Архива

Posts Tagged ‘tenderi’

NEZAVRŠENI RADOVI, PROIZVOLJNI TENDERI I I MODELI POSLOVANJA KANCELARIJE ZA KOSOVO I METOHIJU?

22. августа 2016. 1 коментар

 

„Aleksandar Vučić iz Srpske radikalne stranke sa 12.700 dinara uspeo je da preživi samo deset dana i on je prvi izašao iz eksperimenta. ‘Sa dvoje male dece ne može duže ako nećete da ih ostavite da gladuju’, kaže Vučić".

Ovo je objavio Blic 10. aprila 2004. godine, o eksperimentu da tadašnji poslanici prežive mesec sa prosečnom platom u Srbiji. Deset godina kasnije, Vučić dolazi na mesto politički najuticajnijeg čoveka Srbije između ostalog i pričom u predizbornoj kampanji da će se odlučno boriti protiv korupcije i da će samo kroz javne nabavke uštedeti 600 miliona evra.

 

                     Ivan Maksimović

POSLOVNI PROJEKTI KANCELARIJE ZA KIM

 

Verujući Vučićevom obećanju, očekivalo se da će rezultate osetiti barem oni najugroženiji u šta vas svakako svrstava nemogućnost zaposlenja ili eventualni odlazak na posao pod rizikom da izgubite život ili vam se nestanete bez traga, kako živi najveći deo Srba na KiM kojima je pride, kroz suze, obećano i poništavanje svega do tada dogovorenog u Briselu.

Po prirodi stvari, kolo je prvi poveo Aleksandar Vulin koji se „uhlebio" dolaskom na mesto Direktora Kancelarije za KiM iako sa Kosovom i Metohijom nije imao baš nikakve veze niti se njime bavio do tada.

Brzo je usledio prvi korak u povećanju bezbednosti Srba o instaliranju kamera za nadzor u Zvečanu i Kosovskoj Mitrovici. Ugovor sa izvođačem je potpisan 7. decembra 2012. godine sa oznakom „Strogo poverljivo".

Radove je trebala da izvede firma DBS Konsel sekjuriti servis, inače u vlasništvu njegovog druga Uroša Čubrilovića kome je celokupna suma isplaćena avansno u visini od milion evra. Od kamera, do danas, ostala je samo legenda... Ovaj ugovor, izuzetno je simptomatičan, pre svega po tome što je mimo svih zakona sklopljen bez tendera što postaje model po kome Kancelarija za KiM „legalno posluje" do danas.

Pred albanske kvazi-izbore, novembra 2013. godine, predizbornu kampanju liste „Srpska" na čijim plakatima se nalazio lik Aleksandra Vučića, vodi Vulin koji u više navrata ponavlja kako „samo Srbi mogu da oteraju Srbe sa Kosova raznim nesuglasicama i svađama"! Istovremeno najavljuju otvaranje novih radnih mesta ne bi li privukao Srbe da izađu na albanske kvazi-izbore na severu KiM i pomognu Vladi da ostvari svoj plan.

Obećanje o novih 1.000 radnih mesta dato je dva dana pre prvog, propalog, kruga ovih lažnih izbora a „veće ekonomske projekte" Vlada započinje nakon „uspešno" održanih šiptarskih izbora dve nedelje kasnije uz brutalnu asistenciju žandarmerije, batinaša, pretnji otkazima i ucenama. Krajem tog meseca Vulin otvara prvu a mesec dana kasnije i drugu fabriku! Jednu u Zubinom Potoku drugu u Žitkovcu pri fabrici konfekcije „Javor" iz Ivanjice.

U fabrici, koja je i ranije postojala a čiji kapaciteti su iskorišćeni za ovaj marketinški trik, pre toga je radilo 240 ljudi a sa novim pokretanjem upošljeno je 120, izjavio je Vulin medijima.

Mesec dana kasnije, krajem decembra, otvoren je i drugi pogon „Javora" u zgradi civilne zaštite u Žitkovcu kraj Zvečana. Tu su obezbeđena mesta za 50 radnika. Međutim, misterija je u tome što je direktorka „Javora", Skarlet Đokić, na otvaranju rekla da je realizacija ovog poslovnog projekta pokrenuta u Zubinom Potoku pre mesec dana gde je primljeno 60 radnika što je broj koji su i zaposleni potvrdili!

Radnici su primili dva redovna primanja u punom iznosu od 10 odnosno 15 hiljada dinara mesečne zarade da bi svaka sledeća počela da kasni a na kraju su ostali i bez toga a u julu, do kada je najavljeno ostvarenje plana od novih 1.000 radnih mesta, fabrika prestaje da radi. Ovo je proteklo bez ikakve medijske pažnje u Srbiji…

Danas bivše radnice ne žele da govore o tome. Na pitanje šta se tamo dešavalo refleksno stežu vilice kako ne bi ispustile nikakav glas, odmere vas od glave do pete, kratko zagledaju i bez glasa, nonšalantno okrenu glavu u drugu stranu.

O nameri Vlade Srbije govori stanje tog preduzeća koje je od 2010. godine bilo u restuktuiranju, zarade nisu bila redovno isplaćivane, pa čak ni radne knjižice nisu overavane a radni staž nije upisivan zbog čega su radnici u Ivanjici više puta stupali u štrajk.

Nešto pre otvaranja druge fabrike, 14. Decembra 2013, godine, godinu dana od uspostavljanja (čvrstih) administrativnih prelaza na severu KiM, nametnuto je carinjenje robe u korist tzv., „republike Kosovo" koja kroz taj prelaz stigne i na sever KiM gde ništa od šiptarskih „institucija" nikada pre nije funkcionisalo!

To je sa sobom povuklo obavezu registrovanja kod šiptarskih „institucija", povećalo namete na robu i tako uputilo srpske privrednike na saradnju sa nelegalnim strukturama a čitav sever stavilo pod administrativnu šapu jedne druge organizacija, takozvane „republike Kosovo"

U jednom danu sve privredne delatnosti, izuzev onih lokalnih poput manjih zanatskih radnji, pretvorene su u ilegalne, kaže srpsko zakonodavstvo. Ovim je izazvana polarizacija Srba na one koji nekako prihvataju i one koji ne bi da nikada prihvate albanska dokumenta. Tako su započele razne neuglasice i svađe…

Krajem maja 2014. godine, na čelo Kancelarije za Kosovo i Metohiju dolazi Marko Đurić, politički-anonimus, sumnjivog porekla ali definitivno "tenderski tradicionalista". Već juna meseca započinje izgradnja takozvanog trga „Cara Lazara" i pešačke zone kraj mosta na Ibru. Radnici i mašine se pojavljuju iznenada i neočekivano. Započinju radovi u izvođenju firme „AD Novi Pazar Put", iste one koja je izvela i radove na podizanju granice između KiM i ostatka Srbije.

Na panou istaknutom kraj gradilišta šturi podaci o projektu i naglašeno „faza: pripremni radovi" a obavezan datum završetka radova – potpuno izostavljen. Nikakav tender ni za ovo nije rapisivan javno a koliko su radovi iznosili i da li je suma isplaćena izvođač radova do ovog trenutka nije odgovorio. Radovi su uskoro prekinuti a iza toga je ostao samo duboko izoran asfalt kraj mosta.

Inače, i nedavno podignut spomenik Svetom knezu Lazaru, prošao je polovičan tender. On je objavljen za uređenje platoa koje je pripalo preduzimaču iz Zvečana a koji je unajmio šiptarske firme i radnike za taj posao jer njihovi fizikalci rade za 6 evra dnevno usled strašnog siromaštva u kome se nalaze, što je Srbima još uvek neprihvatljivo.

Za samu skulpturu, centralni deo spomenika, nije bilo nikakvog tendera niti ima informacija o tome koliko je spomenik koštao. Sve ovo dodatno bode oči Srbima posebno kada se sete obećanja o „novim radnim mestima" a najčešće bez posla gledaju kako im baš Šiptar uređuju grad.

Izgradnja povratničkih naselja u Zvečanu i okolini, od kojih "Sunčana dolina" gigantskih razmera, takođe je započeta nameštenim tenderima, bez mogućnosti javnosti da uopšte ima uvid u te procese.

U međuvremenu su vršene javne nabavke i to – daleko od očiju javnosti. Sa apsolutnom novinom da baš iza svakog raspisanog i neraspisanog tendera, kao odgovorni organ, stoji upravo Kancelarija za KiM a ne, kao do tada, opštinski organi koji nabavke finansiraju iz svog budžeta.

Tenderi se uvek raspisuju polutajno, osnovni uslovi konkursa nisu dostupni javno već se daju isključivo na ruke, odnosno na insistiranje zainteresovanih strana u prostorijama opštine koje raspisuju tendere, tvrde neki od uzaludnih aplikanata na njima. Najčešće su uslovi tako određeni da vrlo usko odgovaraju konkretnim ponuđačima i automatski eliminišu druge što neposredno upućuje na postojanje korupcije.

Tako se, na primer, za usluge održavanja javnog linijskog saobraćaja, redovno raspisuju konkursi na godišnjem nivou. Međutim, uslovi su strogo određeni „pravilima" da se na tender može prijaviti isključivo jedna firma koja ih ispunjava.

To uvek bude „Kolašin – prevoz" iz Zubinog Potoka u vlasništvu Srđana Vulovića, brata Stevana Vulovića nametnutog gradonačelnika Zubinog Potoka u okviru albanskih kvazi-institucija, inače člana „Srpske liste" što istovremeno podrazumeva i članstvo u SNS.

Tenderi koji se raspisuju za ovu vrstu usluga, kako tvrde učesnici postupka dodele, ne navode se čak ni najosnovniji uslovi za konkurisanje na njima zbog čega dokumentacija konkurentskih prevoznika ni ne može da bude potpuna. I pored toga, s obzirom da na njima mogu učestvovati i prevoznici sa čitave teritorije Srbije koji procene povoljnom ovu priliku, tenderi se raspisuju sa rokovima koji onemogućavaju pripremu dokumentacije a kraći su od zakonski predviđenih.

Kada se uloži žalba na uslove, opštinski organi se pozivaju na uputstva koja su primili od Kancelarije za KiM dok u toj Kancelariji tvrde da je to u nadležnosti Ministarstva za prosvetu (neke od linija odnose se na prevoz đaka) ili Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja a oni opet negiraju bilo kakvu umešanost i nadležnost te kao adresu navode opštinske organe ili Kancelariju za Kosovo i Metohiju.

Za neke od tendera u srpskim sredinama južno od Ibra navodi se broj učenika koji je već godinama isti što nikako nije logično a posebno ako se zna da sa KiM Srbi ipak neprestano odlaze. Ništa se od ovoga ne proverava i to je procedura koja je već ustaljena, što bitno utiče na poslovnu moć i ugrožava opstanak drugih prevoznika sa ovog prostora kojima bi ti prihodi bitno olakšali poslovanje jer su, u ovom slučaju, svi prinuđeni da prevoz vrše na istoj relaciji za koju pomenuta firma takođe ima licencu i redovno pruža usluge.

Šta više, iako se „Kolašin prevoz" vrši usluge na celoj teritoriji KiM bez konkurencije, na svom sajtu ističu isključivo relaciju Beograd – Zubin Potok – Kosovska Mitrovica i usputna stajališta. Sve ovo krajnje deprimirajuće deluje na ostale prevoznike čiji posao trpi što utiče na gubitak volje ali i želje za ostankom na Kosovu i Metohiji te jedan broj privatnih prevoznika već razmatra mogućnosti pokretanja nekog drugog posla na teritoriji centralne Srbije i povlačenje sa KiM. Automatski ovo znači i novi broj otkaza i zatvorenih radnih mesta.

Jača kontrola raspodele sredstava bitno bi olakšala i putnicima jer se odnosi na prevoz do enklava i srpskih sela kojima je to jedina mogućnost. U suprotnom koriste međugradske linije koje nemaju stajališta u njihovim selima jer voze glavnim putnim pravcima, što je posebno opasno kada su metohijska sela u pitanju koja se nalaze u potpunom albanskom okruženju.

Primera radi, putni pravac Mali Zvečan – Svinjare, na godišnjem nivou vredi 2.734.800 dinara što iznosi 21.878 evra koliko i stan srednje veličine u Kosovskoj Mitrovici. A za to selo, na obodu južnog dela Kosovske Mitrovice, prevoz se vrši kombijem jednom nedeljno. Kaže jedan starac proteran odande 2004. godine: "…Čekamo ga pa ako dođe, dođe. Ne dođe baš svaki put". Godine kome je to jedina prilika da obiđe imanje.

Linije su uglavnom redovne ali upućeni tvrde da ka nekim destinacijama funkcioniše tek deo pa čak i petina od navedenog broja linija. Ovo nije lako saznati jer na stajalištima odakle ka srpskim selima polaze privatni prevoznici, uglavnom po dogovoru, nema nikoga da čeka na prevoz osim onih iz najbližih sela. Ukupna vrednost ugovora koji opština Zvečan, kako se vidi iz predmetne dokumentacije sklapa u ime Kancelarije za KiM, iznosi 310.570 evra.

O trenutnoj situaciji svedoči i spisak Agencije za privredne registre, po kome je nakon Briselskog sporazuma broj srpskih preduzetnika spao za dve trećine i sa približnog broja od 1.500 sveden je na jedva 500 njih. Pojedini svoje poslove drže jedino iz straha da ne ostanu bez čega iako sa ovim "konstantno propadaju".

U onoj davnoj vesti dnevnika "Blic", o eksperimentu sa poslanicima i prosečnom srpskom platom, pri kraju piše da „Vučić i poslanica DS-a nisu optimisti kada je reč o tome kada ćemo živeti bolje".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLJAČKANJE, PRIVATIZACIJA I PROFIT: ČERUPANJE KOMBINATA KOJI VIŠE NEĆE HRANITI BEOGRAD!

 

Nastavlja se agonija nekadašnjeg najvećeg poljoprivrednog kombinata u ovom delu sveta. PKB se našao stešnjen između interesa različitih grupa bliskih vlasti koje bi da ga kupe, ali da za njega plate više od šestine realne vrednosti, kao i da im se omogući da prenamenom zemljište proglase građevinskim i zatim ga prodaju po višestruko višoj ceni.

Gradonačelnik Siniša Mali računa da će prodajom PKB staviti u džep, u vidu provizije, oko 30 miliona evra. Grad će izgubiti snabdevača hranom, bez posla će ostati nekoliko desetina hiljada radnika, kooperanata, dobavljača, iz prodajne mreže, ugroziće se opstanak Opštine Palilula…

Sve to nije važno, kada su u pitanju apetiti opasnog kriminalaca Siniše Malog, koji je pod zaštitom rođaka Vučića…

 

                         M. Malenović

MULJACINA SA PKB2

 

PKB Korporacija a.d. je još 2008. trebalo da bude prodata unapred poznatom kupcu, ali je sindikat tada uspeo to da spreči. Muke ovog kombinata, koji je nekada hranio Beograd, počele su devedesetih godina, kada je iz preduzeća izuzeto sve što donosi profit i kasnije privatizovano. Radi se o Imleku, Frikomu i Pekabeti, kao i o mesno-prerađivačkom pogonu PKB Vizelj, koji je prodat još 1998. godine.

U okviru PKB-a ostala je samo još primarna proizvodnja.

Uprkos činjenici da je Investicioni fond Salford na srpskom tržištu mleka i mlečnih prerađevina stekao monopolistički položaj, zahvaljujući kome je diktirao cene i uslove otkupa mleka, PKB je 2009. oborio dotadašnji sopstveni rekord u proizvodnji mleka proizvevši 64 miliona litara.

 

       Đilas počeo, pa se pokajao

 

Kada je PKB 2010. prešao u ruke grada Beograda koristio je 22.000 hektara obradivog zemljišta, ali je tadašnji gradonačelnik Dragan Đilas uspeo da za 4.000 hektara dobije dozvolu za prenamenu, tako da ono postaje stambeno-komercijalno ili industrijsko, odnosno višestruko vrednije.

Pomenuto zemljište nalazi se u blizini Zrenjaninskog puta i planirane trase puta koji spaja Zemun i Borču, a koji tada još nije bio izgrađen. Novac dobijen za to zemljište, umesto da pripadne preduzeću i uloži se u proizvodne kapacitete, slio se u gradsku kasu. Tim potezom PKB je dvostruko izgubio: izgubio je stotine miliona evra od tog zemljišta i izgubio je zemljište koje mu je jedno od osnovnih sredstava za proizvodnju.

Uz pomenuto obradivo zemljište PKB je imao i oko 8.000 hektara pod zgradama, farmama, putevima, šumama…

Problem sa kojim se suočava eventualni kupac PKB-a je činjenica da je svo ovo zemljište u državnom vlasništvu, dok je Kombinat samo korisnik. Po zakonu, takvo zemljište niti može da se otuđi, niti da mu se promeni namena. Samim tim već u startu su eliminisani špekulanti koji bi PKB kupili samo zbog izuzetno vrednog zemljišta koje ima u gradskoj zoni prestonice.

Da bi se ovaj problem prevazišao i unapred određeni kupac zadovoljio, naprednjačka vlast odlučuje da uradi ono što do sada niko još nije – da kršenjem zakona zemljište iz državnog vlasništva prevede u vlasništvo Kombinata i to bez dinara naknade.

Prvo je bio pokušaj da se to tiho, skriveno od očiju javnosti, uradi direktno preko katastarskih službi, ali su Samostalni sindikat PKB i Nezavisni sindikat radnika PKB, koji zajedno okupljaju više od polovine zaposlenih, uspeli da spreče ovaj pokušaj krađe državne imovine.

Naime, kada je 1946. bio stvoren PKB on je na korišćenje dobio nešto malo manje od 1.500 hektara njiva. Ostalo je kasnije stekao i to isušivanjem močvarnog zemljišta koje je do tada bilo neupotrebljivo.

Svo to zemljište bilo je uknjiženo kao poljoprivredno zemljište u vlasništvu države, dok je PKB bio uknjižen kao korisnik. Pošto po članu 72. Zakona o poljoprivrednom zemljištu ono u vlasništvu države i ne može da bude otuđeno, to je Republički geodetski zavod odbio sve zahteve PKB Korporacije a.d. kojim je tražena promena u katastru nepokretnosti i upis prava privatne svojine u korist Kombinata.

 

       Ministarka na strani Malog

 

Na ove odluke rukovodstvo PKB-a ulaže žalbe koje u leto 2015. usvaja Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture i to odlukom ministarke i potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović.

Kao obrazloženje poslužio je Sporazum o udelu državne svojine u sredstvima koje koristi PKB od 1. jula 2007. godine, kojim je konstatovano da država ima vlasništvo nad Korporacijom shodno vrednosti svoje imovine koju je unela, a u koju spada i zemljište.

Protiv ovako nakaradnog pravnog tumačenja, kojim se Sporazum ne proglašava nezakonitim, već se zakon menja po potrebama sporazuma, Pravobranilaštvo podiže tužbe pred nadležnim Upravnim sudom.

Republička vlada 18. decembra 2015. donosi „preporuku" (tačnije: naređuje) Republičkom pravobranilaštvu da povuče sve podignute tužbe, a samo tri dana kasnije, 21. decembra, odbor direktora PKB-a donosi odluku o otpočinjanju postupka prodaje dela imovine Korporacije. U tom trenutku Pravobranilaštvo se još uvek nije izjasnilo o Vladinoj preporuci, ali se nekome, očigledno, žurilo.

Odluku direktora prihvata nekoliko dana kasnije i Skupština akcionara, koja se sastoji od samo jednog člana, budući da država ima vlasništvo nad 99,755 odsto svih akcija PKB-a. Predsednik ove jednočlane skupštine je Jovo Guteša, jedva pismeni traktorista koji je pre ove funkcije bio zaposlen u pečurkani gradonačelnika Beograda Siniše Malog u Vršačkom Ritu. U međuvremenu je ovaj klimoglavac dospeo i u državnu službu, tačnije u Carinsku ispostavu u Vatinu.

Siniša Mali je od početka izuzetno zainteresovan za poklanjanje PKB-a nekom svom tajkunu. Ovaj samozvani ekonomsko-finansijski stručnjak na jednom sastanku sa aktivom PKB-a izrekao je ordinarnu glupost kako kamate na kredite ne utiču na proizvodnju PKB-a. Kada su mu prisutni objasnili da plaćene kamate moraju da se prebace na teret pojedinih pogona i da tako poskupljuju proizvodnu cenu, pa samim tim utiču i na konkurentnost proizvoda, Mali je promenio temu.

Poznavaoci prilika znaju kako Aleksandar Vučić uopšte ne mora svom bratu od tetke, Siniši Malom, da naredi da se ugradi u cenu preduzeća koje se prodaje, već je dovoljno da mu samo pruži mogućnost da to učini, kao što je to slučaj i sa PKB-om.

Kada je preuzeo mesto gradonačelnika Beograda, Mali je dobio u nasleđe i ugovor između grada i PKB-a o oduzimanju vrednog zemljišta za potrebe izgradnje mosta preko Dunava (danas „Most Mihajla Pupina"), kao i pristupnih puteva. Sporazumom nije određena ni visina, a ni vrsta nadoknade koja treba da bude isplaćena Kombinatu, već je to ostavljeno za neku kasniju priliku.

Sa mesta gradonačelnika i samim tim najvažnijeg čoveka u PKB-u, koji je u vlasništvu grada, Mali je situaciju razrešio tako što je u ime Kombinata obavestio samog sebe kao gradonačelnika da se Korporacija odriče naknade za ovo zemljište.

Po onome što se zna, radi se o nekoliko stotina hektara najvrednijeg zemljišta koje PKB poseduje i čijom prodajom bi se sakupilo dovoljno novca da se otplate skoro svi dugovi ove Korporacije.

Naime, PKB je nedavno prodao pet hektara zemljišta koje je imao na teritoriji beogradske opštine Palilula i to za cenu od 700.000 evra po hektaru. Takođe je i „Imleku" prodao dva hektara po ukupnoj ceni od milion evra.

 

       Fingirani dugovi

 

Ukupni dugovi PKB-a iznose oko 70 miliona evra, od čega skoro polovinu potražuju država i njene agencije, a naplata tih dugova bi mogla da se odloži, da ima političke volje. S obzirom da Korporacija poseduje polovinu površine gradske opštine Palilula, a ima i veoma vredno zemljište u Zemunu i Surčinu, prodajom malog dela svojih nepokretnosti ona bi se lako oslobodila tereta dugovanja i nastavila odlično poslovanje kao preduzeće u rukama grada.

Upravo to ne žele vlastodršci, jer jedna ovakva kompanija bila bi dokaz kako privatizacija nikako nije ni jedini, ali ni najbolji recept za izlazak iz krize. Osim toga, u slučaju da PKB ostane u državnim rukama, Mali i njegovi saučesnici ne bi dobili nikakvu proviziju.

Zbog toga Republika i grad Beograd kreću u sinhronizovanu akciju urušavanja Korporacije i obaranja njene vrednosti. Javnosti se situacija u ovom gigantu lažno predstavlja, jer ne samo da se potencira na postojanju dugova iz prethodnog perioda (koji bi lako mogli da se otplate), već se ukazuje i na to da PKB nastavlja da loše posluje i da pravi gubitke. To, apsolutno, nije tačno.

PKB Korporacija a.d. je 2014. godinu završila sa dobitkom, a taj trend bi se nastavio i naredne godine, da Vlada nije izmenila svoju uredbu o plaćanju premije za mleko. Po toj izmenjenoj Uredbi PKB je uskraćen za 80 odsto premije koja bi mu inače pripadala, odnosno od marta 2014. do kraja 2015. samo na ovaj način u njegovoj kasi se pojavio manjak od oko 700 miliona dinara.

Inače, jedino je PKB-u novom Uredbom smanjena premija na mleko, tako da je on primoran da posluje u neravnopravnoj tržišnoj utakmici u kojoj konkurenti imaju početnu prednost.

Umesto da traži izmenu nepravedne Uredbe, PKB pod kontrolom Siniše Malog poniznički ćuti.

Pošto je tako u javnosti stvorena lažna slika da Kombinat mora da se proda kako budžet više ne bi pokrivao njegove dugove, pristupilo se pljačkanju koje se naziva „privatizacija". U tom klupku imamo različite interese srodnih, ali ipak odvojenih grupa i pojedinaca.

Na jednoj strani su različiti interesi dve trenutno sukobljene grupacije: Investicionog fonda Salforda i konzorcijuma Miodrag Kostić i Petar Matijević.

 

       Dve mafije – Salford i MK gropu

 

Nedavni sukob Andreja Jovanovića iz kompanije Novi Brendovi  , krovne kompanija Investicionog fonda Salford , sa vlasnikom MK grupe Miodragom Kostićem na biznis forumu na Kopaoniku, samo je nastavak rata koji se do sada vodio daleko od očiju javnosti.

Jovanović je uvredio Kostića, izjavom da je opšte poznato da je skraćenica njegove firme MK, zapravo skraćenica za Mito i Korupcija…

U dosadašnjem ratu Salforda ( čiji je većinski kapital odbeglog ruskog tajkuna pokojnog Borisa Berezovskog) i MK grupe  može se reći da je Kostić doživeo nekoliko poraza. Salford ga je izgurao iz mnogih oblasti poslovanja i posvađao sa ljudima sa kojima sarađuje u oblasti otkupa mleka, kojima su date instrukcije da prekinu svaku saradnju sa MK Grupom.

Salford je postavio i pravila da neće otkupiti mleko krava koje su hranjene stočnom hranom kupljenom kod MK grupe, ali to je samo jedan od šamara koji su ove kompanije jedna drugoj lupale protekle dve godine.

U tom periodu Kostić je rastao po pitanju obima poslovanja i profita, ali je i Salford rastao i to trideset odsto brže. Kostić se suočio i sa gubicima u Ukrajini, pa je delovalo da će tajkun iz Vrbasa izgubiti rat. Preokret je nastupio kada su kompanije Petra Matijevića i Miodraga Kostića osnovale konzorcijum i najavile da će pokušati da kupe Poljoprivredni Kombinat Beograd.

Ovo udruživanje izazvalo je paniku kod Salfordovih stručnjaka. Naime, ukoliko Kostić i Matijević uspeju da kupe PKB, Salford bi trajno izgubio prvo mesto u biznisu sa srpskim mlekom, mlečnim proizvodima, i pratećim poslovima, koji na godišnjem nivou donosi profit od nekoliko milijardi dolara.

Posao je veoma kompleksan i podrazumeva nekontrolisan uvoz mlečnih proizvoda u Srbiju, izvoz našeg kvalitetnog mleka, uvoz mleka u prahu, proizvodnju mleka iz mlečnog praha i njegovo plasiranje srpskim potrošačima kao svežeg, snabdevanje proizvoda od mleka stočnom hranom i izvoza viškova stočne hrane… U okruženju, Salford litar mleka plaća 28 evrocenti, dok u Srbiji ta cena iznosi 25 evrocenti. Samo na ovaj način ovaj investicioni fond godišnje zarađuje desetine miliona evra.

 

       Subvencije povlašćenima

 

Salford, Matijević, Kostić i drugi veliki igrači utiču i na to ko može da dobije subvencije iz budžeta namenjene poljoprivredi. Mlekare koje sarađuju sa Salfordom najredovnije dobijaju subvencije i prve su na listi kada država otkupljuje mleko u prahu za robne rezerve, dok je PKB-u ukinuto davanje subvencija.

Kompanija Salford ima dobre veze u vrhu Srpske napredne stranke, gde mu bezgraničnu podršku pruža gradonačelnik Beograda Siniša Mali, ali i Vučiću bliski Goran Vesić.

Ne treba zaboraviti da je sin gradonačelnika Beograda, Teodor, jedno vreme bio zaštitno lice za reklamu mlečnih proizvoda Imleka koji je poslovao u okviru Salfordove grupe. Navodno za ovo je Teodor Mali dobio 50.000 evra, mada upućeni tvrde da je suma bila daleko veća i da nije isplaćena kao honorar za sina, već kao klasičan mito.

Kostić, koji je na sve načine pokušao da se približi naprednjacima, nije uspeo da spoji nemoguće. Njegovu dobru saradnju sa Pajtićem Vučić nije hteo da toleriše, vrata su mu ostala zatvorena. Udruživanje sa Petrom Matijevićem u Kostićevoj glavi je bila dobitna kombinacija, jer je Matijevićev sin Bojan, kao se priča, u dobrim odnosima sa bratom Aleksandra Vučića, Andrejem.

Upućeni tvrde da Skupšitna grada Beograda nije raspuštena. jer je Siniša Mali obećao da će privatizacija PKB-a ipak biti obavljena. Činjenica da PKB nije uspeo na poslednjem tenderu da proda tajkunima za pedeset odsto njegove ionako već umanjene vrednosti, nije prepreka da pokuša da ga proda za trideset odsto na sledećem tenderu

Nezavisni stručnjaci tvrde da PKB vredi najmanje duplo više od njegove procenjene vrednosti koja iznosi svega oko 300 miliona evra. Kada je vršena procena imovine, krajem 2014. godine, svo zemljište je tretirano kao poljoprivredno, mada se najveći deo njega nalazi u urbanoj zoni Beograda i može da se koristi i građevinsko zemljište.

Pošto je proglašeno da PKB-u prete stečaj i bankrot kada se krajem maja ove godine sa njega skine zaštita koju je uživao kao preduzeće u restruktuiranju, te da zato mora pod hitno i po bilo kojoj ceni da se proda, država je početnu cenu na tenderu postavila na 154 miliona evra , odnosno na polovinu potcenjene procenjene vrednosti.

Da postoji samo sukob između Salforda i Matijević – Kostićevog konzorcijuma, rešenje bi se našlo relativno brzo. U igru, međutim, ulazi i nemački gigant Tenis, koji najavljuje otvaranje klanica u Srbiji i za te potrebe želi da kupi 15.000 hektara plodne zemlje.

Tenis nema nikakvog interesa u proizvodnji mleka, već samo u klaničarskoj industriji. Njemu bi odgovaralo da PKB preuzme ili Salford ili neko drugi ko bi se primarno bavio uzgajanjem krava muzara.

Tenis je, kako je Tabloid već pisao, u svojoj postojbini, Nemačkoj, poznat ne samo po lošem odnosu prema radnicima, već i po "nekonvencionalnom" načinu poslovanja, što je eufemizam koji, između ostalog, označava i davanje mita.

Sa jedne strane, Tenis ne želi da Matijević uđe u PKB i proširi na taj način svoju klaničarsku delatnost, ali mu, sa druge strane, savršeno odgovara da Kombinat preuzmu domaći mešetari koji će brzo da se odreknu primarne delatnosti i da oranice rasprodaju kao građevinsko zemljište.

Tenis i njegovi ovdašnji klijenti, na prvom mestu Aleksandar Vučić, zato sada procenjuju da li mogu da imaju dovoljno poverenja u Matijevića i Kostića koji signaliziraju da im je PKB obična investicija u atraktivno građevinsko zemljište.

Od ishoda ovih pregovora zavisiće i sudbina PKB-a, odnosno da li će on odmah ili nešto kasnije u bescenje biti prodat i ko će biti kupac. Čak i ako se u ovom trenutku odustane od privatizacije, to nikako ne znači da će Kombinat i njegovi zaposleni moći da odahnu, već pokazuje jedino da se čeka povoljniji trenutak.

Taj, za vlast i potencijalnog kupca dobar trenutak može da nastupi već ovog leta, kada poverioci, računajući tu i državu i njene agencije, mogu da krenu u prinudnu naplatu svojih potraživanja, čime bi se PKB doveo u blokadu.

Bez jasnog i prihvatljivog programa reogranizacije poverioci ne bi odustali od prinudne naplate, ali i u slučaju donošenja takvog programa postoji mogućnost da od vlasti instruisani poverioci odbiju da čekaju na svoja potraživanja, jer se žuri tajkunu kome je Kombinat obećan.

Pre rasparčavanja, dok je PKB imao zaokruženu proizvodnju, koncept kombinata je smišljen na način da se razvija proizvodnja, omoguće radna mesta, te zadovoljavaju društvene potrebe.

Višak koji je kombinat kao celina generisao, bio je podređen tom cilju. S druge strane, tranzicija u kapitalizam menja logiku poslovanja. Rasparčani PKB je korporacija koja posluje u novom kontekstu. Krajnji cilj sada je profit, a ne društvene potrebe, rad i proizvodnja.

 

       Prodajom se najavljuje glad

 

Između ostalog, prodajom PKB-a gubi se mogućnost uticanja na cenu hrane koja je u Srbiji, spram primanja njenih građana, već sada preskupa. Ukoliko bi ostao u javnom vlasništvu PKB bi mogao da funkcioniše kao kombinat čiji je primarni cilj da obezbedi hranu koja je dostupna svima.

Preduzeća koja se bave samo primarnom proizvodnjom su u većem riziku zbog toga što njihova uspešnost i produktivnost zavise od niza faktora na koje ne mogu da utiču ili ne mogu da predvide. Tu spadaju između ostalog, vremenske prilike, najezde bolesti i parazita itd.

S druge strane prerađivačka industrija može kupovati sirovine, što iz drugih krajeva zemlje, što iz drugih zemalja. Trgovina takođe može nabavaljati robu iz mnogo izvora. Zato je njihovo poslovanje sigurnije odnosno manje rizično od primarne proizvodnje.

Oduzimanje prerade i trgovine od PKB Korporacije i njeno svođenje skoro isključivo na nivo primarne proizvodnje, imali su svojevremeno za cilj da umanje kako potencijal ove kompanije da preživi, tako isto i njenu vrednost.

Bez obzira na sve to, PKB je zadržao i čitav niz komunalnih delatnosti koje su bile u širem društvenom interesu. Ova Korporacija i danas poseduje i održava oko 100 kilometara obalo-utvrde koja od poplave štiti dobar deo Beograda, a brine se i o 1.000 kilometara kanala koji leti služe za navodnjavanje polja, ali s proleća mogu da prihvate velike količine vode iz nabujalih reka i tako smanje posledice njihovog izlivanja.

PKB se stara i o vodovodu i kanalizaciji ne samo sopstvenih pogona i naselja, već i najvećeg dela opštine Palilula u Beogradu. Takođe na teritoriji te opštine održava veliki deo javnih površina.

Sve ove neprofitne delatnosti izdvojene su od dela PKB-a koji je ponuđen na prodaju, što pokazuje da se novom vlasniku Kombinat nudi da bi što je mogao brže mogao da obrne uloženi novac i da tako zadovolji ne samo sopstvenu, već i gramzivost vlastodržaca.

Prodaje se poljoprivredno zemljište koje je u vlasništvu PKB Korporacije, stočni fond (26 hiljada grla stoke), mehanizacija i objekti, ali isto tako i poznati i prepoznatljivi brend, kao i sigurna pozicija na tržištu na kome je ovaj gigant prisutan već duže od 70 godina. Za sve ovo bi Petar Matijević platio najviše 91 milion evra, što nije ni trećina procenjene vrednosti Kombinata.

 

    A 1. Uzor Amerikancima, balast Malom

Kada je istaknuti član komunističke partije Jugoslavije Petar Zečević zvani Veliki od močvare pored Beograda posle Drugog svetskog rata napravio najveću agro kompaniju u Evropi, koja je i danas najveća korporacija iz te oblasti na starom kontinentu, postavio je lestvicu tako visoko da je samoproklamovani dobri menadžer Siniša Mali nikada neće preskočiti, tvrdi u izjavi za Tabloid profesor poljoprivrednog fakulteta Miladin Ševarlić.

Ševarlić kaže da je najbolji dokaz da Mali nije nikakav menadžer ta što on PKB nije uspeo da proda ni za 50 odsto njegove vrednosti. On je podsetio na istorijsku činjenicu da je svojevremeno PKB posetio predsednik svetske banke Robert Maknamara. Posle te posete, Maknamara je bio oduševljen načinom na koji je ovaj kombinat organizovan i izjavio je, da u Americi treba graditi agro kompanije na način kako je organizovan PKB.

I profesor Ševarlić stoji na stanovištu kako dugovi Kombinata lako mogu da se otplate prodajom malog procenta njegove imovine i da PKB posle toga može da nastavi sa uspešnim radom, pod uslovom da od države dobije mogućnost da za njega važe ista pravila kao i za ostale poljoprivredne kombinate.

Ovo je najmanje što Srbija i, posebno, Beograd mogu da učine za PKB, koji je u dugove i dospeo samo zato što je teških devedesetih godina prošlog veka tržište snabdevao hranom po cenama nižim od proizvodnih, kako bi narod preživeo.

 

©Geto Srbija

materijal:List protiv mafije

TENDERSKA DOKUMENTACIJA ZA ZBUNJIVANJE JAVNOSTI I FAVORIZOVANJE STRANIH KOMPANIJA

22. децембра 2015. Коментари су искључени

 

Već četrnaest godina, takozvana politička elita u Srbiji, učestvuje u kriminalnoj privatizaciji, potpisivanjem višestruko štetnih međudržavnih ugovora i nemaštanjima tendera za prodaju najvećih privrednih kompleksa ili njihovih delova.

Jedan od nameštenih tendera za kupovinu brojila (strujomera) sa daljinskim očitavanjem, za potreba Elektroprivrede Srbije (EPS), samo potvrđuje da je Aleksandar Vučić sa svojom partijskom kamarilom ogrezao u nezakonitim poslovima i da te poslove sklapa na osnovu ličnih interesa.

Slučaj nameštenog tendera vrednog čak 700 miliona evra, od koga on i njegova stranka treba profitiraju, daleko prevazilazi sve privatizacione skandale u ovoj deceniji. Sa ovim skandalom može se meriti jedino kriminalna prodaja niške duvanske industrije i dovođenje američke kompanije US Steel u Smederevo.

 

                          Vuk Stanić

TENDERI ZA BROJILA3

 

Energetska mafija i predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, našli su načina da nameste posao prodaje brojila za daljinsko očitavanje električne energije, vredan više od 700 miliona evra! Naime, Elektroprivreda Srbije (EPS) koja je poručilac ovog posla, nema novca da kupi 3,5 miliona brojila koliko planiraju da zamene.

Zbog toga će ovi uređaji biti kupljeni pozajmljenim novcem. Za deo brojila je odobren kredit Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), dok će po svemu sudeći namešten tender biti održan prvog aprila 2015. godine. Pretpostavlja se da će i ostala brojila nakon ovog tendera biti kupljena iz nekih novih kredita.

Ljudi iz struke tvrde da će tim kreditom kojim se zadužuje EPS, a za koji garantuje država Srbija, svaki građanin Srbije, zavisno od cene brojila, biti zadužen sumom koja se kreće između deset i dve stotine i pedeset evra.

Uvidom u dokumenta EPS-a, odmah je uočljivo da su pravila tendera napisana u suprotnosti sa Zakonom o javnim nabavkama. Pokriće za ovakvo postupanje su ugovori koji su potpisani sa bankama EBRD i Evropskom investicionom bankom EIB.

Radi se o ranije uspostavljenom obrascu ponašanja, koji je postao osnovna odlika Vučićeve vladavine. Narodnim jezikom rečeno, ova rupa u zakonskim propisima Srbije se objašnjava ovako: u vreme vladavine Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije i ostalih DOS partija, usvojen je model po kome je moguće da naš pravni sistem može da da prednost međunarodno potpisanim ugovorima u odnosu na domaće pravo.

Ovakva pravna rešenja postoje i u nekim civilizovanim državama, ali pošto je Srbijabanana država u kojoj čak ni banane ne rastu, srpski narod se suočava sa realnom opasnošću da inostrani centri moći mogu na vlast u Srbiji da dovedu plaćenike i veleizdajnike. Oni mogu da zaključe međunarodne ugovore koji imaju primat u odnosu na domaće Zakone.

Ti ugovori mogu biti štetni za narod i državu i doneti veliku korist pojedincima, ipak tako sklopljeni ugovori će se smatrati pravno obavezujućim (zbog ranije pomenutih pravnih pravila.) U slučaju nepoštovanja takvog ugovora od srpske strane međunarodni sudovi mogu doneti presudu na štetu naše države, a u korist druge ugovorne strane.

Takvi ugovori su potpisivani i ranije. Nekoliko puta do sada su naši zvaničnici nameštali različite privatizacije, potpisivanjem međudržavnih ugovora

Na ovaj način je izabran i investitor za projekat Beograd na vodi. Suprotno Zakonu, nije bilo javnog nadmetanja, već se u skladu sa poznanstvima i simpatijama Aleksandra Vučića donela odluka da se taj posao poveri investitorima iz Arapskih Emirata.

Jedan od izvora Redakcije tvrdi da će nameštanjem tendera za brojila, vlast doći do novca koji će biti od koristi za prvu fazu projekta Beograd na vodi. Osim usmenih tvrdnji nismo dobili ništa čime bi se ovo moglo dokazati, sa druge strane dokaza da se namešta tender za brojila sa daljinskim očitavanjem ima mnogo…

Iz dokumenta koje je sačinio EPS, odnosno posebno odeljenje EPS koje se bavi merenjima i distributivnim projektima "EPS Metering and distribution project" saznajemo da se na tender odnosno pravila tendera ne primenjuje Zakon o javnim nabavkama jer se isti finansira sredstvima stranih banaka.

Učesnici tendera međutim tvrde, da EBRD banka zvanično svojim aktima definiše da je njena uloga da kreditira razvoj malih i srednjih preduzeća u zemljama koje uspešno razvijaju tržišnu privredu i demokratiju i kažu da to zapravo znači da EBRD insistira na regularno sprovedenoj tenderskoj proceduri ali i da ostavlja naručiocu da odredi šta kupuje i pod kojim uslovima.

Dakle, netačni su navodi službenih lica EPS-a u javnosti i u postupku pojašnjenja (dokument koji nosi naslov Clarification), a koja EPS izdaje u okviru tenderske procedure, da EBRD banka diktira uslove tendera.

Uslove postavlja EPS, pri čemu obilato koristi činjenicu da se ne primenjuje zakon o javnim nabavkama, tako što bitno ograničava konkurenciju ponuđača, tvrde ponuđači brojila koji su tako napisanim pravilima unapred isključeni iz tenderske utakmice.

Poslovni aspekt odnosno neisplativi delovi plana kupovine brojila EPS je definisao Tehničku specifikaciju V3 za predmet nabavke. EPS je angažovao konsultante da naprave Studiju izvodljivosti (FS) te definisane Tehničke specifikacije V3. Studija izvodljivosti je napravljena tehnički korektno u okviru granica Tehničke specifikacije koju je EPS zadao.

 

       Osnovni nedostaci Studije izvodljivosti

 

Definisano je da se svaki potrošač u Srbiji uključi u AMI sistem (vrsta naprednog sistema daljinskog očitavanja), što je tehno-ekonomski neopravdano za potrošače čija je potrošnja manja od 6000kWh godišnje. Prosečna potrošnja po domaćinstvu u Srbiji je manja od 5000 kWh godišnje.

Definisana je i komunikaciona infrastruktura koja služi za daljinsko očitavanje brojila ali ne može da služi kao komunikaciona infrastruktura za pametne mreže (Vol II Tenderske dokumentacije str. 196, definisano da se traži 80% uspešno očitavanje jednom dnevno).

To znači da će se celokupna instalirana komunikaciona infrastruktura baciti kada se budu gradile pametne mreže, što je fijasko ulaganja.

Ovo znači da će u skoroj budućnosti biti moguće da se preko elektro mreže osim struje obavlja i komunikacija, prenos slike, i druge sada nezamislive komercijalne usluge, ali da će EPS ugraditi tehnologiju koja to ne podržava, pa će investicija od više stotina miliona biti beskorisna u toj oblasti.

EPS je naručio studiju izvodljivosti tako da sadašnji tender pokrije prvu fazu ulaganja od 80 miliona evra i da se završi u naredne dve godine, a da se dalja realizacija nastavi u narednih pet godina sa ciljem da se sistem proširi na 3 miliona brojila sa ulaganjem od 700 miliona evra.

Ovakav koncept realizacije je poslovno rizičan jer tehnologija za komunikacionu infrastrukturu nije zrela i nalazi se u daljem burnom razvoju. U svetu se rade pilot projekti, a razvijene zemlje, Nemačka na primer, nisu pristupile investiranju u AMI sisteme za svoju elektroprivredu u ovom trenutku .

Studija izvodljivosti navodi da postoje neuspešni smartmetering projekti širom Evrope i da postoje umereni i jaki rizici za realizaciju konkretnog EPS-ovog projekta.

Trenutno je zrela tehnologija za brojila električne energije koja su pripremljena za komunikaciju i u njih je sigurno da se investira. Investicija u brojila učestvuje sa više od 60% u ukupnom povećanju prihoda EPS-a, a cena koštanja brojila je 30% od ukupno procenjene investicije.

Nova brojila donose tačno merenje i bolju zaštitu od neovlašćene potrošnje. Studija izvodljivosti daje procenjene cene opreme koju kupuje EPS prema specifikaciji od Tenderske dokumentacije u ukupnom iznosu od 20 do 25 miliona evra, a budžet tendera je oko 60 miliona evra.

Nejasno je kojom se poslovnom logikom rukovodio EPS kada je za softver i licence izdvojio oko 40 miliona evra, a pogotovu je nejasno zašto se traži isporuka softvera u roku od osam sedmica po sklapanju ugovora , kada se prva tranša brojila isporučuje kroz šest meseci, a isporuka brojila i puštanje sistema u rad se završava u okviru dve godine.

EPS nabavlja opremu za svojih pet tehnoloških celina, a neće da podeli nabavku u pet lotova, nego insistira da celokupna nabavka bude urađena odjednom, čime ograničava konkurenciju ponuđača i povećava rizik za neuspeh smart meter projekta obzirom da je tehnologija nova i neproverena, (Klasifikacija 5, pitanje 68. u tenderskoj dokumentaciji)

Poslovni interes EPS-a nije da smanjuje konkurenciju ponuđača, niti je poslovni interes EPS-a da se snabdeva iz jednog izvora, pogotovu sa tehnologijom koja nije zrela i proverena.

Poslovni interes EPS-a nije da ograničava konkurenciju, ali je EPS upravo to radio kroz odredbe tenderske dokumentacije i devet pojašnjenja tenderskih uslova koji nisu jer nisu bili poznati kod objavljivanja tendera. U dokumentima u kojima se stručnjaci domaćih proizvođača žale na uslove tendera piše i da

EPS nije imao poslovni interes da isključi stručnu javnost u samom EPS-u i van EPS-a, iz pripreme i odlučivanja o investiciji vrednoj 60 miliona evra u prvoj fazi i projektovanoj na 700 miliona evra u narednih sedam godina kod usvajanja Studije izvodljivosti.

Stručni savet EPS-a, koji je usvojio Studiju izvodljivosti nije imao kompetentnog stručnjaka u materiji (profesor Nešković se ne bavi predmetnom strukom, Milenko Nikolić i Dragan Kovačević su menadžeri u tesnim ugovornim poslovnim odnosima sa EPS-om, a ostali prisutni su zaposleni u EPS-u kao direktori ogranaka ili rukovodioci netehničke struke.

Oni ističu i da je očigledno ograničavanje konkurencije od strane EPS, je definisao više uslova u tenderskoj dokumentaciji koji bitno ograničavaju konkurenciju i koncentrišu nabavku na jednog isporučioca. Na brojna pitanja, primedbe i sugestije koji su podneti od strane zainteresovanih ponuđača, EPS je potvrđivao i učvršćivao diskriminatorske kriterijume i kriterijume koji smanjuju konkurenciju ponuđača (Tender Documentation Volume I, Clarifications 1 do 9).

EPS je postavio finansijski uslov za učestvovanje na tenderu na cifru od 75 miliona evra godišnjeg prihoda u poslednjih pet godina za ponuđača i 15 miliona evra za člana konzorcijuma. Pri tome ponuđač može da ostvari traženi prihod, ne od prodaje robe koja se nabavlja, nego od drugih roba,

Ovim kriterijumom su onemogućena mala i srednja preduzeća širom sveta da učestvuju i sva domaća preduzeća. EPS je to čvrsto potvrđivao izbegavajući svaku modifikaciju koja olakšava uslov.

To što je EPS dopustio da podugovarač (odnosno Subcontractor kako se u dokumentaciji tendera navodi) ne mora da zadovolji finansijske kriterijume da bi mogao da isporuči brojila je mrtvo slovo na papiru jer podugovarač (subcontractor) ne može da nudi!

 

       Koga EPS diskriminiše a koga favorizuje?

 

Dakle, nedavna izjava direktora EPS da će domaći proizvođači moći da se pojave kao podizvođači je mrtvo slovo na papiru osim za one koji su se unapred dogovorili sa onim stranim proizvođačem za koga se tender unapred namešta.

Zvanično potencijalni podizvođač može samo da čeka da ga ponuđač upita da mu ponudi brojila. Zapravo ponuđač koji pobedi na tenderu nema poslovni interes da traži podugovarača da mu isporuči brojila kada treba da proda svoja brojila. Sve ovo je uneto u pravila tendera da se zbuni javnost i kao tobože dozvoli domaćim proizvođačima da imaju deo kolača.

Sa druge strane se uveliko priča da su pravila napisana tako da će na tenderu posao dobiti jedna nemačka firma, a koja će jedan deo posla prepustiti, jednom malom domaćem podizvođaču koji će zauzvrat ćutati i neće ulagati žalbu na postupak.

EPS je u pravilima tendera postavio diskriminišući uslov da ponuđač mora da ima reference od 45 miliona evra na jednom projektu (odbio je eksplicitno referencu sastavljenu od više projekata na iznos od 45 miliona), što može da ispuni veoma mali broj firmi, ali se unapred zna da nemačka firma čiji su zvaničnici proteklih meseci posećivali naše ministre i direktore EPS to ispunjava.

EPS je uveo i diskriminaciju po teritoriji jer traži da referenca od 45 miliona bude na teritoriji Evrope. Time je isključio firme koje imaju reference u Americi, Aziji, Australiji, i još jednom favorizovao one koji rade poslove sa elektroprivredama EU.

EPS je uveo i ograničenje broja različitih proizvođača brojila koja se nude i eksplicitno odbio da definiše profil pametnog (smart) brojila tako da svako brojilo koje zadovoljava zadati profil može da se ugradi u sistem i da ga softver sistema vidi i koristi kao isti objekat, bez obzira ko je proizvođač brojila, kao što je to uradila elektroprivreda Iberdrola iz Španije.

EPS je time odbio da otvori konkurenciju proizvođača brojila i da dođe do kvalitetnog brojila za najmanje novca. Zato se osnovano i sumnja da je cilj ovog tendera provizija koju će EPS direktori staviti u džep, a ne povoljan posao za ovo javno preduzeće.

EPS se ograničio na jedan tip rutera što je direktno obezbeđivanje monopola jednom isporučiocu, umesto da definiše tehničku specifikaciju rutera. EPS kategorički odbija više puta da produži rok za dostavljanje ponuda što je neophodno jer je dato devet razjašnjena (klarifikacija) sa preko 200 pitanja i odgovora (poslednja je data 6.3.2015.), koji menjaju uslove tendera.

Uz to je tender objavljen 15 decembra pred praznike sa mnogo neradnih dana. Ovim je EPS bitno smanjio konkurenciju, što bez sumnje nije interes naručioca. Uzgred, EPS je koristio čak i neke tehničke zahteve da ograniči konkurenciju, protivno već spomenutim odredbama Studije izvodljivosti.

Takođe, EPS je odredio i da se posle otvaranja ponuda vrši tehnička post-kvalifikacija ponuđača u postupku u kome ponuđač podnosi predlog za ispitivanje koga komisija EPS-a odobrava i ocenjuje uspešnost sprovođenja ispitivanja, što otvara EPS-u mogućnost da voluntaristički ocenjuje otvorene ponude.

Javno preduzeće napisalo pravila tendera protiv javnog interesa

EPS je javno preduzeće koje mora da uvažava javni interes. Za kredit EBRD iz koga se finansira ovaj tender, garant je država Srbija, što znači da se svaki stanovnik zadužuje sa 10 evra. Ukupna vrednost posla biće 700 miliona evra, ukupno u Srbiji živi oko sedam miliona ljudi. Stoga mora da postoji društvena odgovornost.

Zadavanjem kvalifikacionih kriterijuma koje domaće firme ne mogu da savladaju, EPS je onemogućio domaća preduzeća da budu ponuđači samostalno ili u konzorcijumu. To je protivno interesima društva i principima EBRD banke. Dakle, ne samo da se ne favorizuje domaća privreda, nego se onemogućava njeno učestvovanje na tenderu.

U zemlji 20 godina postoje proizvođači brojila, komunikacionih modema, softvera, ormana, montažerske firme, laboratorije za overu brojila. Pametno (smart) brojilo domaće proizvodnje uvedeno je u EPS 1995. godine.

Domaći proizvođači su zadovoljavali sve potrebe EPS-a od 1992. godine u otvorenoj konkurenciji sa strancima. Ovim tenderom, EPS je zadao kriterijume koji onemogućavaju učešće domaćih firmi kao ponuđača samostalno i u konzorcijumu i tako pripremio teren da stranci uzmu posao sa brojilima u Srbiji, prvo ovaj tender od 60 miliona evra, a onda i posao za tri miliona brojila za 700 miliona evra.

To što je EPS ostavio mogućnost da domaći proizvođač bude podizvođač nema nikakvu vrednost jer svaki ponuđač ima interes da proda svoje brojilo i opremu, pa neće tražiti da nabavi brojila od podizvođača.

EPS navodi da je na osnovu Studije izvodljivosti i Tehničke specifikacije V3, doneo odluku o opravdanosti nabavke specificirane na tenderu. EPS ne navodi da nije poštovao studiju o izvodljivosti kod sastavljanja tenderske dokumentacije jer je uveo niz kriterijuma koji smanjuju konkurentnost. EPS-ovi navodi imaju formu koja stvara privid regularnosti, a analiza pokazuje propuste, ističu domaći proizvođači u dokumentaciji koju su uputili nadležnima.

Žalosno je i to što zvaničnici EPS izbegavaju da kažu da se traženi sistemi primenjuju u za sada samo u probnim (pilot) projektima i da, čak ni Nemačka nije odlučila da uvede pametna brojila sa daljinskim očitavanjem za sve konzumente, dok su među najverovatnijim budućim isporučiocima ovakvih brojila za Srbiju upravo nemačke firme. Da li ti znači da će srpski potrošači ustvari biti eksperimentalno područje za ove tehnologije pre uvođenja u EU?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

“JOŠ JEDNA PLJAČKA” DRŽAVE I NJENIH GRAĐANA

7. новембра 2012. Коментари су искључени

 

Prećutane informacije o tome kako je „prodajom investitoru“ upropašćena fabrika „Prvi maj“ iz Pirota!

Post-petooktobarska Srbija pokazala se u svakom smislu kao država bez perspektive, autoriteta, unutrašnje samostalnosti, sposobnosti za organizacijom društva, i konačno, kao država čiji građani definitivno ne veruju da će im ikada biti bolje.

Prvi_maj_Pirot

 

„Demokratska tranzicija“ je stvorila ogromni spoljnotrgovinski deficit, i ekonomiju Srbije potpuno ruinirala.

Lopovske privatizacije javnih dobara po nekim procenama državu Srbiju oštetile su za 15-tak milijardi evra – poređenja radi, po informacijama Narodne banke Srbije, javni dug Srbije na kraju marta 2012. godine iznosio je 24.1 milijardu evra.

Jedino u čemu je „demorkatska vlast“ bila dobra, jeste sklapanje aranžmana sa MMF-om, što zapravo predstavlja uspeh u ubeđivanju pomenute institucije da Srbiji pozajmi novac koje će buduće generacije tek imati da vrate, naravno uz vrtoglave iznose kamatnih stopa.

Time, država Srbija, uvevši samu sebe u dužničko ropstvo, izgubila je većinu obeležja samostalnosti i državotvorenja, i sada je dužna da igra po pravilima onih od kojih je uzimala novac.

Umesto da ekonomija Srbije postane jednim odgovornim i kvalitetnim sistemom koji će štititi prava srpskih radnika i srpskih seljaka, desilo se sasvim suprotno:

Srbija je do guše ugazila u najgori oblik lihvarskog liberalnog kapitalizma u kome je bitan samo i isključivo profit, pri čemu se jedino zadovoljavaju interesi krupnog kapitala i belosvetskih oligarha koji u bescenje dobijaju srpska nacionalna dobra na slobodno korišćenje bez ikakvih ograničenja.

Još jedan, ko zna koji po redu slučaj ovakvih sumanutih eksperimenata nad leđima srpskog radnika desio se upravo ovih nedelja u našem Pirotu – jedna od najvećih pirotskih fabrika po kojoj je Pirot bio nadaleko poznat, „Prvi Maj“, privatizovana je, i „prodata“.

Naime, početkom septembra ove godine, englesko-slovenačka grupacija „AHA“ kupila je „Prvi Maj“ na aukciji, na kojoj je ona inače bila i jedini interesent.

Cena ugovora je, kako to mediji navode, 2.1 milion evra, i to za tri proizvodne fabričke hale.

Po izvorima „Agencije za privatizaciju“, prilikom prvog pokušaja prodaje fabrike koji se desio krajem jula, cena je bila dvostruko veća – radi se o sumi od 4.113.453,34 evra, pri čemu je depozit za učešće iznosio 42.000 evra.

Kako kupaca na toj licitaciji do krajnjeg roka – 16.08, nije bilo, odlučeno je da se licitacija proglasi neuspešnom.

Samo jedan dan nakon što je prva licitacija proglašena neuspešnom, 17.08.2012 desio se naredni pokušaj prodaje, ovoga puta po ceni od 2.098.000,00 evra uz depozit desetostruko veći nego prethodnog puta,  dakle 420.000 evra.

Tri dana kasnije, dakle 20.08 2012, objavljene su izmene uslova konkursa, u delu koji se odnosi na depozit, koji je ovom prilikom smanjen na 210.000 evra.

Konačno, 07.09 2012, Agencija za privatizaciju objavljuje da je licitacija za prodaju „Prvog Maja“ bila uspešna, i da je fabrika prodata za 2.098.000,00 evra.

Ukupne obaveze kupca po „APR“-u, ne postoje, a krajnje informacije ne kazuju ništa o depozitu.

Sve ove brojke koje su ovde prikazane u vidu vrednosti fabrike i potrebnih depozita, rezultat su rada „Dil inženjering konsalting“ grupe, i ona se navodi u zaglavlju svih ovih ugovora.

Sa punim pravom se mora pitati – zašto je ta agencija dvostruko oborila cenu „Prvog Maja“, a potreban depozit za kupovinu uvećala u krajnjem pet puta u odnosu na prvobitnu vrednost, na taj način eliminišući potencijalnu konkurenciju?

Uostalom, da li mogu građani Pirota da saznaju negde o vlasničkoj strukturi, političkim vezama, i namerama agencija koje određuju cene njihovih fabrika?

Kako će kupac zaraditi!?

Kupac navodi kako planira da do kraja ove godine zaposli oko 1100 randika, uglavnom onih radnika koji su već zaposleni u „Prvom Maju“.

Dakle, suštinskog povećanja broja zaposlenih u Pirotu neće biti, pošto se ne radi o licima koja nisu u radnom odnosu, već o kvalifikovanom i sjajno obučenom kadru, kome ne treba niti obuka ntii dodatno usavršavanje da bi radio.

Kupac je u tom smislu svakako na dobitku, a država očigledno namagarčena.

Kao stimulans za sklapanje ovog ugovora, država Srbija se je, preko agencije za strana ulaganja SIEPA, obavezala da za svakog zaposlenog, kupcu plati na ruke po 5000 evra.

Ukoliko „Mura“ ispuni ono što je obećala, i zaista do kraja 2012-te vrati na posao 1100 pirotskih radnika, računica kaže da će od države Srbije dobiti 5.5 miliona evra, a da će tačno 374 pirotskih radnika ostati bez posla (jer, po podacima „Agencije za privatizaciju“, fabrika trenutno zapošljava 1474 radnika).

Ili, drugim rečima, u čistom plusu „Mura“ će biti za 3.4 miliona evra, a tačno 374 pirotskih radnika i njihovih porodica biće u minusu.

Ukoliko u ovu cifru ulaze neki drugi državni stimulansi i bakšiši, „Murin“ dobitak biće još veći.

List „Politika“ citira navode potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Milana Kneževića, da „Mura“ od države Srbije, za zapošljavanje novih/starih pirotskih radnika „Provg Maja“ dobija oko 6.75 miliona evra.

Kako god bilo, cifre su neverovatne i od njih se običnom čoveku zavrti u glavi.

Prosto rečeno, reč je o običnoj malverzaciji, na osnovu koje će neko debelo omastiti brkove.

Ministarstvo finansija naravno ove navode naziva tendencioznim i netačnim, navodeći da „Mura“ planira da u narednim godinama u fabriku uloži oko 11 miliona evra.

No, objasniti ovakav kupoprodajni vratolom, teško je, čak i ako se poveruje u navode o investicijama.

Prvo i osnovno, o kakvoj se ovde „prodaji“ radi, ako znamo da će nakon svega „Mura“ biti u plusu oko 3.5 miliona evra koje će uzeti direktno iz budžeta Srbije, to jest iz džepova poreskih obveznika Srbije?

Drugo, ako znamo da će najveći broj zaposlenih činiti oni koji su već radnici „Prvog Maja“, zbog čega onda „Mura“ ima prava na subvenciju kada ona ne povećava zaposlenost u Pirotu već samo ponovo upošljava one iste koji su do sada radili a koje će sada otpustiti?

Treće, zar država Srbija sa tih 3.5 miliona evra koje će pokloniti  „Muri“ nije mogla da iznađe trajno rešenje za „Prvi Maj“?

Tih 3.5 miliona su zaista mogli pomoći pogonima „Prvog Maja“ koji su loše radili (trikotaža, trgovina), da stanu na noge, i s tim u vezi postavljamo pitanje – zar je poklanjanje para i fabrika strancima bolje rešenje?

Sasvim je jasna jedna stvar – kada više od jedne decenije ekonomiju jedne zemlje vodi jedna te ista stranka koja iz izbora u izbore jedva prelazi izborni cenzus,  i koja se pokazala kao jedan od glavnih nosioca bez-nacionalne ekonomske politike, ovakvi eksperimenti kao što je ovaj u vezi s „Prvim Majem“; sasvim su za očekivanje.

Radnicima „Prvog Maja“ niko se nije obratio sa bilo kakvim objašnjenjem, niti su građani Pirota imali prilike da se informišu o tome šta se dešava sa onim u šta su oni uložili ceo radni vek.

Fabrički sindikati koji su uglavnom oduvek bili produžena ruka kapitalističkih lihvara koje jedino zanima ideja dubokog džepa, su listom bili za ovu privatizaciju – od njih nije ni bilo za očekivati da kažu ili urade bilo šta što bi išlo u korist interesa radnika.

A radnici – pa ko njih šta pita?

Oni će do kraja godine glumiti pozorišne statiste, i strepeti da li će ih novi gazda uzeti pod svoje.

Država Srbija je poklonila strancima još jedno svoje dobro, a Pirot ostaje i dalje tu gde jeste, grad sve manjeg broja ljudi, ljudi koji su bez nade i vere u sutrašnjicu.

Koliko to uopšte danas košta Srbija i da li se na kraju možda svi mi nalazimo u nekom ugovoru, prodati budzašto i ko zna kome?

Izvor: Dveri

© Geto Srbija

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: