze administrativnu liniju koju ti izdajnici nazivaju granicom.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KOJA JOŠ FUNKCIJA U BEOGRADU NIJE U RUKAMA KLANA DANICE DRAŠKOVIĆ??!

 

Danica Drašković je odavno bacila oko i na beogradski Hotel Slavija. Njim rukovodi njen rođak Veselin Jovičević, koji mora uskoro u penziju, a dotle hotel mora preći u ruke bjelopoljske fukare, za male pare. Zna se, Danica nikom ne daje, no uzima!

 

          Vuk Stanić

 

Hotel Slavija nalazi se na ekskluzivnoj lokaciji, na Trgu Slavija u Beogradu. Samo lokacija vredi više milijardi dinara. Hotel nije privatizovan. Ovaj hotel bio je vlasništvo "JAT Ervejz"-a, i verovatno bi bio sa ostatkom kompanije poklonjen Vučićevim Arapima, da ga još 2005. godine Koštuničina Vlada nije dala na upravljanje Srpskom pokretu obnove.

SPO je tada na upravljanje dobio ceo JAT, njihov direktor Aleksandar Milutinović već početkom juna je izdvojio Hotele Slavija iz sistema JAT-a. Tada na mesto direktora hotela dolazi rođak Danice Drašković, Veselin Jovičević.

Prilikom poslednje raspodele stranačkih funkcija, upravljanje hotelom ponovo je prigrabila ekipa Srpskog pokreta obnove, odnosno političko krilo klana Danice Drašković, te je na mestu direktora firme Jat hoteli Slavija opstao njen rođak Veselin.

Veselin Jovičević je široj javnosti poznat kao čovek koga su hapsili zbog načina na koji je vodio J.P. "Gradske pijace", gde je dugo godina bio direktor. Njegovo direktorovanje beogradskim pijacama obeležile su afere nenamenskog trošenja novca, zapošljavanja po rođačkoj liniji, nameštanja poslova, reketiranja zakupaca tezgi…

Cena po kojoj se dolazilo do tezge na Kalenić pijaci bila je nekoliko hiljada maraka.

Kada je 2001. godine promenjena vlast u Beogradu, promenjen je i direktor. Protiv Jovičevića je tada podneta krivična prijava. On je proveo desetak dana u pritvoru zbog optužbe za zloupotrebu službenog položaja. Suđenje je potom došlo u ćorsokak, ročišta su odlagana, proces je rastegnut, i Jovičević nije osuđen.

On je, pokazaće se, dobro znao da ispunjava interese Daninog klana, pa je tako isposlovao i da Agencija za privatizaciju da mišljenje da se tender za hotel Slavija neće raspisivati dok se ne stvore uslovi, i ne pojavi kupac koji će ponuditi "realnu cenu". Potom je stvorena lažna slika u javnosti kako ne postoje zainteresovani kupci, i krenulo se u traženje kupca za prodaju direktnom pogodbom.

Od 2005. godine do danas traje direktno pogađanje, a hotel se vodi na način da mu se vrednost srozava, kako bi ga u jednom trenutku za male pare kupio neko podoban.

Jednom prilikom za medije direktor Jovičević izjavljuje da on ima sredstava da održava hotel, ali i da su mu potrebna sredstva da sredi enterijer. On navodi i da: "U starom delu hotela treba neke delove potpuno srušiti, a potom ih ponovo izgraditi…“

Od kada je na čelu hotela Jovičević je uveo praksu da svake godine zaposli po jedanaest svojih rođaka. Tako da je za osam godina direktorovanja zaposlio osamdeset osam rođaka.

Rezultati Jovičevićevog upravljanja hotelom najbolje se vide u finansijskoj analizi završnih računa, gde rezultat pokazuje da je hotel 2012. godine napravio gubitak od 31.166.000,00 u odnosu na 2011. godinu.

Osnovni kapital od kada Jovičević upravlja hotelom obezvređen je za 589.701.999,00 dinara i danas iznosi 1.576.872.081,00.

Ipak, postoje poslovi koje Jovičević za razliku od hotela uspešno vodi. Najbolji primer za to je biznis sa radnicima Elektro privrede Srbije.

Radnici EPS-a sa Kosova dolaze u Beograd da očitavaju brojila. (Verovatno su oni očitavali brojila i kada su Beograđanima isporučeni pedeset odsto i više, uvećani računi za struju pred novu godinu.) Većina tih radnika odseda u hotelu Slavija, gde Jovičević direktno sa izvesnim Bagijem dogovara uslove kako će biti plaćena ishrana i spavanje.

Bagi kod Jovičevića zadužuje bonove za ishranu i smeštaj radnika.

Kasnije EPS-u prijavljuju tri do četiri puta više upotrebljenih bonova nego što je bilo radnika. EPS to plaća bez pogovora i kontrole. Da ne bude kontrole, zadužen je funkcioner EPS-a…Razlika između stvarne cene i količine bonova koju plati EPS, verovatno se sliva u privatne džepove.

Zamenik direktora i prijatelj Jovičevića, Ranko Vujović takođe je dobro upućen u sve poslove hotela Slavija. On je pre nego što ga je Jovičević imenovao na mesto zamenika pobegao iz Crne Gore, gde je, kako se priča, uništio hotelski kompleks Južni Jadran i hotel Delfin.

Zbog toga je protiv njega u Crnoj Gori pokrenuto osam krivičnih prijava i optužbi za zloupotrebu službenog položaja, nesavesnog rada, utaju poreza, organizaciju lažnih stečaja…

Ranko je bogat čovek. U Beogradu poseduje lanac lokala i dva stana, često se hvali svojim bogatstvom na njegovim bankovnim računima. On je hotelski pansion Južni Jadran u Bijeloj, doveo do stečaja, potom ga je iz stečaja po ceni daleko ispod tržišne kupio "ugledni privrednik". Privrednik za koga se priča da je dobar prijatelj sa Vujovićem.

 

     A 1.

    Klanovi Beograda

Nakon pobede anti Miloševićevske koalicije na lokalnim izborima 1997. u svim većim gradovima Srbije, i glavni grad je imao čast da upozna vlast goru od Beogradskih dahija.

Februara te godine formira se gradska vlada i Zoran Đinđić postaje predsednik te vlade. Odmah, su počeli problemi unutar koalicije. Bračni par Drašković tražio je sve značajnije funkcije u gradu za sebe i njihove bliže članove familije. Postojalo je i problem nezadovoljstva Dane Drašković koja je smatrala da njen muž Vuk treba da bude na čelu grada.

Vuk i Dana tada počinju svesno da miniraju koaliciju i da se okreću socijalistima, radikalima i JUL-u.

Nakon raspada koalicije, i smene Zorana Đinđića, SPO uz pomoć svojih novih koalicionih partnera SPS-SRS-JUL preuzima vlast u Beogradu. Danica Drašković je tada mogla samostalno da uređuje svoja kadrovsko-rodbinska rešenja

Ubrzo je čitava vlast u Beogradu organizovana prema interesu "rođačkog klana". Članovi porodice Drašković i porodice bliske SPO uzeli su tada sledeće funkcije: Veselin Bošković, direktor Direkcije za gradsko građevinsko zemljište – rođeni brat Danice Drašković.

Goran Bošković, član Izvršnog odbora Skupštine opštine Čukarica – rođeni brat Danice Drašković; Slavica Altipamarkov, sekretar za obrazovanje Skupštine Beogradasestra Vuka Draškovića.

Vojin Krtolica, član Upravnog odbora GSP-a – zet Vuka Drašković, Dragan Macanković, član Izvršnog odbora Skupštine opštine Zvezdara – zet Danice Drašković, Veselin Jovićević, direktor JP "Gradske pijace" – rođak Danice Drašković.

Borivoje Borović, član Predsedništva SPO-a, inače zet Danice Drašković takođe je "udenuo" svoje rođake, Borisav Borović, predsednik Izvršnog odbora Skupštine opštine Palilula – rođeni brat Borivoja Borovića., Biljana Borović, zamenik sekretara za upravu Skupštine grada – sestra Borivoja Borovića, Radomir Živković, direktor Infostana, kum Borivoja Borovića, Vesna Živković, sekretar za dečju i socijalnu zaštitu – kuma Borivoja, Borovića.

Spasoje Krunić, predsednik Izvršnog odbora Skupštine Beograda, postavio je svog brata Tvrtka Gavranovića za sekretara saobraćaja, Milan Božić, potpredsednik Skupštine grada postavio je svoju sestru Doru Petrović na mesto predsednika Izvršnog odbora Skupštine opštine Vračar…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZAŠTO SRBSKI, A NE SRPSKI…?

Sve češće se u štampi, kao i u raznoj literaturi, srećemo sa izrazima“srBski”, a da retko ko pokuša da objasni tu pojavu.

Na ovom mestu ćemo pažnju posvetiti upravo ovom pitanju, a za primer ćemo uzeti gore pominjane reči: srBski.

 

 

srbske novine

 

Kada čitalac naiđe na pridev “srpski” napisan u obliku “srbski” prvo što mu padne na pamet je da se radi o grešci autora koji nije najbolje upoznat sa pravilom jednačenja suglasnika po zvučnosti, koje nalaže da u ovom slučaju B prelazi u P.

Pa se često čuje i primedba: “Ovaj nije čuo za Vuka Karadžića”.

No, da li je zaista tako?

Oblik “srbski” koriste uglavnom oni koji su vrlo dobro upoznati sa ovim pravilom, te namerno skreću pažnju na njega.

Mnogi se iznenade kada čuju da je i sam Vuk Stefanović Karadžić koristio oblik sa slovom B.

Naime, ne samo što je prvi rečnik štampan kao “srBski” nego i sam Vuk o ovom pitanju korespondira sa Vladikom Lukijanom Mušickim, kada mu u svom pismu navodi: “u Rječniku će srbskom biti opisani gotovo svi običaji srbski”.

Na ovaj deo Mušicki odgovara u svom sledećem pismu Karadžiću rečima: “srbski, Srbkinja mora ostati… i Nemci kažu Habsburg, i mi ljubko a ne ljupko… Da znam da ćete pečatiti Srpski, a ne Srbski, raspisivao bih na sve strane i vikao iz petnih žila da vam ne daju ni krajcare”.

Sa ovakvim stavom, verujemo, složio bi se i naš poznati pesnik Pavle Popović Šabčanin, a naročito Milica Stojadinović Srbkinja.

U to vreme je naša najveća pesnikinja bila na vrhuncu evropske slave, a svom je imenu sama dodala nastavak “Srbkinja”.

Vuk je s njom bio u vrlo dobrim odnosima i nije zabeleženo da je on, ili bilo ko drugi, prigovarao kako jedna od najpoznatijih poeta u ondašnjoj Evropi ne zna da se potpiše.

Na kraju krajeva, tu su i ondašnje “Novine Srbske” da paze na jezik.

Dakle, oblik “srbski” je dominirao u drugoj polovini XIX veka, jednako kao što je u prvoj dominirao oblik “serbski”, koji se izgovarao kao “sjerbski”.

Standardizacijom jezika “Matica Srpska” usvojila je oblik “srpski”, što nikako nije sporno.

Međutim, neki naši današnji lingvisti navode vrlo razumljive argumente u odbarnu oblika “srbski”.

Pa tako prof. Dr. Ljubomir T. Grujić kaže: “Pogledajmo primer sa izvedenicama od reči GRB. Pridev od njega je grBski, a ne grPski.

Zašto tu nije primenjeno pravilo o jednačenju po zvučnosti, pogotovo što je GRB vlastita imenica?

Drugo pravilo kaže da kada je vlastita imenica koren izvedene reči, onda se ona zadržava u originalnom obliku, tj. Ne menja se, u izvedenoj reči, kao što su Srbkinja, Srbstvo, srbski izvedene reči od imena (vlastite imenice) SRB”.

Dakle, kako i zašto smo mi Srbi promenili ime sopstvenom jeziku?

Opet se vraćamo na Vuka Stefanovića Karadžića i njegovu reformu.

Opšte je poznato da je Vuk živeo i radio u Beču.

U to vreme je Turska imperija bila već u stanju raspadanja (nekoliko decenija kasnije se konačno i raspala) a za prevlast na Balkanu borila su se dva carstva, Austrougarska i Rusija.

Balkan je tada bio u geopolitičkom pogledu najbitnija tačka u svetu, jer bi ona sila koja kontroliše Balkan, kontrolisala i koridor Istok – Zapad.

To rivalstvo Rusije i Austrougarske, oko kontrole Balkana, dovelo je i do Prvog svetskog rata, u kome su nestala oba carstva.

Srbi su tada bili najbrojniji i najsnažniji narod na Balkanu, a kao Sloveni, i to Pravoslavni Sloveni, bili su vrlo bliski Rusima.

Beč je tu vezu pokušavao da ublaži što je moguće više, pa je iz tog razloga finansirao i Vukovu reformu, koja je u tadašnjoj Srbiji, Crnoj Gori, kao i Vojvodstvu Srbiji dočekana “na nož”.

Između ostalog došlo je i do inicijative da se “srBski” menja u “srPski”, jer Nemci nisu mogli drukčije da izgovore.

O svemu ovome mnogo detaljnije piše Miloslav Samardžić u svojoj knjizi »Tajne “Vukove Reforme”«, koju preporučujemo onima koji žele podrobnije da se informišu.

Ovi primeri govore o stranom uticaju i da se svodi na “odrođavanje” Srba od Pravoslavnih slovenskih naroda.

Možda je najočigledniji dokaz za ovakvu tvrdnju ofanziva na ćirilicu, koja se nemilosrdno progoni iz Srbije.

Nije strašno što Srbi pišu srpskim jezikom, a ne srbskim, ako znaju šta pišu tim jezikom i kakve i čije simbole (i u kakve svrhe) koriste.

Ali strašno je ako toga nisu svesni, pa im se sutra desi da se ćirilica potpuno ukine, a veze sa našim korenima potpuno zatru.

U tom slučaju neće biti iznenađenje da za pola veka, ili vek, na Balkanu živi malo pleme Srpa, unijata, koji pišu Gajevom latinicom i svoje korene traže u Zagrebu, Beču i Vatikanu.

 

Nemanja S. Mrđenović

©Geto Srbija

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: