VODEĆA ULOGA PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI KA OSTVARIVANJU VELIKOALBANSKOG I NATO PROJEKTA!!?

 

Kao jedan od najcrnjih dana u novijoj srpskoj istoriji, ostaće zabeležen 14. oktobar 2016. godine, kada je takozvani srpsko-albanski "Biznis forum", održan u Nišu, ozvaničio praktičnu primenu velikoalbanskih ideja, pod komandom najljućeg neprijatelja srpske države i njene suverenosti Aleksandra Vučića.

Ceo jedan vek, dakle, kreatori takozvane Velike Albanije, pokušavali su da osvoje ove prostore, nasiljem svake vrste, paktovima sa fašističkim imperijama, završno sa 1999. godinom kad su albanske oružane snage uz američku podršku pokušale da osvoje Kosovo i Metohiju i jug Srbije.

I nije im uspevalo, sve dok se nije pojavio Aleksandar Vučić, veleizdajnik bez premca, koji od prvog dana svog mandata, svom snagom pomaže Albaniju i njene velikoalbanske planove. Na red je došla i izgradnja auto-puta Niš-Priština-Tirana-Drač.

 

           Nikola Vlahović

 

Istog dana kad je održan skandalozni "Biznis forum u Nišu" (14. oktobra 2016.), novinska agencija Beta je objavila vest da Vlada Srbije uzima milijardu dolara zajma Fonda za razvoj Abu Dabija, zvanično "za budžetsku podršku", sa kamatom od 2,25 odsto godišnje (inače, islamske banke ne naplaćuju kamatu!).

Da ne bi bilo dileme oko toga kako će taj novac biti potrošen, Vučić je albanskoj delegaciji na "Biznis forumu" u Nišu saopštio da će auto-put prema Draču biti finansiran iz srpskog budžeta! Dakle, šeikovim zajmom iz Abu Dabija.

Ono što Albaniju ne zanima, ali mora da zanima Srbiju i svakog njenog građanina, to je podatak da je reč o zajmu sa periodom dospeća 10 godina, uključujući poček od pet godina, dok je rok otplate pet godina. Dakle, sa kamatama, oko 200 miliona evra godišnje.

Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o zajmu koji Srbija uzima od Ujedinjenih Arapskih Emirata dostavljen je Skupštini Srbije i biće na dnevnom redu sednice koja je zakazana za 25. oktobar.

Da stvar bude još crnja, u obrazloženju novog zaduživanja Vlada Srbije je navela da je Zakonom o budžetu za 2016. godinu predviđeno direktno zaduživanje Srbije u iznosu od dve milijarde dolara kod Vlade Emirata! Što znači da će još ovoliko da se zaduži oko izgradnje velikoalbanskog autoputa!

Kako bi cela ujdurma oko "Biznis foruma" sa Albancima u Nišu uspela, Ugovor o kreditu potpisan je 4. oktobra ove godine, mimo očiju javnosti, a u ime Vlade ga je potpisao prvi potpredsednik i ministar inostranih poslova Ivica Dačić.

Svemu ovome "kumovala" je akcija britanske vlade, koja je 11. oktobra, preko svog ambasadora u Beogradu, Denisa O’ Kifa, uručila Aleksandru Vučiću pismo premijerke Tereze Mej, u kojem mu želi "…uspeh u daljem sprovođenju ekonomskih reformi". Ali, O’ Kif je Vučiću predao malo deblju kovertu u kojoj je osim ove zvanične fraze, pisalo još mnogo šta.

Naime, britanska premijerka koja neće nikada doći u Beograd (kao ni njeni prethodnici u poslednjih 35 godina), dala je detaljnu "recepturu" Vladi Srbije i Vučiću lično, kako da se odnose prema svojim "albanskim susedima" i kako da svu svoju ekonomsku strategiju usmere na otvaranje prema Albaniji.

Kad se 14. oktobra Vučić u Oficirskom domu u Nišu zagrlio sa Edijem Ramom, albanskim premijerom i deklarisanom zagovornikom nezavisnosti lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, sve je već bilo obavljeno: predsednici privrednih komora Albanije (Luan Bregazi) i Srbije (Marko Čadež) potpisali su memorandum o osnivanju albansko srpske privredne komore a Albaniji je ponuđen i status najpovlašćenije države u trgovinskim odnosima sa Srbijom.

Zdrav razum mora da postavi nekoliko pitanja: Šta Vlada Srbije traži u najsiromašnijoj, najprimitivnijoj i u svakom smislu najzaostalijoj državi evropskog kontinenta? Zar već nije dovoljno prljavog albanskog kapitala ušlo na jug Srbije i to isključivo u kupovinu srpskih imanja, kuća, stanova? Zašto je takozvani "Biznis forum" održan u Nišu a ne u Beogradu ili Novom Sadu, na primer?

Odgovori na ova pitanja upućuju nas u smeru Vučićeve veleizdajničke uloge. Naime, Albanija je "trojanski konj" NATO pakta. Za bolji transport NATO trupa sa jadranskog dela Albanije, potreban je novi auto-put. Niš je strateški važna tačka gde se nalazi aerodrom sa vojno-humanitarnom bazom Ruske federacije. Zločinačka NATO alijansa preko širenja velikoalbanskih "projekata" pokazuje svoje prisustvo. Vučić im svom snagom pomaže u tome.

Ponudio je čak i "mesta za odmor" raznim hohštaplerima iz NATO prethodnice. Stavio je na raspolaganje Bujanovačku, Vranjsku, Zvonačku i Kuršumlijsku banju, koja ima 16.000 metara kvadratnih hotelskog prostora, kao i Lukovsku i Prolom banju. Albanski iseljenici i Albanci sa Kosova koji barataju prljavim kapitalom, već imaju spreman novac za kupovinu ovih lečilišta.

Za poslednjih pet godina, u širem regionu Niša, zvanično je prijavljen stalni boravak preko 11.000 Albanaca sa Kosova i Metohije. Mada većina njih ne živi tu, kupci srpske imovine stalno dolaze, a najviše ih zanima oblast oko Vranja duž granice sa Bujanovcem, ali i Toplički okrug (Prokuplje, Kuršumlija, Blace…), tačnije, sela blizu administrativne linije sa Kosovom…Već opljačkani i od svoje vlade poniženi Srbi, teško odolevaju velikim svotama novca koje im Albanci nude za kuće, stanove, imanja…

U međuvremenu, Aleksandar Vučić je svoju veleizdajničku akciju krunisao prećutnim otpisom potraživanja srpske imovine na Kosovu i Metohiji, pozivajući se na Briselski sporazum (za koga on tvrdi da ga "niko nije pročitao"!), mada je poznato da Rezolucija 1244 UN, jedina reguliše položaj Kosova i Metohije!

To je ponovio i ambasador Ruske federacije u Srbiji, Aleksandar Čepurin, još pre tri godine (tačnije, 31.III.2013) u Kosovskoj Mitrovici, kada je rekao da je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija jedini dokument koji reguliše položaj Kosova. Čepurin je tada rekao da, "ako bi sutra svi priznali Kosovo, onda bi bilo teško računati da će prekosutra Srbi ostati na svojoj zemlji".

Tri godine nakon ove izjave, Srba "na svojoj zemlja" ima još manje nego prethodnih godina, zahvaljujući nečuvenom veleizdajničkom poslu Aleksandra Vučića. Njegovi velikoalbanski prijatelji, prisvojili su celokupnu srpsku imovnu, a Srbija i dalje otplaćuje javni dug otetog Kosova i Metohije!

Vraćen je čak i dug od 580 miliona evra, a otplaćuje se i veliki deo spoljnih obaveza Kosova i Metohije. Ovim tempom, Srbija će sve do 2041. godine izmirivati preostale rate vredne 352 miliona evra! Kada se uračuna i kamata, ovaj iznos lako može da dostigne i milijardu evra.

U periodu od 2002. do 31. avgusta 2015, Republika Srbija otplatila je deo javnog spoljnog duga koji se odnosi na korisnike sa teritorije KiM, po osnovu glavnice i kamate, u ukupnom iznosu od oko 580,13 miliona evra. Od toga se 171,06 miliona evra odnosi na glavnicu i 409,07 miliona evra na plaćenu kamatu, rečeno je u Narodnoj banci Srbije.

Deo javnog spoljnog duga, koji o roku dospeća redovno servisira Republika Srbija, odnosi se na dug Kosova i Metohije za obaveze nastale po osnovu ugovora zaključenih između sedamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka prema Svetskoj banci (IBRD), Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, Evropskoj investicionoj banci (EIB) – sada obaveze prema Evropskoj uniji i Vladi Kuvajta.

Obaveze prema Evropskom udruženju železnica (Eurofima) otplaćene su 2007, a prema Banci za razvoj Saveta Evrope (CEB) 2011. Za sada nisu regulisane obaveze Republike Srbije prema Vladi Libije i bivšoj Čehoslovačkoj (klirinški dug).

Prema raspoloživim podacima Narodne banke Srbije, sa stanjem na dan 31. avgusta 2015, deo javnog spoljnog duga Republike Srbije koji se odnosi na obaveze dužnika i korisnika sa teritorije KiM, a koji će dospeti u periodu od septembra 2015. do 2041, po osnovu glavnice iznosi oko 352,05 miliona evra.

Najveći deo preostalog javnog duga Kosova i Metohije odnosi se na Pariski klub poverilaca – više od 200 miliona evra, a potom na Londonski klub poverilaca, više od 100 miliona evra.

Država Srbija ne otplaćuje, u ime Kosova i Metohije, samo deo duga prema Svetskoj banci, sa čijom je otplatom prestala u 2009. godini. Podsetimo, Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. godine, a potom je primljeno u Svetsku banku. Republika Srbija je o prestanku otplate tog dela duga obaveštena jednostavno – pismom iz centrale u Vašingtonu.

P.S. A još jedno svrstavanje Srbije (radi njene kontrole i usmeravanja budućih aktivnosti) je i najskoriji Predlog zakona o osnivanju Fonda za zapadni Balkan!!!!!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SVE PO ZAKONU: PRINUDNI OTKUP AKCIJA U KORIST TAJKUNA I BEZ SAGLASNOSTI MALIH AKCIONARA

 

Nizu neverovatno drskih prevara i pljački pomoću kojih je postao jedan od najbogatijih tajkuna u Srbiji (prema listu "Forbs" i najbogatiji), Miodrag Kostić, poznatiji po nadimku Kole, pridodao je i pljačku akcija državnih preduzeća.

U ovom slučaju, reč je o akcijama malih akcionara AIK banke. Mada mu postojeći kriminalni zakoni savršeno odgovaraju, Kostiću je i to malo pa je sa grupom istomišljenika angažovao i profesore sa Pravnog fakulteta u Beogradu, da rade na predlogu izmene Zakona o poslovanju sa hartijama od vrednosti.

Kako bi mogao još lakše da pljačka. Gde je kraj njegovim filmskim otimačinama državne imovine i ko će njemu i njegovim pomagačima konačno staviti bukagije oko nogu i ruku?

 

                Vuk Stanić

 

Vlasnik MK grupe, Miodrag Kostić, mesecima pokušava da prinudnim putem otkupi preostale akcije malih akcionara AIK banke A.D.  Protivno volji manjinskih akcionara on kupuje akcije po ceni od 1.800 dinara, dok je njihova knjigovodstvena vrednost više od tri puta veća odnosno 5.550 dinara po akciji.

U međuvremenu, Privredni sud u Beogradu stopirao je pokušaj Miodraga Kostića da prinudno otkupi sve akcije AIK banke A.D. Rešenjem ovog suda (R.br.99/16 i br. 101/16), obustavljen je prinudni otkup dok se ne utvrdi da li je cena u prinudnom otkupu od 1.800 dinara za jednu akciju ponižavajuća.

Pojedini mali akcionari tvrde da imaju kupce koji bi sada za njihove akcije platili i više od 6.000 dinara, da na snazi nisu nakaradni propisi.

Aktuelni zakon omogućava Kostiću i drugim tajkunima, da u trenutku kada se domognu 90 odsto akcija neke firme, preostale akcije tog društva, mogu legalno da otkupe prinudnim putem?! Jednostavnije rečeno: prinudni otkup je situacija u kojoj se akcije manjinskih akcionara preknjižavaju u vlasništvo većinskog vlasnika, bez njihove saglasnosti.

Mali akcionar je tada u obavezi da dostavi broj računa i dokaze o vlasništvu, sa sve važećom ličnom kartom. Oni koji to ne urade, ostaju bez akcija, ali novac ne dobijaju dok uredno poniženi ne dostave dokumentaciju i pismeno uputstvo na koji račun da im se pare uplate.

Istina, Zakonom nije predviđeno da tajkuni te akcije mogu da otkupljuju po ceni koju oni sami odrede. Cena se po važećim propisima mora određivati na fer način, a takav način uglavnom ne odgovara onima koji imaju 90 odsto akcija.

Većinski vlasnici uz pomoć insajdera u Vladi, Narodnoj banci i pre svega u Centralnom registru hartija od vrednosti (u daljem tekstu CRHOV), uglavnom određuju da cena bude tri do pet puta manja od tržišne. Na taj način neko ko poseduje akcije vredne 100.000 dinara, od tajkuna u procesu prinudnog otkupa dobija tek 20.000 ili 30.000 dinara.

Odluka Trgovinskog suda koja je u međuvremenu objavljena na sajtu CRHOV, je motivisana upravo idejom da se stopira samovolja bogatih da mimo Zakona pljačkaju siromašne građane i državu. Narednih nedelja, država će biti na teškom ispitu, jer su tajkuni postigli konsenzus da se propisi izmene, tako da položaj malih akcionara bude još gori.

Kada je Privredni sud doneo pomenutu odluku, CRHOV je teškom mukom nateran da je i objavi na svom sajtu. Odmah nakon objavljivanja ove odluke došlo je do blago rečeno panike među tajkunima, koji su odmah u znak solidarnosti sa Miodragom Kostićem sazvali sastanak u Privrednoj komori Srbije .

Posle sastanka, ova odluka je skinuta sa sajta CRHOV-a, ali je na insistiranje suda opet vraćena. Tema pomenutog sastanka je bila kako izmeniti zakon i procedure u pravcu da prinudni otkup akcija bude "efikasniji".

Razgovarajući o ovoj temi, nekoliko pojedinaca se požalilo da su mali akcionari uspostavili i efikasnu odbranu od prinudnog otkupa:

"…Oni koji žele da se odbrane od prinudnog otkupa akcija upisuju založno pravo na svojim akcijama. Po Zakonu ne možemo da prinudno otkupimo Akcije koje su založene i služe kao garancija za vraćanje nekog duga. Moramo naći rešenje za ovakve slučajeve…", rečeno je između ostalog na sastanku…

 

       Umesto krivične odgovornosti – nagrada!

 

Mali akcionari se sve češće štite na ovaj način. Zbog takve igre tajkunski krugovi su na pomenutom sastanku u Privrednoj komori Srbije odlučili da angažuju pravne stručnjake, uglavnom profesore Pravnog fakulteta u Beogradu i druge ugledne pravnike, sa ciljem da se izrade novi predlozi izmene zakona o poslovanju sa hartijama od vrednosti.

Tako urađen predlog zakona bio bi poslat u Skupštinu Srbije, preko stranaka na koje oni imaju uticaj (sve stranke, prim. autora).

Kada je AIK banka u pitanju treba podsetiti da je Kostić svojih 90 odsto vlasništva nad ovom bankom stekao, tek kada su prekršena pravila koja je država propisala i kada je prethodno guvernerka Jorgovanka Tabaković saglasila da Kostić može da bude većinski vlasnik:

Elektroprivreda Srbije (EPS) je dana 27.07.2015. godine na Beogradskoj berzi u dogovorenoj transakciji prodala 316.927 običnih akcija AIK Banke, što čini 3,5 odsto običnih akcija AIK Banke po ceni od 1.740 dinara, i 145.588 prioritetnih akcija AIK Banke po ceni od 954 dinara što čini 11,07 odsto, takođe u dogovorenoj transakciji.

Kupac je bila sama AIK banka, odnosno Miodrag Kostić, koji je već bio većinski vlasnik u AIK Banci, ali još uvek nije imao 90 odsto akcija.

Pomenute transakcije bile su, međutim, u suprotnosti sa Odlukom Vlade Srbije, po kome EPS nije smelo da prodaje akcije ispod knjigovodstvene vrednosti. Odlukom se nalagalo Akcijskom fondu Republike Srbije i svim državnim firmama da nijednu akciju u državnom vlasništvu ne smeju prodavati ispod knjigovodstvene vrednosti.

Veliki paket akcija EPS je u tom trenutku knjigovodstveno vredeo više od 20 miliona evra, a prodat je Miodragu Kostiću za nešto manje od 6 miliona evra! Ovu štetu je lako moguće izračunati pošto je javna stvar da je knjigovodstvena vrednost jedne akcije AIK Banke kako obične tako i prioritetne u tom trenutku je iznosila 5.460 dinara, dok ih je Kostić, kako je ranije napisano, kupovao za tek 1.740 dinara, odnosno 954 dinara

Na taj način nije samo prekršena odluka Vlade, već je oštećeno i državno preduzeće EPS, dok je otvaranje vrata za pljačku malih akcionara bio samo usputan posao.

Niko od direktora EPS-a, zbog toga nije krivično odgovarao, dok je Nikola Litvinenko, predstavnik EPS-a, nagrađen mestom člana Upravnog odbora AIK Banke! Istina, Litvinenko je i pre ove transkacije bio u tom Upravnom odboru, ali kao predstavnik kapitala EPS-a. Svima je jasno šta Litivinenkov ostanak u na tom mestu znači, nakon što je prodato vlasništvo EPS-a u ovoj banci…

Mesta za krivičnu odgovornost nadležnih u EPS ima čak i ako se ne bi uzimala u obzir odluka Vlade da se akcije ne prodaju ispod knjigovodstvene vrednosti. Dva meseca ranije postojala je ponuda Kompanije "Sunoko", Miodraga Kostića Koleta, za paket vlasništva u AIK banci, od 1.800 dinara za akciju, što je 60 dinara više od onoga koliko je Kostić na kraju platio.

Ovaj iznenadni pad cene koju je EPS prihvatio je značilo da je javno preduzeće izgubilo 158.055 evra. Kada se sagleda celokupna transakcija vidimo da je EPS prihodovao 551,45 milijardi dinara, odnosno 4,58 miliona evra, dok je zapravo izgubilo 19 miliona dinara, odnosno 158.055 evra. Da je ovo uređena zemlja policija bi u narednom periodu istražila da li se privatni kapital službenika EPS koji su doneli ovakvu odluku uvećao za 158.055 evra.

Istina nekakva istraga jeste vođena, ali se u javnost izašlo sa mlakim obrazloženjem: da osnovna delatnost JP EPS nije vezana za obavljanje kupoprodajnih transakcija hartijama od vrednosti i da tada aktuelna strategija JP EPS nije vezana za ulazak na berzansko tržište.

 

       Svugde pokušava da prevari, pa gde prođe…

 

Nakon ovog slučaja Kostićeva kompanija "Sunoko" je intenzivno počeo da konsoliduje vlasništvo u AIK banci, u kojoj je tada posedovao većinski udeo od 77 odsto, sve dok nisu došli do vlasništva od 90 odsto akcija i prilike da ostatak otkupe prinudnim otkupom.

Na ovom mestu neophodno je posetiti da je kompanija "Sunoko", koja je članica "MK grupe" Miodraga Kostića, postala većinski vlasnik niške AIK banke u januaru 2014. godine. Ovo im je omogućila guvernerka Narodne Banke Srbije Jorgovanka Tabaković .

Ona je odobrila da na berzi Kostićeve firme kupe još oko 15 odsto akcija koliko im je, nedostajalo da sa povezanim firmama, pređu granicu od 50 odsto vlasništva. Tabakovićeva je ignorisala upozorenja da na delu nisu čista posla i da postoje sumnje na neadekvatnost kapitala, dok je cena akcija banke namerno potcenjena. Potom je, kroz ponudu za preuzimanje, "Sunoko" podizao svoj udeo u banci, značajno ga uvećavši otkupom 20 odsto akcija koje su bile u rukama Pireus banke.

Nakon otkupa akcija od Pireus-a, ova banka počinje da finansira sve Kostićeve poslovne poduhvate. On sam sebi daje kredite za kupovinu poljoprivrednog zemljišta, to zemljište stavlja pod hipoteku i kupuje novo.

Krediti se odobravaju suprotno propisima koji su predviđeni grupom pravila koje bankari zovu "Bazel dva". Bazel dva je standard kojeg se zbog krize prema pravilima Narodne Banke Srbije (NBS), domaće banke moraju pridržavati.

S obzirom na činjenicu da je najveći deo kapitala banke plasiran u Kostićeve poslove, Aik banka je odstupila od ovog standarda, a guvernerka Jorgovanka Tabaković se pravi luda.

Ipak, Kostić je upozoren da se guvernerki dostavljaju tačni podaci o poslovanju banke, sa kojima raspolaže samo on ili manjinski akcionari. Informacije o tome na koji način on preko AIK banke finansira svoje poslove, stizali su i konkurentima iz Salforda i Viktorija grupe, zbog čega je Kostić još odlučnije rešio da se domogne svih 100 odsto akcija.

Posle otkupa akcija od EPS-a, njegov udeo popeo se na 80 odsto, a potom je cena akcija ove banke na berzi stalno obarana. Pojavio se i paradoks da ova banka na sajtu NBS objavljuje bilanse koji su među najboljima u državi, dok cena akcija pada i ne deluje da će ikada dostići ranijih više od pet hiljada dinara…

Nije protiv Zakona to što Kostić pokušava da postane vlasnik svih 100 odsto akcija AIK Banke, ali nije u skladu sa propisima i namerno obarati cenu svoje kompanije kako bi se od manjinskih akcionara imovina otkupila ispod svake cene.

Sa druge strane očigledno je da Kostić ima podršku vrha srpske države za ovakvo ponašanje, pa se pretpostavlja da ga na početku teksta pomenuta odluka Privrednog suda u Beogradu neće ubediti da počne drugačije da razmišlja. Naprotiv, Kostić se i u drugim firmama u kojima je većinski vlasnik ponaša na isti način, dok mu u tome svesrdnu podršku pruža Komisija za hartije od vrednosti!

U slučaju akcija društva "Đuro Strugar" Miodrag Kostić je pokušao da prinudno otkupi akcije malih akcionara po ceni od 1.100 dinara, da bi Privredni sud u Somboru uz potvrdu Apelacionog suda presudio da Miodrag Kostić mora da doplati malim akcionarima petostruko veći iznos njihovih akcija od onog koji im je već isplatio.

Do multimilionskog profita, uz pomoć državnog kriminala

Slično je Kostić postupio i u firmi Pobeda Holding, ali u tom slučaju sud za sada nije doneo rešenje u korist malih akcionara.

Posle Aik banke, najveći sukob sa malim akcionarima Kostić ima u šećerani TE-To iz Sente. Ovu šećeranu Kostić je kupio od italijanske kompanije Financiara koja je neuspešno pokušavala da isisa kapital i prevari suvlasnike.

U trenutak kada je spor došao na sud Italijani su pozvali Kostića koji im je preporučen kao stručnjak za ovakve situacije i prodali mu svoj deo ove šećerane. Srpski kralj šećera, se tako proširio za još jednu šećeranu, a radnici još jedne firme su se uhvatili za glavu i zakukali.

Italijani su Kostiću prodali većinski udeo od 79 odsto akcija, ali sama kupovina je zapravo bila transfer kriminalnih radnji sa italijanske kompanije na Kostićevo društvo ograničene odgovornosti Sunoko. Takođe, Italijani su posedovali 79 odsto šećerane TE-TO, kada su 2012. godine odlučili da svoj vlasnički udeo prenesu u novoosnovanu kompaniju Star Šećer d.o.o.

U skladu sa Zakonom, Italijani su se obratili Komisiji za hartije od vrednosti sa pitanjem da li ovakva odluka povlači obavezu isticanja ponude za preuzimanje i preostalih 21 odsto akcija malih akcionara. Komisija im je odgovorila mišljenjem broj 2/0-03-569/2-12 od 15.10.2012 godine, da će takva obaveza postojati u slučaju da većinski udeo Šećerane pokušaju da prenesu na novoosnovanu firmu.

Finaciara postupa u skladu sa prethodnim najavama i prenosi svoj vlasnički udeo u Star Šećer d.o.o. Tada nastaje i obaveza preuzimanja akcija od malih akcionara po ceni od 6.837,97 dinara po akciji.

U međuvremenu su se Italijani predomislili i tražili novo mišljenje od Komisije za hartije od vrednosti, nova odluka broj 2/0-03-31-13 /3-2013 potvrdila je da postoji obaveza objavljivanja javne ponude za preuzimanjem preostalih akcija jer ne potpada pod zakonski izuzetak predviđen u članu 8. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava.

Ipak posle velikog protoka vremena, Komisija za hartije od vrednosti nije preduzela ništa od svojih zakonskih obaveza da Italijane i natera da istaknu ponudu za otkup akcija malih akcionara.

U pokušaju da se zaštite deo malih akcionara u skladu sa važećim propisom iz člana 41b. stav 1. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava, pokreće parnični postupak protiv firme Star Šećer u kome zahtevaju da se njihove akcije i otkupe po ceni po kojoj je uknjižen većinski paket akcija TE-TO u Star Šećer.

Ne želeći da se vuku po sudovima Italijani prodaju Star Šećer, firmi Sunoko, Miodraga Kostića. Sunoko je 16.03.2016. godine kupio firmu Star Šećer (većinski deo), ali je tog dana i aktivno na beogradskoj berzi kupovao akcije TE-TO-a koje su bile u slobodnoj prodaji.

Na berzi, Kostić je uspeo da za jedan dan da kupi 1343 akcije! Nedugo posle ove "uspešne" kupovine, Komisija za hartije od vrednosti dozvoljava, protivno ranijim odlukama i Zakonu, da Sunoko objavi javnu ponudu za preuzimanje akcija po ceni od 2.555,00 dinara po akciji umesto po ceni od 6.837,97 dinara.

Kostićev plan tada je bio jednostavan, kupovao je akcije šećerane TE-TO, na sve načine. Sve sa ciljem da kao i u slučaju AIK banke dostigne kritičnu masu od 90 odsto akcija. Kada dostigne željenih 90 odsto, zakon će mu dozvoliti da se preostalih deset odsto akcija otkupi prinudno, u ovom slučaju pretpostavljamo da bi ih Kostić otkupio ispod svake cene, baš kao što to dešavalo i drugim slučajevima.

Kao i u slučajevima AIK Banke i društva "Đuro Strugar", mali akcionari su svoje akcije založili štiteći se tako članom 99 a, iz Pravilnika o poslovanju Centralnog registra depoa hartija od vrednosti, koji garantuje da akcije koje su predmet zaloge ne mogu biti kupljene postupkom prinudnog otkupa.

Ipak, svi akcionari koji su se odlučili na ovakav potez nedavno su doživeli veliko razočarenje, jer je Centralni registar doneo izmene pravila poslovanja, koja su napisana kao da ih je sam Miodrag Kostić diktirao: Nakon tačke 99 a dodaje se nova tačka 99 b kojom se dozvoljava da akcije pod zalogom ipak mogu da budu prinudno otkupljene! Treba reći i da ovakva odluka ide u korist Kostića, ali da je u potpunoj suprotnosti sa odlukom Privrednog suda sa početka ovog teksta.

Mali akcionari TE-TO kažu i da postoji bojazan da bi Kostić mogao ovu šećeranu da zatvori, jer je ona konkurencija onoj u Baču, koju je kupio ispod svake cene. Šećeranu Bač vlasnik MK grupe je kupio septembra 2002. godine. U to vreme, ta fabrika šećera je imala oko pet miliona nemačkih maraka duga prema robnim rezervama, 1,5 miliona maraka duga Naftnoj industriji Srbije za mazut i zalihe šećera vredne više miliona.

Čim je stupio u posed fabrike Kostić je prodao zatečene zalihe robe i time je ostvario dobit u visini od pet miliona ondašnjih nemačkih maraka. Krajem 2002. godine Vlada Srbije koju u tom trenutku vodi Zoran Đinđić donosi uredbu kojom se izričito propisuje da se "MK Komerc" pravni prethodnik MK grupe oslobađa duga prema robnim rezervama i Naftnoj industriji Srbije. Ovom odlukom Vlade Srbije je za Miodraga Kostića obezbedila imovinsku korist od čak osam miliona nemačkih maraka, ili četiri miliona evra.

 

    A 1. Prevario je i Evropsku uniju

Novac nije lako zaraditi, ali ako je država spremna da plati štetu koju pljačkom prouzrokujete u Evropskoj uniji, onda se nije teško obogatiti. Tako je 2003., Miodrag Kostić uvezao šećer dobijen od šećerne trske, a potom ga nakon minimalne obrade u šećerani u Baču prodao u Nemačkoj kao šećer dobijen iz šećerne repe.

Na ovaj način, ostvario je dobit od čak 150 miliona nemačkih maraka odnosno 75 miliona evra! Šećer je prodat konditorskoj industriji Nemačke, kao šećer iz šećerne repe. Kako to nije u skladu sa tamošnjim propisima, a analizama je utvrđeno da se radi o šećeru iz šećerne trske, kažnjena je država Srbija. Država Srbija nije protiv Kostića tim povodom pokrenula nikakav postupak i na taj način mu je (ne prvi put) omogućeno da zaradi puno novca uz malo truda.

 

    A 2. Tajkun sa Forbsove liste

Prema podacima uglednog magazina Forbs, Miodrag Kostić Kole je najbogatiji čovek u Srbiji, sa kapitalom od oko 520 miliona evra. Tako nešto se i očekivalo od čoveka koji je na poklon dobio tri srpske šećerane i desetine miliona evra subvencionisanih kredita od republičkog Fonda za razvoj. Rođen 1959. u porodici vozača i kuvarice, poreklom iz Nikšića. Ljudi koji ga dobro poznaju iz mlađih dana kažu da je kao mlad novac u Vrbasu zarađivao tako što je imao radionicu u kojoj je za pare na automobilima marke "Folksvagen Golf" vraćao kilometražu unazad…

Prve velike poslove dobio je preko Socijalističke partije Srbije, odnosno preko svog zeta koji mu je omogućio da repromaterijalom snabdeva fabriku šećera. Na internetu se mogu pronaći podaci da se u politiku uključio kao veoma mlad, da je bio član Komunističke omladine Jugoslavije, zatim Saveza komunista, a da 1990. osniva Građansku stranku koja je bezuspešno učestvovala na lokalnim izborima u Novom Sadu i da ga dve godine kasnije Đorđe Pašić upoznaje sa Zoranom Đinđićem koji odmah prepoznaje Kostićev "potencijal". Miodrag Kostić ubrzo postaje direktor Demokratske stranke.

Prema ranijim Tabloidovim istraživanjima, Kostić je još devedesetih godina bio više nego bogat čovek od kriminalne trgovine rumunskom naftom na Dunavu. Kada je DS posle petooktobarskog puča došao na vlast Kostić je zvanično napustio tu stranku, ali je i dalje ostao u više nego bliskim poslovnim odnosima sa stranačkom vrhuškom.

Posle se približio DSS-u kada je ova partija bila na vlasti u Republici, a zatim je počeo saradnju i sa SNS-om. Zahvaljujući takvom svom stavu Kostić je, između ostalog, stekao i sledeću imovinu: šećerane u Baču, Vrbasu, Pećincima i Kovačici; hotele Grand i Family, apartmane Konaci "Sunčani vrhovi" i restoran na Kopaoniku; oko 30.000 hektara oranica u Srbiji (u Ukrajini ima bar duplo više zemlje); preko preduzeća Maradic Holiday Resort vlasnik je jezera Šelevrenac na Fruškoj Gori, površine 65 hektara; poseduje oko 50 odsto kapitala u MK Fintel Wind firmi za proizvodnju zelene električne energije…Kostić je od države dobijao kredite koje nije morao da vrati. Od Fonda za razvoj dobio je 320 miliona dinara (u to vreme četiri miliona evra), pare nikada nije vratio, a odmah po dobijanju "zajma" kupio je novu jahtu.

 

    A 3. Radnici Karneksa postali robovi

Carnex d.o.o. iz Vrbasa je najpoznatija industrija mesa u Srbiji. Vlasnici ovog privrednog društva su: MK Group iz Beograda (7,83 odsto), Ashmore Carnex Limited sa Kajmanskih ostrva (40,86 odsto) i Carnex Holdings d.o.o. iz Vrbasa (51,31 odsto).

Carnex je 2011. godine zapošljavao 1.761 radnika i ostvario dobitak od 128,8 miliona dinara uz promet od preko 5,5 milijardi dinara. Dve godine kasnije, pod upravom MK Grupe, ovo preduzeće ima čist godišnji prihod od 619,15 miliona dinara uz promet od 6,27 milijardi dinara, ali samo 1.112 zaposlenih.

Krajem maja prošle godine, direktori Carnex-a (Jaroslav Stupavski, Tanja Anđelić i Saša Janjić) otpustili su još 72 radnika, i to bez ispunjenja socijalnog programa. O svojoj nameri su samo reda radi obavestili sindikat i to samo u slučaju dva radnika – ostalih 70 su prećutali.

Filijala Nacionalne službe za zapošljavanje uopšte nije ni bila obaveštena. Čak i na zvaničnom sajtu Carnex-a još uvek stoji podatak kako tu radi 2.000 radnika?! Na mesto otpuštenih primaju se novi radnici, ali ovog puta sa ugovorom na određeno vreme, tako da nemaju pravo na naknadu za prevoz i topli obrok, ali ni na sindikalno udruživanje.

Moderno roblje. Kostiću ni ovo nije dovoljno, već bukvalno teži tome da potpuno izgladni meštane Vrbasa i okoline, odakle i sam potiče. Organi lokalne samouprave protežiraju Carnex pri dodeli oranica u zakup….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVI ZAKON O STANOVANJU – NOVI UDAR NA DŽEP I UVLAČENJE DRŽAVE U STANOVE STANARA I VLASNIKA STANOVA!???

 

Izgleda da je jedan od glavnih ciljeva ovog zakona, da se država na lak način uvuče u privatni posed pojedinaca, i to preko uspostavljanja licenciranog upravnika zgrade, pri čemu se primorava pojedinac, stanar, vlasnik stana, da bez sopstvene volje mora da stupi u obligacioni odnos i izdvaja deo novca za nečije uhlebljenje i platu upravnika zgrade, koji tada ima mogućnosti da koristi zakonska ovlašćenja i angažuje i privatne izvršitelje radi naplate svojih i tuđih potraživanja.

Cilj je da se pojedinac što više oglobi od strane države, iako je već opterećen kroz redovna novčana davanja, počev od obaveznih dažbina za porez, komunalije, struju, telefon, nametnuto davanje za obnovljive izvore energije, ekološku taksu ili doprinos koju je propisala Opština, taksu za RTS…..pa sve do grobarine!!!

A tu je i još jedan novi državni namet prema građanima, u kome država želi da uvede obavezno osiguranje zgrade kao celine, a koje će plaćati vlasnici stanova, čime još više opterećuje i ovako siromašni budžet građana-pojedinca, ali sada u sklopu stambene zgrade.

 

 

 

Mediji svakodnevno ističu prednost novog zakona o stanovanju, pišući o ulozi profesionalnih upravnika i uvođenjem u zgradu u kojoj živimo, ističući da će naš obavezni mesečni iznos od nekoliko stotina dinara ili hiljadu, po stanu (kao njegov deo za platu; bez osvrtanja na one komšije koji objektivno nemaju dovoljno prihoda ni za sopstveni život??), biti ta prava mera kojom ćemo “obezbediti” da nas “ne uznemirava prvi komšija” u slučaju nekih kvarova, dešavanja i događanja u zgradi.

Ako bi smo slučajno pomisli da bi obavezno mesečno plaćanje za platu upravnika zgrade , nas “spasilo uznemiravanja” od strane nekih komšija (bežanjem u svoj svet otuđenja u kome informatnve tehnologije pored svoje koristi to nesumljivo i nose,) gubimo iz vida da smo po slovu zakona, tek time široko otvorili mogućnosti da na vrata vlasnika stanova, stanara, uz komunalnog inspektora zakucaju i privatni izvršitelji u poslovima naplate zakasnelih novčanih potraživanja, počev od upravnikove plate, preko obavezne sume novca za redovne ili vanredne (investicione) troškove zgrade, do plaćanja štete trećim licima čak i bez sopstvene krivice!!!

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture , izradilo je nacrt Zakona o stanovanju i održavanju zgrada , i na svom sajtu je objavilo program javne rasprave po nacrtu ovog zakona.

Bez ulaženja u dublju sadržinu, pravnu suštinu i nedovoljno jasne zakonske novine sakrivene ovim nacrtom, letimičnim čitanjem, možemo uočiti da država želi sebi da propiše novi izvor prihoda, dobijen opet od pojedinaca vlasnika stanova koji već imaju zakonsku obavezu da plaćaju porez na svoj stan…

Država se bavi nametanjem novih obaveza za pojedinca od koga se može uzeti novac, a istovremeno tim zakonom se nije dotakla propisivanjem zabrana šta nije dopušteno držati od opasnih stvari u zgradama i pomoćnim prostorijama kao npr nafta, droga, zapaljivi i eksplozivni materijal…koji mogu ugroziti živote i zdravlje ljudi.

Da bi na što lakši način država imala zakonski osnov za uzimanje para od pojedinca, i time lako ušla u privatni posed pojedinaca, uvela je novi termin pod nazivom “STAMBENA ZAJEDNICA”, nazivajući je organizacijom i dajući im svojstvo pravnog lica kako bi nametnula još više obaveza, posebno novčanih (i održavanje računa u banci se plaća) koje će naplatiti preko svojih državnih mehanizama.

U nacrtu zakona predviđeno je postojanje posebnog Registra stambenih jedinica??? Zašto kada je sve umreženo i svi ti podaci postoje u geodetskoj i poreskoj upravi lokalne samouprave???

Koga to obavezuju!!?? Pojedinca iz zgrade da pribavlja podatke!!?? Zašto bi to pojedinac jurio i pribavljao podatke o stanovima, kada već postoji umrežen sistem, a sve podatke lice na poslovima registratora može dobiti službenim putem iz geodestske uprave, a ne da se takvi podaci traže od pojedinaca!!!??

Između ostalog, u nacrtu Zakona, u delu koji govori o Nadležnosti skupštine zgrade, u tački 9. nacrta, nejasno piše ko pokreće postupak i kakav, odnosno – kako to skupština pokreće postupak?? I ko je taj koji će da pokrene postupak ?? Na koji način!!??

Na koji način možete obavezati pojedinca da plati nešto ako neće, bez odluke suda?? Ko plaća podnošenje tužbe sudu?? Od koje svote novca?? Znači opet država uzima novac od pojedinaca sada za rad sudskih organa???

U istom delu u tački 14. – piše da skupština odlučuje o osiguranju zgrade!!! A ako stanari nemaju dovoljno novca, zakonodavac predviđa da u takovm slučaju zgrada može da se zadužuje  i uzme kredit od banke (???!) za takvu namenu!!!

Napisano je da Vlada Srbije propisuje najniži novčani osigurani iznos, a lokalni organi će propisati koja je to svota novca koju će svaki stanar da plaća za osiguranje zgrade (pored već obaveznih plaćanja za komunalije, struju, porez, osiguranje svog stana…) sad treba da odvoji i za plaćanje osiguranja zgrade!!!???

A lokalna samouprava može da propiše bilo koji iznos viši od onog najnižeg koje je dala Vlada, zato što je to jedan novi izvor prihoda Opštine, koja može da predvidi da za to osiguranje npr. svako uplaćuje po 500, 1000 ili više dinara mesečno, koji bi išao npr. preko “Infostana” (ili komunalnih službi u gradovima Srbije uz svaki mesečni račun), ili posebnom uplatnicom!!!

Izgleda da je glavni CILJ DA DRŽAVA UZME NOVAC ZA OSIGURANJE od pojedinaca, vlasnika stanova, stanara!!!??? A posredno, na kraju država lako može da postane vlasnik nečijeg stana, ukoliko to lice nije izvršavalo nove novčane obaveze, ili neko lice, u krajnjem i onom najgorem slučaju, postane vlasnik zgrade kome ostali moraju da plaćaju rentu!!!

U delu predloženog zakona, u kome se govori o Radu i odlučivanju skupštine zgrade, glavno pitanje je da li su i ostali stanari koji nisu glasali za neku određenu odluku, zato što nisu izrazili svoju volju niti imaju ličnu želju da dodatno plaćaju nešto o čemu je odluku donela skupština, a tiče se odvajanje neke svote novca za neku potrebu, dužni da i oni izvrše tu obavezu i na koji način???

Ko će i na koji način da nešto naplati od tih stanara koji neće ili objektivno nemaju da izmire svoj dug?? Ko će da podnese tužbu i od kojih para će biti plaćaneo podnošenje tužbe sudu da bi se protiv nekog stanara – komšije podnela tužba?? Zašto bi se komšija ganjao sa svojim komšijom po sudovima a sreću se na vratima???

Zatim u delu koja govori o naknadi štete trećim licima koja je nastala od strane zgrade kao celine, šta se radi ako je npr. pao crep sa krova zbog vetra tog trenutka i oštetio nečija kola koja su bila parkirana blizu zgrade, (a u predlogu zakona piše da su svi stanari odgovorni solidarno za učinjenu štetu), nejasno je na osnovu koje i čije odluke će neku određenu svotu novca da stanar plati i nekom trećem licu??

Šta je sa onima koji ne žele ili objektivno nemaju da plate, ili sa licem koje ne boravi u stanu, odsutno je duže vreme, u inostranstvu je npr.??? Ko plaća njegov deo?? Koji je to mehanizam kojima se lice, vlasnik stana, stanar, primorava da plaća nečije moguće izmišljotine, pa i od strane profesionalnog upravnika (ako je on našao nekakvu korist za sebe)??

Da se podnese tužba protiv njega?? Ko će da podnese tužbu?? Od kojih to para?? Ko će i na koji način primorati nekog da refundira i svoje troškove!!??? Pa naravno , angažovanjem privatnih izvršitelja ….

Zatim, država nameće i propisuje postojanje obaveznog profesionalnog upravnika zgrade za 30 i više stanova, i nameće zakonom da taj mora da bude plaćen!!

To može da znači i da je neko lice, neki tip, postao profesionalni upravnk i dobio licencu zato što je npr. imao vezu u Privrednoj komori (koja i izdaje te licence), čime je rešio svoje zaposljenje i izvore prihoda.

Takvo lice može da postavi sebi prioritet da je na prvom mestu važno da do svakog petnaestog u mesecu na njegov račun legne određena svota novca od stanara jedne zgrade!!

A ako neki stanar ne plati, taj upravnik, (sada kao lice koga je država spremala za taj posao), angažuje privatnog izvršitelja  koji obaveštava neredovnog platišu, stanara, našeg komšiju, da je dužan da plati određen iznos, i ako to ne uradi pokrenuće postupak protiv njega, pri čemu će i tom privatnom izvršitelju biti takođe prioritet da od tog stanara naplati i svoju nagradu (pored glavnog duga).

Ako stanar ne plati, prvo će se postarati da preko suda dobije ovlašćenje da sazna u kojoj banci to lice (vlasnik stana, stanar, naš komšija) ima tekući račun ili prima penziju, i podneće zahtev da se tom licu skine sa računa glavni dug (npr.300 dinara za upravnika zgrade), a zatim sa još većim žarom, skine svotu novca (daleko veću od one osnovne) za svoju nagradu kao izvršitelja, kao i da naplati sve troškove koje je imao tokom postupka.

Ovde možemo da zaključimo da takav upravnik skoro da postaje “neprijatelj zgrade”, jer je doveden u “našu zgradu” da on globi nas stanare, pojedinačno, i kruni naš privatni kućni budžet!!! Jer on je sada opštinski čovek koga je država postavila a koga plaćaju stanari!!!

Zašto bi moralo da postoji takvo lice (za zgradu od 30 i više stanova, npr 31 stan) ukoliko stanari – komšije mogu da izaberu upravnika među sobom i to besplatno??? Zašto se vlasnici uslovljavaju da obavezno nađu takvo lice koje mora poseduje licencu !!??? Zašto bi se nametala obaveza da građani ponovo vade pare iz džepa i plaćaju nepoznato lice??

Zašto se takvo lice uvodi i dozvoljava mu se da se meša među nepoznate ljude, i komšije koji se manje ili više poznaju makar iz viđenja, i ovakvom licu se zakonom omogućava da pravi cirkuz po stambenoj zgradi jureći komšije da naplati od njih svoje troškove , bez obzira da li oni imaju para da plaćaju dodatne troškove, pa i njegov rad, a niko ih ne pita da li žele da plaćaju neko nepoznato lice???

A angažovanjem privatnog izvrsitelja od strane upravnika u cilju naplate svojih novčanih potraživanja, zalaze u privatnost stanara prvo preko njihovih tekućih računa, a u krajnjem slučaju pokušavaju (privatni izvršitelj) da plene stvari komšiji (koji neće ili nema da plati privatne troškove nekom nepoznatom licu), pri tom rizikujući da kucanjem na vrata remete privatnost nekog našeg komšije (njegov lični mir, tugu, ili brigu…), a kome u tom trenutku može da “padne mrak na oči”  , posle čega bi lokalne zdravstvene i policijske službe imale vanrednog posla….

Dakle, država propisuje mehanizme pomoću kojih se omogućava da pojedince, vlasnike stanova kontroliše i preko privatnih izvršitelja i upravnika zgrade??!!

Država je dodatnu kontrolu pojedinaca, vlasnika stanova i stanara, ovim zakonom uspostavila i uvlačenjem Komunalnog inspektora, kome je propisala dužnosti i omogućila dodatna ovlašćenja u zgradi (u kojoj žive vlasnici stanova), među kojima se komunalnim inspektorima omogućava i da pregledaju opšte i pojedinačne akte, evidencije i drugu dokumentaciju stambene zajednice!!!

Nacrtom zakona je nedovoljno jasno navedeno koje su to pravne norme kojima taj upravnik može da angažuje izvršitelja da naplati od stanara svoj deo nagrade, ili nekakvo davanje, ako komšija ne želi da plaća tamo neko nepoznato lice, i to još bez angažovanja suda gde u sudskom postupku nije dato mogućnosti da osporava potraživanje takvog upravnika.

Neka upravnik tuži sudu stanara zbog neplaćanje nagrade, a stanar ima pravo da dokazuje svoju nevinost na sudu (da li je npr. i fizički ili finansijski bio u mogućnosti da plati).

Zašto bi stanar tom upravniku, pored plaćanja njegovog rada, morao da plati i određenu svotu novca za tužbu sudu protiv nekog svog komšije!!?? Svaka tužba je preko12 hiljada dinara a to mora neko da plati, i opet pojedinci, stanari….

Ono što je vrlo važno je da prilikom sklapanja ugovora sa profesionalnim upavnikom, skupština zgrade propiše – ugovori, da u slučaju potrebe izvođenja nekih investicionih radova na zgradi, tom upravniku se ne sme dozvoliti da on može samostalno po svom ličnom nahođenju angažovati neku firmu (u kojoj radi npr. njegov poznanik da bi mu namestio posao) za takve radove, i koja će na kraju dati svoj račun za naplatu, a da pre toga nije ugovorom precizirano do koje svote ukupnog novca nekakvi vanredni poslovi mogu da se izvode!!!

Dakle, možemo da zaključimo, da u pravima i dužnostima profesionalnog upravnika, propisano je da je on od strane države postavljen ne da pomaže zgradi, već da unese nemir i uzme pare od ljudi za različite potrebe…!!!!

To se, blago rečeno može nazvati dranje kože sa leđa građana!!!

Uhlebljivanjem pojedinca, pri formiranju Komore neprofitnih stambenih organizacija, načinima finansiranja i izdavanjem licenci, ovde se nismo bavili.

Vlasnici stanova, stanari, sadašnje skupštine stanara, imaju vremena da do 07.decembra dostave svoje primedbe, zapažanja i sugestije u vezi nacrta ovog zakona.

 

© Geto Srbija